ПРОМЕНА СВЕСТИ (20. део)
.
Закон ДВА СМЕРА (7. део)
Пред вама су делови из текста који је средином маја објављен на сајту Пешчаник, док пишем овај део “Промене свести“, а који доприноси разумевању проблематике која се овде отвара (као и разумевању закона два смера) и тражењу решења. Аутор је Јана Баћевић, истраживач на Институту за образовање и педагогију универзитета у Архусу, у Копенхагену, Данска (од 2006. до 2009. руководила је семинаром социокултурне антропологије у Истраживачкој станици Петница):
“Модел у коме министарство диктира курс (политику), а на ‘заједници’ је да ту политику спроведе, само је још једна варијација идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту), док ‘друштву’ (читај: свима који не спадају у елиту) најчешће приписује одговорност за неуспехе. Оба приступа подразумевају да ‘лидери’ увек знају шта је најбоље: проблем је у ‘непросвећеним’ масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро. У просветним радницима који не разумеју да ће им бити боље са мањом платом. У младим истраживачима који не схватају да је много боље продавати патенте фармацеутским компанијама. Другим речима, проблем је у свима који нису ‘ми’ – а, у овом случају, ‘ми’ смо мала, повлашћена елита која мисли да бити на власти значи, по дефиницији, бити у праву (…) Проширити петнички модел на образовање у Србији значило би уништити посебан статус научног образовања, и његове принципе применити на укупну популацију. Много опасније, то би значило да се успех и напредовање учесника у образовном процесу мере у односу на то како се – и да ли се – уклапају у наведени модел… Шта би се догодило са онима који се не уклапају? Са онима који, на пример, воле музику, а не области које ПИСА мери? Са онима са много интересовања, а без посебног ‘талента’? Са онима са проблемима у учењу? Коначно, шта са онима који не желе да се такмиче и не желе да буду ‘најбољи’ у нечему? Они би готово сигурно били гурнути на маргину образовног процеса, а затим и друштва, као ‘лењи’, ‘непродуктивни’, можда чак ‘друштвени паразити’. А зна се шта се ради са паразитима, зар не? Оно чему сведочимо, заправо, јесте увођење – на мала врата – социјалног дарвинизма у образовање. Образовање које је усмерено на развој елита прави велику – и вештачку – поделу између оних који се у тај модел уклапају, и свих који ‘отпадају’… Запамтимо, елитно образовање увек има за циљ продубљивање разлике између оних који га поседују и оних који га не поседују. Другим речима, на поделу између ‘нас’ и ‘других’. Приче о томе ‘ко је нови министар’ – позитивне, једнако као негативне – служе томе да одвуку пажњу јавности са много важније, а до сада углавном неупит(а)не, идеолошке трансформације дебате о томе шта је образовање и чему оно служи, и – најбитније – ко има право да о томе одлучује. То је дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор. Она је политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на ‘чињеницама’ или ‘доказима’ – просто зато што подразумева расправу о суштинским питањима уређења живота у заједници, као што су једнакост, права и поверење, и зато што има импликације за то како живи свако од нас. Самим тиме, та дебата мора да буде отворена и за оне који нису ‘елита’. Образовање, између осталог, треба да служи томе да омогући да се њихови гласови чују.[1]“
Универзитетску (академску) елиту чине, у већини, они који испуњавају услове које је још Платон поставио за упис у Академију. То су они са аристотеловским, картезијанским, кантовским, контовским или дарвиновским разумом. Јавно влада – научник. Тајно влада – масон. И један и други користе шестар, лењир, бројеве, троуглове… Опште образовање је јавно и доступно, наизглед, за сваког – “тајне науке“ само за изабране или инициране. Неки међу њима надају се сусрету, како је то описао Марко С. Марковић, у “тачки Омега“. Као што је Џ. Фрејзер приметио, “магија је сродна науци по томе што је заснована на човековом веровању да може директно да утиче на природу ако упозна законе који на магичан начин њоме управљају“[2]. И научник и мистик, свако на свој начин, тежи да стигне до “језгра“ које је Никола Тесла помињао, до врховног закона природе, теорије свега, великог архитекте. Неко мисли, уверен је, да је стигао, и одређује степенике сазнања који воде до самог врха “пирамиде знања“. На том ступњу знања не стиче се моћ само да се (ограничено) интервенише у природи, већ и да се (ограничено) утиче на свест/ум одређених људи (користећи и научна знања/технику, и знања друштвених наука попут психологије – и оних психолога који одбацују онострано, окултна знања и магију).
Тако се ствара(ла) (и) елита која данас влада у Србији. Ту (прозападњачку) елиту копирала је и руска елита у доба царевине, још више комунистичка елита, слично је и код нас. Део српске елите личи на део руске елите, а тај део руске елите личи на елиту Запада. На пример (иако баналан, добро показује ту униформизацију), зашто је кравата обавезна приликом сусрета руских и српских званичника? Зашто се толико имитира(о) Запад? Са друге стране, како сам већ истакао, српска и руска елита не имитира елиту са Запада када се ради о стварању ефикасне, социјалне и правне државе, у којој би обичан човек могао да оствари своја права и да достојно живи од свог рада.
“Организовани атеизам“ у Србији и Русији тријумфује на нешто другачији начин него на Западу. То је био тријумф “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“ који је на Западу испреплетан са капитализмом (крупним капиталом – најбогатијим трговцима, банкарима, првим индустријалцима – са лихварима) од самог почетка. Код Срба и Руса је “искључиво математички, физички, биолошки разум“ тријумфовао са доласком комуниста (“организованог атеизма“) на власт – који су били искључиви и који су прогонили СПЦ и РПЦ (и вернике других религија, уопште вернике) како се цркве и верници на Западу (чак ни у Француској) нису никада прогонили, који су укинули деморатски систем и угушили приватно предузетништво и забранили приватну својину. То се добије када власт узму мали ученици који хоће да се докажу пред својим учитељима.
До праве испреплетаности науке и технике у Србији (и Русији) није дошло, као на Западу, у демократском и капиталистичком систему, у друштву које је неговало индивидуализам, већ у комунистичком – тоталитарном – систему, у друштву које је било више у колективистичком духу.
Почетак индустријализације у Србији, као и развоја науке, је пре 1945. али је тек после те године, са доласком КПЈ на власт, спроведена масовна државна (планска) индустријализација и са њом повезана урбанизација, уз монопол научног ума – пресликавање модела из природних наука, веровање да се рационалним путем може створити нов човек и ново друштво, разумети и бескрајно развијати свет, рационализација свега постојећег – ум редукован на технички разум. Знамо како је изгледала комунистичка испреплетаност науке и технике са привредом (економијом). Српски (југословенски) комунисти били су вешти имитатори и симулатори. Комунистичка Југославија је технолошки заостајала за Западом, али и за СССР-ом. Још увек има доста оних који хвале југословенски комунистички образовни и привредни систем. Образовање је било свестрано, али на онај површан начин. Зато на ПИСА тестовима ђаци лоше пролазе, али и да постоје тестови који су више у друштвено-уметничком, а не само у природно-математичком духу, не би били бољи резултати, јер људи овде нису образовани да мисле својом главом, критички и да иду до краја, у дубину, у суштину, да буду активни и креативни, да уче због себе, због знања, а не због утицаја споља, због друштвеног статуса и слично. Затим, социјалисти су се, крајем 19. и почетком 20. века, у Србији појавили као заштитници сељака и радника. До краја 20. века на сељака-домаћина и развој пољопривреде сви су заборавили. Радници (грађани СФРЈ) нису постали богатији (и оно мало што су добили одузето име је током транзиције од 1990. до данас), односно комунисти (владајућа елита) нису српском моделу човека-масе “допустили“ (нису били довољно способни и поштени или мање похлепни) да се, како је Ортега приметио, “удобно смести у свет изобиља у којем види само преобиље средстава, али не и тескобне стране живота“ (као што су се радници/пролетери на Западу изборили за свет изобиља, што је одговарало и капиталистима који су тако од радника/пролетера стварали потрошаче – који у доба неолиберализма све више постају прекарни радници, са мање права од пролетера, што су постали и српски радници у последње две деценије). Али се у свет изобиља јесте сместила српска владајућа елита (и по томе се може видети њена нехришћанска основа, јер хришћани не теже ка изобиљу, нису материјалисти и хедонисти[3]). Комунистички диктатор и његови сателити живели су у већем изобиљу него елита која је владала пре њих, или политичари на власти у западним државама.
Праве средње класе у СФРЈ није било, јесте било оних, пре свега високообразованих, који су зарађивали нешто више него њихове колеге унутар држава Варшавског пакта, у Кини и на Куби, али је то било далеко испод стандарда њихових колега на Западу. Исто важи и за избор материјалних средстава, у продавницама у СФРЈ јесте било више разнолике робе и робе са Запада него у Мађарској и Румунији, али у односу на Данску или Канаду, то је био мали избор. Пошто су живели у диктаторском систему, та економска независност је била условна, тј. није било економске независности јер није било слободе мишљења, није било слободне критике режима, па је бесмислено говорити о средњој класи – постојале су само две класе: господари (револуционари, удбаши) и робови (радници и сељаци). За напредовање у друштву и хијерархији постојао је само један избор – чланство у КПЈ и обожавање маршала (а са тим се подразумевао прелазак на писање латиницом, удаљавање од православне вере и СПЦ, одустајање од одбране српских интереса). Унутар те владајуће елите формирала се “изгубљена“ генерација, генерација малих пионира, који су уживали извесне привилегије и живели боље од осталих у СФРЈ (и од оних на власти у СССР-у и осталим комунистичким државама), као “права“ аристократија, где су се формирале и личности размаженог детета – наследне аристократије. Такви данас (последњих 20 година) владају у Србији (што отвара и питање – шта се догодило са “дисидентима“ из доба СФРЈ?). То је разлог зашто тренутни председник владе Србије под окупацијом и председник СНС тако мелодрамски, емотивно наступа у медијима (и зашто га толико људи следи). На власти се устоличио српски модел човека-масе. Православни патријархат заменио је комунистички патернализам. Комунистички патернализам заменио је квазидемократски патернализам. У комунистичкој Југославији корени су американизације – прихватања америчког начина живота. Међутим, Срби су у 19. веку на исти начин прихватали пре свега француски и немачки начин живота. Србију воде људи који се препиру да ли је бољи амерички или немачки или француски начин живота, борба се води између англофила, германофила и франкофила. Политичка и друштвена моћ није у рукама (православних) русофила (можда зато што тренутно већину међу русофилима унутар владајуће елите чине национал-комунисти и формално религиозни?).
Са ширењем “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“ ширио се и женски ум, женско начело. А женски ум је, према општем уверењу, повезан са емоцијама и интуицијом, а не са рационалним и аналитичким умом. Женски принцип је хаос, а мушки космос. Међутим, феминизам се развија у духу радикалног рационализма. Феминизам се шири заједно са природним наукама, на крилима “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“ и “организованог атеизма“, као и капитализма[4].
Француски егзистенцијалистичко-марксистички философ и атеиста Ж. П. Сартр, који је са феминисткињом Симон де Бовоар, средином 20. века, био у “јединственој отвореној вези“, био је, и остао је, веома цењен међу српским марксистима и атеистима. По Сартру, не постоји философија, већ философије. Жива философија постаје средство помоћу кога класа у успону долази до свести о самој себи. “Тежња философије за универзалношћу одговара тежњи класе у успону да постане универзалном, њеној тежњи да ствара историју. Али, шта у том случају означавају друге философије? Оне су, по Сартровом мишљењу, мртве и неповратно припадају прошлости. Сартр илуструје своју тезу примерима који следе. У време племства и трговачког капитализма, једна буржоазија правника, трговаца и банкара схватила је нешто о самој себи кроз картенијанизам. Век и по касније, у почетној фази индустријализације, буржоазија фабриканата, инжењера и научника била је у основи идеје универзалног човека коју је предложио кантизам… Философија, према Сартру, мора бити истовремено тотализација знања, метода, идеја водиља, офанзивно оружје… Између 17. и 19. века, Сартр проналази три креативна философска подухвата. Подухват Декарта и Лока, подухват Канта и Хегела и најзад Марксов подухват. Ове три философије постају, свака у свом одговарајућем историјском моменту, центри око којих се свака посебна мисао окреће и хоризонти целе културе. Оне не могу бити превазиђене, ако историјски моменат чији су оне израз није превазиђен. Сартров закључак је да је свака претензија превазилажења марксизма у нашем историјском моменту враћање на премарксистичку философију.[5]“ Класа у успону тежи да постане универзална, друге философије су мртве, философија (класе у успону) мора бити тотализација знања, хоризонт целе културе. “Пакао, то су други“ – пише Сартр. Да ли онда постоји философија, или постоје философије?
Унутар српске владајуће елите све се окреће око радикалних рационалиста, којима се супростављају, бранећи свој животни простор, романтичари-просветитељи међу које спадају и егзистенцијалисти-атеисти и (западно)хришћански романтичари и тако романтизовани националисти. На пример, у врху САНУ деценијама се мењају рационалисти и романтичари, заједно владају. Радикални рационалисти су претежно либерал-комунисти, анационални, друга Србија. Романтичари су претежно национал-комунисти, националисти, прва Србија. Као хришћанин, себе не видим унутар ове две Србије. Радикални рационалисти и романтичари-просветитељи имају доста заједничког, сличне темеље, од Дарвинове теорије еволуције коју (интимно) прихватају пре него Постање, преко Фројдове психоанализе до Декартовог, Хјумовог, Кантовог или Хусерловог рационализма где се разликују у степену рационализације свега у свету. Са једне стране је учење које долази од Бога, од Богочовека, са друге стране су учења која долазе од људи.
Немачки хришћански и нехришћански романтизам је покушај да се “страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти“. Новалис (Георг Филип Фридрих фон Харденберг) је био такав “хришћански“ романтичар на крају 18. века. Као одговор на ширење радикалног рационализма и Француске револуције пише дело “Хришћанство или Европа“. Међутим, он је био више просветитељ него хришћанин, а посебно није био православан хришћанин. То значи да је био на страни оног људског сувише људског, у (не)ничеанском или кантовском смислу – без вере у живог Бога. Исто тако је био и на страни оног природног, нагонског у односу на духовно, аскетско. Духовност романтичара разликује се од духовности исихаста, јер романтичари долазе из схоластичке традиције и граде више пагански (пантеистички, дионизијски) него хришћански однос према природи и телу као делу природе. За романтичаре су осећања и жеље испред сазнања. За исихасте, да се подсетимо, духовно је изнад осећања и разума. Новалис је истицао значај тела, али више у духу “нове антике“, антропоцентризма, човекобоштва, јер “ми смо сами“ и “позвани смо у мисију да обликујемо Земљу“. Писао је и да “Бог тражи богове“ у свету “без плана, замисли“, веровао је да за уистину религиозног човека ништа није грех; када је имао нешто више од 20 година оженио је девојчицу од 12 година која је била “лепа као анђео“. “Понесен хилијастичком идејом о хиљадугодишњем царству мира и моралног усавршавања на Земљи, Новалис будуће хришћанство гледа као католичко (општеважеће) ослањајући се на Лесинга, Канта и Шлајермахера који су писали о ‘једној, универзалној и правој цркви’, да је људски род одгојен за ‘вечно Јеванђеље’. Овај хилијазам је почивао на традицији оног езотерног хришћанства које је наговештавало ‘хиљадугодишње доба светог Духа’, видљиво деловање Светог Духа.[6]“ Хилијазам је јерес. Хилијазам није део светосавске традиције. Свети Сава је правио разлику између небеског и земаљског, невидљивог и видљивог, није тривијализовао последице пада у грех. Светосавље са једне и романтизам и национализам са друге стране – немају исту основу. Основа светосавља је у Светом Писму и Предању, у исихазму. Учени Срби почетком 19. века највише су били под утицајем Немаца. То је доба немачког романтизма и национализма. Имануел Кант био је немачки националиста. Немачки националиста је био и романтичар Гете. Хегел је истицао Бемеа само зато што је био немачки националиста. Маркс је написао “Немачку идеологију“. Срби прихватају та учења и образују се према њима (али и Руси, попут Никојала Берђајева који је величао, озбиљно схватао, људе попут Бемеа, Штајнера… који је у своју философију уградио и кантовски хилијазам). Временом су почела све више да примат преузимају и учења која су стизала од Француза, како од романтичара и националиста тако и радикалних рационалиста, позитивиста и републиканаца, а касније и британских емпириста и либерала, све до американизације у другој половини 20. века. Од Новалиса преко Маркса и Дарвина до Сартра и Холивуда.
Срби су склони романтичарском духу, нашли су себе у тим идејама, зато што се осећање ставља испред разума, зато што је код већине Срба развијенија емоционална интелигенција од рационалне интелигенције. Но, романтичари су и рационалисти, када се ради о суштини вере – у онострани свет, библијском опису стварања света и пророковања краја света – романтичари су попут осталих просветитеља. Код Срба има нешто више романтичара него на Западу због тога што је међу Србима више оних који имају развијенију интуицију и емоције него међу Немцима, Енглезима, Швеђанима… код којих је више оних који су рационални. Зато су код Срба осећања често пресудна за доношење одлука и код рационалиста који себе не виде као романтичаре, већ као праве рационалисте. Узмимо као пример – страх од Запада – и то не страх код оних који се плаше новог и непознатог, и због тога су против Запада, већ оних који познају Запад, желе да Србија буде интегрисана у западни свет (а нису страни плаћеници) између осталог зато што желе да уреде Србију на рационалистички начин (и верују да би Србија била, ту не греше, боље место за живот ако би била боље уређена, што је немогуће ако грађани нису рационална бића). Они то раде из страха, јер ако то не ураде плаше се да ће Нато уништити Србију и да ће Срби нестати (то је често њихов аргумент: “окружени смо са ЕУ и Нато и немамо избор, или ћемо бити са њима или нас неће бити“) – не верују да можемо сами да бринемо о себи већ нам је потребан патерналистички центар. Они улазак Србије у ЕУ виде као неку врсту спаса, иако разум каже да је то самоубиство. Ако не желимо сами, добровољно у ЕУ, бићемо побијени; улазак у ЕУ, као што видимо, јесте самоубиство. Бити убијен или сам себе убити? Разум се пита: да ли су ЕУ и САД напредне, пацификоване и демократске творевине ако постоје претње и влада страх? Разум се пита: да ли је циљ ЕУ да заиста прими Србију или само жели да наведе Србе на самоубиство тако што ће постављати стално нове услове и одлагати пријем, све док Срби не нестану, да не би ЕУ прљала руке, да би ЕУ остала “напредна“ у односу на “заостале“ Балканце?
Само су православни Срби (искрени верници), у овом тренутку, јасно и гласно -недвосмислено – за политичку и војну неутралност, или за боље односе са Русијом, односно, против уласка Србије у ЕУ и Нато, и зато Србија улази у ЕУ, јер је у ЕУ воде радикални рационалисти и романтичари-просветитељи. Зато владајућа елита уводи “социјални дарвинизам на мала врата“, “према областима које ПИСА мери[7]“. У квазикапитализму (и квазидемократији, јер је Србија под “меком“ и над једним делом војном окупацијом) главне токове новца контролишу неокомунисти и неолиберали, а то су они којима су “бројеви највеће добро које су људи добили од богова“, па и када се ради о национал-комунистима (као неокомунистима којима је потребан “доказ“ да би били искрени верници). Њима је потребан “доказ“ да Срби могу сами о себи да се брину и да ће Србија напредовати ако одустане од уласка у ЕУ. Вера не захтева такве “доказе“. Зрели људи брину сами о себи. Тренутни председник владе Србије под окупацијом следи протестантску и капиталистичку етику. Пошто је Запад дехристијанизован, у суштини, Србијом управљају они који следе еволуционистичко-релативистичку етику закона јачег (природне селекције) и небирања средстава за остварење својих личних циљева, пошто је лична корист на првом месту. То је основа неолибералне идеологије. То је, да направим аналогију са Сартровом живом философијом, једина жива етика владајуће класе. Зато полиција сме да ухапси српског тајкуна, али не сме да упадне у стране банке или фабрике у власништву страних корпорација и провери њихово пословање. Зато криминализована полиција сме да ухапси раднике који бране своју фабрику, да упадне у самосталну занатску радњу, али не и у компанију неког тајкуна (који се никоме није замерио). Председник владе две године обећава хапшење тајкуна, а онда позове тајкуне да преузму руковођење у највећим јавним предузећима. Тако раде људи без образа, безобразни људи. Питање за све нас, који нисмо као они, и код којих овакав популизам не пролази, јесте како ненасилним путем склонити те људе из власти и шта радити ако они примењују силу против оних који би да их склоне? Каква је наша етика, по коме/чему смо ми образовани?
***
Либерализам, “стари добри либерализам“, настао у В. Британији, потиче (и) из конзервативне, (западно)хришћанске етике. У Србији у 19. веку либерали нису били у већини и водећа политичка снага. Тако је било и у Краљевини Југославији. До тада (прва половина 20. века) је и у самој В. Британији хришћанство било потиснуто на друштвену периферију и власт су преузимали еволуционисти, егоцентрици и радикали/утилитаристи, али и масонерија (што је био један од услова за настанак неолиберализма – победа “new age“ идеологије, где су своје место нашле и источњачке философије, у односу на хришћанско учење и хришћанске вредности). У Краљевини Југославији је, унутар елите, потиснуто православно хришћанство, класични либерализам није ухватио корен, није било верске и етничке толеранције, што су после светског рата на недемократски начин комунисти неуспешно покушали да промене, тако да су у комунистичкој Југославији (СФРЈ) живели и радили само либерал-комунисти (као опозиција конзервативних национал-комуниста). Из тих либерал-комуниста, и понеког национал-комунисте, никли су данашњи неолиберали (о тржишној привреди у главним медијима говоре они који су цео радни век провели примајући плату и друга примања из државних буџета; о демократији исти ти, који су били и чланови Комунистичке партије Југославије, и одржавали једнопартијски систем колико су могли, као и они који говоре о демократији, о једнакости, а искључују сваког ко није “брат“; о борби против фашизма у Другом светском рату говоре опет исти, који сада заступају улазак у тоталитарну ЕУ[8] и економску зависност од “банкарских фашиста“[9], о грађанској побуну говоре они који величају СФРЈ и прихватају – не буне се као што се нису бунили ни за време СФРЈ – овакав недемократски улазак у ЕУ). Савремени српски неолиберали баштине традицију либерализма који је преузео тековине и циљеве Француске револуције (такви су међу британским либералима-радикалима били против оне берковске традиције неинтервенционизма, и осталих “класичних“ либерала из 18. века који су били свесни да је човек несавршен, и да има разних људи, да нису сви исти и једнаки, а који су приватно живели скромно, давали као анонимуси новац у хуманитарне сврхе и слично). Човек који је тренутно министар за рад у српској влади био је током деведесетих јуловац (југословенски комуниста), после 2000. предводи покрет социјалиста, и сада је министар за рад у влади која доноси неолибералан Закон о раду, као прави неолиберални капиталиста[10].
Тако је у Србији почетком 21. века испреплетан либерализам са демократијом, демократија са капитализмом, све ово са техником, али и масонеријом, итд. Поред свега овога не треба заборавити да српски народ нема праву елиту, духовна аристократија није владајућа, није организована, нема довољно таквих појединаца, а ако их има, нису организовани и не представљају друштвену снагу. Да није било Првог светског рата, идеологије југословенства и “new age“ покрета, Другог светског рата и доласка комуниста на власт, тј. да није изгубљен 20. века, можда би Србија на почетку 21. века имала праву аристократију, можда би 200 година после Првог српског устанка добила право (духовно, интелектуално, морално) племство. Што не значи да неће или не може добити до краја овог века.
До елите, тј. племенитих појединаца, не долази се кроз систем, па ни систем елитног образовања. Како је Ортега писао, “да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога и то релативно индивидуалних… (уједињење са другим члановима елите долази) после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе… Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, а други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран. Племенитости достојно је кад човек нема поверења у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави: такав човек прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора да би се досегло. Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају. Такав је живот као дисциплина – племенити живот. Отменост, племенитост, се дефинишу по захтевима и обавезама, а никако по правима. Присвојена права или привилегије нису пасивно имање нити прост ужитак, већ омеђује обрис домета до ког сеже снага личности… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете… Није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради, треба да буде… Није судбина у томе шта нам је воља да чинимо: пре се она препознаје и показује своје јасно, доследно лице у свести да треба да радимо оно што нам није воља да чинимо… Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“.
Исус Христ био је слуга, служио је онима који би требали Њему да служе. Учио је да су сви људи једнаки. Али, и да има жита и кукоља. Жито су они сиромашни духом. “Осећање сиромаштва духовног – почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом. Осећање духовног сиромаштва стално прати хришћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дугом путу он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством… Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, – то је новина Богочовекових спасоносних врлина. Смерност, прва еванђелска врлина, јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину, он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. То је прва његова бескрајност, прва његова бесконачност… Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко – врло много. Никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти. И нека нико не сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора.[11]“ Сви Свети Оци када говоре о подвигу (кретању), како телесном тако и духовном, помињу “муку“, да је само делање “врло тешко“ и “врло мучно“, напредовање се постиже тешко и са доста напора. Хришћанин носи сам свој крст, а носити крст није лако. Обожење је бесконачан процес усавршавања. Обожење има много ступњева. Неко је на почетку пута, неко је израстао у “меру раста висине Христове“. Видели смо на примерима Патријарха Павла и Николе Тесле како аскете, тј. (духовно) племство које Ортега описује, служи неком вишем циљу, да раде оно што им није воља да чинимо (и Патријарх Павле и Никола Тесла, као што смо видели, сведоче да су доносили одлуке које су њима најтеже падале односно радили и оно што је било против њихове воље). Да се не би упало у гордост и лењост (да би се стално подизала лествица и постављали нови и тежи циљеви), хришћани знају да живимо у стању грехопада, да нико није савршен и да нема безгрешних, што важи и за Свете Оце. У Царству Божјем нема ничег сличног земаљској хијерархији моћи, кастинском систему. Због тога је важно да се не тривијализују последице пада у грех. Зато је осећање духовног сиромаштва почетак хришћанства, а обожење бесконачан процес усавршавања. Човек је сам пред Богом и наследство ту није важно. Тако Ортега не превиђа да је личност наследног аристократе (данас можемо поред аристократе ставити и наследног капиталисте, политичара, професора универзитета, тј. било којег припадника елите који заузима високо место у друштву, у владајућој хијерархији, у својој класи, својој струци и послу… због непотизма), кога красе особине размаженог детета – због недостатка напора и коришћења снаге – нешто утварно и безоблично.
Повезивање православног хришћанства и “Побуне маса“, и у контексту оних који себи стално постављају теже и више циљеве – али не због такмичења, и у контексту оних који не желе да буду “најбољи“ и да се такмиче са једне стране, и човека-масе како га Ортега описује са друге стране, па онда њихових међусобних односа, води у нову испреплетаност, и проблематику унутар друштвених наука (у контексту текста Јане Баћевић) – ко може да представља ту друштвену страну пред страном која заступа природне науке (пред онима који све обликују “према областима које ПИСА мери“), и по којој мери, норми се неко може – ако се било ко може и сме – прогласити за припадника елите, за меритократу или аристократу.
Mеђу “друштвењацима“ имамо православне хришћане са једне стране, и просветитеље (рационалисте и романтичаре) са друге, већинске стране. Први негују православну и светосавску традицију, други традицију просветитељства, хуманизма, рационализма, социјализма, романтизма, атеизма, пантеизма… Први су за учење веронауке у основној школи, други су за учење грађанског васпитања. Делује да је направљен избор или-или. Односно, као да је циљ првих да избаце теорију еволуције из образовних програма, а да је циљ других да (поново) избаце Исуса Христа и Светог Саву из школске наставе, пратећих активности и обележавања (школског) празника. Није спорно да такви постоје и на једној и на другој страни. Што не значи да су сви исти, и да на свакој од ових страна нема другачијих/различитих. На пример, и оних који су и за веронауку и за грађанско васпитање, који могу да буду верници и да подржавају развој науке и нових технологија, који могу да буду научници и да се гордо не смеју верницима и онима које математика не занима… То су они трећи који полако постају све бројнији… Када је избор или-или, екстреми са обе стране су у првом плану, и тада су “друштвењаци“ који нису верници ближи “природњацима“ и математичарима (који у већини нису верници и одбацују све што има везе са духовним, оностраним светом) који све обликују “према областима које ПИСА мери“. Посебан проблем је тај што екстремисти из зилотско-митоманске подгрупе унутар групе православних хришћана (и национал-комуниста који поштују православну традицију, а који још увек чине већину унутар ове православно-националистичке групе), нису толико озбиљна снага и претња по образовни систем, и систем уопште (који без обзира на деловање националиста и романтичара остаје неправославан[12]), све док неко масама не би променио свест у смеру “револуционарне свести“ са свом логистиком која би све то пратила[13], тако да се екстремизам на страни просветитеља (друге Србије, против другачијих) не може правдати страхом, реакцијом због деловања зилотско-митоманске подгрупе православно-националистичке групе (унутар владајуће елите, наводно способне за револуционарну/радикалну ревизију, зилотску клерикализацију и слично). То су, међу просветитељима (унутар “грађанског блока“, друге Србије), остаци оне тоталитарне (комунистичке) свести (склоност да се употреби насиље против сваког ко је другачији и ко није следбеник – да се прогласи за непријатеља народа и револуције, да се медијски линчује).
Зашто су комунисти и либерални социјалисти у СФРЈ (или СССР) створили (одржавали) тоталитарне државе? Зар социјализам није испреплетан са рационализмом и демократијом, и кроз ту испреплетаност са либерализмом и капитализмом (и наравно техником)? Да ли је тоталитарна држава идеал ренесансе, хуманизма и просветитељства? Са друге стране, да ли су либерализам и демократија испреплетани са хришћанством? Да ли би Свети Сава у 19. или 20. веку био за демократизацију и модернизацију или против? Затим, имајући у виду и питање шта чини појединца припадником елите и каква елита треба да буде, правећи аналогију са примером из текста Јане Баћевић, и више пута помињаном “кризом модернитета“ (која је у суштини криза сваког времена, од тренутка када је човек пробао плод са дрвета познања добра и зла), узмимо припаднике владајуће елите који заговарају улазак Србије у ЕУ – тренутно у скупштини Србије под окупацијом нема ниједног посланика који је против – као оне који заступају “идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту)“, што подразумева да “’лидери’ увек знају шта је најбоље: проблем је у ‘непросвећеним’ масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро“, и неће у ЕУ. “Непросвећене масе“ у Србији теже повратку својој традицији, својој вери, још увек су далеко од тога, али то је тежња, која се мери на попису где се већина изјасни да је православне вере и на изборима где нема већине за улазак у ЕУ – односно страхом власти од референдума по том питању. Тотализацију и унификацију (“редукцију на власт једног“) елита која води Србију у ЕУ спроводи, следећи такву аналогију, “према областима које ПИСА мери“. За њих су православни хришћани “непросвећена маса“ и веронауци није место у школама, СПЦ не сме да се финансира из буџета и мора да се изједначи са свим “конфесијама и сектама које желе да делују унутар Србије“. Они ће водити Србију у ЕУ чак и ако грађани на референдуму гласају против. Они су “лидери“ и они “знају“ шта је “добро“. Зашто није било (поштено) организованог референдума у Србији? Да ли је то “европски“? Како је донет “устав“ ЕУ (тзв. Лисабонски уговор) – како евроатлантска владајућа елита спроводи централизацију бирократизоване ЕУ?
Другим речима, могу ли се “друштвењаци“ који су просветитељи и хуманисти сложити са “друштвењацима“ који су православни хришћани око система вредности, морала и етике (што је “дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор“)? Зашто је реч радикал данас синоним за реч десничар, односно православни хришћанин и одакле су се појавили (ултра)националисти међу православцима? Зар радикализам није више левичарска идеја, зар радикали у 19. и почетком 20. века нису били ближи идејама социјализма и анархизма, насилног у политици? Да ли су партизани били родољуби (патриоте, националисти)? Зар међу комунистима у другој половини 20. века није било русофила? Зар и међу радикалима и међу комунистима-русофилима није било оних који су заступали идеје просветитељства и Француске револуције[14]? Зашто је све мрачно, назадно и насилно повезано са – православљем[15]? Да ли су либерал-комунисти и хипици 1968. године у Београду тражили још црвенији универзитет? Да ли су претече хипика романтичари попут Новалиса и припадници “new age“ покрета попут Димитрија Митриновића? Зашто је онда чудно што Косово и Метохију продају и Србију уводе у ЕУ радикали (СНС) и социјалисти (СПС)? Зар нису и они републиканци и дарвинисти и да ли су због свега тога подржани од стране либерал-комуниста, иза којих стоје ЕУ, САД и НАТО?
Радикали и социјалисти припадају првој Србији, неолиберали и југо-комунисти другој Србији – ови први су више народњаци и традиционалисти, други су више мондијалисти и елитисти. Зато ови први, национал-комунисти, имају више слуха за народ, за СПЦ, отуда долазе (али не само са те стране, на пример Зоран Ђинђић је покренуо радове на Храму Светог Саве, његова влада је увела веронауку у школе, СПО је део либерал-комунистичког блока…) рехабилитације, промене назива улица и слично, којима се толико противе либерал-комунисти (на пример, неолибералима и југо-комунистима смета то што се трг Маркса и Енгелса у Београду више не зове тако, али их нигде није било да заштите пролетере и раднике-самоуправљаче током транзиције и приватизације од 1990. до данас, иако су уместо тог споменика поставили споменик Николе Пашића који је био социјалиста и радикал, али и русофил који је учествовао у стварању Југославије. Можда нису заштитили “радничку класу“ зато што су ти радници желели да се врате својој вери, а ко је верник не сме да има било каква права?). Истина је да иза одређених рехабилитација и “ревизија“ стоје и задње намере – да се злочини против окупатора изједначе са злочинима окупатора, да се Срби изједначе са својим непријатељима – нацистима, усташама и фашистима, тако што ће се величати они Срби који су величали идеје нацизма, фашизма, расизма, еугенике… Тако да међу неким “десничарима“ који спроводе рехабилитацију и “ревизију“ има оних који имају подршку ЕУ и Немачке, а против такве рехабилитације и “ревизије“ боре се левичари и неолиберали који желе да Србија постане члан ЕУ и савезник Немачке. Међутим, права истина је да иза већине рехабилитација и “ревизија“ стоји тежња ка исправљању неправде и изношењу истине, пошто су српски комунисти много више злочина починили над православним Србима него над војвођанским Немцима, као што су и Голи оток изградили за русофиле у својим редовима, а од Немачке нису наплатили ратну одштету (и Краљевина Југославија је после Првог светског рата имала боље односе са званичним Берлином него са званичном Москвом).
Српска Црква је током 19. и у првој половини 20. века, као и (пре свега) руска Црква (зато што је Русија прва “пала“), негде грешила, није се прилагодила модерном добу, комунистичка револуција из средине 20. века – са брзом и масовном атеизацијом и латинизацијом, без обзира на насиље које су комунисти примењивали, и десеткованост српског народа током два светска и два балканска рата – има везе и са радом Цркве и власти коју је Црква подржавала, није до тога дошло тек тако, није комунизам пао са неба и слично. Још у 19. веку је све што је мрачно, назадно и насилно повезивано са православним хришћанством. Међутим, тада једва да је постојала српска Црква. Владари јесу формално били православни хришћани, али су суштински били мешавина оријенталног духа и духа “нове антике“, односно словенске и европске паганске традиције. Зато се, између осталог, превиђа се да је то (негативно што је приписивано Православљу) више оријентални елемент, последица вишевековне окупације од стране азијског освајача, а да су од краја 18. и почетка 19. века Срби, наравно највише они писмени (тада највише међу пречанима) у великом броју прихватали дух “нове антике“ (просветитељства, рационализма, романтизма, Француске револуције), и касније, од почетка прошлог века, “new age“ идеологију (највише они који су се враћали са европских универзитета). Срби су, посебно они учени, већ до краја 19. века у великој мери били дехристијанизовани, далеко од изворне светосавске традиције. Тада је оријентални елемент замењен прогресивним елементом, па су се Срби прогресивно удаљавали од светосавске традиције, од Бога. Пола века касније долазе комунисти који прогоне све што је православно. Срби су се 1990. нашли у скоро истој ситуацији као у првој половини 19. века. Слобода је ту на корак, шта сада радити? Неокомунисти од 1990. године кроз медије стварају слику да се догодио велики повратак Православља и да је угрожен секуларан систем јер СПЦ и православни хришћани мењају комунисте на власти. Тако се и током деведесетих и после 2000. године за све лоше криве СПЦ и православни верници[16]. Није спорно да за неке лоше појаве из последње три деценије постоји одговорност оних који воде СПЦ и неких верника, исто као и у времену пре доласка комуниста на власт – само – питање је колика је та одговорност. Моје мишљење је да су неокомунисти, нехришћани и антихришћани бројнији и утицајнији унутар владајуће елите и да имају већу моћ над СПЦ (и над “патриотским блоком“), него СПЦ на државу и друштво. Међу ове неокомунисте спадају национал-комунисти (њихов “отац“ Добрица Ћосић био је комуниста, националиста и романтичар, без обзира што је сахрањен као православац[17]). Они, поред либерал-комуниста, чине већину унутар владајуће елите[18]. Верујем да ће у будућности у владајућој елити бити далеко више православних хришћана (искрених верника) – тада ће одговорност СПЦ и православаца бити далеко већа. Зато је, сада, повезивање свега лошег у српском друштву са СПЦ избегавање одговорности од стране (нео)комуниста, што показује да нису спремни да се суоче са прошлошћу, што често пребацују овој другој страни, која је сада мање одговорна за све лоше што се догодило и догађа од 1945. до ове 2014. године. Међутим, та одговорност православних хришћана расте из дана у дан великом брзином. Потребна је акција.
Ово су само нека од спорних политичких питања која деле друштвењаке-просветитеље и друштвењаке-православне хришћане (који морају да се изборе са негативним странама етнофилетизма/национализма и традиционализма, са јачањем екумениста/унијата са једне стране и зилота са друге стране). Зато су често, и у већини, “друштвењаци“ који нису верници, ближи, и политички, али и научно, “природњацима“ и онима који све обликују “према областима које ПИСА мери“. Али, друштвењаци-просветитељи и друштвењаци-православни хришћани имају и сличности, заједничке интересе, посебно прави либерали међу просветитељима и искрени верници међу православнима, када се ради о тотализацији и унификацији која се спроводи “према областима које ПИСА мери“, као и слична размишљања око “дебате на које природне науке, попут физике, не могу понудити одговор“. На пример, и једне и друге са факултета друштвених наука потискују аналитичари, статистичари, они којима је потребан “доказ“, за које су “бројеви највеће добро“… На Правном, Филозофском и Филолошком факултету БУ постоје оазе “десничара и ревизиониста“ (из угла либерал-комуниста, неолиберала), али питање је колико ће још опстати, пошто их не жели ни друштвењаци-просветитељи ни “природњаци“ (због тога тврдим да и на универзитетима, као и у странкама, медијима, привреди… владају неокомунисти; “десничари“ и “ревизионисти“ више су изузетак него правило, а често само инструменти у рукама неокомуниста, “страшила за народ“ и слично[19], што не значи да нема и православаца, десничара, који нису такви – који нису ревизионисти у негативном смислу, нису инструменти у рукама неокомуниста – али они су тек у мањини). “Природњаци“ не желе ни друштвењаке-просветитеље који се не образују “према областима које ПИСА мери“. На државним универзитетима владају следбеници “научног социјализма“, класичне физике и аналитичке философије, а међу приватним универзитетима који образују владајућу елиту истиче се масонски (окултни) и шарлатански Мегатренд, где се сједињују наука и (црна) магија[20]. Тренутно и у односу на “природњаке“ и у односу на “друштвењаке“ са државних факултета већи утицај у влади Србије под окупацијом имају они који се образују према областима које Мегатренд мери[21] и они који су за улазак Србије у Европску унију, а не за неутралност, или улазак у Евроазијску унију.
***
Када издвојимо праве либерале-демократе међу просветитељима и искрене вернике међу православним хришћанима, који су (обе групе), да поновим још једном, у мањини и прилично немоћни од настанка модерне Србије, онда су и спорна питања која се тичу политике, морала и етике, али и самих друштвених наука, научна питања, међу њима мања, односно, веће су могућности за постизање консензуса. Што таквих буде више (убеђен сам да ће их у генерацијама које долазе бити више), биће мање екстремни поларитети (али се неће губити плуралитет). Нису сви “друштвењаци“ – тј. онај део (просветитељи, прогресивци) који не спада међу православне вернике (и монархисте) – недемократе, атеисти (или окултисти) са “револуционарном свешћу“ нити су сви за улазак у ЕУ. Међу верницима има, наравно, демократа, као и научника – и “природњака“ (математичара, емпириста)[22], нису сви верници “десничарски фундаменталисти“, митомани, не желе сви православци да Србија буде “руска губернија“. Такви – прави либерали међу просветитељима и искрени верници међу православнима – треба да чине нову српску елиту (њену основу), кроз коју ће “либерализам“ обогаћен православним хришћанством добити нову вредност и поништити негативно из неолиберализма (и остварити позитивно из социјализма), а православно хришћанство дати конкретан и одржив одговор на изазове модерног доба, који не долази већ два века. Зашто православље и светосавље испреплетано са српским “либерализмом“ може да буде најбоља “комбинација“? Саборности нема тамо где нема демократије, а демократије нема тамо где се не поштује личност другог човека, тј. саборности нема тамо где нема поштовања личности другог човека. (То је разлог зашто не помињем социјализам и левичаре/комунисте који не могу да прихвате било шта православно у Србији већ више од пола века – из тог тоталитарног система поникли су данашњи верски нетрпељиви неолиберали. Међутим, то не значи да нема вредних помена левичара/комуниста који нису аутошовинисти и агресивни богоборци – који јесу социјал-демократе и заиста брину о правима радника и животном стандарду обичних људи – односно праве економске и демократске левице, која није антисрпска и револуционарна у антихришћанском смислу, већ је традиционална у антифашистичком и антиимперијалистичком смислу. Такви левичари/комунисти су на маргини, као и искрени верници и прави либерали. Србији није потребан повратак у комунизам, потребно је више социјализма[23], али је комунистичка идеја – у државотворном смислу – у смислу укидања приватне својине, и посебно непоштовања права верника, затим држава као средство за обуздавање некакве “великосрпске хегемоније“, потрошена. За више социјализма – борбе за права радника, бригу о сиромашнима, поштовања различитости и слично – боре се и прави либерали и искрени верници). Можда би се српска држава, да није дошло до дисконуитета између 15. и 19. века, управо у том смеру (испреплетаности светосавља и “либерализма“) развијала. У немањићкој Србији развијана је правна свест. Средњевековни Срби били су христијанизовани, православна вера се укоренила и међу владарима и у народу (и тада долази до дисконуитета). У основи класичног, изворног (ненасилног) либерализма су хришћанске вредности и правна свест. Први европски либерали јесу били рационалисти, али су, попут Декарта, одрасли унутар породица, друштва, школовани су на универзитетима где су могли да се упознају са хришћанским учењем, да усвоје хришћанске вредности. Зато либерализам промовише верску толеранцију. Тада је јавни морал заједице био, још увек, доминантно (западно)хришћански (то се мења од 19. века). Српски “либерализам“ разликовао би се од британског либерализма (посебно од француског) јер би настао унутар православне и словенске цивилизације, ван римског централизма и тоталитаризма, ван евроатлантских трговачких и банкарских утицаја. Зато би и српски капитализам изгледао другачије. Међутим, после неколико векова дисконуитета, Срби су почетком 19. века кренули скоро од нуле – народ неписмен, делом обезбожен (дехристијанизован), Србија без праве (исихастичко-светосавске) аристократије (која би била и модернизаторска), као оријентална деспотија (оријентализам је утицао и на примање исламског и азијског утицаја у односу према женама), под окупацијом није развијана демократска свест, верска толеранција (као на Западу током 17. и 18. века), итд. Појављују се први српски просветитељи, међу европејцима већину чине они који су били одушевљени прво немачким а онда и француским рационализмом, социјализмом, романтизмом, национализмом, највише француском модом, француским бонтоном, француским језиком. Тада је и у самој Британији расла снага либерала-радикала који су следили идеје Француске револуције, а не либерала-конзервативаца попут Едмунда Берка. Слично је било и у САД.
Краљ Петар, француски ђак, преводио је Џона Стјуарта Мила. Период од 1904. до 1912. зове се периодом дворског либерализма, по некима то је златно доба српске демократије. Међутим, и то је био период моралне и духовне декаденције, наставак дехристијанизације, удаљавање од православне традиције[24], што се показало после 1918. и посебно 1945. године када се пропадање убрзавало (истина, из тог дворског либерализма могла се изродити права демократија, да није дошло до – још једног дисконуитета: Првог светског рата у коме је огроман број Срба погинуо, а међу њима и они најбољи, да није дошло до Бољшевичке револуције у Русији, настанка Југославија у којима нису развијане демократске и хришћанске вредности, Другог светског рата и комунистичке револуције – можда би до краја 20. века Србија била узорна демократска држава, са правим духовним племством које је предводи[25]. У двор на Дедињу уселио се и комунистички диктатор, али на том двору, око њега, није било ничега либералног – чак ни жене нису добиле право гласа, пошто је свима укинуто право гласа. У време патријархата и краљевине Србије жене су биле више поштоване и мање прогањане него у либералној и демократској Великој Британији; у Првом светском рату Милунка Савић ратовала је заједно са мушкарцима, па су јој се дивиле жене, боркиње за женска права, из Британије којима је то било забрањено[26]). Пропадање није заустављено ни у наше доба, наставља се и у 21. веку. Мењала су се државна уређења, мењали су се идеолози са својим идеологијама на власти, али (духовна и морална) ентропија није заустављена (што се, у физичком смислу, види по демографском опадању и у време мира и евроинтеграција). За “меку“ окупацију не могу се кривити странци[27].
НАСТАВЉА СЕ…
______________________________
[1] Јана Баћевић: “Ко је Кајзер Созе? Или, о фантомима образовања у Србији“, Пешчаник, 14.05. 2014, http://pescanik.net/ko-je-kajzer-soze-ili-o-fantomima-obrazovanja-u-srbiji/
[2] Зар поменуте зграде седишта британске тајне службе МИ6 и Пентагона у коме је седиште војске САД (видети 19. део, напомена 13) не потврђују ту склоност ка источњачкој магији (окултизму), где се, узимајући у обзир (војне) технологије са којима располажу ове силе, добро види и испреплетаност са експерименталном науком.
[3] Што не значи да морају бити сиромашни, већ да увек буду скромни, свесни смисла поста, разлике између материјалног, пролазног света и вечног, оностраног света. Зато су Немањићи одлазили у манастире, зато су подигли толико цркава и манастира. Те вредности, тај поглед на свет, бранио је Свети Цар Лазар на Косову 1389. године.
[4] Пар недеља након што сам написао овај пасус у Данас-овом додатку Бетон од 19.08.2014. прочитао сам овај занимљив текст Адриане Сабо – “Ех, та (вражија) слобода избора“ – из кога издвајам: “Ствари су очито веома сложене. А оно што их, за мене, чини посебно запетљаним јесте управо (нео)либерални, капиталистички систем у коме постоје, а који је у Србији на посебан начин зачињен разним другим, не увек јасно дефинисаним облицима друштвене организације. Како је писала Ненси Фрејзер, феминизам (а ја бих ту додала и друге идеје о борби за права и једнакост) је постао служавка капитализма (Nancy Fraser, ‘How feminism became capitalism’s handmaiden – and how to reclaim it’, The Guardian, 14.10.2013. www.theguardian.com/feminism-capitalist-handmaiden-neoliberal). Ауторка је, наиме, изразила забринутост између осталог и због тога што, како каже, ‘наша критика сексизма сада снабдева оправдањима нове облике неједнакости и експлоатације’. Треба подсетити да је феминизам као покрет – који овде узимам као централан због теме о којој пишем – формулисан отприлике у време када и капитализам. Дакле, у тренутку када је започета организација друштва по принципима слободе, братства (што ћемо у овом тренутку занемарити) и једнакости, и када се постепено формирало тржиште, приватно власништво итд. Тако се можемо питати, да ли је феминизам, заправо, од самих почетака представљао ону врсту критике коју либерални систем допушта – а која се, на срећу, често кретала и тамо где јој није било допуштено – чиме је домет његовог деловања у старту био ограничен? Са ове тачке у континууму простор/време, чини ми се да је управо то разлог због ког феминизам, упркос свим настојањима, не успева да нађе решење за проблем о коме сведоче и ‘голишаве фотографије’ девојака, и да распетља мрежу коју сам покушала да предочим.“ Данас/Бетон, 19.08.2014. www.elektrobeton.net/eh-ta-vrazija-sloboda-izbora
[5] “Несумњиво је да су емпиристичка философија common-sensa у Енглеској и пренаглашени панлогизам и рационализам немачке философије били погодни за једну мисаоно-литералну реакцију ове врсте“ – Бранко Павловић: “Метафизика и егзистенција“, из дела “Егзистенцијализам Жан-Пол Сартра“, Плато, Београд, 1997.
[6] Владета Јеротић: “Путовање у оба смера“, Плато, Београд, 1997.
[7] Видети и овај текст: “Србија није учествовала у расправама које су довеле до утврђивања најважнијих информација и њихових индикатора што су потом послужили за обликовање ПИСА тестова. У време када су се те расправе водиле, Србија је имала преча посла – да води ратове и чини ратне злочине. Стога је заслужено што се сада као земља чланица другог реда укључује у ПИСА процес и самерава се према одлукама које су доношене мимо ње. Но, ако је заслужено, не значи да је то и добро по домаће образовање. Да би се тај пасиван, квазиколонијални статус Србије у догледно време променио, потребно је учинити бар два корака. Први је отварање расправе о томе шта ми који живимо у Србији видимо као важно за образовање, које су то информације и индикатори на основу којих бисмо ми желели да пратимо учинке и кретања у домаћем школству. Ово је уједно и врло сложен корак јер претпоставља да смо се претходно договорили у каквом бисмо друштву у начелу желели да живимо: само у оквиру једног таквог договора има смисла договарање о образовању. Други корак је једноставнији: с припремљеним одговорима затражити учешће у даљем обликовању и реализацији ПИСА циклуса. Наш министар, међутим, добацује само дотле да домаће образовање преко мале матуре треба обликовати у складу с ПИСА тестовима.“ – Дејан Илић: “Ко тестира тестирање?“, Пешчаник, 15.05.2014. http://pescanik.net/ko-testira-testiranje
[8] “Банка за међународни обрачун се претворила у тврђаву америчког капитала у Европи. Мада је формирана као јавна комерцијална банка, поседовала је имунитет у односу на уплитање владе па чак и опорезивање, захваљујући међународном уговору који је 1930. године потписан у Хагу. Главни иницијатори формирања Банке за међународне обрачуне су били олигарси светског калибра: банкари Њујоршке банке федералних резерви из најближег Моргановог окружења, директор Банке Енглеске Норман Монтегју, немачки финансијери Гелмар Шахт (у то време је био на дужности председника банке Рајхсбанк, а затим и нацистички министар економије који је имао најјаче могуће везе са Вол-стритом), Валтер Функ (који је заменио Г. Шахта на дужности председника Рајхсбанка) и Емил Пул. Тако су централне банке Енглеске, Француске, Италије, Немачке, Белгије, као и низ приватних банки постали оснивачи Банке за међународне обрачуне. За САД статут BIS-а су потписале приватне банке: Фрст нешнл бенк оф Њујорк, Д.П.Морган енд компани и Фрст нешнл бенк оф Чикаго. Све су представљале део империје Моргана. И Јапан је преко приватних банака имао представнике у BIS-у. У периоду 1931. – 1932. године BIS-у се придружило 19 централних банака европских земаља. Први председник BIS-а је постао банкар из клана Рокфелера – Гејтс Макгара. Он је ту дужност напустио 1933.године. Заменио га је Американац Леон Фрезер, Морганов штићеник. У току 2. светског рата председник банке је поново био Американац – Томас Харингтон Макитрик… Понекад га зову и ‘Банка централних банака’. У BIS-у су централне банке 55 земаља, као и Европска централна банка (ЕЦБ). Банка Русије је његов члан постала 1996. године. У Базелу се решавају најважнија питања савременог светског монетарно-финансијског система. При томе – решавају се оперативније и ефикасније него у ММФ-у, јер ММФ је међународна организација која је под контролом националних влада, макар и само номинално. А BIS је наднационална структура коју владе не контролишу и којом директно управља врло уска група банкара. Данас, када ММФ преживљава кризу која може да доведе и до његовог краха, BIS може да постане међународна финансијска организација број 1. У том ће случају први пут у историји светски финансијски систем прећи на управу наднационалног лобија.“ – Валентин Катасов: “Мрачна прошлост и неизвесна будућност банке за међународне обрачуне“, Фонд стратешке културе, 06. 06. 2014. http://srb.fondsk.ru/neizvesna-buduспost-banke-za-medјunarodne-obracune
[9] “Оно што стручњаци добију у задатак да уобличе, треба да изгледа као неминовна будућност. Највећа америчка банка (актива 2,5 хиљаде милијарди долара) JP Morgan Chase (Европска аналитичка дирекција) објавила је документ о стању у евро зони под насловом ‘Прилагођавање еуро зоне – приближно на пола пута’. Анализа добрим делом одише Übermensch духом, јер се земље које су у тешкој финансијској кризи доследно називају ‘периферијом’, која се током текста све јасније своди на југ Европе (Шпанија, Португал, Италија, Грчка). Белгија са дугом од 99 одсто БДП, Ирска (118), Исланд (119) нису предмет анализирања задуживања, јер не одговарају тези о политичком разлогу кризе. Свих 16 страна документа поенту добија у пасусу из претпоследњег поглавља ‘Путовање кроз националне политичке реформе’ који ћу у потпуности цитирати: ‘Политички системи на периферији формирали су се после диктатура, те су дефинисани тим искуством. Њихови Устави имају тенденцију јаког социјалистичког утицаја, рефлектујући политичку снагу коју су партије леве оријентације стекле после пораза фашизма. Политички системи на периферији показују неколико типичних својстава: слабе владе; слабу власт центра у односу на регије; уставну заштиту радничких права; политички систем заснован на консензусу који потенцира политички клијентелизам; а право на протесте против нежељених промена доводи до статус quо стања. Мана тог политичког наслеђа исказала се у кризи. Земље на периферији су биле само делимично успешне у фискалним и економским реформама, јер су њихове владе детерминисане уставима (Португал), јаким регијама (Шпанија) и бујањем популистичких партија (Италија и Грчка)’. Читањем текста стиче се утисак приличне недоследности, делом уочљиве и из цитата, да су диктаторски карактер левице и антифашизам криви за менталитет који спречава излазак из кризе, а истовремено се јасно уочава пледирање против елементарних принципа демократије: аутономан устав, децентрализација власти, право протеста те само још недостаје забрана слободних избора па да слика диктатуре буде комплетна. Не бих да подмећем оно што није експлицитно речено, али познајем механизме инсинуирања и налазим да је неумитан подсвесни закључак како је Немачка успешна у сучељавању са кризом због свог фашистичког историјског искуства. Пожељни су, смањење цене рада, лакша отпуштања радника, приватизација, дерегулација, либерализација заштићених грана индустрије и политичке реформе које ће томе водити. Да се остало само на овом делу диктата моћника, који симболизује вољу светског капитала можда би све прошло. Можда би владе ‘периферије’ прогутале још једну обесну критику, свесне да не смеју да вређају владаоце света којих се без сумње боје. До сада смо углавном на основу понашања центара финансијске моћи назирали и закључивали да је јаз између њиховог интереса и интереса већине становништва планете дијаметрално супротан. Сада је JP Morgan банка осионо, свесна да јој не може више нико ништа, изнела своју политичку платформу за фазно уређивање света. Чак се нису потрудили да своје тврдње поткрепе неким аргументима, бројчаним подацима – не. Једноставно су као некада Централни комитети издекламовали своју пресуду.“ – Милутин Митровић: “Банкарски фашизам“, Пешчаник, 25.06.2013. http://pescanik.net/bankarski-fasizam
[10] На састанку председника владе Србије под окупацијом А. Вучића и (тада) министра привреде Д. Вујовића са члановима Удружења економиста Србије, председник овог удружења Александар Влаховић (ексминистар задужен за приватизацију, док је на власти била Демократска странка) рекао је да је “актуелна реформска агенда Владе Србије управо оно за шта се Савез економиста залаже још од почетка економске кризе 2007. године“. Закон о раду је подржао и либерал Саша Радуловић са својим тимом. Дакле, на једном месту имамо национал-комунисте, либерал-комунисте и “капиталисте“ (тајкуне и ММФ, СБ и ЕБРД са страним банкама и привредним коморама страних инвеститора) који заједно подржавају неолиберални и неоколонијални Закон о раду – зато што се подразумева да Србија остане место са “јефтином радном снагом“ – у влади радикала/напредњака и социјалиста.
Зато је занимљив овај текст Весне Пешић: “Реформе у стаљинистичком маниру“, Пешчаник, 29.07.2014. http://pescanik.net/reforme-u-staljinistickom-maniru
Саша Радуловић, са друге стране, критикује Закон о приватизацији и Закон о стечају: “Наставак пљачкашке приватизације“, Blog B92, 29.07.2014. http://pescanik.net/nastavak-pljackaske-privatizacije
[11] Свети Јустин Ћелијски: “Еванђељска блаженства“, www.svetosavlje.org/SvetiJustinBlazenstva
[12] Они Светог Саву не приказују као свеца, већ његов други или трећи лик: “Таква светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије.“ – Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.
[13] Као што се повремено навијачке групе и неке десничарске организације користе од стране центара моћи унутар владајуће елите, али оне (навијачке групе и неке десничарске организације) саме по себи нису снага, чак и ако је међу њима по неки свештеник или епископ. То није једини пример да се слика креирана у медијима разликује од стварности. “Националисти“ се могу поново искористити од стране империјалиста ако је империјалистима потребан сукоб на овим просторима. Наравно, опет би за све кривили “националисте“, међу које би били сврстани и (сви) православци.
[14] Или теорије еволуције и еугенике, поред поменутог социјалног дарвинизма? Сада је поново у неким медијима покренута прича на тему еугенике и владајуће странке која има добре односе са аустријским и немачким неонацистима: “Српска напредна странка у свом програму заговара генетичке базе података, како би се смањио број деце са поремећајем јер би се тако смањили и финансијски трошкови друштва. Светски стручњаци су нам рекли да ту има елемената злогласне еугенике.“ Оснивач еугенике је крајем 19. века био Френсин Галтон, рођак Чарлса Дарвина. Еугеника је у првој половини 20. века била примењена у САД, у појединим државама и законом регулисана. И поред контроверзи, идеја о стварању „људи добрих гена“ имала је подршку бројних угледних личности из тог времена у САД и Великој Британији. Еугеника је била један од темељних принципа расне хигијене Трећег рајха. Немачки медијски сервис Deutsche Welle: “Народњаци копирају нордијску еугенику“, 20.08.2014. www.dw.de/naprednjaci-kopiraju-nordijsku-eugeniku / Б92: “Еугеника у програму СНС-а?“, 15.11.2011. www.b92.net/557698, blog b92
[15] Наравно, и међу православцима има оних који ће за свако зло да криве комунисте и узрок за све лоше налазити само у СФРЈугославији и Западу.
[16] Пример: У овом тексту Миша Бркић за све лоше оптужује СПЦ. Међутим, већина политичара које овде помиње долази из комунистичке традиције, ту традицију следе неке од поменутих странака. Они су покренули зајам за препород, они су спроводили приватизацију. У “Златном папагају“ није било мириса тамјана, ЛДП подржава Бркићев идеолошки саборац Латинка Перовић, зашто не спомиње СПО, да ли и лидер ЛСВ воли ријалитије, зар и међу либерал-комунистима и неолибералима, где Бркић припада, нема непотизма и корупције, да ли су они толико савршени? Одакле му долази идеја да су у дијаспори сви православни Срби необразовани првосрбијанци, зар је толико необјективан, неупућен и/или склон спиновању? Чињеница је, на пример, да су текстове на тему доктората на Мегатренду објавили и сајтови и медији које уређују православни хришћани. Ево делова из тог текста Мише Бркића:
“Од старих богатих Срба у расејању својевремено се, уз свесрдни рад Српске православне цркве, очекивало да припомогну стварање Велике Србије а кад је та блесава национална идеја доживела фијаско – онда је дијаспора позвана да својим капиталом помогне обнову порушене и запуштене Србијице… У време последњих ратова, 90-их година прошлог века, али и после демократских промена 2000. године (нарочито за власти Војислава Коштунице и Бориса Тадића, а и Дачић-Вучић тандема) из Србије је у бели свет побегао још један, нови слој грађана… Нису они побегли само од ратова, санкција, хиперинфлације и мириса тамјана, од СПС-а, ЈУЛ-а и СПЦ-а, од Шешеља, Милошевића и Амфилохија. Не, побегли су и од бесперспективне земље у којој царују непотизам, корупција, каријеризам, партијско запошљавање, лажне дипломе, спонзоруше, криминалци-тв звезде, аутистични Коштуница, Тадић, Дачић, Кркобабић, Динкић, Јовановић, Вучић… За разлику од оне тамјанолике ”првосрбијанске” дијаспоре, идеолошки задрте, гибаничарски задригле и светосавски покорне, ова другосрбијанска дијаспора је образована, бритка, идеолошки неоптерећена и интелектуално непоткупљива.“ – Миша Бркић: “Дијаспора, другосрбијанска“, Пешчаник, 08.06.2014. http://pescanik.net/dijaspora-drugosrbijanska
Текст је настао у време афере са плагијатима на Мегатренду. Ево из какве средине долази власник Мегатренда, сами закључите да ли он има било какве везе са Православљем (нпр. само зато што је неки владика СПЦ дошао и освештао зграду универзитета, и због чега је вероватно добио одређену донацију?):
Личност Данас: Мића Јовановић “Мегаректор“ – “Политичке везе Јовановића атрактивне су за медије, скоро исто толико као и његова кућа на Азурној обали – ‘луксузна, али не тајкунска’. Као селф мејд мен Јовановић наводи да су његов живот одредиле две ствари – снажна подршка оца и одлазак у Лондон осамдесетих година, где је тргујући ‘фјучерсима’ као ‘виртуелни банкар’, створио почетни капитал. Стечени износ уложен у Мегатренд био је милионски, а Јовановић у аутобиографским интервјуима прича да се у Србију вратио 1989. због саобраћајне несреће коју је доживео његов отац – Божин, предратни комуниста и ‘човек од посебног Титовог поверења’. Мајка Славка била је партизанка, те су, природно, међу првим стварима које је угледао на свету била ‘петокрака, срп и чекић’. Породичном традицијом објашњава и то што је члан СПС од оснивања и наводи да од партије ништа није тражио, али је људима партије умео да помогне у временима преврата.“ Данас, 09.06.2014. www.danas.rs/megarektor
[17] Никола Варагић: Како ме је цензурисао „Глас Русије“ или Сме ли се рећи да Добрица није „отац нације“, Стање ствари, 24.05.2014.
[18] Социолог Срећко Михаиловић је међу реткима који ће то, на неки начин, признати: “Наш вишепартијски систем је састављен од десетак слабих комунистичких партија различитих имена – Извињавам се комунистима због овакве употребе епитета ‘комунистичке“’. Политика, 27.07.2010. www.politika.rs/Godisnjica-tranzicije-Srbije
[19] Видети: Ispovest otpuštene asistentkinje Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Jasne Šakote Mimice
[20] То је један од разлога зашто сам одустао од академских звања, када сам се вратио из САД, пошто сам одлучио да живим у Србији, где сам, дакле, једино могао да се школујем.
[21] Пешчаник: Grupa autora – Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića; Rektor Mića, Baron Minhauzen, ili kako je ministrov mentor zagubio doktorat; Rektore Jovanoviću, to i dalje nije londonski doktorat; Петиција: www.petitions24.com/plagijati_i_doktorati;
Са (мог) блога: Нова-стара влада (23. јул 2012, преузето са сајт Мегатренд и Српска аналиталитика из марта 2011. године): “Француски масони долазе да подрже улазак Србије у ЕУ“ – “Делегација слободнозидарске обедијенције ‘Велики оријент Француске’ стиже данас у тродневну посету Београду. Делегацију ће предводити Велики мајстор др Гиј Арсизе, а Београд ће бити први град ван Француске у ком ће бити одржан редовни састанак ‘Конгреса Париз 4’ и ‘Ложе источне Европе’. Др Гиј Арсизе ће, како се наводи, током боравка у Београду одржати и предавање ‘Основне вредности Великог оријента и процес придруживања Србије ЕУ’ на ‘Мегатренд’ универзитету.“; видети и текст са блога (пренет са сајта Двери српске) Мила Николић Алечковић: Мега крај – Амин, Боже дај!, 31. јануар 2013.
[22] Што значи да и међу “природњацима“ постоји мноштво, разлике, да нису сви исти.
[23] Више социјализма уз рехристијанизацију, унутар које треба да дође и до развоја слободног предузетништва, тржишне привреде. Више о томе у наставку.
[24] Поводом изложеног Видовданског храма Ивана Мештровића у Белом двору током Ноћи музеја: “(…) За разлику од Рајса, Мештровић је био интимус краљевске породице Карађорђевића. Имао је симпатије и за ‘чика Перу’ и за Александра. Мемоаре Мештровић почиње са позивом из Београда 1904. године да се упозна са краљем Петром и са предлогом да изваја његову бисту. Будући да је био југословенски оријентисан са убеђењем да су словенски народи Балкана подељени споља, а да у њиховој унутрашњости нема граница и да оне вештачке треба порушити – позив је примио са одушевљењем без обзира што су европске новине грмеле против ‘краљоубица’. Што је више, међутим, упознавао београдску средину, све му се мање свиђала. Сметало му је оговарање, подсмехивање, исмејавање, титрање са свим и свачим, неваспитање, потцењивање и бахатост па је тако закључио да ‘макар га позлатили у таквој средини никада не би могао живети и радити’ (…) Мештровић описује како је настао Споменик незнаном јунаку, на иницијативу искључиво краља Александра и са финансирањем из његове личне касе, пошто је генерал Петар Живковић одбијао да одреши кесу војног кредита (‘Немам и не дам’ – терао је инат генерал краљу): ‘Краљ ми је приповедао како су по узору на Француску сви почели одавати почаст гробу Незнаног јунака и како код нас све стране делегације носе венце на обронак Авале, где су сељаци подигли једну неугледну крстачу и назвали је Гробом незнаног војника, јер је ту нађен скелет неког покопаног војника који је имао српске ципеле. Краља је срам пред странцима због тако бедног гроба а, осим тога, да је и време да се одужи палим војницима. Апеловао је на мене да направим једну основу за достојан гроб Незнаном јунаку који ће бити споменик свим палим борцима’ (…) Помпезни Видовдански храм, по мишљењу стручњака, могла је наручити само паланачка мегаломанија, већ по оној народној – сламу једе, чифте баца. Иронија је да су у Србији мрзели све што је германско, а да су били усхићени што се косовски мит уобличава у бечко-сецесионистичком-нибелуншком стилу, у пандану Мецнеровог споменика Битка народа код Лајпцига. Др Жарко Видовић, историчар цивилизација и уметности и православни теолог, у својој дисертацији о Мештровићу се слаже са Крлежиним ставом да се ту ради о сецесионистичким перверзијама и о врло примитивној малограђанској естетици царског Беча. Објављен је 1913. године и официјелни проглас: ‘Српска национална религија симболизована Видовданским храмом мораће да буде најдубља садржина југословенске културе да би југословенство постало хеленство модерног људства и словенске расе и културна животодавност Балкана’. Овако извештачену интерпретацију Косова одбацили су као лажну и као демагогију многи уметници. Од народског косовског предања, писао је Лазар Трифуновић, створена је класна видовданска идеологија, званична, великодржавна, једна чиста морална победа ликовно је претворена у сумњиву расну супериорност, германски предимензионирану, преголему да би један мали народ, српски, могао да је интимно доживи као своју. Добровић је упозоравао да је једна клика узурпирала себи право националне уметности и да нама не требају музејски анахронизми. Црњански је критиковао моду стилизованих вила Равијојла у опанцима. А и Крлежа је реско поткачио свог сународника: ‘Мештровићево је стваралаштво још на почетку изгубило здраве слутње, и из чистих нагона пребацило се у конструисану, намештену, смешну, лажљиву, архитектонски, програматски и пропагандистички обзидану државотворну видовданску религиозну пропаганду.“’ – Момчило Ђорговић: “Иван Мештровић: Васкрс тевтонског Видовдана“, Данас, 13.06.2014. www.danas.rs/mestrovic_vaskrs_tevtonskog_vidovdana
[25] Све ове трагедије, дисконуитети, не могу се превидети, зато их понављам, они јесу делом оправдање зашто је крајем 20. века и почетком 21. века стање тако лоше. Не можемо сву кривицу сваљивати на себе, дакле и за оно што су други учинили, где заиста јесмо (као народ) жртве. Жртве не смемо да заборавимо, не смемо да заборавимо ко је то урадио. То је аутошовинизам и погрешно је радити, као и сваљивање кривице на другог и издвајање себе као једине жртве, потпуно невиног, безгрешног.
[26] Неке од тих Британки дошле су у Србију током рата, неке су у Србији и сахрањене.
[27] На пример, током претходних неколико деценија српске бебе странцима су продавали српски лекари, српске бабице, српски криминалци, српски обавештајци… То је био само њихов избор и то су радили због новца. “У Србији је у последњих 40 година нестало више од 10.000 беба, а Јавном тужилаштву у Београду поднето је више од 1.500 кривичних пријава од којих, због корупције у тужилаштву, ниједна није процесуирана, нити је донета било која пресуда, изјавио је Владимир Чичаревић, председник удружења ‘Родитељи несталих беба Србије’. У доказима који су поднети тужилаштву су, према Чичаревићу, налази са дијагнозама које се сударају – према којима је једна иста беба наводно умрла од две различите дијагнозе, отпусне листе без факсимила лекара, преправљани матични бројеви – што сведочи о умешаности матичне службе, потврде које су из ЈКП ‘Погребне услуге’ родитељи добијали да њихове бебе нису сахрањене ни на једном београдском гробљу којима руководи то предузеће, док су од болница добијали потврду да су деца испоручена предузећу ЈКП ‘Погребне услуге’, отпусне листе на којима је преправљан датум и време смрти новорођенчета, који су при том различити у односу на датум на обдукционим налазима које издаје Институт за патологију Медицинског факултета у Београду…“ www.dverisrpske.com/nestalе-bebе
———————————–
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (11. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (14. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (15. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (18. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (19. део)