Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (20. део)

август 29, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (20. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (7. део)

 

 

Пред вама су делови из текста који је средином маја објављен на сајту Пешчаник, док пишем овај део “Промене свести“, а који доприноси разумевању проблематике која се овде отвара (као и разумевању закона два смера) и тражењу решења. Аутор је Јана Баћевић, истраживач на Институту за образовање и педагогију универзитета у Архусу, у Копенхагену, Данска (од 2006. до 2009. руководила је семинаром социокултурне антропологије у Истраживачкој станици Петница):

“Модел у коме министарство диктира курс (политику), а на ‘заједници’ је да ту политику спроведе, само је још једна варијација идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту), док ‘друштву’ (читај: свима који не спадају у елиту) најчешће приписује одговорност за неуспехе. Оба приступа подразумевају да ‘лидери’ увек знају шта је најбоље: проблем је у ‘непросвећеним’ масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро. У просветним радницима који не разумеју да ће им бити боље са мањом платом. У младим истраживачима који не схватају да је много боље продавати патенте фармацеутским компанијама. Другим речима, проблем је у свима који нису ‘ми’ – а, у овом случају, ‘ми’ смо мала, повлашћена елита која мисли да бити на власти значи, по дефиницији, бити у праву (…) Проширити петнички модел на образовање у Србији значило би уништити посебан статус научног образовања, и његове принципе применити на укупну популацију. Много опасније, то би значило да се успех и напредовање учесника у образовном процесу мере у односу на то како се – и да ли се – уклапају у наведени модел… Шта би се догодило са онима који се не уклапају? Са онима који, на пример, воле музику, а не области које ПИСА мери? Са онима са много интересовања, а без посебног ‘талента’? Са онима са проблемима у учењу? Коначно, шта са онима који не желе да се такмиче и не желе да буду ‘најбољи’ у нечему? Они би готово сигурно били гурнути на маргину образовног процеса, а затим и друштва, као ‘лењи’, ‘непродуктивни’, можда чак ‘друштвени паразити’. А зна се шта се ради са паразитима, зар не? Оно чему сведочимо, заправо, јесте увођење – на мала врата – социјалног дарвинизма у образовање. Образовање које је усмерено на развој елита прави велику – и вештачку – поделу између оних који се у тај модел уклапају, и свих који ‘отпадају’… Запамтимо, елитно образовање увек има за циљ продубљивање разлике између оних који га поседују и оних који га не поседују. Другим речима, на поделу између ‘нас’ и ‘других’. Приче о томе ‘ко је нови министар’ – позитивне, једнако као негативне – служе томе да одвуку пажњу јавности са много важније, а до сада углавном неупит(а)не, идеолошке трансформације дебате о томе шта је образовање и чему оно служи, и – најбитније – ко има право да о томе одлучује. То је дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор. Она је политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на ‘чињеницама’ или ‘доказима’ – просто зато што подразумева расправу о суштинским питањима уређења живота у заједници, као што су једнакост, права и поверење, и зато што има импликације за то како живи свако од нас. Самим тиме, та дебата мора да буде отворена и за оне који нису ‘елита’. Образовање, између осталог, треба да служи томе да омогући да се њихови гласови чују.[1]

Универзитетску (академску) елиту чине, у већини, они који испуњавају услове које је још Платон поставио за упис у Академију. То су они са аристотеловским, картезијанским, кантовским, контовским или дарвиновским разумом. Јавно влада – научник. Тајно влада – масон. И један и други користе шестар, лењир, бројеве, троуглове… Опште образовање је јавно и доступно, наизглед, за сваког – “тајне науке“ само за изабране или инициране. Неки међу њима надају се сусрету, како је то описао Марко С. Марковић, у “тачки Омега“. Као што је Џ. Фрејзер приметио, “магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“[2]. И научник и мистик, свако на свој начин, тежи да стигне до “језгра“ које је Никола Тесла помињао, до врховног закона природе, теорије свега, великог архитекте. Неко мисли, уверен је, да је стигао, и одређује степенике сазнања који воде до самог врха “пирамиде знања“. На том ступњу знања не стиче се моћ само да се (ограничено) интервенише у природи, већ и да се (ограничено) утиче на свест/ум одређених људи (користећи и научна знања/технику, и знања друштвених наука попут психологије – и оних психолога који одбацују онострано, окултна знања и магију).

Тако се ствара(ла) (и) елита која данас влада у Србији. Ту (прозападњачку) елиту копирала је и руска елита у доба царевине, још више комунистичка елита, слично је и код нас. Део српске елите личи на део руске елите, а тај део руске елите личи на елиту Запада. На пример (иако баналан, добро показује ту униформизацију), зашто је кравата обавезна приликом сусрета руских и српских званичника? Зашто се  толико имитира(о) Запад? Са друге стране, како сам већ истакао, српска и руска елита не имитира елиту са Запада када се ради о стварању ефикасне, социјалне и правне државе, у којој би обичан човек могао да оствари своја права и да достојно живи од свог рада.

“Организовани атеизам“ у Србији и Русији тријумфује на нешто другачији начин него на Западу. То је био тријумф “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“ који је на Западу испреплетан са капитализмом (крупним капиталом – најбогатијим трговцима, банкарима, првим индустријалцима – са лихварима) од самог почетка. Код Срба и Руса је “искључиво математички, физички, биолошки разум“ тријумфовао са доласком комуниста (“организованог атеизма“) на власт – који су били искључиви и који су прогонили СПЦ и РПЦ (и вернике других религија, уопште вернике) како се цркве и верници на Западу (чак ни у Француској) нису никада прогонили, који су укинули деморатски систем и угушили приватно предузетништво и забранили приватну својину. То се добије када власт узму мали ученици који хоће да се докажу пред својим учитељима.

До праве испреплетаности науке и технике у Србији (и Русији) није дошло, као на Западу, у демократском и капиталистичком систему, у друштву које је неговало индивидуализам, већ у комунистичком – тоталитарном – систему, у друштву које је било више у колективистичком духу.

Почетак индустријализације у Србији, као и развоја науке, је пре 1945. али је тек после те године, са доласком КПЈ на власт, спроведена масовна државна (планска) индустријализација и са њом повезана урбанизација, уз монопол научног ума – пресликавање модела из природних наука, веровање да се рационалним путем може створити нов човек и ново друштво, разумети и бескрајно развијати свет, рационализација свега постојећег – ум редукован на технички разум. Знамо како је изгледала комунистичка испреплетаност науке и технике са привредом (економијом). Српски (југословенски) комунисти били су вешти имитатори и симулатори. Комунистичка Југославија је технолошки заостајала за Западом, али и за СССР-ом. Још увек има доста оних који хвале југословенски комунистички образовни и привредни систем. Образовање је било свестрано, али на онај површан начин. Зато на ПИСА тестовима ђаци лоше пролазе, али и да постоје тестови који су више у друштвено-уметничком, а не само у природно-математичком духу, не би били бољи резултати, јер људи овде нису образовани да мисле својом главом, критички и да иду до краја, у дубину, у суштину, да буду активни и креативни, да уче због себе, због знања, а не због утицаја споља, због друштвеног статуса и слично. Затим, социјалисти су се, крајем 19. и почетком 20. века, у Србији појавили као заштитници сељака и радника. До краја 20. века на сељака-домаћина и развој пољопривреде сви су заборавили. Радници (грађани СФРЈ) нису постали богатији (и оно мало што су добили одузето име је током транзиције од 1990. до данас), односно комунисти (владајућа елита) нису српском моделу човека-масе “допустили“ (нису били довољно способни и поштени или мање похлепни) да се, како је Ортега приметио, “удобно смести у свет изобиља у којем види само преобиље средстава, али не и тескобне стране живота“ (као што су се радници/пролетери на Западу изборили за свет изобиља, што је одговарало и капиталистима који су тако од радника/пролетера стварали потрошаче –  који у доба неолиберализма све више постају прекарни радници, са мање права од пролетера, што су постали и српски радници у последње две деценије). Али се у свет изобиља јесте сместила српска владајућа елита (и по томе се може видети њена нехришћанска основа, јер хришћани не теже ка изобиљу, нису материјалисти и хедонисти[3]). Комунистички диктатор и његови сателити живели су у већем изобиљу него елита која је владала пре њих, или политичари на власти у западним државама.

Праве средње класе у СФРЈ није било, јесте било оних, пре свега високообразованих, који су зарађивали нешто више него њихове колеге унутар држава Варшавског пакта, у Кини и на Куби, али је то било далеко испод стандарда њихових колега на Западу. Исто важи и за избор материјалних средстава, у продавницама у СФРЈ јесте било више разнолике робе и робе са Запада него у Мађарској и Румунији, али у односу на Данску или Канаду, то је био мали избор. Пошто су живели у диктаторском систему, та економска независност је била условна, тј. није било економске независности јер није било слободе мишљења, није било слободне критике режима, па је бесмислено говорити о средњој класи – постојале су само две класе: господари (револуционари, удбаши) и робови (радници и сељаци). За напредовање у друштву и хијерархији постојао је само један избор – чланство у КПЈ и обожавање маршала (а са тим се подразумевао прелазак на писање латиницом, удаљавање од православне вере и СПЦ, одустајање од одбране српских интереса). Унутар те владајуће елите формирала се “изгубљена“ генерација, генерација малих пионира, који су уживали извесне привилегије и живели боље од осталих у СФРЈ (и од оних на власти у СССР-у и осталим комунистичким државама), као “права“ аристократија, где су се формирале и личности размаженог детета – наследне аристократије. Такви данас (последњих 20 година) владају у Србији (што отвара и питање – шта се догодило са “дисидентима“ из доба СФРЈ?). То је разлог зашто тренутни председник владе Србије под окупацијом и председник СНС тако мелодрамски, емотивно наступа у медијима (и зашто га толико људи следи). На власти се устоличио српски модел човека-масе. Православни патријархат заменио је комунистички патернализам. Комунистички патернализам заменио је квазидемократски патернализам. У комунистичкој Југославији корени су американизације – прихватања америчког начина живота. Међутим, Срби су у 19. веку на исти начин прихватали пре свега француски и немачки начин живота. Србију воде људи који се препиру да ли је бољи амерички или немачки или француски начин живота, борба се води између англофила, германофила и франкофила. Политичка и друштвена моћ није у рукама (православних) русофила (можда зато што тренутно већину међу русофилима унутар владајуће елите чине национал-комунисти и формално религиозни?).

Са ширењем “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“ ширио се и женски ум, женско начело. А женски ум је, према општем уверењу, повезан са емоцијама и интуицијом, а не са рационалним и аналитичким умом. Женски принцип је хаос, а мушки космос. Међутим, феминизам се развија у духу радикалног рационализма. Феминизам се шири заједно са природним наукама, на крилима “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“ и “организованог атеизма“, као и капитализма[4].

Француски егзистенцијалистичко-марксистички философ и атеиста Ж. П. Сартр, који је са феминисткињом Симон де Бовоар, средином 20. века, био у “јединственој отвореној вези“, био је, и остао је, веома цењен међу српским марксистима и атеистима. По Сартру, не постоји философија, већ философије. Жива философија постаје средство помоћу кога класа у успону долази до свести о самој себи. “Тежња философије за универзалношћу одговара тежњи класе у успону да постане универзалном, њеној тежњи да ствара историју. Али, шта у том случају означавају друге философије? Оне су, по Сартровом мишљењу, мртве и неповратно припадају прошлости. Сартр илуструје своју тезу примерима који следе. У време племства и трговачког капитализма, једна буржоазија правника, трговаца и банкара схватила је нешто о самој себи кроз картенијанизам. Век и по касније, у почетној фази индустријализације, буржоазија фабриканата, инжењера и научника била је у основи идеје универзалног човека коју је предложио кантизам… Философија, према Сартру, мора бити истовремено тотализација знања, метода, идеја водиља, офанзивно оружје… Између 17. и 19. века, Сартр проналази три креативна философска подухвата. Подухват Декарта и Лока, подухват Канта и Хегела и најзад Марксов подухват. Ове три философије постају, свака у свом одговарајућем историјском моменту, центри око којих се свака посебна мисао окреће и хоризонти целе културе. Оне не могу бити превазиђене, ако историјски моменат чији су оне израз није превазиђен. Сартров закључак је да је свака претензија превазилажења марксизма у нашем историјском моменту враћање на премарксистичку философију.[5]“ Класа у успону тежи да постане универзална, друге философије су мртве, философија (класе у успону) мора бити тотализација знања, хоризонт целе културе. “Пакао, то су други“ – пише Сартр. Да ли онда постоји философија, или постоје философије?

Унутар српске владајуће елите све се окреће око радикалних рационалиста, којима се супростављају, бранећи свој животни простор, романтичари-просветитељи међу које спадају и егзистенцијалисти-атеисти и (западно)хришћански романтичари и тако романтизовани националисти. На пример, у врху САНУ деценијама се мењају рационалисти и романтичари, заједно владају. Радикални рационалисти су претежно либерал-комунисти, анационални, друга Србија. Романтичари су претежно национал-комунисти, националисти, прва Србија. Као хришћанин, себе не видим унутар ове две Србије. Радикални рационалисти и романтичари-просветитељи имају доста заједничког, сличне темеље, од Дарвинове теорије еволуције коју (интимно) прихватају пре него Постање, преко Фројдове психоанализе до Декартовог, Хјумовог, Кантовог или Хусерловог рационализма где се разликују у степену рационализације свега у свету. Са једне стране је учење које долази од Бога, од Богочовека, са друге стране су учења која долазе од људи.

Немачки хришћански и нехришћански романтизам је покушај да се “страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти“. Новалис (Георг Филип Фридрих фон Харденберг) је био такав “хришћански“ романтичар на крају 18. века. Као одговор на ширење радикалног рационализма и Француске револуције пише дело “Хришћанство или Европа“. Међутим, он је био више просветитељ него хришћанин, а посебно није био православан хришћанин. То значи да је био на страни оног људског сувише људског, у (не)ничеанском или кантовском смислу – без вере у живог Бога. Исто тако је био и на страни оног природног, нагонског у односу на духовно, аскетско. Духовност романтичара разликује се од духовности исихаста, јер романтичари долазе из схоластичке традиције и граде више пагански (пантеистички, дионизијски) него хришћански однос према природи и телу као делу природе. За романтичаре су осећања и жеље испред сазнања. За исихасте, да се подсетимо, духовно је изнад осећања и разума. Новалис је истицао значај тела, али више у духу “нове антике“, антропоцентризма, човекобоштва, јер “ми смо сами“ и “позвани смо у мисију да обликујемо Земљу“. Писао је и да “Бог тражи богове“ у свету “без плана, замисли“, веровао је да за уистину религиозног човека ништа није грех; када је имао нешто више од 20 година оженио је девојчицу од 12 година која је била “лепа као анђео“. “Понесен хилијастичком идејом о хиљадугодишњем царству мира и моралног усавршавања на Земљи, Новалис будуће хришћанство гледа као католичко (општеважеће) ослањајући се на Лесинга, Канта и Шлајермахера који су писали о ‘једној, универзалној и правој цркви’, да је људски род одгојен за ‘вечно Јеванђеље’. Овај хилијазам је почивао на традицији оног езотерног хришћанства које је наговештавало ‘хиљадугодишње доба светог Духа’, видљиво деловање Светог Духа.[6]“ Хилијазам је јерес. Хилијазам није део светосавске традиције. Свети Сава је правио разлику између небеског и земаљског, невидљивог и видљивог, није тривијализовао последице пада у грех. Светосавље са једне и романтизам и национализам са друге стране – немају исту основу. Основа светосавља је у Светом Писму и Предању, у исихазму. Учени Срби почетком 19. века највише су били под утицајем Немаца. То је доба немачког романтизма и национализма. Имануел Кант био је немачки националиста. Немачки националиста је био и романтичар Гете. Хегел је истицао Бемеа само зато што је био немачки националиста. Маркс је написао “Немачку идеологију“. Срби прихватају та учења и образују се према њима (али и Руси, попут Никојала Берђајева који је величао, озбиљно схватао, људе попут Бемеа, Штајнера… који је у своју философију уградио и кантовски хилијазам). Временом су почела све више да примат преузимају и учења која су стизала од Француза, како од романтичара и националиста тако и радикалних рационалиста, позитивиста и републиканаца, а касније и британских емпириста и либерала, све до американизације у другој половини 20. века. Од Новалиса преко Маркса и Дарвина до Сартра и Холивуда.

Срби су склони романтичарском духу, нашли су себе у тим идејама, зато што се осећање ставља испред разума, зато што је код већине Срба развијенија емоционална интелигенција од рационалне интелигенције. Но, романтичари су и рационалисти, када се ради о суштини вере – у онострани свет, библијском опису стварања света и пророковања краја света – романтичари су попут осталих просветитеља. Код Срба има нешто више романтичара него на Западу због тога што је међу Србима више оних који имају развијенију интуицију и емоције него међу Немцима, Енглезима, Швеђанима… код којих је више оних који су рационални. Зато су код Срба осећања често пресудна за доношење одлука и код рационалиста који себе не виде као романтичаре, већ као праве рационалисте. Узмимо као пример – страх од Запада – и то не страх код оних који се плаше новог и непознатог, и због тога су против Запада, већ оних који познају Запад, желе да Србија буде интегрисана у западни свет (а нису страни плаћеници) између осталог зато што желе да уреде Србију на рационалистички начин (и верују да би Србија била, ту не греше, боље место за живот ако би била боље уређена, што је немогуће ако грађани нису рационална бића). Они то раде из страха, јер ако то не ураде плаше се да ће Нато уништити Србију и да ће Срби нестати (то је често њихов аргумент: “окружени смо са ЕУ и Нато и немамо избор, или ћемо бити са њима или нас неће бити“) – не верују да можемо сами да бринемо о себи већ нам је потребан патерналистички центар. Они улазак Србије у ЕУ виде као неку врсту спаса, иако разум каже да је то самоубиство. Ако не желимо сами, добровољно у ЕУ, бићемо побијени; улазак у ЕУ, као што видимо, јесте самоубиство. Бити убијен или сам себе убити? Разум се пита: да ли су ЕУ и САД напредне, пацификоване и демократске творевине ако постоје претње и влада страх? Разум се пита: да ли је циљ ЕУ да заиста прими Србију или само жели да наведе Србе на самоубиство тако што ће постављати стално нове услове и одлагати пријем, све док Срби не нестану, да не би ЕУ прљала руке, да би ЕУ остала “напредна“ у односу на “заостале“ Балканце?

Само су православни Срби (искрени верници), у овом тренутку, јасно и гласно -недвосмислено – за политичку и војну неутралност, или за боље односе са Русијом, односно, против уласка Србије у ЕУ и Нато, и зато Србија улази у ЕУ, јер је у ЕУ воде радикални рационалисти и романтичари-просветитељи. Зато владајућа елита уводи “социјални дарвинизам на мала врата“, “према областима које ПИСА мери[7]“. У квазикапитализму (и квазидемократији, јер је Србија под “меком“ и над једним делом војном окупацијом) главне токове новца контролишу неокомунисти и неолиберали, а то су они којима су “бројеви највеће добро које су људи добили од богова“, па и када се ради о национал-комунистима (као неокомунистима којима је потребан “доказ“ да би били искрени верници). Њима је потребан “доказ“ да Срби могу сами о себи да се брину и да ће Србија напредовати ако одустане од уласка у ЕУ. Вера не захтева такве “доказе“. Зрели људи брину сами о себи. Тренутни председник владе Србије под окупацијом следи протестантску и капиталистичку етику. Пошто је Запад дехристијанизован, у суштини, Србијом управљају они који следе еволуционистичко-релативистичку етику закона јачег (природне селекције) и небирања средстава за остварење својих личних циљева, пошто је лична корист на првом месту. То је основа неолибералне идеологије. То је, да направим аналогију са Сартровом живом философијом, једина жива етика владајуће класе. Зато полиција сме да ухапси српског тајкуна, али не сме да упадне у стране банке или фабрике у власништву страних корпорација и провери њихово пословање. Зато криминализована полиција сме да ухапси раднике који бране своју фабрику, да упадне у самосталну занатску радњу, али не и у компанију неког тајкуна (који се никоме није замерио). Председник владе две године обећава хапшење тајкуна, а онда позове тајкуне да преузму руковођење у највећим јавним предузећима. Тако раде људи без образа, безобразни људи. Питање за све нас, који нисмо као они, и код којих овакав популизам не пролази, јесте како ненасилним путем склонити те људе из власти и шта радити ако они примењују силу против оних који би да их склоне? Каква је наша етика, по коме/чему смо ми образовани?

***

Либерализам, “стари добри либерализам“, настао у В. Британији, потиче (и) из конзервативне, (западно)хришћанске етике. У Србији у 19. веку либерали нису били у већини и водећа политичка снага. Тако је било и у Краљевини Југославији. До тада (прва половина 20. века) је и у самој В. Британији хришћанство било потиснуто на друштвену периферију и власт су преузимали еволуционисти, егоцентрици и радикали/утилитаристи, али и масонерија (што је био један од услова за настанак неолиберализма – победа “new age“ идеологије, где су своје место нашле и источњачке философије, у односу на хришћанско учење и хришћанске вредности). У Краљевини Југославији је, унутар елите, потиснуто православно хришћанство, класични либерализам није ухватио корен, није било верске и етничке толеранције, што су после светског рата на недемократски начин комунисти неуспешно покушали да промене, тако да су у комунистичкој Југославији (СФРЈ) живели и радили само либерал-комунисти (као опозиција конзервативних национал-комуниста). Из тих либерал-комуниста, и понеког национал-комунисте, никли су данашњи неолиберали (о тржишној привреди у главним медијима говоре они који су цео радни век провели примајући плату и друга примања из државних буџета; о демократији исти ти, који су били и чланови Комунистичке партије Југославије, и одржавали једнопартијски систем колико су могли, као и они који говоре о демократији, о једнакости, а искључују сваког ко није “брат“; о борби против фашизма у Другом светском рату говоре опет исти, који сада заступају улазак у тоталитарну ЕУ[8] и економску зависност од “банкарских фашиста“[9], о грађанској побуну говоре они који величају СФРЈ и прихватају – не буне се као што се нису бунили ни за време СФРЈ – овакав недемократски улазак у ЕУ). Савремени српски неолиберали баштине традицију либерализма који је преузео тековине и циљеве Француске револуције (такви су међу британским либералима-радикалима били против оне берковске традиције неинтервенционизма, и осталих “класичних“ либерала из 18. века који су били свесни да је човек несавршен, и да има разних људи, да нису сви исти и једнаки, а који су приватно живели скромно, давали као анонимуси новац у хуманитарне сврхе и слично). Човек који је тренутно министар за рад у српској влади био је током деведесетих јуловац (југословенски комуниста), после 2000. предводи покрет социјалиста, и сада је министар за рад у влади која доноси неолибералан Закон о раду, као прави неолиберални капиталиста[10]

Тако је у Србији почетком 21. века испреплетан либерализам са демократијом, демократија са капитализмом, све ово са техником, али и масонеријом, итд. Поред свега овога не треба заборавити да српски народ нема праву елиту, духовна аристократија није владајућа, није организована, нема довољно таквих појединаца, а ако их има, нису организовани и не представљају друштвену снагу. Да није било Првог светског рата, идеологије југословенства и “new age“ покрета, Другог светског рата и доласка комуниста на власт, тј. да није изгубљен 20. века, можда би Србија на почетку 21. века имала праву аристократију, можда би 200 година после Првог српског устанка добила право (духовно, интелектуално, морално) племство. Што не значи да неће или не може добити до краја овог века.

До елите, тј. племенитих појединаца, не долази се кроз систем, па ни систем елитног образовања. Како је Ортега писао, “да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога и то релативно индивидуалних… (уједињење са другим члановима елите долази) после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе… Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, а други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран. Племенитости достојно је кад човек нема поверења у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави: такав човек прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора да би се досегло. Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају. Такав је живот као дисциплина – племенити живот. Отменост, племенитост, се дефинишу по захтевима и обавезама, а никако по правима. Присвојена права или привилегије нису пасивно имање нити прост ужитак, већ омеђује обрис домета до ког сеже снага личности… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете… Није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради, треба да буде… Није судбина у томе шта нам је воља да чинимо: пре се она препознаје и показује своје јасно, доследно лице у свести да треба да радимо оно што нам није воља да чинимо… Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“. 

Исус Христ био је слуга, служио је онима који би требали Њему да служе. Учио је да су сви људи једнаки. Али, и да има жита и кукоља. Жито су они сиромашни духом. “Осећање сиромаштва духовног – почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом. Осећање духовног сиромаштва стално прати хришћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дугом путу он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством… Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, – то је новина Богочовекових спасоносних врлина. Смерност, прва еванђелска врлина, јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину, он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. То је прва његова бескрајност, прва његова бесконачност… Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко – врло много. Никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти. И нека нико не сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора.[11]“ Сви Свети Оци када говоре о подвигу (кретању), како телесном тако и духовном, помињу “муку“, да је само делање “врло тешко“ и “врло мучно“, напредовање се постиже тешко и са доста напора. Хришћанин носи сам свој крст, а носити крст није лако. Обожење је бесконачан процес усавршавања. Обожење има много ступњева. Неко је на почетку пута, неко је израстао у “меру раста висине Христове“. Видели смо на примерима Патријарха Павла и Николе Тесле како аскете, тј. (духовно) племство које Ортега описује, служи неком вишем циљу, да раде оно што им није воља да чинимо (и Патријарх Павле и Никола Тесла, као што смо видели, сведоче да су доносили одлуке које су њима најтеже падале односно радили и оно што је било против њихове воље). Да се не би упало у гордост и лењост (да би се стално подизала лествица и постављали нови и тежи циљеви), хришћани знају да живимо у стању грехопада, да нико није савршен и да нема безгрешних, што важи и за Свете Оце. У Царству Божјем нема ничег сличног земаљској хијерархији моћи, кастинском систему. Због тога је важно да се не тривијализују последице пада у грех. Зато је осећање духовног сиромаштва почетак хришћанства, а обожење бесконачан процес усавршавања. Човек је сам пред Богом и наследство ту није важно. Тако Ортега не превиђа да је личност наследног аристократе (данас можемо поред аристократе ставити и наследног капиталисте, политичара, професора универзитета, тј. било којег припадника елите који заузима високо место у друштву, у владајућој хијерархији, у својој класи, својој струци и послу… због непотизма), кога красе особине размаженог детета – због недостатка напора и коришћења снаге – нешто утварно и безоблично.

Повезивање православног хришћанства и “Побуне маса“, и у контексту оних који себи стално постављају теже и више циљеве – али не због такмичења, и у контексту оних који не желе да буду “најбољи“ и да се такмиче са једне стране, и човека-масе како га Ортега описује са друге стране, па онда њихових међусобних односа, води у нову испреплетаност, и проблематику унутар друштвених наука (у контексту текста Јане Баћевић) – ко може да представља ту друштвену страну пред страном која заступа природне науке (пред онима који све обликују “према областима које ПИСА мери“), и по којој мери, норми се неко може – ако се било ко може и сме – прогласити за припадника елите, за меритократу или аристократу. 

Mеђу “друштвењацима“ имамо православне хришћане са једне стране, и просветитеље (рационалисте и романтичаре) са друге, већинске стране. Први негују православну и светосавску традицију, други традицију просветитељства, хуманизма, рационализма, социјализма, романтизма, атеизма, пантеизма… Први су за учење веронауке у основној школи, други су за учење грађанског васпитања. Делује да је направљен избор или-или. Односно, као да је циљ првих да избаце теорију еволуције из образовних програма, а да је циљ других да (поново) избаце Исуса Христа и Светог Саву из школске наставе, пратећих активности и обележавања (школског) празника. Није спорно да такви постоје и на једној и на другој страни. Што не значи да су сви исти, и да на свакој од ових страна нема другачијих/различитих. На пример, и оних који су и за веронауку и за грађанско васпитање, који могу да буду верници и да подржавају развој науке и нових технологија, који могу да буду научници и да се гордо не смеју верницима и онима које математика не занима… То су они трећи који полако постају све бројнији… Када је избор или-или, екстреми са обе стране су у првом плану, и тада су “друштвењаци“ који нису верници ближи “природњацима“ и математичарима (који у већини нису верници и одбацују све што има везе са духовним, оностраним светом) који све обликују “према областима које ПИСА мери“. Посебан проблем је тај што екстремисти из зилотско-митоманске подгрупе унутар групе православних хришћана (и национал-комуниста који поштују православну традицију, а који још увек чине већину унутар ове православно-националистичке групе), нису толико озбиљна снага и претња по образовни систем, и систем уопште (који без обзира на деловање националиста и романтичара остаје неправославан[12]), све док неко масама не би променио свест у смеру “револуционарне свести“ са свом логистиком која би све то пратила[13], тако да се екстремизам на страни просветитеља (друге Србије, против другачијих) не може правдати страхом, реакцијом због деловања зилотско-митоманске подгрупе православно-националистичке групе (унутар владајуће елите, наводно способне за револуционарну/радикалну ревизију, зилотску клерикализацију и слично). То су, међу просветитељима (унутар “грађанског блока“, друге Србије), остаци оне тоталитарне (комунистичке) свести (склоност да се употреби насиље против сваког ко је другачији и ко није следбеник – да се прогласи за непријатеља народа и револуције, да се медијски линчује).

Зашто су комунисти и либерални социјалисти у СФРЈ (или СССР) створили (одржавали) тоталитарне државе? Зар социјализам није испреплетан са рационализмом и демократијом, и кроз ту испреплетаност са либерализмом и капитализмом (и наравно техником)? Да ли је тоталитарна држава идеал ренесансе, хуманизма и просветитељства? Са друге стране, да ли су либерализам и демократија испреплетани са хришћанством? Да ли би Свети Сава у 19. или 20. веку био за демократизацију и модернизацију или против? Затим, имајући у виду и питање шта чини појединца припадником елите и каква елита треба да буде, правећи аналогију са примером из текста Јане Баћевић, и више пута помињаном “кризом модернитета“ (која је у суштини криза сваког времена, од тренутка када је човек пробао плод са дрвета познања добра и зла), узмимо припаднике владајуће елите који заговарају улазак Србије у ЕУ – тренутно у скупштини Србије под окупацијом нема ниједног посланика који је против – као оне који заступају “идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту)“, што подразумева да “’лидери’ увек знају шта је најбоље: проблем је у ‘непросвећеним’ масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро“, и неће у ЕУ. “Непросвећене масе“ у Србији теже повратку својој традицији, својој вери, још увек су далеко од тога, али то је тежња, која се мери на попису где се већина изјасни да је православне вере и на изборима где нема већине за улазак у ЕУ – односно страхом власти од референдума по том питању. Тотализацију и унификацију (“редукцију на власт једног“) елита која води Србију у ЕУ спроводи, следећи такву аналогију, “према областима које ПИСА мери“. За њих су православни хришћани “непросвећена маса“ и веронауци није место у школама, СПЦ не сме да се финансира из буџета и мора да се изједначи са свим “конфесијама и сектама које желе да делују унутар Србије“. Они ће водити Србију у ЕУ чак и ако грађани на референдуму гласају против. Они су “лидери“ и они “знају“ шта је “добро“. Зашто није било (поштено) организованог референдума у Србији? Да ли је то “европски“? Како је донет “устав“ ЕУ (тзв. Лисабонски уговор) – како евроатлантска владајућа елита спроводи централизацију бирократизоване ЕУ?

Другим речима, могу ли се “друштвењаци“ који су просветитељи и хуманисти сложити са “друштвењацима“ који су православни хришћани око система вредности, морала и етике (што је “дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор“)? Зашто је реч радикал данас синоним за реч десничар, односно православни хришћанин и одакле су се појавили (ултра)националисти међу православцима? Зар радикализам није више левичарска идеја, зар радикали у 19. и почетком 20. века нису били ближи идејама социјализма и анархизма, насилног у политици? Да ли су партизани били родољуби (патриоте, националисти)? Зар међу комунистима у другој половини 20. века није било русофила? Зар и међу радикалима и међу комунистима-русофилима није било оних који су заступали идеје просветитељства и Француске револуције[14]? Зашто је све мрачно, назадно и насилно повезано са – православљем[15]? Да ли су либерал-комунисти и хипици 1968. године у Београду тражили још црвенији универзитет? Да ли су претече хипика романтичари попут Новалиса и припадници “new age“ покрета попут Димитрија Митриновића? Зашто је онда чудно што Косово и Метохију продају и Србију уводе у ЕУ радикали (СНС) и социјалисти (СПС)? Зар нису и они републиканци и дарвинисти и да ли су због свега тога подржани од стране либерал-комуниста, иза којих стоје ЕУ, САД и НАТО?

Радикали и социјалисти припадају првој Србији, неолиберали и југо-комунисти другој Србији – ови први су више народњаци и традиционалисти, други су више мондијалисти и елитисти. Зато ови први, национал-комунисти, имају више слуха за народ, за СПЦ, отуда долазе (али не само са те стране, на пример Зоран Ђинђић је покренуо радове на Храму Светог Саве, његова влада је увела веронауку у школе, СПО је део либерал-комунистичког блока…) рехабилитације, промене назива улица и слично, којима се толико противе либерал-комунисти (на пример, неолибералима и југо-комунистима смета то што се трг Маркса и Енгелса у Београду више не зове тако, али их нигде није било да заштите пролетере и раднике-самоуправљаче током транзиције и приватизације од 1990. до данас, иако су уместо тог споменика поставили споменик Николе Пашића који је био социјалиста и радикал, али и русофил који је учествовао у стварању Југославије. Можда нису заштитили “радничку класу“ зато што су ти радници желели да се врате својој вери, а ко је верник не сме да има било каква права?). Истина је да иза одређених рехабилитација и “ревизија“ стоје и задње намере – да се злочини против окупатора изједначе са злочинима окупатора, да се Срби изједначе са својим непријатељима – нацистима, усташама и фашистима, тако што ће се величати они Срби који су величали идеје нацизма, фашизма, расизма, еугенике… Тако да међу неким “десничарима“ који спроводе рехабилитацију и “ревизију“ има оних који имају подршку ЕУ и Немачке, а против такве рехабилитације и “ревизије“ боре се левичари и неолиберали који желе да Србија постане члан ЕУ и савезник Немачке. Међутим, права истина је да иза већине рехабилитација и “ревизија“ стоји тежња ка исправљању неправде и изношењу истине, пошто су српски комунисти много више злочина починили над православним Србима него над војвођанским Немцима, као што су и Голи оток изградили за русофиле у својим редовима, а од Немачке нису наплатили ратну одштету (и Краљевина Југославија је после Првог светског рата имала боље односе са званичним Берлином него са званичном Москвом).

Српска Црква је током 19. и у првој половини 20. века, као и (пре свега) руска Црква (зато што је Русија прва “пала“), негде грешила, није се прилагодила модерном добу, комунистичка револуција из средине 20. века – са брзом и масовном атеизацијом и латинизацијом, без обзира на насиље које су комунисти примењивали, и десеткованост српског народа током два светска и два балканска рата – има везе и са радом Цркве и власти коју је Црква подржавала, није до тога дошло тек тако, није комунизам пао са неба и слично. Још у 19. веку је све што је мрачно, назадно и насилно повезивано са православним хришћанством. Међутим, тада једва да је постојала српска Црква. Владари јесу формално били православни хришћани, али су суштински били мешавина оријенталног духа и духа “нове антике“, односно словенске и европске паганске традиције. Зато се, између осталог, превиђа се да је то (негативно што је приписивано Православљу) више оријентални елемент, последица вишевековне окупације од стране азијског освајача, а да су од краја 18. и почетка 19. века Срби, наравно највише они писмени (тада највише међу пречанима) у великом броју прихватали дух “нове антике“ (просветитељства, рационализма, романтизма, Француске револуције), и касније, од почетка прошлог века, “new age“ идеологију (највише они који су се враћали са европских универзитета). Срби су, посебно они учени, већ до краја 19. века у великој мери били дехристијанизовани, далеко од изворне светосавске традиције. Тада је оријентални елемент замењен прогресивним елементом, па су се Срби прогресивно удаљавали од светосавске традиције, од Бога. Пола века касније долазе комунисти који прогоне све што је православно. Срби су се 1990. нашли у скоро истој ситуацији као у првој половини 19. века. Слобода је ту на корак, шта сада радити? Неокомунисти од 1990. године кроз медије стварају слику да се догодио велики повратак Православља и да је угрожен секуларан систем јер СПЦ и православни хришћани мењају комунисте на власти. Тако се и током деведесетих и после 2000. године за све лоше криве СПЦ и православни верници[16]. Није спорно да за неке лоше појаве из последње три деценије постоји одговорност оних који воде СПЦ и неких верника, исто као и у времену пре доласка комуниста на власт – само – питање је колика је та одговорност. Моје мишљење је да су неокомунисти, нехришћани и антихришћани бројнији и утицајнији унутар владајуће елите и да имају већу моћ над СПЦ (и над “патриотским блоком“), него СПЦ на државу и друштво. Међу ове неокомунисте спадају национал-комунисти (њихов “отац“ Добрица Ћосић био је комуниста, националиста и романтичар, без обзира што је сахрањен као православац[17]). Они, поред либерал-комуниста, чине већину унутар владајуће елите[18]. Верујем да ће у будућности у владајућој елити бити далеко више православних хришћана (искрених верника) – тада ће одговорност СПЦ и православаца бити далеко већа. Зато је, сада, повезивање свега лошег у српском друштву са СПЦ избегавање одговорности од стране (нео)комуниста, што показује да нису спремни да се суоче са прошлошћу, што често пребацују овој другој страни, која је сада мање одговорна за све лоше што се догодило и догађа од 1945. до ове 2014. године. Међутим, та одговорност православних хришћана расте из дана у дан великом брзином. Потребна је акција.

Ово су само нека од спорних политичких питања која деле друштвењаке-просветитеље и друштвењаке-православне хришћане (који морају да се изборе са негативним странама етнофилетизма/национализма и традиционализма, са јачањем екумениста/унијата са једне стране и зилота са друге стране). Зато су често, и у већини, “друштвењаци“ који нису верници, ближи, и политички, али и научно, “природњацима“ и онима који све обликују “према областима које ПИСА мери“. Али, друштвењаци-просветитељи и друштвењаци-православни хришћани имају и сличности, заједничке интересе, посебно прави либерали међу просветитељима и искрени верници међу православнима, када се ради о тотализацији и унификацији која се спроводи “према областима које ПИСА мери“, као и слична размишљања око “дебате на које природне науке, попут физике, не могу понудити одговор“. На пример, и једне и друге са факултета друштвених наука потискују аналитичари, статистичари, они којима је потребан “доказ“, за које су “бројеви највеће добро“… На Правном, Филозофском и Филолошком факултету БУ постоје оазе “десничара и ревизиониста“ (из угла либерал-комуниста, неолиберала), али питање је колико ће још опстати, пошто их не жели ни друштвењаци-просветитељи ни “природњаци“ (због тога тврдим да и на универзитетима, као и у странкама, медијима, привреди… владају неокомунисти; “десничари“ и “ревизионисти“ више су изузетак него правило, а често само инструменти у рукама неокомуниста, “страшила за народ“ и слично[19], што не значи да нема и православаца, десничара, који нису такви – који нису ревизионисти у негативном смислу, нису инструменти у рукама неокомуниста – али они су тек у мањини). “Природњаци“ не желе ни друштвењаке-просветитеље који се не образују “према областима које ПИСА мери“. На државним универзитетима владају следбеници “научног социјализма“, класичне физике и аналитичке философије, а међу приватним универзитетима који образују владајућу елиту истиче се масонски (окултни) и шарлатански Мегатренд, где се сједињују наука и (црна) магија[20]. Тренутно и у односу на “природњаке“ и у односу на “друштвењаке“ са државних факултета већи утицај у влади Србије под окупацијом имају они који се образују према областима које Мегатренд мери[21] и они који су за улазак Србије у Европску унију, а не за неутралност, или улазак у Евроазијску унију.

***

Када издвојимо праве либерале-демократе међу просветитељима и искрене вернике међу православним хришћанима, који су (обе групе), да поновим још једном, у мањини и прилично немоћни од настанка модерне Србије, онда су и спорна питања која се тичу политике, морала и етике, али и самих друштвених наука, научна питања, међу њима мања, односно, веће су могућности за постизање консензуса. Што таквих буде више (убеђен сам да ће их у генерацијама које долазе бити више), биће мање екстремни поларитети (али се неће губити плуралитет). Нису сви “друштвењаци“ – тј. онај део (просветитељи, прогресивци) који не спада међу православне вернике (и монархисте) – недемократе, атеисти (или окултисти) са “револуционарном свешћу“ нити су сви за улазак у ЕУ. Међу верницима има, наравно, демократа, као и научника – и “природњака“ (математичара, емпириста)[22], нису сви верници “десничарски фундаменталисти“, митомани, не желе сви православци да Србија буде “руска губернија“. Такви – прави либерали међу просветитељима и искрени верници међу православнима – треба да чине нову српску елиту (њену основу), кроз коју ће “либерализам“ обогаћен православним хришћанством добити нову вредност и поништити негативно из неолиберализма (и остварити позитивно из социјализма), а православно хришћанство дати конкретан и одржив одговор на изазове модерног доба, који не долази већ два века. Зашто православље и светосавље испреплетано са српским “либерализмом“ може да буде најбоља “комбинација“? Саборности нема тамо где нема демократије, а демократије нема тамо где се не поштује личност другог човека, тј. саборности нема тамо где нема поштовања личности другог човека. (То је разлог зашто не помињем социјализам и левичаре/комунисте који не могу да прихвате било шта православно у Србији већ више од пола века – из тог тоталитарног система поникли су данашњи верски нетрпељиви неолиберали. Међутим, то не значи да нема вредних помена левичара/комуниста који нису аутошовинисти и агресивни богоборци – који јесу социјал-демократе и заиста брину о правима радника и животном стандарду обичних људи – односно праве економске и демократске левице, која није антисрпска и револуционарна у антихришћанском смислу, већ је традиционална у антифашистичком и антиимперијалистичком смислу. Такви левичари/комунисти су на маргини, као и искрени верници и прави либерали. Србији није потребан повратак у комунизам, потребно је више социјализма[23], али је комунистичка идеја – у државотворном смислу – у смислу укидања приватне својине, и посебно непоштовања права верника, затим држава као средство за обуздавање некакве “великосрпске хегемоније“, потрошена. За више социјализма – борбе за права радника, бригу о сиромашнима, поштовања различитости и слично – боре се и прави либерали и искрени верници). Можда би се српска држава, да није дошло до дисконуитета између 15. и 19. века, управо у том смеру (испреплетаности светосавља и “либерализма“) развијала. У немањићкој Србији развијана је правна свест. Средњевековни Срби били су христијанизовани, православна вера се укоренила и међу владарима и у народу (и тада долази до дисконуитета). У основи класичног, изворног (ненасилног) либерализма су хришћанске вредности и правна свест. Први европски либерали јесу били рационалисти, али су, попут Декарта, одрасли унутар породица, друштва, школовани су на универзитетима где су могли да се упознају са хришћанским учењем, да усвоје хришћанске вредности. Зато либерализам промовише верску толеранцију. Тада је јавни морал заједице био, још увек, доминантно (западно)хришћански (то се мења од 19. века). Српски “либерализам“ разликовао би се од британског либерализма (посебно од француског) јер би настао унутар православне и словенске цивилизације, ван римског централизма и тоталитаризма, ван евроатлантских трговачких и банкарских утицаја. Зато би и српски капитализам изгледао другачије. Међутим, после неколико векова дисконуитета, Срби су почетком 19. века кренули скоро од нуле – народ неписмен, делом обезбожен (дехристијанизован), Србија без праве (исихастичко-светосавске) аристократије (која би била и модернизаторска), као оријентална деспотија (оријентализам је утицао и на примање исламског и азијског утицаја у односу према женама), под окупацијом није развијана демократска свест, верска толеранција (као на Западу током 17. и 18. века), итд. Појављују се први српски просветитељи, међу европејцима већину чине они који су били одушевљени прво немачким а онда и француским рационализмом, социјализмом, романтизмом, национализмом, највише француском модом, француским бонтоном, француским језиком. Тада је и у самој Британији расла снага либерала-радикала који су следили идеје Француске револуције, а не либерала-конзервативаца попут Едмунда Берка. Слично је било и у САД.

Краљ Петар, француски ђак, преводио је Џона Стјуарта Мила. Период од 1904. до 1912. зове се периодом дворског либерализма, по некима то је златно доба српске демократије. Међутим, и то је био период моралне и духовне декаденције, наставак дехристијанизације, удаљавање од православне традиције[24], што се показало после 1918. и посебно 1945. године када се пропадање убрзавало (истина, из тог дворског либерализма могла се изродити права демократија, да није дошло до – још једног дисконуитета: Првог светског рата у коме је огроман број Срба погинуо, а међу њима и они најбољи, да није дошло до Бољшевичке револуције у Русији, настанка Југославија у којима нису развијане демократске и хришћанске вредности, Другог светског рата и комунистичке револуције – можда би до краја 20. века Србија била узорна демократска држава, са правим духовним племством које је предводи[25]. У двор на Дедињу уселио се и комунистички диктатор, али на том двору, око њега, није било ничега либералног – чак ни жене нису добиле право гласа, пошто је свима укинуто право гласа. У време патријархата и краљевине Србије жене су биле више поштоване и мање прогањане него у либералној и демократској Великој Британији; у Првом светском рату Милунка Савић ратовала је заједно са мушкарцима, па су јој се дивиле жене, боркиње за женска права, из Британије којима је то било забрањено[26]). Пропадање није заустављено ни у наше доба, наставља се и у 21. веку. Мењала су се државна уређења, мењали су се идеолози са својим идеологијама на власти, али (духовна и морална) ентропија није заустављена (што се, у физичком смислу, види по демографском опадању и у време мира и евроинтеграција). За “меку“ окупацију не могу се кривити странци[27].

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

______________________________

 

[1] Јана Баћевић: “Ко је Кајзер Созе? Или, о фантомима образовања у Србији“, Пешчаник, 14.05. 2014, http://pescanik.net/ko-je-kajzer-soze-ili-o-fantomima-obrazovanja-u-srbiji/

[2] Зар поменуте зграде седишта британске тајне службе МИ6 и Пентагона у коме је седиште војске САД (видети 19. део, напомена 13) не потврђују ту склоност ка источњачкој магији (окултизму), где се, узимајући у обзир (војне) технологије са којима располажу ове силе, добро види и испреплетаност са експерименталном науком.

[3] Што не значи да морају бити сиромашни, већ да увек буду скромни, свесни смисла поста, разлике између материјалног, пролазног света и вечног, оностраног света. Зато су Немањићи одлазили у манастире, зато су подигли толико цркава и манастира. Те вредности, тај поглед на свет, бранио је Свети Цар Лазар на Косову 1389. године.

[4] Пар недеља након што сам написао овај пасус у Данас-овом додатку Бетон од 19.08.2014. прочитао сам овај занимљив текст Адриане Сабо – “Ех, та (вражија) слобода избора“ – из кога издвајам: “Ствари су очито веома сложене. А оно што их, за мене, чини посебно запетљаним јесте управо (нео)либерални, капиталистички систем у коме постоје, а који је у Србији на посебан начин зачињен разним другим, не увек јасно дефинисаним облицима друштвене организације. Како је писала Ненси Фрејзер, феминизам (а ја бих ту додала и друге идеје о борби за права и једнакост) је постао служавка капитализма (Nancy Fraser, ‘How feminism became capitalism’s handmaiden – and how to reclaim it’, The Guardian, 14.10.2013. www.theguardian.com/feminism-capitalist-handmaiden-neoliberal). Ауторка је, наиме, изразила забринутост између осталог и због тога што, како каже, ‘наша критика сексизма сада снабдева оправдањима нове облике неједнакости и експлоатације’. Треба подсетити да је феминизам као покрет – који овде узимам као централан због теме о којој пишем – формулисан отприлике у време када и капитализам. Дакле, у тренутку када је започета организација друштва по принципима слободе, братства (што ћемо у овом тренутку занемарити) и једнакости, и када се постепено формирало тржиште, приватно власништво итд. Тако се можемо питати, да ли је феминизам, заправо, од самих почетака представљао ону врсту критике коју либерални систем допушта – а која се, на срећу, често кретала и тамо где јој није било допуштено – чиме је домет његовог деловања у старту био ограничен? Са ове тачке у континууму простор/време, чини ми се да је управо то разлог због ког феминизам, упркос свим настојањима, не успева да нађе решење за проблем о коме сведоче и ‘голишаве фотографије’ девојака, и да распетља мрежу коју сам покушала да предочим.“ Данас/Бетон, 19.08.2014. www.elektrobeton.net/eh-ta-vrazija-sloboda-izbora

[5] “Несумњиво је да су емпиристичка философија common-sensa у Енглеској и пренаглашени панлогизам и рационализам немачке философије били погодни за једну мисаоно-литералну реакцију ове врсте“ – Бранко Павловић: “Метафизика и егзистенција“, из дела “Егзистенцијализам Жан-Пол Сартра“, Плато, Београд, 1997.

[6] Владета Јеротић: “Путовање у оба смера“, Плато, Београд, 1997.

[7] Видети и овај текст: “Србија није учествовала у расправама које су довеле до утврђивања најважнијих информација и њихових индикатора што су потом послужили за обликовање ПИСА тестова. У време када су се те расправе водиле, Србија је имала преча посла – да води ратове и чини ратне злочине. Стога је заслужено што се сада као земља чланица другог реда укључује у ПИСА процес и самерава се према одлукама које су доношене мимо ње. Но, ако је заслужено, не значи да је то и добро по домаће образовање. Да би се тај пасиван, квазиколонијални статус Србије у догледно време променио, потребно је учинити бар два корака. Први је отварање расправе о томе шта ми који живимо у Србији видимо као важно за образовање, које су то информације и индикатори на основу којих бисмо ми желели да пратимо учинке и кретања у домаћем школству. Ово је уједно и врло сложен корак јер претпоставља да смо се претходно договорили у каквом бисмо друштву у начелу желели да живимо: само у оквиру једног таквог договора има смисла договарање о образовању. Други корак је једноставнији: с припремљеним одговорима затражити учешће у даљем обликовању и реализацији ПИСА циклуса. Наш министар, међутим, добацује само дотле да домаће образовање преко мале матуре треба обликовати у складу с ПИСА тестовима.“ – Дејан Илић: “Ко тестира тестирање?“, Пешчаник, 15.05.2014. http://pescanik.net/ko-testira-testiranje

[8] “Банка за међународни обрачун се претворила у тврђаву америчког капитала у Европи. Мада је формирана као јавна комерцијална банка, поседовала је имунитет у односу на уплитање  владе па чак и опорезивање, захваљујући међународном уговору који је 1930. године потписан у Хагу. Главни иницијатори формирања Банке за међународне обрачуне су били олигарси светског калибра: банкари Њујоршке банке федералних резерви  из најближег Моргановог окружења, директор Банке Енглеске Норман Монтегју, немачки финансијери Гелмар Шахт (у то време је био на дужности председника банке Рајхсбанк, а затим и нацистички министар економије који је имао најјаче могуће везе са Вол-стритом), Валтер Функ (који је заменио Г. Шахта на дужности председника Рајхсбанка) и  Емил Пул. Тако су централне банке Енглеске, Француске, Италије, Немачке, Белгије, као и низ приватних банки постали оснивачи Банке за међународне обрачуне. За САД статут BIS-а су потписале приватне банке: Фрст нешнл бенк оф Њујорк, Д.П.Морган енд компани и  Фрст нешнл бенк оф Чикаго. Све су представљале део империје Моргана. И Јапан је преко приватних банака имао представнике у BIS-у. У периоду 1931. – 1932. године  BIS-у се придружило 19  централних банака европских земаља. Први председник BIS-а је постао банкар из клана Рокфелера – Гејтс Макгара.  Он је ту дужност напустио 1933.године. Заменио га је Американац Леон Фрезер, Морганов штићеник. У току 2. светског рата председник банке је поново био Американац – Томас Харингтон Макитрик… Понекад га зову и ‘Банка централних банака’. У BIS-у су централне банке 55 земаља, као и Европска централна банка (ЕЦБ). Банка Русије је његов члан постала 1996. године. У Базелу се решавају најважнија питања савременог светског монетарно-финансијског система. При томе – решавају се оперативније и ефикасније него у ММФ-у, јер ММФ је међународна организација која је под контролом националних влада, макар и само номинално. А BIS је наднационална структура коју владе не контролишу и којом директно управља врло уска група банкара. Данас, када ММФ преживљава кризу која може да доведе и до његовог краха, BIS може да постане међународна финансијска организација број 1. У том ће случају први пут у историји светски финансијски систем прећи на управу наднационалног лобија.“ – Валентин Катасов: “Мрачна прошлост и неизвесна будућност банке за међународне обрачуне“, Фонд стратешке културе, 06. 06. 2014.  http://srb.fondsk.ru/neizvesna-buduспost-banke-za-medјunarodne-obracune

[9]Оно што стручњаци добију у задатак да уобличе, треба да изгледа као неминовна будућност. Највећа америчка банка (актива 2,5 хиљаде милијарди долара) JP  Morgan Chase (Европска аналитичка дирекција) објавила је документ о стању у евро зони под насловом ‘Прилагођавање еуро зоне – приближно на пола пута’. Анализа добрим делом одише Übermensch духом, јер се земље које су у тешкој финансијској кризи доследно називају ‘периферијом’, која се током текста све јасније своди на југ Европе (Шпанија, Португал, Италија, Грчка). Белгија са дугом од 99 одсто БДП, Ирска (118), Исланд (119) нису предмет анализирања задуживања, јер не одговарају тези о политичком разлогу кризе. Свих 16 страна документа поенту добија у пасусу из претпоследњег поглавља ‘Путовање кроз националне политичке реформе’ који ћу у потпуности цитирати: ‘Политички системи на периферији формирали су се после диктатура, те су дефинисани тим искуством. Њихови Устави имају тенденцију јаког социјалистичког утицаја, рефлектујући политичку снагу коју су партије леве оријентације стекле после пораза фашизма. Политички системи на периферији показују неколико типичних својстава: слабе владе; слабу власт центра у односу на регије; уставну заштиту радничких права; политички систем заснован на консензусу који потенцира политички клијентелизам; а право на протесте против нежељених промена доводи до статус quо стања. Мана тог политичког наслеђа исказала се у кризи. Земље на периферији су биле само делимично успешне у фискалним и економским реформама, јер су њихове владе детерминисане уставима (Португал), јаким регијама (Шпанија) и бујањем популистичких партија (Италија и Грчка)’. Читањем текста стиче се утисак приличне недоследности, делом уочљиве и из цитата, да су диктаторски карактер левице и антифашизам криви за менталитет који спречава излазак из кризе, а истовремено се јасно уочава пледирање против елементарних принципа демократије: аутономан устав, децентрализација власти, право протеста те само још недостаје забрана слободних избора па да слика диктатуре буде комплетна. Не бих да подмећем оно што није експлицитно речено, али познајем механизме инсинуирања и налазим да је неумитан подсвесни закључак како је Немачка успешна у сучељавању са кризом због свог фашистичког историјског искуства. Пожељни су, смањење цене рада, лакша отпуштања радника, приватизација, дерегулација, либерализација заштићених грана индустрије и политичке реформе које ће томе водити. Да се остало само на овом делу диктата моћника, који симболизује вољу светског капитала можда би све прошло. Можда би владе ‘периферије’ прогутале још једну обесну критику, свесне да не смеју да вређају владаоце света којих се без сумње боје. До сада смо углавном на основу понашања центара финансијске моћи назирали и закључивали да је јаз између њиховог интереса и интереса већине становништва планете дијаметрално супротан. Сада је JP  Morgan банка осионо, свесна да јој не може више нико ништа, изнела своју политичку платформу за фазно уређивање света. Чак се нису потрудили да своје тврдње поткрепе неким аргументима, бројчаним подацима – не. Једноставно су као некада Централни комитети издекламовали своју пресуду.“ – Милутин Митровић: “Банкарски фашизам“, Пешчаник, 25.06.2013. http://pescanik.net/bankarski-fasizam

[10] На састанку председника владе Србије под окупацијом А. Вучића и (тада) министра привреде Д. Вујовића са члановима Удружења економиста Србије, председник овог удружења Александар Влаховић (ексминистар задужен за приватизацију, док је на власти била Демократска странка) рекао је да је “актуелна реформска агенда Владе Србије управо оно за шта се Савез економиста залаже још од почетка економске кризе 2007. године“. Закон о раду је подржао и либерал Саша Радуловић са својим тимом. Дакле, на једном месту имамо национал-комунисте, либерал-комунисте и “капиталисте“ (тајкуне и ММФ, СБ и ЕБРД са страним банкама и привредним коморама страних инвеститора) који заједно подржавају неолиберални и неоколонијални Закон о раду – зато што се подразумева да Србија остане место са “јефтином радном снагом“ – у влади радикала/напредњака и социјалиста.

Зато је занимљив овај текст Весне Пешић: “Реформе у стаљинистичком маниру“, Пешчаник, 29.07.2014. http://pescanik.net/reforme-u-staljinistickom-maniru

Саша Радуловић, са друге стране, критикује Закон о приватизацији и Закон о стечају: “Наставак пљачкашке приватизације“, Blog B92, 29.07.2014. http://pescanik.net/nastavak-pljackaske-privatizacije

[11] Свети Јустин Ћелијски: “Еванђељска блаженства“, www.svetosavlje.org/SvetiJustinBlazenstva

[12] Они Светог Саву не приказују као свеца, већ његов други или трећи лик: “Таква светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије.“ – Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

[13] Као што се повремено навијачке групе и неке десничарске организације користе од стране центара моћи унутар владајуће елите, али оне (навијачке групе и неке десничарске организације) саме по себи нису снага, чак и ако је међу њима по неки свештеник или епископ. То није једини пример да се слика креирана у медијима разликује од стварности. “Националисти“ се могу поново искористити од стране империјалиста ако је империјалистима потребан сукоб на овим просторима. Наравно, опет би за све кривили “националисте“, међу које би били сврстани и (сви) православци.

[14] Или теорије еволуције и еугенике, поред поменутог социјалног дарвинизма? Сада је поново у неким медијима покренута прича на тему еугенике и владајуће странке која има добре односе са аустријским и немачким неонацистима: “Српска напредна странка у свом програму заговара генетичке базе података, како би се смањио број деце са поремећајем јер би се тако смањили и финансијски трошкови друштва. Светски стручњаци су нам рекли да ту има елемената злогласне еугенике.“ Оснивач еугенике је крајем 19. века био Френсин Галтон, рођак Чарлса Дарвина. Еугеника је у првој половини 20. века била примењена у САД, у појединим државама и законом регулисана. И поред контроверзи, идеја о стварању „људи добрих гена“ имала је подршку бројних угледних личности из тог времена у САД и Великој Британији. Еугеника је била један од темељних принципа расне хигијене Трећег рајха. Немачки медијски сервис Deutsche Welle: “Народњаци копирају нордијску еугенику“, 20.08.2014. www.dw.de/naprednjaci-kopiraju-nordijsku-eugeniku / Б92: “Еугеника у програму СНС-а?“, 15.11.2011. www.b92.net/557698blog b92 

[15] Наравно, и међу православцима има оних који ће за свако зло да криве комунисте и узрок за све лоше налазити само у СФРЈугославији и Западу.

[16] Пример: У овом тексту Миша Бркић за све лоше оптужује СПЦ. Међутим, већина политичара које овде помиње долази из комунистичке традиције, ту традицију следе неке од поменутих странака. Они су покренули зајам за препород, они су спроводили приватизацију. У “Златном папагају“ није било мириса тамјана, ЛДП подржава Бркићев идеолошки саборац Латинка Перовић, зашто не спомиње СПО, да ли и лидер ЛСВ воли ријалитије, зар и међу либерал-комунистима и неолибералима, где Бркић припада, нема непотизма и корупције, да ли су они толико савршени? Одакле му долази идеја да су у дијаспори сви православни Срби необразовани првосрбијанци, зар је толико необјективан, неупућен и/или склон спиновању? Чињеница је, на пример, да су текстове на тему доктората на Мегатренду објавили и сајтови и медији које уређују православни хришћани. Ево делова из тог текста Мише Бркића:

“Од старих богатих Срба у расејању својевремено се, уз свесрдни рад Српске православне цркве, очекивало да припомогну стварање Велике Србије а кад је та блесава национална идеја доживела фијаско – онда је дијаспора позвана да својим капиталом помогне обнову порушене и запуштене Србијице… У време последњих ратова, 90-их година прошлог века, али и после демократских промена 2000. године (нарочито за власти Војислава Коштунице и Бориса Тадића, а и Дачић-Вучић тандема) из Србије је у бели свет побегао још један, нови слој грађана… Нису они побегли само од ратова, санкција, хиперинфлације и мириса тамјана, од СПС-а, ЈУЛ-а и СПЦ-а, од Шешеља, Милошевића и Амфилохија. Не, побегли су и од бесперспективне земље у којој царују непотизам, корупција, каријеризам, партијско запошљавање, лажне дипломе, спонзоруше, криминалци-тв звезде, аутистични Коштуница, Тадић, Дачић, Кркобабић, Динкић, Јовановић, Вучић… За разлику од оне тамјанолике ”првосрбијанске” дијаспоре, идеолошки задрте, гибаничарски задригле и светосавски покорне, ова другосрбијанска дијаспора је образована, бритка, идеолошки неоптерећена и интелектуално непоткупљива.“ – Миша Бркић: “Дијаспора, другосрбијанска“, Пешчаник, 08.06.2014. http://pescanik.net/dijaspora-drugosrbijanska

Текст је настао у време афере са плагијатима на Мегатренду. Ево из какве средине долази власник Мегатренда, сами закључите да ли он има било какве везе са Православљем (нпр. само зато што је неки владика СПЦ дошао и освештао зграду универзитета, и због чега је вероватно добио одређену донацију?):

Личност Данас: Мића Јовановић “Мегаректор“ – “Политичке везе Јовановића атрактивне су за медије, скоро исто толико као и његова кућа на Азурној обали – ‘луксузна, али не тајкунска’. Као селф мејд мен Јовановић наводи да су његов живот одредиле две ствари – снажна подршка оца и одлазак у Лондон осамдесетих година, где је тргујући ‘фјучерсима’ као ‘виртуелни банкар’, створио почетни капитал. Стечени износ уложен у Мегатренд био је милионски, а Јовановић у аутобиографским интервјуима прича да се у Србију вратио 1989. због саобраћајне несреће коју је доживео његов отац – Божин, предратни комуниста и ‘човек од посебног Титовог поверења’. Мајка Славка била је партизанка, те су, природно, међу првим стварима које је угледао на свету била ‘петокрака, срп и чекић’. Породичном традицијом објашњава и то што је члан СПС од оснивања и наводи да од партије ништа није тражио, али је људима партије умео да помогне у временима преврата.“ Данас, 09.06.2014. www.danas.rs/megarektor

[17] Никола Варагић: Како ме је цензурисао „Глас Русије“ или Сме ли се рећи да Добрица није „отац нације“, Стање ствари, 24.05.2014.

[18] Социолог Срећко Михаиловић је међу реткима који ће то, на неки начин, признати: “Наш вишепартијски систем је састављен од десетак слабих комунистичких партија различитих имена – Извињавам се комунистима због овакве употребе епитета ‘комунистичке“’. Политика, 27.07.2010. www.politika.rs/Godisnjica-tranzicije-Srbije

[19] Видети: Ispovest otpuštene asistentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jasne Šakote Mimice

[20] То је један од разлога зашто сам одустао од академских звања, када сам се вратио из САД, пошто сам одлучио да живим у Србији, где сам, дакле, једино могао да се школујем.

[21] Пешчаник: Grupa autora – Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića; Rektor Mića, Baron Minhauzen, ili kako je ministrov mentor zagubio doktorat; Rektore Jovanoviću, to i dalje nije londonski doktorat; Петиција: www.petitions24.com/plagijati_i_doktorati;

Са (мог) блога: Нова-стара влада (23. јул 2012, преузето са сајт Мегатренд и Српска аналиталитика из марта 2011. године): “Француски масони долазе да подрже улазак Србије у ЕУ“ – “Делегација слободнозидарске обедијенције ‘Велики оријент Француске’ стиже данас у тродневну посету Београду. Делегацију ће предводити Велики мајстор др Гиј Арсизе, а Београд ће бити први град ван Француске у ком ће бити одржан редовни састанак ‘Конгреса Париз 4’ и ‘Ложе источне Европе’. Др Гиј Арсизе ће, како се наводи, током боравка у Београду одржати и предавање ‘Основне вредности Великог оријента и процес придруживања Србије ЕУ’ на ‘Мегатренд’ универзитету.“; видети и текст са блога (пренет са сајта Двери српске) Мила Николић Алечковић: Мега крај – Амин, Боже дај!, 31. јануар 2013.

[22] Што значи да и међу “природњацима“ постоји мноштво, разлике, да нису сви исти.

[23] Више социјализма уз рехристијанизацију, унутар које треба да дође и до развоја слободног предузетништва, тржишне привреде. Више о томе у наставку.

[24] Поводом изложеног Видовданског храма Ивана Мештровића у Белом двору током Ноћи музеја: “(…) За разлику од Рајса, Мештровић је био интимус краљевске породице Карађорђевића. Имао је симпатије и за ‘чика Перу’ и за Александра. Мемоаре Мештровић почиње са позивом из Београда 1904. године да се упозна са краљем Петром и са предлогом да изваја његову бисту. Будући да је био југословенски оријентисан са убеђењем да су словенски народи Балкана подељени споља, а да у њиховој унутрашњости нема граница и да оне вештачке треба порушити – позив је примио са одушевљењем без обзира што су европске новине грмеле против ‘краљоубица’. Што је више, међутим, упознавао београдску средину, све му се мање свиђала. Сметало му је оговарање, подсмехивање, исмејавање, титрање са свим и свачим, неваспитање, потцењивање и бахатост па је тако закључио да ‘макар га позлатили у таквој средини никада не би могао живети и радити’ (…) Мештровић описује како је настао Споменик незнаном јунаку, на иницијативу искључиво краља Александра и са финансирањем из његове личне касе, пошто је генерал Петар Живковић одбијао да одреши кесу војног кредита (‘Немам и не дам’ – терао је инат генерал краљу): ‘Краљ ми је приповедао како су по узору на Француску сви почели одавати почаст гробу Незнаног јунака и како код нас све стране делегације носе венце на обронак Авале, где су сељаци подигли једну неугледну крстачу и назвали је Гробом незнаног војника, јер је ту нађен скелет неког покопаног војника који је имао српске ципеле. Краља је срам пред странцима због тако бедног гроба а, осим тога, да је и време да се одужи палим војницима. Апеловао је на мене да направим једну основу за достојан гроб Незнаном јунаку који ће бити споменик свим палим борцима’ (…) Помпезни Видовдански храм, по мишљењу стручњака, могла је наручити само паланачка мегаломанија, већ по оној народној – сламу једе, чифте баца. Иронија је да су у Србији мрзели све што је германско, а да су били усхићени што се косовски мит уобличава у бечко-сецесионистичком-нибелуншком стилу, у пандану Мецнеровог споменика Битка народа код Лајпцига. Др Жарко Видовић, историчар цивилизација и уметности и православни теолог, у својој дисертацији о Мештровићу се слаже са Крлежиним ставом да се ту ради о сецесионистичким перверзијама и о врло примитивној малограђанској естетици царског Беча. Објављен је 1913. године и официјелни проглас: ‘Српска национална религија симболизована Видовданским храмом мораће да буде најдубља садржина југословенске културе да би југословенство постало хеленство модерног људства и словенске расе и културна животодавност Балкана’. Овако извештачену интерпретацију Косова одбацили су као лажну и као демагогију многи уметници. Од народског косовског предања, писао је Лазар Трифуновић, створена је класна видовданска идеологија, званична, великодржавна, једна чиста морална победа ликовно је претворена у сумњиву расну супериорност, германски предимензионирану, преголему да би један мали народ, српски, могао да је интимно доживи као своју. Добровић је упозоравао да је једна клика узурпирала себи право националне уметности и да нама не требају музејски анахронизми. Црњански је критиковао моду стилизованих вила Равијојла у опанцима. А и Крлежа је реско поткачио свог сународника: ‘Мештровићево је стваралаштво још на почетку изгубило здраве слутње, и из чистих нагона пребацило се у конструисану, намештену, смешну, лажљиву, архитектонски, програматски и пропагандистички обзидану државотворну видовданску религиозну пропаганду.“’ – Момчило Ђорговић: “Иван Мештровић: Васкрс тевтонског Видовдана“, Данас, 13.06.2014. www.danas.rs/mestrovic_vaskrs_tevtonskog_vidovdana

[25] Све ове трагедије, дисконуитети, не могу се превидети, зато их понављам, они јесу делом оправдање зашто је крајем 20. века и почетком 21. века стање тако лоше. Не можемо сву кривицу сваљивати на себе, дакле и за оно што су други учинили, где заиста јесмо (као народ) жртве. Жртве не смемо да заборавимо, не смемо да заборавимо ко је то урадио. То је аутошовинизам и погрешно је радити, као и сваљивање кривице на другог и издвајање себе као једине жртве, потпуно невиног, безгрешног.

[26] Неке од тих Британки дошле су у Србију током рата, неке су у Србији и сахрањене.

[27] На пример, током претходних неколико деценија српске бебе странцима су продавали српски лекари, српске бабице, српски криминалци, српски обавештајци… То је био само њихов избор и то су радили због новца. “У Србији је у последњих 40 година нестало више од 10.000 беба, а Јавном тужилаштву у Београду поднето је више од 1.500 кривичних пријава од којих, због корупције у тужилаштву, ниједна није процесуирана, нити је донета било која пресуда, изјавио је Владимир Чичаревић, председник удружења ‘Родитељи несталих беба Србије’. У доказима који су поднети тужилаштву су, према Чичаревићу, налази са дијагнозама које се сударају – према којима је једна иста беба наводно умрла од две различите дијагнозе, отпусне листе без факсимила лекара, преправљани матични бројеви – што сведочи о умешаности матичне службе, потврде које су из ЈКП ‘Погребне услуге’ родитељи добијали да њихове бебе нису сахрањене ни на једном београдском гробљу којима руководи то предузеће, док су од болница добијали потврду да су деца испоручена предузећу ЈКП ‘Погребне услуге’, отпусне листе на којима је преправљан датум и време смрти новорођенчета, који су при том различити у односу на датум на обдукционим налазима које издаје Институт за патологију Медицинског факултета у Београду…“ www.dverisrpske.com/nestalе-bebе

 

———————————–

 

 

 

Advertisements

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (19. део)

август 22, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (19. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (6. део)

 

 

 

“Зло није од хаоса… који је неограничена могућност… већ од космоса… нужности и немогућности… Треба ићи изнад Добра, треба тражити Бога“, писао је Лав Шестов у првој половини 20. века.

Са једне стране, владајућа елита у Србији (као и владајуће елите у државама у региону), после ратова из деведесетих, кроз процес транзиције из тоталитарног у демократско друштво, уз који се одвија и процес приватизације, стварања тржишне привреде – “тежи“ ка успостављању “нормалног“ поретка (космоса). Са друге стране, Србији, и државама у региону, прети повратак у хаос (анархију). Узрок због којег може доћи до хаоса (анархије, ратова) налази се у лошем поретку (космосу) који имамо у Србији и региону (због чега је и раније долазило до ратова). У свакој држави скоро исти људи владају више од 20 година. На делу је наставак истих тотализација и борби за контролу територија, само у другим бојама. То значи, и због тотализација и окупација које Нато државе спроводе у Србији и државама региона. Међутим, и да нема спољашње окупације, свака од ових држава била би под унутрашњом окупацијом, од стране (своје) владајуће олигархије (оваквих какве су, чак и да не служе страним силама). У том случају, сметње за успостављање (доброг) поретка у Србији биле би унутрашњи разлози, где у ширем смислу ово унутрашњи подразумева и регион, у коме су нерешени односи између народа, јер је тешко успоставити дугорочно добар поредак у било којој држави појединачно ако је веома лош поредак у региону, између њих, са таквим етничким мешањем, где живи велики број Срба или имају имовину ван Србије. Са друге стране, невезано за стање у Србији и на Балкану, свету прети хаос (анархија, ратови), због лошег међународног поретка (космоса), као и раније током историје – сваки нови светски поредак добар је за оног ко га успоставља, ко је на власти. Дакле, имамо лош космос у Србији, региону и свету, те због тога и стање пред хаосом, како у Србији тако и у свету. Док је у Србији лош космос, и стање пред хаосом, не можемо се (сада) бавити светом. Морамо прво да уредимо своју кућу (имајући у виду садашњи поредак у свету, и неки други поредак који може заменити постојећи – и зато треба пратити шта се догађа у свету, повезивати се са људима, организацијама и државама широм света, јер се неке ствари не могу поправити ако нема глобалне акције у том смеру, а то није могуће ако немамо уређену кућу).

Када имамо лош поредак (космос), који се не може дуго одржати, долази до распада, наступа хаос који не мора бити нешто негативно, већ позитивно, јер даје бројне могућности, неограничене комбинације (нпр. за потлачене и са маргине), за стварање слободнијег и савршенијег поретка (космоса). Током историје, традиција је била да се сваки нови поредак успоставља насилним путем, јер се и сваки поредак одржава(о) путем физичке силе. Некада из хаоса не настане бољи космос. Показало се да “револуционарна свест“ није пут до савршенијег космоса (поретка). Против лошег поретка човек треба да се бори. Ако треба да се бори против лошег поретка, чијим распадом може доћи до хаоса, како без револуције, и са што мање хаоса и насиља, да се успостави бољи поредак (у својој држави)? Питања за оне који теже успостављању новог (бољег) поретка у Србији, за оне који ће чинити нову српску елиту: Како се супроставити насиљу ако недемократски поредак примењује насиље? Како да се одреди где је потребан дисконуитет, а где је потребно одржати континуитет? Како субјективно (лично) постаје објективно (опште)? Да ли се и како се иза објективног (или нечег доброг) крије субјективно (или нешто лоше, зло)?

До 20. века (сваки) нови поредак је, и у Србији и у свету, успостављан насилним путем. У 20. веку дошло је до извесне пацификације, па постоје случајеви када је долазило да промена ненасилним путем, када је у некој држави успостављан нови поредак мирним путем. То важи за неке колоније западноевропских држава које су постале суверене државе, за демократизацију Индије, затим за распад СССР-а и Варшавског пакта, и промене у државама попут Русије, Чешке и Словачке, за демократизацију Шпаније после смрти диктатора и обнављање монархије… Међутим, нигде није успостављен савршен поредак – у Индији стотине милиона људи живи у лошим условима, Чешка и Словачка нису независне државе већ колоније Немачке и САД, у Шпанији расте број оних који су спремни да мењају садашњи поредак јер су сиромашни, обесправљени, потлачени… За нас нема бољег примера од нас самих – транзиција из комунистичког поретка и промене из 1990. и 2000. године које су требале да воде ка неком савршеном и демократском поретку. Те промене су се одвијале у великој мери мирним путем, посебно 5. октобра и после 2000. године. Формално се одвија процес успостављања демократског система, суштински, нема ни “д“ од демократије. Формално се гради тржишна економија, суштински владају тајкуни и политичари као монополисти и корумпирани државни интервенционисти, уз највеће стране инвеститоре и банке. Нема референдума по питању уласка у ЕУ, ка којој Србију води режим, иако мање од половине грађана са правом гласа жели да Србија постане члан ЕУ (а тако крупна одлука захтева референдумску двотрећинску подршку) – то значи да нема слободних или независних медија, на недемократским изборима, на којима учествује само половина грађана са правом гласа, побеђују они који спроводе политику коју им диктира окупатор… Питање је колико је свет пацификован и да ли ће и на Западу долазити до промена, до којих ће сигурно долазити у наредним деценијама и вековима – само ненасилним путем. То важи и за колевке модерне и либералне демократије: Енглеску, Холандију, Француску и САД.

Србији су потребне промене, успостављање бољег поретка, савршенијег система. Промене у Србији, на боље, не може да покрене народ, то је нешто превише апстрактно, промене могу да покрену само конкретни појединци, особене личности, јаки карактери, храбри људи, духовници – “нуклеус праведних“, “семе за племе“ – који ће се окупити и створити нову, добро организовану, владајућу елиту – српски Центар. Они треба да поставе нову таблицу вредности, да успоставе нов поредак (космос). Како да створе демократски поредак, да постоји плуралитет, и унутар тог плуралитета нова православна елита која би, поштујући начела демократије и законе који штите другачије, подстакла обичне и неписмене или слабо образоване људе на “промену свести“ – ка хришћанској свести, невернике или маловерне (и међу високообразованим) – на покајање (метаноју/преумљење)? Како да избегнемо да на масе не утиче страни фактор као током “арапских пролећа“ и украјинских “наранџастих револуција“? Као привремена мера, коју би група која би била клица нове елите (аристократије) могла да употреби, а која не би била под контролом страног фактора, дакле после ослобођења, било би увођење просвећеног апсолутизма – и наметања Добра из једног Центра. Да ли је то оствариво – да се уведе нека врста диктатуре из које би се изродила демократија, са успостављањем Уставотворне Скупштине у којој би се нашли представници свих националних, верских, идеолошких, радничких, привредних… једном речју – представници свих друштвених група? Да ли је могуће увести просвећени апсолутизам тако да не страдају невини људи, да се не прогоне другачији, да се од вођа не праве идоли, да владари (припадници елите) не изгубе контакт са грађанима? Како се на крају заврши масовно “исправљање“ других људи од стране мање групе људи (и сада, имајући у виду – моћ науке и технологија)? Зато нама не треба “револуционарна свест“. Права (духовна, интелектуална) аристократија то ради хришћански, на други начин, гандијевским, демократским методама. Она ће, када се формира, знати одговор на питање: како да буде Једно а да постоји различито, да Друго не буде исто, тј. како да имамо Друго, да различито буде исто у Једном. Ако је права, нова елита биће способна да уреди Србију тако да је свако прихвати као своју државу, коју ће искрено волети, поштовати и бранити. Ако нова елита поштује традицију, негује родољубива осећања и демократске вредности, ако брине о економији и развија домаћу привреду, народ (грађани) подржаће ту елиту. Дакле, они ће чинити нову елиту морају да дају пример, да буду узор. Како ће се та нова елита појавити, ко ће је чинити, не знамо, али знамо да ће садашњи поредак сваког појединца који би могао да чини нову елиту спутавати. Није искључено да ће то радити и насилно. Затим, посебно питање је како ће се нова елита борити против спољне окупације, да ли се Србија може ослободити (повратити КиМ) без рата, да ли се без рата може изборити за права Срба у дражава које су настале распадом СФРЈ – да ли је реално да дође до дугорочно одрживог договора са суседима, и да ли је после тога реално да се сви заједно, без рата, ослободимо од небалканских сила које сада имају своје војнике у региону и одбранимо од оних који ка томе теже? Србији је потребан и план А, и план Б, и план В. Србија сада нема ни план А.

У првом делу текста писао сам о “изгубљеној“ генерацији. Затим о покајању. До покајања може да дође кроз нове генерације. Унутар “изгубљене“ генерације може долазити до покајања међу појединцима. Али, до општег покајања, тј. искупљења као народа пред Богом – и повратка Богу, новог завета са Богом – може доћи само кроз наредну генерацију Срба (кроз генерације које су се родиле после распада СФРЈ, којима “припада“ 21. век). Свети Сава следио је Апостола Павла – “Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Покајање је дубока самоспознаја (интроспекција) – преиспитивање свих мисли, осећања, речи и дела имајући пред собом лик Христа као идеал. Зато је покајање средство за препород и уздизање људи – побољшање животних услова у овом, и спасење у загробном животу. Покајање је поправљање пута који води ка Богу, повратак Богу. Преумљење (метаноја) јесте одбацивање свог ја (ега), и сусрет са Лицем Другог. Преумљење је почетак пута који води до “мере висине раста Христове“. Обожење је циљ човековог постојања (да постане савршен као што је Бог савршен). Моје мишљење је да ће се Срби као народ покајати, да ће доћи до преумљења код великог броја Срба (за почетак међу онима који ће чинити нову елиту/аристократију), а то значи да ће они бити искрени верници, добро упознати са својом вером, са исихазмом, они ће ићи “изнад Добра“, ка Богу, као малобројни хришћани – хришћански народ –  у последњим временима.

Сада је стање такво да и у народу и унутар елите (посебно), већину, и то убедљиву већину, чине неверници и маловерни. Међу онима који истичу да су верници, и који су уцрковљени и формално религиозни, има доста зилотизма – негативног етнофилетизма и традиционализма. Међутим, знамо колико мало Срба иде у цркве и колико је међу њима мало оних који су зилоти, који заиста познају обичаје, речи црквених песама и слично[1]. Начелно, српски народ је православан, на попису се већина изјасни да је православне вере, али у суштини, на делу, већина Срба данас није хришћанске вере. Прво се елита, у сусрету са Модерном, удаљила од Христа, затим и народ. Са Запада су прихватане и идеологије попут атеизма, радикалног рационализма, и идеологија “крви и тла“, национализам, као и (не)хришћански романтизам. Наравно, има ту доста и спољашњих разлога/утицаја као олакшавајућих околности када се ради о дехристијанизацији, као и мушког држања у вери са друге стране, када се ради о одбрани хришћанских вредности. Међутим, таквих верника, који су се мушки држали у вери, било је премало, и то је, по мом мишљењу главни разлог зашто је православно хришћанство потиснуто у претходна два века, зашто није успостављен демократски поредак са хришћанским вредностима, и зашто се догодио такав моралан суноврат. За препород довољни су и ти малобројни праведници. Спољашње околности могу да се промене, може да дође до краха садашњег међународног поретка и успостављања новог који би Србији отворио могућности које сада нема, али ако нема тих малобројних праведника и ако нису добро организовани, ако нису добили поверење народа, и ако народ заиста не верује у њих, Србија неће искористити те могућности[2]. Односно, и може да се догоди да их искористи, али како, и шта ће настати после тога – да ли ће се разликовати од оних који се сада критикују, или ће само Курта да замени Мурту – на пример, да православци постану исти хегемони и колонизатори као што су сада то атлантисти и да успостављају “православни шеријат“ у свету као што то раде исламски фундаменталисти? Затим, да ли је могућ српски Центар (Једно-исто, континуитет, кохерентност), тако да опстане мноштво/плуралитет, да свако задржи “језгро свог идентитета“ (да опстане богатство различитости, “аутономија индивидуалног деловања“) и да се са “победничке на поражену страну прелази без штете“ (и без насиља)? Моје мишљење је, као што сам истакао, да је могућ, и да ће до тога доћи до средине 21. века. Тада ће доћи до суштинске реформе у систему образовања, у правосуђу, итд. Сада смо на путу ка стварању нове културе. То траје два века, трајаће још најмање неколико деценија – стварање културе која се заснива на хришћанским и демократским вредностима. Срби су данас далеко писменији него пре два века. Међутим, Србија је још увек предалеко од идеалне хришћанске и демократске државе. Идеална никада неће постати, али може бити далеко мање несавршена него што је сада, и савршенија од оних које се сада намећу као узори.

Колико су људи у Србији толеранти и сложни када се разговара и одлучује око питања веронауке и грађанског (и сексуалног) васпитања у школама, реформе образовања и развоја науке, завршетка Храма Светог Саве и обнове Хиландара, абортуса и беле куге, одбране Косова и Метохије и Републике Српске, куповине у словеначким и хрватским продавницама, око питања јавног морала и људских права и слобода мањинских група и заједница, (не)уласка у Европску унију и Нато, (не)уласка у Евроазијску унију, јачања војске и цивилне заштите, централизације и децентрализације, закона о раду, реформе пензионог фонда, злочинцима и злочинима пре 1941, после 1941, после 1945, после 1990, приватизацији и економији после 2000. године, неког локалног или комуналног проблема…? Консензус, око било ког питања, немогуће је постићи ако не постоји дијалог, ако нема толеранције и интелектуалног поштења, ако не постоји самоконтрола и самодисциплина код људи, ако нема витешког поштовања противника, итд. Такође, потребно је користити чињенице, зато је потребан критички осврт на прошлост, коју треба упознати, и развијање логичког мишљења (разума као способности логичких категоризација стварности), поред развијања емотивне стране, човекољубља (емпатије и алтруизма). Начин на који се сада расправља о питањима која сам набројао (унутар “елите“, међу људима) није добар, није конструктиван (долази до фалсификовања истине, замене теза, гледа се само брвно у оку другог, “наши“ су увек добри, не познаје се онај и оно што се критикује, премало је лојалности према држави, превише стида/комплекса ниже вредности када се говори о српском народу или са друге стране митоманије и расиситичке “изабраности“ – а некада код неког тога има истовремено: и осећаја ниже вредности, аутошовиниза – обично пред странцима са Запада, и осећаја супериорности – обично пред својим сународницима из “ниже“ класе или касте или расе, итд.). У Србији, некада ми се чини, консензус постоји само око тога да је треба прљати – отпад где стигну бацају и левичари и десничари, и верници и атеисти, и патриоте и космополите, и русофили и еврофили, и образовани и необразовани, и грађани и сељаци, и мушкарци и жене, и стари и млади… Када се погледа колико је Србија прљава, делује као да су сви исти и да нема другачијих. Међутим, другачијих има, другачији долазе. Оно што може бити проблем јесте да се ти другачији не упознају и не повежу међусобно због идеолошких и политичких подела, тако што ће и они остати укалупљени у овој подели на прву и другу Србију, тако што ће и са њима окупатор да манипулише по принципу “завади па владај“ кроз ратне и антиратне профитере и слично. (Истина, онда се и не би разликовали, не би били другачији). Зато је потребна, најпотребнија, вера (у Бога. За оне који, још увек, нису на путу покајања и преумљења – што се подразумева и за оне који верују, само што је за вернике Бог испред свега – вера: у себе, у друге, у људе, у добро, у правду, у бољу будућност…). Ништа се не може постићи без Љубави, Вере и Наде.

Данас мало Срба види везу између толике загађености у Србији, одсуства демократије (лошег поретка), превише анационално-тоталитарне политике са једне стране или национално-тоталитарне политике са друге стране, са маловерјем и безверјем, са удаљавањем од Христа и Светог Саве, од Косовског Завета.

Косовски Завет је монашки, то значи окренут ка оностраном, ка Царству Небеском. Срби се нису плашили да се супроставе далеко моћнијим војскама од ових које данас притискају и окупирају Србију. Србија први пут у историји има и моћног заштитника, Русију са неколико хиљада нуклеарних бомби. Све то није довољно савременим Србима да се супроставе окупацији, како унутрашњој тако и спољашњој. Верник се не плаши смрти. Такви су некада били Срби. Они су нестали, као реална политичка и друштвена снага, и у квалитативном и у квантитативном смислу, у првој половини 20. века. Данас се већина Срба бори за пролазне вредности, земаљске циљеве, и то само ако није потребна жртва; ако је потребна (и најмања) жртва онда се предају, потчињавају “пред нужностима“. Комунистички диктатор владао је до краја свог живота. После 1990. и 2000. године, али и 2012. године, није дошло до промена система и промене свести. Пролетери, радници-самоуправљачи, данас су без посла и 1. мај славе уз роштиљ и пиво. (То је посебна, негативна, врста пацификације и о томе касније, као и о позитивној.) Данас се не губи глава и не иде у затвор као некада због изношења свог мишљења, али је мање оних који мисле и који су спремни да изнесу своје мишљење. Није било озбиљног отпора комунистичком режиму, што се видело и деведесетих кроз слаб отпор црвено-црном или јуловско-радикалском режиму, као и после 2000. године – све до ове 2014. није формирана озбиљна опозиција досовској власти – у коју су се уклопили и они који су владали деведесетих (мада је њих било међу досовцима од почетка, као што су и досовци некада били међу комунистима). Не постоји озбиљан отпор против режима, конкретан одговор на вестернизацију која је у току и јасна алтернатива евроинтеграцијама и неуставном тзв. “Бриселском споразуму“, односно решење за КиМ. Толико су 1990. били јаки “четници“ из расејања и СПЦ. Због чега су “комунисти“ и “православци“ ратовали против “трулог“ Запада током деведесетих? Ти исти сада воде Србију у ЕУ, говоре: “јесте, ратовали смо, изгубили смо, погрешили смо, сада треба да слушамо оне против којих смо ратовали, треба да уђемо у ЕУ, не треба нам више Косово“. Шта се иза тога крије?

Сада трпимо последице дугог периода негативне селекције, владавине нестручних и просечних, великог одлив мозгова из Србије… СПЦ још увек није спремна и способна да попуни празнину – да више, у квалитативном смислу, утиче на образовање и васпитавање, и за СПЦ је потребно време, да нова генерација свештеника и епископа ступи на сцену потребне су деценије. Сада на политичку сцену ступају генерације које су стасале у добу неокомунизма и неолиберализма – где су имали прилику да осете шта је комунизам, а још боље су упознали дивљи капитализам (неолиберализам). Дуго ће се осећати последице система у коме су млади одрастали у последњих 20 година. Као узори намећу се (још увек) комунистички диктатор и његови сателити (“то је била држава!“ говоре југоносталгичари), затим “бранитељи“ и “успешни бизнисмени“ из деведесетих и јапијевци и “космополите“ који воде Србију после 2000. године. Дакле, међу нама имамо и људе који стасавају, који полако преузимају власт – а који у себи носе оно најлошије из неокомунизма (квазикапитализма, неолиберализма), народњаштва (комунисти и радикали су слична сорта) и квазирелигиозности (стања духовне лењости, вере која је ограничена људским разумом, православне вере која се прихвата због националистичких разлога а не због вере у Бога, у васкрс мртвих и живих, душе и тела). Данашњи кадрови наследили су комунистичке кадрове који су их створили. Ако се у наредним деценијама направи дисконуитет у односу на претходне деценије, ако створимо позитивну селекцију, створиће се услови за морални и сваки други препород.

Стање у (садашњој) владајућој елити је следеће: Прва Србија (“патриотски блок“) је идеолошки подељена. Друга Србија (“грађански блок“) је идеолошки унифицирана – сви су за ЕУ, против Евроазије, не желе да се боре за КиМ, пишу латиницом, прихватају екуменизам, желе да организују параду поноса, могу да прихвате обнављање Југославије… Делује да је слично стање и међу припадницима прве Србије – да су сви православци, за унију са Русијом, против уласка у ЕУ, против обнове Југославије, да сви пишу ћирилицом, итд. Међутим, истина је другачија. Међу припадницима друге Србије скоро да нема верника, посебно нема православних хришћана. Међу припадницима прве Србије велики је број атеиста и комуниста. Велики број “патриота“ пише латиницом, не поштује СПЦ и не верује у Христа. Данас су лидери СНС и СПС највећи “Европљани“. Прва Србија је подељена и по питању уласка у ЕУ и обнове Југославије – добар део лидера прве Србије гаји југоносталгична осећања. Међу лидерима “грађанског блока“ нема поштоваоца лика и дела Владимира Путина, међу лидерима “патриотског блока“ велики број њих има симпатије према Ј.Б.Т. и КПЈ и СФРЈ. Због тога у Србији деценијама уназад доминира политика друге Србије, а за све лоше окривљује се православна Србија, коју политички и културно представља прва Србија. Из комунизма смо прешли у неокомунизам, из неокомунизма у неолиберализам. Зато данас помирење између прве и друге Србије више изгледа као помирење две фракције комуниста (попут помирења два бола – СПС и ДС), него право “национално помирење“ између православних Срба (верника, русофила) и Срба комуниста (атеиста, еврофила).

На власти су и они који су пљачкали државу и грађане после 1945. и они који су то исто радили током деведесетих и они који пљачкају државу и грађане после 2000. године. На власти су и они који су чинили злочине и после 1945. и они који су то радили после 1990. и они после 2000. године. То је један од разлога зашто је све више грађана који не излазе на изборе. Све више људи схвата да избори ништа не мењају, да је то само представа, и да се једина промена догађа унутар владајуће елите, и то само ако неко није добро испунио задатак (а тај задатак није повезан са општим добром и државним интересима), ако је постао “истрошен“ пред народом или када дође до сукоба две фракције због личних сујета, поделе плена и слично. Другим речима, када неко из Империје уређује односе унутар Породице, која служи Империји. Као у причи са српским масонима – ништа корисно не ураде за Србију. По њима, (српским) члановима Породице и масонима, разлог неуспеха је то што народ неће да “мења свест“. Они су напредни, народ је назадан и не разуме их. На пример, сада назадњаци из народа не разумеју напредњаке из власти који их убеђују да је добро продати Телеком[3], ЕПС, РТБ, војвођанске оранице Арапима…

Још увек међу грађанима, гласачима, постоје они са којима се може манипулисати, али таквих је све мање зато што долази до смена генерација. Сада на изборе ревносније излазе и више прате класичне медије – телевизије са националном фрекфенцијом и штампане дневне новине и таблоиде – они старији, образовани за време комунизма, са којима се највише манипулише путем класичних медија, док млади више времена проводе на интернету. Колика је разлика између интернет генерације и генерације малих пионира показаће се у наредним деценијама. Менталитет припадника садашње владајуће елите је нешто између грабљивице и гребатора. Глуме моћ према својим поданицима (грађанима Србије) – понизне су слуге пред својим господарима (који владају из сенке, пред странцима, страним окупаторима). Не могу се поредити са Милошем Обреновићем јер су резултати њихог рада супротни од резултата који је остварио кнез Милош, који је радио у горим условима, са више непријатеља око себе, у далеко мање пацификованом свету. Демократију у Србији уводе они који су слуге (са робовским менталитетом), ученици који никада неће постати учитељи, који не смеју критички да размишљају и изнесу лично мишљење пред својим господарима/учитељима. Комунисти су припремили ову некритичку и недемократску еврофилску владајућу елиту која уводи Србију у нехришћанску ЕУ. Бахати су деспоти унутар Србије, народ им је на последњем месту, а понизне су слуге на страном двору. Често је то добровољно, због осећања ниже вредности, непознавања и непоштовања своје традиције. Тешко је наћи човека који као јачи не би користио силу против слабијег ако слабији стоји на путу остварења његовог циља; тешко је наћи човека који свој бес због тога што постоји јачи од њега који му чини неправду а коме не може или не сме ништа да уради, не показује на оном слабијем од себе. Свему свој допринос дају и православци који се јавно залажу за хришћански морал, а суштински гледају да учине прељубу, да краду и варају… да не поштују Божје заповести. Против педерастије боре се они који деценијама промовишу промискуитет међу хетеросексуалцима, који су и сами такви. Срби хоће у Европску унију, али неће параду поноса. На крају, буде све онако како желе они из друге Србије. Све док се не појави нова владајућа елита, док не стаса нова генерација са другачијим менталитетом, док се не изграде нова културу, која ће у себи носити и даље развијати најбоље из православне и демократске традиције. Верујем да ће у темељу нове традиције бити иста/стара светосавско-исихастичка традиција и да у држави у којој живе људи који стварају и негују такву традицију никоме неће бити угрожена људска права.

Сада две трећине Срба чине “социјалисти у души“, православци чине две трећине, антикомунисти чине две трећине. Гледано са аспекта како појединци размишљају о неким темама и какве су им животне навике, колико је раширена култура разврата, како је прошао процес приватизације, у Србији живи и натполовичан број неолиберала – а Србија се не помера из комунизма, из деспотије. Конзервирано је оно најгоре, кроз традицију се преноси оно најгоре. То најгоре у нама спаја се, меша, са западњачком неолибералном идеологијом/културом. Најгоре из сопствене традиције (и источњачке, оријенталне) повезује се са најгорим из западноевропске, атлантске традиције. То су разлози неморала. У Србији не владају православни хришћани, већ удбаши и бивши комунисти. Међу њима има и квазирелигиозних. Такви чине више од две трећине српске владајуће елите. Кроз њих је култура потрошачког друштва победила. Прво у њима, у њиховим срцима и умовима, па кроз њихове медије и систем образовања култура разврата (хедонизма, конзумеризма, дарвинизма, “макијавелизма“, егоизма) преовладала је у целом друштву. То је све ишло постепено, али је до убрзања и омасовљавања дошло после 1945. и наставило се у истом ритму после 1990. године. Морал исихаста разликује се од морала просветитељских и хришћанских романтичара или хришћана-рационалиста (квазирелигиозних). Посебно се разликује од морала радикалних рационалиста и револуционарних социјалиста. СПЦ није пружила озбиљан отпор, служећи као “страшило“ (не својом вољом, али не и увек без разлога, што отежава борбу против негативне пропаганде) убрзавала је дехристијанизацију и удаљавање од светосавско-исихастичког учења и васпитања. Зато, по навици из доба комунизма, пошто је већина грађана у том систему образована и васпитана, на коју се додаје негативан имиџ који су одређени епископи и одређени свештеници оставили у народу после распада СФРЈ, већина грађана за све лоше окривљује православну Србију, коју политички и културно представља прва Србија, и под чијим је утицајем врх СПЦ[4]. Међутим, већину у Србији не чине православни хришћани, посебно су искрени верници у мањини унутар владајуће елите, а у самој СПЦ доминирају две струје које су подједнако удаљене од светосавља и Христа – покрети зилота и екумениста (због чега је дошло до раскола, тај раскол може бити све дубљи и озбиљнији у наредним годинама, и ако се тако буду развијали односи, то ће значити да је СПЦ “изгубљена“ и за 21. век). Зато агностика има више и од атеиста и од теиста, зато човек-маса чини већину међу онима на власти, зато је човек-маса производ и научног и окултног ума, зато долази до релативизације свега и тривијализације последица пада у грех. Не сме се превидети да је 1945. дошло до дисконуитета и да су они који су успоставили нови (тоталитарни) поредак преузели сву одговорност, а да 1990. године није дошло до правог дисконуитета са комунистичким поретком, јер смо из комунизма прешли у неокомунизам, из неокомунизма у неолиберализам, и кроз те процесе Србију воде људи образовани у СФРЈ, од стране владајуће елите те државе и њене “правне наследнице“ СРЈ.

Домановић је створио врхунску сатиру о слепим вођама, а медији данас од таквих праве визионаре. Нушић је исмевао малограђанске министарке, а такви ликови у медијима постају узор успешног понашања. Стерија нам је пренео неподношљиву мучнину због лажних родољубаца, а у нашим медијима они су државници без мане и страха – објаснио је Слободан Рељић, бивши уредник НИН-а, зашто напушта новинарство[5]. Или, као што сам у првом делу навео[6], данас су шојићи угледни привредници, односно, има их у свим сферама власти (сада их зовемо и мегатрендовци). Могли би се назвати и хибрисима (скоројевићима), каквих је у нашем друштву било и пре сто и више година. Могли би их звати и шмирама[7]. Како је још један уметник приметио, “мејнстрим култура је хибрид, народњачке, масовне, клерикалне, порнографске и примитивне псеудо-нео-либералне популарне културе[8]“. То је култура “слепих вођа“, “малограђанских министарки“, “лажних родољубаца“, шојића, хибриса, разних “шмира“. Култура просечних, осредњих, медиокритета – популарна култура, култура коју стварају популисти. Култура постхришћанског, неокомунистичког и неолибералног доба у којем живимо.

Како је све почело, како је модерна Србија дошла у ово стање? Србија је имала вишевековни дисконуитет. Оно што је Источно римско царство било за Србе у Средњем веку, западноевропска цивилизација је била у модерно доба, од 19. века, са стварањем модерне Србије. Са Запада је, након ослобођења, примано највише утицаја. Срби су се полако удаљавали од своје традиције и све више прихватали учења и идеологије које су долазиле са Запада. Формално, успостављен је континуитет са средњевековном Србијом, формално је успостављена вертикала “Бог на небу, краљ у држави, домаћин у породици/кући“. Суштински, Срби су се поделили између две основне идеолошке струје које су долазиле са Запада – радикалног рационализма и борбеног атеизма са једне стране, и просветитељско-хришћанског романтизма и пантеизма са друге стране. Прихватали су културу “нове антике“, делимично христијанизоване цивилизације која је вратила својим паганским коренима у тренутку када Срби покрећу устанак и ослобођење (Доситеј Обрадовић напушта манастир, постаје први министра просвете у устаничкој Србији, због чега неки устанак називају почетком српске револуције, и имају право, јер је то на неки начин био почетак дехристијанизације, односно вестернизације). Од настанка модерне српске државе унутар владајуће елите било је све мање и мање оних који су знали православну теологију, који су се интересовали за исихазам, читали Библију… све до комуниста, који су апсолутистички владали у другој половини 20. века, међу којима је било само радикалних рационалиста и романтичара-просветитеља. Деценијама у власти у Србији, у влади у Београду, није било – буквално ниједног – православног хришћанина. То је огромна разлика у односу на доба Немањића. Питају се скоро сви зашто је дошло до оваквог моралног пада, зашто су овако лоши услови за живот у Србији, а деценијама нема искрених верника, православних хришћана, на власти.

Неко ће рећи да они који у модерно доба усвајају вредности и идеје са Запада раде исто оно што су идеализовани Немањићи и средњевековни Срби радили прихватајући вредности и идеје које су долазиле од других, у овом случају хришћанство из Азије и грчко-римску културу преко Источног римског царства, а неко ће додати да је једина српска идеја она паганска, да је права српска вера вера у богове попут Вида, Перуна и осталих. Под један, не ради се о истим вредностима и идејама када упоређујемо оно што је примано са Запада и оно са Истока, нису били исти носиоци тих вредности и идеја, нису усвајане на исти начи, и то је битна разлика. Под два, у Средњем веку то није било просто копирање неког другог, патернализам, рад уз страног ментора и доследно спровођење менторових вредности и идеја, са жељом да се све из постојећег идентитета угуши, да нестане дотадашња традиција. Са тим у вези, не треба заборавити да извор знања није на Западу, да је Запад копирао Исток, пошто су и Јерусалим и Атина на Истоку. Под три, ако је на свету било неког прогреса, то је онда био прелазак из паганске културе у хришћанску културу, чак и тамо где неопагани мисле да су “јачи“ – када се ради о природи, хришћанство и ту има одговоре, али је мало оних који их данас знају. Хришћанство је захтевно, зато је пуно позваних а мало одабраних.

Средњевековни Срби нису били националисти, тада није постојао национализам какав данас постоји, национализам настао у модерно доба на Западу. Опет, настаје српска држава, српска црква, развија се писмо, језик, народна свест, и колико је све то било дубоко показало се у времену окупације, кроз епску поезију, касније у Војној крајини, у дубровачкој књижевности, у устаничкој Србији… У Средњем веку Срби су имали праву аристократију, која је сарађивала и са Истоком и са Западом – људе који себе нису сматрали мање вредним у односу на друге/странце – те је аристократија неговала своју традицију и своје посебности, и истовремено била више отворена према свету, боље је познавала свет. Били су и родољуби и као хришћани – космополите. Та аристократија је нестала под окупацијом. Под окупацијом нема позитивне селекције, нема развоја просвете. Под окупацијом не долази до ширења либералних вредности, већ робовског менталитета. Сан о слободи, сећање на средњевековно краљевство и царство није нестало. Од 19. века Срби стварају нову аристократију, нов систем образовања, нову државу. На Западу је у 19. веку власт прелазила у руке човека-масе (што може бити збирно име, у нашем случају, за “слепе вође“, “малограђанске министарке“, “лажне родољубце“, шојиће, хибрисе, разне “шмире“, просечне и медиокритете). Човек-маса је производ културе која је имитирала другу културу. На Западу су имитирали све што је настало на Истоку, од културе античке Грчке до културе Египта… Настају уметничка дела, грађевине, које подсећају на оне из времена античке Грчке, Египта, Месопотамије, Рима[9]… Хришћани са Запада постају опседнути реликвијама, легендама као што је она о светом гралу, појављују се алхемичари. Унутар такве културе развија се експериментална наука, појављују се “енциклопедисти“. То је важно напоменути због разумевања настанка човека-масе и са тим повезаних егоистичких и колективистичких идеологија. Код великог броја Срба робовски менталитет из времена окупације Турака остао је и када је дошло до сусрета са Западом. За Србе рационалисте Запад је био центар света, имитирали су Западњаке, који су и сами имитатори, где је већ владао човек-маса, и пред њима се осећали мање вредним. Наравно, нису сви Срби били такви, било је и оних који су били попут средњевековних Срба, православци који су знали да су католици и протестанти јеретици, да “нова антика“ не доноси ништа ново и напредно, да су сва научна достигнућа пролазна, да је свет ван православне цивилизације варварски свет. Не мисле ти слободни Срби, каквих и данас има, да су супериорнији од других, не призивају никоме пакао, нису расисти, само се не осећању мање вредним у односу на било кога, не стиде се свог порекла и своје историје, знају ко су, знају своју веру, своју традицију, своје вредности и могућности. Међутим, већину у свакој заједници чине они просечни. Посебно у заједници која је више од шест векова скоро стално под окупацијом неке велике светске силе – када окупатор уништава, ако не успева да га преокрене и придобије, сваког ко се издваја изнад просека, ко мисли својом главом и поштује своје претке, сваког ко није робовског менталитета, често преко потурица или петоколонаша које контролише.  

Српском народу је вековима наметана оријентална култура. Они који су одбацивали оријентализам Истока, прихватали су просветитељство Запада, дух “нове антике“ као нешто напредно и светло, у односу на “мрачно“ православље, или ислам. После четири века наметања исламске вере са једне стране, и католичке вере са друге стране, Србима се већ два века намеће француско-немачко-британски рационализам и атеизам. Тако се током 19. и 20. века рађа српски модел човека-масе. Прототип човека-масе, по мени, у српском случају, није само научник из Ортегиног описа, већ и они који нису били само или до краја рационалисти попут спиритиста, окултиста, масона, романтичара. Људи не расуђују и не доносе одлуке само као рационална бића, на основу рационалне интелигенције, хладног разума, већ и на основу емоција, емотивне интелигенције, “врућег Ја“, притиснути осећањима и нагонима. То важи и за радикалне рационалисте, борбене атеисте. Код Срба је то израженије. Делом зато што су Срби били под вишевековном окупацијом такве културе, за коју је духовно било важније од материјалног, емотивно од рационалног, па је због тога Исток изгубио од Запада. У том смислу је ислам сличан православљу и зато је по некима било боље што је Србија била под исламским окупатором него да се, од 15. до 19. века, више повезала са Западом, интегрисала у евроатлантску цивилизацију. Модерна Србија је кренула ка Западу, развијајући материјалну страну живота уз помоћ наука, али тражећи меру, не одбацујући духовну страну живота. Тај материјалистички пут је неопходан јер би прошли као амерички Индијанци, не може се ратовати са луком и стрелом против пушака и топова, али материјалистички пут није довољан и не сме бити најважнији и једини – што се догодило Србима у 20. веку. Код српских комуниста можемо пронаћи, наизглед, више парадокса – са једне стране комунисти су материјалисти, а са друге буне се против материјализма, са једне стране су интернационалисти и прихватају идеологију са Запада, са друге су националисти који се боре против Запада. Све су то последице хиљадугодишње духовне, православне “ДНК“. Међутим, хришћанство је у духовном смислу толико захтевно, па и у физичком смислу, да хришћанин који је далеко одмакао на путу обожења никако не може бити осредњи, просечан човек, који не мисли својом главом и ко прихвата мишљење већине, масе иза које се крије. Хришћанин не може бити неко ко није спреман и на најмању жртву, ко није у стању да ради оно што није по његовој вољи, не може бити неко ко продаје веру за вечеру, ко пристаје да буде роб и да служи као роб другим људима, ко увек иде линијом мањег отпора, нити може да буде неко ко терорише друге и другачије, ко жели да се ослободи, попут еугеничара, слабих и сиромашних… Са одмицањем процеса дехристијанизације циљеви су све нижи, опадају стандарди. Христу и Светом Писму судили су, и суде, они који баш ништа не знају.

Није ни Запад потпуно рационалан, материјалистички, немогуће је да из свих људи нестане духовна страна живота. То данас можда више важи за грађане САД, а мање за грађане ЕУ. У 19. веку међу Западњацима (обичним људима) било је веома популарно “призивање духова“ (спиритизам). Ницала су (унутар елита) разна окултна и тајна друштва, а почетак свега тога је пре 19. века. Хосе Ортег и Гасет је писао да су либерална демократија и техника суштински тако испреплетане и једна на другу упућене, да једну није ни могуће замислити без друге. Додао бих да су и капитализам и окултизам (масонерија) испреплетане са либералном демократијом и техником (науком) да их је немогуће замислити једне без других. Велики број крупних капиталиста подржава либералну демократију и економију, развој науке и нових технологија и припада неком тајном есотерном и финансијском тајном друштву. После настанка САД (као масонске творевине, што симболизује пирамида са оком на долару) и Француске револуције (када је приватна својина дефинисана као свето право) капиталистички систем је на Западу успостављен тако да не може да се доводи у питање, а то се догодило кроз испреплетаност са либералном демократијом и развојем емпиријске науке и технике (технологија). У свему томе своју улогу имала је и масонерија, са потискивањем хришћанства (какво је било на Западу), ширио се окултизам, разна мистичка учења, итд. Крајем 19. века Ниче пише: “Нема пастира, постоји једино стадо. Свако хоће исто, сви су једнаки“. Уводи се опште право гласа. Истовремено, тражи се “чврста рука“ и “велики вођа“ да влада. Ствара се симулација демократског система. Цветају “тајна друштва“, неформални центри моћи, новац у грађанском друштву постаје мера вредности. Банкари постају утицајнији од бискупа. Пар деценија након Ничеа, у доба успона фашизма, нацизма и бољшевизма у Европи, Ортега пише “Побуну маса“. По њему, “демагогија је облик интелектуалне дегенерације која се појавила у Француској око 1750. године. Суштина демагогије тиња у главама демагога и потиче из њихове неодговорности према идејама којима баратају; које нису сами створили већ преузели од правих твораца… Зло које сада трпи Европа хронолошки и философски води порекло из дубљих слојева него што се обично мисли… Када се са висина сагледа јавни живот Француске током последњих стопедесет година, пада у очи да су математичари, физичари и лекари у тој земљи готово увек грешили у својим политичким проценама. Физичко-математички рационализам је у то доба био превише славан у Француској да не би тиранисао јавно мњење. Малбранш прекида да се дружи са пријатељем на чијем столу затиче Тукидидову књигу… Револуције газе основно људско право – право на континуитет[10]“. По Ортеги, друштвену власт врши буржоазија, унутар буржоазије аристократију данашњице чине људи технике, а ту групу најчистије и највише заступа – научник. “Испада да је савремени научник прототип човека-масе. Сама наука чини од њега примитивца, модерног варварина… Конституисање физике, што је збирно име за експериманталне науке, наводило је на напор унификације. Али развој физике је захтевао посао сасвим супротан унификацији. Да би наука напредовала, научници су били принуђени на специјализацију… Из нараштаја у нараштај научник се све више ограничавао, затварао у све уже поље интелектуалног деловања… Специјализација почиње кад цивилизовани човек почиње да се назива ‘енциклопедистом’. То је човек који познаје само једну једину науку, штавише онај малени део те науке који је предмет његове истраживачке пажње. Проглашава врлином то што се не занима за било шта изван уског подручја које потанко обрађује, и назива дилетантизмом сваку знатижељу за целокупношћу знања. Модерна наука даје уточиште интелектуално осредњем човеку. Морали бисмо рећи да је он мудрац-незналица, што значи да ће у свим питањима која не познаје владати не сходно свом незнању, већ самоуверено и дрско као да је реч о питањима из области његовог најужег интересовања. То лично осећање моћи и упућености навешће га да жели да води главну реч и изван своје специјалности. Одбијање да се други саслуша, решеност да се не подврге вишем ауторитету – обележја човека-масе – достижу врхунац код делимично квалификованих људи.“ Наука се у Србији развија(ла) по стандардима и методама које су развијене на Западу. Наравно, то је било, и остало, на нижем техничком, организационом, финансијском…. нивоу, посебно у природним наукама.

Годину дана пре него што је Ортега почео да пише “Побуну маса“, у Београду је овако Арчибалд Рајс писао о српској интелигенцији и образовању у свом делу “Чујте Срби, чувајте се сами себе“: “Та љубомора касте зване ‘интелигенција’ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. ‘Отмено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу… Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за ‘знањем’, због тешког јарма, у ропству које сте трпели само ретким изузецима је било могућно да пошаљу децу у иностранство да стекну темељнија знања. Ослобођена турске власти, земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази у иностранство да се напаја са извора знања која код куће нису налазили… Ти млади људи били су принуђени да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније… Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили… То је био корен деформисаности ваше ‘интелигенције’… Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима… Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим… Сваки градић је добио ‘гимназију’, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске… Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао“.

То су претече данашњих мегатрендоваца, први малограђани и комунисти. Због датих околности, “интелигенција“ је учила само оно “најнеопходније“, зато они који су тако образовани, а који су касније спровели комунистичку револуцију, нису у држави коју су створили неговали професионализам[11]. Најбоље су удаљили, најбољи су сами отишли. Добар пример дао је један комунистичи злочинац, високи функционер међу удбашима, када је објашњавао како је тајно после рата, када су преузели власт и створили СФРЈ, са пар десетина или стотина хиљада долара ишао у САД да купи неки део (за научнике или војску, не могу сада да се сетим), мислећи да се може набавити само илегално, и када је стигао у САД видео је тај део у излогу продавнице да кошта 30 долара и да се купује легално. Срби су у САД имали људе попут Тесле и Пупуна пола века раније, таквих Срба је и тада било и живели су у САД, могли су да му помогну, али су проглашени непријатељима српског народа и југословенске државе. Поменути удбаш је образован од стране маршала, он је образовао наредну генерацију удбаша и тако смо стигли до удбаша који воде Србију последњих 20 година.

Српска интелигенција није била под утицајем само западне науке, енциклопедиста и емпириста, већ и окултних наука, и не само окултног утицаја који су примани са Запада, већ и оних источњачких, оријенталних. Нека обележја Ортегиног човека-масе можемо наћи и код оних (ирационалних) који су склони спиритизму, окултизму (који упадну у замке мистицизма). Често људи који имају контакт са оностраним светом ту способност и оно до чега су дошли у овостраном свету представљају на начин хибриса, скоројевића, попут човека-масе. Они су, преко свог “астралног водича“, сазнали “истину“. Ту “истину“ не проверавају, само је усвајају. Затим добијају потребу да цео свет упознају са том “истином“, а затим и да сви прихвате ту “истину“ као објективну истину (или добро). Такви, “изабрани“, време рачунају од себе и свет покушавају да подреде себи. Исто важи и за оне који ка томе теже, као лаици, као сујеверни, на пример преко бројева или звезда. Свето Писмо више није ауторитет, Истина није у Библији, свако тражи истину и оно до чега дође проглашава за истину која је једина и која треба да важи за све. Тако мистик који упадне у замке мистицизма помисли да је бог, да је “изабран“, “месија“, да зна оно што нико други не зна, да сви њега треба да слушају. Тако су се ширила разна есотерна учења, секте и тајне организације, међу Србима у последња два века. Срби су склони духовном, зато су конзервативни, схватају значај интуиције и емоција, али се често против радикалног рационализма и борбеног атеизма боре потпуно ирационално, што је погрешно, јер је логика неопходна (и за вернике до одређене границе, између осталог да се не би ушло у замке мистицизма, да би се упознао свет; затим, постоји и добра страна космоса и лоша страна хаоса, односно добра страна постојања неког система/реда/правила/цивилизације и лоша страна нереда/анархије/варваризма). Са те стране рационалиста Јован Скерлић је у праву и то је разлог критике Лазе Костића као романтичара (уметника-екцентрика). Као што је и позив Доситеја да се читају књиге а не слушају само звона (из угла верника) имао и своју позитивну страну. Ако се тако поставе ствари, ако дође до обрачуна или надметања између песника и генерала, уметника и научника, јасно је да ће победу у данашњем свету однети генерал и научник. Међутим, то није коначна победа, нити је у питању такмичење. Зато и они који нису спиритисти, али ни рационалисти – јер им је јача емоционална интелигенција од рационалне, што је случај код већине Срба (Словена), за разлику од описаног западног модела човека-масе који је научник/специјалиста, теже ка “целокупношћу знања“, у све се разумеју, али све знају површно и до закључака долазе и одлуке доносе на основу емоција и интуиције, без дубљег промишљања и провере знања – отуда тако мало културе читалаштва, тако мало људи чита књиге у Србији, толико плагијатора и купљених диплома и доктората. Такви мајстори за све мисле да су слободни, посебни, али су истовремено део колектива (масе), колективистичке свести; једино се не разликују од научника/специјалисте по томе како самоуверено износе своје ставове. Човек-маса мисли да води главну реч, како у Србији тако и на Западу. Западњачки човек-маса настао је у више урбанизованој и техничко-технолошки напреднијој средини. У таквим срединама брже је нестајала духовност, брже је долазило да атомизације, да распада саборности и солидарности – распада парохијских заједница. Да ли је то што су Срби, као народ, још увек заједница са великим бројем духовних и емотивних људи – и као таквих, за данашње неолибералне стандарде, још увек прилично (они би рекли – екстремно) конзервативних, патријахалних, породичних и неписмених, који знају да се све не може изразити речима, да није сва наука у књигама, да се не може све израчунати бројевима и купити новцем – заостајалост или предност?  

За Ортегу, Декарт је духовни учитељ коме Европа највише дугује, али, “три века ‘рационалистичког’ искуства присиљавају нас да размислимо о величини и о ограничењима тог чудовишног картезијанског разума. То је искључиво математички, физички, биолошки разум“. Непуну деценију након тих Ортегиних речи, када се у Европи појављују и егзистенцијалистички философи како атеистичке тако и религиозне оријентације, затим нова генерација либерала и економиста који су доводили у питање ауторитет природних наука и идеје социјализма, у Србији (Југославији) тријумфују “организовани атеизам“ (Св. Владика Николај) и колективизам. До комунизма није дошло преко ноћи, то је последица вишедеценијског удаљавања од православне вере и прихватања “new age“ идеологије. Такође, неки социјалистички циљеви су у духу православних вредности. Међутим, међу српским комунистима (из владајуће елите) могли су се наћи окултисти и спиритисти – али никако православни хришћани. Главну реч водили су атеисти, рационалисти, радикални и либерални социјалисти.

У Србији, међу Србима, није потребно само преиспитивање скоро двовековног “рационалистичког искуства“ и искуства полувековног “организованог атеизма“ – комунистичког тоталитаризма и колективизма, већ и скоро два века дугог окултног, спиритистичког, масонског, неопаганског искуства. Кроз та преиспитивања, преиспитује се и однос према Христу и светосављу, то је пут покајања и преумљења (метаноје). Тек после тог преиспитивања (покајања) има смисла говорити о вертикали, о духовном и моралном опоравку, реформи образовања, успостављању новог система вредности, централизацији и децентрализацији, економији. То преиспитивање не може се очекивати од човека-масе/научника, као ни од оних других склоним окултном и спиритизму (или паганизму и пантеизму) који истину виде у свему осим у Христу. Такође, ни од формално религиозних, или верски острашћених и борбених православаца.

Православни хришћани у Србији од почетка 19. до прве половине 20. века нису понудили другачији пут у свету који се развијао тако како се развијао после 15. века. Западњачки начин живота се критиковао, док се истовремено прихватао, у свакодневном животу, корак по корак. Јасно је да не могу сви да живе као исихасти у манастирима. Постојале су објективне околности, као оправдавајуће, зашто је то тако било, зашто није развијена, на пример, православна економија и православна радна етика. До данас алтернатива није понуђена онима који знају шта неће и шта није исправно, тј. они који не желе да иду тим путем немају конкретан програм куда да се иде, како уредити државу и друштво, просвету, економију, како образовати православну политичку, привредну, научну елиту… а да унутар такве државе немамо теократију средњевековног типа – да се они који нису православни (и) Срби осећају слободно, да буду део власти, да воле своју државу (и ако нису на власти). Комунистичка творевина је нестала, Срби се последње две деценије враћају православној вери, демократском уређењу, али доста тога подсећа на време пре комунизма. Опет се све врти око идеологија увезених са Запада. Краљ Александар Карађорђевић је тада са египтоманом Иваном Мештровићем изградио масонски споменик (споменик незнаног јунака на Авали) рушећи средњевековни град Жрнов и споменик захвалности Француској на месту где се налазио споменик Карађорђу (на Калемегдану). Наставак или логичан след јесте да се исто уради на Цетињу, где је уместо цркве данас Његошев маузолеј[12]. Рушење цркве и градња Његошевог маузолеја догодила се за време комуниста, и после смрти Мештровића. У то доба Срби су масовно почели да користе латиницу као своје писмо. После више од 50 година како је српски народ одбацио светосавски пут и кренуо неким другим путем, време је да добијемо одговоре на питања: шта је српском народу донело прихватање културе “нове антике“ и “new age“ идеологије? Које су последице дехристијанизације? Да ли је дошло до суштинског цивилизацијског (у културном, духовном, моралном, а не научно-техничком, материјалном смислу) напретка (прогреса) после одбацивања ћирилице и православне вере, свега што је остало од предака, што су претци стварали? Зар то није одлика човека-масе? Православни Срби су за Запад остали непријатељ кога треба уништити. У Београду постоји велики број грађевина са масонским обележјима: из времена пре Првог светског рата, из времена пре Другог светског рата, знамо ко је кога нападао, како су православни Срби прошли у тим ратовима и колико је злочина над њима почињено; СФРЈ је била делом и масонска творевина из које је протерано или забрањено све што је православно; током најгоре сатанизације српског народа током деведесетих у Београду испред зграде САНУ постављају пирамиду и око у пролазу између Кнез Михаилове и Чика Љубине – све то могу да постану споменици српске наивности, просечности, површности. Недавно је показана макета Видовданског храма по замисли Ивана Мештровића, у питању је чист кич, имитација вавилонског стила, попут зграде британске обавештајне службе у Лондону[13].

Са рушењем патријахалног система, срушен је хришћански систем вредности, тако да је оно лоше из патријахалног система, што није имало везе са хришћанским учењем, опстало и међу онима који су тај система срушили као “еманципатори“ (разлог зашто стављам еманципатори под знацима навода – “еманципатори“ из угла класичних либерала, али пре свега из угла савремених неолиберала у културно-идеолошком смислу пошто је таква  еманципација у постхришћанском свету једина призната: у СФРЈ није постојала толеранција према сексуалним мањинама иако је то била левичарска творевина, владали су веома конзервативни и традиционални људи у том погледу – а нису били хришћани, па је бесмислено данас говорити да међу противницима ширења идеологије хомосексуализма, тј. идеологије неолибералног империјализма, има само крштених православаца. За комунисте је обичан човек само број, објекат, појам, па су многи мушкарци међу “еманципованим“ комунистима тако гледали на жене и обрнуто. Затим, српски либерал-комунисти нису се много разликовали, када је у питању Други, од совјетских стаљиниста и католичких инквизитора – нису ширили демократске вредности, дакле није било ничега суштински прогресивног, иако је међу њима било оних са смислом за уметност. Складни односи, слични погледи на свет, између комуниста и радикала, током скоро целог 20. века, најбоље говоре о каквим се “еманципаторима“ ради). Ка таквој “еманципацији“, тј. дехристијанизацији, ишло се постепено. Карађорђевићи и Обреновићи нису били побожни попут Немањића, нису на крају живота одлазили у манастире да живе као аскете, да се ослободе “сујете света“. Не кажем да је то нужно, само нису морали ни да буду коцкари у Бечу или Паризу, да постају масони и слично. Србија је крајем 19. века у свему личила на Запад, само је била на нижем ступњу развоја, мање богата и уређена, односно, Запад тада није био тако напредан и модеран како се данас мисли. Због самопотцењивања себе дошло је до прецењивања (дакле у духовном, моралном, културном смислу) Запада. Није сваки човек на Западу био просветљен, писмен, еманципован. Запад је тада био далеко од данашњих демократских стандарда. На Западу је убијено много више владара, али су само Срби “краљеубице“ – зато што су Срби дозволили да други на њих тако гледају, јер и сами тако гледају на себе.

Уверен сам да би Немањићи, да су живели у 19. и 20. веку или да је постојао континуитет у развоју српске аристократије, да Србија није имала вишевековни дисконуитет, створили узорну демократску државу (другачију од евроатлантског модела) и да никада не би било потребе да дође до комунистичке револуције. Било би више социјалне правде, мање економске неједнакости. Жене би имале сва права као мушкарци, а мушкарци не би постали феминизирани као жене.

Са развојем психологије као науке дошло је наопаког, нехришћанског, разумевања андрогинске природе човека. Патријархат је срушен (унутар хришћанске и европске цивилизације) највише због питања у вези права жена, и после светских ратова у којима су мушкарци гинули, а жене постајале већина у друштву, међу гласачима. Тако матријархат (мада је то погрешан термин јер данашње “еманциповане“ жене све мање желе да буду мајке и рађају децу) постепено мења патријархат. Затим, оно насилно у људима важи и за жене, и у женама има насилног (“разобручене субјективности“). Од средине 20. века жена је све више на свим нивоима власти, жене су, и у Србији данас, образоване, економски су независније него раније, у неким областима, струкама, колективима… жене чине већину, заузимају руководећа места и већину запослених, дакле сада је одговорност и на женама за стање у здравству, просвети, медијима, привреди… па опет стање није боље него у патријархату. Живимо у свету у коме се жене питају више него икада у историји, у коме имају негде и већу моћ од мушкараца, па опет свет није знатно боље место за живот, далеко је од савршеног. Наравно, не говорим о томе да су жене криве, већ да је погрешно за све кривити мушкарце, заборавити на мушко начело, говорити да је у патријархату све било лоше, да су само мушкарци одговорни – и тамо где су жене једнаке и деле одговорност. Наш део света је сада негде између патријахално-конзервативног и феминистичко-неолибералног поретка (већина унутар владајуће елите више припада овом другом).

Међу хришћанима не постоји рат полова. За хришћане тело је храм Божји. Хришћани не одбацују овостраност због оностраности, они су посвећени животу “ове и сада“ – свет се не одбацује, већ се побеђује, савлађује, превладава. Страсти се упознају и побеђују. Лоше у српском патријархату, у свету ван манастира, пре доласка “еманципатора“ (комуниста) на власт, долазило је и од оних који су били далеко од Христа, од светосавске традиције (који су се могли наћи и у манастирима), а који су били формално религиозни, борбени православци (радикали су били најбољи пример: они су били традиционалисти, русофили, али су се истовремено борили за идеје Француске револуције и немачког романтизма и са њима повезаним идејама руског анархизма). Духован рад је тежак, борба са страстима, нагонима, демонским у себи, образовање и читање књига… дуго траје и многи нису спремни за тако тежак и дуг пут. Лакше је бити формално религиозан, националиста, човек-маса, шовиниста који ће, ако је мушкарац, да користи силу наспрам жене – лакше је приватно бити такав, а јавно се залагати за неке друге вредности. У хришћанству се ауторитет мушкарца не гради се ослањањем на силу. Хришћанка поштује мушкарца. Хришћански је љубити своје ближње, а не мучити (физички или психички). Хришћанин је онај ко љуби Христа пре него своје ближње, своје чланове породице. Када се – и код мушкараца и код жена – забораве или непоштују Божји закони, долази до разних деформација и деградација, од распада и насиља у породицама до непотизма и негативне селекције у држави. Породица је основна ћелија друштва, када је она нездрава, нездраво је и друштво. Ближњи нису само чланови најуже породице, то су сви људи, сваки незнанац, други, поред ког прођеш и треба му помоћ. Сваки човек је Божје створење. Ко љуби Бога љубиће сваког човека (незнанца, другог), неће мрзети људе (људски род, супротан пол). Неће мрзети себе. Ко љуби Бога – не мрзи, у њему нема мржње. Ко воли Бога, воли свет, и све што је у свету створено, јер је све створио Бог. Ко воли Бога пре него себе, пре својих ближњих – свим срцем својим, победио је гордост (егоизам). Он ће, на пример, признати бољем од себе да јесте бољи и неће заузимати место које не заслужује, или, неће бити пристрасан ако је од ближњег (члана породице) бољи незнанац. Такође, неће стварати идоле, неће служити идолима. Ко љуби Бога, љуби своје ближње, брине о својој породици. У хришћанској породици родитељи поштују децу, деца поштују родитеље. Сви заједно, као породица, поштују своје комшије – друге породице, хришћански се понашају и према незнанцима. Хришћанин не суди јер не жели да му се суди. Колико је погрешно повезивати оно лоше у патријархату и традицији са хришћанством, у односу према женама – како се на жене гледа, колико је ту стереотипа по питању жена у хришћанству, и да се ограничимо на православну српску традицију јер није случајно што су данас Словени најбројнији православни хришћани, можемо видети на примерима Оца Јустина и Патријарха Павла. У ери женске еманципације и ширења феминизма, прогоњен од стране “еманципатора“, Св. Јустин Ћелијски од 1948. до 1979. године налази уточиште у манастиру Ћелије – женском манастиру; жеља Патријарха Павла била је, што је и спроведено у дело, да буде сахрањен у манастиру Раковица – женском манастиру.

Конзервативност (патријахално васпитање, словенска и православна традиција) међу Србима је дубоко укорењена, има добре и лоше стране. Из искуства претходних генерација може се научити и прихватити оно добро, и научити шта и како не треба радити. Погрешно је потпуно одбацити искуство претходних генерација. Често се може чути да су православни хришћани направили дисконуитет са традицијом предака, са словенским боговима, на исти начин како су то комунисти урадили са православном традицијом. Да ли је заиста тако било? До праве еманципације (усавршавања) долази када се превлада оно лоше, а задржи оно добро из традиције. Зато комунисти – као антилиберали у класичном и неолиберали у савременом смислу – нису били прави еманципатори (осим ако се култура разврата не рачуна као еманципација у односу на хришћанске породичне вредности, хришћански брак, тако да је, нпр. прељуба врлина а моногамија нешто што треба превазићи, и, ако под културом разврата не рачунамо борбу за основна људска права хомосексуалне мањине – да не буду дискриминисани и да се против њих не врши насиље). Комунисти су направили прекид са оним добрим из старог поретка и скоро ништа лоше нису прекинули. Дубина српске конзервативности може се видети и на примеру социјалисте Димитрија Туцовића који је био против изградње хидроцентрале у Ужицу, која је изграђена у време владавине краља Александра Обреновића, по технологији Николе Тесле, тако да је Србија постала међу првим државама у Европи која је имала модерне хидроцентрале – и тој модернизацији се у том тренутку противио један социјалиста. Можда зато што је то био успех предузетничког духа, индивидуалаца, Ђорђа Станојевића који је 1900. у мало Ужице донео најмодерније технологије, од иноватора Николе Тесле, до краља Александра Обреновића који је оженио жену против које је била већина – сви су они пливали уз струју, против маса, колектива. Наравно, Туцовић је био модерниста када се ради о неким другим питањима.

Србија је истовремено (била) конзервативна и прогресивна (у модернизацији). Тако је било и пре и после 1945, исто је и после 1990. и 2000. године (тако је и са другим државама, најлибералније државе попут Енглеске и Холандије истовремено су и најконзервативније, слично је и у САД где живе и неолиберали и сатанисти, и амиши и пуританци, и они који не могу без модерних технологија и ГМо хране и они који се враћају природи, старом начину живота и органској храни). Зар комунистичка диктатура у ери либералне демократије није била конзервација деспотске традиције? Да ли је деспотизам напредан или назадан, да ли је комунизам у том смислу био корак назад? Са друге стране, комунисти јесу донели неку модернизацију и еманципацију (нпр. кроз урбанизацију, која је, истина, ишла на штету села и сељака). Исто се може рећи за време од 2000. до данас (нпр. укључивање у међународну заједницу и достизање развијеног дела света у информатичким технологијама, интернет индустрији). Неко је (био) у неком смислу више конзервативан, неко је (био) више прогресиван. Неко се у једноме држи традиције, у другоме доноси и прихвата иновације.

Континуитет и кохерентност морају да постоје, и увек долази до неких промена и усавршавања. Традиционализам (у негативном, пре свега егзотерном смислу) је варијанта верског фундаментализма који се јавља међу (екстремним) десничарима, националистима. “Традиционализам је обрнуто пропорцијалан верности Светом предању. Што више традиционализма то мање предања јер традиционализам негира промену као категорију живота, а предање је укључује у себе… Традиционалистички бег у прошлост представља гетоизацију Православља… Традиционалиста свој идентитет црпи из историје, из једне секуларизоване есхатологије, где прошлост постаје будућност… То су крајње јефтина животна, политичка и духовна решења. То је бег из садашњости у прошлост који ниједан једини проблем не решава.[14]

И комунисти и атеисти, тј. они који нису (православни) хришћани, могу да буду конзервативни, традиционални, међу националистима има и оних који нису (искрени) верници. Тако неки међу њима нису могли да прихвате промене настале после пада Берлинског зида и краха СССР. Предање не негира промену као категорију живота. Христ долази, хришћанство настаје у паганско-варварском свету, у свету после пада у грех, у човеку који је ближи животињском неко божанском свету. Са христијанизацијом долази до промена, до вишег степена цивилизованости, покајања и преумљења. Да ли су мушкарци тукли жене и пре појаве хришћанства? Какав је положај жена у другим цивилизацијама? Да ли је античка Грчка била демократска творевина ако је истовремено постојао робовласнички систем? Хришћанство настаје у свету у коме је човеку због погрешне речи и буквално била одсечена глава. Људски спорови су се на тај начин решавали, то је био традиционалан начин решавања спорова. Живот се мењао, мењали су се међуљудски односи, долазило се до нових сазнања о човеку, природи и свемиру. Срби, као хришћански народ, након исламске окупације, покрећу модернизацију, прикључују се модерном свету, прихватају промене до којих је дошло. Свет се променио, и у многим стварима остао исти.

У Краљевини је у сваком градићу отворена гимназија и школовање на универзитетима је било бесплатно, чега није било ни у Рајсовој Швајцарској, како је и сам приметио. Србији није био потребан неко попут Кемала Ататурка, Срби су век пре Ататурка природно и спонтано прихватили промене до којих је дошло у свету. Проблем је што није било “српског становишта“, а “српског становишта“ није било зато што је дошло до суштинског опредељења за културе које нису православне и светосавске. Православље су многи посматрали као препреку за модернизацију друштва и државе и интеграцију са осталим Јужним Словенима, као препреку да се сви заједно “модернизују“ и интегришу са Западом (да се латинизију, покатоличе или обезбоже). Православни свештеници и верници јесу били делом препрека модернизацији, али то треба гледати са две стране: са једне, тамне стране, било је традиционалиста који су негирали промену као категорију живота; са друге, светле стране, било је оних који нису некритички прихватали сваку промену и олако одбацивали искуство својих предака које је проверено, јер није свака промена добра и не доноси добро (као данас ГМО храна у односу на органску храну). Дошло је до сукоба између свештеника и научника, свештеници нису схватали значај науке и економије за живот и опстанак, а научници значај духовности, православља, за живот и опстанак. Нису успели да пронађу меру, да поделе власт између себе. Сукоб се завршио тако што су научници (као комунисти) узели државу само за себе. Друштвене науке у Србији развијали су они који су образовани у духу западњачких идеологија или изама. У 20. веку нису направљени “филтери“ за оно добро и лоше од других, већ је све прихватано тако да се одбацује традиција, тражила се нова тачка ослонца, попут комунистичке идеологије, и сада неолиберализма и евроунијатства, уместо православља, што није прошло и неће проћи, међу светосавцима, као што није прошла исламизација.

Поред социјалистичких идеја, и националистичке и романтичарске идеје највише су прихватане од Немаца и Француза. Србима су одговорале колективистичке идеологије, лако су их прихватали. Са Запада су прихватане и индивидуалистичке и колективистичке идеологије. Са Запада је, највише преко нама тада најближих Немаца, долазила и расистичка идеологија (која је, као и националистичка, прихватана и у Русији, па је мањим делом и преко Русије прихватана у Србији). Идеологије национализма и расизма, настале тако како су настали на Западу, нису у духу православног хришћанства, па ипак су их прихватили и неки који су себе сматрали православним хришћанима. У животу и делу Господа Исуса Христа, у Његовом учењу, нема ничега што се може повезати са оним негативним у патријархату, конзервативизму и родољубљу, што се критикује од стране левичара и либерала више од једног века и због чега се ултрадесница (националисти и верски фанатици) доводе у везу са хришћанством, са православљем. Православац може да буде родољуб, али не и националиста. Православни хришћани треба да избаце реч “национализам“ из свог говора, да национализам постане нешто негативно. Треба разликовати хришћанско родољубље од нехришћанског национализма, јер је за хришћане Бог испред нације (али, нису ни сви становници Србије срби по етничком пореклу, па би, на пример, било правилније за неког спортисту рећи да је поставио нов државни рекорд, а не нов национални рекорд). Како је хришћанин Патријарх Павле говорио – боље и да нестанемо као народ – него да опстајемо и постојимо чинећи зло. Романтизам као отпор радикалном рационализму, либерална демократија у којој се поштује сваки човек (макар и симболично кроз опште право гласа), социјализам у смислу бриге о сиромашнима и болеснима, и рационализам као здрава логика и техника која олакшава живот – делом су у духу православног хришћанства, јер потичу из оног најбољег у хришћанству Запада, све је то утицај хришћанства насталог на Истоку, из доба када је Црква била јединствена и након тога. Сигуран сам да би се све те идеологије, али не буквално исто и не као идеологије или изми, развијале у потпуно православном духу, да није било вишевековног дисконуитета.

Срби су под свим окупаторима и окупацијама сачували свој православан идентитет и своју светосавску традицију. Било је довољно праведника, који су се мушки држали у вери. Срби као народ и даље постоје захваљујући њима. Праведници су конзервирали оно најбоље из традиције. Њима нико не може да “промени свест“ тако што ће им цитирати Макса Вебера. Данас је још увек мало оних који схватају да само када дође до повратка православљу, светосављу – односно Богу, може доћи до привредног препорода, технолошке револуције, демократизације и веће социјалне правде (наравно, ако буде мира у региону и свету у наредним деценијама). До тога неће доћи уласком Србије у ЕУ како неки сада мисле. Промениће се то временом, биће све више оних који ће то схватити. Покајање је средство за препород и уздизање људи – побољшање животних услова у овом, и спасење у загробном животу. Код малих људи, нема великих идеја и дела, аутентичности и оригиналности. Мало је оних који схватају да је велико само оно што је у славу Богу. Духовно је богат онај ко се богати Богом и он је зато увек духовно сиромашан. Ко се Бога боји ничега се не боји.

Без рехристијанизације тешко ће бити успостављена позитивна селекција у друштву. Без рехристијанизације нема слободе, суверене, независне државе. Потребно је да бар половина оних који се на попису изјасне као православни хришћани заиста верује у Господа Исуса Христа (у васкрс душе и тела). Веровати у Христа значи ићи ка Христи, ширити свој ум. Тада (било који) лажни месија неће моћи да заводи (народне) масе. Посебно неће бити могуће да неки окултиста или мистик или масон опчини припаднике владајуће и интелектуалне елите. Нити ће бити могуће да страни амбасадори воде политику Србије. Хришћанске вредности чине оно добро у патријахалном систему. Распад породице као основне ћелије друштва долази због тога што су потиснуте хришћанске вредности. Тако долази и до распада народног бића, атомизације. Са тиме и до појаве савременог зилотизма, који настаје као ре-акција на “борбени атеизам“ и екуменизам. Православни зилоти спутавају рехристијанизацију, обнову саборног духа међу Србима. Зилоти су искључиви људи, формално религиозни, негују народну религију, само оно колективистичко и против су свега индивидуалистичког. Зилоти су, у суштини, пагани и националисти, а формално намећу православну веру другима и другачијима, и тако суштински терају људе од Православља. Када нису у ре-акцији и самоодбрани онда су у акцији, склони тотализацији. Самопроглашавају се “Христовим војницима“ и као такви користе право да користе насиље у “одбрани српства и Православља“. Хришћанин се против зла не бори чинећи зло. Егоизам је грех – национализам (и са њим повезана верска искључивост) је грех. Прави хришћански мисионари никада не примењују насиље, не шире веру на тај начин.

Патријархат[15] и патернализам[16] немају исто значење иако у корену имају реч отац. Данас постоје Срби који се улизују Немцима (или било коме другоме са Запада ко је слао своју војску на Србе током 20. века), који дозвољавају да их Немци (и остали из држава Нато алијансе) уче о толеранцији, демократији, да Немци представљају Србе као злочинце, и данас постоје Срби који су пред Немцима као учитељима мали и послушни ученици, и слично. Сада су на власти мали и послушни ученици оснивача и председника Српске радикалне странке који су остали мали и послушни ученици и само су променили учитеља, сада им је учитељ неки Немац, или Англоамериканац… и нађе се још по неки Француз као “заступник  српских интереса“ на Западу, “добар“ полицајац… Слично је и са вођама других странака. Србија нема опозицију зато што опозиција овој власти могу да буду само људи који су сушта супротност човека-масе, а такви данас нема ни у опозицији ни на власти, унутар владајуће елите. “Изгубљена“ генерација, и њена (и наша тренутна) владајућа елита, настала је на патерналистички начин[17] и зато не може да изнедри опозицију, алтернативу, тј. предложи другачије уређење и другачији систем (обнову патријахалних вредности уважавајући све промене у савременом друштву).

 

НАСТАВЉА СЕ

 

___________________________

 

[1] Нису сви ултрадесничари зилоти, јер међу националистима (или навијачима, хулиганима…) има и оних који нису верници и не иду у цркву.

[2] Као сада у случају извоза воћа и поврћа, млечних и месних производа у Русију, после руског одговора на западне санкције Русији. Да Србија има родољубиву и способну елиту у наредних годину дана у Русију би се извезли пољопривредни производи – за најмање милијарду евра више -него прошле године. Међутим, Србија нема такве људе на власти који би омогућили да се у кратком року широм Србије појаве нове плантаже, пластеници, стакленици, сушаре, хладњаче, фарме, млекаре, кланице… и да се реши питање транспорта робе у Русију, пошто нас деле ЕУ и Нато државе. Уместо свега тога, Србија још увек продаје војвођанске оранице арапским, хрватским и словеначким инвеститорима…

[3] EBRD zainteresovana za privatizaciju Telekoma, Данас, 23. 05. 2014.

[4] Пример 1: По благослову Патријарха Иринеја, Епископ новосадски и бачки Иринеј, служио је чин опела над покојним Добрицом Ћосићем. Сахрани присуствовали председник Републике Србије, министар правде и државне управе у Влади Републике Србије, министар културе и информисања, председник Народне Скупштине, бивши председници наше земље и други. Епископ бачки је том приликом рекао следеће:  www.spc.rs/sahranjen_dobrica

Пример 2: Узмимо пример са Црном Гором. У Подгорици је недавно Патријарх Иринеј одликовао председника те државе Филипа Вујановића, из ДПС-а.

Као аргумент колико је СПЦ утицајна узеће се овакви догађаји. Међутим, колико је СПЦ заиста утицајна у Црној Гори? Колико чак и међу онима из просрпских странака има искрених верника? Да ли је исто стање у Србији?

[5] “Зашто одлазим из новинарства“, Недељник, 15.05.2014. То се догађа после смене једног од уредника у Вечерњим новостима, који је критиковао владу – више на ту тему са сајта Стање ствари: Најпоштенија власт, најпоштенији односи и најслободнији медији; Полемика: Ко је био Шкоро пре него га је Дмитровић сменио; Шта је све у Србији потопила цензура?

[6] Ликове као Шојић, такву деградацију, нису могли да замисле ни Домановић, Нушић, Станковић и Рајс. (први део “Промене свести“ – “Изгубљена“ генерација)

[7] “Значење шмире добро је познато позоришним људима. Оно означава површно изигравање одређене емоције и стања без дубинског покрића. Ефектно претрчавање преко суштине лика и игре. Такав глумац пре свега жели да се допадне публици, а да га то не кошта ни емоционално ни занатски. А подразумева се да се он себи такав какав је неизмерно допада. При том, публику потцењује, а себе прецењује. Публику доживљава као гладну кокошку која ће ама баш све покљуцати: и кукуруз, и песак, и камен, и прашину и цвет. Шмира је увреда и за уметност глуме и за уметност гледања. А ипак је тако присутна и привлачна. Не треба је изједначавати с импровизацијом. Мајстори уметности глуме упусте се понекад у импровизацију с подједнако мајсторским партнерима, али се таква импровизација догађа ретко и она је ‘дар богова’. Подсетимо се да је цео свет позорница, а тек понеко је врхунски уметник на њој, па је шмирантски синдром овладао јавном, медијском и политичком сценом. Шмира је све у шеснаест и кад је тема никл и генетски модификована храна и ЕУ и НАТО, борба против насиља и криминала и корупције, и културe (…) Дилема да ли је изузетни Тасовац ‘мајстор импровизације’ или шмирант на позицији министра брзо ће се разрешити када коначно донесе одлуку хоће ли пуног срца и умећа да уђе у лик министра културе или да шмира са већ увежбаним шмирантима“ – Татјана Мандић Ригонат: “Шмира“, Политика, 29.11.2013. www.politika.rs/rubrike/Smira

[8] “Савремени начин комуницирања, технологија и медији преузели су елементе, форме, језик и стилове високе културе и претворили их у индустријске производе који су доступни свима. Од исхране, начина одевања, становања, задовољства у слушању музике или гледању филмова, до путовања или спорта – све је прожето значењима, емоцијама и задовољствима које спадају у популарну културу“ – Драган Јовановић: “Српска култура је декадентна“, Прва српска, 02.04.2014. www.prva.rs/dragan-jovanovic

[9] Наравно, није све буквално копирање, није све била имитација, и није да нема даљег развоја и аутентичног доприноса (не само у архитектури). Али, Запад јесте добрим делом (и то оним добрим делом!) створен на имитацији древних цивилизација са Истока. То је ишло постепено, прво су државе попут оних средњеевропских, италијанских и француских, имитирале културу која је настала југо-источније од њих, а онда су државе које су настајале западније имитирале и оне изворне и ове које су имитирале те источњачке културе. За Запад је античка Грчка део историје Запада, а Византија део историје Истока.

Срби нису били само под утицајима тих имитатора, нису само имитирали имитаторе са Запада, већ и имитаторе са Истока (мада је ту било више присиле), пошто је ислам настао међу Арапима као одговор на хришћанство и Источно римско царство (Византију).

[10] Хосе Ортега и Гасет: “Побуна маса“, Градац/Алеф, 2013. Овај цитат је из предговора објављеног у француском преводу, у Паризу, 1937. године.

[11] Наравно, југоносталгичари ће рећи да је у односу на данашњи аматеризам у СФРЈ владао професионализам. И наравно, додаће да данашњи аматеризам нема никакве везе са комунистима и СФРЈ.

[12] “Међутим, рушење Његошеве Капеле до самих темеља није било дјело странаца. 1. маја 1945, у дневном листу ‘Борба’, гласилу југословенских комуниста, проглашено је постојање ‘црногорске нације’ у складу са ранијом одлуком КПЈ о разбијању Српства и православља као највећих непријатеља партије. Новонастала нација морала се обрачунати са сопственом прошлошћу, славном српском традицијом Црне Горе, а како је Његошева завјетна Капела била најјаснија ознака традиционалне и српске Црне Горе требало ју је срушити. Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару који је живео у САД, Ивану Мештровићу, да умјесто Капеле на врху Ловћена подигне маузолеј. Мештровићу та идеја ни од раније није била страна, јер је то предложио још 1924, али су српске владике одбиле његов предлог. Овога пута није било препреке за Мештровића, познатог и по изјавама да заједнички живот Срба и Хрвата није могућ. Мештровић је одмах прионуо на посао, али су се радови на изградњи маузолеја одужили због лоших економских услова у Црној Гори, па је чак, 1962. године када је Мештровић умро, изградња била обустављена на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали о одбрану Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј посвећен Његошу подигне на Цетињу. Али, децембра 1968. године, општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969, Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је одобрење Општини Цетиње да ‘измјести Капелу’. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве издао је саопштење по коме се не може сагласити са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације. Међутим, општинска скупштина Цетиња забранила је Српској православној цркви да се мијеша у њена „Уставом загарантована самоуправна права“ и донијела је једногласно, 18. марта 1969. године, неопозиву одлуку о подизању маузолеја на мјесту Капеле. Сјутрадан су на Цетињу, у знак подршке одлуци Скупштине општине Цетиња, организоване демонстрације против Митрополије Црногорско-приморске и митрополита Данила Дајковића. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Уставни суд Црне Горе је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиње биле законите и донио је рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, изразивши мишљење да Његошева Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на Ивановим Коритима била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву Капелу. Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела порушена је до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази дјело ниске умјетничке вриједности, Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу – ‘фараонска гробница’.“ www.njegos.org/kapela

[13] Видети слику зграде изграђене 1994. у којој је седиште МИ6: http://sr.wikipedia.org/MI6.jpg У сличном магијском стилу је грађен и Пентагон у Вашингтону.

[14] Проф. Зоран Крстић (ректор крагујевачког и професор београдског Православно-богословског факултета): “Православни фундаментализам и модерна“. www.eparhija-sumadijska.org.rs/Pravfund

[15] Патријархат (од грчког: патéр, односно патрис, генитива од корена речи патр – отац; и архé што значи старост, почетак или, метафорички, владавина) је реч којом се означава став да отац има најважнију улогу у бризи за добробит породицe. Реч се користи за друштва где се од мушкараца очекује да брину о добробити целе заједнице. Израз партријархат је, поготово у 20. веку, стекао пежоративно значење, односно њиме феминстикиње настоје описати сваки облик стварног или наводног омаловажавања и обесправљивања жена. Извор: Wikipedia

[16] Израз долази од латинске речи “pater“ за “оца“, и сликовито показује третирање таквих особа које су, попут деце, превише слабе или незреле да би могле доносити одлуке у свом најбољем интересу. Патернализам је феномен који се може пронаћи у разним облицима људских односа, па и међународној политици. У идеолошком смислу се обично везује уз конзервативизам. Извор: Wikipedia. Намерно стављам, као и у претходној напомени, Wikipedia-у као извор, да би се видело значење које је у општој употреби, међу већином људи.

[17] Пример су разни вучићи, дачићи, стефановићи, ружићи, тадићи, пајтићи, јовановићи, селаковићи, јеремићи, мартиновићи, младеновићи, фајгељи… у свим странкама, државним институцијама… али и у медијима, правосуђу, универзитетима…

 

 

———————————–

 


Ускоро наставак Промене свести

август 13, 2014

Ускоро ће кренути постављање нових делова Промене свести (и Закона два смера).


%d bloggers like this: