Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)

 

Никола Варагић

Никола Варагић


ПРОМЕНА СВЕСТИ
 (17. део)

 .

Закон ДВА СМЕРА (4. део)

 

 

“Аристотел је учио да у васиони постоји непокретна ‘ентелехија’ која све покреће и мисао је њен главни атрибут. Исто тако ја сам уверен да је цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу. Постоји у васиони неко језгро откуда ми добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складуЈа нисам продро у тајну тога језгра, али знам да постоји и када хоћу да му придам какав материјални атрибут, онда мислим да је то светлост, а када покушавам да га схватим духовно онда је то лепота и самилост. Онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији[1]“. Никола Тесла признаје да није продро у тајну “језгра“кроз којеје “цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу, у коме се налази моћ и вредности које оно емитује целој васиони и тиме је одржава у складу“. Св. Максим Исповедник (7. век) стање обожења описује као “вечнокретно мировање“ или “мирујућу вечнокретност“: “Коначни повратак верних њиховом почелу је остварење њихове крајње жеље… испуњење у вечнокрећућем мировању око жељенога.“ Анаксимандар је учио да порекло ствари није у промени у материји, него се у безграничном телу, унутар бића, супротности излучују. За Теслу научне и уметниче замисли “долазе из истог извора“, “цео космос је обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“ (“Сваки човек је склон да верује у неку врсту више силе. Сви морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и који ће нас задовољити, али није важно да ли је то вероисповест, уметност, наука или нешто друго, све док делује као нематеријална сила“ – писао је Тесла у Њујорку, у доба настанка“new age“ идеологије).

Да ли у “језгру“ (центру/средишту/златном пресеку/тачки Омега), или кроз “језгро“ и “етар“ могу да делују (узмимо ово само као пример за сликовитије објашњење, без дубљег улажења у законе физике) и центрипетална и центрифугална сила – у оквиру истог система? Да ли су до таквих знања долазили у Платоновој академији они малобројни који су морали да буду добри – математичари? Да ли је Никола Тесла од свих математичара (научника), па чак и мистика/магова, отишао најдаље, стигао најближе језгру/центру/средишту/златном пресеку/тачки Омега – “врховном закону природе“, да ли је тако спасао Земљу и људски род од велике катастрофе[2]? Садашњи закони природе, до који је наука дошла, кажу да ове две силе (центрипетална и центрифугална) не могу да делују у оквиру истог система, јер би се у том случају тело зауставило. Да ли постоји сила која то може, која је јача и непозната, која чини систем унутар кога је то могуће? Да ли се може открити та нематеријална сила и тај систем ако се дође до “језгра“ (или: да ли ће се открити, доказати, тако моћна – димензија)? Они који су били даље од “језгра“ производили су једносмерну струју, Никола Тесла је свету донео наизменичну струју (проток наелектрисања кроз проводник када оно повремено обрће смер кретања).

За Бога – све је могуће. А за човека – као појединца и смртника – који се није покајао и преумио, који се није ослободио греха, постао обожен, који се није предао Христовој Личности, да би постао стварна личност, да ли је и за таквог човека све могуће, и ако јесте, шта он – као појединац – може да ради са таквим моћима (када је, како мисли, близу “језгра“, “ентелехије“)? Суштина није у бројевима, до рајског мировања и плодова са дрвета живота (или како су питагорејци веровали – ослобађање од “точка рођења“) не долази се са добрим познавањем бројева (или гена/ДНК) – знањем “добитне комбинације“. Знање јесте део вештине живљења, али спасење не зависи од таквог знања. Вера је са оне стране знања. Добро није ре-активно (реакција на зло), добро је афирмативно – у почетку, пре пада у грех (егоизам, самољубље, гордост) – све беше добро. Бројеви (или гени/ДНК) плодови су са дрвета познања добра и зла. “И рече Господ Бог: ето, човек постао као један од нас знајући шта је добро а шта зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета живота, и окуси те довека живи!“ (1. Мој. 3; 22). Платон у “Тимају“ пише: “Да никад нисмо видели звезде, и сунце, и небо, ниједна реч коју смо исказали о васиони никад не би била изречена. Али сад, призор дана и ноћи, месеца и смена година, створили су број и дали нам појам о времену; и моћ да истражујемо природу васионе; и из тог извора ми смо изградили философију од које веће добро никад богови нису дали нити ће икада дати смртном човеку.“ За демиурговог човека, за човека који следи великог архитекту, бројеви су “највеће добро“ које је човек добио “од богова“. За хришћане бројеви нису matrix, хришћански “програм“ не зависи од бројева, односно, математике. Хришћанин са вером, уз Благодат, може да помера планине и хода по води, а да не зна како се промена (бројеви, шифре, лозинке, кодови, добитне комбинације… – закони природе) врши у matrix-у, јер га то и не занима – довољно му је да ужива уз дрво живота и све остале рајске плодове. Рајско незнање није буквално незнање. Господ Исус позива човека да узме свој крст и одбаци себе (своје земаљско “ја“). То је пут за за стицање Христовог ума – пут ка оном супротном од сопствене грешности, ка безгрешном Богочовеку. “Крст је врх пирамиде спасења“ – учи Свети Јустин Ћелијски. Крст је пресек вертикале и хоризонтале.

Појединачно не може да разуме целу целину, а целина не сме да гуши оно појединачно. “Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ – пише Серен Кјеркегор. По Тесли “нема индивидуалитета… Не можете рећи да талас у океану има индивидуалности. Постоји само следовање таласа један за другим. Ви данас нисте иста особа која сте били јуче. Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике.“ Никола Тесла је био, може се рећи, екцентрични индивидуалац, пример непоновљиве, изузетне, личности, али, није сумњао у “вишу“, “нематеријалну“ силу, веровао је да постоји “језгро“ кроз које је “цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“, када му придаје материјални атрибут “онда је то светлост“, а када покушава да га схвати духовно “онда је то лепота и самилост“, и, “онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“. Као појединачан човек схватао је општег човека. Емануел Сведенборг преноси да “анђели кажу… да све постоји по једном Првом… тако да оно што није у сталној вези преко посредног с Првим, пада одмах и распада се“. Православна теологија: “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој[3]“. Личност постаје онај ко је стекао Христов ум, у коме живи Христ. Свети Максим Исповедник: “Стање обожења достиже се онда када престану активности човека и у њему дела Бог“. Хришћанство учи да је сваки човек непоновљива личност, али и да су сви једно у Богу[4]. Суштина хришћанске вере је у (личном) обожењу и животу у заједници са другима. Дакле, напустити концепт колективизације, тј. психологију масе и “инстикте стада“ (целина да не гуши појединачно=непоновљива личност), али и зауставити атомизацију (отуђеност, себичност) и човекобоштво (појединачно не може да разуме целу целину, да влада над целином и не може да постоји и опстане ван целине=Бог). Љубити Бога значи одрећи се себе, старог себе (палог Адама), да би се поново родио (као нови Адам). До тога се стиже кроз покајање и преумљење, тако што се Христ ставља у центар свог живота. Како уче Свети Оци Православне Цркве, “човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате истине“. Човек показује своје право лице пред Лицем Другог, пред собом има стварну Личност Господа Исуса Христа – трансцедентна истина постаје иманентна, престају активности човека и у њему дела Бог, човек постаје стварна Личност, јер су Бог и човек у Личности сједињени нераздељиво.Свети Никола Кавасила (14. век) пише: “Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности… Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)… Блажени живот састоји се у савршенству хтења… Хришћанска радост рађа се из туге: туговати значити избегавати зло, пошто туга или жалост зависи од мржње, а мржња од познања зла – радовати се значи стремити добру…  Као што добро стреми према свему, тако дозвољава да све стреми њему… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља). Најчистија форма задовољства је када душа престане да брине о себи и о своме, када се не хвали својим и када не љуби само из користи, када човек љуби добро ради самог добра, а не ради интереса, када се радује гледајући друге… Не да се потражује одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај, који се по својој суштини састоји у ‘распростирању’ и никако се не умањује чињеницом ако и други приступе овом сарадовању… Врхунац савршенства огледа се у пуном одсуству егоистичних побуда, у свестраном ширењу радосног духа, што се не може остварити другачије сем развијањем личног живота у Творцу васељене – Сведржитељу – Богу. То је радост у Богу. Сваки учесник ове насладе дужан је да упозна себе на висини испод које лежи земаљска мешавина радости и плача; да позна себе на висини до које не доводи егоистична наконлост пошто га сада окружују само светле слик небеских благослова… Живот у Христу потврђује се светлошћу добрих дела, а то је љубав. Јер у њој је светлост сваке врлине и она подстиче живот у Христу.“ Кјеркегор тврди да су људи постали “сувише објективни да би стекли вечно блаженство: вечно блаженство се састоји у страсној, бескрајној заинтересованости.[5]“ Лав Шестов наставља: “Људи су хиљадама година проповедали Анаксимандрову идеју према којој је индивидуално постојање некаква грешност – безбожништво, да све што је појединачно вређа Бога или природу, и стога треба да буде уништено… Ни камен, ни орао, ни човек, нису имали право да изађу на слободу индивидуалног постојања[6]“. Треба разликовати целину као Апсолут/Бог, и целину као људски колектив/тотализацију или неку копију оригинала. Платон (у “Законима“) пише: “Целина није настала ради тебе, него ти ради ње“. Ниче је био против плебса и маса, тј. колективистичког. “Нема пастира, постоји једино стадо. Свако хоће исто, сви су једнаки.“ Личност не постаје онај ко је део масе, ко је превише објективан, ко нема своје “ја“ и зна само за “ми“ које гуши свако “ја“ које се издваја, које је изнад просека, другачије од осталих… Свако време и свака генерација треба да остави свој печат постојања. Сваки човек треба да покаже да је непоновљива личност. Треба бити и субјективан и објективан у исто време. Јер, како истиче Св. Максим Исповедник: “Цео свет бића, дели се на духовни свет, којег сачињавају духовна и бестелесна бића, и овај чувствени и телесни свет који је величанствено изаткан од многих облика и природа. Па опет свет је један (и јединствен) и не дели се заједно са својим деловима, него напротив и разлику својих делова, која произилази од својства природе, ограничава, узводећи их у своје јединство и недељивост. Ови делови су истоветни сами себи и један другоме, несливено се прожимају, показујући да сваки део у целости улази у други као целину. И као делови оба заједно они образују свет као целину, истовремено они се образују њиме, једнообразно и целосно, и као делови образују се целим… Ни један од тих светова, спојених у сједињењу, не одбацује и не одриче онај други, по закону који их сједињује. Сагласно томе закону, у њих је заложен принцип (логос) обједињујуће силе, који не дозвољава да се, с обзиром на сједињење, не препознаје њихово поистовећење по ипостаси, и поред њихове природне различитости. Такође, тај принцип не допушта могућност да специфична својства њихова, која карактеришу природу свакога од ових светова, и воде у деобу и раздвајање, буду јача од пријатељског сродства, које је стављено у њих у сједињењу њиховом. Сагласно томе сродству, остварује се различитим обликом у сваком бићу, на општи и једини начин невидљиво и несазнајно присуство Узрока, који одржава све у свему, и који их чува, сваког засебно и међусобно несливене и нераздељиве, и показује да припадају, по том обједињујућем сродству њиховом, више једно другоме, него ли свако само себи. И тако до оног момента док Ономе Који их је свезао уједно, не буде угодно да их разреши ради неког вишег и тајанственог домостроја, у време очекиваног општег свршетка[7]“.

Исус је (за разлику од Ничеа бринуо о болесним и сиромашним и) био против законопоклонства. Говорио је да није човек суботе ради, него је субота човека ради. У Посланици Галатима пише да “Закон доноси проклетство“, али и да “Љубав испуњава Закон“. Са једне стране, имамо поруке као што је “цару царево“, а са друге стране да је Христ “свршетак Закона“, да нас је “ослободио проклетства Закона“. Кјеркегор и Шестов поручују да је највећа несрећа човека – који је у стању грехопада, са огреховљеним, помраченим “оком душе“ – безусловно поверење у умско мишљење. Истину не тражити од ума са његовим ограниченим могућностима. Јер, не желећи да призна своју немоћ, ум је смислио етику. “Ум хладно сведочи о крају могућности, етика у стопу прати ум и наговара човека да покорно и кротко носи свој усуд.“ Њих двојица следе библијског Јова: “Треба уништити то одвратно чудовиште, које је узурпирало право да у име ума изриче пресуду живом човеку, и захтевати у име морала да он ту пресуду сматра светом и занавек ненарушивом.[8]“ “Јовова величина је у томе што се патос његове слободе не може исцрпити лажним изјавама и обећањима… Јов доказује ширину свог гледања и поимања света оном непоколебљивошћу коју супроставља подмуклим лукавствима и смицалицама етике.[9]“ Етичко (палог Адама) рођено је истовремено кад и умно (палог Адама). Али, и лик Божји сачуван је у палом Адаму. “Част потиче од етичког“. Са падом у грех, зло је ушло у свет, почела је борба добра и зла. “Цару царево“, али не заборавити бунтовну страну Господа Исуса Христа, као и да се Бог љуби свим срцем, а пут до Бога је пут до Христа, пут до Христа је пут одрицања себе. Против зла се не треба борити чинећи зло. Човек, без помоћи Бога, не може победити зло у свету, не може искоренити зло из света. Зато Патријарх Павле подсећа да је само “Спаситељ могао бити тај који је јурио трговце из храма“. (Зато је Косовски Завет монашки, а не ратнички.)  Јер, Христ није дошао да “донесе мир, већ мач“. Међутим, бити “сведок вере“ не значи савијати се пред Нужношћу. Посебно када је у питању нека земаљска хијерархија која гуши људске слободе. Херман Хесе пише: “Ако између личности и хијерархије настану сукоби, то баш у тим сукобима видимо пробни камен за величину личности.[10]“ Апостол Петар три пута се одрекао Христа, да би на крају страдао на крсту као и Исус. Мигел де Унамуно пише: “Ко је био историјски Христ? Историјски Сократ, бесмртни, није био човек од крви и меса који је живео у одређеној епохи у Атини, већ је то био онај што је живео у сваком појединцу који га је чуо, да би се од свих њих уобличио онај Сократ што је своју душу оставио човечанству. И он, Сократ, живи у њему.“ 

Некада су компромиси нужност, а склоност ка компромисима врлина. Некада је обрнуто. Човек мора бити бескомпромисан, али и склон компромисима. Са једне стране, “савршенство се крије у разликама“, а са друге стране, неке разлике суштински деле, јер се неке разлике не могу премостити. Отуда стално подсећање да се не тривијализују последице греха, али и да су сви људи једнаки пред Богом, који суди. Зато није тако једноставно, како неки мисле, разликовати добро од зла (Кант је, да подсетим, мислио да су границе јасне и оштро повучене да их може видети и најобичније око).

Свето Писмо каже: “И рече Господ Бог: ето, човек постао као један од нас знајући шта је добро а шта зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета живота, и окуси те довека живи!“ (1. Мој. 3; 22), али, и “Богови сте, и синови вишњег сви“ (Пс. 82, 6), “синови Божји“ “које води Дух Божји“ (Рим. 8, 14). Како је и Николај Берђајев писао – зло долази из духовног света. Такође, и добро долази из духовног света. Постоје анђели и постоје демони. Већина људи нема способност да разговара са духовним бићима, да буде свесна тога, да их види и чује. Постоје они који могу и то раде. У свим временима било је таквих људи. Данас је у свету и код нас позната Барбара Ен Бренан, физичарка која је радила у НАСА, која преноси своја искуства са “астралним водичима“ и у биоенергетици. Емануел Сведенборг је објавио своје разговоре са духовним бићима. По њему (односно духовним бићима са којима је разговарао), “Царство Божје је царство сврха које су Користи, тј. царство Користи које су сврхе. Господ је створио Свемир тако да су Користи свуда заоденуте оним чиме су представљене у чину, или у учинку, прво у Небу, а затим и у свету; и тако по ступњевима до последњег у природи“. Како разликовати заоденуту Корист која долази од Бога и заоденуту Корист која долази од “палог анђела“? Сведенборг на то указује: “Пошто Господ утиче у љубав ка добру и у њој припадајућа осећања, и путем тих осећања у опажања и мисли, при чему сва опажања и мисли изводе оно што их чини истинама из добра у коме се човек налази, исто тако ђаво, односно пакао, утичу у љубав према злу и у њој припадајућа осећања, која су похоте, и путем њих у опажања и мисли… Умни су од Господа они који одбацују зло… јер љубав ствара мудрост помоћу својих осећања… Блаженства неба не могу се описати речима, иако су у небу доступни осећању, јер оно што је доступно само осећању не може да се опише јер их није могуће обухватити представама мисли и отуда речима… Постоји привид да што је неко присније сједињен са Господом, то је мање свој. Тако изгледа свима који су зли… Нико не може да разматра другог осим из сопственог у себи. Онај који другога воли разматра га из сопствене љубави према себи. Он заиста може да види да ли га други воли или не воли, али он то види из љубави у себи. Тако се он сједињује са другим уколико га други воли као што он воли њега… Човек може да мисли изнад мисли, гледајући је као да је испод њега. Они који не желе да разумеју ништа осим онога што потиче од света и његове природе, и који не желе да разумеју шта су морално и духовно добро и истина, не могу бити уздигнути од знања до интелигенције, још мање до мудрости, јер су блокирали те способности… Нико те способности не може да прими од Бога ако му не изгледа као да их схвата од себе… Добро може бити одвојено од истине и истина од добра, бивајући одвојени, и даље се јављати као добро и истина зато што човек има способност делања, која се назива својевољношћу, и способност разумевања која се назива разборитошћу. Од злоупотребе ових способности потиче то да човек може у спољашњостима да изгледа различито од онога што је у унутарњостима; сходно томе лош човек може да чини добро и да говори истину, или ђаво може да се претвара да је анђео светлости. Порекло зла је у злоупотреби способности својствених човеку које се називају разборитост и својевољност… Човек тако може бити у небу са разумевањем, али у паклу са љубављу… Добро и зло не могу бити сједињени јер су то супротности а супротности се сукобљавају све док једна другу не уништи. Они који су у злу и лажи, они који су у паклу, међусобно заправо имају моћ, јер онај који је зао може да чини зло, и то чини на хиљаду начина. Ипак, он може да чини зло само злим људима из њиховог зла, али не може ни најмање да нашкоди добрим људима, осим, као што се некада дешава, уз помоћ споја са њиховим злом. Одатле долазе искушења, која су напади злих који су у њима и битке које из тога настају, путем којих добри могу да се ослободе својих зала… Чудесно је да сви рђави људи за себе верују да су моћни, док сви добри људи за себе верују да су без моћи. То је због тога што они зли све ствари приписују сопственој моћи, па према томе подмуклости и злоби, а ништа не приписују Господу, док добри ништа не приписују сопственој мудрости, већ све Господу који је Свемогућ“.

Сведенборг је добијао и “информације“ из духовног света, које се разликују од онога што нам преноси Откривење и светоотачка традиција (посебно оне које се тичу самог духовног света и живота после смрти). Свети Оци нису желели много да говоре о својим мистичким искуствима, учили су људе да не показују своју врлину да не би упали у гордост, да је свака врлина крст, себе су подвргавали тешким подвизима и били су у непрестаној молитви. Са друге стране, Сведенборг преноси, открива своја мистичка искуства у више књига. На пример: “Љубав према владању која потиче од љубави према себи, извориште је ових (као што су љубав према чињењу прељубе, освете, преваре, крађе…) задовољстава. Она потичу од страсти које опседају унутарњости ума, одатле плове надоле у тело, и ту побуђују нечисте ствари које пријатно узбуђују влакна, и тако од задовољства ума, сагласно страстима, долази задовољство тела.“ Отац Тадеј (1914-2003), српски православни монах за кога се говорило да је пророк, поручује: “Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе (зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човекову главу). Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитвиТреба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете (да нас учврсте својом заштитом) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности“. Сведенборг је био научник и проналазач (у његовој заоставштини постоје нацрти и пројекти подморнице, летелице теже од ваздуха, парне машине, аутоматске пушке…), који је разговарао са духовним бићима, “са Господом“, и са њима путовао по Небу где је видео монахе који су се на Земљи само молили, и деловали су му празно, ментално сиромашно[11], као да нису испунили сврху и да морају да се врате да проживе живот, јер не разумеју “анђеле шта говоре“[12]. Међутим, да ли је тако? Да ли су ти “анђели“ који све знају заправо демони, у служби демиурга? Да ли су монаси који су се само молили следили Свето Писмо које каже да “знање надима“ и “блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско“? Да ли је необично око Сведенборга јасније разликовало добро и зло у односу на најобичније око Канта? Отац Тадеј прво истиче срце, па мисли. Свети Григорије Палама, исихаста, православни мистик из 14. века, који је живео строго аскетски на Светој Гори, поучавао је о увођењу ума унутар тела, враћању у себе: “Ми сматрамо да је зло кад ум борави у телесним мудровањима, али ако је ум у телу онда то није зло пошто тело – није зло… Ако апостол и назива тело смрћу… то под овим схвати чулно и плотско мудровање… није тело криво, него наклоност ка греху… не назива се плот злом, него оно што живи у њој. Зло је то што није ум, а тај закон постоји у удима нашим и супроставља се закону ума који живи у телу. Противећи се овом закону греха, ми га изгонимо из тела и настањујемо тамо ум… Еванђеље каже: ‘Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, то погани човека. Из срца излазе зле мисли и помисли’… Дакле, срце је скривени храм ума и први плотски орган мисаоне силе. Надзирање наше мисаоне силе могуће је сабирањем нашег расејаног ума и његовим увођењем у срце које представља храм помисли… У време молитве није боље држати свој ум изван тела, (већ) не занемарити оно што нам је Јован, творац лествице за небо, одлучно обзнанио: ‘Тиховатељ је тај који бестелесно суштаство своје – душу, настоји да задржи у границама телесног дома.’ Тако су нас учили сви духовни оци. Ако ми не затворимо ум унутар тела, како ћемо га усредсредити у себе? Пази на све у себи… наравно умом… Сила молитве производи свето и најсавршеније узвишавање и узношење човека ка Богу и сједињавање са њим, везујући разумне твари са Творцем, пошто је страсти и зле помисли сама молитва победила силном скрушеношћу. Усхођење ума ка Богу почиње молитвом… само у онима који постојано пребивају у молитви, находи се велика благодат Божја… а души дарује способност учествовања у натприродним силама… Написано је: Дом Мој дом молитве нека се зове“. Ум се бори против страсти које су повезане са помислима. Врлине одвајају ум од страсти, созерцање од простих помисли. Срце је унутрашње тело тела. “Срце је трезор разумне способности душе и главно телесно оруђе расуђивања.“ Срце хармонизује деловање душе и тела. Његов наследник Св. Никола Кавасила пише: “Почетак сваког дела јесте жеља, а почетак жеље је – помисао. Дакле, најбитније је одвраћати душу од свега сујетног, а срце испуњавати богоприличним помислима и тиме онемогућити злобним помислима да га заокуће… Најбитније је да сачувамо тело у чистоти, јер је са нашим телом Христос сједињен тешње од било ког природног јединства.“ Њихов претходник у исихазму, Свети Григорије Синаит, пише: “Истинито светилиште у човеку јесте чисто срце, без злих помисли; њега директно подстиче Дух Свети, јер се у срцу све савршава и говори се духовно… Кад осетиш бујање мисли не обазири се на њих, макар оне и не биле рђаве; непрестано држи ум свој у срцу и вапи Господу Исусу… Спомен о Богу, или умна молитва, налази се изнад било које делатности; она је главна врлина, као љубав Божја… Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку.[13]

Вратимо се Тесли, научнику и мистику попут Сведенборга. Сведенборг је уведен у свет духовног, оностраног (транс-људске свести) да би основао нову цркву, али он то није урадио (као лутеранац желео је да створи нову цркву али у оквиру хришћанства), само је писао и делио књиге више деценија, мада је касније настала црква коју су основали његови следбеници. Тесла је одмах после смрти заборављен и није оставио више писаних докумената о себи и својим искуствима, а научна достигнућа није хтео више да разрађује (верујем да би тако радио и да је имао инвеститоре који би га подржали у свему до краја), остао је тајанствен што се тиче патената и својих сазнања. По Тесли, чуло вида, тј. око, изнад је свих осталих (телесних) чула. Око “нас обавештава о осталим световима, бескрајно далеким, али ‘језиком’ који не можемо увек да разумемо. А зашто не? Јер живимо у средини пуној ваздуха и других гасова, пуној пара и густе масе чврстих делића који се ковитлају око нас растурајући вибрациону енергију пре него што она приспе у наше око. Кад бисмо били у стању да уклонимо сву пондерабилну материју из видног правца једног дурбина, он би нам показао чуда о којима и не сањамо, али би и само око могло разликовати у ситној средини ситне предмете удаљене стотинама а можда и хиљадама километера!“. Ево пар примера како је око необичан орган. У Русији је пре више година урађена телевизијска емисија о студенткињи медицине која има “рендгенске очи“ – двоструки вид. Зове се Наташа Демкина и како сама сведочи има “два вида“. “Могу их заменити било када у случају да желим да видим унутрашње органе неке особе. То пребацивање ми није тешко, само морам да помислим на њега. Тешко је објаснити како идентификујем болест. Болесни органи производе неко зрачење“ – изјавила је Наташа. Њене дијагнозе су некада тачније од оних које поставе лекари након снимања магнетном резонацом. Шокираној новинарки набројала је све повреде које је ова имала приликом саобраћајне несреће и показала тачно место на ком је имала фрактуру леве ноге. Код нас у Србији познат је случај Бојане Даниловић из Ужица коју већ деценију истражују Харвард и МИТ. Она књигу чита тако што је окрене за 180 степени, и креће са читањем из доњег десног угла, здесна налево, све до врха странице. Исто и пише, ређа слова и речи од дна до врха папира. Слику на телевизији види нормално, али титлове чита на свој начин. Проходала је уназад и има натпросечну интелигенцију. (Рационалисти и атеисти за истину прихватају само оно што својим очима могу да виде. Али и маловерни.[14]). Св. Григорије Палама учио је: ако би човек на исправан начин користио своја чула, невидљивост Божју познао би и видео у његовим створењима. “Као што се приликом усмеравања наших очију на гледање спољашњих ствари и наш ум расплињује по тим стварима тако исто приликом усмеравања очију унутра, то њихово кретање, сасвим природно, повлачи унутар срца и ум, сабирајући га извана унутра“ – пише Св. Григорије Палама.

Танка је линија између добра и зла по којој човек, конкретан појединац, хода. Посебно се то односи на људе са даром какав су имали Никола Тесла или Емануел Сведенборг, на људе који се приближе боговима, близу моћима демиурга. Ево како Тесла описује своја искуства: “Никада нисам могао да контролишем блеске светлости… Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима… Видео сам светлост у којој као да је било мало сунце… Угледао сам облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке… у том часу, био сам сигуран… да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина.“ Дуго је тражио спољни узрок те “чудне појаве“ док није видео “слику прослављеног уметника… са групом анђела… Све се то исто појавило у сну осим привида моје мајке.“ (Милорад Павић у “Хазарском речнику“ пише: “Око нас нема јаве једног човека коју неки други човек негде у овом људском мору не сања вечерас и нема нигде сна једног човека који се не обистињује као јава неког другог“.) Крајем августа 1937. године предосетио је да се сестри Марици нешто лоше догодило у Краљевини Југославији. Послао је одмах телеграм из САД, а када је од рођака добио телеграм, видео је да је била повређена и да се то догодило баш онда када је предосетио да нешто није у реду са њом. Тесла је виђао светлост, имао визије. Приликом дављења “у бљеску светлости“ долази му идеја како да се спаси. Док је гледао своју голубицу и када је схватио да ће умрети, видео је “светло из њених очију – снажан сноп светлости. Да, била је то стварна светлост, снажна, блештава, заслепљујућа светлост, снажнија од светлости и најјаче лампе у мојој лабораторији.“ “Понекад сам видео како је све око мене испуњено пламеним језичцима… Видео сам светлост у којој као да је било мало сунце.“ Св. Григорије Палама учествовао је у исихастичким споровима, или споровима између паламита и ваарламита. Ваарлама је био против учења исихаста о нествореној таворској светлости. Св. Григорије Палама подсећа да су апостоли видели телесним очима нестворену светлост која је обасјавала Христа. “Ова светлост није Божанска суштина, јер је она недокучива и непојмљива; она није анђео, јер носи знамење Господа. Она понекад чини да човек изађе из тела, и не одвајајући га од њега, уздиже тело до несагледивих висина. Понекад, пак, преображава тело, уносећи у њега своју красоту, док на чудесан начин ова светлост која обожује тело не постане видљива и телесним очима.“ Таворска светлост јесте део Божјег дејства и јављања, а суштина Божја остаје недостижна и недоступна човеку, те је она нижи Бог пошто је видљива очима човека. Свети Симеон Нови Богослов (православни мистик, крај 10. и почетак 11. века) учи да је светлост увек знање, али знање није увек светлост: “Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Они који се налазе у прародитељској тами… сматрају непријатељима оне који су се поново духовно родили од умне светлости и разговарају о делима светлости, зато што их такве речи силно жалосте и рањавају… причињавају му бол и муку и покреће га на противречје и мржњу према оном који говори (о делима светлости). Ако још неко од таквих има високо мишљење о себи и сматра да много зна, премда ништа не зна како треба, онда би он прогонио и Анђела, ако би му дошао са неба… Као што слепи и који не види сунчеву светлост не може читати списе осветљене светлошћу, тако и онај ко је умом слеп и нема Христов ум никако не може да разуме и појми ствари које су у светлости Христовој.“ То могу они који су достигли “меру раста висине Христове“.

Никола Тесла кратко, али јасно, описује како је све почело и на који начин развија идеје: “Још од детињства морао сам да се бавим самим собом… то је била срећа у несрећи, јер ме је то научило да уважавам непроцењиву вредност самопосматрања… У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу… Непрестано умно напрезање развило је моју моћ опажања и омогућило ми да откријем… да је појави слика у мојој машти увек претходила стварна визија догађаја… постао сам свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском… Свест о спољнем утиску који ме подстиче на било који напор – умни или физички – увек постоји у мени… Чим ми се јави идеја, одмах почињем да је развијам у својој машти… Моја најбоља утеха била је да једноставно идем даље у својим визијама, стичући утиске све време“. Православље учи да савршенству молитве подвижника (који је загосподарио својим страстима, победио све телесно) помаже самоудубљивање и пажња усмерена на себе. Како учи Св. Григорије Палама, ако неко приступа Богу, онда се Бог приближава њему својим дејством. Та дејства назива “благост“ и то су: провиђање, моћ, свезнање, предзнање, премудрост, власт, чудотворење, моћ стварања, моћ суда, седам дарова Светог Духа, таворска светлост – било које пројављивање и дејство Божанства. Суштина Божја врши утицај посредством тих дејстава, све учествује у Богу учешћем у Његовим дејствима (енергијама).

За Георгија Гурџијева, мистика који се бавио телепатијом (и био савременик Тесле), људско мишљење протиче искључиво у складу са законом који су “древни мудраци“ звали “законом асоцијације“, тј. “асоцијативни ток мисли“ који се не прекида и тако одржава у животу свест човека (на путу сазнања, у мистици). “Тачно мишљење условљавају код човека географски и климатски услови, време и уопште читаво окружење у коме човек расте и достиже зрелост. У свести људи који припадају различитим народима и живе у различитим пределима и у различитим условима, доживљај једне те исте ствари и идеје добија различитенезависне форме које за време асоцијативног кретања мисли изазивају одређене осећаје и одређене ликове који се изражавају овим или оним речима, што служи једино за површно-субјективно изражавање тих идеја.[15]“ Своју прву књигу написао је пред смрт (друга објављена постхумно) и на почетку пише: “Нисам имао ни најмању жељу да пишем, али су ме на то присилиле околности на које апсолутно нисам могао да утичем, мада још не знам да ли су оне биле случајне или су их изазвале неке спољне силе. Знам само да су ме те околности натерале да пишем.“ Још један модерни гностик, Рудолф Штајнер, теософ који је записао “акаша хронику“ и изучавао ауру и астрал, пише: “Уместо да пустимо да нас спољашњост подстиче на било коју представу, уочимо једну представу коју смо извадили сами из своје унутрашњости (душе, а не сећања), и ставимо у њу средиште свести… Доживљава(ј)мо оно што се развија из нас самих у правцу спољашњости. Обично сећање даје оно што се развија из спољашњег света према нама.[16]“ Штајнер је учио да духовно биће можемо доживети ако применимо способност љубави коју смо развили посматрањем природе, а са друге стране, правио је потентизовани раствор (од зечева) за прогон зечева, зато што су чинили штету на једној грофовији. Писац “Житија Светих“ Свети Јустин Ћелијски избегавао је да гази по трави да случајно не би убио неког мрава. Такви су исихасти који проповедају о Љубави. Духовну љубав нико не може да оствари ако није просвећен Духом Светим. Православни мистици усмерени су на “овде и сада“, јер ће, између осталог, на крају “све сакривено бити откривено“. Штајнер је објашњавао да је “акаша“ запис менталног нивоа у коме се чува сва прошлост и будућност и у коме су записани сви догађаји материјалног нивоа, не само на нашој планети, већ у целом свемиру. Тако у вези митске Атлантиде пише: “Снаге душа ових првих Атлантиђана још су поседовале нешто од сила природе. Ти људи су били уже повезани са бићима природе која их је окруживала него што су били њихови наследници. Њихове душевне снаге су биле повезаније са силама природе него данашњег човека. Тако је говорна реч коју су производили имала нешто од снаге природе. Они нису само именовали ствари, него је у њиховим речима над стварима као и над њиховим судруговима постојала снага. Рхомоахалац није само била реч која је имала значење, него исто тако и снагу. Магична моћ речи је нешто што је било далеко истинитије за ондашње људе него што је то за данашњег човека. Када би Рхомоахалац изговорио реч, та би реч развила снагу сличну оној коју има објект на који се указује. Због тога се у то време речима могло лечити, оне су могле убрзати раст биљака и припитомити бес животиња и обављати друге сличне функције. Ово све је постепено губило на снази код каснијих подраса Атлантиђана. Рхомоахалци су осећали да је ово обиље моћи дар моћне природе и њихова веза са природом била је религиозног карактера. За њих је језик био нешто посебно свето. Злоупотреба неких звукова, који су поседовали важну снагу, била је незамислива. Сваки је човек осећао да би таква злоупотреба морала њему проузроковати огромно зло. Добра магија таквих речи преокренула би се у своју супротност; оно што би донело благослове да је коришћено за добро донело би штету ономе ко би то користио за зло.[17]“ Да ли је сведочење Штајнера поуздано као сведочење математичара који се бави биоенергијом и регресотерапијом Милована Миће Јовановића (и који тврди да је у прошлом животу био лекар у Француској и да се звао Франсоа Робер Трудо)? “Да, Бог разговара са свима нама, само ми не чујемо“ – рекао му је, како наводи, Патријарх Павле поводом благослова да отац Радован Биговић буде рецензент и промотер његове књиге. Јовановић тврди да постоје “сродне душе“ – “двојници“, да је његова душа формирала још једну личност, и да се ради о редитељу из Мађарске, који сада тамо живи и ради. Такође, да је “разговарао са Ахтуном Реом“ који је, како Јовановић верује, био “духовни водич Исуса Христа“ (објавио је књигу разговора са “Ахтуном Реом“ – бићем из духовне димензије). Затим Јовановић додаје да “не постоји ђаво“, “не постоје демони“[18]. Ако му је то “Ахтун Рео“ рекао, онда нема демона. Да је Јовановић имао прилику да разговара са (неким) Светим Оцем, и да је кренуо да му прича своје “вечне истине“, добио би одговор од Светог Оца: “Миловане, видиш ону башту. Морамо да је окопамо. Сутра нас чека брање воћа. Прекосутра нас чека столарија…“ Свети Григорије Синаит учи да светлост може бити или од Бога или од ђавола. Изучити и познати силу, деловање и својство сваке врлине и страсти, јесте циљ, посебно оног ко је од Духа Светог добио на дар њихово познање и разликовање. “Ако успешно утихњаваш и очекујеш да будеш са Богом, никад не примај ишта чулно или духовно, што ти се представља споља или изнутра, био то лик Христа, или потребитог анђела, или прилику свеца, или умом предочавао и маштовито утискивао светло… Спомен о Богу лечи се поступно, дејством молитве у којој се он, сједињен са Духом, из природног стања узноси у натприродно“ – учи Св. Григорије Синаит. Св. Никола Кавасила учи да се од спасавајућег једино тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли. Али, да се вратимо на Св. Григорија Синаита, мора да изучи и позна силу, деловање и својство сваке врлине и страсти[19]. И да додамо речи Патријарха Павла о спиритистима: “’Већина њих долазе у цркву на богослужење, учествују са православнима у молитвама, тајнама и молитвословљима. Али се према Цркви ипак односе антагонистички сматрајући је недовољном, нижим ступњем духовног сазнања и доживљавања, и тек у својим посебним скуповима, ‘сеханама’, долазе до пуне истине и сазнања’… Инсистирати, из просте радозналости да оно што нам није откривено, или зато што не бисмо могли разумети, или нам не би било од духовне користи, ипак дознамо околишним путем, – нити може бити добро, нити изаћи на добро. А то баш чине спиритисти, по речи московског митрополита Филарета: ‘Слично лоповима, спиритисти настоје да отворе врата вечности лажним кључевима’. Борећи се против спиритизма, Црква се не бори против пророштва као таквог, јер оно постоји у њеној основи. Бог преко пророштва објављује своју вољу, ‘а сагласно овој Црква живи и дела’… Као непогрешно начело треба да буде опомена: ‘Треба угушивати у себи сваку жељу за откривањем (виђењем). Коме треба открити и шта – ствар је Божја. Да ми сами стремимо томе својом жељом сасвим је неумесно. Колико ми имамо искуства, таква је жеља увек била почетак преваре. Ђаво је посеје, и кад успе да је разгори и увуче, успева и да обмане виђењима и откривењима лажним’. ‘Црква је место дејства Духа… Дух живи у Цркви, и Црква живи Духом’…. ‘Христос је Духом Светим у Цркви и Црква је Духом Светим у Христу. Христос је глава Цркве; Дух Свети је душа Цркве’. Даља погрешка спиритиста је њихова вера да се душе покојних могу по вољи јављати људима и давати одговоре на њихову љубопитљивост… Немогуће је да се душе покојника јављају по вољи и жељи живих. ‘Није могуће овуда блудити души која се већ одселила од тела’, јер је ‘Бог за душама умрлих запро врата вечности и ниједној од њих није дозволио да се јавља живима, да се не би ђаво користио дозволом да може шкодити и варати људе’. Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу… уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе изабраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу, ‘јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат’ (1 Петр. 5,5).[20]

Г. Гурџијев је у разговорима, како их је сам назвао и које је записао на руском и јерменском језику, са Белзебубом (што је у неким митологијама име за демона, “принца пакла“, “господара мува“), дошао до тога да је “уништавање свеприсутне супстанције Окиданох у природи наше планете и њеној атмосфери скоро еквивалентно свесном уништавању свих дела и резултата Најсветијег Праузрока свега постојећег… А када сам се… на основу асоцијација, сетио молбе великог туф-неф-тефа планете Марс, схватио сам свим својим бићем све кобне последице тих манифестација трицентричних становника Земље. Они су свеукупност и поједине делове те супстанце у различитим периодима различито називали, а у наше време, резултат сједињавања и узајамног уништавања двају делова те свеприсутне супстанце, они називају ‘електрицитетом’. Иако су и неколико пута раније, у разним епохама, већ откривали различите начине да из природе своје планете, из својих наивних егоистичких циљева, извуку и користе различите делове те свеприсутне супстанце, апсолутно неопходне за нормалан космичких процес, они је још никада до сада нису уништавали у оној мери у којој то чине у последње време“. Да ли је Тесла, који је помињао “марсовце“, био попут Прометеја, да ли се Белзебуб свети зато што је “отео ватру од богова“ и донео светло свету? Несумњиво, ходао је по танкој линији између добра и зла, поседовао је велику моћ, коју је лако могао да злоупотреби. Електрицитет, тј. струја, јесте и нешто опасно и смртоносно, а наука у себи носи и нешто демонско. Освајају се нове технологије, настају нова оружја за масовна уништења, за науку (научнике) не постоје “забрањени плодови“. Када се узму у обзир и Теслина истраживања са јоносфером, тзв. “зрацима смрти“ и слично, види се колико је та линија танка.

Тесла је био од људи који ни мрава не би згазили, и живео је делом као аскета. За њега је “настојање изумитеља у основи спасавање живота“. У емисији руске државне телевизије о феномену у Тунгуској области, где све асоцира на то да иза свега стоји Никола Тесла, каже се да је све предузео да не буде ниједне људске жртве. Желео је добро људском роду и свету. Његов живот није био једноставан, како сведочи: “Западао сам у разне потешкоће, опасности и неприлике из којих сам се извукао помоћу чаролије… то што сам данас здрав и крепак – право је чудо.“ Не заборавимо, Тесла је веровао у “вишу“, “нематеријалну“ силу, у “језгро“ кроз које је “цео космос обједињен како у материјалном тако и у духовном погледу“, а “онај који носи у себи ту веру, осећа се снажан, рад му чини радост јер се и сам осећа једним тоном у свеопштој хармонији“. Више пута је могао да изгуби живот, али је уз помоће неке “чаролије“, “чуда“, тј. “више“, “нематеријалне“ силе, доживео дубоку старост. Св. Симеон Нови Богослов подсећа да човек без помоћи Светог Духа није способан да учини ниједно добро дело: “Ја сам благодаћу примио Благодат.“ Имајући све то у виду, треба читати и ове Теслине реченице: “Ја сам само један аутомат лишен слободне воље у размишљању и деловању, који само одговара на утицаје околине… Ништа није уверљивије за искусног истраживача од механицистичке теорије живота, коју је Декарт донекле схватио и поставио.“ Декарт је, на пример, имао најобичније око, попут Кантовог. Дакле, Тесла није имао проблем да се одрекне себе, да одбаци своје земаљско “ја“, да буде “аутомат“ који се изборио са страстима и којим управља “виша“ сила, да буде “талас“ у океану, јер се и сам “осећа једним тоном у свеопштој хармонији“. Годинама је једну ствар примећивао али је схватао као случајност, док није схватио о чему се ради: “Кад год су мене или неког коме сам био привржен или дело коме сам се посветио други повређивали на посебан начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописи бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као ‘космички’, а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол пролазили лоше“. Да ли се опет ради о оној “вишој“, “нематеријалној“ сили, која реагује на “космички“ бол који би осетио? Тесла је дуго био несвестан те појаве, не пише да је желео зло онима који су му наносили бол. То је човек, да поновим, који је написао и ово у вези себе: “У почетку сам морао да потискујем своје жеље, међутим, постепено су жеља и воља постајале једно. Неколико година после оваквог овладавања умним, моралним и физичким способностима, потпуно сам загосподарио собом, тако да сам се поигравао страстима које би уништиле и неке много снажније људе… Човек може да се спасе само сопственом вољом… Апстиненција није увек била по мом укусу.“ На основу проналазака Николе Тесле данас ради фамозни ХААРП систем, а он је само хтео људима да омогући бесплатну енергију (струју), и био је преварен од оних који су само хтели да зараде (увећају своје профите). Познато је да голубови представљају мир и позната је симболика голубице у Хришћанству, познат је и Теслин однос према голубовима и једној голубици, као и да му је отац био православни свештеник. Тесла је био од оних који су показали људском роду (тачније: онима без вере, који сумњају у човека и људски ум, који своде човека на животињу-аутомат) да је “све могуће“, али и да је знање (познавање закона природе, магије) опасност ако је у поседу оних који не могу да буду само талас у океану, који не могу да загосподаре собом и контролишу своје страсти, апстинирају ако је неопходно и којима неће бити једини циљ да зараде на том знању, као и да никада неће стићи до “језгра“ које би им омогућило “бесмртност“ (дрво живота), јер ће Бог чувати људски род до Судњег дана. Тесла је имао та моћна знања, али је био свестан да је човек далеко од савршенства (да је у греху), да људски род још није спреман за та знања, и зато није хтео да развија све своје идеје и патенте. (Зато нема ничег необичног што је Никола Тесла прихваћен од Српске Православне Цркве). Зато не треба стварати сукоб између верника и научника (о томе више у наставку.) Наравно, до краја времена биће оних који ће тежити интервенцији у природне феномене и залажењу у област ноумена, тражећи “језгро“, “тачку Омега“ у којој све силе у свету стреме коначном уједињењу, увек ће бити оних који ће маштати о могућности да се кроз јединство науке и мистике дође до сагласности, “с обзиром да се тачка Омега на крају подудара са математичким бесконачним“. За такве, врх пирамиде није крст.

Р. Штајнер добијао је “информације“ из астрала: “У наше време људи траже четврту димензију да би ушли у духовни свет. Истина је да чим из физичког света пређемо у духовни, не само да се не ствара четврта димензија, него отпада и трећа, и враћамо се у другу димензију, а можемо се вратити и на прву.“

Ђуро Коруга, професор са Машинског факултета у Београду који се бави теоријом “златног пресека“, себе сматра “једном од многих душа изгнаних из раја“. Верује, као научник, у “математику и законе природе; ако су они тачни, оно до чега сам дошао има смисла.“ Коруга тврди да “време није четврта димензија, већ је са светлошћу као испољеном појавом пете димензије у тродимензионалном простору, сачинилац четврте димензије. Светлост и време дају четврту димензију“. Следи нобеловца Лидермана по коме су закони природе постојали и пре него што је почело време. Коруга наставља: “Закони природе су информационо дати димензијама нула и један. За време је одговорна димензија нула. Када се то буде доказало – постаћемо ‘као богови’. Четврта димензија је јединство времена и светлости – ‘покретна слика вечности’, промена стања и кретање тела у тродимензионално простору, пресликаних из димензије нула. Пета димензија је најмање што може да постоји у нашем Универзуму, толико моћна да спаја ‘бесконачно мало’ и ‘бесконачно велико’. Наш ‘ментални свет’ којим гледамо спољни свет је петодимензионалан (као и светлост), али га преко димензије нула видимо као тродимензионалан.[21]

Заиста, заиста: блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско! И још: нису сви посвећени у тајне и није у свакога разум способан за њих (1. Кор. 8, 7).

Тесла помиње “ентелехију“ (“непокретни покретач“[22]), “језгро“ (извор и материјалног и духовног), “свест о спољнем утиску“ (који га подстиче на било који напор – умни или физички), светлост коју виђа, господарење страстима и да је он “само један аутомат лишен слободне воље“. Био је ексцентричан индивидуалац(нпр. опседнутост бројем три) и осећао се као “талас у океану“, “једним тоном у свеоштој хармонији“. Зато пише да “данас нисте иста особа која сте били јуче. Ја сам управо низ егзистенција које су приближно, али не потпуно сличне. Овај ланац је оно што производи дејство трајности, слично покретљивости слике“. (Све у вези Тесле добило би више него изузетан смисао ако би се доказало да он стоји иза дешавања у Тунгуској области.) Због свега овога, нису у праву зилоти који Теслу нападају јер није био догмата (формално религиозан), и нису у праву они који Теслу сматрају само научником (који следи механистичку теорију) или ближим будизму него Православљу (поред тога што се изјашњавао као Србин и био син православног свештеника, када је умро опело је одржано у цркви Св. Јована Богослова, а кремација није била његова лична жеља, то је дело оних који су га сахранили. Изнад свега, то се види по томе што је веровао у “вишу“ силу, али није био нихилиста као будисти, не да није бежао од света, већ је ушао у свет, стварао свет који будисти желе да напусте. На крају, не треба заборавити да он није био теолог или философ, јер је највећи део свог времена проводио у лабораторијама и у свету идеја/маште у коме је развијао патенте, па је разумљиво да са теолошке и философске стране није више развијао своје идеје и своја сазнања).

Св. Максим Исповедник пише: “Око Истине ум налази границу свога кретања… Бог је Истина, и око Њега непрекидно и незаборавно креће се Ум, без заустављања, јер не налази крај своме кретању тамо, где не постоји уопште никаква раздаљина[23]“. Кретање природе је кретање према Богу. Мировање је есхатолошки циљ. “Коначни повратак верних њиховом почелу је остварење њихове крајње жеље… испуњење у вечнокрећућем мировању око жељенога.“ Створена бића нису самосилна и самопокретна, по својој суштини, могућностима и исходима бића су непокретна (Св. Григорије Богослов), и свако биће је по својој природи присиљено на покрет према нечему другом – остварење потенцијала сопственог бића не лежи у оквиру нас самих, те због тога нисмо самопокрећућа и самосилна бића. Циљ кретања је истовремено и почетак одакле кретање почиње. То последње и чини да се креће проузрокујући у њему енергију која тежи да у свом узроку нађе покој. Бића поседују страсти, као енергију, којом се бића крећу ка свом циљу. Циљ кретања свих бића која се крећу је да достигну вечно-добро биће. То кретање је праволинијско. Непокретност бића односи се на њихове заложене логосе, који представљају опсег бића. Тиме се “утврђују њихова непокретност и постојаност како на плану самог бића и његове суштине, могућности и остварења, тако и на ширем онтолошком плану који подразумева целину свега постојећег, у којој се одређује тачно место бића у том поретку. С друге стране, у погледу повећања и смањења, узрастања у својствима и величини, као и на основу смењивања једних другима, на начин да они што су дошли раније праве места за оне који долазе касније, бића се налазе у покрету. Ово кретање представља према Светом Максиму промену у својствима бића, као и у њиховим односима, док она суштински остају непокретна и непроменљива. Суштине су према томе ‘непроменљива начела сталности’, док су својства оно што носи индивидуалност и што кроз кретање настаје. Балтазар ће с правом приметити да покрет бића представља начин да се оно утемељи као посебно… Пратећи Светог Дионисија Ареопагита, Свети Максим тврди да постоје три начина кретања, праволинијско, кружно и спирално… У погледу првог узрока права линија би представљала, према Гершу, Божју иманенцију, круг би био трансценденција, а спирала истовремено и иманенција и трансценденција. Друго Гершовово тумачење донекле одговара Дионисијевој класификацији кретања у оквиру душе. Овде би права линија одговарала односу који бића имају међу собом, круг би представљао однос с Богом, а спирала оба односа заједно[24]“. Својство суштине изражава се у способности примања стања која су супротна једна другом. “Оно што се поима умом не спознаје се само по себи, него на основу супротнога. Тако и душа, будући непозната, не спознаје се сама по себи, него управо из својих пројава… Душа даје живот нашем телу, зато – сама по себи душа спознаје на основу онога што јој је супротно… Душа прима супротна стања иако не одступа од своје природе. У њој се могу видети праведност и неправедност, храброст и плашљивост, целомудреност и неуздржаност, стања која су супротна једно другом… Душа је проста, јер није састављена из делова. Душа је бестелесна. Оно што може бити дељиво, то је и растављиво. Оно што може бити растављено, то се састоји из делова. Оно што се састоји из делова, то има три димензије. Оно што има три димензије, то је тело. Кад се тело дода телу, то ствара гомилу. А душа која се налази у телу не ствара гомилу, него га оживљава[25]… Ниједно од постојећих бића није пропадљиво само од себе, будући да у почетку тога није било… Будући да је душа проста и није састављена из различитих делова, те будући да је несложена и нерастављива, она је због тога непропадљива и бесмртна. Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе… Ако све пропадљиво пропада због сопственог зла, онда оно што не пропада сопственим злом, непропадљиво је[26]“.

И Св. Григорије Палама разматра учења Св. Дионисија Аеропагита[27] о кружном кретању ума. “Ум, као и наше очи (којима све остало видимо, али оне саме себе не виде), сам себе не види. Ум и остале ствари покушава да види, а потом се враћа у себе, дејствујући обратним кретањем према себи и себе самог види. То дејство ума, у коме он некада бива изван себе и сједињује се са Богом, није њему најсвоственије… Јер, ум, не расплињујући се по спољашњим стварима, враћа се у себе и од себе, усходи Богу незаблудним путем… (На том путу може да добије помоћ анђела)… Анђео је прва светлосна природа после прве природе, од које добија блесак и друга светлост која истиче из прве Светлости и у њој учествује. ‘И кругообразни покренути божанствени умови сједињују се у безначалним и бесконачним блистањима добра и лепоте. Бог је прва и најузвишенија светлост која освећује сваку разумну природу.’ Да се не заборави: Божанска дејства су изнад творевине – нису ипостас, Суштина или природа Бога; али, јесу нестворена и вечна, пошто су божанствена моћ.[28]

Да завршим ова део речима Светог Јустина Ћелијског: “Друго име за сиромаштво духом јесте: смерност. Смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. Господ је рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели. Позив Христових следбеника је да буду анђели на земљи. Смерност је сила, чудотворна и блажена сила, која се излива из Господа Христа и улива у христоносце. Она изгони из човека главну стваралачку силу греха: гордост. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно царство гордости. Гордости – која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога. Гордости – којој не треба Бог“. (И на другом месту): “Као што ми, земљано тело, живимо телесно у овом свету, и тако треба да се обучемо у небеског човека и да постанемо небески људи – вели Апостол Павле. Да се обучемо у кога? У Господа Христа… Човек је небоземно биће – то је Благовест Еванђеља Христова. Човек је у исто време и Небеско биће и земно биће… И зато, сваки од нас треба да живи у овоме свету као небеско биће, као небески човек, као пријатељ и друг Христов. У дивним молитвама црквеним много пута се понавља како сви покајани грешници задобијају љубав Господа Христа и постају Његови пријатељи. Пријатељи Господа Христа, каква част! Такву част може задобити сваки од нас“.

 


НАСТАВЉА СЕ…

 


 

[1] “Тесла“, Градац, Чачак, 2006.

[2] Имајући у виду дешавања у Тунгуској области и филм који је о Тесли радила државна телевизија Русије, погледајте и сами: “Тунгуска инвазија – 100 година са тајном“, РТР Планета https://www.youtube.com/watch?v=T2uoUuyttao

[3] Јован Брија

[4] Свети Григорије Палама (Беседе): “Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божјем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божји, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом.“ www.verujem.org/palama_sabrane_besede

[5] Серен Кјеркегор: “Бревијар“, Модерна, Београд, 1990.

[6] Лав Шестов: “Potestas clavium“, Бримо, Београд, 2002.

[7] Свети Максим Исповедник: “Мистагогија“ www.svetosavlje.org/maksim

[8] Лав Шестов: “Кјеркегор и егзистенцијална философија“, Плато, Београд, 2002.

[9] Серен Кјеркегор: “Понављање“, Дерета, Београд, 2005.

[10] Херман Хесе: “Игра стаклених перли“, Словољубве/Народна књига, Београд, 1979.

[11] Истовремено су рационалисти попут Канта на Сведенборга гледали као “глупог“ јер је из света науке отишао у свет мистике, а то је за атеисте свет ирационалног, примитивног…

[12] “Он је, пре свега, веровао у спасење делима. У спасење не само делима духа већ и делима ума. У спасење интелигенцијом. Рај је за њега, пре свега, рај дугих теолошких разматрања. Анђели, пре свега, разговарају. Али, такође, рај је пун љубави. У њему се дозвољава венчање. Дозвољава се све што је сензуално на овом свету. Он не жели ничег да се одрекне нити да ишта пропусти.“ – Хорхе Луис Борхес о Сведенборгу, кога је назвао најнеобичнијом личношћу коју бележи историја.

[13] Еписком Алексије: “Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.

[14] “После васкршњег славља Црква свима нама маловернима даје охрабрење подсећајући нас на Исповедање Томино или Неверовање Томино како често називају важан догађај са апостолом Томом. Тома се није затекао са осталим апостолима кад се на дан Васкрсења Христос појавио пред њима у соби док су врата била затворена. Није им поверовао да су заиста видели Васкрслог Христа. Морао је да додирне Христове ране да би се уверио. Иако су се многи и тада и касније саблажњавали маловерјем ‘Неверног Томе’, Христос је услишио његову жељи и поново се појавио међу ученицима недељу дана касније. Тома је заиста додирнуо Христове ране и исповедио ‘Господ мој и Бог мој’, а Христос му је само рекао ‘Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше’. Велики благослов за све нас који верујемо или се макар трудимо да верујемо а да ‘нисмо видели’. И велико охрабрење за наше маловерје. Петар, Стена, уплашио се на Велики Четвртак, одрекао се Христа чак три пута, да би касније пострадао за Њега, а Тома је морао да добије ‘материјалну’ потврду Васкрсења да би се учврстио у вери. А обојица су свети апостоли Христови. Ако су његови најближи ученици повремено падали у такве слабости, онда ни ми не можемо да очајавамо. Нисмо сви исти, немамо исте дарове, па ни дар вере није код свих исти, али стална жеља за Христовом близином учврстиће нашу веру. И то је разлог за нову радост.“ – Ђакон Ненад Илић: “Томина недеља“, 27.04. 2014. http://stanjestvari.com/2014/04/27

[15] Георгије Гурџијев: “Све и свја или Белзебубови разговори са унуком“, Бримо, Београ, 2001.

[16] Рудолф Штајнер: “Физички развој света и човечанства“, предавања, 1923. www.antropozofija.org

[17] Рудолф Штајнер: “Из акаша хронике“, Есотерија, Београд, 2005.

[18] Дневни лист Данас (специјални додатак): “Нема смака, има промена“, децембар 2012. www.danas.rs/Imebogajezivot.pdf  Такође, видети мој текст после тог специјалног додатка, на блогу: ПРАВОСЛАВЉЕ И МИСТИКА

[19] Или, Св. Максим Исповедник: “Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себн. Јер уму људскоме мањка снаге да божанско досегне просветљење и да се Њему (просветливши се) прикључи, све док га сам Бог не уздигне онолико колико је то за људски ум могуће, божанским га светлом обасјавајући… Када је (нашим) делима и созерцањима Бог Логос у нама уздигнут, све ће (бивствујуће) к себи привући, освећујући тиме наше мисли и речи о телу, о души и о природи (свег) бивствујућег, (саме) делове тела и (наша) чула, стављајући их у врлини и у познању под Свој јарам (Мат. 11; 29-30)…. Божански Логос Бога Оца мистички присуствује у свакој од (Његових) заповести, а Бог Отац је по природи (својој) целосно и неразделно присутан у Логосу. Ко прихвата божанске заповести и ко се по њима влада, прима Логоса Божјег који је у њима. Ко преко (поштовања) заповести прима Логоса, задобија и природу Оца и Духа који су у Њему. ‘Заиста вам кажем: који прима онога кога пошаљем, мене прима, а ко мене прима, прима Онога који ме је послао’ (Јов. 13; 20). Тако, ко прима и држи се заповести, мистички прима Свету тројицу.“ (Гностички стослови: Први, Други)

[20] “Но морамо признати да у томе што су ови људи напустили ‘извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду’ (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника… Верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења.“ – Патријарх Павле: “Који се дух јавља спиритистима?“, www.svetosavlje.org/Spiritisti

[21] “Научник из пете димензије“, Политика, 14. 01. 2007.

[22] Пре Аристотела, Платона… Анаксагора у 5. веку пре Христа пише/учи: „Ум је бесконачан, он влада собом и не меша се ни са једном ствари, него је један сам за себе. Јер он је оно што је најтање и најчишће од свих ствари, и о свему поседује свако знање и моћан је у највећој мери. И све што има душу – било да је највеће било да је најмање – потпада под власт Ума. Ум је завладао и над читавим кружним кретањем, тако да је том окретању дао почетак и прво себе ставља у кружно кретање почињући од малог, потом шири то кружно кретање, да би најзад све ставио у кружно кретање. А све што је смешано заједно, све што је раздвојено и разложено – све је то Уму познато: и како је требало бити и како је било оно што сада није и оно што сада јесте и како ће бити, све је уредио Ум, и то кружно кретање које сада врше и звезде и Сунце и Месец и ваздух и етар који се раздвајају; и густо се одваја од ретког, и топло од хладног, и светло од тамног, и суво од влажног. А у много ствари је много делића. Али ништа се потпуно не издваја једно од другог, осим Ума. А читав Ум је себи сличан, како онај већи тако и мањи; али ништа друго није једнако ничему, него свака поједина (ствар) јесте и била је најочитије оно чега је у њој највише“.

[23] Св. Максим Исповедник: “Мистагогија“

[24] “Свети Максим супротставља се оригенизму и аристотелизму учењем о кретању као кретању према Богу као циљу у којем свако кретање престаје. Тиме он побија оригенистичко становиште из којег следи да ако могућност кретања од Бога нужно постоји онда су бића осуђена на стални покрет. Истовремено Максимов поглед на кретање је и критика аристотелизма, јер он крајњи циљ кретања не сагледава у оквиру суштине крећућег бића, него у Богу који је извор и циљ сваког бића. Поред космолошког плана, Свети Максим развија учење о кретању на психолошком, односо на плану душе. Иако изгледа да се у свом учењу о души наслања на неоплатонистичку традицију, Свети Максим, пратећи Дионисија Ареопагита, развија учење о троструком кретању унутар душе ка Богу и у Богу заложеним логосима створења као процесу обожења. Коначно, Свети Максим, пратећи Григорија Ниског, развија учење о кретању не као преваљивању раздаљине у времену и простору, него првенствено као преваљивање раздаљине којом нас време и простор одељују од Бога. Тиме Свети Маским развија једно од најсуптилнијих учења о кретању, не само у византијском средњем веку, него у целокупној хришћанској мисли“ – Владимир Цветковић: “Учење о кретању Светог Максима Исповедника“, Теолошки факултет Архус универзитета, Данска  www.doiserbia.nb.rs/pdf

[25] Свети Јустин Ћелијски (Еванђељска блаженства): “Све што сачињава тајну спасења своди се на живот Сина Божјег у телу. Бог у телу и јесте Спаситељ. Не бог неке философске апстракције или религиозне трансценденције, већ Бог непосредне, земаљске историјске стварности, Бог међу нама и са нама, Бог у човеку, Бог који је постао човек, Богочовек. У затворени тродимензиони свет улази Бог са свима својим бескрајним савршенствима. Зато је Богочовек једино под сунцем чудо које има почетка а нема краја. Ту је у најчудеснијем савршенству дато јединство Божјег и човечјег, натприродног и природног, оностраног и овостраног… Све што је Богочовеково не може се потпуно ухватити ни у меру људске мисли, ни у меру људске речи, ни у меру људске делатности“.

[26] Свети Максим Исповедник (блаженог Максима Монаха): “О души“, www.svetosavlje.org/Dusa

[27]Време настанка Ареопагетика није пре 476. године јер је то година када је уведен обичај да се на литургији пева (проузноси) Символ вере, док је происхођење ових списа било не касније од двадесетих година 6. века. Место њиховог настанка је, по свему судећи, у Сирији. Убрзо по настанку, списи псеудо Дионисија Ареопагита брзо добијају на популарности у Источној цркви.

[28] Еписком Алексије: “Византијски црквени мистици 14. века“

 


———————————–

 

8 Responses to Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)

  1. Varagić Nikola каже:

    Александар Дугин: Ђаво је увек био јак на Западу

    Историјска ситуација у вези са развојем догађаја у Украјини дошла је до критичне тачке.

    То више није ексцес и виша сила. То је крај, тренутак резултанте. Као што се често дешава у руској историји, улог је стављен одмах на све.

    Ова ситуација може да се посматра на другачији начин. Узмимо религијску будућност.

    Суштина Русије је у Православљу: саборна Личност

    Идентитет Русије у њеној најдубљој духовној димензији састоји се у обележју чистог Православља. То је мисија Руса. То Русе чини богоносним народом. То Русе чини Русима.

    Читава историја Свете Руси од првих кнежева до наших дана јесте историја Руског Православља.

    Овде је важно: Православље није само религија. Православље је више од религије. Оно је учење о човеку, народу, друштву и Држави.

    У складу са православљем, Црква је укупност верујућих (крштених). Она се гради одозго према доле: у тренутку крштења Свети Дух силази на онога који се крсти и ствара у човеку заметак нове личности, хришћанске личности. Та личност је и индивидуална и надиндивидуална.

    Што је човек више хришћанин тиме је више саборан, повезан са другима. Саборни на грчком καθολικός дословно значи „целовит”, „целокупан”. Црква је саборна личност, целовитост. Сваки православни хришћанин је део те личности.

    Зато Руси не познају индивидуализам: ја нисам последња инстанца већ тренутак општије бити. То добро разумеју мајке које у себи носе плод: два је у њима – једно, целина. Мајка има искуство „католичности”, саборности. Али, и мушкарци, чврсто повезани у одреду, у трупи, знају шта је то – ти си ја, а ја сам ти. Одред делује као једно цело.

    Исто тако је и сеоски труд косаца, жетелаца, заједнице, задруге, „католичан” и зато је православни труд. Бити православни, значи бити саборни. Али, не само ради тога да би спојио појединце него да би обновио јединство Светога Духа промишљу подељеноу тајни крштења.

    Руски човек је у духу саборно утврђени Утешитељ, параеклектичка Личност.

    Исто тако настаје руски народ. Руси сабирају тренутке јединствене руске Личности. Та личност није појединац, али није ни укупност – појединаца. Она је опште, које је постало конкретно. Руски народ као целина је Личност.

    Исто тако и руско друштво. Оно никада није асоцијативно, није повезано вештачки. Оно је заједница, оно органско сродство различитих страна јединственог ја. И зато је оно свет, истовремено и као Васиона и као дом.

    Мир и јесте стара руска реч за означавање сеоске општине. Иначе, реч „крестјање” (сељаци) је – облик речи хришћани. Тако су називани обични хришћани за разлику од хришћана племићког порекла, бојара и племића, као и свештенства.

    У православном руском, народном поимању, држава је такође „католична”, целокупна. Држава је Личност. А њен израз је личност цара у којем уопштавајућа Личност налази свој индивидуални израз. Руски монархизам такође је „католичан”, православан и народан.

    Етапе настајања Свете Русије

    Такав идентитет почео је да се формира још у доба Кијева, пошто је свети равноапостолски кнез Владимир Крстио Стару Рус.

    Он је сазревао у монголско време и достигао свој врхунац у форми званичног учења о Москви – Трећем Риму у другој половини XV века после пада Константинопоља и ослобођења од монголске власти Златне Орде.

    Данас је Света Рус постала не само део православног света него и његова последња тврђава. У пуном смислу речи – Света Русија. Како су одступале и падале друге православне силе, Света Русија је практично постала једино упориште православља. Русија је одсад означавала Руску Православну Цркву, Руски Народ, Московску Државу, Руског Цара.

    После раскола и Петрових реформи тај неоспорни идентитет је избледео и отишао у други план. Ипак, сачувао се и кришом настављао да води Русе кроз историју. Он се сачувао и после краха монархије Романових, јављао се у совјетско време, али у искривљеном, болешљивом облику „црвене саборности”, комунистичке колективистичке верзије руске „католичности”. Ипак, карактеристично је: Руси нису позајмили од Запада индивидуалистички капитализам, него управо комунистички колективизам. О томе је, иако негодујући, писао Н. Берђајев.

    Раскид са руским начелом и појављивање Путина

    Најозбиљнији раскид са руским идентитетом није се десио 1917., него 1991. када је у земљи завладала отворена русофобска, либерална, прозападна, капиталистичка скупина. Али, ни у том периоду Света Русија није коначно нестала, иако се повукла у себе.Народ је ћутке одбацивао реформе и чекао свој тренутак.

    „Тренутак” је дошао заједно са Путином који је напола ослободио руски идентитет од угњетавања русофобског либерализма. Напола је ослободио, напола није.

    Русија је постала више независна, али још увек зависна. Власт – више руска, али још увек не руска. Дух – више православни, али још увек не православни. Друштво се делимично враћало својој суштини, а делимично остајало на периферији самог себе.

    А 2012., после доласка на трећи мандат, борба руског идентитета и његових непријатеља (који су доминирали током 90-их) планула је новом снагом. Данас је та борба кулминирала.

    Државни преврат у Украјини и поновно уједињење са Кримом постали су тачка са које нема повратка. И Путин је стао пред последњим избором: или учинити још један одлучан корак у правцу руског идентитета, или спустити руке и предати се наочиглед спољног и унутрашњег непријатеља.

    Очување оног половичног резултата који је постигао почетком 2000-их више није могуће. Или Путин чини последњи корак према Светој Русији, према руској целокупности и преузима на себе бреме царске функције или ће сва његова достигнућа, веома крхка и нестабилна, али у целини изванредна, бити потпуно изгубљена.

    Против нас је – демон: убити вођу

    Али ако ми, Руси, верујемо у Христа, у Цркву, у Бога и Промисао, онда треба да верујемо и у наш народ и његову историјску мисију и у нашу Државу. Једно без другог није истинско. Зато борба за руско начело јесте религијска битка.

    Ми смо срж Православља. Ми смо руска православна саборна, католична Личност, Црква, народ, држава. А ко је непријатељ Христа? Ђаво, антихрист, сатана. Јесу ли ово метафоре? За неверујућег – јесу метафоре. За верујућег – веродостојна и искуством потврђена истина.

    Дакле, руску богоносност треба буквално разумети. „С нама је Бог, схватите, иноверни и покорите се, јер с нама је Бог”. То је о Русима! О нашој Цркви, Народу, Држави. О нашем Цару или о нашем вођи. А против нас је – ђаво. Не метафорички, него конкретни.

    Ко је против нас, Путина и Русије? Вашингтон, Европска унија, Евромајдан. Дакле, то и јесте ђаво. Не фигуративно. Сам ђаво. Обичан и древни. Какав и јесте.

    За ђавола су – границе пропустљиве. За њега не постоји спољно и унутрашње. Он поприма облике народа, царева, армија, војске, култура. Али, он долази и изнутра, представља се уместо нас, шапуће на ухо, претвара се у пријатеље и сараднике. Ласка, плаши, зове, одвраћа, вуче.

    Ђаво – то је мрежа у сваком значењу. Она има видљиве сегменте и невидљиве. Тамо где се искључује емитовање CNN-а или „Ехо Москве”, глас ђавола наставља да звучи у другом регистру.

    Ђаво у својим рукама држи и оне који су тога свесни и оне који то и не слуте.

    Ђаво је историјски тачан и технолошки економичан. Он је вешт и искусан непријатељ. Он води рат са Русијом. А пре свега, он настоји да разори јединство, да разруши целовитост, да раздроби Цркву, народ, друштво, Државу. То и јесте идеологија либерализма: у њој нема општег, нема личности, постоји само јединка, део без целине.

    Али, најважније је: ђаво нишани у цара. Руски цар, руски вођа за њега је неподношљив. Он хоће да га убије. Јер, у њему је руска православна свест и осећа израз своје целине, своје саборно, „католично” ја. Цар је – посебан израз народне и црквене целокупности. У њему су сусрећу линије силе историјског бића народа као јединства оних који верују и делују.

    Ђаво води битку с нама. А ако Путин учини још један, последњи, корак у руском правцу, ђаво ће покушати да га убије.

    Кијев: устанак злих духова

    Тај корак данас има конкретан израз: југоисток Украјине. Борба за Украјину је – борба богоносног руског народа са кијевским сегментом ђавола.

    Украјину су одавно мучили ђаволи: још од времена галицијско – волињских кнежева који су покушавали из политичких побуда да одступе према папској јереси. Унијатство је било још један корак у том истом правцу. Галицијски нацизам Бандере и Шухевича – још један.

    У Кијеву на Евромајдану победио је пакао. Не у преносном смислу. У буквалном. Десни сектор и јудејски убица Коломојски– то су одреди злих духова. Тамо где се завршава видљива линија бриге о њима од стране САД, ЦИА и других западних структура које из геополитичких побуда свесно ратују са Русијом, почиње невидљива линија.

    Хунта и Десни сектор извршавају чак и оне налоге које им споља нико не даје. Они који знају како ђаво делује, то не треба да чуди.

    Оно што се десило у Дому синдиката у Одеси – то је крвава црна миса. Ђаво је приносио Русе као крваву жртву потпуног уништења.

    Разумеју ли они који су то чинили шта раде? Није битно, они су тачно извршавали упутства. Ко се бори против Свете Русије, тај их је и дао.

    То је јасно. Они који не верују у Бога и Христа могу да траже материјалистичке аргументе, економске интересе, издајничке завере и психолошку мотивисаност. Само, молим вас, поставите свеће и више их не додирујте рукама! Ваша светлост је – електрична сијалица, симбол прогреса и модернизације, ето, њој се и поклоните. За верујуће материјалистички аргументи немају значења. Довољни су горе наведени разлози.

    Сатана је унутра

    Ипак, да нема унутар Русије те исте мреже?

    Како да нема, она је ту! Та мрежа је иста, али се дели на два видљива дела: пета колона – то су они који се директно изјашњавају против Свете Русије, Православља, руског народа, руске Државе и Путина; и шеста колона у коју спадају они који су за Путина и можда се формално сложе са државношћу и религијом, али се то мотивише нечим другачијим од руског идентитета. При том је шеста колона најопаснија.

    То су унутрашњи зли духови Путина. Они му сугеришу да је либерализам за Русију користан, да са Западом треба одржавати прагматичне односе, да Русија треба да наставља модернизацију и следи пут социјалног прогреса по западном моделу. Други ништа не саветују и у свему подржавају Путина, али живе од корупције, крађе и деморализације, систематски склањају опљачкано изван граница Русије и самим тим постају жртва западних моћи.Корупција, као циљ и живот, то је деловање ђавола.

    Кад му подлегне, човек је већ у његовој мрежи и кад му са Запада стигне вест о заплени рачуна и забрани доласка он постаје талац своје почетне оријентације. Тако корупционаш, потпуно руски и технолошки постаје саучесник либерала који у интересу ђавола више делује систематски и идеолошки основано. Оба пола шесте колоне повезана су са петом. И опет,повезаности како видљиве, тако и невидљиве.Где недостаје карика, са формалног становишта, за зле духове нема проблема за директније и непосредније комуникације.

    На крају, ђаво има непосредан приступ Путину. Као и свакој живој души. А ако душа, посебно душа владара, чини одлучне кораке према светлости и истини, према руској суштини и православној мисији, према Светом Духу, онда сви ти сегменти оживљавају, распаљују се и нападају на највишу личност Државе.

    Они настоје да га збуне, одврате, заведу, уплаше, обману, саблазне, а ако не иде, онда да га убију.

    Ево шта се сада дешава у Кремљу. Ево шта смера Вашингтон, Легли, Стејт департман, Брисел, Кијев, пета колона, корупционаши и системски либерали (шеста колона), чак и тамна страна самог Путина (њу свако има, а код владара она је највећа, јер је и његова личност већа). Силе ада хоће да убију Путина. Духовно, политички и сасвим конкретно.

    Свете битке Свете Русије

    Обратите пажњу: Када је Света Русија истински била Света (Московски период), водили смо значајне, али ипак, локалне ратове. Бранили смо веру и истину, али наши непријатељи нису били чисто зло – ни казањски ни астрахански Татари, ни Ливонски витешки ред, тим пре ни Литванија, Супарници, конкуренти, носиоци идентитета другачијег од нашег, али никако не ђаво. Ако смо их тако и називали, то је само метафорички. Да, у мржњи према Русима увек је било нешто ђаволско, али не у чистом облику.

    Касније су се размере наших деловања повећале.Али је и концентрација руског идентитета ослабила. У време Петра и његових следбеника Русија се потукла са Европом, али не више као Света Русија већ као европска национална држава која следи рационалну логику и световне интересе. Светост се назирала и у том периоду, али опет би било претерао рећи: Руска Империја је стуб светлости, а њени противници су – ђаволска јата. Нешто што помало подсећа на то, али никако у чистом облику.

    У совјетско време ова мисија Руса, који се супротстављају читавом свету, постала је још већа, планетарна и изражена. Супротстављање светском капитализму и европском фашизму тумачено је као остварење озбиљне предодређености. Али опет је форма те мисије била отуђена од руског начела материјалистичка, атеистичка идеологија. Комунизам је био привид саборности и злослутна пародија. Али, неке црте те саборности ипак су се у њему препознавале.

    Противници СССР-а били су близу максималног зближавања са мрежом ђавола, али опет не до краја. И у самом СССР-у постојале су мрачне сатанистичке мрље (уништење сељаштва, русофобија, атеизам, апсурдни догматски материјализам, технократија), а код његових непријатеља сатански степен још није био достигао крајњу прецизност.

    Током 90-их Русија се у лику политичке елите скоро сасвим предала непријатељу прихватајући његове норме, идеје и правила. То је био најгори период руске историје: никада Руси нису били тако далеко од своје суштине као „злих 90-их”.

    У време Јељцина Русијом су фактички владале оне исте снаге које су заузеле власт током преврата у Кијеву у марту 2014. И десио се распад Велике Русије у облику СССР-а. И паљба на Парламент. И тријумф отворено русофобске олоши: они су данас – пета колона, или се прикривају у редовима шесте, а тада су они били власт, елита, владајућа скупина.

    Ђаво је 90-их ушао у нашу земљу, почео да уништава генерације, да деморализује културу, образовање, политику, дух. Ипак, паралелно, корак по корак, обнављало се Православље, народ је долазио у цркве, читао књиге, почињао да се моли и размишља о својој историји и свом идентитету. Упркос скотовима који су владали током 90-их.

    Последњи бој: кулминација руске историје

    А у време Путина настала је јединствена ситуација. Данас Русија није више оптерећена фатално лажном идеологијом – ни совјетском, ни либералном, ни империјалистичком. Зато нове битке Русије омогућавају да се скоро јасно без сметњи и ограничења види њена исконска духовна суштина.

    Руси су данас – једноставно Руси онакви какви јесу. А то отвара могућности правог и слободног деловања духа – Светога Духа кроз нашу црквеност, народног духа – кроз наша чињења, државног духа – кроз нашу власт и личност владара. Истовремено, непријатељ са којим улазимо у завршну битку више се не крије.

    Култура данашњих САД и Европе, земаља НАТО и њихових саучесника, то је – култура правог пакла. Ту ништа није остало нејасно, вишезначно, скривено. Цивилизација антихриста изграђена је у глобалним размерама. И нико више нема намеру да крије њене праве основе.

    Ђаво је завладао на Западу, где је сатана пао пре почетка времена.То је његов део света према којем се ми окрећемо у тренутку Светог Крштења три пута понављајући „одричем се сатане” и „пљујем на ђавола. Ђаво је увек био јак на Западу, али никада раније није имао апсолутну пуноћу власти.

    Истовремено, Русија је данас још увек сачувала, иако донекле у окрњеном облику, стари Романовски и совјетски значај. Како год покушавали да нас сместе у регионални ниво ми смо очували статус велике светске силе. И управо нам то не опраштају.

    Зато финална битка Русије тек сад почиње. Све претходно био је увод, историјски прелудијум за садашњи тренутак. Тек сада је све стављено на коцку. Не само наша судбина, него и судбина Духа.

    Битка за Украјину – није политика, чак ни геополитика. То је – Свети рат. Рат Краја Историје. Он се истог часа води на свим нивоима, али је његова суштина – завршни судар сила светлости и таме. Руси су носиоци Христа, Сина Божјег, Светлости. Њихови противницу су ђаволске хорде.

    Толико је звучних речи изговорено и раније да је данас тешко поверовати да је баш нама припало да будемо последњи акорд светске историје. Можемо да говоримо о девалвацији есхатологије и истрошености апокалиптичних расположења, о пропасти пророчанстава и предсказања. Али, ми не предсказујемо и не проричемо, ми интерпретирамо структуру руске историје полазећи од њеног религијског православног руског поимања.

    А произлази управо ово што произлази.

    „Јер, не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју” – говори св. Апостол Павле (Еф. 6., 12).Ко су та „поглаварства”, „власти”, „господари таме овога свијета”, „духови злобе у поднебесју”? Није плот и није крв, објашњава апостол, односно, то је невидљиви део ђаволове мреже.То је баш он у својој сржи. Наша битка за југоисток Украјине, за читаву Украјину и даље за Европу, за свет, води се „против поглаварства, власти, господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју”.

    Наш непријатељ је – ђаво, а наш вођа – Михаило Арханђел, и с нама је, с Русима, Бог.

    Аутор је философ и геополитичар

    Превела: Ксенија Трајковић

    (Факти, 9. 5. 2014)

    http://stanjestvari.com/2014/05/10/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-

  2. Varagić Nikola каже:

    Postoji li naš svet

    AUTOR: BORO SOLEŠA

    Odraz u ogledalu pokazivao je lice koje je izabrao tog jutra, sa malom senkom nečega između smeška i tuge u očima. Zašto, nije bio siguran. Možda zato što je izgubio već petu generaciju koju je zavoleo, ali ga je grejala nada da su neki obećali da će uskoro da se vrate.

    I nije mu bila potrebna nikakva droga ili soma Oldosa Hakslija da bude svoj, grejala ga je nada u povratak nekih, a posebno neke vesele devojke koju je upoznao još pre jednog veka i jako se zbližio s njom.

    Zasad ovo može biti samo uvod u naučnofantastičnu priču. Ali Amerikanac Robert Lanca (58) iz Bostona, Masačusets, smatra da je to posve moguće. Pa šta ako Lanca to tvrdi. Pa ništa, sem što se on bavi kloniranjem živih organizama, a to što čovek (službena verzija) još nije reprodukovan, samo je pitanje obzira i zakona. Lanca je bio u timu koji je klonirao ljudski embrion u ranoj fazi, patentirao postupak koji omogućava dobijanje ćelije za kloniranje bez ikakve destrukcije, a sa svrhom lečenja.

    Kada je još 1944. godine Maks Plank, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, „otac“ kvantne teorije, šokirao svet izjavivši da postoji energetska mreža koja povezuje sve u univerzumu i da taj „matriks“ sadrži sve, niko nije verovao da će za to ikada biti pronađeni nepobitni dokazi.

    Najnoviji eksperimenti pokazuju da je Plankov „božanski matriks“ realan i da je to svojevrsno skladište za sve postojeće, veza između mašte i realnosti – ogledalo u kojem se mogu videti sve naše misli i uverenja. Preostaje da shvatimo kako on funkcioniše i da mu se obratimo jezikom koji razume, a onda sve postaje moguće – počevši od isceljenja našeg tela i od najteže bolesti, pa do stvaranja mira u svetu.

    Matriks se pojavljuje kao stvarnost koja postoji kao svet, a zapravo se radi o morfogenetičkim poljima na niskim vibracija. David Bohm, kvantni fizičar koji je radio na ideji holografskog svemira, naziva ga direktnom, eksplicitnom realnošću. Pri tome bi postojeći „naš svet“ bio neka vrsta iluzije koja izvire iz drugog gde sve što doživljavamo već postoji, a to je unutrašnja stvarnost koja je u svakom deliću vremena, bili toga svesni ili ne.

    Prošle nedelje je na tu temu bila organizovana tribina pod nazivom „Da li živimo u matriksu“ u Velikoj sali SKC-a i to sa filozofskog, psihološkog, fizičkog i umetničkog stanovišta. Pitanje takozvane simulirane stvarnosti postalo je još važnije za nauku nakon teorija francuskog filozofa Žana Bodrijara. Malo ko nije video kako se to radi u holivudskom hitu „Matriks“ braće Vačovski, u kojem se iz literature tipa „Vrli novi svet“ Oldosa Hakslija vadi ekstrakt formule da je čovečanstvo zapravo samo deo jedne takve savršene simulacija.

    U SKC su se opet čula temeljna pitanja: da li čovečanstvo zaista živi u univerzumu koji je samo simulacija koju generiše neki svemirski superkompjuter; radi li se zapravo samo o naučnoj fantastici ili validnoj teoriji; mogu li naučnici već proizvesti dovoljno verne i detaljne simulacije, čija se verodostojnost može graničiti sa realnošću?

    Dr Aleksandar Bogojević sa Instituta za fiziku tu je temu pojašnjavao uz pomoć primera superkompjutera CERN-a, koji je „kriv“ za internet na Zemlji. Stvarnim i nestvarnim, te „istinitim imaginacijama“ bavio se dr Oliver Tošković iz laboratorija za eksperimentalnu psihologiju i laboratorijske simulacije koje su danas neizostavni deo svakog većeg eksperimenta. Skrenuta je pažnja na finu, tananu, razliku između onoga što je prava realnost i onoga što mi ponekad smatramo realnošću.

    Profesor dr Mašan Bogdanovski sa beogradskog Filozofskog fakulteta tumačio je istoriju ideja o simuliranoj stvarnosti sve tamo od Platona do mislilaca našeg doba. Ukazao je na epistemiološke zamke u koje se može upasti ukoliko se stvarnost ne analizira na način na koji bi trebalo.

    Pisac i novinar Muharem Bazdulj se bavio paralelom između naučnih teorija i kulturnih fenomena, poput filma „Matriks“, i razmotrio zbog čega je ova ideja tako snažno uticala na najširu javnost u trenutku kada je popularizovana kroz film braće Vačovski.

    Pitanja je bilo više od odgovora. U polemici se otišlo do teorije da je univerzum, pojednostavljeno rečeno, vrsta holograma. Jasno je koliko TV rijaliti šou podražava sliku stvorenu Orvelovom filozofijom u kojoj postoji izraz „novogovor“, kao slika prevare društva, a kovanice takvog jezika samo su maska takozvane realnosti. Haksli se u „Vrlom novom svetu“ „zalaže“ za genetičko programiranje ljudi i veštačke hemijske rajeve koji se postižu upotrebom halucinogena, pa je uveo i stari indijski pojam „soma“, čudesnu materiju koju su bogovi koristili kao tajni napitak koji vodi u blaženi trans i ekstazu.

    Upravo su takve kolektivne manipulacije nabujale u eri posle Drugog svetskog rata, kada se radilo na proizvodnji svesti koja se stvara nametanjem „nove“ memorije, a to je onda samo predvorje za moguća razna opasna naređenja i navođenje na užasne stvari.

    Za posebnu analizu idealan je Priručnik za mentalne smetnje Američke psihijatrijske asocijacije, sa novim pravilima i listom novoutvrđenih (mentalnih) poremećaja. Tako se kao mentalni poremećaj smatra orthorexia nervosa, koja se objašnjava kao mentalni napad i zaokupljenost pripremama zdrave hrane, planiranje jelovnika, redovna vežba i borba protiv pesticida, herbicida i konzervansa u toj meri da se osoba ne oseća dobro ukoliko jede nezdravu, kaloričnu i masnu hranu. Isto važi i za PAB ili passive-aggressive behavior, tj. pasivno-agresivno ponašanje kojim dotični na pasivan način, a agresivno opstruira neki opšteprihvaćeni društveni cilj ili vrednost. Kao organized stalking ili organizovano uhođenje se vodi svest da vas administracija ili vlada i njene tajne službe kontrolišu uz primenu tehnoloških alatki. Čak se promene raspoloženja, smetnje pamćenja, poremećaj pažnje, i radnje i aktivnosti koje proizilaze iz želja, prikazuju kao razlog smeštanja u psihijatrijsku ustanovu iako su često samo bezazleni životni procesi.

    To je moderna, potencijalno veoma opasna interpretacija onoga što je Plank jezikom fizike opisao: „Postoji jedno mesto u kojem sve stvari počinju, mesto čiste energije. U tom inkubatoru stvarnosti sve je moguće. Poznato je pod različitim nazivima, od kojih se najviše upotrebljavaju matriks, polje i polje nulte tačke.“

    Verovatno bi mnogi stanovnici planete Zemlje pristali da im se deo života zauvek izbriše, posebno u ratnim periodima i dobu prirodnih katastofa od praistorije do danas. Posle se to opisuje kao skupljanje dragocenih iskustava, ali nekako se čini da je sve više tih iskustava, a lekovitog Dositejevog naravoučenija jednostavno nema. Samo u prošlom i na početku ovog veka čovečanstvo je prošlo Veliki rat, pa zatim nacizam i fašizam, do jugoslovenskog rata, Iraka, Avganistana i Sirije, sada Ukrajine. Lek je možda neki matriks, ali kao i u svim pričama to dolazi mnogo, mnogo, kasnije.

    Besmrtnost

    U februaru 2011. „Tajms“ je objavio da će 2045. godine čovek postati besmrtan. Brak između čoveka i tehnologije objavljen je na Dan Sv. Valentina, uz egzaltirani nagoveštaj da će se čovek transformisati u „nešto novo, nešto bolje!“ Ovu ideju promoviše NASA tvrdeći da ćemo uz pomoć nanotehnologije i robotike, „popravljajući“ genetiku, moći da kontrolišemo procese u svom organizmu do nivoa molekula. U predloženom budžetu za 2014. predsednik SAD Obama zahteva da američki Kongres odobri ulaganja od 100 miliona dolara za pokretanje projekta pod nazivom BRAIN (Brain Research through Advancing Innovative Neurotechnologies) – Istraživanje mozga kroz unapređenje inovativnih neurotehnologija.

    http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/postoji_li_nas_svet.26.html?news_id=281151#sthash.KcWws5XK.dpuf

    • Varagić Nikola каже:

      NAUKA POTVRĐUJE: Živimo u matriksu, robujemo nepoznatim bićima?! Ako nauka konačno potvrdi da živimo u nečijoj simulaciji pre nego u stvarnosti, sledi potraga za odgovorom na najjezivije pitanje koje je čovek ikada sebi postavio: ko nas obmanjuje?

      NAUKA POTVRĐUJE: Živimo u matriksu, robujemo nepoznatim bićima?!

      Jedno od pitanja koje je obeležilo istoriju filozofije u poslednjih pet stoleća svakako je jedno od naizgled najbesmislenijih koja su ikada postavljena: da li je ovo oko nas realnost ili sanjamo, da li zaista postojimo u ovom svetu na način na koji mislimo da postojimo ili nas obmanjuju zli demon, ludi naučnik ili neko vanzemaljsko biće?

      Epistemologija kao savremena filozofska nauka počela je sa Reneom Dekartom a u popularnu kulturu i u umove velike većine ljudi ušla sa filmskom franšizom “Matriks“, pre svega njenim prvim (i najboljim?) delom.

      Osnovna ideja iza ove hipoteze leži u tome da nikada ne možemo biti sigurni da li sanjamo ili smo na javi, pošto smo svi iskusili snove koji su toliko realni da čak ni kada smo se probudili nismo bili sigurni da li se to stvarno desilo ili ne. Dekart je debatovao o mogućnosti da nas obmanjuje zli demon koji je pametan i obmanjujući koliko je i moćan i koji svu svoju snagu koristi u svrhu stvaranja iluzije u nama (a možda i u drugima) da spoljni svet postoji.

      Savremena filozofska varijanta ovog koncepta je tzv. mozak u tegli koji je žicama povezan sa superkompjuterom, koji stvara istu takvu iluziju.

      “Matriks” je umetničko razvijanje ove hipoteze: naš svet je iluzija, kompjuterska simulacija koju je napravila mašina sa veštačkom inteligencijom, dok mi zapravo obitavamo u kapsulama sa telima koja su kablovima nakačena na superkompjuter koji čini da mislimo da postojimo ovde gde postojimo iako smo u stvari na nepreglednim “poljima” na kojima nas uzgajaju roboti kao što mi danas uzgajamo svinje (da li sada osećate neku samilost prema životinjama koje industrijski gajimo radi klanja?).

      Akcija u filmu počinje u trenutku kada Morfeus (koga glumi Lorens Fišburn) ponudi Neu (Kijanu Rivs) izbor: uzmi plavu pilulu i nastavi da živiš u blaženom neznanju, ili uzmi crvenu, saznaj pravu istinu o svetu u kome živiš i otkrij “koliko zečija rupa zaista duboko ide”.

      Naučnici su sada u stanju da nam ponude isti izbor proučavajući radijaciju iz svemira. Ako zaista živimo u simulaciji onda fizički zakoni koji vladaju našim svetom ne moraju nužno biti i zakoni koji vladaju meta-univerzumom naših obmanjivača.

      Prvi pokušaj nauke da otkrije istinu o našem univerzumu dogodio se 2001. godine kada je Set Lojd, inženjer kvantne mehanike sa MIT-a, procenio broj kompjuterskih operacija koje je naš univerzum izvršio od Velikog praska. Njegov zaključak je bio da je da malo verovatno da smo u simulaciji pošto bi računar za tako nešto morao biti veći od samog univerzuma, a bila bi potrebna i veća količina energije nego što je ceo univerzum poseduje.

      Međutim, drugi naučnici su uskoro ustanovili da tako nešto uopšte ne bi bilo potrebno: bilo bi dovoljno jednostavno napraviti nesavršenu repliku kosmosa koja je dovoljno dobra da zavara njegove stanovnike. Na primer, mikroskopski život, stabla u šumi i daleke zvezde ne bi u simulaciji postojale imanentno već samo u onim retkim situacijama kada ih neko od nas posmatra. Mi to nikada ne bismo znali jer svaki put kada bacimo pogled na ove objekte, oni bi bili tu i nestajali kada ga skrenemo.

      Ako je ovo tačno, onda je potreban daleko slabiji računar nego što je Lojd mislio pre 12 godina.

      Čak ni sa današnjom tehnologijom koju ljudi poseduju nije nemoguće stvoriti virtuelni univerzum. Šta više, naučnici to i rade, kada prave simulacije o ranom kosmos i mladim galaksijama koje se razvijaju i menjanju. Pošto tehnologija napreduje munjevitom brzinom, uskoro bi jedino zakoni mogli biti ono što nas sprečava da i sami stvorimo jedan ovakav simulirani kosmosu u kome žive veštački ali svejedno osetilni ljudi.

      – U roku od jednog veka moći ćemo da ubacimo ljude u simulaciju – tvrdi Sajlas Bin, nuklearni fizičar sa Univerziteta u Vašingtonu.

      Zbog svega ovoga je Nik Bostrom, filozof sa Oksforda, zaključio 2003. godine da je mnogo smislenije kladiti se na to da smo obmanuta veštačka inteligencija bazirana na silicijumu u jednoj od mnogih simulacija nego na to da smo bazirani na ugljeniku i da živimo u stvarnom svetu.

      Ova opklada je postala realna kada je matematičar Džon D. Berou sa Kembridža ocenio da bi nesavršena simulacija stvarnosti morala imati povremene kvarove i kao i svaki softver morala biti apdejtovana s vremena na vreme. O kakvim kvarovima je reč? Pa na primer kada se fizički svet ponaša suprotno zakonima koji u njemu vladaju, ili kada izgubimo ključeve i nađemo ih na praznom stolu koji smo nekoliko puta proverili. A to se dešava.

      Gorepomenuti Sajlas Bin je predložio konkretan test: serijom naučnih hipoteza i proračuna došlo se do zaključka da bismo, ako je naš univerzum simulacija, morali svedočiti maksimalnoj energiji najbržih čestica. I gle čuda, astronomi su primetili da je maksimalna energija najbržih čestica uvek ista i iznosi 10 na 20 elektronskih volti.

      Pored toga, ako je svemir beskočanan onda bi kosmički zraci morali da dolaze iz svih pravaca podjednako. Ako živimo u simulaciji onda ta jednaka distribucija ne bi postojala. Astronomima je potrebno još puno podataka i istraživanja da bi mogli da odgovore na ovo pitanje, ali pre nego što se to desi morali bismo se pripremiti na najgore.

      Ako smo zaista obmanuti, ko je naš obmanjivač, ili ko su obmanjivači? Da li je to ono biće koje od vajkada zovemo Bogom? Da li bi potvrda hipoteze o simulaciji bila konačni dokaz da nebeski otac postoji?

      Ili su naši obmanjivači zapravo samo dobroćudni naučnici koji to rade samo da bi razumeli kosmos, bez želje da se mešaju u svoju simulaciju? Da li su možda u pitanju tvorci nekog džinovskog rijalitija u kome se nalazimo, koji menjaju pravila kako im se ćefne i mešaju se u naše stvari radi svoje zabave? Da li se možda igraju nama kao što se mi igramo Simsima? U tom slučaju, da li bi onda trebalo da se trudimo da živimo što je zabavnije moguće u nadi da će nas naši obmanjivači vaskrsnuti u nekoj novoj simulaciji?

      Postoji još jedna strašnija mogućnost: šta ako su naši simulatori takođe i sami u simulaciji nekog još moćnijeg?

      Odgovor na test o kosmičkim zracima bi mogao da odgovori samo na pitanje da li smo deo obmane, ali na pitanja koja slede posle toga odgovore mogu da dobiju samo odabrani.

      Tu se vraćamo na suštinu. Kada bi vam neko ponudio plavu i crvenu pilulu, koju biste uzeli? Da li se plašite istine?

      http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/882812-da-se-najezis-zivimo-u-matriksu-robujemo-nepoznatim-bicima-foto-video

  3. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део) […]

  4. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део) […]

  5. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део) […]

  6. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део) […]

  7. […] Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део) […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: