Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)

април 24, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (3. део)

 

“Одредио је да кретање спољашњег круга припада природи Истог, а кретање унутрашњег природи Другог. Кретање Истог завртео је удесно (у равни) стране, а кретање другог (у равни) дијагонале улево, а већу снагу дао је кружном кретању Истог и једноликог.“[1] Исто и једнолико је синтетичко, кохерентно и тотализујуће. “Рационалност престаје када одбаци сваку синтетичку, тотализујућу моћ. Аналитички поступак затиче готове учинке синтезе. Аналитика (самосвест коначности) могућа је тек као де-конструкција, раз-градња хипостазираних континуитета. Афирмација континуитета је потврђивање свести, мислећег субјекта. Континуитет је означитељ људског praxis-a који оставља ‘трагове’.Коначност је дисконуитет. Дисконуитет и коначност не имплицира нужно немогућност тотализације. Насупрот тотализацијама које теже потпуној кохерентности, свеобухватном континуитету или антрополошко-онтолошкој синтези, модерност предлаже тотализације чија је коначна тачка коначни човек, људска индивидуа. Афирмација свести и субјекта не негира стварности – дисконтинуитета. Историјска стварност јесте спој и мешавина континуитета и дисконтинуитета, тотализације и детотализације, аналитичког и синтетичког.“[2]

Како “синтетички континуитет“ (грешник) постаје “стварност невиртуелног себе“ (обожен)? Да ли се “центар круга“ или “средиште универзума“ открива онима који траже “центар круга“ или “средиште универзума“ (ако “центар круга“ или “средиште универзума“ није Тросунчани Бог, шта је онда центар/средиште)? Ако је излаз из коначног (време) у бесконачно (ново небо, нова земља – нов ум, ново тело), шта остаје од коначног када наступи бесконачно (вечност)?Мишљење које се креће унутар закона узрочности и противречности – унутар “вечних истина“ које су откривене путем природне светлости и чулног искуства (које истину тражи у књигама, и за истину прихвата само оно што је егзактно и материјално) – не може да дође до одговора на ова питања.

“У ‘дијалектичком’ смислу увид у антиномије разума ослобађа ‘место за веру’ – али не у правцу практичког ума (како би се кантовски очекивало) већ у правцу спекулативног духовно-теоријског ума, за који се залаже Флоренски. Разум може увидети своје границе, обележене апоретском структуром антиномија. Разум може ступити у подвиг себепревладавања у име вере, којом откривена Триједна Истина постаје онтолошки извор живота. Ако нема антиномије разума онда је начелна претпоставка разума целовита, а не располућена. Али онда (за Флоренског антиномичан) догмат као услов умног општења са Богом=Истина не може бити формулисан, нити постављен као Објекат-Субјекат ума, тј. умујуће вере. Стога: подвиг разума – то је вера; подвиг вере – то је ум, умујућа вера… Флоренски-Поповић: Духовним искуством (изведеним из реалног живота Цркве, односно уз облагодујућих енергија у њој пребивајућег Бога) ре-интегрисати дезинтегрисан (‘огреховљен’) човеков разум, како би умом вере или верујућим умом, сагледали себе и свеколику твар као израз божанске Љубави, Силе и Премудрости (Софије) која, кроз логос, хармонију и красоту, позива човека да заједничари са Богом као стваралац уз Створитеља – уједињујући у Триједном Богу све… Поповић: Кант погрешно учи о природи греха и тривијализује последице греха, као и средства да се те последице суоче, исправе и превладају.“[3]

Шта је субјективно(ст) за (философе попут) Канта и Хегела, а шта је  субјективно(ст) (пристрасност) за Кјергегора и Шестова? Шта је субјективно(ст) за хришћане? Шта је субјективно(ст) за људе из друге Србије, левичаре и либерале?Шта је “самовољна субјективност“? Да ли Срби, у 21. веку, у оквиру Србије, могу решити “кризу модернитета“ – “противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног“?

“Зоран Ђинђић је својом првом књигом ‘Субјективност и насиље’ (поднаслов: Настанак система у филозофији немачког идеализма; Београд, 1982.) показао да је немачку класичну филозофију и, заправо, Хегела могуће знатно другачије тумачити и критиковати него што је то чинила било која оријентација марксизма. Полазна тачка новог приступа дата је у претпоставци да је Хегелова филозофија једно прворазредно документарно ткање које нас отвара за разумевање темељних парадокса новог (модерног) доба, почев од његовог настанка као ‘увода у перманентну кризу данашњице’! Хегел је, без сумње, био завршна тачка једног процеса који је започео са тзв. филозофијом субјективности (Кант, Фихте)… да је истина оно што мора да се схвати као не само супстанца него и субјект…

Нас занима позиција саморефлексивног субјекта. Како је она уопште била могућа? Најпре тако што је филозофија субјективности, с једне стране, морала да преузме или премести у раван субјективности неке старе налоге метафизике и, најпре, налог за добрим – утемељењем. Али, утемељујући самог субјекта путем саморефлексије у њему самоме, она се суочила са Јакобијевим приговорном: да субјект, убудуће, постаје воља ‘која хоће ништа’. Тај приговор је у филозофији субјективности пробудио интересовање за питање о коначној синтези. Опасност се огледала у затварању у бесконачни процес самоутемељења или самоконституисања који, у субјективној равни, нужно афирмише идеју једног вољног (или: самовољног?) нихилизма… Дакле, ако је могућ спас идеје о (универзалном) субјекту, подаритељу Смисла, који се не ослања ни уз шта друго сем уз себе самог, спас од претећег нихилизма, онда је он могућ једино захваљујући реафирмацији једног концепта синтезе који би успео да закрпи или неутралише тај бездан ничега који зјапи у модерном човеку, оном човеку који се претходно, ипак, ‘ратосиљао’ онто-теолошких или религијских суштина. Али – тврди Зоран Ђинђић – ‘вера у синтетишућу моћ разума живи од религијског типа легитимације, истовремено доказујући његову проблематичност‘! То је парадокс оне филозофије субјективности која је хтела да искорачи из нелагоде нихилизма. Та нелагода самој филозофији није дошла изнутра већ управо споља. ‘Постоји у историји један догађај који је на битан начин показао које световне консеквенце може да има самоутемељена, самовласна или самовољна субјективност. Тај догађај је био јакобински терор у Француској револуцији. У њему се начело субјективности суочило са против-начелом  – насиља.’ Разобручена субјективност је водила нужно у насиље. ‘Филозофи немачког идеализма повлаче консеквенце из историјског искуства. Пошто је њихов изворни интерес одувек већ био интерес за синтезом, питање се формулише у облику: како мислити синтезу у констелацији у којој је субјективност = насиље? Одговор је насиљем над субјективношћу’. Тај одговор је, зацело, парадоксалан. Немачки идеализам је сву своју наду уложио у идеју да је плурализам и субјективну вољу могуће обухватити у једном новом систему (за разлику од старог, метафизичког). У том систему успоставља се или конструише ‘програм нове синтезе’ у коме своје место налази и ‘аутономија индивидуалног делања’. Тиме се субјективност дисциплинује, у складу с идејом да синтеза, чија полазна тачка је увек у субјекту, мора, овог пута, да се мисли као систем, као савршени преплет системских одређења, како потпуно кохерентна прича. Али то нас доводи, тврди Зоран Ђинђић, пред ново искушење – насиља. Наиме, уколико је ухваћена у мреже синтеза/система, филозофија субјективности на известан начин губи у себи ону слободу која јој је изгледала осигурана, јер невоља те слободе је била у томе што је она била у стању да своје категорије, спонтано, понуди тоталитарним идеологијама! Па ако је, ипак, претерано рећи да Хегелов Апсолут заговара тоталитарни режим, онда је допуштено рећи да тај Апсолут, та савршена синтеза свих вредности света једва да може да прикрије епохални расцеп, зев нихилизма и кризу модерности, кризу, између осталог, њеног плурализма који остаје несавладив и који, заправо, остаје трајан извор искључивости и насиља. Наравно, и сам Ђинђић, у овом контексту, помиње посредујућу улогу оне ‘централне фигуре нововековног мишљења’, која је, без сумње, фигура дијалектике. Није ли, можда, дијалектика тај механизам који је учинио могућим преображај просветитељства у тоталитарно просветитељство?! Ипак, Хегел је демонстрирао како идеја дијалектике може да коинцидира с идејом синтезе и идејом система. Ни једна стварна, епохална синтеза, која увек има духовне (и метафизичке) корене, неће моћи ни корак да учини без овог оруђа дијалектике: ‘овог свемоћног средства за превођење плурализма у коначну и свеобухватну синтезу’.

Покушај да се концепт самоутемељеног субјекта подвргне логици велике епохалне синтезе, у свим својим варијантама је, данас бар то јасно видимо, претрпео – неуспех. Зато тај покушај, сада, има само значење опомене. Тамо где велика прича о синтези још увек има практичног епохалног утицаја, њен утицај је могућ само уз известан вишак насиља! Зато је Ђинђић и могао да тврди: ‘Појам напретка људског рода, који је код Канта требало да утопијски уједини плурализам интереса, сада пориче логос синтезе. У данашњем сукобу интереса он представља оруђе крајњег заоштравања конфликта. Тиме што за себе узурпира право заступања интереса људског рода, свака страна деградира другу страну на злочинца над људским родом, искључивши принципијелно сваку могућност решења без апсолутно поражених.’ Зоран Ђинђић с пуним правом филозофију идентитета назива филозофијом рата! Апсолутни пројект је непомирљива Ствар. И зато је он објава рата, свему што се у њега не уклапа, било да постоји споља или изнутра. ‘Није само нововековни рат друга форма политике, већ је и нововековна политика само форма (грађанског) рата, утолико што се ту ради о потпуном одстрањењу противника интерпретираног као непријатеља (злочинца)’ (исто). Тек уклањањем из политике великих арогантних синтеза, као и неприкосновених дијалектичких тотализација, створили би се услови за једну политику плурализма, у којој би поред истомишљеника постојали и противници, а не непријатељи или злочинци… Зато књига ‘Субјективност и насиље’ не само што је значајан прилог нашој филозофији на крају XX века него је она и прилог разумевању онога што је, како би сам Ђинђић рекао, ‘више’ од филозофије, дакле разумевању једног времена у коме рационалност (као знање, пројект и конструкција) имајући незаобилазну улогу, сувише често, трпи ефекте нежељеног, контрасврховитог повратка на пут насиља.“[4]

Као покушај просветитељског стварања “апсолутног пројекта“ и наметања “коначне синтезе“, на нашим просторима, могу да се означе идеје југословенства и комунистичке утопије. Након распада СФРЈ (наравно, у грађанском рату, јер је “апсолутни пројект непомирљива Ствар“ те је“разобручена субјективност водила у насиље“), у Србији, са једне стране – кроз више фракција либерал-комуниста – настављено је доказивање проблематичности “вере у синтетишућу моћ разума која живи од религијског типа легитимације“, уз “саморефлексију субјекта“, тј. оних (субјеката који “аутономно делују“ и) који морал налазе само у цркви, а не иду у цркву, који дакле следе “циљ оправдава средство“и покушавајуда “страстан живот уподобе природи која у себи не допушта страсти“ те бирају пакао у његовој “умеренијој или хладнијој варијанти“, а са друге стране – кроз више фракција национал-комуниста и мањим делом зилота – добили смо субјективизам нереализованих квазилевичара и сличних пропалих антиглобалиста и националиста, и формално религиозних (слепих верника и квазиверника). Нико, ни са једне стране (и “грађанске“ и “патриотске“), није уклонио “арогантне синтезе“ (Једно-исто) и одустао од “апсолутног пројекта“ (“мреже синтеза/система“), те није омогућио услове за “политику плурализма“ (Друго-различито), али и (државне) самосталности – па је, напуштен и од једних и од других (и од стране друге и од стране прве Србије), 12. марта 2003. године убијен председник Владе Србије. У историји Србије Зоран Ђинђић није био прва политичка жртва дисхармоније/поларизације (јаза између “коначне синтезе“, Једног-истог, са једне стране, и, слободе, “аутономије индивидуалног деловања“, Другог-различитог, са друге стране) и насилног (“разобручене субјективности“ или тотализације, тоталитарног) у људима, у Србима, да ли ће бити последња? Србија је после 11 година још даље од владавине закона, као и меритократског система и плуралности – политичка и интелектуална владајућа елита не поштује Устав и законе, друштво је поларизовано и атомизирано, већина људи мисли у супротностима и емотивно – некада неко само рационално, некада неко само емотивно – велики број људи има проблем идентитета, нема довољно образованих, а тамо где их има нема довољно интелектуалног поштења. Војислав Коштуница је заступао контемплацију без акције, а Зоран Ђинђић акцију без контемплације[5]. Војислав Коштуница је за време комунизма, и од 1990. до 2000. године, објављивао књиге на тему исихазма, а Зоран Ђинђић критике марксизма и идеје, ја бих их назвао, левичарског либерализма. И први и други били су за демократију, против насиља. Шта се догодило после 2000. између њих двојице (и зашто тада нису превазишли оно што их је поделило почетком деведесетих када је настао ДСС, из ДС), зашто су се њихови сарадници и људи око њих међусобно толико мрзели и зашто су дозволили да странци посредују између њих, зашто је народ толико поларизован кроз њих и преко њих, односно, зашто је настављена политика поларизација и ширење мржње међу људима и после 2000. године, зашто су њих двојица у томе учествовали подједнако (да ли се све може објаснити деловањем службе и одговорност пребацити на удбаше и стране агенте)?

Анаксимандар је учио да супротности има да дају једна другој одштету за учињену неправду. Јевреји: “око за око, зуб, за зуб“. Хришћани мисле другачије – надантиномијски – кроз учење о покајању, преумљењу и праштању. В. Коштуница завршио je политичку каријеру неславно, З. Ђинђић више није међу живима. Остала је поларизованост која разара Србију. Пример поларизованости: (тек) данас постаје јасно (не само у Србији већ и у свету све више људи схвата исто) шта је владика Николај мислио када је Европу назвао “бела демонија“ или када је отац Јустин негативно помињао Запад и говорио да Србији није место на Западу. Али, да ли је јасно онима који су и до сада Европу звали “бела демонија“ да то није цело лице Европе, да је то само једна страна Европе – тамна страна? Запад има и своју светлу страну (унутар те светле стране Запада постоје људи који подржавају Србију) коју треба да открију они који су до сада видели само тамну страну. И обрнуто, они који су до сада видели само светлу страну Запада, који су идеалистички и некритички гледали на Запад, треба да упознају и тамну страну (и не морају да гледају даље од Србије, своју тамну страну Запад овде показује свакодневно). Нормално, исто важи и за људе са Запада који су на Исток гледали само негативно и са мржњом, или само позитивно и некритички.

На првом месту, као и у сваком другом случају, оваквих примера има безброј (четници-партизани, русофили-еврофили, верници-атеисти…) – свако треба да упозна сопствену тамну страну (“сенку“), треба прво извадити брвно из свог ока. Зато је Православље усмерено на “овде и сада“. Овде и сада, у Србији, потребно је сазивање – Уставотворне Скупштине. Без такве Скупштине бесмислен је, и недемократски, сваки процес интеграције Србије у неку надржавну међународну организацију попут Европске уније или Евроазијске уније. Такође, немогућа је, ако се одабере, политика неутралности. Само тако одлука, која се донесе консензусом и због опште користи, може да се и спроведе, и да онај који је се залагао за опцију која није прихваћена нема штету од тога.

 “Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса… у демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус… Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност. Укратко, у овом тумачењу, легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе…Оно што називамо идентитетом живи у напетости између одредљивости једног као увек истог, с једне стране, и динамизма, с друге стране… унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства.“[6]

Унутрашња сложеност колективног идентитета налаже да сви будемо као “једно“ –  као тотализација која тежи потпуној кохерентности и свеобухватном континуитету. До “једног“ не стиже се ако идентитет нема дијалошка својства. Када нема дијалошког својства, када нема културе синтетичко-аналитичког (када има само културе аналитичко-диференцираног, или, само културе религиозно-синтетичког), тада (колективни) идентитет трпи ефекте нежељеног – контрасврховитог повратка на пут насиља; са победничке на поражену страну прелази се са штетом; на делу су дијалектичке тотализације. Тада дијалектика,као “увод у антиномије (разума)“, не отвара “простор за веру“. Воља “невиртуелног себе“ која “хоће ништа“ после смрти и “моћ богова“ за живота, јесте “синтетички континуитет“ – “коначности (дисконтинуитета)“. До такве воље долази се кроз утемељење “самог субјекта путем саморефлексије у самом себи“ – без Бога. Мало је “сиромашних духом“ које не интересује “теорија свега“ и “тачка Омега“, или који нису нихилисти; мало је оних за које је тело храм Божји, а душа жива и после смрти – за које је формула бесмртности Љубав, који су спремни да се одрекну себе. “Много је званих, мало је изабраних“. Православље не униформише мишљење и уважава разлике. Мало је и скромних, несебичних и интелектуално поштених људи међу онима који нису религиозни. Све што можемо јесте да се надамо да ће таквих бити више унутар нове српске елите (и унутар левице и унутар деснице), за почетак. На елити (меритократама, аристократама) је да постигне консензус око (уставног) идентитета, тако да у следећем кораку, постигнути консензус, без наметања, буде прихваћен од стране народа, тј. грађана. Универзалне људске вредности јесу хришћанске вредности. “’Профани’ карактер понашања које је било ‘свето’, не претпоставља прекид континуитета: ‘профано’ је само жива манифестација исте конститутивне структуре човека, која се раније манифестовала кроз изразе ‘светог’… У примитивним друштвима ‘свето’ је одговарало ‘моћи’, па и ‘стварности’ у правом смислу речи… Да је профани свет (космос) потпуно десакрализован, у свом тоталитету – скорашње је откриће људског духа“[7]. Знамо како су комунисти успоставили десакрализован космос (свет, поредак), и како су неки хришћани покушавали да успоставе сакрализован космос на Земљи.

Зоран Ђинђић је говорио да они којима је до морала треба да иду у цркву, а не да се баве политиком. Драгош Калајић је оштро критиковао Патријарха Павла зато што није био борбеног/ратничког (осветничког) духа[8]. И З. Ђинђић и Д. Калајић имали су подршку одређених делова СПЦ.

Патријарх Павле био је свестан свих критика које су му упућиване, са разних страна: “Често ми замерају што допуштам да будем злоупотребљаван, како кажу, али ја радије мислим на народно искуство: ‘Ко се врабаца боји, тај просо не сије.’ Морам рећи да сву пажњу поклањам мишљењима сабраће архијереја, јер је њихово и право и дужност да буду отворени. Свако од њих има неку своју муку, своју одговорност, и то се увек мора уважавати. Сматрају ме, верујем, за неодлучног. Само, ја ту слабост видим и као обавезу да схватим сваку од страна које различито виде тако замршене појаве и догађаје у нашем времену. Кад треба да се донесе каква крупна одлука, приклањам се углавном оној која и мени пада најтеже. Али незахвалне дужности су ваљда и једине праве дужности којих се ваља прихватати. У чији други суд да се уздам ако не Онога коме се стално молим да ме научи како је најбоље да чиним за добро Цркве и народа. Долазе до мене и негодовања, са разних страна, што примам или на разговоре одлазим људима од којих многи зазиру. Сем службених обавеза да примам – а и оне ми, признајем, тешко падају – највише зазирем од оних незваничних посета које се најављују као ‘само у четири ока’ и просто ми, уз одређена посредовања, бивају и изнуђене, а испостави се да им је стало само до новинске вести о пријему у Патријаршији. Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима; најважније им је да су били у Патријаршији. Бити изван политике, за мене значи не правити разлике међу странкама. Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе. Уосталом, све то спада у незахвална посла о којима сам говорио. Само је Спаситељ могао бити тај који је јурио трговце из храма…

…Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и старању, а не у старешинству. Сматрао сам да и права која би могао имати Председник Светог Архијерејског Сабора и Синода не треба да користи него да, колико може, утиче на одлуке највиших црквених тела, или на поступке представника Цркве. Да ли мој начин рада одговара потребама Цркве данас, и да ли се зато јављају неке самовоље, чак и самовлашћа у Цркви, како ме понекад прекоревају – није моје да говорим. Свестан сам, међутим, да Саборност Цркве није исто што и световна демократија. Све сам уверенији да се о појединим важним предлозима не може одлучивати простим већинским гласањем него, кад постоје разлике, а уз већину није и патријарх, онда да се одлука не доноси, већ да се новим предлозима долази до договора о заједничком решењу. Али, световни обичаји продиру и у Цркву, а ја спадам у оне који немају ни воље ни снаге да се боре за свој ауторитет. У Православној Цркви нико не треба да буде ауторитаран, већ само еванђеоским и канонским приступом ваља приволети другог на опште добро Цркве…

…Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио. Тај пораз нека нас води покајању пред Богом, а не погружености и отуђењу што нисмо заслужили Његову милост. На свакој од сукобљених страна претешких ће жртава бити од последица рата. Дуго ће још бити непрежаљених, незалечених, незбринутих, понижаваних у неизвесностима за своје животне судбине, а пустош ће остати у њиховим и нашим душама. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба ублажити пажњом и помоћи. Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније људи и што подобнији Богу. Ратна искушења нису мимоишла ни нашу Цркву чије је снаге подрило полувековно безбожништво које је владало људима и мотрило на свако крштење и венчање у цркви, на сваку славску свећу у дому, на сваки крст над гробом. Много и много напора треба да се Црква и духовно и материјално опорави, ратна страдања захтевала су ванредне мере и снаге да Црква притекне у помоћ своме народу и буде са њим кад му је најтеже.“[9]

Патријарх Павле није имао ни снаге ни воље да буде ауторитаран. Покушавао је да схвати сваку од страна, људе са различитим мишљењем. Доносио је одлуке које су и њему (лично) најтеже падале. Знао је да на земљи нема победника, посебно не у братоубилачком грађанском рату који је почео након што је изабран за Патријарха[10]. Српски народ имао је срећу да га у таквим историјским тренуцима води такав хришћанин, какав је био Патријарх Павле, будући светац Православне Цркве. Такође, српски народ имао је срећу да у Србији од 1945. до 1979. године живи и ради отац Јустин Поповић (данас Свети Јустин Ћелијски): “Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске Цркве.“[11] Међутим, већина унутар “изгубљене“ генерације, унутар владајуће елите, у народу, у генерацијама које долазе, не познаје и не разуме учења Светог Јустина Ћелијског и Патријарха Павла, не схвата колики је њихов значај, колико је важна њихова појава у другој половини 20. века – “глас вапијућег у пустињи“ – њихов аскетизам и верност светоотачком Предању и Светосављу, вера у Спаситеља, учење о греху и опомене о тривијализацији последица греха, релативизацији границе између добра и зла – у доба ширења културе разврата, хедонизма и научно-технолошких револуција, и какве су путоказе оставили. Вере нема без покајања, а покајање је промена ума (преношење ума у онострано).

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се.[12]

Емоција је један од главних извора свести. Чисто срце је срце које је испунила Љубав. Поред чистог срца, на путу вере, у почетку, неопходан је и чист разум, да би се избегле све произвољности и једностраности, односно сазнале све истине (“лажју називамо ону мисао која од свих истина превиђа макар једну“[13]). Обожење је бесконачан процес усавршавања човека. Човек се од умног креће ка надумном. Део тог пута, у почетку, може да буде и дијалектика – пре него што човек постане “витез вере“, не сме да уништи начело противречности – “став противречности ојачава јединку у верности самом себи… Парадоксно није никаква концесија, већ једна категорија – метафизички удес који изражава однос између егзистентног, сазнајног духа и вечне истине… Логички систем може постојати, али нема нити ће бити систем постојања, егзистенције… Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушчино зрно горе премештати. Ваља имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а када је добијем не могу је се вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере[14]“.

Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина. Зато дијалектика, као увод у антиномије разума, уз борбу са страстима и срца и ума (са паклом у његовој “неумереној, односно врелој варијанти“ – дакле, без “тривијализације последице греха“), отвара простор за веру. Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање“ улази се у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, налази се оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (и тада се Бог и види и не види). Узмимо пример са музиком као језиком божанства. У музици осећамо оно што квантна физика на субатомском нивоу не може да растумачи, оно што молекуларна биологија не може да повеже – област духовног, надумног, мистичког, интуитивног. Музике нема без нота (и инструмената). Ноте припадају области разума, логике, механике. Бога не можемо видети, нема формуле која може доказати егзистенцију Бога. Бога спознајемо кроз Његове – енергије. На примеру са музиком: Бог је оно што осећате док слушате музику, а не ноте које читате, или инструменти које видите. Без инспирације нема мелодије – тек онда настају ноте, и речи за песму. Ноте су средство, као арматура за бетон, а бетон за кућу. А кућа (мелодија) може да се замисли, да прво настане у машти. Међутим, у човеку постоји тежња да се открије “тајна формула“ (лозинка, свети грал), да се кроз ноте дође до “суштине“. То је погрешан пут и ту је разлика између мистика-питагорејаца и православних-хришћана. Од искона, у добу које модеран човек зове праисторија, познати су физички закони, закони космоса, које су научници открили тек у 20. веку. Неки људи су пре више хиљада година знали за кружно кретање, два смера, атоме… Модерна наука зна за материју и антиматерију, центрипеталну и центрифугалну силу[15], сингуларитет, тек предстоје озбиљна (и опасна) истраживање етра и времена… По Николи Тесли, у (светлосном) етру (као елементарном стању материје) материја се ствара и раствара помоћу левог и десног спина, кроз циклично време које може да има два смера.

Колико људи жели да сазна ноте, тј. комбинацију бројева, помоћу којих би стварали и растварали материју, те постали диригенти, односно “конструктори конструкције“, а које, верују, могу пронаћи у “центру круга“/“средишту универзума“? Колико људи верује да ће (баш они) преко познавања нота (бројева), као “арматуре“ творевине, доћи до “суштине“, односно светог грала или “тачке Омега“?



НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Платон: “Тимај“

[2] Милорад Беланчић: “Исто и сасвим друго – Филозофски есеји“, Радионица СИЦ, Београд, 1983.

[3] Богдан Лубардић: “Јустин Поповић и Кант: рецепција и сукоб – о проблему хетерогених традиција мисли“, Историја српске филозофије I, EvroGuinti, Београд, 2011.

[4] Милорад Беланчић: “Читајући Субјективност и насиље Зорана Ђинђића“, текст емитован 18.03.2003. на III програму Радио Београда, http://starisajt.nspm.rs/0djindjicu

[5] Мигел де Унамуно: “Мистицизам је активна контемплација и контемплативна акција.“ Свети Владика Николај о духовном оцу српског народа: “Свети Сава био је склон дубокој медитацији као оријенталац, а одлучан у акцији као западњак“.

[6] Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, http://pescanik.net/ustavni-identitet

[7] Мирча Елијаде: “Свето и профано“, Алнари/Табернакл, Београд, 2004.

[8] Драгош Калајић: “Српска деца царства“, Књига комерц, Београд, 2004. Пар цитата: “’Не знам да ли знате да корен тог идеала, који, како са задовољством видим, делимо, почива у Платоновим Законима. Платон нас учи како је најбоље политичко уређење мешавина врлих својстава различитих система, сводивих на два основна: монархијски и демократски, односно десничарски и левичарски.’ Владимир узвраћа питањем које садржи и одговор: ‘Можда то учење посредно сведочи да су леви и десни системи заправо парчади распаднутог, првобитног и целовитог те дакле идеалног, који нам ваља обновити… Данас је Европљанима преко потребна нова и много замашнија потрага за Гралом.’ (…) Национална осећања нису нам довољна. Нашој националној самосвести и држави је нужно потребна одговарајућа, чврста и несаломљива идеологија, кристалисана око метафизичке осовине.“

[9] Патријарх Српски Павле: “Без осуда, отворено, очински“ (сећања и размишљања), Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1996. www.rastko.org.rs/ppavle-bez_osuda

[10] Из говора Патријарха Павла 13. октобра 1993. у Книну: “Мало ли је страхота које снађоше и нас и Хрвате и муслимане, кад се нападамо и уништавамо као дивље звери у безумљу овог рата у коме нама и не може бити победника ни побеђених, него само несрећника и унесрећених и на једној и на другој и на трећој страни.“ http://pravoslavlje.spc.rs/glas-vapijuceg-u-pustinji

[11] Јустин Поповић: “На Богочовечанском путу“, Манастир Ћелије, Ваљево, 1980.

[12] Владимир Соловјов: (из песме) “У обећану земљу“

[13] Владимир Соловјов

[14] Серен Кјеркегор

[15] Центрипетална сила је сразмерна квадрату брзине и обрнуто сразмерна полупречнику кружне путање, а њен вектор је усмерен исто као и вектор убрзања у правцу од центра круга. Центрифугална сила одређује се по истој формули као и центрипетална сила, њихове вредности су једнаке, делују дуж исте линије али у супротним правцима и на различита тела.

 


———————————–

 

Advertisements

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (15. део)

април 17, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (15. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (2 . део)

 

 

‘Беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао је Свети Сава на Жичком сабору 1221. године. Правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског, што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном.“[1]

Отуда “цару царево, Богу Божје“ – све до васкрса душе и тела, тј. Другог доласка Христа. Римско право је Исуса ослободило, Исус Христ јавља се унутар цивилизације (и Њега прихвата грчко-римска цивилизација) у којој се развијао правни и демократски систем заснован на искуствима људи, на њиховим међусобним односима. Правни и демократски систем развија се после христијанизације грчко-римског света и унутар, нове, хришћанске цивилизације, када нестаје кастински и робовласнички систем. Одбачен је фараонски деспотизам где владари и првосвештеници на основу својих субјективних мерила доносе (опште) одлуке и апсолутистички владају (без било какаве контроле, тј. објективности). Хришћанство је прихваћено у култури која је неговала јавне полемике, тј. демократски дијалог. Међутим, то фараонско[2] није нестало, борба се води непрестано, и данас, увек постоје они који би да владају апсолутистички, да постану центар света и средиште универзума и све доводе у ред према себи у складу са принципом Једно-исто (где је ово исто подређено Једном и зато нема Другог-различитог). Христа јесте ослободило Римско право, речено је “цару царево“, али не треба заборавити на бунтовну страну Исуса.

Управо је тај несклад између Једног-истог и Другог-различитог узрок онога што се данас назива “криза модернитета“ – “противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног.“[3] Ово несклад схватам(о) условно, у складу са хришћанским песимизмом (и оптимизмом).

Да ли стање-време у коме “све тече“ искључује стање-време “вечне непролазности“ и обратно? Колика је улога човека у Спасењу? “Божанство није статично, до краја логизирано и рационализовано, Божанство је динамично, има унутрашњи сукоб и унутрашње супротности… У време може да уђе вечност, али исто тако и време може да уђе у вечност када у њему делује неко вечито начело… Историја је најдубљи узајамни однос између вечности и времена… Победа времана над вечношћу била би победа смрти над животом – крајњи излаз из временског у вечито био би излаз из историјског процеса.“[4] Победа над грехом је победа над смрћу и злом. Почетак зла и смрти, односно греха, је гордост (самољубље, егоизам). Ђаво је хтео да се изједначи са Богом. Бог је једини творац чудеса. Бог ће људима оставити путоказе, помоћи ће онима који иду путем добра, али неће приморати човека да иде путем добра. Све је на човеку и његовој слободној вољи. Не постаје се грешан само због учињеног дела, грех чини и онај ко у мислима има више “љубави према свету“ него према Богу, ко у мислима крши Божје заповести. Нема безгрешних људи. Покајање је супротан пут од пута којим води гордост. Покајање је поправљање пута који води ка Богу, повратак Богу. Први људи пожелели су да живе “као богови“ помоћу ђавола, а не Бога. Демони су, први, одбили да се покоравају Богу и да Му буду верни. Тако су прародитељи својим грехом увели ђавола у свој живот. Последица греха је смртност. Дошло је до искварености људске природе, и не само људске природе, већ све твари. Свет је постао несавршен, у таквом свету нема савршене слободе, природа се не може узвисити после пада, у смртном телу не може се достићи потпуна духовна савршеност. Лик Божји није био потпуно уништен (чак и у демонским дубинама, у највећој тами); Бог је људима кроз своју Реч дао силе да могу живети светим животом. Христ је дошао у свет да обнови лик Божји у човеку. Потомци палог Адама од рођења живе у греховном стању природе. Зато су сви људи, као потомци палог Адама, подложни греху. Сви осим Господа Исуса Христа, истинитог Богочовека, савршеног Бога и савршеног човека, у коме су Божанство и човечанство сједињени у једну Ипостас, у једно лице. Свезнајући Бог предвидео је да ће воља сваког од нас, потомака палог Адама, бити слична вољи Адамовој. Данашња генерација људи не подлеже смрти због прародитељског, већ сопственог греха. Постати по подобију Божјем зависи од наше воље. Зато је важно покајање. Бог чува човека, чува људски род, држи у постојању и одржава у трајању свој створени свет. Божја заповест била је васпитач за душу (драговољно и покорно се покоравати Богу, који је Љубав, који је Логос) и обуздивач у наслади (човек је имао на располагању све рајске плодове осим једног – Бог је човеку дао да влада свиме што је у свету, да осветљава пут свој твари). Наследна греховност се од Адама преноси на све људе путем физичког зачеће и рађања. Можда неко искрено тежи Богу, али све док је у њему јача “љубав према свету“ у односу на љубав према Богу, тај не може спознати Бога, није упознао себе, није се суочио са демонским у себи. Њега су демони завели. Њега не воде анђели. Ништа не можемо урадити без Божје благодати. Човек није способан да сам победи грех. Бог сваком човеку даје анђела да га чува не спутавајући његову слободу. “Слобода коју људи имају не смета промислу Божјем, нити промисао Божји смета слободи.“[5] Морал православног аскете разликује се од морала античког философа. Знање које  исихаста стиче у созерцању разликује се од знања које се добија у масонским иницијацијама или научним експериментима. Хришћанска “магија“ је молитва. Хришћанска “мистика“ је созерцање (богопознање). Исихасти су најбоље спознали цену борбе са ђаволом. Зато је философија слушкиња теологије. Математика је увод у философију, физика је увод у метафизику – философија је увод у теологију.

“Не сме се сметнути са ума да је Платон у математици видео принцип за одабир оних малобројних којима ће бити дозвољен приступ филозофској науци, док је за Декарта свако начело којим се тврди разлика међу људским духовима представљало насиље над божанском правичношћу, оном која се остварује кроз демократизацију разума.“[6] Пред Богом су сви једнаки. На путу до Бога нису сви једнаки – неко напредује, неко заостаје. Затим, неко је на путу ка Богу, а неко је на путу без Бога или против Бога. Пут ка Богу није пут знања о троугловима и круговима, које нам даје природна светлост. Бог је сваком човеку посадио “семе знања“ да може да крене ка подвигу вере. Затим, пут ка Богу је лов на грешне мисли. “Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину – смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост. Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав… Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се (мислено) изменити. Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе… Што дајемо, то нам се враћа… Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде – такви прелазимо у вечност… Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно… Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мислиубацујући зле мисли у човекову главу)… Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете (да нас учврсте својом заштитом) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже. Кавим се мислима бавимо – такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе – ето нам мир. Ако су нам мисли негативне – ето нам немир.“[7]

Морал намеће свест. Зло је свесно наношење патње, бола и смрти другомe. Савест је највиши облик свести. Поштовати и волети човека значи поштовати и волети Бога. “Зло је немогуће изгнати из света у потпуности, али га је могуће ограничити у свакој личности.“[8] Када се демони уселе у душу и тело човека, делују и преко разума – ока душе, и преко осећања, прљајући срце – орган сазнања. Они који су прошли кроз процес обестрашћења, који су очистили срце и ум, опажају Бога, јер је Царство Божје унутар нас (Лк. 17, 12).

Зато нам на путу ка Богу “вечне истине“ математике и физике не могу пуно помоћи. Оне могу бити од помоћи да се не упадне у замке мистицизма, ирационализма и психологизма, те истине помажу да се снађемо у свету, чекајући нову земљу и ново небо. Али, помоћу њих се не улази у Царство Небеско. Нема савршене среће у несавршеном свету. Мистици и еволуционисти верују да они могу помоћу закона математике и физике створити нову земљу и ново небо и новог човека – потребно је само открити свети грал – “теорију свега“, “божју честицу“, “златни пресек“, “себични ген“, стићи до “тачке Омега“ и изградиће савршен свет, човек ће постати бесмртан. За мистике/масоне то је пут до вечности. А за нихилисте – шта је узрок њиховог хтења, који је њихов мотив, да ли се он налази само у оквирима ега и света (сујете, нагона и чулних наслада)? Фридрих Ниче питао се ко ствара циљ који стоји изнад човечанства и изнад појединца и закључује да сада када нема (општег, универзалног) морала, када су срушене све постојеће таблице вредности, свако мора одређивати себи циљ. То може бити и проблем, јер постоји несклад између Једног-истог и Другог-различитог. Зато проживљавамо “кризу модернитета“ (противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног). Није проблем само превласт Једног-истог, проблем може бити и превласт Другог-различитог. “Криза модернитета“ је криза (свих, сваког) времена. То је онтолошко и есхатолошко питање. Одговори се не могу наћи у алхемији и математици, нити ће доћи кроз природну селекцију. Шта је смисао, сврха, циљ потраге за светим гралом/“теоријом свега“? Да ли је решење у будизму, у одрицању света? Ако смо већ у свету, и ако је свет у еволуцији и прогресу, да ли већ сада постоји довољно знања и ресурса да се искорени глад, да велики број деце не умире од глади? Зашто се то није урадило? Када ће се то догодити? Колико ће сиромашних и гладних живети на Земљи када/ако човек стигне на Марс? Коме припада Свемир? Можда припада смернима, “сиромашнима духом“, који постигну смирење, тј. све-мир у себи – са собом, са Богом. Онима који не желе да знају “теорију свега“ и да поседују свети грал. Човеку није потребно да зна, већ да живи; могућности нису одређене “вечним истинама“ до којих је дошао Кантов трансцендентални идеализам или које нам намећу закони природе; верник влада свиме што је коначно, не тражи и не налази оправдање (за своју веру) у уму – биле су поруке Серена Кјеркегора и Лава Шестова. Човеку је потребно да живи и да воли и буде вољен. Егзистенцијална философија је превладавање онога што се нашем разуму чини да је непревладиво. Код људи који су имали и имају мистичка искуства, који немају (само) картезијански ум, већ и једну посебну способност, који не сумњају у онострану стварност, који су савладали своје (кјеркегоровске) стрепње и страхове, покрет вере – ка Христу, ка задобијању Христовог ума, и одбацивања шаманског и масонског ума – изгледа другачије. Они се свесно не боре (само) са оним умским и нагонским у себи, већ и са оним демонским. Међутим, до краја времена биће оних којима речи Фјодора Достојевског “зашто сазнавати то ђавоље добро и зло“ ништа неће значити[9] и такви, често, теже ка томе да постану кнез овога света. Тачније, они служе кнезу овог света. (Ђаво/“пали анђео“ је највећи маг и најбољи научник, разуме какве све моћи/могућности човек носи у себи, одлично познаје “вечне истине“ до којих метафизичари и научници долазе – како да директно утиче на човека и природу кроз законе који њима управљају. Ђаво верује да је прави демиург зато што ни он не може спознати Бога до краја, не може га видети, зато мисли, у слепилу самозаљубљености, да је сам на врху пирамиде свега познатог и могућег, жели ту да остане и осећа да није до краја “слободан“ и да му претња долази од Богочовека – од Бога кроз човека који се обожио или је на путу обожења – он божанско види само у човеку, те је због тога мрзитељ људског рода и наводи људе на зло и самоуништење). Од Бога се добија вечност. Онај који жели да постане кнез овог света вечност не тражи од Бога. Њему Бог не треба. Богобораца и тоталитараца биће на овом свету до краја 21. века, до краја времена, а пред нама је – откривање “божје честице“, освајање Свемира. Да ли ће се и у Свемир пренети оно што је “развезано на земљи“, односно да ли ће се сукоби међу људима, народима и држава наставити и ако се открије “божја честица“ и ако и када крене насељавање неке друге планете[10]? У свету се истовремено одигравају два процеса која су, (само) на први поглед, парадоксална (противречна): са једне стране, на делу је атомизација човечанства, коју доноси глобализација, коју, са друге стране, користе одређене групе људи за градњу Вавилонске куле (формирање светске владе). Шири се индивидуализација (Друго-различито) и долази до све већег (умно-емотивног) отуђења човека од другог човека, док се истовремено спроводи униформизација (Једно-исто) и гетоизација, кроз чиповање људи и надгледање од стране свевидећег ока/Великог брата. Да ли ће Царство Божје доћи пре отривања “божје честице“, градње Вавилонске куле и насељавања других планета, или након тога (ако до тога икада дође)?

***

Библијски Бог пред човека поставља парадоксалне захтеве. То раде и јеврејски и хришћански Бог. Грци су мислили у супротностима и настојали су да вежу мисли логичким путем. Свето Писмо обраћа се кроз паралелизме, мисли се настављају помоћу аналогија једна на другу. Христ је остављао параболе. И Јевреји и Грци користили су алегоризам у изражавању. Мит (сећање) је, као и логика, од почетка међу људима, оба мишљења изворно припадају људској свести. Јеврејску књижевност одликује несистематичност и недовршеност, јер је такав и човек. Систематска књижевност подразумева завршеност. У случају несистематичне књижевности, иза речи остаје личност аутора. У случају систематске књижевности, реч бива обезличена и увучена у систем. Јахве се ослободио окова општеважећих закона, нужних и вечних истина, било да су оне математичке, логичке или моралне природе.[11] Христ је Истина коју не можемо савршено описати речима, Његови ученици су само они који постају учитељи (којима не требају ученици, већ је он, учитељ, потребан ученицима, који могу да постану учитељи и не желе ученике). Зато је Библија више поетска, него научна књига, у њој нема аксиома. То је посебан, библијски језик. “Истинска речитост не хаје за речитост.“[12] “Истина не живи, не учи се.“[13] “Усмено предање оживотворује, а слово, књига, убија. Душа дише помоћу речи.“[14]

Срби су вековима дисали кроз речи, без књига. Егзотеричко је подложно промени, а есотерно није. СПЦ мора да се прилагоди времену и људима 21. века. Црква у свим временима треба да буде иста у есотерном смислу. Језик Цркве треба да буде прилагођен верницима и времену у коме живимо. Тамо где је потребно – говорити академским језиком, на неком другом месту говорити језиком рибара, на трећем месту урбаним језиком. Нешто се може објаснити помоћу логике, а нешто само помоћу алегорија, паралелизама и парабола.

Бити “сиромашан духом“ не значи бити неписмен човек или не читати књиге, али, бити писмен и читати књиге не значи аутоматски да је такав човек “богат Духом“.

Платон пише да кругови иду у међусобно супротним смеровима. Грци су развили методе извођења консеквенци из међусобно супротних претпоставки. Немачки метафизичари и идеалисти мислили су да се у “дијалектици која превализали негативно“ налази могућност ума да уђе у онострано.

Надантиномијско мишљење није (само) разумско, логичко-дијалектичко мишљење. Оно је изнад дуализма ума/душе и тела, разума и срца. Дакле, надантиномијско мишљење/свест обухвата и (вољни) орган сазнања који се зове – срце (емоционалну интелигенцију; помоћ да се не упадне у замке рационализма), а не само садржај који добија и до ког долази разумом – оком душе (рационална интелигенција; помоћ да се не упадне у замке ирационализма). Када се превлада тај дуализам, који подразумева победу на страстима, када се избегну замке мистицизма, може се ући у созерцање – молитвено усредсређивање над надумним тајнама, где се налази оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“. Тамо не важи етика закона – људска етика, тамо не важе закони природе и закони Нужности (немогућности) која не слуша људска уверења (да је све могуће). Духовно је изнад разума и осећања. Духовно је тешко описати речима. Духовно не може да буде егзактно у људском смислу, а да ли човек може постати натчовек, превазићи себе, еволуирати до те мере да може бити егзактно и јасно сваком, или човек зависи од силе које није људска, и таква егзактност не може се догодити у овом времену и простору, у демократском друштву ствар је личног уверења.

Социолог Драган Атанацковић Теодор од 2000. године ради на оснивању нове науке, коју је назвао – антропопсихологија[15]. Циљ антропопсихологије је успостављање егзактности, егзактне антропоспознаје, што ће омогућити људима да мењају не само ванљудску, него и досадашњу људску стварност, и за резултат имати и преокрет у људском праксису, чија суштина је у повратку и акомодацији непобитних чињеница људске стварности. “Човек ће коначно постати што јесте, коначно ће живети себе стварног, без обзира да ли је то ‘добро’ или ‘лоше’ – са оне стране (уобичајеног, умишљеног) добра и зла. Могућност невиртуелног живљења себе треба се доживети као нешто добро, а пакао је бољи у његовој умеренијој или хладнијој варијанти. Дела су резултат деловања делатника, а не обрнуто, као што се у разним досадашњим хуманистичким (друштвеним) филозофијама неједном директно или индиректно покушавало ‘доказати’. У свим тим хипотетичким или лажним дилемама типа: ‘шта је старије – кокошка или јаје?’, разрешење је једноставно. Старија је кокошка. Њено постојање претходи појави јајета. А најстарији је неко ко је кокошку створио и пре него што је носила јаја. Наравно, тај најстарији узрок појаве јајета је немогуће, али и непотребно, научно доказивати. Држећи се ове ‘параболе’, могло би се рећи да наука започиње од момента кад је кокошка снела јаје и траје док траје и та њена способност, односно делатност. Оно што је пре и после тога ствар је мисаоног закључивања или вере да је, поред доказивог, проверљивог, егзактног, могуће и нешто друго, што је логично непознато докле год се не упозна.“ Драган Атанацковић Теодор од 2014. предводи покрет “Заокрет“[16] и предлаже меритократски систем (владавину компетентних): “Разум, када се употреби, каже само једно – власт припада онима који имају знање и способност да је врше и припадницима друштва, у којој је врше, обезбеде услове за одржив пристојан живот. А воља? Воља брбља свашта. Па кад она одлучује, свашта и бива. То ‘свашта’ се после назове: нежељене последице. Тачно име им је: логичне последице. Pационална власт, која је једини начин за подизање са дна, по којем нас развлаче логичне последице ‘изборних воља’, јесте потребна као хлеб, као ваздух, али, пошто она не може настати на бази воље, него настаје на бази потребе, једноставно није и не може да буде мила огромној већини. Код половине бирача је и замукнула, па нису ни излазили да гласају. Када замукне и код друге половине – стиже решење. Ненадано, а логично. Догодиће се ‘чудо невиђено’: поступање по разуму. Чудо је само зато што се то досад није догодило, а не би ни сад да невоља не поприма библијске размере.“ Теодор је уочио да Срби више размишљају емоцијама, а мање рационално (да је у праву делом су показали и избори одржани ове године). Покушава да направи баланс, али то може да направи нови дисбаланс, на другу страну, да се превише користи разум, а заборави на срце као орган сазнања. Бог, “најстарији узрок појаве јајета“, не може се спознати и постати логичан, непротивречан, за људски разум. Да ли ће (сваки) човек моћи да “живи себе стварног“, тј. “невиртуелног“, и да ли ће се (сви) људи вратити “непобитним чињеницама људске стварности“, и тада спознати оно “што је било “пре и после тога“? Како ће се решити несклад између Једно-исто и Друго-различито? Да ли меритократе морају да буду морални људи? Да ли могу бити и неморални? Да ли ће њихово добро бити добро за све друге? Да ли се до моралнијег друштва, до друштва у којем се знају и поштују етички стандарди, стиже ако је “пакао присутан у својој хладнијој“ или “врелијој варијанти“, када и где је боље да буде у хладнијој а не врелијој варијанти, и обрнуто? Како се до тих знања долази, како ће човек “живети себе самог“ и какав ће тада однос бити између човека (људи) и “најстаријег узрока“? Да ли ће и за антропопсихолошког човека “самовоља“ Бога бити нешто страшно и неприхватљиво, или само за неке од њих? Да ли ће бити слободни од Закона и закона? Да ли ће постојати хијерархија међи њима? Пре свега тога, што је даља будућност, треба мислити о нечему што је ближе и што Теодор предлаже, и што је потребно Србији, а то је меритократски систем, са доласком нових људи, нове елите, на власт. Треба утврдити ко су најбољи (најспособнији и најморалнији) људи и њих изабрати. У томе помаже развој суптилног, надантиномијског мишљења, које је изнад воље, али и разума (за почетак, бирати “меритократе“ који тако мисле). Зато смо као хришћани уздржани, делом песимисти, јер знамо да на овом свету нема савршене власти. Зато је, по мени, идеалан (а за некога може бити парадоксалан те немогућ) систем, за Србију: демократско-аристократски систем, тј. демократска краљевина[17].

У Светом Писму имамо велики број антиномичних изјава. Бог се може видети, Бог се не може видети. Или: Христа je ослободило Римско право. Јевреји су држали суботу високо изнад човека, изнад самога Бога. Исус је био против законопоклонства, говорио им је да није човек суботе ради, него је субота човека ради – није забрањено од Бога добро творити у суботу него зло творити. У Посланици Галатима пише да “Закон доноси проклетство“, али и да “Љубав испуњава Закон“. Са једне стране, имамо поруке као што је “цару царево“, а са друге стране да је Христ “свршетак Закона“, да нас је “ослободио проклетства Закона“, да је “избрисао писани докумет који је својим одредбама био против нас“ и “зато нека вам нико не говори шта да једете и пијете и нека вам нико не заповеда да славите празнике“. Шта значи – “слободан у вери“?

Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је једини богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Он се непрекидно труди и мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши и доврши Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом. То осећање сиромаштва духовног почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом. Осећање духовног сиромаштва стално прати хришћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дугом путу он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством. Јер се у самом осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног блаженства, блаженства за које знају само – сиромашни духом. Друго име за сиромаштво духом јесте: смерност. Смерност је почетна врлина, и почетак свих врлина; као што је гордост почетни грех, и почетак свих грехова. Смерност је темељ хришћанства на коме хришћанин зида помоћу осталих светих врлина своју ‘вечну кућу’. У сфери мишљења, смерност се пројављује као смиреноумље. Смиреноумље значи: смирено умовати, смирено мислити, држати ум свој у границама вере и светости – истрајно благодатно вежбање у владању над својим мислима, осећањима, расположењима. Ту човек сваку своју мисао, и осећање, и расположење ограђује огњеним појасом смерности, вере и молитве, да не скрену и залутају у примамљиве прашуме греховних сласти и саблажњиве поноре лукавих страсти. Уз ову прву иде друга еванђелска стварност: смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. Господ је рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели. Позив Христових следбеника је да буду анђели на земљи. Смерност је сила, чудотворна и блажена сила, која се излива из Господа Христа и улива у христоносце. Она изгони из човека главну стваралачку силу греха: гордост. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно царство гордости. Гордости – која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога. Гордости – којој не треба Бог. Искуство сведочи: смерност је прво блаженство за човеково биће, а гордост – прва мука. Другим речима: смерност је рај, гордост је пакао. Анђео и јесте оваплоћеље смерности, бесмртне смерности пред Богом, а ђаво – оваплоћење гордости, бесмртне гордости пред Богом. Зато је христолика смерност сила са којом се нерадо бори ђаво. И ако се бори, не може је никада победити. Напротив, то је сила којом човек, као најсигурнијим оружјем, побеђује ђавола. Прво еванђелско блаженство сачињава и прву еванђелску заповест. Заповест као блаженство, – то је нешто ново, зар не? Да, сасвим ново. Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, – то је новина Богочовекових спасоносних врлина. Смерност, прва еванђелска врлина, јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину, он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. То је прва његова бескрајност, прва његова бесконачност. Да би се људи осетили блажени у овом свету, потребно је да најпре своје осећање присаједине Христовом осећању света. То је једини начин да проклетници греха и смрти доживе као блаженство и овај живот и овај свет. Даје им се бескрајно много, а тражи се од њих бескрајно мало. Шта? – Да смире душу и срце пред Христом Богом најпре, а затим – пред свима људима и пред свима тварима. Другог излаза нема из пакла свеопште људске проклетости и уклетости. Не треба се варати: ништа се Божје, ништа рајско, ништа небеско, ништа блажено не може у овом свету ни доживети, ни стећи, ни имати без – смерности. Зато је сушта божанска истина све што је речено у првом блаженству: Блажени сиромашпи духом, јер је њихово царство небеско. Шта значи: сиромашпи духом? То значи – смерни и скрушени срцем. ‘Духом’ је Спаситељ назвао душу и расположење човеково. А зашто Он није рекао: смирени, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве. Сиромашнима Он назива овде оне који се боје и дршћу од заповести Божјих. Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко – врло много. Све највеће невоље, које притискују сву васељену, дошле су од гордости. Тако и ђаво, који раније није био такав, постао је ђаво од гордости. Тако и први човек, саблажњен од ђавола пагубном надом, пао је и постао смртан; он се надао да постане Бог, а изгубио је и оно што је имао. Тако и сваки после Адама, маштајући о својој једнакости са Богом, падао је у безбожност. Пошто је гордост врхунац зала, корен и извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести, поставља овај први закон као чврст и безопасан темељ. На том темељу се може без опасности зидати и све остало. Не буде ли пак тог темеља, онда, макар се човек до небеса подизао животом, све ће се то лако срушити и имати рђав завршетак. Никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти. И нека нико не сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора. Откуда то? Отуда што је непријатељ нашег живота, када је човек, примивши у себе добро семе, заспао, – посејао у нама главно од супротног семења: кукољ гордости. Пошто је страст охолости прирођена скоро свакоме ко припада роду људском, то Господ од тога и почиње блаженства: као неко првобитно зло Он чупа гордост из наше навике тиме што саветује да се уподобљавамо добровољно Осиротеломе, који је истински блажен, да бисмо, у чему можемо и колико снаге имамо, уподобивши се Њему добровољним сиромаштвом, учествовали и у блаженству. Зар има веће осиромашење од овога: Бог узима обличје слуге? Он, богат будући, нас ради осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо. Чисти и Свецели узима на себе прљавштину природе људске, поневши на себи и све сиромаштво наше, претрпљује чак и смрт. Видите ли меру добровољног сиромаштва? Живот доживљује смрт; Судију воде на суд; Господ живота свега постојећег подвргава се осуди судије; Цар свеколике надкосмичке силе не отклања од себе руке извршилаца казне. У томе треба да видимо меру смиреноумља. Постоји и друга врста сиромаштва, која такође служи за стицање небеског богатства. Господ каже: ‘Продај све што имаш и подај сиромасима; па хајде за мном, и имаћеш благо на небу’. Сиромашан је духом ко је телесно богатство заменио душевним богатством, ко је земаљско богатство стресао са себе као неки терет, да би, поставши узвишен и ваздушаст, узлетео горе, к Богу. Ко је ступио у заједницу са сиромашнима, изабрао је себи оно што и Онај који нас ради осиромаши, Онај који царује над целокупном твари. Стога, осиромашиш ли са Осиромашеним, онда ћеш и ти царовати са Царујућим. Господ није рекао блажени сиромашни имањем, већ: блажени сиромашни духом, то јест они што су смирени слободном вољом и душом. Овде је сиромашним назван смеран, што значи: бојати се. Јер смиреноуман се увек боји Бога, као онај који Му никад није угодио. Пошто је високоумље и ђавола сурвало, и првозданог (Адама), који је хтео да постане Бог једењем забрањеног плода, истерало из раја, те постало корен и извор свих зала, Господ као лек против њега прописује смиреноумље и поставља га као корен и темељ врлина. У смерности духа Господ је поставио темељ савршеног блаженства.“[18]

Да ли је на земљи могућа заједница сиромашних духом? Колико људи живи у смерности, у смиреноумљу, у сиромаштву, не имања, већ духа? Када су се Адам и Ева обукли у лаж духовни вид им је одузет, остале су им само очи телесне. “Земља је гледала земљу. И земља је само видела земљу. И од тада почели су они рађати децу у телесној похоти, то јест у блудњи или лажи. Јер нису мислили на циљ свога сједињења, уређеног и одређеног по разуму Божјем. Нису мислили на децу него на себе, и то не на себе као живе душе него као телеса.“[19] Желимо да живимо у бољем друштву, надамо се моралном опоравку народа, маштамо о неким идеалним световима – а неко верује у утопију – за таквог је утопија нешто могуће, не прихвата нужности и вечне истине које кажу да је немогуће. У дану када пишем овај део текста, чуо сам следећу причу од мог поштара: он је у улици у којој живи на једном малом делу земље поред пута, који је припадао комшији, одлучио да направи игралиште за децу. Замолио је комшију да уступи то парче земље, и комшија је пристао на одређено време, пошто не планира да гради на том месту још 10 година. За то време деца (стара до 10 година) могу да се играју. Када је асфалтирана улица, замолио је раднике да то мало парче земље бетонирају за децу, што су они урадили. Затим је поштар од својих пара купио материјал и својим рукама изградио кош, голове, ограду… Важна напомена, иако старији човек и ожењен, поштар – нема децу. То је урадио за децу из комшилука. После пар недеља добио је позив од суда. Када је отишао сазнао је да су га тужиле комшије због ремећења мира и градње игралишта. Судија није хтео да му каже ко га је тужио. Поштар му је написао имена комшија на које сумња и дао му папир. На списку су били родитељи – чија су се деца играла – на терену који је поштар изградио. Судија је погледао списак, и рекао да су му “комшије будале“. Тужили су га родитељи чија су се деца играла на терену који је направио за њих. Ово је само мали, мали, пример колико смо далеко од утопије, од савршеног света[20]. Одатле, између осталог, долази хришћански песимизам када је у питању (свеопшти) напредак (еволуција) човека и (линеарни) напредак (прогрес) људског друштва у овом времену и простору, у стању после пада у грех. Без Бога, уз помоћ науке, није могуће изградити савршено друштво, где су сви људи савршени, а међуљудски односи складни, у свету без зла. Да ли један човек или једна група људи која би дошла на власт, колико год да је напредна, може “исправити“ људе који не могу да “живе себе самог“ (или живе само себе самог и никог другог и ништа више)? Како се на крају заврши масовно “исправљање“ других људи од стране мање групе људи (и сада, имајући у виду – моћ науке и технологија) и према којим мерилима се то ради: како да будеш Једно а да постоји различито, да Друго не буде исто, тј. како да имамо Друго, да различито буде исто у Једном?



НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“, из књиге “Тајна светосавља“, CatenaMundi, 2013.

[2] Или цезаропапистичко, папскоцезаристичко… све тоталитаристичко.

[3] Мајкл Хард, Антонио Негри: “Империја“, Игам, Београд, 2005.

[4] Николај Берђајев: “Смисао стваралаштва“, Бримо, Београд, 2001.

[5] Свети Јустин Ћелијски: “Догматика Православне Цркве“

[6] Јасна Шакота Мимица: “Декартова метафизика тела“, Мали Немо, Панчево, 2006.

[7] Отац Тадеј, www.svetosavlje.org/Otac-Tadej

[8] Александар Солжењицин

[9] Или речи Хермана Хесеа: “Немој ни жудети за неком савршеном науком, пријатељу, већ жуди за усавршавањем самог себе. Божанство је у теби, не у појмовима и књигама. Истина не живи, не учи се… То што ти називаш страст, то није душевна снага, већ трење између душе и спољашњег света“.

[10] „Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено на небу“ (Мт. 18, 18)

[11] Зоран Ђуровић: “Ранохришћанска Паидеја“, Теолошки погледи – Православље, Београд, 1995. www.zorandjurovic.com/paidejа

[12] Блез Паскал

[13] Херман Хесе

[14] Мигел де Унамуно

[15] “Антропопсихологија је егзактна хуманистичка наука која се, са једне стране, бави формираном или ексесентном, виртуелном, а са друге, реалном или есентном его-ситуацијом, другим речима: човеком као врстом психе, чија је незаобилазна карактеристика или differentiaspecifica егоичност, односно јаственост. Тако гледано, антропопсихологија би се могла назвати и науком о егу или јаству, због чега јој је у првом издању прве књиге на ову тему и дато не баш ‘сретно’ и, с обзиром на затечено или уобичајено, односно засад преовлађујуће стање антропопсихе, тешко прихватљиво име: егоистика. А будући да его, или ја, односно  јаство, није само једна од, него sinequanon, тојест суштинска карактеристика човека и да би се због тога између појма ‘човек’ (‘антропос’), и појма ‘его’, односно ‘ја’, могао ставити знак једнакости или рећи да је ‘човек’, (‘антропос’), синоним за ‘его’ и обрнуто, онда би се наука која се, полазећи од те егзактне, непобитне чињенице, бави човеком, односно његовим емотивним, интелектуалним и понашалачким (ре)акцијама, могла звати и егоистика и егологија и јаствологија и антропопсихологија, а да ниједан од тих назива не буде нетачан. Пошто би се, већ и из практичних разлога, ипак требало определити за само један од тих назива, односно имена, онда би, с обзиром на све, па и етимолошке аспекте, најадекватније, па и ‘најсретније’ име било управо оно које је коначно одабрано, а то је: антропопсихологија.“ http://teodor.rs/uvod-u-antropopsihologiju/#comment-276

[16] http://zaokret.org/

[17] Краљевина је избор народа, грађана, а монархија се намеће народу, грађанима. Зато не користим термин “парламентарна монархија“, већ демократска краљевина. То не радим из још једног разлога, данашњи парламентрани, тј. вишестраначки систем је у кризи, о чему ће бити више речи у наставку.

[18] Свети Јустин Ћелијски: “Еванђељска блаженства“, www.svetosavlje.org/SvetiJustinBlazenstva

[19] Свети Владика Николај

[20] “Свет се поново дели на два дела, односно на светло и на таму. Јасна борба Добра и Зла, као у незаменљивим дечијим бајкама, поново нас подсећа да је етички релативизам, иако допадљив, суштински неодржива доктрина. И англосаксонски (Џ. Бентам) утилитаризам је неприхватљив. Људи се полако враћају деонтологији (у свим њеним облицима и теоријама), као једином могућем моралном правцу. Релативизам је, као и увек у историји, из логичких разлога, доживео крах. Када је на интернет сајтове постављен видео снимак са момцима из ослобођеног Севастопоља на Криму који на пристаништу гласно певају, односно грме ‘Са Косова зора свиће… све делије од Сербије’, овај снимак је само у првом дану и ноћи имао преко 30 000 посећености. Симболика ослобођеног Крима покренула је духове у читавом свету. Јер, кад мало боље погледамо само једно руско ‘Р’ повезано са српском речју ‘КИМ’, слаже се у ‘КРИМ’… А догађа се, по ко зна који пут у историји, древно понављање и кружење. Можда зато што, како каже Фридрих Ниче, људи од историје ништа нису могли да науче, а можда зато што закони космоса налажу окретање у кругу садашњости да би нам показали да времена нигде нема, односно да је време велика филмска трака чије све секвенце симултано постоје пред нама у садашњости. За нас мале људе на земљи ово је просто психолошки и психијатријски феномен ‘већ виђеног’, односно, догађај познат као déjà vu.“ – Мила Алечковић Николић: “К(р)им и нови Волгоград“, 17.04.2014. www.dverisrpske.com/krim-i-novi-volgograd

 


———————————–

 


Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (14. део)

април 14, 2014

 

Никола Варагић

Никола Варагић


ПРОМЕНА СВЕСТИ (14. део)

 

 

Закон ДВА СМЕРА

 

 

 

Платон (“Тимај – дело Ума[1]): “Цели тај састав сада је пресекао уздуж на два дела и средину сваког од њих саставио са средином оног другог, у облику слова X (chi), а затим, кружно их савио у једно, спојивши их саме са собом и међусобно, на супротном крају од њиховог пресека; увео их је, затим, у кружно кретање, равномерно и на истом месту, учинивши један круг спољашњим, а други унутрашњим. Одредио је да кретање спољашњег круга припада природи Истог, а кретање унутрашњег природи Другог. Кретање Истог завртео је удесно (у равни) стране, а кретање другог (у равни) дијагонале улево, а већу снагу дао је кружном кретању Истог и једноликог. Допустио је, наиме, да оно буде неискидано, а унутрашње кретање шестоструко је искидано на седам неједнаких кругова и то према сваком троструком размаку, будући да је од сваке врсте било по три. Одредио је да кругови иду у међусобно супротним смеровима, и да, у погледу брзине, три буду једнака, а четири неједнака, како међусобно тако и у односу на она три, али да се тај однос не мења.“

Платон је учио да “геометрија мора претходити философији“ (то је био натпис изнад Академије, што Платона и Академију доводи у везу са питагорејцима[2]). На Западу су Аристотела звали “Христовим претходником у природном“. Зашто је у Источном римском царству (Православна Црква) затворена Платонова академија у Атини, и, да ли је и зашто Западно римско царство (Католичка црква) прихватило само Аристотела као свог путовођу у теорији сазнања? Наводно, Православна Црква више је обратила пажњу на философију Платона, а западне цркве на философију Аристотела. За Платона се верује да је више метафизичар/мистик, а за православне да их не интересује математика (рационално). Платон је хтео да оно идеално и савршено из света идеја примени у држави на чијем челу би се налазио философ. Аристотел је био у политичком смислу реалнији и мање утописта од Платона. Аристотел није веровао да је тако савршена држава могућа. Да ли је (политичка) философија/идеологија просветитеља Ж. Ж. Русоа имала више сличности са (политичком) философијом Платона или Аристотела? Да ли је Лењинова и Стаљинова држава имала више сличности са Платоновом или Аристотеловом државом? Да ли су и француски револуционари и немачки метафизичари и енглески и шкотски либерали више математичари него хришћани? Да ли и масони верују да би у држави где би масон био владар (као Платонов философ, као љубитељ мудрости, знања, бројева и углова) сви били просвећени и све било у хармонији? Да ли масонски велики архитекта више личи на Платоновог демиурга или хришћанског Бога? Зато мислим да би се могло рећи да су западне цркве много више прихватиле философије и Платона и Аристотела (Платона у политичком смислу и више него Аристотела) него Православна Црква, у чијем центру је (и даље) Христ. Царство Божје нема сличности са античком државом. Порекло Јеванђеља није исто као порекло (Платонове) “теорије идеја“. Бог Творац није исто што и (Платонов) демиург. Папизам је више личио на платонизам (Платонову државу) него православни теократизам (симфонију). Зашто су схоластичари величали/следили Аристотела, а православни поштовали Платона (нпр. поменута фреска Платона у цркви Богородице Љевишке са почетка 14. века)? Зашто је Православна Црква више Павлова, а Католичка црква више Петрова? До сада је важила та подела – Православна Црква је више Павлова (и Платонова), а Католичка црква је више Петрова (и Аристотелова). Стари Грци мислили су у супротностима. Хришћани мисле надантиномијски. Црква је – тело Христово. Права хришћанска Црква је невидљива. Од видљивих, Православна Црква најверније преноси Христово учење, Свето Писмо и Предање.

Да ли иза Платоновог Тимаја стоји математички (питагорејски) дух или (и) нешто мистичко (онострано)? Да ли и мистичко искуство може да се потврди у стварности, попут математичког, и колико? Да ли хришћански Свети Оци стварају једну врсту мреже аподиктичке рационалности која је објективна консензусом упућених, чији ауторитет почива на реализацијама и која зна за непосредно видљиву и опипљиву корисност? Ако је међу 1000 пророкатоком историје било 900 лажних а 100 правих, шта закључујемо о оностраном свету – да је илузија[3]? Како се духовна искуства потврђују кроз векове међу људима/монасима који међусобно немају контакт (а потврђују се, нпр. кроз молитве, борбу са демонским… и то вековима и миленијумима, међу хиљадама таквих појединаца)? Да ли заиста  православни монаси (исихасти) не знају шта је свет и човек, да ли њихова искуства мање вреде од искуства научника или мистика (или будиста)? Да ли је, можда, илузија моћ господарења овостраним и видљивим светом све док је човек у стању грехопада – моћ која се заснива на математичким теоријама, на “корпусу (научног) знања“? Докле може да иде научник у “реализацији, рационализацији и објективизацији“[4], у интервенцији у природне феномене и залажењем у област ноумена, стварајући нове, вештачке, материјале, као “конструктор конструкције“? До ког нивоа сазнања и моћи да се господари природом (и човеком) може да се стигне са математичким апстракцијама и вечним истинама разума и чула? До ког нивоа сазнања и моћи да се господари природом (и човеком) може да стигне научник са експериментима? До ког нивоа сазнања и моћи да се господари природом (и човеком) може да стигне мистик? Да ли су сазнање чији је циљ “теорија свега“ и господарење над другим – нужност? Да ли је, како је мислио Хегел, “дисхармонија заиста услов хармоније“, као Нужност и “вечна истина“? Да ли је “слобода укорењена у Ништа“[5], да ли Творац заиста не влада над “небићем“, “нествореном слободом“, која за њега остаје недокучива? Да ли су заиста, закључно са 20. веком, од стране модерних философа и емпириста (математичара и биолога) дати сви одговори на ова питања – да ли знамо вечне истине? За некога је свет “конструкција без конструктора“[6], али, одакле долази, шта је онај који је у акцији, и где иде онај који упознаје конструкцију и постаје – конструктор?

Грци су мислили у супротностима, развили су методе извођења консеквенци из међусобно супротних претпоставки. Без сагледавања свих супротности (противречности) нема откривања тајне (али не и “теорије свега“ и “божје честице“ на природном и натприродном нивоу: Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина. Анђели не знају тајну искупљења -Човек је највећа тајна). Немачки метафизичари и идеалисти мислили су да се у “дијалектици која превализали негативно“[7] налази могућност ума да уђе у онострано. То нису урадили, јер нису веровали у онострано, зато се не зову (међу православнима) хришћански философи. Хришћански (православни) философи, тј. теолози, мисле надумно – надантиномијски, не сумњају у онострано.

Талес је тражио један извор бића. Анаксимандар је првом принципу приписао непроменљивост – оно из чега се ствари рађају у то и пропадају. За Парменида, свет је био једно биће које одувек постоји – без почетка и краја, које се не креће, као немењајућа и неуништива целина. По Анаксагори, ум је уредио све ствари укључујући и звезде. Пошто је започео кретање, ум се одвојио од онога што је било покренуто његовим дејством. Космички поредак, учи Анаксагора, настаје након тог одвајања, и нису (сви) закони природног дешавања успостављени од стране ума. По Хераклиту, природа је у вечном (сталном) току и ако се слуша Логос види се да је све Једно.

У Тимају, космос је заједничко дело ума и нужности, и живи вечно једноликим кружним кретањем. И кретање оног умног је кружно, тј. без почетка и краја. Умно постоји и када није видљиво. Владавина ума над светом је ограничена – ум делује на нужност убеђивањем. Ум је мушко начело, нужност је женско начело. По Платону, природа у вечном току је само свет чула (свет видљивих и опажљивих ствари и бића; свет нужности/женског начела). Због тога знање и разумевање природе мора да се тражи ван чулне природе која је у вечном току, тамо где је нешто стално што тим вечним током управља, и што омогућује да се он разуме. Знање се тражи тамо где се одређује шта је опште и свему заједничко, тј. универзално (Сократ). Оно што управља вечним током јесу бројеви и бројевни односи (Питагора). То је, по Платону – демиург. Демиург је мајстор, занатлија, прави математичар – градитељ космоса – којег није створио из ничега. Демиург се угледа на вечне идеје и математичка начела, он само сређује постојећи хаотични материјал, уводи ред у нереду (све остало препустио је нижим боговима). Мешањем Истог, Другог и Бића настаје космичка душа. Небеско је једнолико и савршено, земаљско је разнолико и несавршено. Супротности (мушко-женско, исто-различито, бесмртно-смртно) нису у потпуној хармонији, равнотежи, стварају динамику. Природа (женски бог) вечна је као што је вечан и мушки бог. Идеје (форме) су вечно постојање изван сфере настајања и пропадања, независне од демиурга. Форма је независна од материје.

За Аристотела форма није независна од материје. Формирање живог бића је процес успостављања облика и структуре који то биће чине одређеним типом/врстом. Аристотел је, за разлику од Платона, сматрао да не постоји делатељ који поступа намерно, збивања у природи нису намере демиурга. Код човека не зависи све ни од нужности. Циљ природе је одржавање живота као највишег добра. Хаотични материјал, тј. исконска материја, сарађује са формом у настајању, отуда постојање сврха у природи (дакле, без демиурга) и могућности сврсисходног обликовања. Бог је код Аристотела – финални узрок, а материја није нешто што се само обликује, већ у њеној природи постоји тежња за оним божанским. Природи се сврсисходност не намеће споља, али и природа није једини узрок кретања у физичком свету.  

Превагнуо је став Платона да се сврсисходност намеће споља, да разумом обдарено биће усмерава неразумну природу (све до појаве теорије еволуције, атеисти и еволуционисти поричу мета план и сврху у природи). За христијанизоване философе, Бог је узрок свега и он усмерава бића природног света. За модерне античке (новоантичке) философе, ум управља физичким светом.

Према Рене Декарту, форма није идеја, јер форма није мисао, а идеје су мисли. Бог ствара вечне истине које су истине о суштинама ствари и тим истинама дата су својства и облици дотичне суштине. Идеје стварних суштина јесу урођене идеје, њима мислимо. Суштине ствари појмљиве су зато што их је Бог створио појмљивим за човека. Суштине могу бити појмљиве а да не буду непротивречне. Бог може стварати и противречне суштине. Нема противречности у стварима, већ једино у нашим идејама. Противречности се појављују захваљујући нејасности и неразговетности идеја. Декарт: “Пошто је Бог узрок чија моћ превазилази границе људског разумевања и пошто нужност ових истина не превазилази наше знање, следи да ове истине јесу нешто мање од непојамне моћи Бога, те да су њој подређене“; “Ја тврдим само да ми је дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“; “И уистину није чудно што је Бог, стварајући мене, ставио у мене ту идеју (себе самог) да буде попут знака творчева утиснута у његову творевину – и није потребно да тај знак буде ствар различита од саме творевине“. За Г. В. Лајбница, појмови “урођене идеје“ и “бивствовање суштина у разуму“ немају сазнају функцију, и он, уместо о Декартовом дуализму, говори о једном облику монизма – све створене супстанције јесу истоврсне, док оно што се јавља као материјална супстанција могу бити “добро засновани феномени“. Дејвид Хјум критикује Декартово утемељење принципа узрочности (узрочност као урођена идеја), математика је изашла недирнута из те критике – математика је нужна јер не зависи од искуства, производ је чисте делатности мишљења (математички судови су аналитички судови a prioriи зато потпуно извесни). После Лајбницове критике, искуство добија важну улогу у сазнању.[8]

Са Кантом, и етика је изједначена са математиком. Код Лајбница, све је у сагласности са законима механике. Дух је (поново) подељен на интелектуалну и вољну сферу. Разум (субјект) бави се само садржајем који се налази унутар света феномена (објекта) и тај садржај прима путем чула и искуства, да би након тога анализирао и синтетисао мисли.

За Г. В. Лајбница, супстанција је биће способно за делатност. Он развија учење о супстанцијалним атомима, метафизичким тачкама или монадама, као бестелесним ентитетима са истинским јединством, субјектима перцепције, које у себи садрже мноштво пошто су подлежне променама кроз унутрашње принципе. У његовом систему, унапред је успостављено подударање кретања тела са хтењима и перцепцијама душе на такав начин да владавина закона механике у физичком свету никад не може бити доведена у питање. Лајбниц је био у једној врсти колизије: са једне стране, он је више него било ко пре њег истицао да нема ниједне појаве у физичком свету која није детерминисана сврхом, а са друге стране, инсистирао је на потпуном искључењу телеолошких објашњења из емпиријске науке о природи.[9]

Д. Хјум је, као скептик, критиковао и Кантов закон узрочности, нужне узрочне везе, претпоставке о узрочној нужности (нигде се у искуству не показује нужна веза између две узастопне појаве). По њему, мишљење као делатност може егзистирати и као несупстанцијално и не мора да буде на начин мислеће супстанције. Не постоји корисније расуђивање од оног насталог из сведочанства људи и извештаја очевидаца. Заступао је став да је трајни елемент људске природе лични интерес који је порекло правде, друштва и власти, али се ту не ради о егоизму пошто је свестан свих слабости људске природе. Хјум је, у духу сцијентизма и позитивизма, био противник метафизике – он је одлично констатовао емпиријску повезаност између датих чињеница, доносио је закључке на основу њему логичких и познатих принципа и тежио да се те истине употребе за опште добро. Нема других истина, то је оквир когнитивне науке. Кант је био мало уздржан. Кант је волео да размишља/умује. По њему, метафизика је нужна због (само)рефлексије, умовањем се разуме и осмишљава емпиријска овостраност.  

Како се човек бори против егоизма, како зна да је у питању егоизам? Како да разликује добро и зло, анђела од демона? Да ли нам математика може помоћи? Шта је човекова природа, да ли само из човекове природе и искуства потичу принципи сазнања? Да ли математика може да нам помогне да се врати првобитно јединство субјекта и објекта? Шта су идентитет субјекта и јединство објекта, да ли или како их учинити јединствене? Да ли су решења у мистеријским култовима? Да ли се кроз субјект (човека) упознајемо са објектом (природом, космосом), или преко природе (космоса) упознајемо и човека? Да ли је ту у питању или-или? Како субјективно (лично) постаје објективно (опште)? Да ли се и како се иза објективног (или нечег доброг) крије субјективно (или нешто лоше, зло)? Зашто је област изван чула (оно што се не може опазити чулима и осећајима; ноуменална стварност) проблем и да ли човек ништа не може знати о том свету или само они којима није “дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“? Па и они који немају такав дух, да ли могу да тврде да им идеје не долазе и из тог интелигибилно-ноуменалног света који не могу сазнати у емпиријском смислу? Каква је улога тела у процесу мишљења и сазнања?

Хришћанство даје све одговоре. Међутим, од 16. века све је мање хришћанских верника и све је мање оних који познају хришћанско учење. Порекло и правци сазнања и знања сада су у: 1. математици и физици (апстракцијама које могу постати закони и реализовати се у стварности); 2. биологији и хемији (упознавање са физичким светом онаквим какав јесте, стварање нових елемената, укрштање са постојећим, који се могу и само преобликовати); 3. мистицизму (окултизму); 4. чистом умовању/емпиријској метафизици (која се заснива на знањима из математике и биологије); 5. мешавини мистицизма, емпиризма и натурализма.

Превладала су учења оних којима је прво сметала “самовоља“ Бога, а затим и “самовоља“ (универзалног, апсолутног, космичког) ума или духа. Превладали су они (научници, емпиристи) за које је човеково деловање само производ његових сила, човек је део природе и биће које је стекло разум (способност мишљења), а сама природа је финални узрок природе и развија (креће) се путем закона еволуције (ту је крај за метафизику: није важно да ли природа има узрок, почетак, крај… човек је животиња која стоји на врху ланца исхране и стекла је моћ да упозна природу, а затим и да се игра са природом, да ствара вештачке материјале… шта ће бити после смрти – како мене као појединца тако и осталих људи – није важно… вероватно ће и људски род нестати са Земље или ће еволуирати у нешто савршеније…). Свест таквих људи формира се само на основу личних опажаја (онога што се може опазити чулима и осећајима), искуства и потврда у експериментима – само на основу егзистенција и појава које можемо уочити или опипати – то је оквир мисли и на основу тога доносе судове. Ако и признају немоћ и несавршеност човека (без Бога), то је само тренутак немоћи и несавршености на путу развоја и усавршавања (еволуције). По атеистима, самосвест, као есенцију мисли, човек је стекао путем еволуције. Еволуционисти кажу да мисли настају у мозгу – свест је активност неурона око таламуса – епифеномен мозга који се кроз еволуцију развио и постао самосвестан. Самосвестан мозак више не поставља питање шта се дешава у природи, већ шта ће да се догоди – шта ће променити, доградити, порушити, направити – у природи или на себи (свом телу). Како тај мозак, који је самог себе свестан, разликује добро и зло? Како на његово расуђивање делују емоције (осећања) тела? Неуронаука открива да су мисли и емоције испреплетане[10]. Идеалисти међу њима теже ка потпуној слободи појединаца у савршеном јединству целине, ка хармонији међу људима и између људи и природе. Али, како до тога? Зато (за почетак): не шта се дешава у мозгу(са неуронима), већ шта се дешава у уму (какве су нам мисли) и срцу (каква су нам осећања) – не може се философија[11] градити само на законима науке (математике и материјалних доказа).  

Код мистика је мало другачије. Њих је мање него научника, али не значи да су мање утицајни у данашњем свету. Међу њима има и оних који теже добру, има и оних који су душу продали ђаволу. “Магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају.“[12] Мистик опажа субјекте који за друге људе не могу бити опажени уз помоћ телесних чула и садржај разума. Како зна да ли је то што види и тај са ким разговара нешто стварно или лажно, добро или зло? Одакле мистику долазе такве идеје и мисли? Зашто њихово искуство није релевантно (научницима)? Мистик (с)познаје законе који су научницима непознати, за већину људи неприродни или натприродни. “Духовном свету Природни долази у помоћ да телом обавије оно што је од духовног, да би учинком представљало оно што је духовно узроком. Мисли човека потичу од духовног света.“[13] Грци су дуализам у односу Творац-човек (или природа-човек, ум/душа-тело) превладали (или покушавали то да ураде) кроз мистеријске култове. Они су мислили у супротностима: природа-закон(друштво); жена(стихија)-мушкарац(рационалност). Узмимо пример супротности мушко-женско: за жене важи мишљење да над њима владају њихове емоције и нагони, па тек онда разум, ако нека до тога дође. Но, колико је неразумних мушкараца који не могу контролисати оно нагонско? Мушко начело влада свешћу и интелектуалном интелигенцијом, женско начело влада несвесним и емоционалном интелигенцијом. (По некима постоји само једна интелигенција.) Мушко начело рационализује, женско начело води у непознато. Мушкарац је окренут уређивању спољњег света, обликовању материје. Жена се првенствено занима за људске односе, за обликовање унутрашњег бића. Међутим, често је жена је та која је активна у уређивању свакодневног живота и обликовању материје и физичког света, док мушкарац “бежи“ од свакодневног живота, света материјалности (у трансцедентни свет, интроспекцију…). Често мушкарац зна да буде већи сањар, а жена прагматичнија у свакодневници. Има много жена које су велике личности, и много безличних мушкараца. Оваквих парадокса има на стотину. Но, да ли су то парадокси за сваки ум (сваког човека)?

Личност у којој се одиграва Оваплоћење (сједињење човечанског и божанског, прелазак архетипа Богочовека у историјску реалност), свесна је јединства и разлика између Анимуса (Логоса) и Аниме (Ероса). У хришћанској религији Свети Дух повезује се за женском духовношћу, сама Црква, и њено аскетско мушко свештенство које је темељ и кров Цркве, схвата се као Невеста која чека свог Мужика (Христа).[14]

Дакле, Личност у којој се одиграва сједињење човечанског и божанског свесна је јединства и разлика између Логоса (ума) и Ероса (природе). Какав је то човек који се кроз живот води само разумом или само емоцијама? Који раздваја (код кога је или-или) срце и (раз)ум, душу и тело? Зашто у процесу атомизације човечанства долази до обезличавања човека (ре-колективизације)? Како се кроз саборност (заједницу) постиже персонализација? Зар није парадоксално да су против индивидуализације исихасти који су се осамили и одвојили од света? Није. Да ли неко може да постане Личност ако се свесно одриче свог ја? Може. Хришћани мисле надантиномијски.

“Поставити се у средиште круга значи поставити се у тачку у којој се те две тенденције уравнотежују: као што кажу муслимански посвећеници, то је ‘божанско место у којем се измирују супротности и противречности’, то је средиште ‘тачка ствари’, према индијском изразу, или ‘непроменљиво средиште’ далекоисточне традиције, непокретна тачка око које се ротирају сфере, непрекидно мењање појавног света.“[15] “Рене Генон тежи спознајном превазилажењу хоризоната света контигенција и углавном негативних условљавања, и открићу супериорног и јединственог знања, примордијалних формативних и информативних принципа свих регуларних традиција и доктрина метафизичке мисије човека… Генонов однос према гнози оперативне масонерије јасно потврђује волунтаристичку и пристрасну природу његове спознаје… Генон је пречесто користио секуларне елементе одређених доктрина или религија, заобилазећи или игноришући њихове основне стожере и садржаје. У суштини, Генонова Примордијална Традиција је знатним делом спекулативни производ који одражава светлост заласка сунца духовних енергија на поприштима некад великих духовних борби, где су остале само рушевине рушевина.“[16] Већина мистика негде залута.

За светим гралом, поред мистика, трагају и научници који желе да открију “божју честицу“[17]. Или, да дођу до “златног пресека“ (ЗП) свега и сваког у свету. “Шта решава златни пресек (ЗП)? Неколико важних ствари: (1) када год имамо мноштво састављено од јединки које имају вишеструке особине, па желимо да функционисање система као целине буде хармонизовано, тада приступамо мултифакторској оптимизацији односа деоцелина са аспекта ЗП, (2) када се јаве здравствени проблеми функционалне физиолошке природе неког органа, тада је настала дисхармонија у организму која је нарушила, у мањој или већој мери, складно функционисање тога органа са организмом, јер је њихово функционисање детерминисано ЗП који се успоставио у току ембриогенезе; (3) када се јаве психолошки проблеми менталне природе тада су нарушени механизми рада управљачког система (неурона и нервног система) организма по ЗП, али када се јаве проблеми духовне природе тада су нарушени механизми односа ћелија-организам у микротубуларној мрежи тела и/или на релацији тело-управљачки систем (неуро-ендокрино-имуни систем) који су такође детерминисани законом ЗП.

(…) Несавршенство реализације Једног, које је савршено, у Природу, а из ње у биофизички свет, доводи до двоструке системске и двоструке функционалне грешке технике свести. Ово значи да микротубуле, као пребивалиште и генератор свести која је зароњена у дубине несвесног, да би умањиле ове нежељене ефекте, морају поседовати ‘double-error correcting code’, тј. да би се противречности из системског и функционалног дела менталне свести свеле на минимум. Уколико дође до поремећаја у функционисању микротубула (прегруписавањем из једног у други начин паковања, а има их седам) генеришу се екстремне грешке и настају антагонистичка стања, најпре на биофизичком плану, а затим на психолингвистичком. Како је језик оруђе технике свести то ће његове појмовне структуре са својствима поларизације (добар-лош, вредан-лењ итд.) резонантно изазвати на менталном и емотивном плану нова поларизована стања. Зато изговорене речи имају ‘своју тежину’ за наша духовна стања. Због појаве антагонистичких екстрема у домену духовне свести ‘религиозни ратови’ као друштвени феномен ће попримити најинтензивније размере, и по свом карактеру биће најбруталнији. Због нестабилности стања духовне свести психолингвистичка манипулација (‘пропаганда’) са ‘екстремним верницима’ је због тога веома лако изводљива.“[18]

Данас су могућности манипулације велике, јер већина људи мисли “црно-бело“ (људском сувише људском логиком стварајући супротности, поларизације, односно, из незнања прихватајући одређене “противречности“ и “нужности“ као “вечне истине“). Међу таквим људима има и оних који нису религиозни. Међу онима који нису религиозни, или нису хришћани, а јесу образовани, има оних који са људима у тим стањима свести (са “црно-белим“ погледом на свет) манипулишу.

“Основе масонерије: истина као главни циљ масонерије, ‘благостање и срећа човечанства’, ‘влада разума’ која треба да буде допринос човековој ‘идеалној и материјалној срећи’. Идући тим путем, читаво човечанство ћe постати ‘једна срећна породица’. У том смислу, масонерија наступа као ‘религија човечанства’, држи се правила ‘Сваки брат је мио, које вере био’. Ако је масонерија  једина права човечанска религија, онда су сви масонски непријатељи – непријатељи човечанства. А масони отворено проповедају да се против таквих треба борити: ‘масонерија се бори против непријатеља човечанства, извршујући тиме дело масонске љубави’. У том случају, број тих непријатеља је неограничен. У тој борби, ако је потребно, могу бити уништени и читави народи: ‘Народ, у коме је овладала пука себичност и грамзивост, у коме се вије коло разузданости и обести, у коме су правда и поштење бачени под ноге, у коме су врлине и карактери само слике прошлости – такав народ не вреди да постоји; за њим се неће зажалити чак ако и пропадне’. Кад се помисли да, по масонском казивању, ‘слободно зидарство образује непрекидан ланац који обавија целу земаљску куглу’, да је то ‘велики и моћан светски савез’, те да је ‘на његовим великим конференцијама и конгресима светског значаја решавана покаткад и судбина појединих народа и држава’, произилази да те установе могу донети одлуку и да се неки народ мора истребити геноцидом. Довољно је да нека таква конференција ‘светског значаја’ донесе о дотичном народу негативан суд, па да тај злочин буде законски оправдан. А то, у данашњим приликама и околностима, мора код Срба изазвати врло непријатно осећање (…) И овакав рад они упоређују с Хришћанским моралом!? А зар је Христос тако чинио? (…) Одговара ли такав рад јасној Христовој заповести: ‘Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се Богу за оне, који вас гоне’? (…) Христос забрањује да се путем смрти и проливања крви приступа циљу. ‘Сви који се маше за нож, од ножа ће и погинути’ – вели Он. Не дозвољава жртвовати другога ради себе; а заповеда жртвовати себе ради другога. Зато је и оставио љубав пуну самопрегорења као главно начело рада. Другим речима, масонско начело трпељивости се у пракси своди на немилосрдан сектаризам: ‘Брат је мио, које вере био’… само ако је масон. А примена масонских идеала је искључиво руковођена правилом ‘циљ оправдава средства’. Масонерија је езотерично друштво, она почива на тајнама. На сваком од 33 масонска степена масони сазнају нове тајне или, нове циљеве. Масони би одговорили да су прави циљеви масонерије познати већ и масонским шегртима, а да ‘тајне’ представљају продубљивање масонског учења, те да се морају откривати постепено. Као што хришћани верују у Бога – објаснили би они – пре но што ће се упознати са хришћанском теологијом. Наравно, то је обичан софизам, јер хришћанин који то жели може одмах да сазна и све хришћанске истине и имена свих чланова црквене хијерархије, што са масонима није случај. Ив Марсодон,масон 33. степена шкотског обреда, Француз који је прешао у Православље (да би православне увукао у масонерију и вршио притисак на Католичку цркву), признаје да је масонерија везана за све религије, а не само за хришћанство, те је морао тражити неку дијалектичку синтезу којом би трансцендирао те очигледне противречности између хришћанства и масонског космополитизма. То бар привидно идеално решење проблема донела му је еволуционистичкопантеистичка теорија језуите Тејара де Шардена, по коме све силе у свету стреме коначном уједињењу у тачци Омега. Тачка Омега налази се на тако удаљеном нивоу у односу на догме, да у њој нема више ничег апсолутног. А на тако узвишеној области мисли није забрањено маштати ни о могућности начелне сумње која, кроз јединство науке и мистике долази до одсада могуће сагласности, с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним„.[19]

Да подсетим, хришћани су у земаљском смислу песимисти, али нису песимисти у смислу статичности, пасивности и (духовног) нерада, тј. они су стално у процесу усавршавања, напредовања, кретања, и не живе без радости, пошто радосно чекају Апокалипсу. “Апокалипса је откривање, откриће, што је и име за истину, за грчку алетеју (aletheia). О тој истини краја и почетка, нико заправо не зна ништа у поузданом, извесном или провереном смислу. Односно, у искуственом смислу. Свој ‘последњи суд’ о ствари ‘последњих ствари’ може(мо) препустити само вери. За апокалипсу нема сведока; за катастрофу васцелог света нема онога ко би је испричао међу живима тог света… Кад се буде догодила неће се догодити у садашњости, јер ће собом донети време које се од нашег времена коренито разликује. Нема истине, нема апокалипсе, која не полажу право на вечност, које се не везују за њу као за властито спасење од историје пролазности; традиција нас учи да је истина вечна, да се може предати, бити традиција као вечна. А опет, ослањањем на вечност, оне – истине, апокалипса, њихове традиције – замењују сваку истину и апокалипсу (без сумње, замењују себе) смислом новог који их везује за пролазно време, време тренутка. Као да се у њима тренутак и вечност додирују с ону страну уобичајеног поимања времена, односно – као да се време гради кроз тај додир који на себи нема ничег овостраног.“[20]

 


НАСТАВЉА СЕ…

 


 

 

[1] Платон: “Тимај“, предговор Бранко Павловић, Младост, Београд, 1981.

[2] Питагора са Самоса (око 570. п. н. е. – око 495. п. н. е.) је основао тајно друштво познато као Питагорејско братство које је било посвећено неговању врлине и изучавању математике.

[3] Превиђаће се и даље од стране доста њих да су научници и проналазачи попут Николе Тесле (и Емануела Сведенборга) сведочили о својим разговорима са духовним, неземаљским, бићима. Питање је да ли је неко, посебно од оних за које је свет анђела илузија, упознао природан свет и разумео природу, боље од Тесле. Колико су Тесли у спознаји природе и човека помогла искуства из оностраног света?

[4] Не реализам, већ реализација; не рационализам, већ рационализација; не одражавање објеката, већ објективизација – Гастон Башелар, француски научни философ из 20. века.

[5] Мајстор Екхарт, Јакоб Беме

[6] Ж. П. Сартр

[7] Х. Г. Гадамер

[8] Предраг Милидраг: “’Попут слика ствари’: Темељи Декартове метафизичке теорије идеја“, Институт за филозофију и друштвену теорију и ИП Филип Вишњић, Београд, 2010.

[9] Александар Пражић: “Природа и телеологија“, Плато, Београд, 2002.

[10] Данијел Големан: “Емоционална интелигенција“, Геопоетика, Београд, 1997.

[11] Свети Василије Велики (329-379): “Нећемо образовање понижавати зато што неки тако мисле о њему, него ћемо за неразумне и неваспитане сматрати оне који тако мисле, који би хтели да сви буду као они необразовани и неваспитани, да би се општим стањем сами прикрили и избегли критику због необразованости… Философија је потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама.“

[12] Џејмс Фрејзер: “Златна грана“, Алфа, Београд, 1992; Бронислав Малиновски: “Магија, наука и религија“, Просвета, Београд, 1971.

[13] Емануел Сведенборг: “Небо и пакао“, ИКП Заслон и ИП Трагови, Београд, 2006.

[14] Павле Евдокимов: “Жена и спасење света“, Светигора, Београд, 2001.

[15] Рене Генон: “Дантеов езотеризам“, Градац, Чачак, 2002.

[16] Драгош Калајић: “Увод у дело Ренеа Генона“ www.dragoskalajic.com/uvod-u-delo-renea-genona

[17] Хигсов бозон – Према предвиђањима Стандардног модела ова честица није требала да има масу већу од свих до сада детектованих честица, али начини и могућности за њено детектовање условили су потребу за много енергије, много више него што је то било потребно за друге честице. Због тога је било потребно изградити велику и моћну машину, као што је LHC, која ће обезбедити довољан број судара на довољно високој енергији. У тим сударима је потребно произвести довољан број Хигсових честица које ће детектори ухватити. Али… детектори не могу да ухвате Хигсов бозон! Хигсова честица је једна посебна врста честица, тзв. бозон, који не изграђује материју (као што то раде нпр. лептони и кваркови) већ више “личи” на преносиоце интеракција – бозоне (тј. фотон, W или Z бозоне и глуоне). Сва материја који видимо око нас изграђена је од малог броја различитих градивних јединица, а те градивне јединице називају се елементарне честице. Током историје материја је дељена на све ситније и ситније саставне делове. Некада се сматрало да је атом најмања недељива “цигла” материје, али показано је да се он састоји од електрона и језгра, касније је утврђено да се језгро састоји од протона и неутрона, а још касније да се протони и неутрони састоје од кваркова. Према поменутом Стандардном моделу све елементарне честице деле се на лептоне и кваркове (који заједно изграђују материју) и бозоне који преносе интеракције између честица материје и држе их на окупу (или их одбијају). Док су честице материје интуитивно прихватљивије и познатије преносиоци интеракције често умеју да збуне (осим фотона, можда). Да би разумели улогу бозона сетимо се да у природи постоје четири основне силе (електро-магнетна, слаба, јака и гравитациона). Гравитациона сила је нешто другачија и, за сада се не може описати истом теоријом као остале три, али оне су сличне и могу се описати на сличан начин. Свакој од ове три основне силе одговара неки преносилац интеракције, тј. неки бозон. Тако је посредник у преносу електро-магнетне силе фотон, слабу силу преносе W и Z бозони а јаку силу преносе глуони. Сви ови бозони заједно са 6 лептона и 6 кваркова чине Стандардни модел елементарних честица и изграђују свет у коме живимо. Све ове честице су одавно откривене, открића су сагласна са теоријским предвиђањима и све лепо функционише али стандардном моделу недостаје само једна “ситница”. Та ситница је проблем постојања масе. Стандардни модел лепо описује честице али не објашњава због чега оне имају масу и на који начин је добијају. Сложићете се да ова “ситница” уопште није ситница већ врло битан проблем који је неопходно решити. Када је 1994. године потврђено откриће последње честице стандардног модела, топ кварка, са масом од 176 GeV, постало је јасно да стандардни модел скоро беспрекорно функционише али недостајал му је још једна карика до комплетне теорије. Та “карика” је Хигсова честица, која је одговорна за постојање масе свих осталих честица. Постојање масе честица у стандардном моделу објашњено је тзв. Хигсовим механизмом. Овај механизам предложио је Филип Андерсон 1962. године на нерелативистичком моделу а релативистичку допуну дао је Питер Хигс 1964. године. Независно од њега у пролеће 1963. године до сличног резултата дошле су и две групе физичара Роберт Броут и Францис Енглерт, и Гералд Гуралник, Ц. Р. Хаген и Том Кибле. Према Хигсовом механизму претпоставља да цео простор испуњава једно непрекидно и за нас невидљиво поље, тзв. Хигсово поље. Ово поље је простире се равномерно у простори и времену. Све честице крећу се кроз ово поље и интерагују са њим. Оне честице које јаче интерагују са Хигсовим пољем осећају “већи отпор” поља и на тај начин постају масивније. (…) Ипак, све ово је само тек почетак, енергије на којима LHC ради отвориле су један нов део стварности, стварности који до сада није био доступан експериментима. Очекујемо још много тога, али ово подручије вероватно крије и “физику” коју још не можемо ни да замислимо. www.svetnauke.org/higsova-cestica

[18] “Шта је златни пресек? Овом приликом објашњењу ћемо приступити преко примера. Ево једног могућег: ако желимо да направимо кућу онда треба, поред осталог, да одредимо њену укупну висину (H). Међутим, висину куће детерминисаће два главна дела; основна висина (h) и висина крова (κ). Поставља се питање у каквом односу треба да буду укупна висина, основна висина и висина крова, да би кућа имала највећу естетску вредност, тј. да би изгледала складно. Одговор је једнозначан и гласи: односи треба да буду H:h=h:κ, јер тада се добија визуелни утисак склада, тј. најбоље пропорције. Ово је у науци познато као решење које је названо златни пресек (ЗП).“ – Ђуро Коруга: “ЗЛАТНИ ПРЕСЕК: ТЕОS ЕPО МЕHАNЕS“ www.rastko.rs/books/

[19] Марко С. Марковић: “Православље и Нови светски поредак“, www.pravoslavni-odgovor.com/ Pravoslavlje_i_Novi_Svetski_Poredak

[20] Новица Милић: “Истина апокалипсе“, Градац, Чачак, 2003.

 

———————————–

 


Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

април 8, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)

.

Историја тек почиње (2. део)

 

 

 

Словенска унија, словенска лига, било шта – свесловенско – никада није основано од када Словени постају историјски народ. Потреба за оснивањем свесловенске организације постоји[1]. Сумњам да Европска унија може још дуго да постоји. Пошто међу Словенима живе и несловени, поменуо сам могућност оснивања панонског савеза. Језгро тог савез би у почетку чиниле Србија, Румунија, Мађарска, Чешка и Словачка. Дакле, настао би словенскопанонски савез држава. Проширивање овог савеза на Грчку, Кипар, Македонију, Бугарску, Црну Гору и Пољску омогућило би стварање тампон зоне између Русије и Немачке, Истока и Запада. Тако би настао словенско-панонско-грчки савез држава. То није лако остварити, али није и немогуће, треба радити корак по корак. Србија треба да се посвети решавању македонског питања на југу, да би се учврстио савез са Грчком и створило савезништво са Бугарском. На северу треба се посветити стварању панонског савеза. Са Чешком и Словачком Србија има добре односе, са Румунијом постоје неки мањи проблеми, са Мађарском нешто већи, Мађарска има нерешене проблеме са Словачком и Румунијом. Основа панонског савеза била би економија, односно окупљање око заштите економских интереса и заједничког развоја пољопривреде у Панонији, као једној од најважнијих житница у свету у 21. веку. Тачније, највећа житница света (или то може да буде место са највећом производњом хране у свету) јесте простор европског дела Русије, Казахстана, Украјине, Белорусије, Пољске, Молдавије, Словачке, Мађарске, Србије и Румуније. То је, у суштини, словенски део света. Долази време када ће потражња за здравом храном и пијаћом водом у свету знатно да порасте, са тим и цене хране, због несташица и увећања светске популације. У словенском делу света плодних ораница и извора пијаће воде има довољно до краја века. Такође, у словенском делу света има довољно нафте и гаса и осталих руда. Словенски део света није пренасељен. Климатски услови за живот су добри. Дакле, све је на људима који живе у овом делу света, од њих зависи како ће овај део света бити уређен и како ће људи у њему живети[2]. Словенско јединство није могуће без Русије. Са Русијом све словенске државе могу да реше снабдевање енергентима и рудама. Сви заједно лакше можемо одбранити наше људске и природне ресурсе. Све словенске и панонске државе заједничком стратегијом могу подићи ниво производње здраве хране (не ГМО) и основати берзу здраве хране, утицати на цене хране (која се у овом делу производи) у свету, уговорити дугорочно снабдевање храном држава попут Кине и Индије. Државе попут Србије, Мађарске, Румуније и Словачке појединачно не могу да се појаве на великим тржиштима попут кинеског и индијског, али заједно могу, само тако могу, да обезбеде довољно робе, односно 3К (квалитет, квантитет и континуитет), и да реше проблеме око транспорта (ниже цене и проходни саобраћајни коридори по свету[3]).

Србија треба да се посвети решавању македонског питања на југу, договору са Бошњацима око БиХ на западу, стварању панонског савеза на северу и успостављању канала за несметан промет људи, робе и капитала са Русијом на истоку. Верујем да се македонско питање између Македонаца, Грка, Бугара и Срба може успешно решити. Мислим да неспоразуми између Мађарске, Румуније, Словачке, Чешке и Србије нису такви да између ових држава не може да дође до стратешке сарадње. То је и у интересу Русије. Критичне државе, међу словенским, што се тиче проширивања на цео исток и југоисток Европе, јесу Пољска, Украјина, НД Хрватска и Словенија. Пољска је у вишевековном сукобу са Русијом, још су жива сећања из периода Варшавског пакта[4]. Пољаци и Руси су скоро исти народ, које је различита (хришћанска) вера и борба за територије поделила током векова. Пољаци треба да умање (амортизују) притиске из Немачке, Ватикана (Католичке цркве), САД и Велике Британије који се преко њих врше на Русију, а Русија треба да докаже Пољацима да то више није империјална Русија и да је то потпуно другачија држава од СССР-а[5]. После тога, верујем да је могуће историјско помирење између Руса и Пољака, што би био велики подстицај за свесловенско уједињење (за почетак: економску и културну сарадњу, солидарност, међусобно упознавање, размену студената кроз осмишљене програме иза којих би стајале све словенске државе, итд.). Хрвати и Украјинци су у већини бивши Срби односно Руси, који су покатоличени за време аустроугарске владавине. Хрвати и Украјинци (са запада те државе) били су савезници нациста и фашиста[6]. То су и данас[7]. Подела Украјине може да створи проблеме око успостављања саобраћајних веза између Русије и Балкана. НД Хрватска је у суштини небитна у неком геостратешком плану, за нас Србе важно је решавање судбине Срба из Републике Српске Крајине, тј. како да се Срби врате и обнове РСК (за почетак да добију аутономију унутар НДХ). Шта ће бити са остатком те државе нека се договоре Хрвати, Италијани и Мађари[8]. За Хрватима, Украјинцима и Пољацима не заостају много ни Словенци као “батина у руци“ католика и Запада коју користе против православних (осталих) Словена.

Решавању македонског питања и успостављању несметаног промета људи и робе између Русије и Србије може доста помоћи или одмоћи свеправославни Сабор у Цариграду 2016. године[9]. Сабор може бити и прекретница за развој даљих односа са Словенима католицима, осталим хришћанским цркавама (питања око календара, екуменизма, будућности у ЕУ и Нато…), са тим у вези и решавања статуса Косова и Метохије, Босне и Херцеговине, Албаније, односно, одређивања (заједничког) политичког курса према Турској, затим заштити хришћана на КиМ, Кавказу и око Леванта, итд. Зато је важно постићи свеправославно јединство – јединство унутар православних Словена, унутар православних Грка, и између православних Словена и Грка и свих осталих православних народа. Ако то није могуће, онда је боље да се Сабор и не одржи или да се одложи за друго време, да православне цркве не би стварале нове поделе међу православним народима. Србији, у случају да се Сабор у Царигради не одржи или не буде Васељенски, остаје да политичким путем решава македонско питање, са Македонцима, Грцима и Бугарима, и онда заједно да стварају стратегију према Турској и Албанији, и на приближавању Србије Русији и Русије Србији. Стање на Косову и Метохији и Босни и Херцеговини остаће непромењено још неколико година. У Црној Гори може да дође до промена у наредних неколико година, у смислу да Црна Гора не води више изразито антисрпску политику. Уколико не дође до договора са Бошњацима око дугорочно одрживе будућности БиХ, а Русија постане још јача и ближа Србији, са променама у Црној Гори, може се размишљати о стварању Српске уније између Србије, Републике Српске и Црне Горе до средине 21. века, тако да против стварања Српске уније не буду Бошњаци и Срби муслимани из Рашке области/Пештерске висоравни и са севера Црне Горе и Мађари из Северне Србије/Војводине. Дугорочно, најбоље решење је да се између Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније створи савез држава (договор између народа којим ће се дугорочно решити сви међусобни спорови), да се исто постигне између Србије, Македоније, Грчке и Бугарске (и затим заједно решавати албанско питање на Балкану), и исто између Србије, Мађарске, Румуније, Чешке и Словачке[10]. Појам “округли сто“ настао је у Сремским Карловцима, где су се 1699. године 72 дана водили преговори за округлим столом  (за којим су сви који седе једнаки) између Свете Лиге и Османлија, па је после тај појам ушао у светску дипломатску праксу. Време је за балкански, панонски, православни и словенски “округли сто“[11]. Пре тога, природно, потребан је српски “округли сто“.

***

Политички приступ Србије у спољној политици, али и свих поменутих држава у словенском делу света, треба да буде афирмативан и да тежи самоодрживости – то значи да се овде не ради о некој православној и словенској освети према било коме, овде се не ради о прикривеном руском империјализму, није ствар у некој словенској надмоћи и православној праведности, о освајању несловенских земаља, асимилицији других и преотимању туђих природних ресурса и слично – основа ових савеза треба да буде неговање хришћанских вредности, успостављање демократских вредности и владавине права (све оно што нестаје са Запада и што још није настало у неком другом делу света). Да ли су Словени и православци спремни на такав подвиг – да успоставе владавину права унутар својих држава и да воде демократски дијалог са својим суседима? Мислим да јесу (ако се рачуна до краја 21. века). То је политика супротна од евроатланстке неолибералне политике “закона јачег“ и “двоструких стандарда“, супротна од политике католичких и комунистичких инквизиција, то је политика која ће бити и самокритична и превладати негативно из патријахалног и народног.  То је словенска и православна политика – увести одговорност, ред, рад и дисциплину, поштовати људска права и право  на различитост, али, не изгубити словенску душу, остати саборан, солидаран, човечан, остати христолик, боголик. Тражити склад (колико је то могуће у овом простору и времену и телу) у односу једно-мноштво и исто-другачије. Словени имају плодну земљу, имају добру климу, довољно воде, енергенте, мора и планине, тако да је све у људима, у њиховим душама, уму и срцу, како ће организовати живот у овом делу света у 21. веку и после тога. Запад је у (духовној) декаденцији, а Словени су у последњих пар векова имитирали (копирали) Запад, често су са Запада прихватали само оно најгоре. Запад ће остати у декаденцији (и даљем економском опадању), Словени ће, верујем, престати да прате Запад, који иде у пропаст[12]. Национализми и империјализми евроатлантских народа представљају опасност по светски мир[13]. Словенска политика мора бити хришћанска. Словени су хришћани. Хришћанство је основа за више разумевања и бољу сарадњу међу Словенима, за демократизацију словенских држава, и касније, ако се постигне словенско јединство, са другим цивилизацијама. Хришћанство је могло да уједини Европљане, да сви буду једнаки пред Богом. Када су се Европљани ујединили у ЕУ, избацили су Хришћанство из Европе[14]. Зато унутар држава Европске уније у наредних пар деценија можемо очекивати повампиривање разних национализама и осталих изама и настанак нових држава, уз агресивне методе владајућих елита ЕУ и Нато да задрже своју моћ унутар Запада и у свету, што ће учинити ЕУ/Нато пројекат неодрживим (у стању мира).

***

За генерације Срба које долазе (данашњи млади, мала деца и они који ће се родити) тврдим да су се ослободили оних осећања ниже вредности које је описивао Достојевски, међу њима неће бити покондирених тикава[15]. Ово дело је њима посвећено. Они ће разумети моју поруку. Сто година након велике трагедије, када су најбољи Срби погинули, уз Божју помоћ, српски народ се опоравља, уз неку небеску селекцију и еволуцију (деловањем промисли Божје). Зато сам сигуран да ће Србија у 21. веку добити христољубиву и родољубиву елиту.

Када је неки грађевински објекат толико пропао да није могућа реконструкција, следи рушење и зидање од темеља. Тај пропали грађевински објекат је данашња држава Србија. Да би Србија могла да размишља о вођењу спољне политике и заштити својих интереса, мора да буде уређена држава и мора да зна шта су њени интереси.

Срби су без српског политичко-економско-културног Центра скоро цео век. Срби су данас подељени између више центара, од којих је сваки под утицајем неке стране државе, организације или идеологије. СПЦ није постала такав Центар, али и не треба, јер Црква има другу мисију на свету. Црква је духовни центар православних Срба. Православни Срби треба да окупљају све Србе и Словене, и са свим грађанима Србије да стварају (нову) државу, тако да никога не приморавају да постане верник СПЦ. Вера је ствар личног избора. У Србији живи довољно православаца, и међу Србима има довољно православаца (праведника), да се одржи хришћанско учење и сачува светосавски идентитет. Насилно покрштавање од стране православних Срба неће увећати број православних, већ супротно, умањити. Истина, у овом тренутку о тако нечему нико не размишља у и око СПЦ, јер за то не постоје услови, али када се стекну услови, у смислу да је држава јача, да је унутар државе СПЦ више присутна у световном животу, да расте број верника и прилога… не треба вршити мисионарски рад наметањем своје вере другима (па били то и Срби), већ, мисионарски рад вршити тако што ће се живети у складу са вером, остављати добар пример другима својим људским понашањем, деловати у заједници за опште добро (без обзира на разлике међу људима), па ће људи који нису православци сами прилазити Цркви, ако буду хтели, и ако у Православљу налазе смисао живота. Несумњам да ће таквих бити.

Дакле, сада су једни за чланство у ЕУ али не и у Нато; други су за чланство у ЕУ али и у Нато; трећи су за савез са Русијом и улазак у Евроазијску унију; четврти су за неутралност; пети су за боље односе са муслиманима (Турцима и Арапима); шести су за екуменизам и сарадњу са Ватиканом; седми су за боље односе са Немачком а слабије са САД; осми су за боље односе са Француском а слабије са САД; девети су за већу сарадњу са САД а слабију са ЕУ; десети су за сарадњу са Великом Британијом; једанаести су против Израела; дванаести виде Израел као савезника Србије; тринаести могу са Хрватима у нову Југославију (“Југосферу“); четрнаести неће више никада да живе са Хрватима у истој држави, и тако даље и томе слично. Све је то на неки начин природно, нормално. Такво је стање и поводом бројних унутрашњих питања као што су одржавање параде поноса, увођење сексуалног образовања, веронауке и грађанског васпитања у школе, итд. Оно што није добро је то што не постоји култура дијалога, нема духа заједништва, саборности и солидарности међу људима, односно, унутар српске елите, између елите и народа, а резултат тога је да нема српског Центра. Односно, Србија није Држава.

Без српског политичко-економско-културног Центра немогуће је да створимо и остваримо државне и националне стратегије. Нема развоја економије. Сви ће остати сиромашни (осим владајуће елите која служи странцима и пљачка своје грађане). Не можемо да имамо праве и искрене савезнике у свету. Без Центра нема позитивне селекције – селекцију ће и даље вршити окупатори и квислинзи.

Центар је немогуће створити ако не знамо ко смо и шта желимо. Зато је важно стварати уставни идентитет[16], на основу традиције, у демократском друштву, водећи рачуна о сопственим економским интересима. Стварање уставног идентитета и српског Центра, и ослобађање из “меке“ окупације под којом се налази Србија, мора да иде заједно (синхронизовано). Тек када се Центар утврди у слободној Србији може се размишљати о ослобађању дела територије који је под војном окупацијом (КиМ), заштити и остваривању права Срба ван Србије (РС, РСК), уласку у ЕУ или ЕА, решавању македонског питања, стварању панонског савеза… Колико смо способни да уредимо Србију тако да је свако прихвати као своју државу, коју ће искрено волети, поштовати и бранити? Консензуси око основних идентитетских и животних (у свакодневном смислу, од локалног до државног нивоа) питања не могу се постићи ако не постоји воља за дијалог са другачијим, ако нема толеранције, ако не постоји самоконтрола, ако нема витешког поштовања противника, итд. Начин на који се сада расправља о овим питањима (унутар “елите“, међу људима) није добар, није конструктиван.

Срби су већински народ у Србији и међу Србима највише је оних који су православне вере. Нису сви православни Срби верници и везани за Цркву, али већина (савремених) Срба јесте везана за православну традицију и Цркву (неки и лаички, површно). Поред Срба у Србији живе и други народи који припадају другим хришћанским црквама (и Христу). Такође, у Србији живе и муслимани. То значи да је најмање половина од укупног броја становника Србије религиозна (верује у Бога) или припада некој од традиционалних верских заједница. 

Срби су, у већини, православни хришћани – више од 1 000 година. Никада нису сви Срби били православни хришћани и никада неће сви Срби то бити. Такође, у Србији не живе само Срби. Чињенице су, дакле, да у Србији већину чине:

–                  православни хришћани, односно, религиозни људи

–                  Срби, односно, Словени

Чињенице су, исто тако, да су у Србији живели и данас живе и:

–                  припадници других религијских учења, као и велики број атеиста

–                  припадници других народа и раса

И Исус и Кант учили су да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. Дакле, данас српски народ чине Срби православци и Срби који нису православци. Срби данас живе у Србији, Републици Српској, Црној Гори и Македонији. Протерани су са Косова и Метохије и Републике Српске Крајине, где данас живи само мали број Срба. Протерани су и из (федерације) Босне и Херцеговине, протерују се из Црне Горе и Македоније. Велики број Срба, по неким проценама око трећине српског народа, живи у расејању – у скоро свим државама света данас живе и раде Срби. Србија је матична држава свих Срба. Поново, у Србији не живе само Срби и не треба да живе само Срби (и православци). Данас се за Косово и Метохију искрено и до краја боре само Срби који су православни хришћани – они се не предају не само зато што је Косово и Метохија света српска земља и земља богата рудама, већ, на првом месту, зато што се предајом одричемо Христа, светосавских корена, догмата хришћанске вере, хришћанског начина живота. За лаике и оне који не верују у Христа, да објасним овим речима: (још увек) ништа не може да замени Христа – није се појавила већа Љубав, није се појавила већа Вера, није се родила већа Нада, неће бити више слободе, свет неће постати боље место за живот, Срби неће боље живети ако уклонимо Христа, ако Христа заменимо Будом, Мухамедом, великим архитектом  или ако створимо бога по мери “палог анђела“[17]. Слично размишљају и католици, па и муслимани (сви искрени верници). Другим речима, само уз рехристијанизацију, уз враћање вери, уз искрену побожност, можемо стварати демократско друштво и постићи консензус око уставног идентитета. Не заборавимо, либерализам и социјализам настају тамо где се проповеда хришћанство без Христа, тамо где је лажна побожност и где се намеће пуритански начин живота, тамо где су људи заборавили да треба љубити ближњег – подсећајући људе управо на те вредности. Велики философи међу либералима и социјалистима били су атеисти или агностици, али, познавали су хришћанско учење, бар ону моралистичко-јуридичку(легалнистичку) страну која се развила у оквиру западноевропског хришћанства, те су покушали да дају смисао животу у свету без Бога, прихватајући, у начелу, хришћански морал/савест (већина је одрасла у оквиру таквих породица и у таквом окружењу – узмимо пример руског анархисте Петра Кропоткина који је био из аристократске породице и желео је да, попут Христа, нахрани гладне, постао је анархиста зато што није могао да живи аристократски док већина Руса нема хлеба да једе; или, век-два пре њега, неки енглески и шкотски либерали који су одрасли у пуританским породицама и који су школовани на схоластичким универзитетима[18]).

Политика  рестаурације средњевековног српског царства – уређења друштва и начина живота као што је то било за време лозе Немањића – није могућа. Од самог почетка (од Устанка из 19. века) унутар српског народа отпор таквој политици је долазио, и данас долази, са више страна. Поменуо сам зачетке европске Србије из времена Доситеја Обрадовића, па касније социјалисте, радикале и данашње бројне (нео)комунисте и (нео)либерале. Такође, међу самим православним Србима било је оних који су схватали да је модернизација и глобализација неминовност и да се треба прилагођавати токовима (и поретку) у свету. Наравно, то треба радити у складу са догматима вере, не удаљавајући се од суштине своје вере. Такви су били мањина унутар српског народа. Отпор политици рестаурације средњевековног уређења Србије међу (православним) Србима пружали су и Срби националисти (дакле, они који нису били суштински  верници – нису веровали у Бога, анђеле, васкрс тела и душе – своја знања и предлоге темељили су на тековинама западне науке, француског национализма и појма нације, после Француске револуције, али и британске либерално-конзервативне традиције – то су у већини били радикали). За њих је, као републиканце, династички монархизам био превазиђен модел власти (на културном плану – све што је аристократско). Са треће стране, имали смо Србе који су прешли у ислам или међу католике. Данас је немогуће да се обнови – преслика – средњевековни модел живота и друштвеног уређења. Не само да то не жели српска елита, већ ни народ. Данашњи Срби разликују се од Срба из 12. века. Разликују се и од Срба из 19. века. Нема ништа ни од рестаурације Југославије и обнове комунистичког поретка (Комунистичке партије Југославије) и стварања југословенске нације, такве идеје више не могу да прођу међу Србима. Дакле, у Србији се сударају две традиције: хиљадугодишња хришћанска традиција и двовековна просветитељска традиција. Паганска традиција је своје место нашла унутар православног хришћанства и српске Цркве. Део паганске и античке традиције нашао је своје место и унутар просветитељске традиције – “нове антике“. Таквих судара има и међу другим народима, и у другим држава, али су те државе успеле да дођу до успостављања уставног идентитета, да буду Државе.

Без поштовања  традиције, на првом месту православне, нема српског идентитета, немогуће је решити проблем идентитета. Такође, без поштовања права на различитост и другачијег од себе немогуће је доћи до уставног идентитета – до Уставотворне Скупштине. Ако нестане православно језгро идентитета, ако језгро идентитета и културну основу чини нешто друго, моје мишљење је да Срби, као народ, не могу да опстану – нестаће српски идентитет. То мислим као хришћанин за кога у Христу не постоје ни Србин ни Хрват (“ни Јеврејин ни Грк“). Зашто (ми) је онда важно сачувати православно језгро идентитета? Због Христа. Шта то значи? То значи да верујем да међу православним Србима могу да опстану Божје заповести и универзалне људске вредности. Односно, да српска држава може, у односу на остале државе из региона, највише, колико је то могуће у овом свету, отелотовори такве вредности, да их примени у свакодневном животу. Само Срби могу да сачувају Србију и само Србија може да (п)остане демократска и о(п)стане као антифашистичка држава. Демократску и антифашистичку Србију већ 200 година стварају православни Срби, једини државотворан народ међу народима бивше Југославије. Такође, само Срби могу да сачувају словенски идентитет на Балкану. Српски народ је једини народ на Балкану који није интегрисан у ЕУ и Нато (који је само под “меком“ окупацијом, али је виталнији у отпору).

Само Србија има шансу да постане држава у којој ће се поштовати права свих грађана, односно, има шансу да у највећој могућој мери, колико је то могуће на овом свету, постане таква држава. То је доказала током историје. После оба светска рата, када су били на страни добра, Срби су опраштали својим непријатељима (који су били на страни зла). Тако је настала Југославија. Зато Југославија није резултат само српске наивности, издаје, већ и доброте, односно, невиности. Срби су, на неки начин, прихватили комунизам да би сачували хришћански дух. Односно, комунизам је дошао као коректив, да Срби не упадну у замку етнофилетизма или клерофашизма, да не постану слични својим непријатељима, да не настане нека православна инквизиција. Тако ја тумачим Божју вољу – да се створи Југославија, да се на такав начин распадне Југославија. Срби никада нису упали у ту замку, никада нису били ни приближно слични народима са којима ратују последња два века (зато су искрено стварали Југославију). Најнегативнији лик међу Србима, Слободан Милошевић, није ни приближно био негативан и суров какви су по суровости били “очеви“ хрватске нације, нацисти, балије, вође Албанаца, коминтерновци и други. Само је српски народ успео да отера најнегативнијег лика још док је он био на власти (упоредимо, пре тога, судбину Драже Михајловића кога су српски комунисти ухапсили и убили и судбину вођа НДХ које српски комунисти нису ухапсили и/или убили)[19]. Тако ја тумачим Божју вољу – да се сломи тај црвено-црни режим, да ДОС преузме власт, да се негују тековине комунизма, односно доминацију друге Србије, на врху пирамиде власти, у последњих 14 година – то је и даље коректив за православну Србију која настаје[20]. Ја сам верник, али сам у пролеће 2000. године постао члан Отпора и то сам био до 5. октобра те године верујући да ће на власт доћи неки други и бољи људи. (Већ 2001. постао сам противник ДОС-а и остао противник црвено-црних све до данас – за мене су сви они исти, једнако погубни – и аутошовинисти из друге Србије и шовинисти из прве Србије.)

Срби се против зла не смеју борити чинећи зло. Против зла човек се мора борити, али не чинећи зло. Када се распадала СФРЈ, Србија је остала једина мултиетничка и мултиконфесионална држава. Све остале државе данас су моноетничке. Из већине држава протерани су Срби[21]. Каква времена долазе, могуће је да би демократска и хришћанска Србија била међу ретким демократским и антифашистичким државама у свету. У региону би била једина таква држава – сигурно. За мене је демократска и антифашистичка држава (Србија) – хришћанска држава. Само у хришћанској држави може да се достигне највиши степен демократије (људских права и слобода). Модерна демократија настала је унутар хришћанске цивилизације. За националисте који нису верници, или су православци само формално – због родољубивих осећања, људи као ја – који Христа стављају испред “нације“ (Христ је и испред ближњих) – нисмо прави “националисти“ и називају нас (пежоративно) “богомољцима“. За верника почетак мудрости је страх од Бога (наравно, то је и даље Бог љубави). Верник зна да није безгрешан, бори се против греха, прво у себи, зна шта је покајање. Верник се највише труди да поштује Божје заповести (да не лаже, не краде, не убија, не чини прељубу…). Верник се моли, и не моли се само за себе и своје ближње. Верник опрашта, не суди. Верник љуби своје ближње. За верника је ближњи сваки човек. Верник нема идола. Због тога је за православне хришћане неприхватљиво да своју државу граде на другачијим вредностима. Због тога православни хришћани неће своју “нацију“ стварати или бранити свој народ на другачији начин[22]. Због тога су Срби у 20. веку увек били на правој страни (против сила зла) у светским ратовима. На том курсу остали су, упркос свим унутрашњим и спољашњим изазовима и проблемима, и после краја Хладног рата, и распада Југославије (имали смо, рецимо, Патријарха Павла да нас води), до данас, када је већи део Србије под “меком“ окупацијом, а КиМ и под војном окупацијом. Међу Србима нема мржње – “париотске“ организације које (отворено) сеју мржњу, иако многима од њих анационалисти и глобалисти то приписују стварајући намерно негативну слику о њима, тј. Србима генерално, на изборима не могу да пређу цензус – они су у мањини у народу. Цензус не могу да пређу ни (отворени) аутошовинисти испуњени мржњом према себи и свом народу. Српски народ је хришћански народ, са словенском душом.

Када се гледа надантиномијски, надумно, есхатолошки, кроз српску православну херменаутику, Срби се јесу мушки држали у својој вери[23]. Сада је време да мушки дух (мушко начело) овлада стихијом – да се постигне надантиномијско јединство у Личности Исуса Христа[24].

Мора се наћи мера, приликом стварања новог државног и друштвеног уређења, између демократије[25]– као система плуралности, смењивости и пролазности, и, монархизма[26] – као система постојаности, саборности и континуитета. Тражити склад (колико је то могуће у овом простору и времену и телу) у односу једно-мноштво и исто-другачије. До саборности се стиже демократским путем, у друштву слободних људи. Напретка нема без позитивне селекције (знања, врлина) и хијерархије (поделе одговорности) – тако се ствара српски Центар. Циљ је успоставити Центар и задржати плурализам.

На пример, погрешно је правити сукоб између духовности и науке, као што је погрешно (и није у складу са догматима вере) правити сукоб између духа и тела. Потребно је развијати и духовност и науку. Срби су имали и имају велике научнике, међи њима је (било) и оних који нису православни хришћани. Зашто би српски свештеници (верници) и научници (атеисти) били у сукобу такве врсте да тај сукоб блокира цео систем, да опада квалитет образовања, да не могу да се договоре око реформе образовног система и томе слично? У школама и образовном програму има места и за изучавање словенске (пра)историје, и за учење Радосне вести (Јеванђеља) и светосавске традиције, и за учење математике и биологије (теорије еволуције). Не морају сви све да уче, и сви све да знају, не говорим о томе, већ, да се могу створити услови да се свако развија и бира према својим уверењима и способностима, а да се они други не мрзе, потцењују, избегавају… само зато што мисле другачије и верују у нешто друго. Уосталом, какво је то образовање и каква је то историја ако се било која од ових традиција не предаје и преноси новим генерацијама? Какво је то основно образовање и општа култура ако се не знају основне ствари о Перуну, Виду, Исусу Христу, Апостолима, Чарлсу Дарвину, Светом Сави, Николи Тесли, Исаку Њутну, Алберту Ајнштајну, Халилу Џубрану, Мухамеду, Буди…?

За нас Србе, колико год међу нама да има оних који мисле да смо народ који нестаје и да српска држава не може да опстане, историја тек почиње (није наше да “знамо рокове“ и зато се не треба бавити таквим питањима, већ – какви смо људи, какви смо хришћани, како да се понашамо “овде и сада“ – колико смо одговорни, савесни, сложни и како ћемо уредити државу, опстати у свету).

 

НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Германи, Нормани и Романи окупљени су око организација као ЕУ и Нато, ММФ и СБ, разних Билдерберг и Трилатералних група, Римских клубова, око Ватикана, разних шкотских, француских, немачких и других масонских ложа, око бројних пословних организација (умрежене банке, корпорације и индустрије, и медији и образовање), заједно наступају на тржиштима ван ЕУ и Нато држава, САД, Велика Британија, Аустралија и Канада имају заједнички систем за шпијунажу, државе Скандинавије делују као једна држава… Африканци се окупљају око Афричке уније. Арапи имају Арапску лигу. Државе Јужне Америке имају своју организацију. Државе Азије стварају своје организације. Само Словени немају организацију која окупља све словенске државе, а православци се нису састали заједно 1 200 година. Да ли је то нормално?

[2] Ефекти глобалног загревања биће тешки и неповратни, наводи се у извештају Уједињених нација, који ће данас бити представљен у Јапану. Реч је о најопсежнијој процени ефеката климатских промена у свету до данас који, како кажу стручњаци, пружа поразне доказе о снази тих ефеката. Природни системи засад носе тај терет, али је утицај на људе све већи. Као један од највећих проблема у извештају се наводи недостатак хране. Приноси кукуруза, принча и пшенице до 2050. године могли би да се смање за чак 25 одсто. Након 2050. године ситуација ће постати још тежа, а захтеви за храном све већи, будући да се процењује да ће до тада светска популација достићи 9 милијарди људи. Многе врсте рибе, критични извор хране за многе, такође ће се преселити због топлије воде. У неким тропским пределима и на Антарктику потенцијални извори хране могли би бити смањени и за 50 одсто, наводи се у извештају. “Како идемо према будућности, ризици се само повећавају, а они се највише односе на људе, утицаје промена на усеве и доступност воде“, казао је Нил Адгер са универзитета Еxетер. Све више људи ће умирати од последица поплава и великих врућина. На подручјима попут Африке, климатске промене изазиваће екстремне врућине и учиниће људе још слабијима и увести их у још дубље у сиромаштво. Сиромашније земље ће патити у скоријој будућности, али ни богатије се неће извући из проблема. Факти, 31. 03. 2014.

[3] У том смислу, пловни пут од Смедерева до Солуна има смисла, као и сарадња са Грцима око бродског транспорта. За транспорт до Азије може се правити договор и са Кинезима – Кина улаже у грчке луке, заинтересована је за канал Морава-Вардар, улаже у целу средњу и источну Европу…

[4] Министар иностраних дела Пољске Радослав Сикорски је рекао у Вајмару да би пољска страна била “срећна“ ако би у Пољској биле размештене две бригаде северноатлантског пакта. Јучерашњи Дејли телеграф преноси одговор Немачке и Холандије на ову иницијативу: “Није нам потребна војска на граници са Русијом“. Коментар Марцина Домагала, експерта Европског центра геополитичке анализе: “Овај је став Радослава Сикорског превише емотиван.“ У пољској политичкој доктрини увражен је став да је Украјина пре свега “санитарна“ баријера која дели Пољску од Русије. Не постоји поимање односа, у смислу сарадње две државе. Неопходно је обратити пажњу на потенцијал обе стране. Нажалост, пољски је потенцијал, ако се пореди са руским, веома мали. И овакве изјаве, о којима смо говорили, сведоче о ниском професионализму пољске дипломатије. Глас Русије, 03.04.2014.

[5] У том процесу било би решено и питање Белорусије, односно, да ли је Белорусија самостална држава и ако јесте како да буде демократска, а да остане православна и словенска као до сада.

[6] Срби су Хрв-ате некада звали Крв-ати (Кро-ати). То су били људи који су долазили на коњима/атима и иза себе остављали крв. КРВ+АТИ(коњи)=КРВАТИ (Кроати, Хрвати).

[7] Наравно, не сви, али већина да. “Позив на бојкот 35 радњи у Вуковару, чији су власници Срби, као објављивање пописа са именима и презименима власника, неодољиво подсећа на време нацизма, фашизма и усташтва. То је напросто језиво“ – рекао је у Загребу на ванредно сазваној конференцији за новинаре Милорад Пуповац, председник Српског народног већа. 08.04.2014.

[8] Између Срба и Хрвата није могуће “братство и јединство“ све док се Хрвати не покају, односно, док не нестане усташка идеологија, што није тако вероватно да се догоди. Држава настала на геноциду и етничком чишћењу која се не одриче усташке идеологије, такве патолошке мржње, не треба да постоји. Исти проблем сада Руси имају са западном Украјином. Да ли у 21. веку можемо да дозволимо да (унутар словенског дела света) постоје државе у којима су фашисти и нацисти на власти? Хрвати су на периферији и заузимају малу површину, те нису проблем да се препусте Ватикану, Риму, Будумпешти  и Бечу, међутим, западна Украјина је проблем, налази се у средишту словенског дела света, међу Украјинцима расту антируска и пронацистичка осећања. Са те стране, Пољаци се не могу поредити са Хрватима и Украјинцима код којих се већ ради о патологији, Пољаци немају проблем са својим идентитетом, државотворан су народ, Пољаци су ратовали против нациста… те је помирење између Руса и Пољака извесније и природније.

[9] Да би се један сабор називао Светим Васељенским Сабором, тај сабор мора да буде у сагласности са Светим Писмом, Предањем и одлукама ранијих одлука сабора. Било је много сабора, али, свакако нису сви проглашени за “Васељенски”, већ само њих 7 на броју. Неки од сабора, где је победила јерес називани су “разбојничким”. Епитет “васељенски” даван је сабору тек по томе што је временом доказано да су његове одлуке путоказ за православне и да су у складу са Предањем Цркве. “Савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама за назови ‘Васељенски’ Сабор, и поготову од учешћа на њему. Јер ако до таквог Сабора – не дај Боже! – дође, од њега се може очекивати једно: расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.“ (Пред Ђурђевдан 1977. г. Св. Јустин Ћелијски)  http://srbinaokup.info/?p=31703

[10] Више о овим темама у наставку.

[11] “Наша идеја је била да округлом столу подигнемо споменик у Сремским Карловцима да бисмо подсетили шта се и како десило, јер легенда о краљу Артуру је у ствари енглеска легенда, а први прави заиста округли сто је био овај, карловачки. Ми смо у договору са председником општине и локалним службама дефинисали заиста лепо место у самом центру Сремских Карловаца где ће споменик бити подигнут. Ми ћемо у септембру расписати светски конкурс за споменик. И не бисмо хтели ни на који начин да утичемо на уметнике и њихов став о томе како они виде овом приликом не човека или догађај, него појам округли сто. И то ће бити занимљив уметнички задатак. Карловачки мир је један од оних догађаја у европској историји који имају позитивну енергију. Свака делегација је тада улазила на посебна врата, како се не би постављало питање хијерархије, којој је у то време придаван посебан значај. Наша је жеља била да окупимо шест земаља потписница Карловачког мира, јер тад смо исто у историји први пут имали да четири земље које су директно учествовале у рату потписују мир и то у присуству две земље које су, да тако кажем, контролори. У то време били су то Енглеска и Холандија. Позвали смо и занимљиво је да ћемо у току априла имати састанак са шест амбасадора шест земаља потписница Карловачког мира да заједнички прегледамо начин и да се договоримо како ћемо расписати светски конкурс за споменик округлом столу. Кад подигнемо следеће године споменик округлом столу у Сремским Карловцима, наставићемо са том традицијом преговарања, организоваћемо округле столове на различите политичке и друштвене теме које су данас актуелне. Рецимо, предлог је да прва тема следеће године за округлим столом у Сремским Карловцима буде ‘преговори за улазак у Европску унију’. Да то буду они који су већ преговарали, они који преговарају и представници Европске уније са којима се преговара. Треба то да се ради у присуству студената историје, дипломатије, новинарства да би се студентима приближила та проблематика. Тај, да тако кажем, викенд студентски семинар желимо да за неколико година прерасте у једну летњу политичко-дипломатску школу у Сремским Карловцима.  Поред осталог још једна идеја је да са редакцијама европских листова и других медија направимо жири за оцењивање сваке године у оквиру фондације Карловачки округли сто и награде за политички потез године.“ – историчар из Калињинграда, аутор монографије Срби у аустријској монархији у 18. веку, Јуриј Костјашов и Владимир Чех, председник фонда Карловачки округли сто из Београда. Глас Русије, 07.04.2014. http://serbian.ruvr.ru/Srbija-zemlja-diplomatije

[12] Британски географ сер Халфорд Џ. Макиндер (1861–1947), припадник клуба Коефицијент који су 1902. установили чланови Фабијанског друштва (социјалисти убеђени да се социјализам може наметнути и мирно, без револуције) 1904. године изјављује нешто што и данас важи и чега се Запад доследно држи: “Онај ко влада источном Европом заповеда средиштем, ко влада средиштем, заповеда Светским острвом, ко заповеда Светским острвом, заповеда светом.“

[13] Нато има намеру да појача своје присуство у источноевропским чланицама алијансе. “Размишљамо о преиспитивању наших планова, укључујући и план војних маневара, као и о одговарајућем јачању својих јединица у источној Европи“ – рекао је генерални секретар Нато алијансе Андерс Фог Расмусен немачком Фокусу. Факти, 30. 03. 2014.

[14] Исто важи за Европљане који су се ујединили у Варшавски пакт, који се распао.

[15] “Покондирена тиква“ је комедија Јована Стерије Поповића из 1838. године. Ф. Достојевски је свој “Дневник писца“, где је написао да ће Словенима требати још сто година да се ослободе осећања ниже вредности у односу на људе са Запада, писао скоро 40 година након Стерије Поповића. Наравно, биће таквих појединаца, али у знатно мањем броју него од времена Стерије до данас.

[16] Србија је део Европе, део српског идентитета је део европског, и обрнуто. Зато стављам дефиницију из текста који се бави уставним идентитетом Европљана, из Европске уније – и кризом у којој се налази ЕУ. Србија се не може бавити проблемима ЕУ док не реши своје проблеме. Сада би то изгледало као када би се схизофреник учланио у друштво схизофреника: “Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса…у демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус…Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност. Укратко, у овом тумачењу, легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе…Оно што називамо идентитетом живи у напетости између одредљивости једног као увек истог, с једне стране, и динамизма, с друге стране…унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства.“ Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, http://pescanik.net/ustavni-identitet

[17] Да ли данас на Косову и Метохији – где нема српске власти, одакле су протерани православци – има владавине права, да ли је мања стопа криминала сада када су на КиМ војници ЕУ и Нато?

[18] Или, К. Маркс је био Јеврејин и члан Лутеранске цркве, знао је основе јудеохришћанског учења. То се често дешава, на пример, да у ригидним комунистичким породицама деца излаз налазе у Цркви; да унутар ригидних православних породица деца излаз налазе у источњачким философијама; да унутар ригидних капиталистичких породица деца излаз налазе у левичарским покретима; да унутар муслиманских ригидних породица деца излаз траже у секуларизацији или другој вери; да унутар јеврејских ригидних породица деца излаз траже у неим другим учењима, и тако даље и томе слично. Појава које је увек било и које ће увек бити, док је овог света и века.

[19] Наравно, неко ће одамх рећи да су Дражу издали Британци, да иза рушења Милошевића стоји ЦИА. И подсетиће да комунисти нису одговарали за своје злочине. Све је то тачно, али се овде не ради о томе, већ о самим Србима, није све са стране наметнуто, доста тога долази из српске херменаутике. На крају, никада не смемо да заборавимо да се све одвија уз промисао Божју.

[20] “Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). Сетимо се приче о праведном Јову.

[21] Свестан сам свих грешака, тортуре и злочина које су православни Срби чинили припадницима других народа, вера и идеологија током претходна два века. На крају, и они који су се представљали као православни не значи да су били прави хришћани. И данас имамо такве примере. Слично је и код других, прави верници међу католицима и муслиманима рећи ће да су они који су чинили злочине изроди. Па ипак, остаје да Србин нема исту слободу кретања, говора, писања, пословања… у Сарајеву, Загребу, Приштини… као што то имају припадници суседних народа када се нађу у Београду. Београд није само космополитски, Београд је и хришћански град.

[22] Владика Николај Велимировић: “Све је привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме, ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског.“ Драгош Калајић: “Нација је место окупљања универзалних вредности.“ Владика Николај Велимировић: “Национализам српски је универзалан хришћански, никад уски и глупи шовинизам.“

[23] Опстао је “нуклеус праведних“ – лик Божји сачуван у човеку после грехопада.

[24] У Христу нема ни мушкарца ни жене…

[25] Хоризонтале, атомизма.

[26] Вертикале, холизма.

 

———————————–

 


Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)

април 4, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)

.

Историја тек почиње

 

 

“Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се!“ (1. Кор. 16, 13)

“Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48)

“Није ваше знати времена и рокове“ (Д.Ап. 1, 7)

“Вером се ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Живећи чулима у свету чулнога, ум је болестан.’Спавање разума’ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност, у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе. Гони сам себе, и твој ће непријатељ бити прогнан твојом близином. У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере: Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти. Вера низводи мир у разум, и тиме уклања бунтовне помисли. Грех је узрок немира и рата у мислима, и узрок човековог рата са небом и људима. Помири се са собом, па ће се с тобом помирити небо и земља.[1]

“У револуцији нема и не може бити слободе; револуција је увек непријатељски расположена према духу слободе… Ви, бољшевици, максималисти, анархисти и слични – ви сте најпасивнији људи, ви сте духовно инертни, неспособни сте да се одупрете стихијама, неспособни за духован напор, ви сте у власти енергија које се налазе изван вас. Ви сте медијуми безличних стихија, у вама проговарају туђи гласови и у тим се гласовима не могу разабрати људски гласови; ту се само чује шум и бука елементарних природних стихија. Узалуд ви, људи револуције, мислите да сте нове душе, да се у вама рађа нови човек….Ви сте људи у потпуности лишени стваралачког духа, ви сте огађени од тога, ви мрзите и уништавате стваралаштво. Јер стваралаштво је уистину аристократично, оно је дело најбољих, оно не подноси власт најгорих, власт гомиле којој ви служите… Стваралаштво не подноси једнакост, оно захтева неједнакост, узвишеност, оно не допушта да се осврћемо на суседе да их не превазиђемо… У скривеним недрима Русије, у души руског народа није дошло до унутрашњег-интимног брака, до брачног сједињења мушког и женског начела, није остварен андрогени лик. Мушки дух се није органски спојио са женском душом Русије, није изнутра овладао народном стихијом. Руска је земља пак остајала женска, она је била невеста, и једнако је чекала женика са стране. Она се давала многим мужевима који су долазили са стране али ништа није бивало од истинског брака. У Русији је постојала неоформљена структура друштвених класа и сталежа, искључиво се следило бирократско начело, а то је недостатак мушкости у народу, мушког чина и активности… Русије је била непросвећено сељачко царство на челу са царем. Цар је спречавао атомизацију Русије, он је обуздавао анархију. Цар је штитио културни сој од навале гомиле, народа којем није била потребна висока култура. Када је из ње испала мушка идеја цара која је била фактор дисциплине, женска и пасивна руска душа се изложила разлагању. Православље је током много векова васпитавало руски народ у духу религиозне покорности цару. Православље није васпитавало самоиницијативу и самодисциплину код народа. Ето у чему је један од разлога наше трагедије… Сазрела национална самосвест народа је заправо тајанствено сједињење – у тој самосвести – мушког и женског начела, мушког духа и женске духовне стихије.[2]

Слично се може рећи, имајући у воду ова запажања Н. Берђајева (слично је размишљао и Иван Иљин), и за развој српског народа и (посебно) вођење народа и државе од стране српске елите после 18. века, од настанка модерне Србије (у периоду од 14. до 19. века не можемо поредити историју Русије и Србије). Српски народ, када је постао слободан и обновио државу – ствара југословенску нацију. Стварање Југославије доказ је да није било довољно мушкости међу Србима, унутар српске елите (одлика мушкости није дугачка брада и послушна жена[3]). Мушкости није било зато што није било вере[4]. Разлике које су истицане између Срба православаца и Срба који нису били православне вере, и осталих Јужних Словена који нису православне вере, када се гледају у историјском смислу, могу да се доводе у везу и са српским “национализмом“ (етнофилетизмом), “духом паланке“ и осталим критичким мишљењима анационалиста (као и правих родољуба и православаца) које смо слушали претходних сто година и које и данас слушамо (и делом су, када се народ гледа као целина, а потпуно када се гледају екстремисти са деснице и верски фундаменталисти – те критике оправдане). Али, ако се истицање разлика у односу на друге гледа у духовном и есхатолошком смислу, то одвајање (издвајање) православних Срба, светосаваца, има везе са нечим другим. Одвајање од других (неправославних) делом јесте ишло на погрешан, нехришћански начин, постоје појаве међу Србима као што су шовинизам и ксенофобија (без генерализација, никада није постојала таква већина, посебно ако се Срби упоређују са онима који данас Србе највише оптужују за такве појаве), али то падање у “национализам“ (етнофилетизам) на начин како су то радили, на пример током Другог светског рата неки српски десничари, или деведесетих неки српски војници или припадници неких паравојних формација, нису били мушки чинови, злочини над цивилима немају никакву везу са хришћанском вером, хришћани нису антисемите и ксенофоби, хришћанство је антинационалистичко[5]. Суштина је у томе да Срби остану православан народ, да остану хришћански народ. Само тако су Срби – Срби. То не значи да сви Срби морају да постану православни хришћани. Суштина је у неговању хришћанских вредности и хришћанских врлина. Ако је дошло до неког “краја идеологија“ и “краја историје“ то је онда крај идеологије и историје који се завршава са хришћанским учењем. Србима не требају друга учења. Срби као православан народ нису обезбожен народ – само такав народ никада неће кренути у освајања, никада неће чинити етничка чишћења и геноцид над другим народима. Срби као православан народ нису пагански народ – само такав народ нема “своје племенске богове“, већ верује у Бога Логоса који је Бог свих људи, без обзира на етничке, расне или неке друге разлике међу људима. Срби као православан народ нису неспособни да уреде државу – само заиста хришћански народ може створити заиста демократску државу. Због тога је истицана разлика, због тога су се од почетка модерног доба продубиле поделе међу православним Србима и Србима и Јужним Словенима који нису православне вере. Само кроз Православље човек може упознати право хришћанство. Зато је пропала идеја Југославије. Југославија је била антихришћанска творевина.

Срби су изгубили умни рат (тј. битку, умни рат није готов) у 20. веку. Човек који изгуби веру јесте човек који није сигуран у себе. Срби су се одрекли своје вере, на првом месту, зато што је нису познавали, а на другом месту, као последица овог првог, зато што су мислили да је мање вредна у односу на вере, учења и идеологије других. Своју веру нису познавали, са једне стране, оправдано због тешких историјских околности, са друге стране, нема оправдања, јер се ради о духовном нераду (умној/интелектуалној лењости). Духовним радом човек стиче знање, знање је моћ. До знања (моћи[6]) не стиже човек који је несигуран у себе, који нема вере, који није упознао себе, који се није помирио са собом. Дакле, умним радом, истовремено са очишћењем срца, долази се до надумног (духовног) рада (делања). Грех је чин воље, а не део људске природе. Ђаво је кушач – демони могу наводити људе на зло, али их не могу приморати на зло без њиховог пристанка. Исто тако анђели не могу приморати човека да чини добра дела. Бог ће људима оставити путоказе, помоћи ће онима који иду путем добра, али неће приморати човека да иде путем добра. Све је на човеку и његовој слободној вољи.

Хришћанин је делатник – живи у складу са својом вером. У Христу вреди само “вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6). Хришћанин је делатник (подвижник – подвиг значи кретање) – прво у духовном и умном смислу, затим и у телесном (физичком). “Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању.“ Духовно делање је изнад осећања, изнад разума[7]. Разум може разумети да не може спознати Бога до краја и да је разумно не тражити суштину. Обожење је сједињење са Богом преко Његове светлости или енергија[8]. Ум треба да влада над душевним чулима и телесним осећањима. Очишћење ума стиче се уз очишћења срца, уз чистоту срца – које треба да влада над духовним чулима. Чистота срца је основа, духовно је изнад душевно-телесног. Преумљење (метаноја) јесте одбацивање свог ја (ега), и сусрет са Лицем Другог. Преумљење (метаноја) је динамичан процес (бесконачан пут усавршавања човека – појединца који је кренуо тим путем). Преумљењем човек постаје стварна Личност. Обожење је стицање “Христовог ума“ – када “Христ живи“ у човеку, човек постаје Личност, пошто су “Бог и човек у Личности сједињени нераздељиво.“ “Само човек који је сав обожен може истински љубити свог ближњег… Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад.“ “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој.“[9] Духовни живот не припада закону смрти. Личност не настаје у космичком стварању и не подлеже космичком распадању (законима еволуције). Личност остаје ван граница било којег психо-соматског и социјалног контекста. Хришћански живот схвата се као духовни и телесни напор (вежбање), као подвиг који се постиже кроз аскетску борбу (аскете су подвижници). Унутрашњи живот подвижника је у сталном покрету, динамичан, увек “овде и сада“. Важан је садржај искуства из садашњости, садржај искуства човека “овде и сада“ (одговорност[10]), а прошло искуство се појављује као навика.“Покајање је завет са Богом да ће се водити један нов живот.“ Хришћанин се бори са страстима, побеђује сујету света и таштину. Страсти осуђивања, злурадости, суровости представљају породе гнева, мржње и злопамћења. “Ко је у срцу свом злопамтљив, није на путу покајања.“ Хришћанин не показује људима своју врлину, да не би упао у гордост. “Надменост доводи до заборављања грехова.“ “Свака врлина је крст. Разликовање добра и зла веће је од сваке врлине.“ Смисао поста је самоконтрола и самодисциплина – у мислима, речима и делима, као и у јелу и осталим телесним и чулним насладама. Покајање је дубока самоспознаја (интроспекција) – преиспитивање свих мисли, осећања, речи и дела имајући пред собом лик Христа као идеал. Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање“ можеш да улазиш у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, можеш наћи оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (1 Кор. 2,9). Тамо не важи етика закона – људска етика (етика рођена из људског ума после грехопада), тамо не важе закони природе после грехопада и “закони Нужности (Немогућности) која не слуша људска уверења (да је све могуће)“. Преумљење је почетак пута који води до “мере висине раста Христове“. Из вере рађа се молитва, из молитве рађа се Љубав. Суштина хришћанске вере је у (личном) обожењу (да постане савршен као што је Бог савршен) и – животу у заједници (са Светом Тројицом, са другим људима, са другим).

Почетак пута који води до “мере висине раста Христове“ је – умни рад. Без умног рада нема успостављања поретка, вертикале – мушко начело. До тога се стиже надумним радом (духовним делањем). Основа је – чисто срце; чисто срце треба да влада над духовним чулима. Тако се гради свест која је способна да мисли надантиномијски. Владика Николај је о Светом Сави написао: “Он је био склон дубокој медитацији као оријенталац и био одлучан у акцији као западњак.“ Свет је део човека. Човек је део света. Свет је начин Божјег откривења. Тело је призвано да буде храм Божји. Постоје страсти које су дате од Бога и служе на корист. Нема сукоба између тела и душе, вере и науке. Одбацивање света и тела, у аскетском, у духовном смислу, од стране подвижника, не треба мешати са свакодневним животом и историјом (одвијањем живота у свету). Христ као идеални човек, Апостоли, Свети Оци, равноапостолни Свети Сава… јесу путокази. Без (Православне) Цркве, без монаха, свештеника и епископа Цркве, хришћанско учење не би опстало, хришћанска вера не би се преносила кроз векове. Српска Црква је током 19. и у првој половини 20. века, као и руска Црква, негде грешила, није се прилагодила модерном добу, комунистичка револуција из средине 20. века – са брзом и масовном атеизацијом и латинизацијом, без обзира на насиље које су комунисти примењивали, и десеткованост српског народа током два светска и два балканска рата – има везе и са радом Цркве и власти коју је Црква подржавала, није до тога дошло тек тако, није комунизам пао са неба и слично[11]. Међутим, одговоран човек, као појединац, неће кривити другог, у овом случају СПЦ, зато што је кренуо (ако је кренуо) погрешним путем. Још мање ће сву кривицу пребацити на ђавола, комунисте, католике, муслимане или неолиберале. Завере постоје, али се њима не треба бавити у теорији. Завера је превара и успева тамо где вера није делатна. Вера није делатна тамо где нема духовног рада, тамо где нема умног рада. Без тога нема успостављања вертикале, нема поретка у држави, у таквој држави нема позитивне селекције. Владари морају да буду најумнији, у православном и српском смислу то значи – духовни, они који су способни да мисле надантиномијски. И ту су свети Немањићи путоказ за Србе у 21. веку – владари су одлазили у манастире које су градили (уместо да граде раскошне палате и удовољавају својим чулима, као једна од најмоћнијих владарских лоза у то доба)[12], Србију су стварали да буде изнад Истока и Запада – да буде мост између Истока и Запада, али ни Исток ни Запад. Тако је и данас – већина у Србији није за улазак Србије у Европску унију, и исто тако, већина није за улазак Србије у састав Русије или Евроазијске уније. Међу Србима више од два века постоје отпори према свакој врсти асимилације – како према германизацији, тако и према русификацији, што се одвија(ло) (уз) деисламизацију (деоријентилизацију). Срби желе да буду Срби[13]. Проблем је што српска елита није умела да каналише ту енергију, елита је дозволила да Србија постане бојно поље Истока и Запада, елита није мислила надантиномијски. Временом је западно у Србима потиснуло источно из Срба (а Срби су управо Срби када су изнад тога, када нису ни само Запад ни само Исток). Несврстана Југославија била је симулација те идеје. Прво, српски комунисти били су антисрпски и антихришћански опредељени, исти такви били су руски комунисти – у Србији и Русији владари нису били Србин, тј. Рус. Друго, сукоб између југословенских и совјетских комуниста није од СФРЈ створио несврстану државу, већ Тројанског коња Запада, пошто су владари комунистичке Југославије и Србије били агенти Запада (или корисни идиоти, како ко)[14]. За (православне) Србе, то је било бирање између два зла.

Србија за ова два века није успела да се врати на пут светосавља. Зашто мислим да је то могуће у 21. веку, када ме реалност у Србији у свему демантује (и не само у Србији, пошто живимо у постхришћанском свету/добу)[15]? Они који се данас намећу као светосавци (међу онима који се називају националистима), част изузецима, више су пагани и атеисти и као такви су националисти – националисти који Православље прихватају само због тога што Православље схватају у националном кључу, као оно што је српска историја, што су били дедови и прадедови и што Србе чини различитим у односу на католике, муслимане, неолиберале, али не толико у односу на национал-комунисте (стаљинисте). Њих не занима суштина хришћанске вере, они не знају за доба патристике, нису чули за Свете Оце Цркве нити су упознати са њиховим учењем[16]. У (православној) Русији (православна) Србија има највећу подршку међу стаљинистима (национал-комунистима) – руска елита још увек није дубински рехристијанизована. Срби који нису светосавци и православци удаљили су се од своје традиције – све што је верско и црквено њима је настрано, све што је неолиберално њима је нормално. Међу њима је велики број анационалиста којима смета све што је српско и спремни су да подрже све што је антисрпско. Даље, већина, како она православна тако и она неокомунистичка/неолиберална, отпор модернизацији и вестернизацији пружа у духу комунистичке традиције, а неки у духу ретроградних конзервативаца из 19. века. Конзервативци који су били против градње железничке пруге, комунисти који су се аматерски и теоријски борили против империјализма, неолибералног капитализма и наметања културе потрошачког друштва, у добу компјутеризације и нових технологија – нису настављачи светосавске традиције. Светосавска традиција је цивилизацијска, а не варварска, са племенским боговима[17]. Србија је данас заостала и сиромашна држава, колонизована – некада “владајућа радничка класа“ сада ради као “јефтина радна снага“; део народа је потпуно неписмен, још више је оних без изграђене (само)критичке свести; унутар владајуће елите већину чине они без савести и самосвести, наставља се негативна селекција, итд. Зашто сам субјективно оптимиста када објективно треба да будем песимиста? Да ли је промисао Божја да Срби опстану – као хришћански народ, пошто нисам сигуран да могу да опстану као нехришћански народ? Не знам. То је вера, нешто апсурдно, а када није апсурдно, када је надумно, надантиномијско, онда је лично и речима неизрециво. За Бога – све је могуће. Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти. Да ли су због тога Срби народ усмене традиције, а не писмене традиције? Зар нисмо деведесетих 20. века имали Патријарха који нас је учио да је боље да нестанемо као народ, него да опстајемо и постојима чинећи злочине? Зар није говорио да будемо људи без обзира колика се неправда чини Србима? Када је 1994. године Патријарх Павле изјавио за једне италијанске новине “сви смо криви“, видело се да је он прави хришћанин (исихаста). Он није осудио (само) Србе као кривце за злодела која су се догодила приликом распада СФРЈ, нити признао “кривицу“ за распад државе у име српског народа (како су јеретици и “безгрешници“ са Запада “протумачили“, као потврду својих теорија и циљева медијске пропаганде, па су касније “подигли камен“, тј. бомбардовали Републику Српску и Србију), већ је подсетио да нико није безгрешан, па ни Срби. Зато је толико Срба, и не само Срба, и не само православаца, поштовало Патријарха Павла, истинског слугу Божјег.

После више од 70 година комунизма и неокомунизма у Русији и Србији, Запад данас делује више хришћански, на Западу није било отвореног и систематског прогона хришћана више од једног века – председници полажу заклетве на Библији, више је хришћанство присутно у култури и медијима, у САД постоји јак покрет креациониста и у цркве недељом долази више људи, у Европи постоје јаке конзервативне странке… Међутим, унутар евроатлантске цивилизације опстало је формално хришћанство (хуманистичко хришћанство; хришћанство просветитеља, а не светитеља). Код Срба може да дође до обнове хришћанске вере, побожности, на онај суштински начин, захваљујући традицији исихазма, светосављу које се примило у народној души, у људском срцу (у обичном човеку, у неписменом народу, и опстало, негде и у промењеној форми, током свих ових векова и искушења), а суштина исихазма и светосавља је тамо где је Истина која се не може отеловити, коју не можете оваплотити тако да је показујете свету. Монашки (Косовски) Завет не значи да сви треба да буду у целибату и манастиру, већ да се поштују Божје заповести, морал и етика православне аскетике, да се иде путем обожења, ка Христу. Када је владика Николај писао за Светог Саву да је био “склон дубокој медитацији као оријенталац, а одлучан у акцији као западњак“, на Западу (у “окупираној“ Француској) своја дела почели су да пишу Ж. П. Сартр и А. Ками[18]. Сартр пише о монизму људске акције и реалности и људском уму који сам себе конституише, Ками пише философију револта у којој побуњени човек није верник. Данас на Западу антихришћани преузимају доминацију и у владајућим структурама САД на свим нивоима; покрет чајанка[19] нешто покушава да промени, али су, у суштини, антихришћани преузели сву власт у САД и одатле спроводе дехристијанизацију свог друштва и целог света. Државе западне, северне и средње Европе нису дехристијанизоване у 20. веку, тај део Европе је дехристијанизован и пре настанка Холивуда, односно САД као најјаче светске силе (па Европљани сву кривицу пребацују на САД заборављајући своје грехе из доба колонизације, заборављајући да су и авиони Француске, Велике Британије, Немачке, Италије, Холандије… бомбардовали Србију, Либију… и да је смешно тврдити да они то раде само зато што их неко из САД на то тера, некада је обрнуто, Европљани користе САД као млађег, великог, јаког и приглупог брата[20]). САД, као бивша колонија Европљана, у својој основи има хришћанство, и француски републиканизам. Устројство САД је републиканско, а слоган “у Бога верујемо“. Дакле, то су били републиканци који у Бога верују. Природно, временом су у САД превладали републикански утицаји, односно, утицаји француских револуционара, тј. антихришћана[21].

Неки Срби пребацују свом народу да је забораван. Неки непријатељи Србије (изнова) нападају Србију зато што верују да ће Срби све заборавити. Истина је да су Срби у савременој Европи можда и највише хришћански народ (светосавље је међу Србима сачувано као што је лик Божји сачуван у човеку после грехопада – Православље је још увек основа српског идентитета). Срби као хришћани знају да ће Христ одвојити жито од кукоља, знају да ће све сакривено бити откривено, знају да овај живот није време ни коначне награде за добра дела, нити коначне казне за лоша дела; знају да је хришћански праштати; знају да ће правда на крају победити, да се зло враћа као бумеранг ономе ко мисли и чини зло, итд. Можда је то разлог зашто Срби миленијумима, као неисторијски народ, и вековима, као историјски народ, нису имали потребу да остављају писане, тј. материјалне трагове о свом животу, о својој историји[22]. Срби су (још увек) небески народ – народ који се определио за Царство Божје – народ који негује хришћанске вредности и који је свестан пролазности земаљског живота[23].   

Косовски Завет сачуван је међу Србима као што је лик Божји сачуван у човеку после грехопада. Потребно је обновити Завет. Косовски Завет је монашки, а не ратнички, и он може бити остварен само са правном државом. Да ли је могуће сачувати/вратити Косово и Метохију без новог рата? Да ли Србија може постати православна држава, нека (нова) врста Краљевине (тј. у начелу оно што краљевина представља), без крваве и осветничке револуције?

***

За две године (2016) одржаће се свеправославни сабор у Цариграду. На једном месту наћи ће се представници свих православних цркава, на званичном (Васељенском) Сабору – први пут после 12 векова (последњи Васељенски сабор одржан је у Никеји 787. године). Очекивања су велика, проблема има доста, разлике међу православнима нису мале. То је први словенско-грчки православни Сабор. Са једне стране, окупљене су словенске православне цркве (са центром у Москви), са друге стране, окупљене су грчке (јелинске) православне цркве (са центрима у Цариграду и Атини).

Русија је успоставила Царинску унију и полако ствара Евроазијску унију[24]. Будућност Евроазијске уније у европском делу доста зависи од тога како ће се решити проблеми у Украјини и да ли ће између Русије и Србије бити успостављен проток људи и робе и капитала, тако да ниједна држава која нас дели, не може и неће хтети да прекине промет између Русије и Србије.


НАСТАВЉА СЕ…

 

 


 

 

[1] Свети Јустин Ћелијски: “Гносеологија Светог Исака Сирина“

[2] Николај Берђајев: “Философија неједнакости“, Октоих, Подгорица, 2001.

[3] У Србији постоји једна лоша особина код (пре)великог броја људи, а то је подсмевање онима који се труде да створе нешто материјално, који мисле на свакодневни живот и свакодневне потребе, на “ситнице које живот значе“. Често то раде и они који се називају хришћанима и конзервативцима. Такви себе виде као десничаре, а то значи као оне који следе “мушко начело“. Управо небрига према материјалном свету око нас није нимало мушки однос према животу. Посебно када тако размишљају мушкарци. Потпуно је ирационално не размишљати о “круху за трбух“ (а после оптуживати Српкиње како се удају или продају странцима). Погрешно је томе прићи фаталистички, искључиво, раздвајати душу и тело. Како се може одбранити Космет или повећати наталитет ако се не обезбеди “крух за трбух“? Србија се данас налази где се налази зато што о томе нико није размишљао последњих деценија. Они који су морали о томе да размишљају, који су водили и који воде државу, обезбедили су “крух за свој трбух“ и за своје ближње. Међу таквима има и оних који су најгласнији у “одбрани“ Космета. На крају, нема ништа ружније (најблажа реч) од тога да се залажете за одбрану Космета док примате новац из буџета, од пореских обвезника, од грађана Србије, од јавних предузећа, од Срба, а да им говорите да не размишљају својим стомаком, да не иду “трбухом за крухом“, да им не обезбедите посао, храну и новац за живот достојан човека. Нечасно је тражити од других да се жртвују, а да нисте спремни и сами да се жртвујете. Нечасно је другима говорити да “није све у новцу“, звати људе из расејања да се врате у Србију, а ви школујете дете на Западу, запослили сте све чланове породице и родбине и све кумове у државној администрацији, јавним предузећима и тајкунско-монополистичким компанијама, док примате новац из буџета и ништа нисте учинили да се они који се врате у Србију запосле и достојно живе од свог рада.

[4] Делом је то последица стогодишњих утицаја из романтичне и револуционарне Француске.

[5] Делом је то последица стогодишњих утицаја из паганске Немачке, где се појављује имитација мушкарца, симулација мушкости – Хитлер и нацисти.

[6] “Моћ“ у хришћанском смислу – обожење, достизање мере висине раста Христове и саучествовање са Духом Светим у дешавањима у свету. “Моћ“ и да живиш скромно, да спокојно и чистог образа примиш мучеништво или пораз, итд.

[7] Односи међу људима морају се уредити, свакодневни живот мора функционисати – све то олакшава употреба здравог разума (индуктивне и дедуктивне логике). Такође, разум је неопходан да се човек не би уплео у замке психологизма и мистицизма. Да се у исте замке не би уплео, али и у замке рационализма и натурализма (материјализма), замке нихилизма, да би знао где је граница науке, шта су “забрањени плодови“ – човеку је потребна вера.

[8] Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина.

[9] “У личности Богочовека Христа… трансцендентна истина постаје иманентна човеку.“ “Бог и човек су у Личности сједињени нераздељиво; разум човеков се не уништава, него се препорађа… чистота ума је плод вежбања у врлинама – практиковање врлина умножава благодат у човеку…  Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.“

[10] Више о томе у наставку.

[11] Још један доказ колико је човек склон греху, без обзира што је формално хришћанин – унутар православних народа као што су руски и српски појавило се нешто тако мрачно – терор комуниста. Православни Срби и Руси нису спроводили хришћанску инквизицију, али атеисти међу Србима и Русима јесу спровели комунистичку инквизицију. Владика Николај Велимировић: “Небеска литургија“ – у извођењу оца Воје Билбије: https://www.youtube.com/watch?v=zld1j47Akps

[12] Да ли можете да замислите председнике СПО, ДСС, СНС, садашњег председника окупиране Србије… како користе свој међународни ауторитет и своје везе да би у некој енклави на Косову и Метохији изградили или обновили манастир, у коме би се замонашили и настанили?

[13] По мом мишљењу, у овом тренутку не би успео ни референдума за улазак у Европску унију ни референдум за улазак у Евроазијску унију. То не значи да међу Србима влада слога, јер је, по мојој процени, у Србији негде око 30% оних који би сигурно гласали за улазак у ЕУ, и исто толико оних који би гласали за улазак у ЕА. Ову популацју њихова сопствена глупост, и неко са стране, може навести на међусобне сукобе и ето украјинског сценарија у Србији, ето поново рата између четника и партизана.

[14] Слично важи за совјетско-руске комунисте, уз, можда, веома мали – изузетак, када је у питању Стаљин, који је, наводно, био искрени, да кажемо – словенски националиста, и прави противник западног империјализма. Ако је то за Стаљина тачно, да је био противник Империје, на чијој страни је био југословенски диктатор када се сукобио са Стаљином у време Информбироа (Коминформа)?

[15] И када знам да ће мали број људи ово прочитати, а још мањи прихватити или разумети?

[16] Такви знају по пар цитата од аве Јустина и владике Николаја, и то је то од њиховог верског знања (у суштинском, не у формалном, смислу, у формалном смислу има оних који знају обичаје).

[17] Традиционализам је варијанта верског фундаментализма који се јавља међу (екстремним) десничарима. “Традиционализам је обрнуто пропорцијалан верности Светом предању. Што више традиционализма то мање предања јер традиционализам негира промену као категорију живота, а предање је укључује у себе… Традиционалистички бег у прошлост представља гетоизацију Православља… Традиционалиста свој идентитет црпи из историје, из једне секуларизоване есхатологије, где прошлост постаје будућност… То су крајње јефтина животна, политичка и духовна решења. То је бег из садашњости у прошлост који ниједан једини проблем не решава.“ – Проф. Зоран Крстић (ректор крагујевачког и професор београдског Православно-богословског факултета): “Православни фундаментализам и модерна“. www.eparhija-sumadijska.org.rs/Pravfund

[18] Сартр и Ками своја најпознатија дела објављују током Другог светског рата. Сартр објављује “Биће и ништавило“ 1943. године, Ками објављује “Странца“ 1942. а драме 1944. године. Владика Николај је тада у немачком логору као заробљеник. Почетком 1945. г. немачки војници дозвољавају Патријарху Гаврилу и Епископу Николају да посете цркву Светог Саве у Бечу, и Владика Николај, док немачки војници нису гледали, на празним листовима Библије пише молитве: “Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и умножи…“ У наставку више о философији Сартра и Камија.

[19] Припадници овог покрета више су националисти него хришћани – настали су као одговор на превласт интернационалиста и неолиберала унутар политичке и привредне елите САД. Овај покрет води политику изолационизма (против су тога да САД и даље глуме “светског полицајца“, да се фабрике селе у државе Трећег света…), нису агресивни према православним хришћанима (нпр. доста њих има умерене ставове по питању Русије, подржава Србију и опстанак Косова и Метохије у саставу Србије…)

[20] На сличан начин Енглези користе Немце.

[21] Да ли је Француска поклонила САД-у Кип слободе због ослобађања од “окова“ хришћанства?

[22] Одатле можда и “немар“ према својим жртвама, често се не обележавају места страдања, не подижу се споменици, и слично (истина, не може се порећи да је то последица и одрођавања, покондиравања, свих негативних појава унутар српског народа, али то важи за део народа и одређене тренутке у историји). Међутим, то не значи да су жртве заборављене, посебно то не важи за Српску Православну Цркву која обележава све мученике и сва стратишта. Хришћанин зна да: “Васкрснуће мртви твоји, и моје мртво тело ће устати“ (Иса, 26,19). “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Ефес. 5,14). “Прво ће мртви у Христу васкрснути, а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу“ (1. Сол. 4, 3-17). Такође, неко ће у народу увек да се сети и преносиће се усмено, биће урезано у срцим и умовима Срба: “Рођен у селу у Јовићима/не верујем таквих више да има/тамо где туга нема краја/у Босни, негде код Маглаја/У крвавом рату, где смрт не бира/Обавља дечак дужност курира/стазама козјим од чете до чете/Споменко Гостић то храбро дете/ Могао је да не буде близу/ да безбрижно шета по Паризу/да не легне млад у хладну раку/јуначко срце је у дечаку/Несрећног марта, несрећног сата/на Јовиће паде граната/оста дечак вечним сном да спава/покрио га је вео заборава/Није за њим заплакала мати/није суза потекла ни тати/сестра дуге косе не расплете/никог није имало то дете/Имао је четрнаест лета/волео је земљу којом шета/Решио за српство да погине/нека ти је лака земља сине.“ (Песник: Василије од Семберије)

[23] “Као што ми, земљано тело, живимо телесно у овом свету, и тако треба да се обучемо у небеског човека и да постанемо небески људи – вели Апостол Павле. Да се обучемо у кога? У Господа Христа… Човек је небоземно биће – то је Благовест Еванђеља Христова. Човек је у исто време и Небеско биће и земно биће… И зато, сваки од нас треба да живи у овоме свету као небеско биће, као небески човек, као пријатељ и друг Христов. У дивним молитвама црквеним много пута се понавља како сви покајани грешници задобијају љубав Господа Христа и постају Његови пријатељи. Пријатељи Господа Христа, каква част! Такву част може задобити сваки од нас.“ – Свети Јустин Ћелијски, беседа у манастиру Ћелије 1977. године.

[24] Руски председник Владимир Путин изјавио је да је потребно извршити анализу догађаја у Украјини и свих “обојених револуција“, како би се грађани заштитили од терористичких елемената и људи с екстремистичким ставовима. Он је притом апеловао на парламентарце да не доносе одлуке које могу суштински да ограниче права и слободе грађана. “Потребна нам је анализа свих обојених револуција, укључујући последње догађаје у Украјини, ради заштите грађана од дивљања различитих екстремиста, од терористичких елемената и људи с екстремним ставовима“ – рекао је председник Русије. “Не треба да упадамо ни у какву еуфорију нити да стварамо услове који су неприхватљиви за цивилно друштво у циљу заштите својих права. Грађани земље треба увек да знају да имају на располагању скуп средстава и метода – законских средстава и метода које могу да искористе да упуте своје замерке власти, уколико то на други начин није могуће, укључујући митинге и демонстрације“ – додао је председник РФ. Он је нагласио да такво изражавање воље “мора бити у оквиру закона“. “Нико не треба да претендује да изађе из тог оквира, треба користити само мирне методе, како власт не би створила за себе стакленичке услове и како се не би скривала иза неког репресивног оквира, без мере проширујући своју репресивну функцију“ – рекао је руски председник и додао да “све то мора бити у извесној равнотежи“. “То да треба да анализирамо догађаје око нас – у информативној сфери, око протестног покрета – то је сигурно, само вас позивам да понесени тиме  не доносите неке одлуке које би суштински ограничиле грађанске слободе и право грађана на изражавање сопственог мишљења“ – обратио се Путин члановима Савета Федерације. Путин је тако реаговао на говор председника одбора Савета Федерације за законодавство Андреја Клишаса, који се, истичући велики број жртава током митинга у Украјини, заложио за измену закона о митинзима. Клишас сматра да за кршење закона о митинзима треба увести кривичну одговорност. Танјуг/Факти 29.03.2014.

 

———————————–

 


Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (11. део)

април 1, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 


ПРОМЕНА СВЕСТИ
 (11. део)

 .

Рђава ”бесконачност” (2. део)

 

У листу Демократ (органу демократске омладине) 1940. године пише да су “искон­ске мо­рал­не ду­хов­не осно­ве на­ше у златном вре­мену на­ше ср­би­јан­ске демокра­ти­је (1903-1914)“; Димитрије Љотић им одговара: “По­зи­ва­ње на пе­ри­од 1903-1914 г. са­мо по­вр­шно мо­же за­до­во­љи­ти. Ми смо већ у то вре­ме би­ли озбиљ­но болесни, и мно­го пре тог вре­ме­на се за­ра­зи­ли од ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ких кли­ца зараже­не и већ те­шко бо­ле­сне – Евро­пе. Са­мо за­ра­за још ни­је би­ла узе­ла те­жак облик. Бо­ле­сник још ни­је био ле­гао у по­сте­љу. Још му се те­ло рва­ло са бак­ци­ли­ма. Још ни­је ни осе­ћао бо­лест.[1]

Међутим, тада је, као и у осталом православном свету, постојала само критика западног начина уређења државе и друштва и начина живота – нико није понудио јасну алтернативу, како треба да изгледа православно/хришћанско друштво, како се прилагодити развоју наука и технологија, индустријализацији… након краха теократије и феудализма. Тако да се западни модел критиковао, док се истовремено прихватао, у свакодневном животу, корак по корак… До данас алтернатива није понуђена онима који знају шта неће и шта није исправно, тј. они који не желе да иду тим путем немају конкретан програм куда да се иде, како уредити државу и друштво, просвету, економију, како образовати православну политичку, привредну, научну елиту… а да унутар такве државе немамо теократију средњевековног типа, да се они који нису православни (и) Срби осећају слободно и да воле своју државу[2]. Кнез (касније краљ) Петар Карађорђевић ратовао је као француски војник против Пруске и Немаца (у рату у коме су Французи поражени), преводио је на српски језик дело енглеског либерала Џона Стјуарта Мила, најавивши “златно време србијанске демократије“. Социјалисти су седели као посланици у Народној скупштини Краљевине Србије. У држави коју су потомци вожда Карађорђа створили, радикал је био председник владе. Не може човек да прочита једну књижицу и да постане исихаста, нити сви могу и треба да живе као монаси. Али, шта нам је донело удаљавање од исихазма (тако да данас већина Срба нема представу шта је исихазам)? Да ли су Никола Пашић и Милан Стојадиновић знали и разумели исихазам? Краљ Александар Карађорђевић, син краља Петра који је преводио Џ. С. Мила и његово дело О слободи, са египтоманом српског порекла Иваном Мештровићем гради масонски споменик и споменик захвалности Француској – уместо хришћанске капеле и рушећи средњевековни град Жрнов (сада масонски споменик на Авали) и споменик Карађорђу на Калемегдану (сада споменик посвећен Француској). Француски ђак краљ Александар, син француског ђака краља Петра, убијен је у Француској од стране других француских, немачких и британских ђака из народа које су ослободили и ујединили. Краљ Александар жртвовао је српске интересе због идеје југословенства. Убили су га они који своје националне интересе нису хтели да жртвују због идеје југословенста, који су ту идеју и ту државу прихватили само као етапу на путу до стицања самосталности и ширења на штету српског (православног) народа. Краљ Александар (као и многи из српске елите) ушао је у игру са европским нехришћанским братствима, које није занимала судбина српског народа. (Драгутин Димитријевић Апис учествовао је у Мајском преврату када су уместо Обреновића на власт дошли Карађорђевићи, основао је Црну руку – Уједињење или смрт, помагао Младу Босну, да би га краљ Александар и радикал Никола Пашић осудили на смрт и тако је завршио живот[3]) Немци поново нападају Србију, распала се Краљевина, “браћа“ поново на страни непријатеља Србије и предњаче по суровости, Британци користе Србе да би Немци мање нападали Велику Британију, Француска као да није у рату (нема жртава док Срби гину сто за једног), на крају рата “савезници“ Србије подржавају комунисте и коминтерновци долазе на власт[4]. Србија је поново ушла у (нову, комунистичку) Југославију, Карађорђевићи су остали ван Србије, настављена је антисрпска политика (политика противна српским интересима и против свега што је православно), распала се и СФРЈ, и СРЈ, Србија је данас на путу уласка у Европску унију и Нато алијансу (води се антисрпска политика, тј. Србија је и даље под “меком“ окупацијом).

Као што није постојала “великосрпска хегемонија“, у првој половини 20. века није постојала ни јеврејска завера и план владања светом. Било је Срба и Јевреја који су тежили таквим циљевима, али су они били мањина и на маргини. Оба народа су вековима били у ропству, прогону, потпуно разбијени на више делова, са великим разликама унутар чланова заједнице. Једноставно, нису постојали услови за стварање једног тако моћног Центра који би чинили људи који су за то вољни, који знају шта хоће и који би на располагању имали средства, како у људству (хомоген народ) тако и материјална[5] – у случају Срба за стварање тзв. “Велике Србије“, у случају Јевреја за контролу над већином држава и стварање светске владе. Да је то тако било, не би највеће жртве Другог светског рата били Срби (Словени) и Јевреји[6]. И не би Срби чували Јевреје, колико су могли, пошто ни себе нису знали да сачувају. Српски народ није антисемитски, а данашњи Израел подржава Србију и не признаје отцепљење Косова и Метохије и укидање Републике Српске. Данашња Европска унија све мање подржава Израел. СФРЈ није била савезник Израела. НД Хрватска је после геноцида над Србима примљена у ЕУ.

Тако се ширила марксистичка дијалектика и марксистичко схватање о бескрајном развоју – то су последице позитивистичког одрицања употребе ума (по чему се нису много разликовали од оних “слепих“ клирика из доба Инквизиције). Заиста је тешко рећи да је Запад (а са њим и Исток Европе као копија Запада), данас хуманији него што је то био пре 200 или 300 година. Ратови у 20. веку били су страшнији од оних у Средњем веку, исто важи за Холокауст у односу на Инквизицију. Свакодневно се крше људска права, права радника, сељаци банкротирају, већина грађана живи у дужничком ропству (има кредите у банкама), у градовима се формирају гетои у које полиција не сме да уђе, стопа криминала је у порасту, затвори су пуни, тоталитаризам фукционише доста суптилније, уместо тела контролишу се умови и емоције људи (делом преко медија), у спољној политици Запада вековима се ништа није променило, итд.

***

Хришћанин не може да обећа да ће свако живети у благостању и да ће свако да буде срећан ако њега изаберу на изборима. Хришћанин не може постати диктатор. Зато у постхришћанској цивилизацији хришћана у власти (неке државе) има јако мало. Доба теократије (на Западу и Инквизиције) је давно прошло. Како је нестајала теократија (феудални систем), настајала је демократија (лаичка држава), а са ширењем духа просветитељства (после нових научних открића и стицања колонија), утврђивао се капиталистички систем. Са научним прогресом, наступило је време индустријализације и развоја нових технологија. Људи се селе у градове. Уместо угњетаваних сељака, широм Запада угњетавани су радници. Робови су постали слободни, а слодобни грађани стављени су под контролу од стране оних који су на власти заменили аристократе и свештенике – у већини су то били људи, и на једној и на другој страни, који више нису живели у складу са хришћанским учењем/етиком (онаквим какво се развило на Западу). Када је срушен вишевекован поредак, када су аристократске породице губиле власт, а са њима и свештенство, када је народ постао суверен, после побуне маса, поставило се питање ко ће владати у име народа. Наравно, они просвећени – а они нису били бољи од оних непросвећених које је пар векова раније описао Николо Макијавели. Када су револуционари ушли у Бастиљу затекли су неколико затвореника. После је наступило време гиљотине, сукоба између револуционара и контрареволуционара (терор јакобинаца и Термидорска реакција).

Владари из доба Макијавелија јесу били формално хришћани, али су суштински били следбеници бога Мамона – то су биле, за време ренесансе, када је Италија била центар Европе, после успона Млетачке републике и пада Источног римског царства, италијанске (и немачке и француске) владарске породице богатих трговаца и првих европских банкара (тада неодвојивих од Католичке цркве). Они су “јунаци“ Макијавелијевих дела. У то доба, док су трајале борбе између гвелфа и гибелина, развиле су се (највише у Италији и Француској, касније и на простору Британије,[7] Немачке/Аустрије/Пруске, Чешке, Мађарске и Скандинавије[8]) масонске тајне организације[9] (слободни зидари, темплари, херметичари, алхемичари[10], компањони, мартинисти…). Есотерија (египтоманија) постаје популарна. Окултна учења добијају све више присталица. Масони су, од времена крсташких ратова и доба када су живели Данте Алигијери (1265-1321) и мајстор Екхарт (1260-1328), били у некој врсти сукоба са Католичком црквом. После крсташких ратова, и преко Мавара, ширила су се стара гностичка, паганска (античка) и нова кабалистичка и исламска (исмаилаца и асасина[11]) мистичка учења (а са ширењем тих учења одвијао се и развој банкарства и трговине, што је био један од разлога за сукоб између паписта и масона). У Чешкој настаје Моравска црква, у Немачкој и Француској долази до реформације (појављују се лутеранци и калвинисти). Жан Калвин уводи теократију у Женеви. Недуго после Калвина, Рене Декарт у Француској и Холандији постаје “отац модерне философије (рационализма)“. Недуго после смрти Мартина Лутера у Немачкој се рађа Јакоб Беме, мистик чија учења постају утицајна (да би га Хегел касније прогласио првим немачким философом, његова учења су усвајали и каснији философи, попут Николаја Берђајева). Недуго после смрти Бемеа у Холандији ради Барух (Бенедикто) Спиноза. Школован у духу картезијанске философије, одбачен (анатемисан) од стране својих Јевреја, Спиноза је учио да је природа Бог (слично са пантеистичким учењем), а његова (рационалистичка) философија (Бог и природа као једно) утицала је на (рационалне) романтичаре који су тежили повратку природи. После Бемеа и Спинозе, у Европи се појављује још један мистик и философ, угледан научник и проналазач, чија су учења утицала на велики број људи у наредним вековима – Емануел Сведенборг, који је живео и радио у Шведској и Енглеској. Недуго после смрти Бемеа по Немачкој се шире тајна друштва розенкројцера[12]. Крајем 18. века (недуго после смрти Сведенборга, пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината – рационалисти и просветитељи (васпитани и школовани као језуите)[13]. Илуминати су били противници Католичке цркве и (квази)хришћанских (католичких) масонских организација (попут јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску. Гете је био илуминат, па се дистанцирао од њих[14].

У такву Европу путују Срби због сеоба и први Срби из устаничке Србије, попут Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Враћају се као просветитељи, рационалисти и романтичари[15]. Уместо лукавих (попут змије и не-безазлених) Латина, сада су их дочекали лукави масони, илуминати, банкари и слични, са њиховим међусобним сукобима и савезима (како унутар редова тако и између држава и нација) и империјалним тежњама. Православни Срби (само безазлени попут голуба, не и лукави), попут Николе Тесле, нису знали да се снађу у таквом свету[16]. То више није био свет који се заснивао на хришћанским вредностима и Божјим заповестима. У духу “нове антике“ заповест “не чини прељубу“ гласила је “чини прељубу“. Љубавнице су имали и цареви и аристократе (чак и папе и бискупи) и просветитељи који су се против њих борили, а борили су се да то буде јавно и да могу са тиме да се поносе, а не да се као аристократе и свештеници крију. Са таквом таблицом вредности утврђује се капиталистички систем – мала група људи (међу њима и неколико јеврејских породица) долази до великог капитала, заједно са просветитељима и масонима, успостављају “демократски“ поредак[17], уместо феудалног и клерикалног, када је нека друга мања група људи поседовала велико богатство. Влада закон јачег и богатијег. Малу групу људи (феудалце, аристократе) која је владала, заменила је друга мала група људи (елита унутар буржоазије/грађанске класе). Земљопоседнике(властелине) мењају трговци (и банкари). Свештенике мењају масони. Католичку инквизицију мења просветитељска инквизиција. Монархију мења република (међуфаза: “буржоаска монархија“). Настају Сједињене америчке државе. Алхемичаре мењају хемичари. Метафизичаре мењају физичари. Против хемичара и физичара буне се просвећени романтичари. Против капиталиста буне се социјалисти. Једне апсолутисте мењају други апсолутисти. Против буржоазије буне се пролетери. Негде, владајућу елиту (малу групу “представника“) буржоазије мења (исто тако) мала група “представника“ пролетера (комунистичка елита, црвени фараони)[18]. Људи због болести душе више не иду код свештеника, већ код психолога или мага.

Нису се сви људи на Западу предали пред законом Нужности и људским (раз)умом – покушали су да се “ослободе“ разума препуштајући се стихији и мистеријама природе. Отуда романтизам као одговор на рационализам. (Исто важи за мистицизам и окултизам.) Кант је себе сматрао “хришћанским философом“, али је Европа већ ушла у “нови антику“, тј. постхришћански свет. Ј. Г. фон Хердер и Ј. В. Гете, који су нешто старији од Г. В. Ф. Хегела и нешто млађи од И. Канта, рођени су у времену када је из Француске стизао рационализам, а са њим идеје просветитељства и револуције, али Хердер и Гете одушевљавали су се са народном поезијом, свих народа – тада су се широм немачких земаља, у интелектуалним круговима, захваљујући Вуку Караџићу, Јернеју Копитару и немачким романтичарима, читале српске народне песме (Гете је превео Хасанагиницу), у којима су Немци налазили хомерски дух. Такође, нису сви људи на Западу постали следбеници бога Мамона, пример су Фрањо Асишки и фрањевци (од 13. века). У постхришћанском свету, поред фрањеваца, да “новац није мера свих ствари“ говорили су и својим начином живота доказивали бројни левичари, анархисти, хипици[19]… Протестанти су се због ортодоксије побунили против католика, а онда због лутеранске ортодоксије настаје пијетизам. 

По некима, поред црних масона и илумината, постоје и бели масони и илуминати[20]. Постоје црни, али постоје и бели магови. Заиста, борба против Инквизиције, дух просветитељства и тековине Француске револуције имају и добре стране – било је људи који су са најбољим намерама и из идеала, за опште добро, водили своју борбу, ширили дух “нове антике“ (тако је, уосталом, било и са неким Србима левичарима и либералима током 19. и 20. века). Тако треба гледати и на САД. САД јесу масонска и илуминатска творевина, али не треба заборавити да су на тај континет бежали и хришћански пуританци од терора европских просветитеља после Француске револуције, и европски просветитељи од терора римске Инквизиције и пуританаца. Сви су они у САД видели “обећану“ земљу. У САД (преко Енглеске) одлазили су и Јевреји због прогона у Европи, касније Словени. Нису у САД само бежали криминалци из Европе, одлазили су и поштени људи због слободе, зато што нису били слободни у Европи. Друга је ствар ко, колико и када влада – бели масони/илуминати (магови) или црни масони/илуминати (магови). Међутим, колико и бели масони/илуминати (магови) могу бити бели ако њихове моралне вредности нису у духу православне аскетике? Зашто су одбачена учења Светих Отаца Православне Цркве и прихваћена учења мистика и окултиста, са једне стране, и рационалиста и емпиричара, са друге стране[21]? Шта представља пирамида са оком[22] на новчаници “највеће светске демократије“ ако су САД хришћанска држава, ако већина (или је некада то била већина) грађана верује у Христа, и нису следбеници великог архитекте? Како је египтоманија и даље у моди после толико векова, ако су позитивисти победили метафизичаре, емпиричари романтичаре, рационалисти митомане, научници шамане? Да ли је велики архитекта бог математичара (математичког ума/интелекта) који мисле да су метафизичари, тј. транс-емпиристи? Колико се епистемолози и когнитивни психолози, који величају просветитељство и критикују хришћанску гносеологију, баве овим путевима сазнања и чињеницом да су на развој модерне европске философије и модерних наука (и демократије, капитализма и социјализма, тј. политике) у знатној мери утицали и алхемичари, мистици, магови, масони, окултисти, шамани, теозофи, антропозофи… који су откривали “вечне истине“, и прихватали дате истине из оностраног света ослањајући се на “неемпиричку интуицију“? Колико је данас таквих утицаја и таквих “магова“ међу и/или око најутицајнијих људи у свету политике и привреде? На основу којих учења и тумачења тих учења је Сигмунд Фројд стварао своје теорије, а на основу којих Карл Јунг? Којим путем крећу они који следе њихова учења? Како је могуће да неко ко тврди да је хуманиста и демократа иде по свету и баца бомбе, убија и пљачка људе?

Морал православног аскете разликује се од морала античког философа. Знање које  исихаста стиче у созерцању разликује се од знања које се добија у масонским иницијацијама или научним експериментима. Хришћанска “магија“ је молитва. Хришћанска “мистика“ је созерцање (богопознање). Исихазам је молитвено мировање, али исихаста није пасиван (статичан), тиховање (подвижништво) подразумева (духовно) кретање (ка обожењу)[23]. Преумљење (метаноја) је динамичан процес (бесконачан пут усавршавања човека – појединца који је кренуо тим путем). Преумљењем човек постаје стварна личност. “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој.[24]““У личности Богочовека Христа… трансцендентна истина постаје иманентна човеку.[25]“ “Бог и човек су у Личности сједињени нераздељиво; разум човеков се не уништава, него се препорађа… чистота ума је плод вежбања у врлинама – практиковање врлина умножава благодат у човеку…  Христос је послао апостолима Духа Светога, који је очистио и усавршио њихов ум, стварно умртвио у њима старог човека страсти, а оживео новог, духовног човека.[26]“ Обожење је стицање “Христовог ума“ – када “Христ живи“ у човеку, човек постаје Личност, пошто су “Бог и човек у Личности сједињени нераздељиво.“ Духовно искуство Светог Симеона Новог Богослова и Светог Григорија Паламе није исто као духовно искуство Волтера и Русоа. Где је њихово “огњиште врлина“? Какви су њихови “органи сазнања“, шта су њихова “чула врлина“? Исихазам се појављује на Светој Гори у 14. веку као одговор на учења схоластичара (у Србији исихасти постоје до краја 15. века). У суштини, исихазам је значио чување (монашког) начина живота који је успостављен од стране Светих Отаца Цркве на почетку Средњег века, чување догмата вере са Васељенских сабора. Хришћанско (православно) учење Светог Саве разликује се од хришћанског (католичког) учења Томе Аквинског. Исихазам је прави покрет Светог Духа. Православна вера развија се под утицајем исихаста и њиховог духовног искуства[27] – истовремено на Западу прихватају апстракцију (еклектизам и спекулацију) Божанствене комедије, из схоластике развија се модерна философија – метафизика као практично осмишљавање постојећег и немоћ да се продре у онострано, и, одбацујући метафизику, развија се – емпирија (математичко-физички дух), да би картезијански дух постао интелект-демијург који ствара свет, који се игра са материјом, “креира“ свет[28].

Од појаве исихазма, на свету није било државе у којој су исихасти били на власти – где је постојала таква духовна власт – унутар које је већина њених становника разумела исихазам. Можда би то, после више векова, постале Србија и Грчка (Византија), то не знамо (а и тада то не би биле савршене хришћанске државе, нити савршене хришћанске – православне – цркве, јер би и даље сви, док је овог света, живели у стању грехопада). Православни народи пали су у вишевековно ропство под муслиманима, на Западу се развија схоластика, из схоластике модерна философија, са модерном философијом модерна наука (или обрнуто?). “Духовну“ власт мења световна власт. Свето и натприродно Откривење мења профани субјективизам (земаљско ја – его; субјективни субјективизам – укинути субјективитет у корист објективитета тако да субјект, као ум који сам себе конституише и који је одстранио Бога, универзално или “апсолутни дух“, себи приписује објективност). Теологија постаје слушкиња философије, а философија слушкиња науке (У Француској су практично речи “наука“ и “природна наука“ синоними). Утицаји са Запада шире се и по православној и царској Русији, дух просветитељства односи победу над духом патристике, са доласком бољшевика на власт. Светоотачко наслеђе је (скоро потпуно) заборављено. Лутеранци и калвинисти (као копија копије оригинала, иако су протестанти указивали на грешну природу и покушали су да ставе Христа у центар свог живота, попут православаца, али то нису иста учења), и касније, егзистенцијални философи, нису светоотачко предање (патристичку традицију) значајније приближили људима са Запада – суштина (православног) хришћанства данас је непозната и већини унутар православних народа, а посебно (скоро свим) људима са Запада. У Латинској Америци живи велики број хришћана, али и велики број социјалиста, атеиста, постоје следбеници разних европских теозофа, антропозофа и окултиста, враћају се или откривају стари култови и магијски обреди домородачких народа… Већи део света није упознао православно хришћанство, дух патристике и исихазам.

Такве (савршене, хришћанске) власти на овом свету неће бити. То не значи да Србија у 21. веку не може да постане лепо место за живот, уређена држава у којој живе људи који су у далеко бољем психофизичком и моралном стању него данас, са довољно новца да подмире своје потребе. Србија ће добити нову елиту и из нове елите нову власт, те нико неће имати проблем да даје “цару царево“ (после векова када се свака власт доживљавала као окупаторска – један од разлога неуређености Србије, очајног стања бирократског система и неповерења у институције). У том смислу ја сам оптимиста, верујем у препород српског народа и Србије. Међутим, треба имати у виду да не зависи све од Срба и грађана Србије и све може да крене другим током ако се есхатолошки рат развије у војни сукоб великих сила – светски рат. Што није немогуће. Па и ако до тога дође, треба бити оптимиста, треба имати веру. Ако до рата не дође до краја 21. века, ако буде мира у Европи и свету до краја века, ако Србија постане јака држава, то не значи да ће сви људи у Србији бити срећни, да ће све бити савршено, да ће и друге државе на свету такве да постану. Србија, и свет, и даље ће остати свет у стању грехопада, долина суза, неће нестати болест и зло из света, човек ће и даље бити смртан. То би тако било и ако би у Србији живели само православци, и ако би живели само комунисти и ако би живели само либерали. Не могу ни научници то да промене. Свака тежња ка томе да сви буду исти, а да не могу сви да буду једнаки у свему, пошто тако нешто никад није било нити ће бити могуће, и да се од стране једне мање групе људи, са једног места, организују и планирају сви животни и друштвени процеси, сваког човека, од света ствара још горе место за живот.

Рђава “бесконачност“ окончаће се када се успостави владавина антихриста на целом свету и одмах након тога Другим доласком Христа. До доласка Царства Божјег, земаљска “бесконачност“ није за сваког увек само рђава (односно, док је стање мира а не рата, а некада, некоме, и у рату) – живот је леп, богат, доноси и пуно радости, среће, љубави, новог… Хришћанин је субјективно – оптимиста, а објективно – песимиста. То не значи да је себичан, већ да је у свом микрокосмосу могућ много бољи живот (лично усавршавање – обожење, срећна породица, хармонија у друштвеној заједници, добар посао и колеге… дакле, бољи живот, не савршен), а песимиста је у универзалном и апсолутном смислу – да сви људи на свету могу у сваком тренутку да буду срећни и да све на свету може бити савршено. Пошто зна да рђава “бесконачност“ није бесконачна, већ коначност, хришћанин је оптимиста, испуњен радошњу, нема страх од смрти нити смрт изазива тугу[29]. Ту се показује његова несебичност, његова љубав, његова молитва за другог, његова способност опраштања, итд[30]. Вечности се нада онај човек који није изгубио човечност. Радост после спознаје Радосне вести хришћанин задржава у себи чак иако је његов живот мученички – ако живи рђаво унутар рђаве “бесконачност“, не губи веру у Бога. Хришћанин који, пак, има срећан живот, захваљује Богу на томе. Хришћанин је човек који је на путу (повратка) ка Богу, на путу обожења. То је пут који захтева психички и умни рад, борбу са умним и телесним страстима, непрекидно усавршавање, кретање-подвиг имајући у виду да “који мисли да стоји нека пази да не падне“ (1 Кор. 10, 12). “Пада“ онај ко је превише везан за земаљски свет, вештаствени свет, па чак и ако га се “одрекао“ и (због тога) падне у – гордост, самољубље (и буде насамарен од стране лукавог).

 

НАСТАВЉА СЕ…

 


 

 

[1]  “…Али је за­то би­ло и та­да љу­ди ко­ји су то ви­де­ли и осе­ћа­ли. Је­дан од њих, пе­сник Дис, на­пи­сао је пе­сму ‘На­ши да­ни’ (1914), ко­ја по­чи­ње сти­хо­ви­ма: ‘Раз­ви­ло се цр­но вре­ме опа­да­ња/На­бу­јао шљам, и раз­врат и по­ро­ци/По­ди­г’о се тру­ли за­дах про­па­да­ња,/Умр­ли су сви хе­ро­ји и про­ро­ци./ Раз­ви­ло се цр­но вре­ме про­па­да­ња.‘ А Дис ни­је био збо­раш, још ма­ње је мо­гао чи­та­ти Бил­тен. На­про­тив, покојни Дис је био вр­ло, вр­ло ‘на­пре­дан чо­век’ – тј. вр­ло бли­зак, ко­ли­ко зна­мо, љу­ди­ма де­мо­крат­ски настро­је­ним.“ Или: “Али за на­шу зе­мљу ни­су ни­шта ма­ње опа­сни и они Ен­гле­зи и Фран­цу­зи ко­ји сво­јим ра­зним деј­стви­ма мо­гу на­шу зе­мљу у рат да уву­ку. Јер ми ви­ди­мо да је ин­те­рес на­шег Балкана мир и не­у­вла­че­ње у су­лу­ду кла­ни­цу што се зо­ве да­на­шњи рат, па је то ин­те­рес и на­ше земље… По­сле по­вла­че­ња из Норв­е­шке, Чем­бер­лен је ре­као у До­њем до­му: ‘На­ша је стра­те­ги­ја спора.’ То смо и зна­ли. И зна­ли смо и за­што је то та­ко. И до­ка­зи­ва­ли смо да је са­тан­ска Дра­ма човечанства и за­сно­ва­на на су­ко­бу две стра­те­ги­је: спо­ре и му­ње­ви­те… Зе­мља (Енглеска) ко­ја је дозво­ли­ла Реди­те­љу Дра­ме Чо­ве­чан­ства – Изра­и­љу – да се као рак огром­ни раз­ви­је по ње­ном те­лу, про­пу­шта при­ли­ку за при­ли­ком да спа­се се­бе, Евро­пу, па мо­же би­ти и цео хри­шћан­ски свет… Загребач­ка поли­ци­ја на­рав­но ни до да­нас ни­је успе­ла да про­на­ђе уби­це на­шег по­кој­ног дру­га др Здрав­ка Лен­ца, ни то­ли­ких дру­гих по­би­је­них у За­гре­бу од ‘споразума’ на­о­ва­мо. Она ни­је у ста­њу ни да спре­чи ону обил­ну и успе­шну пропаган­ду ко­му­ни­ста и фран­ко­ва­ца, ко­ја уве­ли­ко цве­та у бановини. Али за­то је свим си­ла­ма за­пе­ла да спре­чи ши­ре­ње ми­сли Збо­ра… По­во­дом исту­па бе­о­град­ске жу­пе про­тив ма­со­на, Са­вез Со­ко­ла је др­жао пле­нар­ну сед­ни­цу 7. и 8. сеп­тем­бра, на ко­јој су ма­со­ни по­бе­ди­ли. Њи­хо­ви про­тив­ни­ци им нису би­ли до­ра­сли.“ – “Димитрије В. Љотић – Сабрана дела“, књига 9 (1940), Задруга, Нови Сад, 2001. http://novo-videlo.com

[2] Од 1918. године, закључно са другом деценијом 21. века, немамо српску и православну владу, тј. власт коју у већини чине искрени верници, људи који поштују Божје заповести, који размишљају само о српским интересима, итд. Не може се рећи да је и пре 1918. било боље, али је било више “српског становишта“. И више оних који су веровали у Христа Спаситеља.

[3] Апис је убијен, краљ Александар и Никола Пашић стварају Југославију, у којој је поред њих Милан Стојадиновић врло брзо постао један од најбогатијих људи у држави, у чијој је скупштини седео будући председник НДХ – краљ Александар је убијен, Стојадиновић се после рата са тим усташом виђа у Аргентини – уздају да ће им њихови шефови Британци и Американци помоћи да уклоне комунисте из СФРЈ, којима су исти ти Британци и Америкаци шефови.

[4] “Лудвиг фон Мизес је у књизи Привреда и друштво (1922) анализирао оправданост ове вере у будућу социјалистичку заједницу. Ако се под социјализмом подразумева друштво у коме је укљоњен сваки облик тржишног механизма, у коме влада планско регулисање производње и расподеле… онда је социјализам немогућ зато што је немогуће планирати у неновчаној привреди… А тамо где нема рационалног планирања, настаје хаос који се може сузбијати само путем репресије, забрана и униформног начина живота… Као што Беркове примедбе нису могле зауставити занос француских револуционара, тако ни аргументи Мила, Мизеса, Вебера и других либерала нису поколебали заговорнике колективистичких идеологија. Најпре у Совјетском Савезу, а убрзо затим у фашистичкој Италији и Немачкој, држава постаје свемоћни планер и организатор целокупног друштвеног живота.“ Из увода књиге: “Теоретичари либерализма“ (Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић), Службени гласник, Београд, 2007.

[5] Јевреји јесу били богати, али не толико, није сав капитал на свету био под контролом Јевреја. Поред Рекфелерових и Ротшилда широм Запада појавило се на десетине нејеврејских породица које су поседовале огроман капитал, појавило се доста богатих капиталиста који нису били Јевреји, и нису сви они били кабалисти или под контролом Рокфелера и Ротшилда. А ови су за време нацизма пословали са нацистима, Ротшилди нису завршили у концетрационим логорима.

[6] Постоје теорије да су богати Јевреји намерно жртвовали део свог народа да би створили Израел (стварајући улогу жртве и осећање кривице у светском јавном мњењу). Међутим, Израел је био потребан и Енглеској, САД и Француској јер су тако у времену деколонизације имали државу која је штитила њихове (нафташке) интересе у арапском свету. Нису сви Јевреји били под контролом богатих Јевреја, а ови нису контролисали све државе Запада. Јесу били утицајни, имају јак лоби, као и свако ко напусти своју отаџбину и нађе се у другој држави покушавали су да се снађу и морали су да се труде више од других, да чувају и помажу једни друге, желели су да се врате и поново створе Израел, и деле део одговорности, али није постојао некакав заверенички “протокол сионских мудраца“, нити су Јевреји били узрок кризе морала и духовности (а са тим повезане кризе у економији, политици, итд.), а још мање узрок бујања национализама међу великим народима у модерној Европи, у то доба. Развој демократског система јесте користио Јеврејима, али и другима.

[7] Европски масони због сукоба са папама уточиште или базу налазе у Шкотској.

[8] Шпанијом су вековима владали Арапи који су спроводили исламизацију, реконквиста је била у току, Мавари су у неким деловима владали до 15. века.

[9] За све тајне организације, без обзира на њихове разлике, користим назив масонске (за њихове чланове – масони).

[10] Парацелзус живи и ради у Швајцарској, Аустрији и Италији (1493-1541)

[11] Суфијска братства (тарикати) појављују се од 12. и 13. века од Персије до Шпаније.

[12] Књига “Алхемијско венчање“ објављена је 1616. и тада се Немци упознају са Розенкројцером.

[13] Када се у Немачкој појављују илуминати, конзервативац и либерал Едмунд Берк из Британије, која доживљава индустријску револуцију, критикује Француску револуцију и хвали Америчку револуцију.

[14] Илуминати су послужили Дену Брауну као “инспирација“ за књигу “Да Винчијев код“.

[15] Неки од њих и као масони/илуминати – тако је остало до данас, и даље је то помодно, или српски масони/илуминати наивно верују да се тако могу изборити за српске интересе у свету.

[16] Наравно, ако упоредимо пословни успех Тесле са успехом и богатством људи као Едисон, и како је прошао са Морганом, или око Нобелове награде, или како је постхумно “слављен“.

[17] На локалу, и хоризонтали, демократија постоји. У вертикали, на највишем државном нивоу, не.

[18] “Револуције и нису ништа друго до жеље сиромашних да се приближе богатима… Онима којима је бол задат најлакше је сервирати да су бол сами искали. Материјализовану захукталост једино је могуће зауставити духом. Нисмо сви једнаки, али би дељење могло бити равноправно. Зар Ганди није говорио да је стварање сиромаштва највеће насиље. Зато, данас, треба имати пуно храбрости и одупрети се свету који јури у прокламовану храбру препотенцију. И моћ.“ – Божидар Мандић: “Ударац у бол“, Данас, 25. 10. 2013. www.danas.rs/udarac_u_bol

[19] У Србији крајем 20. и почетком 21. века имамо пример комуне Породица бистрих потока (оснивач Божидар Мандић). Или пример колумнисте НИН-а Драгана Јовановића.

[20] Исто тако, поред црне и бела европска аристократија.

[21] Прву богословију у Србији основао је Доситеј Обрадовић. Радила је три године. Са пропашћу Устанка 1813. године, престала је са радом Богословија. После 23 године, митрополит Петар Јовановић (1833-1859) отворио је 1836. године Клирикалну школу у Кнежевом конаку у Крагујевцу.

[22] Погледајте “пирамиду“ испред зграде САНУ у Кнез Михаиловој. “Око“ је у пролазу пословне зграде између Кнез Михаилове и Чика Љубине. Изграђено средином деведесетих 20. века.

[23] Дакле, упознавање живог Бога, достизање мере раста висине Христове и учествовање са Светим Духом у историји, није исто што и Аристотелов “непократни покретач“. Није истоветно ни са суфистичким “бити у свету, али не бити део њега“. Разлика је у – Христу.

[24] Протојереј Јован Брија: “Речник православне теологије“

[25] Свети Јустин Ћелијски

[26] Свети Јустин Ћелијски: “Гносеологија Светог Исака Сирина“

[27] “У богочовечанском методу живота нема ничег нереалног, апстрактног, хипотетичног. Ту је све реално неодољивом реалношћу, јер се све заснива на опиту и искуству… Човек је Христовим оваплоћењем ухватио у тело – најсуптилнију, најудаљенију, најсавршенију реалност… Богочовечански метод је емпиричан, прагматичан.“ – Свети Јустин Ћелијски

[28] У наставку ћу више ово објаснити.

[29] “Бесконачност“ је коначна и рђава зато што је човек рђав, тј. грешан, у стању грехопада.

[30] Свети Серафим Саровски: “Стекни духовни мир, и хиљаде људи ће се спасити око тебе.“

 

———————————–

 


Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)

април 1, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 


ПРОМЕНА СВЕСТИ
 (17. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (4. део)

 

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)

мај 1, 2014


%d bloggers like this: