Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (3. део)

 

“Одредио је да кретање спољашњег круга припада природи Истог, а кретање унутрашњег природи Другог. Кретање Истог завртео је удесно (у равни) стране, а кретање другог (у равни) дијагонале улево, а већу снагу дао је кружном кретању Истог и једноликог.“[1] Исто и једнолико је синтетичко, кохерентно и тотализујуће. “Рационалност престаје када одбаци сваку синтетичку, тотализујућу моћ. Аналитички поступак затиче готове учинке синтезе. Аналитика (самосвест коначности) могућа је тек као де-конструкција, раз-градња хипостазираних континуитета. Афирмација континуитета је потврђивање свести, мислећег субјекта. Континуитет је означитељ људског praxis-a који оставља ‘трагове’.Коначност је дисконуитет. Дисконуитет и коначност не имплицира нужно немогућност тотализације. Насупрот тотализацијама које теже потпуној кохерентности, свеобухватном континуитету или антрополошко-онтолошкој синтези, модерност предлаже тотализације чија је коначна тачка коначни човек, људска индивидуа. Афирмација свести и субјекта не негира стварности – дисконтинуитета. Историјска стварност јесте спој и мешавина континуитета и дисконтинуитета, тотализације и детотализације, аналитичког и синтетичког.“[2]

Како “синтетички континуитет“ (грешник) постаје “стварност невиртуелног себе“ (обожен)? Да ли се “центар круга“ или “средиште универзума“ открива онима који траже “центар круга“ или “средиште универзума“ (ако “центар круга“ или “средиште универзума“ није Тросунчани Бог, шта је онда центар/средиште)? Ако је излаз из коначног (време) у бесконачно (ново небо, нова земља – нов ум, ново тело), шта остаје од коначног када наступи бесконачно (вечност)?Мишљење које се креће унутар закона узрочности и противречности – унутар “вечних истина“ које су откривене путем природне светлости и чулног искуства (које истину тражи у књигама, и за истину прихвата само оно што је егзактно и материјално) – не може да дође до одговора на ова питања.

“У ‘дијалектичком’ смислу увид у антиномије разума ослобађа ‘место за веру’ – али не у правцу практичког ума (како би се кантовски очекивало) већ у правцу спекулативног духовно-теоријског ума, за који се залаже Флоренски. Разум може увидети своје границе, обележене апоретском структуром антиномија. Разум може ступити у подвиг себепревладавања у име вере, којом откривена Триједна Истина постаје онтолошки извор живота. Ако нема антиномије разума онда је начелна претпоставка разума целовита, а не располућена. Али онда (за Флоренског антиномичан) догмат као услов умног општења са Богом=Истина не може бити формулисан, нити постављен као Објекат-Субјекат ума, тј. умујуће вере. Стога: подвиг разума – то је вера; подвиг вере – то је ум, умујућа вера… Флоренски-Поповић: Духовним искуством (изведеним из реалног живота Цркве, односно уз облагодујућих енергија у њој пребивајућег Бога) ре-интегрисати дезинтегрисан (‘огреховљен’) човеков разум, како би умом вере или верујућим умом, сагледали себе и свеколику твар као израз божанске Љубави, Силе и Премудрости (Софије) која, кроз логос, хармонију и красоту, позива човека да заједничари са Богом као стваралац уз Створитеља – уједињујући у Триједном Богу све… Поповић: Кант погрешно учи о природи греха и тривијализује последице греха, као и средства да се те последице суоче, исправе и превладају.“[3]

Шта је субјективно(ст) за (философе попут) Канта и Хегела, а шта је  субјективно(ст) (пристрасност) за Кјергегора и Шестова? Шта је субјективно(ст) за хришћане? Шта је субјективно(ст) за људе из друге Србије, левичаре и либерале?Шта је “самовољна субјективност“? Да ли Срби, у 21. веку, у оквиру Србије, могу решити “кризу модернитета“ – “противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног“?

“Зоран Ђинђић је својом првом књигом ‘Субјективност и насиље’ (поднаслов: Настанак система у филозофији немачког идеализма; Београд, 1982.) показао да је немачку класичну филозофију и, заправо, Хегела могуће знатно другачије тумачити и критиковати него што је то чинила било која оријентација марксизма. Полазна тачка новог приступа дата је у претпоставци да је Хегелова филозофија једно прворазредно документарно ткање које нас отвара за разумевање темељних парадокса новог (модерног) доба, почев од његовог настанка као ‘увода у перманентну кризу данашњице’! Хегел је, без сумње, био завршна тачка једног процеса који је започео са тзв. филозофијом субјективности (Кант, Фихте)… да је истина оно што мора да се схвати као не само супстанца него и субјект…

Нас занима позиција саморефлексивног субјекта. Како је она уопште била могућа? Најпре тако што је филозофија субјективности, с једне стране, морала да преузме или премести у раван субјективности неке старе налоге метафизике и, најпре, налог за добрим – утемељењем. Али, утемељујући самог субјекта путем саморефлексије у њему самоме, она се суочила са Јакобијевим приговорном: да субјект, убудуће, постаје воља ‘која хоће ништа’. Тај приговор је у филозофији субјективности пробудио интересовање за питање о коначној синтези. Опасност се огледала у затварању у бесконачни процес самоутемељења или самоконституисања који, у субјективној равни, нужно афирмише идеју једног вољног (или: самовољног?) нихилизма… Дакле, ако је могућ спас идеје о (универзалном) субјекту, подаритељу Смисла, који се не ослања ни уз шта друго сем уз себе самог, спас од претећег нихилизма, онда је он могућ једино захваљујући реафирмацији једног концепта синтезе који би успео да закрпи или неутралише тај бездан ничега који зјапи у модерном човеку, оном човеку који се претходно, ипак, ‘ратосиљао’ онто-теолошких или религијских суштина. Али – тврди Зоран Ђинђић – ‘вера у синтетишућу моћ разума живи од религијског типа легитимације, истовремено доказујући његову проблематичност‘! То је парадокс оне филозофије субјективности која је хтела да искорачи из нелагоде нихилизма. Та нелагода самој филозофији није дошла изнутра већ управо споља. ‘Постоји у историји један догађај који је на битан начин показао које световне консеквенце може да има самоутемељена, самовласна или самовољна субјективност. Тај догађај је био јакобински терор у Француској револуцији. У њему се начело субјективности суочило са против-начелом  – насиља.’ Разобручена субјективност је водила нужно у насиље. ‘Филозофи немачког идеализма повлаче консеквенце из историјског искуства. Пошто је њихов изворни интерес одувек већ био интерес за синтезом, питање се формулише у облику: како мислити синтезу у констелацији у којој је субјективност = насиље? Одговор је насиљем над субјективношћу’. Тај одговор је, зацело, парадоксалан. Немачки идеализам је сву своју наду уложио у идеју да је плурализам и субјективну вољу могуће обухватити у једном новом систему (за разлику од старог, метафизичког). У том систему успоставља се или конструише ‘програм нове синтезе’ у коме своје место налази и ‘аутономија индивидуалног делања’. Тиме се субјективност дисциплинује, у складу с идејом да синтеза, чија полазна тачка је увек у субјекту, мора, овог пута, да се мисли као систем, као савршени преплет системских одређења, како потпуно кохерентна прича. Али то нас доводи, тврди Зоран Ђинђић, пред ново искушење – насиља. Наиме, уколико је ухваћена у мреже синтеза/система, филозофија субјективности на известан начин губи у себи ону слободу која јој је изгледала осигурана, јер невоља те слободе је била у томе што је она била у стању да своје категорије, спонтано, понуди тоталитарним идеологијама! Па ако је, ипак, претерано рећи да Хегелов Апсолут заговара тоталитарни режим, онда је допуштено рећи да тај Апсолут, та савршена синтеза свих вредности света једва да може да прикрије епохални расцеп, зев нихилизма и кризу модерности, кризу, између осталог, њеног плурализма који остаје несавладив и који, заправо, остаје трајан извор искључивости и насиља. Наравно, и сам Ђинђић, у овом контексту, помиње посредујућу улогу оне ‘централне фигуре нововековног мишљења’, која је, без сумње, фигура дијалектике. Није ли, можда, дијалектика тај механизам који је учинио могућим преображај просветитељства у тоталитарно просветитељство?! Ипак, Хегел је демонстрирао како идеја дијалектике може да коинцидира с идејом синтезе и идејом система. Ни једна стварна, епохална синтеза, која увек има духовне (и метафизичке) корене, неће моћи ни корак да учини без овог оруђа дијалектике: ‘овог свемоћног средства за превођење плурализма у коначну и свеобухватну синтезу’.

Покушај да се концепт самоутемељеног субјекта подвргне логици велике епохалне синтезе, у свим својим варијантама је, данас бар то јасно видимо, претрпео – неуспех. Зато тај покушај, сада, има само значење опомене. Тамо где велика прича о синтези још увек има практичног епохалног утицаја, њен утицај је могућ само уз известан вишак насиља! Зато је Ђинђић и могао да тврди: ‘Појам напретка људског рода, који је код Канта требало да утопијски уједини плурализам интереса, сада пориче логос синтезе. У данашњем сукобу интереса он представља оруђе крајњег заоштравања конфликта. Тиме што за себе узурпира право заступања интереса људског рода, свака страна деградира другу страну на злочинца над људским родом, искључивши принципијелно сваку могућност решења без апсолутно поражених.’ Зоран Ђинђић с пуним правом филозофију идентитета назива филозофијом рата! Апсолутни пројект је непомирљива Ствар. И зато је он објава рата, свему што се у њега не уклапа, било да постоји споља или изнутра. ‘Није само нововековни рат друга форма политике, већ је и нововековна политика само форма (грађанског) рата, утолико што се ту ради о потпуном одстрањењу противника интерпретираног као непријатеља (злочинца)’ (исто). Тек уклањањем из политике великих арогантних синтеза, као и неприкосновених дијалектичких тотализација, створили би се услови за једну политику плурализма, у којој би поред истомишљеника постојали и противници, а не непријатељи или злочинци… Зато књига ‘Субјективност и насиље’ не само што је значајан прилог нашој филозофији на крају XX века него је она и прилог разумевању онога што је, како би сам Ђинђић рекао, ‘више’ од филозофије, дакле разумевању једног времена у коме рационалност (као знање, пројект и конструкција) имајући незаобилазну улогу, сувише често, трпи ефекте нежељеног, контрасврховитог повратка на пут насиља.“[4]

Као покушај просветитељског стварања “апсолутног пројекта“ и наметања “коначне синтезе“, на нашим просторима, могу да се означе идеје југословенства и комунистичке утопије. Након распада СФРЈ (наравно, у грађанском рату, јер је “апсолутни пројект непомирљива Ствар“ те је“разобручена субјективност водила у насиље“), у Србији, са једне стране – кроз више фракција либерал-комуниста – настављено је доказивање проблематичности “вере у синтетишућу моћ разума која живи од религијског типа легитимације“, уз “саморефлексију субјекта“, тј. оних (субјеката који “аутономно делују“ и) који морал налазе само у цркви, а не иду у цркву, који дакле следе “циљ оправдава средство“и покушавајуда “страстан живот уподобе природи која у себи не допушта страсти“ те бирају пакао у његовој “умеренијој или хладнијој варијанти“, а са друге стране – кроз више фракција национал-комуниста и мањим делом зилота – добили смо субјективизам нереализованих квазилевичара и сличних пропалих антиглобалиста и националиста, и формално религиозних (слепих верника и квазиверника). Нико, ни са једне стране (и “грађанске“ и “патриотске“), није уклонио “арогантне синтезе“ (Једно-исто) и одустао од “апсолутног пројекта“ (“мреже синтеза/система“), те није омогућио услове за “политику плурализма“ (Друго-различито), али и (државне) самосталности – па је, напуштен и од једних и од других (и од стране друге и од стране прве Србије), 12. марта 2003. године убијен председник Владе Србије. У историји Србије Зоран Ђинђић није био прва политичка жртва дисхармоније/поларизације (јаза између “коначне синтезе“, Једног-истог, са једне стране, и, слободе, “аутономије индивидуалног деловања“, Другог-различитог, са друге стране) и насилног (“разобручене субјективности“ или тотализације, тоталитарног) у људима, у Србима, да ли ће бити последња? Србија је после 11 година још даље од владавине закона, као и меритократског система и плуралности – политичка и интелектуална владајућа елита не поштује Устав и законе, друштво је поларизовано и атомизирано, већина људи мисли у супротностима и емотивно – некада неко само рационално, некада неко само емотивно – велики број људи има проблем идентитета, нема довољно образованих, а тамо где их има нема довољно интелектуалног поштења. Војислав Коштуница је заступао контемплацију без акције, а Зоран Ђинђић акцију без контемплације[5]. Војислав Коштуница је за време комунизма, и од 1990. до 2000. године, објављивао књиге на тему исихазма, а Зоран Ђинђић критике марксизма и идеје, ја бих их назвао, левичарског либерализма. И први и други били су за демократију, против насиља. Шта се догодило после 2000. између њих двојице (и зашто тада нису превазишли оно што их је поделило почетком деведесетих када је настао ДСС, из ДС), зашто су се њихови сарадници и људи око њих међусобно толико мрзели и зашто су дозволили да странци посредују између њих, зашто је народ толико поларизован кроз њих и преко њих, односно, зашто је настављена политика поларизација и ширење мржње међу људима и после 2000. године, зашто су њих двојица у томе учествовали подједнако (да ли се све може објаснити деловањем службе и одговорност пребацити на удбаше и стране агенте)?

Анаксимандар је учио да супротности има да дају једна другој одштету за учињену неправду. Јевреји: “око за око, зуб, за зуб“. Хришћани мисле другачије – надантиномијски – кроз учење о покајању, преумљењу и праштању. В. Коштуница завршио je политичку каријеру неславно, З. Ђинђић више није међу живима. Остала је поларизованост која разара Србију. Пример поларизованости: (тек) данас постаје јасно (не само у Србији већ и у свету све више људи схвата исто) шта је владика Николај мислио када је Европу назвао “бела демонија“ или када је отац Јустин негативно помињао Запад и говорио да Србији није место на Западу. Али, да ли је јасно онима који су и до сада Европу звали “бела демонија“ да то није цело лице Европе, да је то само једна страна Европе – тамна страна? Запад има и своју светлу страну (унутар те светле стране Запада постоје људи који подржавају Србију) коју треба да открију они који су до сада видели само тамну страну. И обрнуто, они који су до сада видели само светлу страну Запада, који су идеалистички и некритички гледали на Запад, треба да упознају и тамну страну (и не морају да гледају даље од Србије, своју тамну страну Запад овде показује свакодневно). Нормално, исто важи и за људе са Запада који су на Исток гледали само негативно и са мржњом, или само позитивно и некритички.

На првом месту, као и у сваком другом случају, оваквих примера има безброј (четници-партизани, русофили-еврофили, верници-атеисти…) – свако треба да упозна сопствену тамну страну (“сенку“), треба прво извадити брвно из свог ока. Зато је Православље усмерено на “овде и сада“. Овде и сада, у Србији, потребно је сазивање – Уставотворне Скупштине. Без такве Скупштине бесмислен је, и недемократски, сваки процес интеграције Србије у неку надржавну међународну организацију попут Европске уније или Евроазијске уније. Такође, немогућа је, ако се одабере, политика неутралности. Само тако одлука, која се донесе консензусом и због опште користи, може да се и спроведе, и да онај који је се залагао за опцију која није прихваћена нема штету од тога.

 “Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… уставни идентитет односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса… у демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус… Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност. Укратко, у овом тумачењу, легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе…Оно што називамо идентитетом живи у напетости између одредљивости једног као увек истог, с једне стране, и динамизма, с друге стране… унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства.“[6]

Унутрашња сложеност колективног идентитета налаже да сви будемо као “једно“ –  као тотализација која тежи потпуној кохерентности и свеобухватном континуитету. До “једног“ не стиже се ако идентитет нема дијалошка својства. Када нема дијалошког својства, када нема културе синтетичко-аналитичког (када има само културе аналитичко-диференцираног, или, само културе религиозно-синтетичког), тада (колективни) идентитет трпи ефекте нежељеног – контрасврховитог повратка на пут насиља; са победничке на поражену страну прелази се са штетом; на делу су дијалектичке тотализације. Тада дијалектика,као “увод у антиномије (разума)“, не отвара “простор за веру“. Воља “невиртуелног себе“ која “хоће ништа“ после смрти и “моћ богова“ за живота, јесте “синтетички континуитет“ – “коначности (дисконтинуитета)“. До такве воље долази се кроз утемељење “самог субјекта путем саморефлексије у самом себи“ – без Бога. Мало је “сиромашних духом“ које не интересује “теорија свега“ и “тачка Омега“, или који нису нихилисти; мало је оних за које је тело храм Божји, а душа жива и после смрти – за које је формула бесмртности Љубав, који су спремни да се одрекну себе. “Много је званих, мало је изабраних“. Православље не униформише мишљење и уважава разлике. Мало је и скромних, несебичних и интелектуално поштених људи међу онима који нису религиозни. Све што можемо јесте да се надамо да ће таквих бити више унутар нове српске елите (и унутар левице и унутар деснице), за почетак. На елити (меритократама, аристократама) је да постигне консензус око (уставног) идентитета, тако да у следећем кораку, постигнути консензус, без наметања, буде прихваћен од стране народа, тј. грађана. Универзалне људске вредности јесу хришћанске вредности. “’Профани’ карактер понашања које је било ‘свето’, не претпоставља прекид континуитета: ‘профано’ је само жива манифестација исте конститутивне структуре човека, која се раније манифестовала кроз изразе ‘светог’… У примитивним друштвима ‘свето’ је одговарало ‘моћи’, па и ‘стварности’ у правом смислу речи… Да је профани свет (космос) потпуно десакрализован, у свом тоталитету – скорашње је откриће људског духа“[7]. Знамо како су комунисти успоставили десакрализован космос (свет, поредак), и како су неки хришћани покушавали да успоставе сакрализован космос на Земљи.

Зоран Ђинђић је говорио да они којима је до морала треба да иду у цркву, а не да се баве политиком. Драгош Калајић је оштро критиковао Патријарха Павла зато што није био борбеног/ратничког (осветничког) духа[8]. И З. Ђинђић и Д. Калајић имали су подршку одређених делова СПЦ.

Патријарх Павле био је свестан свих критика које су му упућиване, са разних страна: “Често ми замерају што допуштам да будем злоупотребљаван, како кажу, али ја радије мислим на народно искуство: ‘Ко се врабаца боји, тај просо не сије.’ Морам рећи да сву пажњу поклањам мишљењима сабраће архијереја, јер је њихово и право и дужност да буду отворени. Свако од њих има неку своју муку, своју одговорност, и то се увек мора уважавати. Сматрају ме, верујем, за неодлучног. Само, ја ту слабост видим и као обавезу да схватим сваку од страна које различито виде тако замршене појаве и догађаје у нашем времену. Кад треба да се донесе каква крупна одлука, приклањам се углавном оној која и мени пада најтеже. Али незахвалне дужности су ваљда и једине праве дужности којих се ваља прихватати. У чији други суд да се уздам ако не Онога коме се стално молим да ме научи како је најбоље да чиним за добро Цркве и народа. Долазе до мене и негодовања, са разних страна, што примам или на разговоре одлазим људима од којих многи зазиру. Сем службених обавеза да примам – а и оне ми, признајем, тешко падају – највише зазирем од оних незваничних посета које се најављују као ‘само у четири ока’ и просто ми, уз одређена посредовања, бивају и изнуђене, а испостави се да им је стало само до новинске вести о пријему у Патријаршији. Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима; најважније им је да су били у Патријаршији. Бити изван политике, за мене значи не правити разлике међу странкама. Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе. Уосталом, све то спада у незахвална посла о којима сам говорио. Само је Спаситељ могао бити тај који је јурио трговце из храма…

…Прибрао сам се кад сам схватио да примити највиши чин значи предњачити у служби и старању, а не у старешинству. Сматрао сам да и права која би могао имати Председник Светог Архијерејског Сабора и Синода не треба да користи него да, колико може, утиче на одлуке највиших црквених тела, или на поступке представника Цркве. Да ли мој начин рада одговара потребама Цркве данас, и да ли се зато јављају неке самовоље, чак и самовлашћа у Цркви, како ме понекад прекоревају – није моје да говорим. Свестан сам, међутим, да Саборност Цркве није исто што и световна демократија. Све сам уверенији да се о појединим важним предлозима не може одлучивати простим већинским гласањем него, кад постоје разлике, а уз већину није и патријарх, онда да се одлука не доноси, већ да се новим предлозима долази до договора о заједничком решењу. Али, световни обичаји продиру и у Цркву, а ја спадам у оне који немају ни воље ни снаге да се боре за свој ауторитет. У Православној Цркви нико не треба да буде ауторитаран, већ само еванђеоским и канонским приступом ваља приволети другог на опште добро Цркве…

…Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио. Тај пораз нека нас води покајању пред Богом, а не погружености и отуђењу што нисмо заслужили Његову милост. На свакој од сукобљених страна претешких ће жртава бити од последица рата. Дуго ће још бити непрежаљених, незалечених, незбринутих, понижаваних у неизвесностима за своје животне судбине, а пустош ће остати у њиховим и нашим душама. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба ублажити пажњом и помоћи. Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније људи и што подобнији Богу. Ратна искушења нису мимоишла ни нашу Цркву чије је снаге подрило полувековно безбожништво које је владало људима и мотрило на свако крштење и венчање у цркви, на сваку славску свећу у дому, на сваки крст над гробом. Много и много напора треба да се Црква и духовно и материјално опорави, ратна страдања захтевала су ванредне мере и снаге да Црква притекне у помоћ своме народу и буде са њим кад му је најтеже.“[9]

Патријарх Павле није имао ни снаге ни воље да буде ауторитаран. Покушавао је да схвати сваку од страна, људе са различитим мишљењем. Доносио је одлуке које су и њему (лично) најтеже падале. Знао је да на земљи нема победника, посебно не у братоубилачком грађанском рату који је почео након што је изабран за Патријарха[10]. Српски народ имао је срећу да га у таквим историјским тренуцима води такав хришћанин, какав је био Патријарх Павле, будући светац Православне Цркве. Такође, српски народ имао је срећу да у Србији од 1945. до 1979. године живи и ради отац Јустин Поповић (данас Свети Јустин Ћелијски): “Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске Цркве.“[11] Међутим, већина унутар “изгубљене“ генерације, унутар владајуће елите, у народу, у генерацијама које долазе, не познаје и не разуме учења Светог Јустина Ћелијског и Патријарха Павла, не схвата колики је њихов значај, колико је важна њихова појава у другој половини 20. века – “глас вапијућег у пустињи“ – њихов аскетизам и верност светоотачком Предању и Светосављу, вера у Спаситеља, учење о греху и опомене о тривијализацији последица греха, релативизацији границе између добра и зла – у доба ширења културе разврата, хедонизма и научно-технолошких револуција, и какве су путоказе оставили. Вере нема без покајања, а покајање је промена ума (преношење ума у онострано).

Чиста срца и снажне душе

Буди Ми веран у невреме и ведре дане,

Ти испред мене иди

И назад не гледај,

А шта да чекаш испред –

Вером самом откриће се.[12]

Емоција је један од главних извора свести. Чисто срце је срце које је испунила Љубав. Поред чистог срца, на путу вере, у почетку, неопходан је и чист разум, да би се избегле све произвољности и једностраности, односно сазнале све истине (“лажју називамо ону мисао која од свих истина превиђа макар једну“[13]). Обожење је бесконачан процес усавршавања човека. Човек се од умног креће ка надумном. Део тог пута, у почетку, може да буде и дијалектика – пре него што човек постане “витез вере“, не сме да уништи начело противречности – “став противречности ојачава јединку у верности самом себи… Парадоксно није никаква концесија, већ једна категорија – метафизички удес који изражава однос између егзистентног, сазнајног духа и вечне истине… Логички систем може постојати, али нема нити ће бити систем постојања, егзистенције… Вером се ја ничега не одричем. Вером, напротив, добијам све, баш у смислу оном, по коме ће онај који има вере колико горушчино зрно горе премештати. Ваља имати чисте људске храбрости да се све привремено напусти да би се вечност добила, а када је добијем не могу је се вавек одрећи. То је противречност у себи, али ваља имати парадоксну и смирену храброст: докопати се преко апсурднога целокупне времености. То је храброст вере[14]“.

Бог постоји изван и независно од Своје творевине. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Божанске енергије су Бог, али нису Његова Суштина. Зато дијалектика, као увод у антиномије разума, уз борбу са страстима и срца и ума (са паклом у његовој “неумереној, односно врелој варијанти“ – дакле, без “тривијализације последице греха“), отвара простор за веру. Са расуђивањем које је “неупрљана савест и чисто осећање“ улази се у созерцање. У созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, налази се оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (и тада се Бог и види и не види). Узмимо пример са музиком као језиком божанства. У музици осећамо оно што квантна физика на субатомском нивоу не може да растумачи, оно што молекуларна биологија не може да повеже – област духовног, надумног, мистичког, интуитивног. Музике нема без нота (и инструмената). Ноте припадају области разума, логике, механике. Бога не можемо видети, нема формуле која може доказати егзистенцију Бога. Бога спознајемо кроз Његове – енергије. На примеру са музиком: Бог је оно што осећате док слушате музику, а не ноте које читате, или инструменти које видите. Без инспирације нема мелодије – тек онда настају ноте, и речи за песму. Ноте су средство, као арматура за бетон, а бетон за кућу. А кућа (мелодија) може да се замисли, да прво настане у машти. Међутим, у човеку постоји тежња да се открије “тајна формула“ (лозинка, свети грал), да се кроз ноте дође до “суштине“. То је погрешан пут и ту је разлика између мистика-питагорејаца и православних-хришћана. Од искона, у добу које модеран човек зове праисторија, познати су физички закони, закони космоса, које су научници открили тек у 20. веку. Неки људи су пре више хиљада година знали за кружно кретање, два смера, атоме… Модерна наука зна за материју и антиматерију, центрипеталну и центрифугалну силу[15], сингуларитет, тек предстоје озбиљна (и опасна) истраживање етра и времена… По Николи Тесли, у (светлосном) етру (као елементарном стању материје) материја се ствара и раствара помоћу левог и десног спина, кроз циклично време које може да има два смера.

Колико људи жели да сазна ноте, тј. комбинацију бројева, помоћу којих би стварали и растварали материју, те постали диригенти, односно “конструктори конструкције“, а које, верују, могу пронаћи у “центру круга“/“средишту универзума“? Колико људи верује да ће (баш они) преко познавања нота (бројева), као “арматуре“ творевине, доћи до “суштине“, односно светог грала или “тачке Омега“?



НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] Платон: “Тимај“

[2] Милорад Беланчић: “Исто и сасвим друго – Филозофски есеји“, Радионица СИЦ, Београд, 1983.

[3] Богдан Лубардић: “Јустин Поповић и Кант: рецепција и сукоб – о проблему хетерогених традиција мисли“, Историја српске филозофије I, EvroGuinti, Београд, 2011.

[4] Милорад Беланчић: “Читајући Субјективност и насиље Зорана Ђинђића“, текст емитован 18.03.2003. на III програму Радио Београда, http://starisajt.nspm.rs/0djindjicu

[5] Мигел де Унамуно: “Мистицизам је активна контемплација и контемплативна акција.“ Свети Владика Николај о духовном оцу српског народа: “Свети Сава био је склон дубокој медитацији као оријенталац, а одлучан у акцији као западњак“.

[6] Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, http://pescanik.net/ustavni-identitet

[7] Мирча Елијаде: “Свето и профано“, Алнари/Табернакл, Београд, 2004.

[8] Драгош Калајић: “Српска деца царства“, Књига комерц, Београд, 2004. Пар цитата: “’Не знам да ли знате да корен тог идеала, који, како са задовољством видим, делимо, почива у Платоновим Законима. Платон нас учи како је најбоље политичко уређење мешавина врлих својстава различитих система, сводивих на два основна: монархијски и демократски, односно десничарски и левичарски.’ Владимир узвраћа питањем које садржи и одговор: ‘Можда то учење посредно сведочи да су леви и десни системи заправо парчади распаднутог, првобитног и целовитог те дакле идеалног, који нам ваља обновити… Данас је Европљанима преко потребна нова и много замашнија потрага за Гралом.’ (…) Национална осећања нису нам довољна. Нашој националној самосвести и држави је нужно потребна одговарајућа, чврста и несаломљива идеологија, кристалисана око метафизичке осовине.“

[9] Патријарх Српски Павле: “Без осуда, отворено, очински“ (сећања и размишљања), Задужбина Милоша Црњанског, Београд, 1996. www.rastko.org.rs/ppavle-bez_osuda

[10] Из говора Патријарха Павла 13. октобра 1993. у Книну: “Мало ли је страхота које снађоше и нас и Хрвате и муслимане, кад се нападамо и уништавамо као дивље звери у безумљу овог рата у коме нама и не може бити победника ни побеђених, него само несрећника и унесрећених и на једној и на другој и на трећој страни.“ http://pravoslavlje.spc.rs/glas-vapijuceg-u-pustinji

[11] Јустин Поповић: “На Богочовечанском путу“, Манастир Ћелије, Ваљево, 1980.

[12] Владимир Соловјов: (из песме) “У обећану земљу“

[13] Владимир Соловјов

[14] Серен Кјеркегор

[15] Центрипетална сила је сразмерна квадрату брзине и обрнуто сразмерна полупречнику кружне путање, а њен вектор је усмерен исто као и вектор убрзања у правцу од центра круга. Центрифугална сила одређује се по истој формули као и центрипетална сила, њихове вредности су једнаке, делују дуж исте линије али у супротним правцима и на различита тела.

 


———————————–

 

6 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)

  1. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део) […]

  2. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део) […]

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: