Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (23. део)

септембар 26, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић


ПРОМЕНА СВЕСТИ
(23. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (10. део)

 

 

 

Схоластичари су се смејали исихастима који су веровали у таворску светлост. Са реформацијом, и реформацијама унутар реформације, није дошло до промене, до разумевања исихазма и повратка светоотачком учењу, већ супротно, и очекивано, у свим реформацијама као у случају пијетизма дошло се до еманципованости “од своје првобитне фиксираности на чисто и искрено религиозно осећање, темељено на ‘унутрашњем светлу’, и развио се у систематизовано учење, које је такође било подложно рационалној разради[1]“. Постоји само природна светлост, нема “унутрашњег светла“, нема таворске светлости. Где је само природна светлост, ту је и само природа. Христ је, за Запад, постао Аристотелов “наследник“ у природноме. Постоји само људска етика. Зато сам поменуо Новалиса, као добар пример “хришћанског“ романтичара и супротност од пуританца – чије се учење све више удаљавало од светоотачког, које је следило Кантов рационалистички хилијазам и ишло ка учењу Берђајева о “стваралачком моралу“ који је “дионизијски морал“, о моралу који не гуши “фаустовску тежњу ка пуноћи живота“. Могло би се рећи и морал који не гуши еурипидовску природност – данас то иде све до легализације проституције (постоје и лобији за легализацију педофилије). Западно хришћанство није (п)остало “окамењено“ у смислу верности Светом Писму и Предању, али јесте (п)остало “окамењено“ у смислу удаљавања од света духовности, зато је дошло до победе рационалности (разума) и/или телесности (осећања, страсти, нагона). То су, унутар западног хришћанства, покушале да промене заједнице попута амишких, али на погрешан начин. За исихасту, да подсетим, духовно је изнад разума и срца, у духовном свету нема тих дуалитета и антиномија између душе и тела и слично. До тога се стиже кроз созерцање, кроз надантиномијско мишљење. Православно хришћанство је и изнад рационализма и изнад романтизма. Православно хришћанство је и изнад науке и изнад магије. Празнину, код оних који су веровали у натпририодну светлост (али не и у таворску) и тежили фаустовском начину живота, попунили су теозофи, окултисти, будисти, суфисти, гностици… они који су имали везу са светом духова и силама природе. То је била реакција на модерни рационализам – попут оне на хеленски рационализам, хеленско “просветитељствo“ (нпр. прихваćena je астрологија, развила се теургија), или схоластику (развој средњевековне магије, алхемије, паганског и исламског мистицизма…). У православном свету, окретање ка окултном код одређених појединаца долази као реакција на православно учење о спиритизму и окултизму, зато што се православни свештеници боре против магије и сујеверја (против чега се боре и рационалисти), па због тога изазива реакцију спиритиста и окултиста, и романтичара (са друге стране, постоји православна мистика и вера у и веза са оностраним светом, чије постојање не признају атеисти и рационалисти, па због тога са њихове стране долази посебна, може се полушаљиво рећи и – емотивна, реакција на православно, светоотачко, исихастичко учење). Православна црква јесте остала “окамењена“, истина данас више у теорији него у пракси, а негде и наопако, у смислу “окамењености“ у спољашњој форми, а не у суштини, у духовности – поштују се стара црквена правила, али не и Божје заповести; поштује се традиција, али циљ појединца није обожење. Православна Црква је и даље најближа извору – Светом Писму и Предању. Да ли ће то остати, у пракси, зависи и од најављеног свеправославног (Васељенског?) Сабора. Шта ће бити са видљивом хришћанском Црквом када дођу последња времена?

Гадамер Гетеа назива “духовном фигуром чија мера нас све бесконачно превазилази“, даје пример старог Гетеа који у “драматичном фрагменту ‘Пандоре“’ пише да “Прометеј ту не остаје титанско средиште света којим суверено влада. Он је сада дух без починка неуморне делатности, али само то савладано делање Титана ограничава се још правом другог света духова“, да би Гадамер текст завршио поруком: “Оно што премашује снагу нашег хтења, креће се можда путем патње до свог циља. И трагедија модерне културе можда налази своје помирење негде докле ми више не досежемо[2]. Берђајев се бавио “светском кризом културе“. За Берђајева, “гетеовство је конзервативна шифра“, повратак на Гетеа је “вештачки-реакционаран“.

Берђајев је хтео да буде изнад научника и научности, изнад окултиста и окултизма, али и изнад Светих Отаца и Хришћанства. Он је можда и најбољи представник тог доба у Европи (делом је био и француског порекла, живео и у Русији и на Западу), у њему се најбоље осликавају тежње људи тог доба. Он је представник и еклектизма и екуменизма, и “нове антике“ и “new age“ покрета, и антихришћанске револуције и нехришћанске мистике и окултизма, и хришћанства које је прихватило просветитељство и рационализам, и под утицајима просветитељства и рационализма, али и пантеизма, настали романтизам – које је одбацило (или није ни упознало, разумело) исихазам. Они који нису били “доследни атеисти“ нису (више) били толико романтичари колико су били окултисти и спиритисти, или склони окултизму и спиритизму, јер је у то доба, како и сам Берђајев сведочи, то било помодарство (наставак интересовања за окултизам и спиритизам из 19. века, али и као и на почетку нове ере када је настала теургија). Зато су и источњачке философије постале тако популарне у Европи. Зато Берђајев говори о теургији. Тражио се излаз из атеизације и рационализације, повратак у свет духовности, у свет осећања и страсти, повратак природи. То је доба тријумфа експерименталне науке, победила је научност и линија мишљења која води од Ксенофана, Хераклита, Зенона, Хризипа преко Аквинског, Декарта, Спинозе, Лока, Хјума, Канта, Конта, до Хусерла, Фројда и Ајн Ренд – уз све оне који су развијали математику, физику, хемију, биологијау, попут Галилеа, Њутна, Коперника, Дарвина… Универзитетска философија није изгубила свој ранг у односу на “велике лаике и велике писце ранга једног Кјеркегора и Ничеа“, нити су је “засениле сјајне звезде велике романескне литературе, посебно Француза Стендала, Балзака, Флобера и Руса Гогоља, Достојевског и Толстоја“, она је опстала и наставила је да се развија на свом хусерловском путу развоја. Међутим, људи попут Берђајева засенили су писце које набраја Гадамер, њима припада “ново доба“, али ван универзитета, ван званичног и државног образовања. На универзитетима је популаран биолог Ричард Докинс (и социолог Алексеј Кишјухас[3]), ван универзитета популаран је Хари Потер. Људи верују у натприродно и када не постоји друштвена условљеност, напротив, и када се веровању у онострано већина смеје. Можда се Ниче и Толстој[4] још увек “држе“, то није случајно, пошто они нису били ни тамо ни овамо, што је одлика доба у којем је Берђајев стварао. У то доба многи су на себе прихватали ничеански задатак “превредновања свих вредности“, веровали су да су на путу ка “натчовеку“ – атеисти да ће до тога доћи уз помоћ науке, а окултисти да ће до тога доћи кроз магију. Неко је веровао да то може и кроз науку и кроз магију. Све је то касније описано у стотинама холивудских филмова и серија (Супермен, Икс мен…) Такође, то је доба када је дошао до изражаја толстојевски однос између идеала и стварности. У Берђајеву налазимо од свега по мало. Зато је Никола Тесла остао заборављен.

Берђајев на једном месту (“Смисао стваралаштва“) пише: “У светоотачкој свести негативне врлине – смиреност, одрицање, уздржаност – потиснуле су позитивне врлине – одважност, племенитост, част… Светоотачки идеал монаха-старца као да је преплашен паганском младошћу… Морал ‘стараца’ је морал бриге и страха“, а на другом месту пише: “Грех традиционалног хришћанског морала није у крајностима аскетизма, грех је у опортунистичком прилагођавању ‘буржоаском’ свету… Хришћанска свест и осећање света захтевају аскетски однос према добрима овог света, одбацивање буржоаских вредности“. Берђајев на једном месту пише: “Морално савршенство и морална узвишеност не треба да гуше фаустовску тежњу ка пуноћи живота… Стваралачки морал је – дионизијски морал… Страсна људска природа не може и не треба да буде угашена и потиснута већ само стваралачки трансформисана“, а на другом месту пише: “Пароле формалне слободе, слободе да се хоће оно што се пожелинегативне су и бесадржајне. То је дечија слобода или ропска слобода, без сврхе и садржаја, наличје тираније и ропства… Хришћански свет је прихватио нехришћански буржоаски морал, згодан за живот, оправдан покорношћу последицама греха. Победио је буржоаски морал, морал релативних вредности, власти, славе и сексуалног сладострашћа“. Дакле, Берђајев се против конформизма, “варварског дионизијства“ и “буржоаског морала“ бори тако што напада светоотачки морал, иако грех хришћанског морала “није у крајности аскетизма“, иако хришћанска свест “захтева аскетски однос према добрима овог света“, те следи да је грех светоотачког морала тај што он није “дионизијски“ и што не подстиче “фаустовску тежњу ка пуноћи живота“, док је истовремено “формална слобода, слобода да се хоће оно што се пожели – негативна“, при томе погрешно представљајући светоотачко учење као оно које “оправдава покорност последицама греха“. На пример, Берђајев пише да страсна природа треба да буде трансформисана, да се “хришћанство није до краја испољило као религија љубави“, критикује Св. Исака Сирина да је учио да се “срце своје учини суровијим како би се победиле грешне страсти“, очигледно превидећи да је написао “грешне“ страсти и незнајући да је Св. Исак Сирин (7. век) учио да је “свака страст која служи на корист дата од Бога“, тако и “телесне страсти стављене су у тело на његову корист и успевање, а такве су и душевне страсти“.

Зар философија Берђајева није тако толстојевска, у духу епохе у којој живимо – идеал је аскетизам (пуританизам, комунизам), али стварност је фаустовска тежња ка пуноћи живота (капитализам, атомизам)? Идеал је – светоотачки морал, стварност је – дионизијски морал. Шест дана се крше Божје заповести и живи у разврату, седми дан сви у цркву као добри хришћани. Шест дана сви јуре за профитом, седми дан сви су комунисти. Како то помирити? Берђајев верује – кроз стваралаштво и Богочовека Исуса Христа: “Долазак Христа Будућег, у коме ће се показати апсолутни Човек у сили и слави својој, повезан је са стваралачким чином човека, са активним антрополошким откровењем“. Сетимо се младог Гетеа (и осталих романтичара, пантеиста, идеалиста, хилијаста… из тог доба, век пре Берђајева, али и како Берђајев критикује “монаха-старца“) који се надовезује на касноантички мит о Прометеј који је постао “антропопласт, творац човека, што значи да човек више није повезан са божанским поретком, него је сам себи одговоран и обележен самосвешћу свога знања и умења“, тако да “рефлектује ту предају у новој самосвети духа који се ослобађа из веза хришћанства. У творцу човека Прометеју сазнаје се сад човечанство у сопственој стваралачкој моћи, у царству уметности. Човек који ствара је прави бог[5]“. Берђајев зна како да се прекине “рђава бесконачност“ (не зна када ће, али зна да хоће, и да он стоји на почетку нове епохе која ће то донети). “Рђава бесконачност“ ће се прекинути када на свету остане да живи само човек-бог, тј. “уметник-теург“. Кроз њих ће се “остварити владавина човека над природом преко лепоте“, пошто је “теургија виша радња од магије, јер је она наставак стварања заједно са Богом – стварање другог бића, другог живота, пробој кроз ‘овај свет’ ка другом свету, од хаотично-тегобног и изопаченог света ка слободном и дивном космосу“. Слободни и дивни космос долази “неприметно за ‘свет“’, осим можда за одабране, пошто “човек ступа у Царство Божје само у складу са својим развојем у Духу“, а  “уметник-теург“ ће се од сада у свему питати најмање колико и Бог. Стари Берђајев је у то веровао, није променио мишљење. Стари Гете пише да “Прометеј не остаје титанско средиште света којим суверено влада“. Није да Берђајев није свестан и тога: “Етика стваралаштва мора бити одвојена од путева човекобожанства… На самом почетку хришћанског религиозног пута постоји апсурдно предавање читавог себе Христу без остатка, све до распињања саме истине, пристанак да се све добија само од Њега и кроз Њега“, али он то само пише, није спреман да читавог себе преда Христу, да све добија од Њега и кроз Њега, да тако стигне у Царство Небеско – остаје питање како би се међусобно слагали “богови“ у царству земаљском, како би се одвијало “стварање заједно са Богом“.  Берђајев у себе, уместо себе, није могао да прихвати никога осим себе, при томе он је више пантеиста него монотеиста, и зато толико критикује Епископа Теофана Затворника који учи да је “хришћанину својствено да нема своје воље“, што је разумљиво ако знамо речи Апостола Павла: “Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Берђајев је против себичности, атомизације, али није против нестанка “ја“, пише како је “Плотинова свест супротна оном антиномичном хришћанском открићу према коме у Једном не нестаје, него пребива читава мноштвеност, а Бог није негација човека и космоса, већ потврђивање“. Међутим, Берђајев развија Бемеово учење о Ungrund-у (без темеља, Бездан, Ништа, Слобода – праизворна, нестворена слобода). Не може да направи “покрет вере“ ка Једном – у којем његово “ја“ не нестаје, што је њему најважније, већ се обожује, али не онако како је он замишљао. Шестов поручује: “Берђајев није чуо питање Достојевског: зашто сазнавати то ђавоље добро и зло, ако то толико скупо кошта? И ја мислим да се Берђајев, када, и ако буде морао да суочи гносис и егзистенцијалну философију, ни сам неће колебати у избору“. Берђајев остаје доследан и поводом смрти свог пријатеља Шестова пише: “Али сам се с њим увек разилазио у оцени сазнања – ја у сазнању не видим источник нужности која притиска наш живот“ (при томе свестан је да “Шестов у суштини уопште није против научног сазнања, није против ума и у свакодневном животу. Он је против претензије науке и ума да реши питање о Богу“)[6].

Берђајев је пророк теурга, теозофа, окултиста, магова, мистика, мађионичара, астролога… док се истовремено представља као лични Христов портпарол, он зна шта је план Промисли, непогрешиво чита Богу мисли. Берђајев на једном месту пише: “Према новом Граду не воде ни конзервативни, ни еволутивни, ни револуционарни путеви. Никаква друштвена еволуција не води ка будућем царству… Сви рационалистички спорови о хилијазму, о хиљадугодишњем Христовом Царству (које ће, да подсетим, доћи од Духа – Н.В.) морају бити заборављени“, а на другом месту пише: “Нови Јерусалим биће на земљи и објавиће се у плоти, не у физичкој, већ у преображеној плоти… Нови друштвени живот ће бити сачињен од Духа, а не од света… Револуционарни прелаз ка религиозном стваралаштву је прелаз према крају.“ То су одлике месијанства (од Берђајева, а не Ничеа, рачунаће се време, почетак нове епохе: “Стваралачка свест омогућава откривање мудрости, мудрости непознате старини, која превазилази све што је откривено у протеклим светским епохама“, можда зато Шестов пише: “Зар није јасно – чак и слепцу – да је све онако као што каже Берђајев?“), као и у случају пророковања, лажног. Прошло је скоро 100 година како је Берђајев ово написао. Ево како пророкује: “У друштвеном животу показују се настојања ка пројављивању оног суштинског, коначног, последњег… Данас, на космичком прегибу, вертикално кретање тако суштински мења свет да се догађа премештање површина, дешава се раслојавање и расецање света и прелазак у другу димензију“. То, као што видимо, окултисти нису постигли, а век касније ни научници – који су, без обзира на опасност коју носи “сазнање ђавољег добра и зла“, још увек далеко од преласка у неке друге димензије. Како су медији недавно пренели, физичар Стивен Хокинг упозорава да би на веома високом енергетском нивоу Хигсов бозон могао би да проузрокује изненадни колапс простора и времена. Хигсов бозон, који, како верују научници, постојећим објектима даје облик и величину, могао би у условима екстремног стреса да изазове “пад вакуума катастрофалних размера“. Хокинг напомиње да се катастрофа вероватно неће десити у блиској будућност, будући да би сударач честица који може да развије толики ниво енергије морао да буде већи од Земље. Његове колеге истичу да Велики хадронски колајдер – ЛХЦ, у коме је откривен Хигсов бозон, не може да изазове такве проблеме, јер је енергија постојећег убрзања сувише мала. Дакле, научници су далеко од изазивања “колапса времена и простора“, мистици су далеко од “укључивања других светова/димензија у свакодневицу људског живота“, као и хакслијевци који користе хемијске супстанце. Никола Тесла остаје мистерија (да ли је он био научник-теург?). 

Берђајев на једном месту пише: “Црквено-хришћанска свест је оправдано жигосала магију. Црна магија оставља човека зачараним у природној нужности и хоће да му да власт и моћ, а да га не ослободи. Теозофија хоће модерног човека да доведе – без жртвовања, без одрицања, линијом најмањег отпора, еволутивним, а не катастрофичним путем – до свести и доживљаја других планова бића, да неприметно принуди човека на укључивање других светова у свакодневицу његовог живота и његове свести. Али, мистички путеви не могу бити лагодни и без жртвовања“, а на другом месту пише: “Црква је, а за њом и наука, закључала тајне космоса. Бог је у окултизму још даље него у црквеном хришћанству. Окултизам мора да се обнови као сазнање тајни космоса који је уздрман у својој физичкој стабилности. Окултно сазнање може да буде неопходно у моменту рушења физичког плана бића. Човек треба да влада над природом снагом беле магије. Природом се може завладати само магијски, а не позитивистички. Манифестовање црно-магијске природе техничке цивилизације ће довести до манифестовања супротног пола – беломагијске технике и економије“. Како ће магија постати бела? “Хришћанство скрива у себи моћне силе за препород Пана. Природни духови ће нам се вратити, али неће владати над човеком, као хаос. Када се врати велики Пан и природа поново оживи за хришћански свет, тада ће се неминовно обновити и магија. Наука и техника ће се пробратити у магију, сазнаваће живу природу и ступати у непосредан однос са духовима природе. Снови мађионичара и астролога ће се реално остварити. Биће пронађен и камен мудрости, и еликсир живота, али путем светлог жртвовања а не мрачне себичности, кроз владавину љубави, а не насилног зачаравања. Магија ће окончати окамењеност“. Пре него што је Берђајев умро, Џ. Р. Р. Толкин је објавио књигу “Хобит“ и почео да пише “Господаре прстенова“. У 21. веку снимљени су и филмови по овим књигама, који су – у овом материјалистичком добу – (били) веома гледани широм Запада, и света, и у Србији.

Препоручујем књиге Николаја Берђајева, треба да их читају и они који мисле да су правоверни. Берђајев је за доста ствари у праву – критикујући руско друштво и руско православље (и словенофилство и народњаштво, и та критика добрим делом важи и за српско друштво) он је наставио нешто што су многи пре њега започели, а који су то радили са добрим намерама, попут Достојевског. Берђајев критикује хришћане да су пасивни и покорни, својим Русима поручује да им недостаје мушкост у вери – такви су међу свим хришћанима, и Русима, постојали – то није спорно, само што је он погрешио јер је кроз одређене групе верника попут неофита или оних који не прихватају “промену као категорију живота“, донео суд о целом хришћанству, кроз западно хришћанство посматрао је православно и светоотачко, које није добро упознао, разумео. Достојевски у роману “Злочин и казна“, који је написао и објавио пар година након што је руски цар Александар Други укинуо кметство (робовласништво), кроз Разумихина поручује: “Активност не пада са неба, активност се тешко постиже. А нас су безмало двеста година одвикавали од сваке акције“[7]. Либерали су се бунили против укидања кметства, цара су убили револуционари[8]. Берђајев пола века касније пише (“Смисао стваралаштва“): “Држава по својој природи није аскетска. Словенофилска концепција самодржавља као аскетског и пожртвованог државног уређења само је фантазија. Секуларизација државног и друштвеног живота има позитивно религиозно значење“. Руско друштво, руска елита била је далеко од “аскетског и пожртвованог државног уређења“ (као и све друге у свету), од правне свести и поштовања личности, и зато Жарко Видовић истиче: “Зато суштину Римског права – и саме српске римско-правне традиције – не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала, из ‘Византије“[9]. Међутим, Русија би до краја 20. века постала правна и социјална држава (бар колико и оне не Западу) да није дошло до револуције (развила би се и технолошки, стигла би и до свемира – и без револуције). Када је пало Источно римско царство, а за њим и српско и бугарско, настала је православна Русија као наследник и чувар византијске традиције. Без Русије данас не би било православног хришћанства, православних народа и држава. Руска православна црква остала је “окамењена“ (и) у оном позитивном смислу, зато је толико страдала. Зато се православци са стваралаштвом не залећу тако брзо и лако попут Берђајева, или Соловјова: “У суштини, у Соловјовљевим сновима о уједињењу култура, науке, уметности, философије са хришћанством лежи оно исто, недовољно разумевање свепрожимајуће дубине исконског греха. Чак и у најдобронамернијем стваралаштву присутно је неизбежно бркање добра и зла, лажи и истине, који одражавају стање ума и срца човека исконског греха. Хришћанство не пориче такво стваралаштво, али му и не даје свој благослов док се не догоди оно раздвајање добра и зла, које омогућује једино Христос у Цркви, и ради којег ће он доћи да суди… Зато и не чуди да су у руској религиозно-философској мисли, после Соловјова, у круговима духовно му блиским, почели говорити о новом догматском стваралаштву, о новој религиозној свести, о отвореном ишчекивању нових ‘откривења’, ‘трећег завета’, ‘завета Светога Духа’… Запањујуће је како га је овде издао есхатолошки осећај и заклонио му тајну сведржитељства и смисла царске власти као посебног хришћанског служења помазаника Божијег, позваног да заштити Цркву и православну државност… Савременици Соловјова – свети праведник Јован Кронштатски и свети Теофан Затворник – пророковали су, у то време, да ће владе и државна уређења, неизграђени на хришћанским темељима, погодовати испољењу тежњи антихристових. (То не мора – говораху они – по сваку цену бити тиранско друштво, то могу да буду републике са њиховим начелом разногласја који све више утврђује начело једнакости добра и зла). Антихристу је важно да таква уређења преовладају свуда, и зато је револуција у Русији имала изузетно духовно значење за читав свет“.[10] Протојереј Сергеј Булгаков је такође међу онима који су имали конструктивне критике, а који су одступали од догми, и чије књиге без обзира на то треба прочитати (умести мржње и клетви, сетити се речи Господа: волети и непријатеље, никоме не призивати пакао, још мање судити): “Не би требало сагињати главу пред секуларизацијом која траје и навалом безбожништва. Све то може бити само дијалектички моменат у историјском развоју, само антитеза за којом ће уследити нова синтеза… То што зелено дрво хришћанства данас делује увело, зар то не значи да је Вртлар посекао осушене гране у Свом винограду – како би већом снагом расле нове?“. Ко су и шта су “осушене гране“ које је Вртлар “посекао“ – мученици који су страдали за веру или они и оно што је за превазилажење, за нестанак, да би се појавиле нове, “наше“ гране? Да ли су сви који су страдали за веру мученици? Лако се долази до бркања добра и зла, тешко до раздвајања добра и зла. То је изнад дијалектике. Људи попут Соловјова, Булгакова и Берђајева мислили су да су изнад светоотачког искуства, да искуства неких мистика носе више мудрости, више знања.

Колико су сви они грешили може се видети и по овим вестима из Русије, која опет постаје православна: “Ради заштите отаџбине потребно je развијати не само науку, инжењерску мисао и напредне технологије, већ и духовност, која представља основу осећаја поверења, одговорности и дужности“ – изјавио је Патријарх московски и целе Русије Кирил, током посете руском Далеком истоку, у фабрици “Сухој“ у Комсомолску на Амуру, где се производе светски познати ловачки авиони Су и други производи војне индустрије Русије[11]. Дакле, Патријарх РПЦ пружа подршку развоју наука и технологија, али не заборавља на духовност, и то ону светоотачку – која раздваја добро и зло. Друга вест: Министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров констатовао је да се Русија враћа својим традиционалним духовним вредностима и да је то један од разлога удаљавања Запада од ње: “На наше изненађење, почели су чак да користе тезу да је Совјетски Савез с његовом комунистичком доктрином барем остајао у оквиру система идеја створеног на Западу, док се нова Русија враћа својим традиционалним вредностима, чији је корен у православљу, због чега постаје још мање разумљива“ – рекао је Лавров на састанку с члановима Руског савета за међународне послове у Москви. У последње време све је већи контраст “између објективног јачања мултиполарности света и тежње САД и историјског Запада да сачувају своје доминантне позиције, између културно-цивилизацијске разноликости савременог света и покушаја да се наметне свима западна скала вредности“. Она се, како сматра руски министар, “све више удаљава од својих хришћанских корена и има све мања разумевања за верска осећања људи других религија“[12]. Хладни рат између Запада и СССР-а прошао је без рата. Да ли ће без рата проћи хладни рат између Запада и православне Русије? Једно је сигурно – Руси се полако враћају православној вери, што Запад чини агресивним, Русија је све активнија и успешно се носи са агресијом Запада. Трећа вест: Председник РФ Владимир Путин приликом сусрета са младим научницима у атомском центру у Сарову изјавио је: “Западне санкције ће стимулисати диверсификацију наше економије, открића и иновације, укључујући домаћи софтвер за војну и цивилну сферу. Неки су нам из политичких разлога увели позната економска ограничења. Вероватно треба да им будемо захвални јер нас присиљавају да радимо. Мало је стимуланса кад се може лепо живети и од продаје нафте и гаса, а нужно куповати у иностранству. Вештачки створити стимулансе прилично је тешко. А кад сам живот намеће задатке које морамо решити – ми ћемо их, нема сумње, решити“. При том је указао да Русија има једну од најбољих математичких школа у свету и подвукао: “Свој софтвер нам је преко потребан. Не само војној индустрији“[13]. Зато је важна улога РПЦ, да стално подсећа на духовност. Четврта вест посредно долази из Београда где је недавно одржана међународна научно-друштвена конференција “Велики рат и почетак новог света актуелно подсећање за човечанство“ – посвећена 100-годишњици од почетка Првог светског рата. Организатор – руски Фонд Андреја Првозваног – одабрао је Београд за место конференције јер је српски народ у Првом светском рату поднео највеће људске жртве и претрпео највећу штету. Председник Фонда Андреја Првозваног Владимир Јакуњин ставове изнете на конференцији сумирао је овако: “На конференцији смо истакли да смо свесни претњи које воде човечанство новим катастрофама. Глобалне економске и политичке кризе су резултат свесног пројекта владајуће светске елите. Узроци криза и њихови корисници остају исти. То је глобална финансијска олигархија која има све финансијске и информационо-пропагандне ресурсе. Некоме се може учинити да је рат излаз из светског ћорсокака, али победници ће бити само финансијски олигарси. Свет је у фази нове трке у наоружавању. Као пре 100 година, руше се хуманистички идеали, савремени културни продукт је то да је смрт свакодневна појава. Вруће тачке су свуда у свету и свака може да детонира. Настају нове државе. Примењују се двострука правила. Као и пре сто година, револуције провоцирају ратове, а ратови се претварају у револуције. Операције под лажном заставом су и у прошлости стварале повод за ратове, и данас се манипулише масовном свешћу. Томе морамо да се одупремо. Сви процеси у државама света морају да се воде на основу равноправних положаја. Човечанство мора да заштити духовне и моралне вредности и природну породицу као савез мушкарца и жене који подижу децу са бригом и љубављу[14]“. Уз добар рад РПЦ, и ако не буде светског рата, до краја века Русија може постати узорна православна демократија (правна држава у којој се другачији поштују) и привредно-технолошки развијена држава (добро место за живот). То треба да постане и Србија. Цркве треба заједно да се боре за такве вредности и такво друштво. У свим православним државама потребно је развијати правну свест и образовање.

Као што видимо, још увек се воде конвенционални ратови, конвенционалним путевима одређени центри моћи и знања желе да доведу до “промене свести“ неког појединца или групе људи, све се још увек врти око земаљских ствари као што је новац, свет је далеко од “беломагијске технике и економије“ – далеко од “уметника-теурга“ као владара (од белих магова као владајуће класе). Берђајев је веровао у такву елиту, макар и да остану само “изабрани“ на овом свету, није се, за разлику од Платона, разочарао након рата и револуције. То не значи да свет који Берђајев описује не постоји (и Сократ и Платон веровали су у тај свет, Декарт и Кант били су помало уздржани, не баш “доследни атеисти“), то не значи да се не примећује “манифестовање црно-магијске природе техничке цивилизације“ (да ли су поплаве у мају и сада у септембру у Србији изазване деловањем ХААРП система, или, можда, деловањем неког теурга, или бога – где су српски бели магови, ученици Веска Савића, како је разбијена парапсихолошка “група 69[15]“?). Не виде сви људи у Толкиновим делима само наивну или примитивну митологију. Зато су значајне књиге попут књиге “Тамни коридори моћи“ Мише Ђурковића: “Овде сам издвојио неколико подручја: делатност тајних служби, тајних друштава, мафије, секти, и практичара окултних и езотеријских наука. Грубо речено, 80 % истраживања моћи мора да се бави овим стварима, а тек 20% је оно што је транспарентно и видљиво… Данас је постало потпуно јасно да се последњих неколико векова европске историје не могу разумети без праћења улоге тајних друштава. Нпр. читав деветнаести век у Западној Европи треба разумети пре свега кроз призму сукоба Римокатоличке цркве и слободног зидарства о чему сведоче бројне енциклике које су папе објављивале против масонерије. У савременом свету постоји низ таквих ‘невладиних организација’, у оквиру којих се глобална или локалне елите налазе иза затворених врата и већају о правцима у којима ће усмеравати тзв. видљиву или траснпарентну политику… Питања окултизма, астрологије, магије, видовњаштва, телепатије и симболике бројева и те како су у фокусу истраживања и третирања од стране тајних служби. Постоје различити мотиви за то. Нпр. током Другог светског рата вођен је прави пропагандни рат на подручју астрологије, где су Немци и Британци имали посебне одсеке у службама који су се бавили само тиме… ЦИА је имала низ програма под називом ‘Звездана капија’, где је покушавала да истражи и употреби парапсихолошке моћи. Ултраматеријалистички Совјетски Савез је двадесетих година слао експедиције да истражују на Тибету најфантастичније претпоставке, а о ставовима вођа Трећег рајха према овим питањима говоре бројне књиге попут ‘Окултног рајха’, итд. Као што знате, Алистер Кроули је све време био на вези са припадницима британске тајне службе. Дакле, сва ова питања очигледно немају само пропагандну ноту, већ постоје и елементи одлучивања о којима ми знамо врло мало, а којима се они који одлучују често воде. И у књизи дајем низ занимљивих примера из стране и домаће политичке праксе у којима се види нападно придржавања симболике бројева, датума итд. Изручење Милошевића на Видовдан, које су странци захтевали баш тог дана, свакако није случајно.[16]

Сетимо се да је Милошевићева супруга пре одлуке да се одрже избори 2000. године ишла и Индију код неког гуруа по мишљење. Међутим, “тамни коридори моћи“ делују, још увек, више на рационалистички, позитивистички, фројдовски начин. Да ли су људи који сада воде Србију насилно или ненасилно и до које мере “зачарани“ може да се нагађа, али је јасно да су добро “психолошки обрађени“. Светска “тајна дипломатија“ још увек се одвија више конвенционалним путем. Из текста Цвијетина Миливојевића “Они јавни чимбеници који су промптно ‘разумели’ Дачић-Вучићев ‘тројни пакт’ с ‘пријатељима’ данас су амбасадори, директори државних филантропских уреда, сисанчад државних јасала, омиљени режимски аналитичари; ови који су се успротивили бриселској капитулацији хитно су забрањени по Вучићевим улизичким медијима. ‘Када год чујете како нам је дошао у посету какав ‘наш пријатељ’ из те и те земље (за којега често нисте дотле ни знали да постоји) одмах помишљајте да је његов долазак у вези с тајном дипломатијом његове земље. Тај ће пријатељ увек имати неки јавни и пријатељски разлог за свој долазак у нашу средину. Или ће одржати какво предавање, или ће донети какав прилог за неку јавну сврху, или ће доћи о каквој свечаности итд. Иза тога јавног циља, обично стоји тајна мисија. Она се врши кроз разговоре и састанке с разним домаћим личностима, званичним и незваничним. И има много наивна света који тада подлеже сугестијама и верује, слепо и чврсто, у оно што би тада чуо од ‘нашег пријатеља’ – писао је С. Гребенац, у часопису ‘Савремена питања’, о ондашњој ‘тајној дипломатији’, још 1938. Николић, на срећу, није наиван. Ни Вучић. Дачић, поготово. Крајни циљ науке (и ефикасне јавне службе) је предвиђање будућег догађаја – зборио је Конт. ‘Знај да би могао да предвиђаш, предвиђај да би утицао!’ Наша владајућа тројка нити утиче на нешто у међународним односима, нити предвиђа, а о знању – нисам компетентан. Њих тројицу су, из претходне реинкарнације, друге бриге мучиле – чланство на америчкој црној листи, са које су, хоћемо да верујемо, ‘из разлога тајне дипломатије’, пре неку годину, скинути![17]

Тако је било током целог 20. века. Преко њих (елите) се, затим, “психолошка обрада“ (а можда и “зачаравање“) преноси на народ, и још увек делује. Из текста Бориса Јашовића: “Казано механичарско-каменорезачким језиком, премијер је кресање плата и пензија наложио тек након што је преломио. А преломио је тек кад се уверио да у овој земљи нема критичне масе која би се томе успротивила. Чак и они који би најмање требало да ћуте – просветни и здравствени радници од којих зависи духовно и физичко здравље нације, још увек ћуте… С друге стране, гомила политичких полтрона, дворских аналитичара и економских стручњака којима вода цури из уста на помен макроекономске стабилности, завикала је како је неко (ето баш Вучић) коначно стиснуо петљу да распетља Гордијев чвор економског безнађа у Србији. Премијер се отиснуо у болне реформе, одважно попут Титаника, не жалећи да у тој пловидби изгуби чак и који политички поен – што је Информер пропратио ресонантно-удворичким покличем: ‘Има муда’. Слични приземни наслови преко целе стране дневних новина очигледно треба да послуже сокољењу првог кормилара будући да болни резови директно иду преко народне грбаче, па би се лако могло десити да се наш ‘Титаник’, коме је министар Вујовић дао управо три године форе за заокрет, већ током наредних избора закуца у ледену санту смањене подршке бирачкога тела… Према мишљењу врлих апологета, најодважнији премијеров потез у вези болних смањења плата и пензија, јесте спасавање армије оних који месечно примају мање од 25.000 динара и на корак су од чепркања по контејнерима широм земље Србије. Хуманистички гег се огледа у томе што се онима који спавају под мостом, у пренесеном значењу, дозвољава да тамо и надаље остану, док се у исто време онима који примају изнад 25.000 месечно, а којима ће се сходно болним реформама срезати месечне зараде, нуде нови under the bridge објекти за свакодневну дремку. Сад, ако је за такво што потребно имати ‘муда’ или пак 10-15 одсто дикенсовске маште – онда је то управо оно што тренутно недостаје успаваној опозицији[18]“. Међу политичарима скоро нико није на листи међу милионерима регистрованим у Пореској управи, а скоро сви су милионери. То важи и за њихове пријатеље са естраде и медија. Тајкуни региструју фирме ван Србије. СПЦ је ван система Пореске управе. Адвокати, посебно они најбогатији, они који воде коморе, раде шта хоће и како хоће, не доприносе успостављању владавине права у Србији, напротив. Исто је са тужиоцима и судијама. Међу нерегистрованим милионерима има и генерала полиције и војске. Професори универзитета нису у стању да се изборе са плагијаторима у својим редовима. Наравно, као увек и свуда, част изузецима у свим областима. У ЕПС-у и Србијагасу директори и странке које су их поставиле сваке године украду два пута више новца него што сиромашни дугују за струју, али се сиромашнима шаљу приватни извршитељи да наплате дуг. Парламентарна опозиција није права опозиција – чека да ова влада преда Косово и Метохију, да “призна независност Косова“. До тада, бориће се за “права Војвођана“. Постоји велики простор за “тајну дипломатију“ “тамних коридора моћи“. Са друге стране, сиромашни грађани и радници захвални су влади зато што “штити сиромашне“, уместо да захтевају од владе да створи услове за рад и зараду која их неће сврставати у сиромашне, од које могу достојанствено да живе. Међутим, то неће још дуго трајати, “спин доктори“ и “профајлери“ ће се “испуцати“, са доласком интернет генерације то више неће ићи тако лако (не само због интернета), тако да стари психолошко-маркетиншки трикови неће деловати тако убедљиво и масовно. Више не пролазе намерна заглупљивања и “спиновања јавности“ у духу холивудске и кроулијевско-фројдовско-хакслијевске (или пинковско-информерске) пропаганде. Ћутање грађана Србије не значи да су се предали, да им је “промењена свест“, да сви живе у “ријалитију“, да ће и у будућности да буду као оне “масе“ које су као стадо водили комунисти, националисти и еврофили и атлантисти.

Берђајев је веровао да ће се вратити “велики Пан“, да ће се наука и техника “прeобратити у магију“, веровао је да ће се “снови мађионичара и астролога реално остварити“, да ће бити пронађен “и камен мудрости и еликсир живота“ (дакле и језгро/средиште/златни пресек/тачка Омега/божја честица/теорија свега), да ће доћи до “рушења физичког плана бића“, овладавања природом (спознаје врховног закона природе), али не позитивистичким, научним путем, већ теургијским, беломагијским, тј. не сме доћи путем “насилног зачаравања“, већ ненасилног “зачаравања“. У суштини, иако то као утописта вероватно не жели, описује владавину антихриста, а она ће, знамо, трајати, веома, веома, кратко. Та владавина ће, вероватно, бити резултат и науке и магије. Сада су и наука и магија далеко од тога. Предвиђања која кажу да смо дошли до “коначног“, да је пронађена “божја честица“, да је близу “крај света“, последице су гордости оних који таква предвиђања износе. Оснивач теургије је Јулијан у другом веку после Христа. Теургија је одговор на хеленски рационализам, још више на хришћанство које се убрзано ширило (то је и доба ширења гностицизма). У четвртом веку цар Јулијан (Отпадник, пошто је био хришћанин па постао паганин) има саветника за теургију (Максим). У наредном веку, Прокло Дијадох, који је 450. године постао архисхоларх у Платоновој академији у Атини (после рушења храма Асклепију, век након доношења Миланског едикта и две деценије након одржавања Трећег Васељенског Сабора у Ефесу), побољшао је коментаре Јулијановог “Халдејског пророчанства“. Прокло описује теургију као “силу већу од било које људске мудрости, која садржи благослове прорицања, прочишћујуће силе иницијације, све операције божанског поседовања[19]“. Душевне силе “хрле ка Једном“ и доводе нас до “оностраног свих бића“, али тамо човек не треба да “одступи од узрока самог себе“, зато што “поседује аутозоогонску снагу којом извршава своју вољу“. Зато Берђајев повезује учење Бемеа о нествореној слободи са теургијом. Прокло се “чуди да има платоничара који уму приписују сазнање свих ствари“, јер “све је једино од богова и права истина налази се код њих[20]“. Теурзи су, дакле, били чаробњаци који су магију користили за религијски циљ. Они су били видовњаци, призивали су богове, имали визије и падали у транс, производили кишу, имали су духовне (астралне) водиче, разговарали са умрлим људима, њихове душе могле су да напусте тело и да се врате у тело. Неки су следили Орфејеву и шаманистичку традицију “са севера“ Балкана и североисточне Европе (Тракија, Скитија, Сибир) и спас тражили кроз ритуал (ритуалну магију), а неки, малобројнији, следили су Питагорину, и посебно Платонову традицију, уз прихватање халдејске (иранске) и египатске традиције, попут Прокла, и спас тражили у уму (разуму), који је изнад ритуала, и који мора бити очишћен од тела, те су matrix упознавали (и) кроз бројеве. Прокло је познавао геометрију (не би био на Платоновој академији), али је био и добар у призивању кише.

Берђајев прихвата и теургију и “Христа“ – као “Богочовека“. Кроз “Богочовека“ свако постаје бог, попут Симона Мага (тако Берђајев мири, тј. “прилагођава и уједначава“, хришћанство са теургијом и гностицизмом, у духу “new age“ идеологије). Теург Прокло желео је да буде “јерофант читавог света“. Гностик Симон Маг имао је своје мистерије – свингерство, слободно вођење љубави са циљем оплођавања жена. Берђајев хвали Фројда и Дарвина и пише (“Смисао стваралаштва“): “Свака стваралачка енергија је повезана са оргијастичношћу пола, која увек прелази границе. Никада није постојало (као сада) такво осећање и разумевање бисексуалности човека. ‘Природне’, чврсте границе женског и мушког ишчезавају и преплићу се. Оно што се уобичајено назива полним ‘настраностима’, прецизира се и продубљује“. Пре сто година људи су заиста веровали да су на прагу “новог доба“ (“new age-а“), веровали су да ће се живот тако радикално изменити, револуционарно еволуирати, да ће доћи до таквог прогреса да уопште неће личити на живот какав је до тада био (највећа промена је то што је наука омогућила људима да промене пол ако желе). Неко је мислио да ће то доћи путем науке, неко путем магије, неко и једним и другим путем. Берђајев умире 1948. године – исте године Роберт Грејвс објављује прву верзију “Беле богиње“ – у чијем писању су му помагале “Музе“ – младе девојке са којим се био у “емотивној вези“. У писању каснијих верзија помагале су му халуциногене гљиве. Да ли су се душе свих њих, на тренутак, уселиле у Џима Морисона, оснивача Doors-a (“Врата“, група је добила име по књизи “Врата перцепције“ Олдосла Хакслија, који је умро 1963, три године пре него што је група основана, тако да не треба заборавити и душу Хакслија!)? Слично је и међу атеистима, то је доба Жан Пол Сартра и Симон де Бовоар. Тако се стигло до “деце цвећа“, хипика, до “сексуалне револуције“ и застава “боје дуге“. Увек су постојали људи различитих сексуалних оријентција. Никада нису нестали пагански и антички оргијастички култови, дионизијске мистерије. Сваки век има неке своје чаробњаке и магове, односно људе са, данашњим речником, одређеним парапсихолошким моћима. У сваком веку било је оних који су “узимали све што им живот пружа“ пре него што постану “увела ружа“, и зато се потпуно предавали телесном, чулном, материјалном свету, од земаљског стварајући привид небеског, прилагођавајући и уједначавајући земаљско и небеско, или само порицајући небеско. Увек је било секти у којима се спајају таква мистика и нагони (секс). Да постоје такви људи и таква друштва – не треба заборавити, негирати, и када се ради само о шарлатанима који се баве (црном) магијом, јер “постоје и елементи одлучивања о којима ми знамо врло мало, а којима се они који одлучују често воде“, и такви утичу на животе осталих људи. Унутар центара моћи, близу центара моћи, увек има људи са таквим моћима и жељама и страстима. То није нестало у модерном добу.

Магија, односно шаманизам, потиче са простора данашње руске и иранске цивилизације. Долази из Сибира, Скитије (простор од Црног мора и Каспијског језера до Урала) и Турана (Централна Азија, део који је припадао СССР-у, север Персије/Ирана, Монголија). Одатле се ширила ка Балкану (Грчкој), данашњем Ираку, ка Кини и Јапану… Сумерани су дошли “са севера“, они су заједно са Акађанима претече Вавилонаца и вавилонске цивилизације. Акађани су “са севера“ (Туран, Сибир) донели разне обреде и чини на простор између Тигра и Еуфрата – простор тек настале Месопотамије и будућег Вавилона. Грчка племена долазила су “са севера“. Са њима и шаманизам, посебно када се обликовала античка Грчка и Грци као народ – након што су кренули у колонизацију и трговину са народима око Црног мора долазе у контакт са шаманизмом “са севера“. Орфејев дом је у Тракији. Орфици имају доста заједничког са сибирским шаманима. На “северу“ се налази и дом хиперборејског Аполона. Скоро исту шаманистичку традицију неговали су Скити, Сармаћани, Дачани, Илири и остали балкански и подунавски народи. Када је дошло до сталног насељевања Египта и развоја египатске цивилизације, Винчанска цивилизација је била технолошки најнапреднија (металургија је настала на Балкану, а не у Месопотамији). За Винчанце још увек није доказано да су имали своје писмо, званично – писмо је настало у Месопотамији – коју су створили они који су дошли “са севера“ и они који су преузимали шаманистичку традицију “са севера“. Наука и магија преплићу се од праисторије. Астрологија и астрономија то доказују. Грци су развили геометрију. Грчки рационалисти нису исти као модерни рационалисти-атеисти. Египћани и Јевреји важили су за врхунске магове. Порекло речи магија је у старосемитској речи имга, а “црна“ магија потиче из старог назива за Египат – “црн“ (црна уместо египатска магија); и порекло речи алхемија долази из старог назива за Египат – “црно умеће“, “умеће Египта“[21]. Прокло користи египатску праксу мазања очију стрихином у циљу стицања визије. Култ халуциногених печурака у старој Грчкој потиче још из времена Пелазга. Е. Р. Додс пише да постоји “у конкретној појединости довољно слагања између (античког) грчко-скитског и модерног сибирског шаманизма“. Древни сибирски шаманизам, ескимски, повезан је са монголским, кинеским, јапанским и америчких Индијанаца. Сетимо се приче из руске емисије о Тесли и теорије о повезаности са шаманима (у случају “Тунгуске експлозије“). Тако су се развијала “тајна знања“, која су имала своје тајне, чаробне речи, тајна имена богова само за одабране високосвештенике и слично. Са друге стране, Мојсије са вером у Бога побеђује фараона и свештенике, са њиховом чувеном египатском магијом. Са вером у Бога против египатске (“црне“) магије. Десет Божјих заповести нису “тајни спис“ за одабране. Затим, у свету се појављује Господ Исус Христ – од Њега се рачуна време, све до краја овог времена и простора, до Другог доласка. Уместо прихватања хришћанства, Јевреји развијају кабализам и пишу Зохар. Кабала је почела да се пише у време развоја теургије и ширења гностицизма. Зохар је написан након појаве исламског мистицизма, у време ширења средњевековног мистицизма и масонерије.

Бели магови крили су знања да не би дошла у посед црних магова. Црни магови крили су знања да не би дошла у посед других, да би само они поседовали моћ.  Антички рационалисти тајно су радили да не би били оптужени за нерелигиозност. Они који су се бавили магијом, тајно су радили да не би били оптужени за бављење магијом. Сви су оснивали братства. Хришћани се у првим вековима крију у катакомбама. Када су државне религије Грчке и Рима замењене хришћанском религијом, иста ствар. Када је теократизам заменио секуларизам, опет иста ствар. Муслимани су имали и имају тајна братства. Тако је широм света. Дакле, тајна друштва имали су и имају и они религиозни, и рационалисти и атеисти, и окултисти, и масони, и капиталисти и либерали, и социјалисти. Тајне службе унутар држава постоје од када постоје државе, исто важи за тајне агенте.

Хришћанство никада није било толико утемељено као што се обично представља. У Источном римском царству било је пуно секти, у Западном пуно пагана. Након поделе Цркве, и после крсташких ратова, на Западу су се ширила гностичка, старогрчка и кабалистичка окултистичка учења, као и исламска (исмаилаца и асасина) мистичка учења, која су стизала и преко Мавара из Шпаније (а са ширењем тих учења одвијао се и развој банкарства и трговине, што је био један од разлога за сукоб између паписта и масона). У то доба живели су Данте Алигијери (1265-1321) и мајстор Екхарт (1260-1328). На Балкану православне државе нестају, под окупацијом су муслимана. Широм остатка Европе (највише у Италији и Француској, касније и на простору Британије, Немачке/Аустрије/Пруске, Чешке, Мађарске и Скандинавије) настају масонске тајне организације (слободни зидари, темплари, херметичари, алхемичари, компањони, мартинисти…). Есотерија (египтоманија) постаје популарна. Окултна учења добијају све више присталица. Масони због сукоба са папама уточиште или базу налазе у Шкотској. Парацелзус бави се алхемијом у Швајцарској, Аустрији и Италији (1493-1541). Пророк Нострадамус је десет година млађи. Мистик Јакоб Беме рођен је 1575. године, девет година након смрти Нострадамуса. Књига “Алхемијско венчање“ објављена је 1616. и тада се Немци упознају са Розенкројцером. Широм Немачке шире се тајна друштва розенкројцера. Прихватају се симболи херметичког хермафродита и андрогина. После Бемеа у Европи се појављује још један мистик и философ, научник и проналазач – Емануел Сведенборг, који је живео и радио у Шведској и Енглеској. Широм Запада траје лов на вештице. У 18. веку настају масонске ложе у Енглеској, Француској и САД које постоје и данас. Крајем 18. века (недуго после смрти Сведенборга, пред почетак Француске револуције) у Немачкој (Баварској) појављује се тајно друштво илумината – рационалисти и просветитељи (васпитани и школовани као језуите). Илуминати су били противници Католичке цркве и (квази)хришћанских (католичких) масонских организација (попут јовановаца, розенкројцера…). Ред се проширио на Аустрију, Чешку и Мађарску. У 19. веку спиритизам постаје помодан међу свим слојевима друштва. У Србији записано “Креманско пророчанство“ Тарабића. Крајем 19. век Рускиња Мадам Блавацки у САД оснива Теозофско друштво. Затим се појављују Златна зора и Ред источног храма (ОТО). До почетка 20. века, доба Берђајева, начин живота и поглед на свет окултистам, романтичара и еволуциониста побеђује начин живота и поглед на свет западнохришћанских (викторијанских) пуританаца. На руски царски двор стиже Распућин. Ирац В. Б. Јејтс пише “Визију“ преносећи оно што чује од “духова“. Ирац Г. В. Расел преко “Херметичког друштва“ промовише окултизам. Савременик Берђајев је и окултиста (сатаниста) Алистер Кроули из Енглеске, који је био и у Златној зори и у Реду источног храма, који је био у вези и са британском тајном службом (Кроулијев лик Битлси су ставили на омот албума из 1967), а неки његови ученици међу нацистима. Њихов савременик је и Гурџијев. Након разлаза са теозофима, Немац Рудолф Штајнер је основао Антропозофско друштво. Наводно, користио је “астралну шпијунажу“ и водио “магијски рат“ са “туловцима“ – групом црних магова која је служила нацистима. Алистер Кроули је на Западу постао идол, и данас веома поштован и помињан, а у Латинској Америци постоји на стотине школа које се зову по Рудолфу Штајнеру. Зато сам помињао на више места пример са Иваном Мештровићем – у његовим делима, и раду оних који су наручивали његова дела, од краља Александра до комуниста, могао се видети дух времена, и степен дехристијанизације српске елите (градња Храма Светог Саве није им била важна и зато Храм још није завршен). У Србији настају масонске ложе, Димитрије Митриновић у Лондону пише за часопис “The New Age“ и оснива групу “Нова Европа“. Широм Европе појављују се традиционалисти попут Италијана Јулијуса Еволе и Артура Регине, Француза Рене Генона… који су развијали идеју мистичког “Средишта света“. У Енглеској се оснива злогласна Тависток клиника. Нациста Гебелс поручује: “Што је лаж невероватнија, пре ће људи у њу поверовати“.

У демократским државама секте постају јавне и легалне. Затварају се манастири. У комунистичким државама цркве постају забрањене. Људи на власти у свим државама и у свим временима тежили су да остану доживотно на власти, да владају што више могу без контроле, држећи под контролом све оне испод њих.

Крајем 18. века енглески филозоф и социјални теоретичар Џереми Бентам пројектовао паноптикум затвор у којем је могуће истовремено пратити све затворенике из посматрачког места у средини зграде – “Паноптикум је нови начин задобијања моћи ума над другим умом, у мери која до сада није била позната“. Данас је сваки део Лондона покривен видео камерама, Орвелов Велики брат све посматра. Француски социолог Габриел Тард (1843-1904) бавио се проучавањем имитације и социјалног миметизма – увидео је могућност колективне злоупотребе имитације, кад је опазио улогу штампе у друштвеном животу и њен утицај на масе. Схватио је њену способност да створи “једну огромну гомилу“, апстрактну и суверену, коју је назвао “јавно мњење“ те да ће тако извршити “грандиозно уједињење“ на националном и светском плану. Сетимо се Ортеге који је писао о човеку-маси, индивидуализму и колективизму 19. века и вишевековним техникама утицаја на изграђено европско јавно мњење.

“Било којим традиционалним колективом, укорењеним у ‘малој традицији’ који има заједничке норме, вредности, предање – била то општина, клан, племе, каста и томе слично – тешко је манипулисати. А ‘усамљена гомила’ (Д. Рисмен) градова, посебно прединдустријских и раноиндустријских, која се још није претворила у ‘радничке класе’ и која се тек претвара у ‘опасне класе’ тако сликовито описане у делу француског писца Ежена Су, Балзаковог савременика – сасвим су друга ствар, то је адекватан објекат за свеобухватне историјске манипулације. Излазак масе на авангардну сцену историје дао је огромне могућности манипулаторима широких маса. Средином 18. века почиње финансијска експлозија – ако у другој половини 18. века ‘високе финансије’ убирају плодове ‘дугог 16. века’, онда се средином 18. века формира база савременог финансијског система. Наравно, и у свитање капитализма у 16-17. веку банкари су могли показивати битни утицај на ток историје… У 18. веку десила се још једна промена основног поретка – снажно, квалитативно је порасла улога на посебан начин организоване (упаковане), научно засноване, принципијелно нове и усмерене информације и контроле над њом. Ти инфотокови појачали су захтеве нових социјалних група и њихових савезника из структура старог поретка за учешћем у власти те су постали и снажно психоисторијско оружје конспиративних структура (КС) у преформулисању свести елита – друштвеног регрутовања (врбовања) следбеника посредством пажљиво припреманог преузимања власти уз помоћ масовних покрета од којих је прва у низу била Француска револуција 1789-1799. године. ‘Енциклопедија’ је кристално јасно показала улогу коју у друштву игра информација која претендује на рационалну новину и која је социјално оријентисана и упакована (информација посебне и политичке ознаке), какво је њено деловање на елите, које их стављају под назор одређеног тока информација и које их, на тај начин, отварају за утицају КС… Данашња светска врхушка, која постоји с оне стране добра и зла (и на том плану, по мом, мишљењу, то нису прави људи, него пре хуманоиди), ставља акценат на улогу магијског култа, магије, која не познаје разлику између добра и зла. За смену ‘библијског пројекта’ светска врхушка ће се постарати да разради магијско-еколошки план са жестоком контролом над психосфером човека и друштва… Уосталом, тзв. ‘арапско пролеће’ је показало да су западни психотехнолози-регресори успели да реализују низ програма психоменталне контроле, делујући преко блогосфере, и томе слично, непосредно на психу, на емоције маса, избегавајући културно и религиозно условљену сферу свести и социјално културне психологије. Следећи корак је покушај преноса свести на материјалне носиоце, киборгизацију људи под маском ‘трансхуманизма’[22]“.

У доба младости Орвела и Ортеге, рођена је “модерна наука масовне манипулације, у лондонском Велингтон Хаусу, а бабице које су ово живахно чедо породиле билe су Лорд Нортклиф (Northcliffe) и Лорд Ротмер (Rothmere). Британска монархија, Лорд Ротшилд и Рокфелерови финансирали су овај подухват… Циљ људи у здању Велингтон био је да промене став великог броја Британаца који су се снажно противили уласку у рат са Немачком. Тај огроман задатак успешно је обављен ‘усмеравањем мишљења’ путем анкета. Међу особљем били су и Арнолд Тојнби, будући Директор студија на Краљевском институту за међународне послове, Лорд Нортклиф и два Американца, Волтер Липман и Едвард Бернајс (Edward Bernays[23]). Лорд Нортклиф је преко своје жене био у сродству са Ротшилдовима. Бернајс је био нећак Сигмунда Фројда – чињеница која се мало помиње – и творац технике за ‘производњу сагласности’. Када се Фројд преселио у Британију и он је, тајно, успоставио везу са Институтом у Тавистоку. Према Колману, Бернајс ‘је био међу првима који су психологију и друге друштвене науке искористили да обликују јавно мњење тако да јавност остане убеђена да су произведени и наметнути ставови заправо њени’[24]“.

Овим темама дуго година се бави и новинарка Биљана Ђоровић, у овом тексту поводом филма “Стање ума – психологија контроле[25]“: “Почетком двадесетог века започеће ера експертизације чему су нарочито допринели научни радови Фредерика Винслоуа Тејлора, човека опседнутог ефикасношћу и стандардизацијом не само фабричке производње већ и читавог друштва, које је, по његовом мишљењу било неопходно ревулиционисати у складу са технолошким напретком. Свест и навике људи постали су плен обраде по принципима научног менаџмента… и индивидуализам је убрзано нестајао са хоризонта друштвено пожељних идеала и неопходних премиса ауторефлексије човека као бића слободе. Моћ појединца успешно  је почела да се преусмерава у правцу користи за неког трећег, ко се и не појављује на сцени. Научни менаџмент је почео да ради на инжињерингу реалности, да ствара концепте који у физичкој реалности не постоје и да их потом импелементира у људска ‘срца и умове’. Реалне животне потребе уступале су место инжињерингом обликованим и у подсвест убаченим ‘потребама’… Успешност овог модела почивала је на делу пруског психолога Вилхелма Вунта, једног од утемељивача модерне психологије који је сматрао да људско биће не поседује душу те да се може програмирати, попут аутомата. У пруском образовном моделу постојала су три типа образовања: један за интелектуалну елиту; други за слуге интелектуалне елите, тзв. професионалце: докторе, правнике итд. док је трећи намењен масама. Операционално условљавање, кондиционирање (под утицајем бихејвиориста Ивана Павлова и Б. Ф. Скинера, психолога који је сматрао да људи немају слободну вољу) постало је принцип по коме је обликовано обавезно образовање у САД… Обавезно образовање је постало ништа друго до школа за слуге система – каже у филму Ричард Гроув, писац сценарија за филм ‘Стање ума’… Након Другог светског рата отпочео је широк спектар експеримената који су спровођени над људима. Егзодус нацистичке интелигенције (1932-1945) из Немачке омогућио је да се експерименти ставе под кишобран националне безбедности САД… Десетине хиљада нацистичких научника ангажовано је након тога на програмима контроле ума и метода тортуре, војне науке, шпијунирања и надгледања. Зло нацизма трансплантирано је у САД и Енглеску, у којој је еугеника заправо рођена… Тајни програм за истраживање контроле ума ‘МК ултра’ који је спроводио Сидни Готлиб по директивама Алена Даласа покренут је раних 50. година, а званично је престао са радом 1973. године… Др Доналд Јуин Камерон, водећи светски психијатар током педесетих година прошлог века, радио је на установљавању процедура испирања мозга које се су се обављале у оквиру програма МК Ултра. Финансиран од стране ЦИА-е и бројних других организација фронта, провео је године истражујући и експериментишући са техникама промене понашања у институту Алан Меморијал у Канади (финансиран од  Рокфелерове фондације)… Намера је била да се сломи личност субјекта – и успостави нова личност. Након ових третмана пацијентима је потпуно ‘брисана’ личност и свест о себи у циљу програмирања нове личности[26]“. 

У овом контексту може се читати и овај одличан текст који Пешчаник преноси о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну (немачким Јеврејима), из Франкфуртске школе, формиране почетком 1920-тих: “За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом. Рејмонд Гус, у предговору новом издању обавештајних дописа чланова Франкфуртске школе америчкој влади у време рата, примећује да је нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја… Стара хијерархија високе и ниске културе постала је фарса: поп је владајућа странка… ‘Нема документа цивилизације који није у исто време документ варварства’: Бењаминова велика формула, моћна као филмски рефлектор, требало би да буде стално фиксирана на поп културу, ритуални апаратус америчког капитализма, као што је некад била усмерена на дела европске буржоазије. Адорно је само толико тражио[27]“.

Џудит Рисман је разоткрила скривену агенду рада Алфреда Кинсија – “Кинси: злочини и консеквенце“ (“Сексуална саботажа: Како је један човек покренуо пошаст корупције и заразе у Америци“). Кинси је био бисексуалац, педофил, садиста и садомазохист, зависник од порнографије. За Кинсија то нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање. Данас се сматрају културно прихватљивим и широко су промовисане у популарној култури: филмовима, телевизији, књигама, часописима, рекламама. Најважнију улогу у уграђивању Кинсијевих лажи у саме темеље званичне политике и широко прихваћених ставова, одиграла су два човека: Хју Хефнер, који је следећи идеје свог гуруа покренуо магазин Плејбој; други је био Хери Хеј, оснивач хомосексуалног покрета. Права природа улагања Рокфелерове фондације у овај подухват била је: контрола популације, усмеравање америчког начина живота и медијска манипулација. То су заправо закључци до којих је дошао Ријсов комитет, комитет који је основао Конгрес САД. Истрагом је од 1954. председавао републиканац Карол Ријс из Тенесија, конгресмен и херој из Првог светског рата. Ријсова комисија известила је да је стара светска аристократија уједињена са наследницима америчких “барона пљачкаша“, успела да оствари контролу над огромним ресурсима “делујући изван политичког процеса“. Од тридесетих година 20. века капитал Рокфелерове фондације био усмерен на студије сексуалне психологије и понашања као круцијалне за реализацију тих циљева. Тада је отпочела, од ових фондација финансирана, активност усмерена на форматизацију науке, уметности и културе од стране моћних интереса, да би се унела високопарна језичка конфузија и нестала свака идеја о значају и смислу истине, доброте и лепоте. Кинсијев Институт за секс је у том смислу био од највећег значаја[28].

Жан Бодријар био је упознат са радом Франкфуртске школе, бавио се феноменом поп културе, медија и филма. Заступао је тезу да се Запад налази у ери хиперреалности, симулацији стварности путем масовних медија, од стране центара моћи, који изокрећу истину у неистину и обрнуто. Долази до имплозије система (унутар Запада). Симулакрум је систем симулација који копију стварности поставља на место самог оригинала[29]. Бодријар је умро 2007. године. Шта се данас ново? “Министарство одбране САД-а користи тзв. SEAS-а – Синтетичко окружење за анализе и симулације (Synthetic Environment for Analysis and Simulations), алат за симулацију, са веома детаљним реалистичним окружењем. Тај напредни софтвер може да подржи симулацију у реалном времену чак за 62 нације, и да при том буде ажуриран информацијама као што су најновије вести, пореске информације, економски показатељи, климатске промене, информације обавештајних служби итд… Концепт ‘Света живих симулација’ (Sentient World Simulation – SWS) се у САД развија од 2006. године као савремени алат који омогућава моделирање и симулирање светске економије, ратоводства, пропаганде и деловања медија… У оквиру Америчког министарства одбране агенција DARPA је главни носилац тог обимног посла. Целокупним пројектом руководи Директорат-Ј9 у Команди здружених снага САД за заједнички савремени концепт развоја и експериментисања, (U.S. Joint Forces Command’s Joint Concept Development and Experimentation – JCD&E Directorate-J9)… Симулација се одвија у реалном времену, као неки реалити шоу на ТВ, а експериментисања може да се заснива на сценарију у познатом окружењу… Другим речима, одређени догађај у стварном свету се симулира у SWS, а његовом анализом се утврђују чиниоци који су узроковали активност и последице. У односу на актуелна збивања утврђује се жељени сценарио па се на моделу стварног догађаја, експерименталним методама, проверавају разна решења и исходи које симулације генеришу. Кад се дође до решења које је најоптималније, односно чија је вероватноћа реализације највећа, оно се преноси на терен и одређени субјекти га остварују. То је нека верзија ‘matrixа’ 21. века[30]“.

Симулира се демократија, симулира се мултикултуралност, симулира се слободно тржиште, све се симулира… Зато, за размишљање, кратак преглед развоја расизма и еугенике од друге половине 18. века до краја 20. века (“постхришћанско доба“, победа експерименталних наука и окултизма), уз подсећање на испреплетаност и неке догађаје из света јудаизма и капитализма од 18. века до данас: У Енглеској донет Закон о Јеврејима; породица Ротшилд шири послове (банке) по Европи; у Француској излази “Есеј о неједнакости људских раса“ (Жозеф Артур де Гобино, француски дипломата, филозоф и социолог оснивач расизма) и књига “Јевреји, краљеви нашег времена – Феудална аристократија финансијера“; у Немачкој настају Бајротски круг (Вагнер) и Пангермански савез; расизам у Западној Европи – прве теорије о Аријевцима или Кавкасцима; Јевреји на таласу Француске револуције добијају већа права, Ashkenazi Јевреји постају већина унутар Јевреја (у односу на Sephardic Јевреје) и настаје ционистички покрет; у Немачкој излази “Талмудски Јеврејин“ (упозорење да Јевреји желе да владају светом); у Енглеској настаје еугеника (наука о здравом наслеђивању – оснивач еугенике је био Френсин Галтон, рођак Чарлса Дарвина); “Протоколи сионских мудраца“ настају у Русији; Едуард Дримон упозорава да се у наредним деценијама мора зауставити пошаст финансијског капитализма (објавио књигу “Јеврејска Француска“), афера Драјфус и писмо Емила Золе против антисемитизма у Француској; у Француској излази књига “Расе Европе“, а у Немачкој излазе часописи “Архив за расну и социјалну биологију“ и “Остара, новине за Плавокосе“; поштоваоци Дарвина међу највећим капиталиста у свету, попут Карнегија (САД) и Крупа (Немачка), шире идеје дарвинизма о преживљавању најспособнијих; Први светски рат; Џ. Морган из банке “Ј. П. Морган“ финасира, Жорж Клемансоа (који је објавио писмо Емила Золе) председава на Мировној конференцији у Паризу, и води обнову поражене Немачке; Хенри Лојд пише “Wealth against Commonwealth“; “Стандард оил“ (Рокфелери) преузима тржиште нафте у Немачкој (“Немачку банку“[31]), а у САД се покушава разбити монопол ове компаније (“Sherman Anti-Trust Act“); у САД настају “Jekyll Island Plan“ за стварање светског монетарног тржишта и “Banker’s Trust“ и “New York Federal Reserve Bank“ од стране најмоћнијих банака и породица (настанак модерних “Федералних резерви САД“ које су и даље приватно власништво); “Clayton Anti-Trust Act“ у САД; нацисти одају почаст Хјустону Стјуарту Чемберлену[32]; Геноцид нациста, фашиста и усташа над Јеврејима, Србима, Русима, Ромима… у Другом светском рату; Бретон Вудс договор, Маршалов план и Вашингтонски консензус; настају “Билдерберг група“ (европске монархије и капиталисти), “Римски клуб“ (оснивач Ђ. Ањели, власник Фиата) и “Трилатерална комисија“ (оснивач Д. Рокфелер, циљ – повезивање Северне Америке, Европе и Јапана) као и Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка (СБ); у САД први пут католик постаје председник државе, исти је касније убијен (Џ.Ф. Кенеди); убијен М. Л. Кинг, вођа Афроамериканаца; “сексуална револуција“, “деца цвећа“ и заставе “боје дуге“; настаје идеја о “златној милијарди“; Д. Рокфелер, као представник банкара са Запада, у приватним посетама комунистичким лидерима у Москви и Пекингу током Хладног рата (Кина прихвата капитализам); НАТО и ЕЗ (ЕУ) шире са ка истоку и југоистоку Европе након слома СССР-а; милијардер из САД и оснивач “Отвореног друштва“ Џ. Сорош руши британску фунту и берзу у Азији; најављује се “клонирање људи“; спајају се Рокфелерови и Ротшилди; широм Запада организују се параде поноса и расте талас антисемитизма и антиизраелског расположења међу левичарима, а расизма међу десничарима према муслиманима и Африканцима (а заједно код левичара и десничара расте – мржња према Русима и Србима, тј. мржња према Православљу).  

 

НАСТАВЉА СЕ

 

____________________________

 

[1] Напомена 32 (22. део)

[2] Напомена 28 (22. део)

[3] “Главни јунак, бог, је архетип антихероја попут Тонија Сопрана – доживљавамо га као позитивца иако је немилосрдан, љубоморан, сујетан и дрзак. Једноставно, Библија неретко подсећа на експлоатацијски филм ‘Б’ категорије.“ – Алексеј Кишјухас: “Рођени лоши“; Данас, 13.09.2014. www.danas.rs/rodjeni_losi

[4] Ако сам добро разумео вест, на Фејсбуку (светском, не само на српском) људи остављају спискове са омиљеним писцима и књигама, и на првом месту по броју оних који су навели имена омиљених писаца и називе књига налази се Лав Толстој. www.danas.rs/kolumnisti/tolstoj_na_fejsbuku

[5] Напомена 28 (22. део)

[6] Лав Шестов: “Умозрење и Откривење“, Плато, Београд, 2003.

[7] У Србији је вишевековна страна окупација била узрок неактивности.

[8] Пар година након што је Достојевски објавио “Злочин и казну“, у Београду је убијен кнез Михаило Обреновић. Александар Други убијен је 13 година касније.

[9] Напомена 15 (22. део)

[10] Протојереј Александар Шоргунов: “Лаж и истина Владимира Соловјова“, Борба за веру, http://borbazaveru.info/1837

[11] Факти, 17.09.2014. http://fakti.org/kiril-rusija-јe-posebna-civilizacija

Приметио сам да они који осуђују хришћане (православце) због пасивности и неборбености, изражавају чуђење када неки православан свештеник да благослов за почетак рада неке фабрике, када посети неку војну јединицу и сл. Када се то догоди, опет их осуђују, сада због тога што су “издали“ свој монашки завет и због борбености (“милитантности“).

[12] Факти, 06.06.2014. www.fakti.org/lavrov

[13] Факти, 20.09.2014. www.fakti.org/putin

[14] Скуп је отворио Патријарх СПЦ Иринеј. Међу говорницима били су: Вацлав Клаус, (бивши председник Чешке), Валтер Швимер (бивши генерални секретар Савета Европе, коопредседник Форума Дијалог цивилизација), Џејмс Бисет (бивши амбасадор Канаде у Југославији), Жан Брикмонт (члан Краљевске академије наука Белгије), Нил Кларк (новинар и писац из Велике Британије), Насрим Хамид (председник Конгреса за ослобођење жена, Индија), Бхим Сингх (председник Индо-Арапског савета солидарности), Жан Гвидо Фолони (председник Италијанског института за Азију и Средоземно море), Дмитрија Кошка (председника Асоцијације Француска-Урал), протојереј Сергиј Звонарев (секретар Одељења спољних веза РПЦ за послове са далеким земљама), Алексеј Мешков (заменик министра иностраних послова Руске Федерације), Ксавије Моро (руководилац управе Аналитичког центра Реалполитик), Жан Паоло Казели… Факти, 1. део: www.fakti.org/treci-svetski-rat; 2. део: www.fakti.org/poceo-napadom-na-jugoslaviju

[15] “Почетком деведесетих година у Војсци Југославије је формирана ‘Група 69′, чији је задатак до данашњег дана и даље мистериозан. Тај тим стручњака за парапсихолошке ефекте и паранормалне појаве, додуше, није основан каквим званичним актом Генералштаба, али нико није ометао његов рад. Сачињавали су га (и вероватно су још у њему), неки угледни друштвено-политички радници, астролози, интелектуалци, пророци, патриоте и осведочени борци против Новог светског поретка. И, наравно, ту је неминовно укључен и одговарајући број активних војних лица, различитих специјалности. Услов је био само да у себи открију моћ која није сасвим свакидашња… Аутор ових редова је имао част да се са неким члановима групе. Они су приступали медијима и објашњавали шта све положај звезда значи за Србе, а шта за организаторе светске завере против њих, односно да се ређањем бројки све може објаснити: и шта нам иде у корист и где су све извори наше штете… Немоћ пред највећима у класичном окршају ваља претворити у супериорност паранормалним средствима. Како је то Група чинила? У покушају да објасне начелне методе свог деловања, будући да је оперативна реализација крупна тајна, војна лица из екипе су образлагала да ’69’ може следеће: да обара авионе концентрацијом патолошке зловоље, да снагом воље руши поједине објекте од виталног интереса за непријатеља, да на велику даљину ликвидира личности које су креатори душманске политике према нама. И још много тога, што ће применити кад буде куцнуо час дефинитивног обрачуна“ – Љубодраг Стојадиновић: “Астролог у ПВО“, Глас јавности, 03.01.2000. http://arhiva.glas-javnosti.rs/2000

[16] “Теорија елите је још један од методских проблема са којим марксистичка и класична либерално-демократска теорија нису успевале да се изборе на адекватан начин. Наиме, у овим системима који заговарају једнакост и транспарентност показало се да је припадност елити моћи, утицаја и познатости и даље нешто што остаје резервисано само за мали број људи. Тако се и у земљама у транзицији показало да су, упркос формалној промени система, власт, моћ и новац остали код истих људи или породица. Показало се да је такозвана репродукција много важнија него циркулација за напредовање у друштву и освајање моћи. Једини услов за ту врсту репродукције је послушност страном фактору који аминује домаће владаре, докле год реализују геополитичке циљеве које им странци постављају… Мало људи зна, нажалост, за феномен судске диктатуре или судског тоталитаризма. Најважније револуције у креирању Европске заједнице и редефинисању моралних и цивилизацијских основа САД одрађене су преко одлука судија на које обични људи никако нису могли да утичу. И данас широм Америке бесни рат обичног народа који тражи референдумска изјашњавања о такозваним хомосексуалним браковима, и владара који педерске бракове уводе на силу преко одлука судова који малициозно и широко тумаче Устав. Ова болест је стигла и код нас. Сем правника, врло мало људи зна како је радикално у Србији за десетак година промењен систем породичног законодавства и сама институција породице… На једној скорашњој трибини скандализовао сам учеснике кад сам објаснио да је основни услов за изградњу либерално-демократске државе постојање јаког сектора војске и безбедности са снажним обавештајним и контроабавештајним сектором. Нама стално продају причу о слободном тржишту, грађанима и сл., а упорно игорнишу чињеницу да ЦИА, МИ6 и БНД спадају међу најјаче службе на свету, са изразито опасним и субверзивним дејствима према другим државама, у којима су управо њихова деловања највећа опасност за демократију“ – Миша Ђурковић “Тамни коридори моћи“, Укронија, интервју Геополитика бр. 72-73 www.geopolitika.rs/tamni-koridori-moci

[17] Цвијетин Миливојевић: “Нека се припреми…“, Данас, 23.09.2014. www.danas.rs/neka_se_pripremi

[18] Борис Јашовић: “Резање цркавице“, Данас, 23.09.2013. www.danas.rs/rezanje_crkavice

[19] Е. Р. Додс: “Грци и ирационално“, Службени гласник, 2005.

[20] “Прокло Дијадох“ (превод и тумачење Александар М. Петровић), ИПЦ Источник Нови Сад, 1995.

[21] Идрис Шах: “Оријентална магија“, БИГЗ, Београд, 1989.

[22] “Глобална прерасподела остваривала се као стратегија коју ја зовем ‘три Д’: деиндустријализација, депопулација, дерационализација (свести и понашања). Деиндустријализација језгра капиталистичког система, тј. премештање индустрије у земље Трећег света имала је два циља: економски – повећање добити и социјално-политички – слабљене базе радничке класе и оног дела средњег слоја, који је био повезан с материјалном производњом и државом. Деиндустријализацији претходила је јака идеолошка припрема – стварање еколошког покрета (1962) новцем Рокфелера. Њиховим новцем основан је Римски клуб, чији је главни задатак био идејни концептуални разлог – деиндустријализација и смањење броја становника на свету, депопулација. Формално, потреба депопулације објашњавала се притиском становништва на ресурсе. Поред депопуларузације постојало је и друго средство – социјалне реформе, усмерене на праведну расподелу дохотка. Ипак, светска врхушка тежила је супротноме – курсу депопулације. Још један разлог таквог курса лежи у томе што је велики број становника тешко контролисати, и зато 6 милијарди људи треба смањити макар за две милијарде. Уосталом, данас је то официјални став ОУН. Најзад, трећа пореду, али не и по значају, је дерационализација свести и понашања. Овај аспект стратегије ‘три Д’ повезан је с тим да информативни фактори производње, посебно знање, постају одлучујући. И зато њихова контрола почиње да се ставља у први план. Два су главна основна облика контроле над информацијама: а) јако повећање тока ‘смећа’, трећеразредне информације у којој се у мноштву инфосмећа топи главно, а свеобухватна слика мења избацивањем лоших појединости; б) суштинско смањење нивоа и квалитета образовања, углавном високог, тако да објекат информатичког тока не може да оцени информацију те се с њим може лако манипулисати. Систематско и циљно смањење квалитета и нивоа образовања био је стратешки курс светске врхушке од 70-их година прошлог века. Осамдесетих и деведесетих тај процес се потпуно разамахнуо. У исто време се потискује жанр научне фантастике (с њеним веровањем у рационално знање, прогрес и демократију) жанром фантастике. Фантастика – то је будућност као прошлост,  ново средњовековје са поретком, вером у магију и бајку уместо науке. Класика тог жанра су филмови о Харију Потеру, који уз то рекламирају Малтешки ред: школа Хогворте, униформе ученика итд. (напомињем да овај ред заузима специфичан положај у западно-религиозном систему – обезбеђује везу између Ватикана и најважнијих специјалних служби Запада: МИ-6, ЦРУ)… Циљ Болоњског система је исти као и код неолибералног пројекта – рушење друштва Модерне, европске цивилизације и културе, хришћанства (посебно православног).“ – Андреј Фурсов: “Русија брана остварењу сна о светској влади“, pазговарала: Милана Бабић, Евроазија.инфо, Стање ствари 27.04.2014. http://stanjestvari.com/2014/04/27

[23] In Propaganda (1928), Bernays argued that the manipulation of public opinion was a necessary part of democracy: “We are governed, our minds are molded, our tastes formed, our ideas suggested, largely by men we have never heard of. This is a logical result of the way in which our democratic society is organized… In almost every act of our daily lives, whether in the sphere of politics or business, in our social conduct or our ethical thinking, we are dominated by the relatively small number of persons…who understand the mental processes and social patterns of the masses. It is they who pull the wires which control the public mind“. Edward Louis Bernays (November 22, 1891 – March 9, 1995), was an American pioneer in the field of public relations and propaganda along with Ivy Lee, referred to in his obituary as “the father of public relations“. Combining the ideas of Gustave Le Bon and Wilfred Trotter on crowd psychology with the psychoanalytical ideas of his uncle, Dr. Sigmund Freud, Bernays was one of the first to attempt to manipulate public opinion using the subconscious. http://en.wikipedia.org/wiki/Edward_Bernays

[24] “Из доказима поткрепљене књиге професора Питера Дејла Скота (Peter Dale Scott) ‘Пут ка 11. септембру – Богатство, империја и будућност Америке’ (Тhe Road to 9/11 – Wealth, Empire and the Future of America, University of California Press, 2007)“ – Муџахид Камран: “Елите, ‘Велика игра’ и Трећи светски рат“, Mujahid Kamran је потпредседник Пенџапског универзитета у Лахореу, у Пакистану, аутор књиге објављене априла 2011. под називом “Велика обмана – корпоративна Америка и непрекидни рат“he Grand Deception – Corporate America and Perpetual War).  www.globalresearch.ca 7. јуна 2011. Превод и редакција Српски лист. www.srpskilist.net/elite-velika-igra-i-treci-svetski-rat

[25] “State Of Mind – The Psychology Of Control“, www.youtube.com/watch

[26] Биљана Ђоровић: “Стање ума – психологија контроле“, vizionarski.wordpress.com/2014/04/27

[27] Alex Ross: “Поп култура и моћ“, The New Yorker, 15.09.2014. Превела Милица Јовановић, Пешчаник.нет, 21.09.2014. http://pescanik.net/pop-kultura-i-moc

[28] Dr. Judith Raisman: “Kinsey: Crimes & Consequences“ (Hardcover) Publisher: The Institute for Media Education (2000); Џудит Рисман за Двери српске, 24 март 2011, разговор водила Биљана Ђоровић: www.dverisrpske.com/judit-risman

[29] Жан Бодријар: “Симулакрум и симулација“, ИП Светови, Нови Сад, 1991.

[30] “Такав синтетички ‘matrix’ свет, заснован на информатичкој теорији која обезбеђује специфичне исходе у динамичким процесима у реалном окружењу у којем се развијају, а који се могу проверавати бројним алгоритмима, формулама, рутинама и процедурама, омогућује сагледавање више реалних исхода и нове перспективе. Објашњавајући у својим документима да се SWS састоји од компоненти које могу да сниме сваки нови догађај у реалном свету и да га прикажу на мониторима, истичу да то омогућује да се фокус може изразити на било ком локалном подручју у синтетичком свету, са веома великим мноштвом довољно релевантних детаља, да би се пронашла решења која пружају најведу вероватноћу исхода. Другим речима, скуп модела који чине тај систем синтетичке животне средине обухватају приказивање понашања појединаца, функционисање организација, институција, инфраструктуре у одређеним географским регионима. Истовремено снимање збивања проистиче из интеракције између ентитета, као и између ентитета и животне средине. Додајући да систем SWS обезбеђује мулти-прецизност детаља, челни људи америчких оружаних снага кажу да им то пружа средства за изграђивање нових модела (било временских и просторних) за инкорпорирање догађаја и њихово моделовање. Сам систем кориснику даје податке о догађајима на макро и микро нивоу (они то зову ниво гранулације). Дакле, SWS се континуирано обогадује новим информацијама из реалног света, на свим нивоима грануларности, у смислу политичке, војне, економске, социјалне, информационе и било које друге инфраструктуре (PMESII – Political, Military, Economic, Social, Infrastructure and Information systems) и DIME структуре (Diplomatic, Informational, Military and/or Economic), у окружењу названом ASCOPE (area, structure, capabilities, organization,  people, event – територија или област, структура, способности, организација, људи, догађаји). Због тога представља скалабилано средство за интегрисање хетерогених компонената у времену и простору помоду механизама који откривају законитости по којима се догађаји збивају. А то омогућава ближе или даље предвиђање и нова сазнања о континуитету стварних збивања и исходу. Посебно се овим методама моделују симетрични сукоби и нерегуларна борбена дејства (Asymmetric and Irregular Warfare).“ – Никола Остојић: “Свет живих симулација“, http://nikolaos1946.files.wordpress.com/svet-zivih-simulacija

[31] В. И. Лењин: “Империјализам као највиши стадиј капитализма“, www.marxists.org

[32] Џорџ Л. Мос: “Историја расизма у Европи“, Службени гласник Београд, 2005.

 

———————————–

 

Advertisements

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (22. део)

септембар 12, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 


ПРОМЕНА СВЕСТИ
(22. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (9. део)

 

 

На Западу је човек-маса себе преценио у односу на људе који живе у остатку светa. На Истоку (Европе, где спада Србија) је човек-маса себе потценио у односу на Западњаке – зато што је заборавио да треба да се “покорава Богу већма него људима“ (а у својој држави према оним нижим од себе понаша се као онај који тражи славу од људи, малограђански). То је разлог и зашто Западњаци себе прецењују. Наравно, нису сви такви ни на једној страни, ово је општи опис главних токова који утичу на стварање већинског јавног мњења на обе стране. Када се у Европи појављују егзистенцијалистички философи како атеистичке тако и религиозне оријентације, затим нова генерација либерала и економиста који су доводили у питање ауторитет природних наука, модерни рационализам и идеје социјализма, марксизма и комунизма, у Србији тријумфују “организовани атеизам“ и колективизам.

Слично се може рећи и у супротном смеру – када су православни богослови и мислиоци упозоравали да Запад иде лошим путем, управо су те силе које усмеравају на погрешан пут још више учвршћивале власт на Западу (а Срби још више следили такав Запад). Један од тих православних богослова који је видео како се Запад развија био је Св. Владика Николај: “Православна црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Јеретички богослови назвали су православну цркву погрдним именом ‘окамењена црква’. Због чега? Због тога, како веле, што ова црква ‘не иде за временом’ или што се ‘не прилагођава времену’! Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку. Рекао је славни Господ наш: Ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване ‘славне људе’ из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим ‘оснивачима вере’ а Радосну Вест осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име ‘толеранције’ а ‘у интересу мира’ међу људима и народима. Међутим, ту је баш почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света. Ново доба за јеретичке западне цркве не почиње од Реформације нити од француске Револуције него још од десетог столећа, од отпада хришћанског Запада од хришћанског Истока. Од тада настаје у западном Хришћанству прилагођавање и изједначавање. Европски јеретици, исто као и безумни атеисти, траже да виде па да верују. Због тога они нити знају за Духа истине нити га познају по неком дејству у себи (…) Нико од оснивача других вера није рекао за себе да је сишао с неба, ни да је послат од Оца, нити да сведочи о небу оно што видје и чу, нити пак да се опет враћа на небо. Према томе не може бити ни говора о сравњењу или изравњању између сведочанства Христова и осталих вера и веровања по беломе свету. Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну Вест, оци и учитељи цркве енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као свети Антоније, Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин, и други. Баш ови свети оци најбољи познаваоци паганских философија и верских мистерија, и то из прве руке и на свом матерњем језику, били су најодлучнији браниоци јединоспасавајуће вере у Евангелије, у Радосну Вест Човека са неба. Ни најмањи компромис нису они допуштали ни с ким и ни с чим што је од земље и са земље, што је од човека и по човеку, и што је настало или постало ван Христа и његовог Евангелија.[1]

На Западу нема суштинске демократије, Запад је далеко од утопијске слободе и једнакости. Са обичним човеком се манипулише, не назива се више роб, слуга, плебејац, сада је потрошач, гласач, грађанин; ствара се илузија да потрошач/гласач/грађанин има доста избора, у изобиљу материјалних средстава (паралелно долази до “сексуалне револуције“ и слободе избора коју је она донела). Обичан човек у евроатлантској држави има већа права и боље услове за живот од оних који живе у отворено тоталитарним и деспотским државама, али је то само до одређене границе – до границе до које није угрожен постојећи поредак, систем. Запад савршен космос унутар својих граница одржава суптилно, али и даље тоталитарно, са јаком и суровом полицијском силом. Корупције на оним нижим нивоима, посебно у најразвијенијим (протестантским) државама, скоро уопште нема, али је на (нај)вишим нивоима власти корупција свеприсутна. Висока корупција још увек не угрожава благостање у којем живе (благостање у односу на економски статус обичног човека у државама ван најбогатијих држава Запада) припадници нижих класа. Делом се то благостање одржава тако што се пљачка свет ван Запада (тако је, делом, и настало), производи се хаос у свету, док обичан човек на Западу (тј. онај који није подлегао медијским и другим манипулацијама, пошто међу Западњацима расте број антиимперијалиста) једним оком гледа а другим жмури, несвестан да то исто чека и њега[2]. Запад више не може да одржи ниво благостања, штавише није у стању да тај ниво омогући ни оним државама које су пре више година, па и деценија, интегрисане у западне структуре (ЕУ, Нато), попут Румуније, Бугарске, али и Грчке[3]. Зато на Западу полако нестаје средња класа. Најбогатији крупни капиталисти и најмоћнији политичари постају све себичнији – “плен“ је све мањи, богатство се “топи“, настаје мултиполаран свет, бара пуна крокодила – самим тим су све мање спремни да деле богатство са својим сународницима (прете им тако што им говоре да ће, ако не буду послушни, преместити производњу у Кину, и тако их оставити без посла, а послати банкаре и полицију да наплате кредите у које су их увукли – тако настаје прекаријат). Као што у суду у Хагу никада није одговарао неко од злочинаца који су се налазили на власти у некој од Нато држава због чињења злочина у некој држави ван Запада, тако никада пред судовима Запада (најмоћнијих Нато држава, и да то није био сукоб неке две фракције због поделе “плена“[4]) због криминалних радњи и пљачкања своје државе и својих грађана нису одговарали најкрупнији капиталисти и најмоћнији политичари, припадници владајућих породица. За владајућу елиту Запада постоје само две класе људи: господари и робови. Господари су они који поседују материјалну/физичку силу (и неки од њих верују да су их добили од својих “богова“). Све што је материјално, пролазно је. Зато такви господари полако губе своју моћ (и увек долазе неки нови).

Православци нису одбацили рационалност античке Грчке (Свети Оци су  више него добро познавали хеленску философију) и државну организацију Рима (у православној Византији је кодификовано Римско право). Пошто није пристала на “прилагођавање и уједначавање“, пошто разликује небеско и земаљско (“Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном“), демократија би се у православним држава другачије развијала него на Западу, како од 15. до 19. века да није дошло скоро до нестанка Православне Цркве, тако и након 19. века да су православни народи остали православни, да није толико велики број припадника ових народа остао у оријентализму Истока или прихватио просветитељство Запада – конкретно код нас Срба, да после 19. века није било све више оних који су се прогресивно удаљавали од светосавља (то важи и за зилоте и неофите који мисле да су правоверни), да све више и више није било оних који су правили “онај други и онај трећи лик“ Светог Саве, “преламан кроз друге идеологије“, а не онај “свети“ лик, први и прави лик Светог Саве (Србија није добила исихастичко-светосавску аристократију, која би била истовремено и модернизаторска, прихватала “промену као категорију живота“, и “окамењена“ – основа светосавља је у Светом Писму и Предању, чији је извор Господ Исус Христ).

Иван Иљин, руски религиозни мислилац (мајка Немица), данас често цитиран међу руским и српским православним конзервативцима, вршњак Хосе Ортега и Гасета (рођени исте године, Ортега живео годину дуже од Иљина; Ортега је од стране Франкових фашиста и католика, а Иљин је од стране Лењинових и Стаљинових бољшевика, протеран из своје државе), критички је промишљао о идеологијама, политичким системима и државним уређењима која су у то доба настајала у Европи. Иљин је другу половину живота провео живећи у Немачкој и Швајцарској. Упознао је добро и совјетски комунистички и немачки нацистички колективизам. Иљин пише: “Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о ‘прописима’, ‘забранама’, ‘дозвољеном’, ‘опростивом’ и ‘неопростивом’. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари[5]“. На другом месту Иљин пише: “У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе, настављајући да и даље себе сматра демократијом, проповедала и припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима; бољшевици нису представљали ништа друго до екстремну, чврсту и доследну струју овог правца. И сада, после страшних и поучних искустава левог тоталитаризма у Русији, а потом и у Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Југославији и источној Немачкој – управо европска социјал-демократија чини све што је у њеној моћи да у свим демократским земљама оствари привредни и културни тоталитаризам (почев од индустрије па све до ‘национализације’ лекарске службе итд)… Ето зашто је противстављање демократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка[6]“.

Зато све више људи широм Европе комесаре Европске уније пореди са комунистичким комесарима, са разлогом се пореди ЕУ са СССР-ом. Наизглед је иронија да Брисел не прихвата наслеђе католичког Рима. Европска унија настала је на темељима схоластичке (школске) философије и римског универзализма, саму Унију највише су стварали и развијали демохришћани и либерали (у све су уплетени и социјалдемократе). Са реформацијом није дошло до раскида са католичким хришћанством и враћања на православно учење, већ је реформација била могућност за оне нехришћанске (у православнодогматском смислу) снаге да се изборе за себе унутар граница света римокатоличког владарског апсолутизма (зато су и протестанти као и католици јеретици). Тако је било и у Енглеској, која слови за колевку модерне, либералне демократије. Кромвелови су испливали ношени том струјом унутар западног хришћанства. Томас Кромвел у 16. веку доприноси успостављању Англиканске цркве и раскиду са папством и Римом (1534. године, годину дана након што Жан Калвин напушта Католичку цркву). Енглески парламент пристао је на апсолутизам енглеског краља, који је уједно постао и поглавар енглеске цркве. Поглавар енглеске цркве постаје деспот (султан), у томе му помажу парламентарне снаге блиске идејама реформације, широм Енглеске затварају се манастири. Потомак Томасове породице, Оливер Кромвел, у 17. веку, као вођа парламентарних снага побеђује ројалисте у грађанском рату. Краљ је убијен. Укида се монархија, Енглеска постаје република (1653. године) у којој Оливер Кромвел влада као диктатор. Покорио је Ирску и Шкотску. Настаје Комонвелт. Након његове смрти монархија је убрзо поново успостављена. У наредном веку на сцену ступају либерали и конзервативци који су указивали да треба поштовати наслеђе предака, који се нису слагали са циљевима Француске револуције. Монархија је у Енглеској (В. Британији) опстала до 21. века. Краљевина је постала демократска и капиталистичка држава. Суштински, на делу је “револуционарна демократија“, власт је у рукама “парламентарних“ (нехришћанских, у православнодогматском смислу) снага и крупног капитала (који такође више нема везу са хришћанством).

Из угла православне догматике, издвајање Англиканске цркве или успех Поносне (Славне) револуције у Енглеској био је трули компромис – толико је Православна Црква “окамењена“. То је, у наредним вековима ће се показати, био наставак “прилагођавања и изједначавања у западном Хришћанству“ вери која тражи материјални доказ, људима који не верују ако не виде својим очима, људима који се владају према овом веку и траже славу од других људи, што траје, како је писао Св. Владика Николај (који је живео на Западу), од поделе, од отпада Запада од Истока. Још један богослов “окамењене цркве“, Св. Јустин Ћелијски, који се школовао (и) у Енглеској, упозорава да се не праве трули компромиси, јер је екуменизам “протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага“, у суштини “бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам“. То не значи да на Западу није било хришћана, пацификација политике у Енглеској дело је људи који су били хришћанске вере и хришћанских цркава – Енглези нису избацили Христа, краљ је био поглавар хришћанске цркве, поред англиканаца живели су католици и протестанти, име Христово се често изговарало, посебно када је требало да се смире страсти, да се буде толерантан према другачијем[7]. Из те католичко-протестантске хришћанске основе британски (енглески и шкотски) конзервативизам и либерализам расту заједно. Зато су први, “класични“ либерали – од конзервативца Е. Берка преко рационалиста и скептика Џ. Лока и Д. Хјума до оних каснијих који су све више нагињали ка емпиризму, позитивизму и утилитаризму – били свесни да човек није савршен, наглашавали су значај традиције својих предака, у коју су уврстили (за разлику од већине у континенталном делу римокатоличког дела Европе после револуције) и хришћанску религију. Постали су напредни (прогресивни) и слободни (либерали), Енглеска је у једном тренутку била највећа европска и светска сила. Међутим, хришћанство се развијало на онај синкретички и еклектички начин, где се губи вера Отаца (истина, до које нису ни стигли). Изједначиле су се све цркве и сва учења, своје место у британском поретку налазили су и масони и окултисти и атеисти. Своје место, једни поред других, нашли су и републиканци и монархисти, и земљопоседници и трговци – сви су тежили компромисима уместо сукобима – настаје савремена парламентарна монархија, развија се демократија. Хришћани постају мањина. Све до 20. века постојала је “критична маса“ која је разумела Паскала који је писао да ниједна друга религија осим хришћанске “није схватила човека као највише, и уједно, најништавније створење“ – од тада наступа доба оних који заступају идеје етичког егоизма и борбеног (организованог) атеизма. Енглеска, Шкотска и Британија имају на застави крст, краљ (или краљица) јесте поглавар једне од хришћанских цркви, међутим, суштински, савремена Британија је неолиберална творевина у којој расте “револуционарна свест“, “револуционарна демократија“ – и Англиканска црква се, као и Римокатоличка, прилагођава спољњем свету. Не треба заборавити да овог пута у рушењу поретка могу учествовати они који пореклом нису Британци и хришћани и који су у великом броју у последња два века населили Британију (увод у тако нешто видели смо пре пар година за време протеста британских држављана у више британских градова који, у већини, нису ни британског ни европског порекла, којима није стало до британске традиције јер негују своје традиције), поред самих Британаца, попут Шкота који траже самосталност, или Енглеза који имају своје разлоге и међу којима се више не негују хришћанске породичне вредности и не поштује традиција. “Револуционарна свест“ међу тим људима расте оправдано (док истовремено бес тиња и међу кронзервативцима којима се не свиђа даља дехристијанизација и мултикултурна политика либерала и левичара, која у комбинацији на неолибералним капитализмом, доводи саме Енглезе у ситуацију да остају без посла, да им опада животни стандард). Могућа је нова револуција у западној Европи, са којом би биле избрисане западне (преостале) монархије и цркве (и са којом не би био сломљен фашизам). Постоје силе које раде на стварању савеза социјалистичких и неолибералних држава Европе, што би била маска, пошто би се у суштини створила федерација, централизована “наднационална“ власт, посебно у банкарском, економском смислу. Европска унија иде ка томе сваким даном све више и више, бирократе у Бриселу све се више питају, на пример, како ће се живети у сваком селу сваке државе ЕУ.

Зато Иљин пише да је “противстављање демократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка“. Савременик Ортеге и Иљина, енглески писац Џорџ Орвел (родио се две деценије после њих али пет година раније умро), који је служио у британској империјалној полицији и држави, а онда као анархиста и социјалиста био добровољац у комунистичкој полицији у Шпанији током грађанског рата, након Другог светског рата објављује романе: “Животињска фарма“ – у коме критикује совјетски комунизам и тоталитаризам, и, “1984“ – где је критика заснована на искуству које се стекао живећи и радећи унутар тоталитарног система империјалне Велике Британије, колевке либералне демократије. Орвел је добро предвидео развој тоталитаризма на Западу, као што су Ортега и Иљин добро увидели мане “револуционарне демократије“.

Ортега пише да индивидуалистички либерализам спада у цвет 19. века, али, и да је колективизам (рђава хомогеност) карактеристична творевина 19. века (унутар Запада). У том веку су се развијали упоредо, и долазили у сукобе, либерали и капиталисти (елита, индивидуалисти) са једне стране, и социјалисти и радници (маса, колективисти) са друге стране. На истоку Европе, руски православни мислиоци и философи словенофили, у истом том 19. веку, уводе термин саборност. Међутим, у Русији колективни дух побеђује саборни дух. Николај Берђајев је 1914. године заговарао моноплурализам – “откривање у Једном Богу непролазне космичке мноштвености, мноштва вечних индивидуалности, постојање мноштва слободних и јединствених бића заједно са Бићем Божјим“, писао је да се “индивидуалност и њена слобода потврђују само у универзализму“; разликовао је индивидуалност од индивидуализма, јер индивидуализам “жели да се ослободи света, космоса“ – супроставља се космосу одвајањем себе од васељене, што “неминовно води спољашњем подређивању њој“. У свету наступа “криза модернитета – противречно симултано присуство мноштва и власти која хоће да га редукује на власт једног“ (Хард-Негри). Наступа доба Великог брата (Орвел). О чему је и Иљин писао: “У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе… припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима“. А Хард и Негри (у “Империји“, крајем 20. и почетком 21. века) пишу да су “аранжмани дисциплине почели да се формирају већ у класично доба, али је тек у модерно доба дисциплинарни дијаграм постао дијаграм саме администрације“. Шестов је писао против сводивости на једно, исто, прво, на апсолут. Као и Ниче, и Шестов тражи правду за конкретног човека, за личност, за индивидуално-непоновљиво, против је власти општег. Да ли би Ортега данас био задовољан са стањем у Европској унији? Да ли Европска унија “све више запада у ужасавајућу истоветност прилика… једнообразне вулгарности“, јер је “ишчезла плодоносна ‘разноврсност ситуације“’? Појам “разноврсност ситуације“ Ортега позајмљује од немачког философа и филолога Вилхелма фон Хумболта који је још крајем 18. и почетком 19. века схватио да држава има сву моћ и да слобода појединца није изборена у револуцији (иако се слагао са неким циљевима револуције). Развој човечанства зависи од развоја појединца, а на развој појединца држава треба да утиче што мање, пошто се појединац најбоље развија из себе самог, на основу својих снага, ако то ради због себе, ради личне користи. Тиме се повећава одговорност појединца, зато су либерали против патернализма – појединац одговара за себе и своја дела. За разлику од већине либерала, Хумболт није био за ширење демократије, више је био за аристократизам, власт елите која се издвојила, и која води државу тако да се држава не уплиће у живот појединаца, тако да омогућује “разноврсност ситуације“ – али да држава до тога дође са што мање закона и рационалистичких конструкција.[8] Хумболт није био индивидуалиста за кога је свет насиље над њим као појединцем, за кога су други људи – пакао; он је веровао у добровољно удруживање људи, није био анархиста који је против постојања (правне) државе. Да ли би Хумболт радио за садашњу немачку државу, или би иступио из државне службе, као што је урадио 1819. године? Шта су на Западу од 1945. године постигли са либералном демократијом, са којом је дошло до наводног краја историје? Зар није било довољно оних који су упозоравали шта ће се догодити? Како би данас Ниче описивао Европљане и оне који воде ЕУ?

Савременик Ортеге, Берђајева, Шестова, Иљина, Орвела… руски православни свештеник Сергеј Булгаков – дакле, у првој половини 20. века, доба светских ратова и успона нацизма, фашизма, социјализма и комунизма (колективизма) са једне стране и либерализма (индивидуализма, хедонистичког утилитаризма, етичког егоизма) са друге стране – пише: “Сваки члан Цркве у својим догматским трагањима је у стању да погреши, тачније, да у суђење унесе личну ограниченост која је пред лицем црквене истине грех и заблуда… Христ иза себе није оставио викара… И сваки члан Цркве у црквености својој пребива у истини, и стога непогрешивост припада читавој Цркви – ‘чувар побожности код нас је само тело Цркве, то јест сам народ који увек жели да своју веру сачува неизмењену’ како се каже у Посланици источних патријарха, 1849. године… У саборности као католичности, сваки појединачни члан Цркве, а такође и њихова укупност, живи у јединству са оним ‘целим’ Цркве, у јединству са оном ‘невидљивом’ Црквом која, налазећи се у нераскидивом јединству с видљивом, чини њену основу. Према томе, појам католичности је у том смислу окренут не ка споља, него према унутра. И католичан је члан Цркве онолико колико је у јединству с невидљивом Црквом, у истини… У том смислу, католичност је мистична и метафизичка дубина Цркве, а никако њена распрострањеност у спољашњем смислу… Али, католичност је и у вези и с емпиријским светом, то јест с ‘видљивом’ Црквом… ‘Црква је стуб и тврђава истине’ – те речи апостола Павла не значе да Црква прокламује истину, но да је она садржи у истинитости и да је снагом те истинитости објављује. Истина се даје само у јединству, у ослобађању и напуштању ограничености својега ја… Црквена саборност, у односу на индивидуално знање, одговара ономе што се данас назива подсвест. У душевном животу постоје такви комплекси који постоје само за много-јединство, иако се реализују кроз индивидуалну психологију. То су феномени колективне психологије… Супротни пол саборности, као духовног јединства, представља колективитет – у којем личност, остајући сама у себи, ступа у сагласност с другима, а то је за њу, даље, нешто принудно по свом карактеру, док је слободно јединство у љубави сама суштина црквености. У животу се тај духовни садржај заодева у одежду која је национал-историјска… Саборност је живот, а у животу нема места мировању… Живот Цркве не стоји; предање није мртво слово закона, него дух који му даје животну снагу. Предање је живо, стваралачко предање – ново у старом, старо у новом… Не прописује догмат религијску праксу него обрнуто: пракса је основа догме, иако догма, једном формулисана, наравно, даље служи као основа за праксу… Саборна свест је над-лична, истина се не открива разумевању једне личности, него црквеноме јединству у љубави. Она је тајанствена и неспознатљива до краја са својим путевима, као силазак Духа Светога у срца људска… Црква је трансцедентно-иманентна, и она не може бити схваћена само као невидљива нити у целини као видљива. Црква је невидљиво у видљивом, трансцедентно у иманентном. Она је надемпиријска стварност која собом испуњава и утемељује емпиријску стварност… Оно што се збива у над-свести (подсвести), то што се збива ван граница индивидуалности и што се додирује с највишом духовном реалношћу, што је њоме надахнуто, постаје вредност рефлексије личне свести; други речима – надсвесно постаје свесно. Надлично искуство, саборно, постаје лично и то се таложи као мисао, знање, чињеница, као контемплација, созерцање, и умно гледање… Разлика у мишљењу не би требало да буде раздор у мишљењу, не сме да води подели која се на томе темељи, јер норма је једно-мишљење које проистиче из црквене љубави, из саборности Цркве… Томе одговара и општи богословски труд који се састоји усталној размени мишљења и – на тој основи – саборовања… Оно има своје нивое у смислу стварања и дозревања заједничког мишљења… Саборна, надлична свест не може остати само надлична – она постаје нужно и лично искуство, лична врлина, она је посредована у личној свести… Другим речима, лична црквена свест, лична религијска мисао општи с другима, и ту свако уноси свој лични дар. Збива се саборовање, усмено и писмено, лично и друштвено… Чланови Цркве се хране јединственим црквеним искуством, у њему налазе своју основу, и тако теже да нађу и да остваре то јединство у својој посредованој свести, у њеном вербално-рационалном изражавању, у саборности просуђивања.[9]

Саборност зауставља атомизацију, тј. индивидуализацију – потпуно отуђење човека од другог човека. “Оно што је за древну Атину била Агора, а Форум за стари Рим, то је за Цариград представљао Хиподром. У ствари, Хиподром, који је умногоме наликовао на модерне стадионе, био је једино место где се могао окупити велики број људи – неколико десетина хиљада – и једино место где се цар могао обратити својим поданицима или они њему.[10]“ После Христа, са настанком хришћанске Цркве, у хришћанској цивилизацији, долази до пуног признавања и поштовања Личности. Црква је заједница оних који су се окренули ка Богу. Христ је Личност, када си у Богу, када Христ живи у теби, када си стекао Христов ум, ти си и са другима, који су у Богу. “Свесност да је Бог када је створио нову заједницу створио народ, разликовала је Цркву од оних удружења, клубова или религиозних друштава карактеристичних за грчко-римски период… Цркви припадају сви људи, Јевреји и незнабожци… Не може се више говорити о клиру и лаицима, нити о хијерархијском поретку, већ о служитељском. Услед овога православни традиционално користе ‘икономијско’ а не ‘хијерархијско’ схватање свих свештеничких служби. А ово последично јасно наговештава да су и жене, такође, не само мушкарци, саставни део, и имају подједнако удела у црквеној сведочењској одговорности и у проповедању истине и у одређивању и очувању исте.[11]“ Зато је Црква, као тело Христово, заједница људи, тј. Личности. Када такве непоновљиве Личности живе у саборности, онда се ту не ради о колективизацији (униформизацији), о превласти општег над појединачним. “Супротни пол саборности, као духовног јединства, представља колективитет – у којем личност, остајући сама у себи, ступа у сагласност с другима, а то је за њу, даље, нешто принудно по свом карактеру, док је слободно јединство у љубави сама суштина црквености.[12]

Као и у случају С. Булгакова (или Н. Берђајева, В. Соловјова… који су одступали од догматике) “сваки члан Цркве у својим догматским трагањима је у стању да погреши, тачније, да у суђење унесе личну ограниченост која је пред лицем црквене истине грех и заблуда“. Хришћански је опраштати онима који греше, не призивати било коме пакао. Са друге стране, не може се очекивати да, на пример, сваки грађанин Србије постане и члан СПЦ, сваки Србин да буде део верујућег народа, односно да се оствари утопијска саборност. Православци када критикују либералну демократију заправо критикују “револуционарну демократију“ – против су поистовећивања духовне заједнице са државном (зато термин саборност нема јуридистичко значење, православци немају легалистички приступ духовном животу, тако се и грех, као узрок смрти, схвата духовно/онтолошки, а не моралистичко-легалистички, као међу католицима и широм Запада, што води, између осталог, ка максималном ширењу државно-административног апарата), критикују индивидуализам који води у (страначко) секташтво (атомизацију), далеко од праве саборности. Циљ критике (нео)либералне демократије није повратак теократије (осим ако би до тога дошло демократски). Не постоји добра тотализација, то није ни хришћанска/православна. Хришћанство се не може наметати свим људима и никада неће сваки човек бити хришћанин, а то често није ни онај ко се тако представља и ко је крштен. Мора се пронаћи начин за суживот са другачијим. Међутим, колико год да има другачијих, сви живе унутар једне заједнице (унутар државе Србије, српског народа, и шире, региона, Балкана и света/човечанства). Појединац, као део целине (заједнице), није “ствар по себи“ у смислу потпуне изолованости од целине. Ако вера дели, послушајмо Хераклита који пише да је “разум заједнички свима. Они који желе разумно да говоре треба да се ослањају на оно што је заједничко свима[13]“. Хришћанство је утемељено у хеленском свету, прво од стране хеленизованих Јевреја, а онда и од Грка. “Грчки народ је од самог почетка своје историје претпоставио, за разлику од оријенталног света, слободу заједнице и појединца[14]“ – међутим, роб није схватан као појединац, роб није био слободан (за Аристотела је роб “оруђе које говори“). То се мења са појавом хришћанске вере, тада је дошло до “промене свести“, прихватања хришћанске свести (вере). Хришћанска духовност је изнад античког рационализма. Како се у (пост)модерно доба, доба “нове антике“, хришћанство све више потискује и све мање познаје, тако је све мање демократије унутар држава (пост)хришћанске цивилизације.  

Како је доба православног развоја за време Немањића изгледало у Србији – какав је демократски потенцијал постојао да није дошло до инвазије из Азије крајем 14. и почетком 15. века – још једном кроз речи Жарка Видовића о Светом Сави и Римском праву: “Држава није заједница, него правна установа (институција). По Римском праву власт припада – не људима, него – само закону! Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном… закон не тражи ништа немогуће… него само поступке уважавања права других и својих… правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансцеденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници. Зато нема правне свести без свести о човеку као личности. Уживати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека исто је што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести. Јер, само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест… Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно што је у њему зло и најгоре. Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право… Христовим Васкрсењем је оповргнута вера законска, а доказана вера пророчка… Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности. Кад се, у доба латинског царства у ‘Византији’, појавила могућност да Српска Православна Црква буде схваћена као организација моћи (тј. као световна организација земаљског царства), Свети Сава се одриче чак и архиепископског престола, одлази у монахе и у Свету Земљу. То је зачетак Косовског Завета. Завет се утврђује монаштвом. Он је монашки, а не ратнички… Беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао је Свети Сава на Жичком сабору 1221. године… Из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом… Правну природу државе има да брани сама СПЦ, уколико је верна свом, светосавском предању… Зато суштину Римског права – и саме српске римско-правне традиције – не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала, из ‘Византије’… ‘Жички сабор’ – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем св. Равноапостолног цара Константина… То је, у време Латинског царства, била и истовремено демонстрација против ‘латинске јереси’, дуалистичке вере крсташких легија које су у ‘Византији’ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права[15]“. И на другом месту Жарко Видовић подсећа: “Византија је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом. Човек, дакле, мора бити свестан да власт закона или ред зависи од његове воље, а не од државе. Јер држава је инструмент у рукама човека који ће спроводити закон или га неће спроводити. То је та демократска цивилизација. Не постоји демократија без власти закона о правима грађана. Не постоји власт закона ако државник, или држављанин, не спроводи својом вољом закон. Ако ја вама дам реч, ја ту реч извршавам претварајући своје поступке у инструменте те речи. Ја постајем такорећи слуга или роб своје речи. И баш то је моја слобода: што ја располажем својим поступцима. Дакле, Законоправило указује на човекову велику одговорност управо зато што је слободан да поступи како хоће. Тако да је на основу тога цар Душан и могао у свом Законику да каже да је закон изнад свега, чак и изнад цара. Цар је слуга закона. Кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља[16]“. Пар векова касније, на Западу настаје либерализам.

Светосавље је основа српског идентитета (зато термин “светосавље“ настаје 1935. године – за време прве Југославије, у доба када су Срби прихватали идеју југословенства, екуменизма, масонерије и “new age“ идеологије[17], што је пратило и увођење диктатуре, цензура штампе, тј. нестанак или престанак стварања правне државе, правне свести). Свети Сава следио је Апостола Павла – “Угледајте се на мене, као и ја на Христа“. Најбоље у традицији (у смислу духовног, моралног и културног развоја, пре свега), што се одржало међу Србима, у српском идентитету, све до 21. века, долази из православне традиције, хришћанске вере – од светогорских исихаста и Светог Саве, преко свештенства Пећке Патријаршије до Светог Владике Николаја, Светог Јустина Ћелијског и Патријарха Павла; од свих искрених верника. Они који нису били искрени верници, или нису били уопште верници, светосавље су схватали у националистичком смислу, за њих Христ није био идеал, нису се угледали на Христа, попут Светог Саве, зато у Србији током 20. века и почетком 21. века није успостављена владавине права[18].

Богочовек Исус Христ није говорио о слободи и љубави или о идеалној држави док су га служили робови; није проповедао са мачем у руци, без мача је дочекао и оне који су дошли да Га осуде на смрт. За Христа су сви народи били једнаки, није говорио о братству и јединству док је неке расе, народе и људе сматрао мање вредним. Тим путем су ишли и Апостоли и сви остали богослужитељи после њих. Тим путем су ишли и очеви српске цркве.

Ако је у “мрачном“ Средњем веку, када су све европске државе биле (формално) хришћанске, у којима је спровођена хришћанска тотализација, било хришћана који то нису били – али су морали тако да се представљају, одакле онда оволико нових хришћана у постхришћанском 21. веку, зашто се све више људи широм света окреће Христу, хришћанској вери, и посебно Православљу и Православној Цркви[19]? Православље постаје духовна и морална оаза у овом материјалистичком свету. Зато сам сигуран да ће до краја 21. века у Србији живети и радити далеко већи број искрених верника, посебно унутар владајуће елите. Искрени верници спроводиће (ре)христијанизацију, али не кроз клерикализацију, стварањем теократије, већ ширењем демократских вредности, поштујући личност сваког појединца. Зато верујем да ће унутар српског народа (унутар нове владајуће елите) доћи до конструктивног дијалога између искрених православних верника и правих либерала-демократа (и правих социјалиста, који нису ни комунисти-коминтерновци ни социјалдемократе-неолиберали), као и између друштвењака-православних хришћана и друштвењака-просветитеља, а онда и између “друштвењака“ и “природњака“.

Верник је увек у разговору са Другим/Богом, увек мисли на Другог, верник никада није сам, свестан је да је повезан са Целином, да је део Целине/Апсолута/Бога. Свестан је да је Други у сваком човеку – сваки човек, да су у Богу и други. Сваки човек јесте непоновљива личност, човек има слободну вољу, појединац јесте нешто појединачно, аутономно, али само из угла класичне физике, или из угла класичне генетике, јер из угла квантне физике или савремене геномике, или као што је и Никола Тесла указивао, и наравно, на првом месту, из хришћанског угла – нема потпуне одвојености од Целине, зато треба бити “и појединачан и општи човек“. Тачније, на првом месту “општи“ – покоравати се Богу пре него људима – посебно не оним људима и њиховим законима који су против Бога, што је немогуће ако није “појединачан“ човек. Христ је био против законопоклонства. Када Бог није на првом месту онда свет тоне у човекобоштво, идолопоклонство, нихилизам, дарвинизам, анимализам… Када Бог није на првом месту развија се друштво, заједница, у којој нема поштовања Другог. Зато је, између осталог, почетак мудрости страх од Бога – страх да се (другом човеку) не учини зло. Хришћанин не може да буде лицемер, да има двоструке моралне стандарде, да јавно говори једно а тајно да ради супротно од онога што говори, јер хришћанин увек мисли на Бога, Бог је увек на првом месту – зна да од Бога ништа не може бити сакривено, да ће се све открити. Верник не може да буде преварант, јер зна да Бога не може преварити. Зато поштује Божје запосвести, а онда када учини грех, пошто нико није савршен, када постане свестан греха – као покајник – моли Бога за опроштај и спас. Хришћанин зна да “остварење потенцијала сопственог бића не лежи у оквиру нас самих, те због тога нисмо самопокрећућа и самосилна бића… Оно што се покреће од нечег другог, нема у самом себи животно начело, него га добија од покретача, и постоји све док је поседовано од те покретачке силе“ (Св. Максим Исповедник[20]). То не значи да је хришћанин пасиван, да је најобичније оруђе у Божјим рукама, да је “индивидуално постојање некаква грешност – безбожништво, да ни камен, ни орао, ни човек, нису имали право да изађу на слободу индивидуалног постојања, да све што је појединачно вређа Бога или природу, и стога треба да буде уништено“ (Лав Шестов). Човек је створен са слободном вољом, човек је слободан да бира, да направи избор. Људска слобода није потпуно детерминисана ако је Бог створио слободу, како је мислио Берђајев, јер, ако ништа друго, Бог све може сем да натера човека да га воли, како је учио Св. Максим Исповедник.

На Западу су Бога ставили на друго или последње место, или су Га потпуно избацили, “убили“. Схоластичари су прво славили људски ум, разум, у ренесанси и у модерно доба слави се и (смртно, пропадљиво) тело. Схоластика је од стране позитивиста и емириста одбачена, али Бог није враћен на прво место (у чему није успела ни реформација). Из маловерја се прешло у пантеизам, или безверје (“доследни атеизам“). Модерни научници нису уздржани попут Декарта, они “знају“ да је природна светлост апсолутна и непрелазна граница за сваког човека и да иза нема ничега, па ни Божје егзистенције, коју није могуће спознати. Могло би се рећи да схоластика уопште није одбачена, већ да је од ње остала само научна форма у коју је покушала да уоквири (форматизује) религију (или метафизику) – из чега се изродила рациолатрија (и код оних философа који су критиковали модерну рационалност). Када се, као код Томе Аквинског, изједначи вера са разумом (“нема никаквог истинског спора између вере и разума“), када се занемаре или тривијализују последице пада у грех (са једне стране кроз веру у самог себе и људски разум – човекобоштво, а са друге стране у мржњи према свему људском, јер је међу католицима развијано учење, јерес која се усталила – да је људска природа од самог почетка грешна, да су сви људи подједнако грешни и да људи могу само да греше[21], па се након тога појави теорија еволуције са својим упоређивањем човека и амебе, човека и мајмуна) обично разум превлада, па теологија постане слушкиња философије, а онда се, заједно са метафизиком, потпуно одбаци. Добијемо антропоцентрике који мрзе људски род. Модерни рационалисти немају суптилан ум или смисао за поезију као они антички (хеленски).

“Хришћански“ романтичари и философи покушали су да се супроставе позитивизму и емпиризму у 19. и на почетку 20. века (као “спиритуалистичка алтернатива“ попут француског философа Анрија Бергсона, или како се изразио Бранко Павловић поводом описа настанка егзистенцијалистичке философије, у првој половини 20. века, у овом случају код Француза Сартра: “Несумњиво је да су емпиристичка философија common-sensa у Енглеској и пренаглашени панлогизам и рационализам немачке философије били погодни за једну мисаоно-литералну реакцију ове врсте“; а не заборавимо да немачки романтизам настаје као реакција на француски рационализам, као што француски романтизам настаје као реакција на немачки рационализам[22]). Међутим, и код њих је људски, “саморефлесивни“, субјективни суд имао првенство у односу на Бога, који суди. Са “хришћанским“ философима попут Канта и Хегела утврђује се религија рационализма, са затварањем манастира (потпуним одбацивањем православног, светоотачког учења, исихазма – неверовањем у таворску светлост) од Енглеске до Аустроугарске, развија се хуманистички аскетизам, хришћански романтизам – наставља се дивинизација човештва (уз истовремено изједначавање човека са амебом и мајмуном). Нису успели, ти романтичари, да превазиђу себе, да победе земаљско ја које се бори против “самовоље“ Бога – да попут Апостола Павла кажу: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“ (Гал. 2, 20).

Николај Берђајев је боље познавао учења западних философа и мистика него учења (православних) Светих Отаца (на пример, када пише о хришћанском учењу о греху он се више обрачунава са августиновским и  калвинистичким учењем о греху, или када пише о слободи која је детерминисана, он се више обрачунава са калвинистичким учењем о предестинацији). Код Берђајева, човек је изнад Бога, зато што човек поседује нестворену слободу, коју није створио Бог, која је слободна од Бога – човек поседује нестворену слободу и слободан је у откривању свог стваралаштва. За Берђајева, хришћанско учење да је Бог створио свет и да је Бог створио слободу, јесте “погибељно“ јер “слободу преводи у детерминизам, а човека  у марионету Божје хировитости, оно подстиче мржњу према Богу, милитантни атеизам“. Берђајеву смета “самовоља“ Бога и зато меонички динамизам слободе има првенство над бићем, пошто (нестворена) слобода иде пре бића (прави надоградњу на Бемеово учење), али му не смета када схвати да треба да се следи и поштује Божја јерархија јер “зло настаје када се нестворена слобода чистог самоодређења употреби супротно Богом постављеној јерархији духовних вредности и односа“[23]. Човек треба да се устроји према “Богом постављеној јерархији духовних вредности и односа“ ако не жели да иде путем зла, али, човек истовремено поседује нестворену слободу и слободан је (од Бога) у откривању свог стваралаштва (“осми дан стварања“ подразумева првенство човека над Богом). Зато Берђајев у својој књизи “Смисао стваралаштва“ критикује, или не схвата, учење Епископа Теофана Затворника (19. век) да је “хришћанину својствено да нема своје воље“. Иако је сам Берђајев исповедао “скоро пантеистички монизам“, заговарао је моноплурализам – “откривање у Једном Богу непролазне космичке мноштвености, постојање мноштва слободних и јединствених бића заједно са Бићем Божјим“, и писао да се “индивидуалност и њена слобода потврђују само у универзализму“, јер индивидуализам “жели да се ослободи света, космоса“ – супроставља се космосу одвајањем себе од васељене, што “неминовно води спољашњем подређивању њој“.

Берђајев је покушао да се “мушки држи у вери“. Дао је свој скроман (из угла православне догматике и привидан) допринос одбрани вере, тачније дао је допринос у борби против рационализације свега постојећег, механицистичког погледа на свет. Дански егзистенцијалистички философ религиозне оријентације Серен Кјеркегор, који је (век раније) живео у доба настанка “хришћанског“ романтизма и гетеовског пантеизма – доба ширења (тотализације) радикалног рационализма и борбеног атеизма – међу онима је који су на Западу најдаље отишли у критици и међу реткима који су Јова ставили пре Хегела, апсурд пре логике, али чија философија није шире прихваћена унутар Запада (а пошто није направио “покрет вере“, савладао “стрепњу“, ни међу православцима). Све се то најбоље види по егзистенцијалистима који су били атеистичке оријентације – који су се појавили у 20. веку и постали популарнији и читанији од оних који су били религиозне оријентације. Слично је и у Србији, само што је међу Србима опстало нешто више романтичара и хришћана (православаца), пре свега ван владајуће елите, пошто је код Срба, засигурно, да се послужим Јунговом психологијом, емоција “главни извор свести“, па су религиозни философи попут Кјеркегора, Берђајева и Шестова и психолози попут Јунга нешто читанији крајем 20. и почетком 21. века него на Западу[24].

Кјеркегор је писао да треба бити истовремено и појединачан и општи човек. Данас је далеко више оних који се слажу са (нео)либералима да егоизам није грех – да се егоизам може усмерити за опште добро иако је егоцентрик усмерен само на себе, а не са (православним) хришћанима који егоизам схватају као грех (нису ни сви који нису хришћани на страни неолиберала[25]), као што има више оних који се слажу са Сартром да не постоји општа истина, већ само истина коју појединац доживљава, да је човек остављен самом себи – “Бог не постоји, ми не налазимо изван нас вредности или поредак који би озаконили наш пут… Ми смо сами, без опраштања; човек је напуштен пошто не налази у себи ни ван себе неку могућност да се веже“. Отуђење од Бога води отуђењу од других људи – “Други краде моју слободу… Мој првобитни пад јесте егзистенција другог… Пакао, то су други“ – писао је Сартр[26]. За атеисте и рационалисте за које је и Сартр превише ирационалан, несистематичан и уметнички екцентричан, ту је Едмунд Хусерл. Пошто је “наука утврђивање апсолутних и ванвременских вредности“, Хусерл у свом чланку “Философија као строга наука“ тврди да је “наука рекла своју реч – од тог тренутка мудрост је обавезна да учи од ње“, а у “Логичким истраживањима“ тврди да “никада нећемо дозволити да је психолошки могуће оно што је логички или геометријски бесмислено“. Као што Булгаков и Берђајев нису са својим учењем о Софији односно Ungrund-у допринели да значајнији број рационалиста “промени свест“, одбаци Хусерлову “философију као строгу науку“, као и Хегелову спекулативну философију и учини “покрет вере“, ка вери библијског Јова, тако и Фројдова психологија има више следбеника од Јунгове психологије, тако је и Берђајев остао доследан у односу на Шестова (или Кјеркегора, у односу на кога су Јасперс, Сартр… “остали“ “доследни“ када је у питању “повратак“ вери старозаветних пророка). Владајућа линија води од Аквинског преко Декарта, Канта и Дарвина до Хусерла и Фројда.

Идеје попут Софије (Булгаков), Ungrund-а (Берђајев) и Архетипова (Јунг) настају у доба стваралаштва Хусерла – и на Истоку и на Западу еврохришћанске цивилизације тада настаје идеална Платонова држава – без песника (у комунистичким државама и без свештеника). Или, пре, Хегелова идеална држава: “У 18. веку, од Винкелмана наовамо, као ­’класична уметност’ није више важила песничка класика, него пре оно што је Хегел назвао ‘уметничком религијом’: раздобље грчке пластике у којој је грчки свет богова, божанско у човековом лику, био садашњост. То је у Хегеловим очима била уметност као религија, и ако је приметио да од пада античке религије више нема склада божанског и људског, и рекао да уметност уопште тиме припада прошлости, ипак је онда ликовна уметност, као чулно појављивање апсолутног, та коју Хегел узима за мерило… Тамо (у ликовној уметности) се наметнуо говор о одразу и узору, који је онда Платон учинио инструментом своје критике песника… У ствари он (Платон) спроводи иронијско искривљење којим захтев философије, што значи дијалектике, управља на сазнање правих суштина… Закључак: онај ко мисли да уметност не може више примерено да се мисли појмовима Грка, тај не мисли довољно грчки – и не мисли довољно добро“, писао је Гадамер[27].

Да ли је, како је Гадамер писао, “универзитетска философија 19. и 20. века изгубила свој ранг у односу на велике лаике и велике писце ранга једног Кјеркегора и Ничеа“, да ли су је “засениле сјајне звезде велике романескне литературе, посебно Француза Стендала, Балзака, Флобера и Руса Гогоља, Достојевског и Толстоја“? Колико људи зна биографије познатих научника, а колико Светих Отаца? Да се ограничим само на Србију и поновим раније изнете ставове:  моје мишљење је да су неокомунисти, нехришћани и антихришћани бројнији и утицајнији унутар владајуће елите и да имају већу моћ над СПЦ (и над “патриотским блоком“), него СПЦ на државу и друштво; на државним универзитетима владају следбеници “научног социјализма“, класичне физике и аналитичке философије; унутар српске владајуће елите све се окреће око радикалних рационалиста, којима се супростављају, бранећи свој животни простор, романтичари-просветитељи међу које спадају и егзистенцијалисти-атеисти и (западно)хришћански романтичари и тако романтизовани националисти.

Како Прометеј у позном старом веку (пре Христа) постаје “антропопласт, творац човека, што значи да човек више није повезан са божанским поретком, него је сам себи одговоран и обележен самосвешћу свога знања и умења“? Да ли настаје из Есхиловог тумачења крађе ватре као “почетка човековог стварања које стреми у недоглед… као способност за културу и самопомоћ“ или киничког тумачења да је Прометеј “отпадник који је праведно кажњен од стране највишег бога, јер шта је друго то давање ватре и умећа ако не стално вођење човечанства у омекшалост и луксуз“? “Једна нова историја почиње са нововековном променом симбола Прометеја“ – пише Гадамер – “Она се надовезује на позноантичку предају о Прометеју као творцу човека, али рефлектује ту предају у новој самосвети духа који се ослобађа из веза хришћанства. Та историја је могла да има почетак у ренесанси – али постала је утицајна тек код Шефтсберија, а важећу форму је добила у знаменитој Гетеовој оди. У творцу човека Прометеју сазнаје се сад човечанство у сопственој стваралачкој моћи, у царству уметности. На стари симбол се надовезује мит о генију, свемоћној продуктивности уметничког, тај специфично модерни мит о човеку. У стваралаштву уметничке фантазије лежи свемоћ која није ограничена никаквом везом према датоме. Човек који ствара је прави бог. Гетеова ода о Прометеју упадљиво је извела антихришћанске последице тог уметничког осећања моћи: ‘да се не осврће на тебе, као ни ја’, постаје одређење титанског човека. После Гетеа су и други окренули естетичку и етичку самосвест модерног човека против хришћанске предаје и хришћанске цркве[28]“.

Гете је недогматски пантеиста. Следио је Спинозу и Хердера, имао је “схватања која подсећају на Аристотелово учење о ентелехијама и Лајбницово учење о монадама“. “Један бог ‘који само споља утиче’ не може се сјединити са његовим схватањем унутрашње природе… Гете учи Спинозу да посматра Хердеровим очима… Не мистички улазак у бесконачно, него ‘у коначно ићи на све стране’, то је неспинозистичко учење које је Гете извео из својих студија Спинозе“. Гете више верује природи него слободи, није се слагао са Фихтеом за кога је природа “материјал дужности“, иако је Гете настојао да “и слободу, и нас саме, обрађује као природу.“ Слаже се са Шелингом и Хегелом који “суштину природе поимају у јединству са духом и слободном самосвешћу. Гете никада није хтео да раздваја субјекат и објекат и под природом је увек разумевао животно јединство које превазилази субјективно и објективно… Гетеово истраживање природе Шелинг (у писму Гетеу) описује речима: ‘Од једноставне организације Ви се, корак по корак, уздижете све до сложенијих, да бисте коначно најсложенију од свих, човека, генетички изградили од материјала целокупне грађевине природе“’. Исти задатак спроводили су Шелинг и Хегел: “да се омогући да из оног реалног природе произађе оно идеално духа и слободе – творачка природа се уздиже тако да се све постојеће одређује у светлу слободе самосвести“. Гете пише о Хегелу: “Где се субјекат и објекат додирују, тамо је живот; хоћемо да похвалимо Хегела ако своју философију идентитета поставља у средину између објекта и субјекта и утврђује своје место.“ Хегел је поставио задатак да “супстанцију уздигне до субјекта и да тако субјекат учини супстанцијалним… На том путу до циља – у уздизање свести о свету у самосвест – Гетеов начин истраживања природе Хегелу се указао као највиши облик те свести о свету, та свест надмашује математичку науку физике на унутрашњој конкретности јер схвата ‘облик који се животно развија’. Изнад царства непроменљивог закона механичке природе, овде наступа права бесконачност живота… Човек је оно што јесте у сталном деловању на свет и у сталном искуству деловања света на њега; у упуштању у условност света, човек задобија самог себе… Као Хердеров ученик (Гете) сазнање света види као искуство и уживање – као продуктивни одговор на свет из тоталности људске природе.“ Гадамер текст завршава Гетеовим стихом: “Није ли језгро природе/човеку у срцу“.[29]

Доба Гетеа је и доба Хелдерлина. За ту хришћанско-западњачку епоху важи да Христа схвата као невидљивог и одсутног Бога – пише Гадамер. Хелдерлин се жали да код модерних народа влада “безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, једна “ограниченост“ која их све – а пре свих Немце – изнутра паралише (само пар векова после реформације, након појаве енглеског пуританизма и пијетизма међу немачким лутеранцима, недуго пошто је Кант прогласио “век просветитељства“), зато Хелдерлин у грчком животу воли то што ту свако “са смислом и душом припада свету“. Хедерлин се никада не одазива хришћанском захтеву за јединственошћу, изједначује Христа са Хераклом и Дионисем. Хелдерлин је истакао проблем немачке класике: љубав према класичној Грчкој не може да се испуни зато што та љубав не може да се уједини са наклоношћу срца, које је везано за традицију западног хришћанства и отаџбину. Биће пре, само за отаџбину. “Ми не бисмо ништа више смели да имамо као они (Грци)“ писао је Хелдерлин у писму које преноси Гадамер, који додаје у вези Хелдерлиновог утицаја: “ослобађање од служења грчким словима води темељном подређивању грчког отаџбинском.“ Георге у Хедерлину види великог пророка свог народа и слави га као оног ко призива новог Бога.[30] После грчког дошло је и до темељног подређивања оног јеврејског отаџбинском (немачком).

Доба Гетеа и Хелдерлина је и доба “хришћанског“ романтичара Новалиса, који се такође успротивио француском просветитељском рационализму који је кренуо у освајачки поход након револуције, али је отпор пружао на онај гетеовски, а не хришћански (православан) начин[31]. По Новалису, “ми смо сами“ и “позвани смо у мисију да обликујемо Земљу“, “Бог тражи богове“ у свету “без плана, замисли“. Код Гетеа, видели смо, “човек који ствара је прави бог“, он се надовезује на мит о Прометеју који је постао “антропопласт, творац човека, што значи да човек више није повезан са божанским поретком, него је сам себи одговоран и обележен самосвешћу свога знања и умења“.

Како се развијао немачки нехришћански и “хришћански“ романтизам из нешто другачијег (неправославног) угла: “Немачки просветитељи не само што нису ничим допринели разобличењу и критици хришћанства (и других религија) – поготово с обзиром на његову умешаност у легитимирање старорежимске власти као од Бога дате, као и небројених освајачких ратова као ‘праведних ратова’ – него су заправо изградили мост од традиционалне ка модерној религиозности, од старе вере ка новим духовним синтезама, од пијетизма ка романтизму. Свако разматрање политичке теорије немачког просветитељства мора стога започети, с једне стране, том његовом предодређеношћу на симбиозу са пијетизмом, а с друге стране, његовом великом подложношћу искушењима романтике… Временом, ипак, пијетизам се еманциповао од своје првобитне фиксираности на чисто и искрено религиозно осећање, темељено на ‘унутрашњем светлу’, и развио се у систематизовано учење, које је такође било подложно рационалној разради. У томе је важну улогу одиграо управо просветитељски покрет, који је паралелно са пијетизмом почео да осваја Прусију… У Прусији је просветитељство било, у целини узев, много јаче религијски обојено него у Енглеској, Низоземској и Француској и у великој мери се саморазумевало као својеврстан наставак реформације. Тиме се већ у формативном раздобљу немачког просветитељства јавио главни парадокс. Оно што конзервативним апсолутистичким владарима Француске није пошло за руком, успело је ‘просвећеном’ апсолутисти и деисти Фридриху: иако је просветитељском покрету дао највећи подстицај, он га је и понајвише хендикепирао, и то тако што га је, с једне стране, обуздао и отупео му критичку оштрицу и наметнуо му се као врховни политички ауторитет, док је, с друге стране, у религиозним питањима остао релевантан само као промотор верске толерације, препуштајући пијетизму да у овој области врши најзначајнији утицај.[32]

Тако се развијао “отпор“ радикалном рационализму и антихришћанској револуцији, тако је из деизма и пијетизма настала “модерна религиозност“, и хришћанство без Христа. У то доба, буна и Устанка, Србима су физички (географски) најближи били Немци, а за ту “хришћанско-западњачку епоху важи да Христа схвата као невидљивог и одсутног Бога“. Са таквим просветитељством и са таквим “хришћанским“ романтизмом упознаје се Доситеј Обрадовић, након одласка из манастира (и сви остали након њега, све до данас). Вук Караџић се повезује са Гетеом. Вук Караџић је био на универзитету у Халеу, где је и Доситеј Обрадовић студирао, а докторат добија у Јени (где су предавали Шилер, Фихте, Шелинг, Хегел…). Вајмар, Јена и Хале били су центри немачке државе, народа, културе и образовања. Ту Караџић упознаје Гетеа, Ј. Грима, фон Ранкеа… ) Тада у Немачкој Кант и Хегел постају славни философи и професори. После Немаца, Србима су наближи постали Французи. У време владавине кнеза Милоша Обреновића, у Француској Огист Конт успоставља нову науку – социологију – као “позитивну религију“ и утврђује сцијентизам, оспоравајући сазнајну оправданост сваке метафизике, настављјући “француски век просвећености“. После Конта, у “Немачкој идеологији“ Карл Маркс “сахрањује“ метафизику и теологију на Западу, Ниче пише да је Бог умро. Дарвин у Енглеској пише “О пореклу врста“, до краја века британски емпиризам тријумфује, наступа доба науке. После немачког, у Србији се ширило (прихватало) француско, а затим и британско просветитељство. Па се појављују и прихватају руски религиозни философи и романтичари, француски егзистенцијалисти…

Колико су идеолошки далеко од Гетеа, Новалиса и осталих, нпр. Берђајев и Сартр који долазе век касније? “Бог не постоји, ми не налазимо изван нас вредности или поредак који би озаконили наш пут… Ми смо сами, без опраштања; човек је напуштен пошто не налази у себи ни ван себе неку могућност да се веже…“ – писао је Ж. П. Сартр. А Н. Берђајев да је човек “створени стваралац, са нествореним елементом“[33], док “Бог није савршен, Он себе бесконачно самопревазилази“, у чему му изгледа човек помаже, тј. “уметник-теург“ у коме ће се “остварити владавина човека над природом преко лепоте“, пошто је “теургија виша радња од магије, јер је она заједничко деловање са Богом, наставак стварања заједно са Богом; у јединству са Богом теург ствара космос, лепоту као биће“. Зато је “задатак стваралачког уметничког чина – теургијски. У уметности постоји стваралачка победа над тегобношћу ‘овог света’ – никада прилагођавање овом ‘свету’. Циљ сваког стваралачког чина је – стварање другог бића, другог живота, пробој кроз ‘овај свет’ ка другом свету, од хаотично-тегобног и изопаченог света ка слободном и дивном космосу[34]“. Или је циљ стварање натчовека? Ничеов Заратустра: “Човек је нешто што треба превладати… Сва бића до сад створила су нешто више од себе: а ви, зар хоћете да будете осека те велике плиме, рађе још да се поново вратите к животињи него да превладате човека?“. Научници ће можда да створе натчовека, али су се људи до краја 20. века – а наставили су и у 21. веку – поново враћали ка животињи. Зато ће из лабораторије након генетичког инжењеринга уместо натчовека пре изаћи франкештајн.

Иза чувеног немачког “реда, рада и дисциплине“ крије се – робовски менталитет. Лајбниц 1697. пише да се у Немачкој “поданицима не може допустити небоуздана слобода“, јер то поданике води у пропаст као што се коњ са “јахачем лако сруши ако му овај превише олабави дизгине“. Век касније Кант пише да је “весело срце у покоравању својој дужности знак истинитог расположења врлине“, јер се “последње ропско одређење нарави никад не може догодити без скривене мржње према закону“. Хелдерлин се жали да влада “безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, а Хумболт се жали да влада колективизам. Век након њих, највећи немачки философ тог доба, Мартин Хајдегер, у ректорском говору 1933. године, за време нациста, као нациста, изјављује: “Не смете дозволити да правила и идеје управљају вашим животима. Само Фирер, и једино он, представља садашњу и будућу стварност и закон Немачке“. Хајдегер је био заговорник културе “крви и тла“ (зато нацисти нису волели јеврејски универзализам, номадски начин живота). За Хајдегера “истинито није за свакога, него само за јаке“[35]. Још један велики немачки философ, Јирген Хамермас, био је међу нацистима, као вођа курса хитне помоћи у Хитлерјугенду – дакле, као дете. Али, ментори за докторски рад након рата били су му сарадници нациста – један од ментора је био ученик Хајдегера[36] (иначе, Гадамер се дружио са Хајдегером од студентских дана).

Сада би неки Немци (и други Западњаци) да “мењају свест“ српског народу. Да није тужно, било би смешно што је левичар Хабермас за већину припадника српске владајуће елите “морална громада“, а Св. Владика Николај, који је био против екуменизма – који је био у нацистичком логору за време рата – и даље је за већи део елите “сарадник окупатора“. Српска “елита“ одбацује српске свеце, а прихвата западне “умове“, тзв. “геније“[37]. Планинари, са својих планинских врхова, гордо се смеју пустињским подвижницима, чије подвиге (кретања) потцењују.

Св. Владика Николај је лепо објаснио развој од романтичара у 18. веку до нациста у 20. веку, развој западног хришћанства и модерног мита о генију: “Међутим баш у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку. Рекао је славни Господ наш: Ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване ‘славне људе’ из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим ‘оснивачима вере’ а Радосну Вест осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име ‘толеранције’ а ‘у интересу мира’ међу људима и народима. Међутим, ту је баш почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света.[38]

 

НАСТАВЉА СЕ

 

____________________________

 

[1] Св. Владика Николај: “Против екуменизма“, Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска у егзилу; Стање ствари 31.07.2014. http://stanjestvari.com/2014/07/31/D181D0

[2] До сада је Запад корумпирао и асимиловао емигранте, посебно оне из Трећег света, који су долазили тражећи благостање. Тога је све мање и све ће теже ићи, зато се Запад полако ограђује од остатка света.

[3] Неке западне државе више су задужене од Грчке, али се од њих не тражи да продају своја острва, тј. делове територије, да би вратиле дуг.

[4] И у коме би страдао неки суштински маргиналан лик попут саветника српске владе Доминика Строс Кана (у борби за власт у Француској и у ММФ-у). Чак и неки који су високо у политичкој хијерархији, попут неких председника држава или влада, и којима се повремено уручи позив да дођу у суд, не значи да су заиста високо у владајућој хијерархији своје државе и посебно Запада као целине.

[5] Иван Иљин: “Бела идеја“, Логос, Београд 2011. http://www.srpskilist.net/gledista/ideja-ranga

[6] Иван Иљин: “Од демократије ка тоталитаризму“, Српски лист, http://www.srpskilist.net/gledista/od-demokratije-ka-totalitarizmu

[7] То је добра страна (или како би Кинези рекли, бела тачка у црној половини) Католичке цркве, која је као наднационална творевина, кроз унификацију остваривала јединство међу народима, тако да су се европски народи, тачније њихове елите, унутар Католичке цркве и на тај, наднационални, начин повезали. Смањивани су антагонизми, истицани су заједнички интереси.

[8] “Теоретичари либерализма“, Службени гласник, Београд, 2007.

[9] Сергеј Булгаков: “Православље. Софиологија смрти“, Бримо, Београд 2001.

[10] Напомена 1о  (21. део)

[11] Напомена 11 (21. део)

[12] Напомена 9

[13] Хераклит: “О природи“, Октоих, Подгорица, 2001.

[14] Бранко Гавела: “Историја уметности античке Грчке“, Научна књига, Београд, 1991.

[15] “Тајна светосавља“, Catena Mundi, Београд, 2013.

[16] Жарко Видовић, Православље бр. 918, 15. 6. 2005, stanjestvari.com/2014/06/28

[17] Исте године Милош Црњански пише да је забрањено гледати са “српског становишта“.

[18] Српски војник, као светосавац, није могао да чини ратне злочине, злочине против цивила. Удаљавање од Христа може да се посматра и кроз понашања српског војника у два светска и из недавног “грађанског“ рата. Српске војнике из Првог св. рата и непријатељи су поштовали. После рата већину унутар српске владајуће елите чине они који нису учествовали у рату као војници, или су били ратни профитери (а било је и оних који су као војници ратовали на страни непријатеља). У Другом св. рату, који је био и братоубилачки, нису само равногорци (четници) чинили злочине. Злочинци из деведесетих јесу хибрид таквих равногораца (четника) и партизана (комуниста). Српски војник је тада ставио кокарду, али је био образован као комуниста, у ЈНА (као што је и социјалистички директор постао капиталиста/тајкун). Злочин у Сребреници долази после више деценија дехристијанизације српског војника, они који су тада предводили српску војску, државу, нису имали пред собом Христа као идеал (исти су на исти начин спроводили транзицију и приватизацију у Србији). Па ипак, и такав српски војник је више охристовљен од свог непријатеља, зато што је светосавска – православна – традиција дубоко укорењена међу Србима. СПЦ је тада предводио Патријарх Павле. Нису сви који су били против рата, који су осуђивали злочине почињене од стране Срба – антиратни профитери и издајници. Нити су сви који су бранили српске крајине – ратни профитери и злочинци.

[19] Ово важи за оне који су духовни, који трагају за духовним, а такви су у данашњем свету у мањини, пошто већину чине материјалисти и натуралисти.

[20] Напомене 23, 24, 25 и 26 из 17. дела.

[21] Са чиме се нису, наравно, слагали Свети Оци Источне (Православне) Цркве.

[22] Исто важи за британске рационалисте и емпиристе, и оне који су били противници радикалног рационализма. Модерне идеологије, након италијанске ренесансе и хуманизма, настају у троуглу између Француске, Немачке и Велике Британије.

[23] Богдан Лубардић: “Николај Берђајев између Ungrunda и Оца“, Београд, 2003. www.academia.edu

[24] Као што Србија покушава да остане оаза здраве хране и не прихвата ГМО храну, што све улива наду. Још само да исти они који су против ГМО хране престану да бацају смеће где стигну и да држава и општине у руралним крајевима напокон организују сакупљање и превоз смећа на регионалне депоније, и да се из тога развије и индустрија рециклаже.

[25] Има и левичара који се не слажу: “Жудња за власништвом, поседника нагони да увећа светско благостање, а у оквиру овог увећања омогућује се и побољшање оних који ништа не поседују, то тврди отац либерализма. Какав таленат за лукавство ума, каква паклена перверзија! Либерализам нам се препоручује, улагује и подилази као као ингениозни метод који успева да најгоре људске особине претали у најузвишеније последице по човечанство!“ – Златко Паковић, “Ко је кривотворио Џона Лока“, Данас 16.08.2014. www.danas.rs/tabu_u_tranziciji

[26] Напомена 5, 20. део (7. део Закона два смера)

[27] Ханс-Георг Гадамер: “Филозофија и поезија“ (“Песништво и мимезис“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

Проф. Мило Ломпар је направио избор текстова за ову књигу, која је објављена у години смрти Гадамера, “као знак поштовања и захвалности једном од најзначајнијим филозофа 20. века“ (проф. Ломпар). Проф. Ломпар је један од интелектуалаца који помажу опстанак и развој (православног) покрета Двери српске. Један од текстова из ове књиге превео је проф. Богољуб Шијаковић, професор философије на Православном богословском факултету у Београду. Књига је штампана на латиници.

[28] Ханс-Георг Гадамер: “Филозофија и поезија“ (“Прометеј и трагедија културе“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

[29] Ханс-Георг Гадамер: “Филозофија и поезија“ (“Гете и филозофија“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

[30] Ханс-Георг Гадамер: “Филозофија и поезија“ (“Хелдерлин и антика“ и “Хелдерлин и Георге“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002. У тексту “Песник Штефан Георге“, Гадамер пише: “У речи ‘уметност’, како је употребљавају Георге и његови пријатељи, потражимо блискост са уметношћу августовског периода, великих песника Рима у доба око почетка нове ере, пре свих Вергилија и Хорација, који су поставили захтев за стварањем сопственог песништва које ће бити дорасло грчком“.

[31] Гете 1749-1832; Хелдерлин 1770-1843; Новалис 1772-1801. То је доба и немачког филолога и философа Вилхелма фон Хумболта (1767-1835) који је писао да развој човечанства зависи од развоја појединца, а на развој појединца држава треба да утиче што мање, пошто се појединац најбоље развија из себе самог, на основу својих снага, ако то ради због себе, ради личне користи. Хумболт је био за аристократизам, власт елите која се издвојила, и која води државу тако да се држава не уплиће у живот појединаца, тако да омогућује “разноврсност ситуације“.

[32] Александар Молнар: “Утицај пијетизма и Фридриха Великог на немачко просветитељство“, Филозофски факултет, Београд, www.doiserbia.nb.rs/img/pdf

[33] Напомена 23

[34] Николај Берђајев: “Смисао стваралаштва“ (“Стваралаштво и лепота. Уметност и теургија“), Бримо, Београд, 2001.

[35] Цитирано према: Слободан Дивјак: “Ниче и Хајдегер“, НИН, 24.10.2010.

Да, такав је некада био НИН. Сада је у власништву Немаца.

[36] “Јади младог Хабермаса“, НИН, 30.11.2006.

[37] Наравно, то не значи да се не ради о генијима, о изразито талентованим, храбрим и вредним људима, већ да се овде гледа из хришћанског угла на гордост и последице греха, и објашњава зашто се не могу изједначавати са Светим Оцима.

[38] Напомена 1

 

 

———————————–

 


Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (21. део)

септембар 5, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (21. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (8. део)

.

 

Ортега и Гасет пише (у “Побуни маса“) да индивидуалистички либерализам спада у цвет 19. века, али, и да је колективизам (рђава хомогеност) карактеристична творевина 19. века. Џ. С. Мил је (у делу “О слободи“, 19. век) писао о суверености појединца над самим собом, над својим телом и духом, како појединац са собом може да ради шта хоће без контроле, све док не утиче негативно на друге. Међутим, ако тако слободан појединац не поставља себи теже и више циљеве, или као верник – ако није на путу обожења (усавршавања, подвижништва), он завршава у индивидуалном медиокритетству (на пример, то су они који су идеолошки форматизовани и суштински део стада, али мисле да су слободни и различити од других због спољашњег изгледа и навика – још конкретније: они који су усвојили политички коректан говор једне идеологије и културе, али се разликују по чудној фризури, тетоважама, пирсингу, начину одевања, стилу живота… Њихово мишљење је у складу са мишљењем масе, групе којој припадају и унутар које се крећу и ту нема разлика међу њима, разлике показују кроз спољашњост, на тај начин истичу своју “изузетност“ у односу на другачије и међу собом, иако на неки начин копирају једни друге; исти су због свог свог истицања да су различити и оригинални, назвао бих то и – шароликост колективитета индивидуалних медиокритета). Мил је припадао филозофским радикалима (прогресивци и утилитаристи) који су се борили за “проширење права гласа које би водило преносу власти са старе аристократске класе на средњу класу. То је покрет који је променио енглеско друштво и прилагодио политичку структуру новим потребама индустријског друштва, повезујући либерализам и демократију и представљајући један од интелектуалних извора нове економске и политичке доктрине – социјализма са особеним енглеским печатом. Бентамовски утилитаризам претпоставља да постоји неко објективно друштвено добро или циљ. Мил раздваја производњу и расподелу и ову другу заснива на некој идеји претпостављене објективне друштвене правде, односно споља у разменски процес унету идеју ‘друштвеног морала’. Утилитаристички принцип користи и личног интереса, философски радикали су држали у равнотежи за супротним начелом интереса највећег броја, схваћеног као пуки збир приватних активности. У пракси је, међутим, други принцип могао да се афирмише само вештачки, споља, кроз ауторитет државе која оличава интересе и потребе већине и осигурава њену доминацију над себичношћу појединаца[1]“. 

Евроатлантски либерализам (а са њим и српски, до сада), иако у својој основи има хришћанске вредности, од почетка 19. века удаљавао се од тог извора, тако да је данашњи либерализам творевина постхришћанског света. Из таквог либерализма настаје неолиберализам. Неолиберализам и хришћанство немају ништа заједничко, и погрешно је повезивати неолиберализам – због капитализма и економског конзервативизма – са хришћанством (посебно са православним хришћанством). Данашњи неолиберали су интервенционисти. Хришћанин, ако је заиста хришћанин, не може (није могао) бити расиста и робовласник. Хришћанин не може бити неолиберални капиталиста, не може подржавати неолибералну економију (да не брине о сиромашнима и болеснима, да га уопште није брига за људе који су радници) и културу (која слави егоцентризам, разара хришћанску породицу и заједницу). Неолиберализам је антихришћанска идеологија. Постоји и нехришћанска десница.

Како се мењало друштво, од патријахалног до неолибералног, од хришћанског до потрошачког, мењао се “друштвени морал“, јавни морал заједнице. Нови субјекти доносили су ново “објективно друштвено добро или циљ“. Често су нови субјекти оправдавали насиље, убиства неистомишљеника и владара[2], масовне злочине, због “целисходности“ и успостављања новог “објективног друштвеног добра“. У нашем случају, данас, пошто још нисам сигуран да су такве идеје и таква времена иза нас и да неће бити нових политичких убистава, то изгледа овако: комунисти који правдају насиље (и убиства) неистомишљеника због револуције – ти комунисти, који нису спремни да осуде комунистичке злочине после 1945. године, посебно над невиним људима – осуђују насиље (и убиства) оних који се боре против њих, осуђују десничаре (православце, монархисте, равногорце, капиталисте) који се боре против комунистичких (неолибералних) револуционара који их прогоне и убијају[3]; исто важи и у супротном смеру, уз једну разлику, десничари никада нису ишли толико у тотализацији као левичари који су буквално искључили све другачије (различито, плуралитет/мноштвеност). У кнежевини и краљевини Србији и потом у Краљевини Југославији успостављан је демократски систем, парламентаризам, развијана је демократска култура, уз све отпоре и препреке (као и у осталим хришћанским државама[4]), унутар тог система своје место нашли су и социјалисти и либерали и радикали (слично је било и у царској Русији). Било је насиља, било је убистава, али православни хришћани, док је међу њима било више искрених верника, никада нису ишли до краја – да истребе Другог, да различити уопште не постоје. Не само да такве искључивости и свирепости није било, него су они који се нису слагали са њима освајали део по део слободе и власти.

Данас се левичари и десничари слажу само око убиства које је починио Гаврило Принцип, кога на обе стране славе као хероја, али то је зато што је он убио страног окупатора, зато што је код њега било и српства и југословенства, и родољубља и револуционарства. Гаврило Принцип је био више револуционар и јужнословенски родољуб, него српски “националиста“, али је био и српски родољуб, јер се борио за слободу Јужних Словена, значи и (својих) Срба. Борио се за стварање државе у којој би сви Срби живели у истој, својој, држави. Да је преживео рат можда би сазнали у каквој је тачно држави хтео да живи и да ли је оно што је настало то што је он желео, што важи и за каснију комунистичку Југославију. У Сарајеву и остатку федерације БиХ, која је под контролом Запада и Турске, Младу Босну више не доживљавају као ослободилачку организацију. У НД Хрватској, која је члан Европске уније, протерује се ћирилица као за време аустроугарске окупације, Срби живе унутар те државе ЕУ као младобосанци у БиХ пре атентата у Сарајеву, за време анексије. Услови у којима Срби живе на Косову и Метохији можда су исти, а можда су и гори, тежи сада када је КиМ под окупацијом демократа из ЕУ/Нато, него када је Косово било под окупацијом деспота/султана из Османске империје. Када се ради о унутрашњим обрачунима, међу Србима, свако држи своју страну и истиче само своје жртве. Током Првог светског рата заједно су ратовали против страног окупатора православци и социјалисти, монархисти и републиканци. У Другом светском рату они ратују међусобно, и свако посебно против страног окупатора. Више су се борили међусобно, него против окупатора. Једна страна је из рата изашла као победник, друга као губитник. После рата, у СФPЈ догодио се велики број политичких убистава, убистава неистомишљеника, то се наставило током деведесетих, и после 2000. (за сада до 2003. године)[5]. Аписа нису образовали и усмеравали исихасти, тада их је једва било и у Хиландару, тако је касније било и са неким фракцијама четника у Другом светском рату, па са неким паравојним и војним јединицама из деведесетих, сви су се они удаљили од Косовског Завета, “који је монашки, а не ратнички“. Удбаши су потпуно удаљили од Завета, зато нису стварали правну државу, нису развијали правну свест, зато су нападали и покушали да униште СПЦ.

Све то има везе са дехристијанизацијом (тривијализацијом последица пада у грех, релативизацијом морала – непоштовањем Божјих заповести, неверовањем у васкрс душе и тела – у Други долазак Христов, Судњи дан и Небеско Царство), јер са модернизацијом и еманципацијом, кроз имитацију културе Запада, уз задржавање лоших навика из оријенталне културе, није уклоњено оно насилно и револуционарно-недемократско у људима. Наравно, међу онима који се не слажу са овим тврдњама, чуће се како је насилног било и међу Немањићима, затим и међу Обреновићима и Карађорђевићима (и додаће ту као примере “мрачну“ Византију, и царску Русију). Поменуће и крсташке ратове и колонизацију, и Инквизицију и пуританце, све (квази)хришћанско што није православно и нема везе са православним Србима. За њих је све лоше што се догодило деведесетих, што се догађа данас, у Србији, за њих је све лоше у свету (и када критикују империјализам и интервенционизам Запада, и неолиберални капитализам, и када критикују путиновску Русију), повезано са хришћанством и хришћанима, самим тим и са православљем и СПЦ.

Није спорно да је у име Христа почињено доста тога нехришћанског и да је то један од разлога за “лош имиџ“ хришћанства, у српском случају православља. Међутим неке чињенице треба уважавати и неке ствари раздвајати. Прво, што се тиче модерне Србије и православног хришћанства, српске Цркве у модерном добу, мора се имати у виду – што упорно истичем – дисконуитет, прогон свега православног, прво од 15. до 19. века, затим и у 20. веку. Међу средњевековним Србима било је више племенитих људи него међу онима у 20. веку када власт преузима човек-маса, (обични) Срби су били поштенији у 19. веку, пре Првог светског рата, када је реч више вредела – када су људи имали образ, него после рата, до краја 20. века, када ни потписан уговор није поштован и није много вредео. Шта се догогодило са народом који је у Средњем веку стварао правну државу, који је након ослобођења међу првима у Европи донео модеран устав и више од једног века стварао демократски уређену државу – да век касније, на врхунцу модерног доба, ствара примитивну тоталитарну државу и спроводи политику Коминтерне? Зашто је међу Србима било више моралних људи у доба када су Срби били више патријахални и светосавци него у доба када су међу Србима (пре свега, српском елитом) победиле идеје ренесансе, просветитељства и хуманизма?

Током тих периода (дисконуитета у православном и светосавском развоју) на Западу је учињено доста тога лошег у име Христа, што се данас повезује и са православним хришћанством. Православци, у последњих хиљаду година, од поделе (као и пре поделе), иза себе немају ништа слично, у тим размерама масовних злочина – да неко може одмах да наведе сличан пример[6], западноевропској Инквизицији, колонијализацији Америке и Африке, робовласништву унутар “демократских“ држава, спаљивању вештица и научника, расизму и Холокаусту…). Инвизиција, истребљење Индијанаца у Америци, поробљавање Африканаца… догађа се после нестанка православних царевина и краљевина на Балкану, када је настајала руска царевина, која се ширила на другачији, више хришћански, начин. Затим, у 20. веку, у постхришћанско доба, ниједан тоталитаран режим није имао подршку Православне Цркве. Православље нема везе ни са нацизмом ни са фашизмом, ни са усташтвом, ни са антисемитизмом, односно Аушвицом и Јасеновцем; злочини после комунистичких револуција у Русији и Србији (Гулаг, Голи оток) такође немају везе са Православљем; исто важи и за неолиберални капитализам (“хуманитарни“ интервенционизам) који је настао и светом се шири мимо Православља – против Православља, као што СПЦ није имала никакв утицај на процес приватизације у Србији у току транзиције.

Често се “мрачни“ и “назадни“ православци доводе и у везу са “исто тако“ мрачним и назадним муслиманима. Православци јесу више конзервативни (православни) у верском и патријахални у породичном смислу у односу на већину људи из евроатлантске цивилизације, и тиме сличнији муслиманима, али су разлике, у односу на муслимане, велике. Да су православци владали у Цариграду до средине 19. века, крајем 19. века Цариград би био далеко већа метропола, развијенија средина, него што је то био Истанбул после пар векова под влашћу Турака/муслимана. Цариград не би заостајао за Лондоном, Паризом и Њујорком, као што ни Москва или Петровград нису заостајали. Жене би биле поштоване као личности и слободне као и мушкарци. Сигуран сам да би жене добиле право гласа пре него жене у В. Британији. Иза православних Срба, Руса, Грка… нема, као и у случају поређења са државама из евроатлантске цивилизације, тако великих злочина ако се упоређују са злочинима које су муслимани чинили, попут јаничарске традиције, Ћеле куле, геноцида над Јерменима… Богумили нису били истребљени попут Јевреја и православних Срба од стране католика и Германа, или Јермена од стране Турака. Срби, Бугари и Грци организовали су повратак Турака са Балкана у Азију, размену становништва, нису смишљали неки Аушвиц или Јасеновац за Турке, као Турци за Србе, Грке, Јермене, Бугаре; нису тако нешто смишљали ни у 20. веку против непријатеља из рата(ова) већ су са њима стварали Југославију(е). Срби су далеко мање чинили злочине (светили се) над Хрватима, муслиманима (Бошњацима) и Албанцима, Немцима и Мађарима, који су Србе нападали; Немачка култура се увек поштовала међу Србима, тако је и данас, без обзира на све лоше што су Немци урадили Србима у 20. веку – а довели су српски народ скоро до нестанка. На Косову и Метохији већ 14 година владају Албанци и страни окупатори, Срби се свакодневно убијају и прогоне, али међу Србима не постоје политичке снаге које заговарају освету, “коначно решење“ за Албанце. Исто је и са Хрватима, Срби не смишљају освету, покушавају да уразуме Хрвате, да им објасне да је НДХ настала на злочину и да је непримерено славити етничко чишћење из 1995. године. То није због тога што је велики број Срба морално пао, зато што је превише оних са робовским менталитетом, који су се предали и пристали на окупацију, или што има превише оних који немају проблем да продају КиМ (и Крајине) да би се “ослободили терета“. Нису сви “националисти“ “променили свест“. Нису ни сви радикали били ксенофоби, људи жељни освете, данас видимо да су се неки од њих само претварали (а они који су заиста такви остали српски народ је путем избора послао на политичку маргину или пензију – и они су производ нехришћанске политике и културе, као и они егости који све раде због личне користи а који су се претварали и сада би да “промене свест“ и онима који се нису претварали, онима који никада нису били ксенофоби већ су били и остали родољуби).

Мрзети није хришћански, желети другоме зло није хришћански, по томе се види колико је српски народ остао хришћански народ (иако далеко од савршенства, само упоређујући са другима). Србија сарађује са свим државама и народима који су пре 15 година нападали Србију (поновљам, разлог није само српска слабост, последица изгубљеног рата). Са друге стране, напади на Србе и Србију не престају, како од стране држава и народа из суседства, тако и Нато и ЕУ држава, али и арапских исламских фундаменталиста који спремају нападе у Европи. Срби на КиМ нису заштићени, у НДХ се спречава повратак избеглих из РСК, врши се притисак на РС односно тежи се унитаризацији БиХ на штету РС, у Македонији владика СПЦ седи у затвору, у Црној Гори се “мења свест“ православним Србима. Није случајно што су већ два века “демократе“ са Запада и деспоти из исламских држава савезници против православних хришћана. За Запад су и муслимани непријатељи (и обрнуто), али су православци за Запад остали непријатељ број један и зато су неолиберали, неоконзервативци и левичари међу атлантистима и талибани и саудијско-сунитски фундаменталисти међу муслиманима, данас на истој страни, савезници[7].

Православци нису невини, безгрешни, али ово су чињенице – међу  православцима није било већине која је желела и имала план за неко “коначно решење“ за оне који нису као они (такви су међу православцима, попут неких свештеника и неких фракција четника и сличних група у другим православним народима, изузетак а не правило, што важи и за “истрагу потурица“, мада је црногорско-херцеговачко или динарско православље, тј. хришћанство, које се развило током векова окупације унутар српског православља посебна тема). Православци су најмање “мрачни“, најмање насилни, имају смисао за стваралаштво, али већ хиљаду година траје пропаганда о “мрачном“ Православљу. Превиђа се да Православље није монолитно, аутократско, деспотско, диктаторско. У доба православних деспотија, православне државе биле су мање деспотије и више цивилизоване од католичких и осталих европских држава. Источни римско царство било је напредније од Западног римског царства. Руска православна империја неговала је богатство различитости. Истовремено у католичкој, протестантској, рационалистичкој и револуционарној Француској сви морају да буду Французи (асимилација траје и данас, националне мањине се не признају, као што и даље постоји велика расна дискриминација у Француској). То богатство различитости које се неговало у царској Русији наслеђе је Источне (Православне) Цркве и Источног римског царства (Византије), чију је традицију Русија усвајала. Православна Црква је прихватила Римско право, развијала правну свест, али није изградила легалистички приступ духовном животу, не држи се слова закона, већ духа. Католици су тежили централизацији, унификацији, монолитности и – непогрешивости. Цела континентална католичка, западноримска Европа била је таква (Германи су се у тај свет уклопили, после латинизације и германизације и Западни Словени). Није се много променило ни са појавом протестаната и револуционара, колико је Запад умрежен (централизован) најбоље се видело са стварањем Европске заједнице и Нато алијансе (сви “рогови“ су ушли у једну врећу). На крају, Немци у два светска рата (посебно другом) нису у тој мери нападали Француску или Велику Британију нити су правили логоре и убијали Французе и Британце као што су то масовно радили са православцима и Словенима, Јеврејима и Ромима. Немци се од стране Англоамериканаца поново хушкају на, за сада, само економски рат са Русијом, док се истовремено Немци покушавају ослободити туторства Лондона и Вашингтона, ослањајући се, између осталог, на (старе) неонацистичке и неофашистичке савезнике у средњој и југоисточној Европи (дакле, да ли Немачка данас подржава неонацисте у Украјини, да ли и даље отима Косово и Метохију и протерује Србе са КиМ, као пре тога из РСК – на наговор из САД и В. Британије, или Ватикана – или то ради самостално, независно, можда тако и што Немачка има јак лоби у Вашингтону, Лондону, Риму, или има и једног и другог и трећег?).

Православна Црква другачије се развијала, на другачији начин је Источно римско царство ширило хришћанску веру, што се најбоље види са мисијом Ћирила и Методија међу Словенима, где није било присиле, већ позива од стране самих Словена, а чему су се противили у Риму. Рим је наметао црквену службу искључиво на латинском, за све народе. Ортега пре Другог светског рата пише: “Запад све више запада у ужасавајућу истоветност прилика… Већ вековима постоји европско јавно мњење, па чак и техника утицања на то мњење“. Како се до тога дошло на Западу, можемо наћи и у овим Ортегиним запажањима: “Класични латински заменио је ‘вулгарни латински’. Сочна сложеност индоевропског говора, коју је очувао језик виших друштвених сталежа, замењена је плебејским говором. У свим деловима Римског царства говорило се истим језиком. Вулгарни латински (основа романских језика) јесте сведочанство да је историја једном била огрезла у агонију у царству једнообразне вулгарности, јер је била ишчезла плодоносна ‘разноврсност ситуације“’. Са појавом штампарије у 15. веку, и модерних медија, развијала се техника утицања на европско јавно мњење. У Православној Цркви није било такве једнообразности. Ако се ограничимо само на средњевековну Србију, на нашу историју, чињеница је да се православна вера ширила и утврђивала и уз помоћ мача. Било је насилног и међу Немањићима. Свет је био далеко од рајског стања и после хиљаду година ширења хришћанске вере. А она се није ширила само уз помоћ мача, напротив. Од првих, апостолских времена до данас хришћанство се шири (или опстаје) ненасилним путем. То важи и за примање хришћанства од стране Словена, ширење православља међу Србима. Свети Сава појављује се, као мисионар, после више векова христијанизације. Њега нико није натерао да верује у Христа, да постане аскета. Он није натерао свог оца да иде тим путем. Данас се потцењује, заборавља, позитиван утицај хришћанске религије на развој европске цивилизације, помиње се само оно лоше из периода теократизма, феудализма, патријархата и савременог конзервативизма или традиционализма.

Хришћанство је утемељено у хеленском свету, прво од стране хеленизованих Јевреја, а онда и од Грка. Колевка европске цивилизације је Грчка (Балкан). Грчка је колевка демократије, ту је демократија почела да се развија. Није само античка, већ је и православно-византијска традиција утицала на развој европске културе. То је традиција која је настајала на Балкану, и у Малој Азији и Леванту (Блиском истоку). Цвет те православно-византијске традиције развио се на Светој Гори, са исихастима. То је доба Немањића.

Можда су Французи постали романтични и пажљиви према женама после сусрета са Србима? Краљ Урош I Немањић (1243-1276) је у знак добродошлице својој будућој невести, француској принцези Јелени Анжујској, наредио да се целом долином Ибра, од Рашке до Краљева, посаде све познате врсте јоргована – тако је настала Долина јоргована. Озбиљно, ренесанса на Западу долази после инвазије Турака када је велики број Грка и Словена почео да одлази на Запад. Не знамо како би изгледао Београд у 16, 17. и 18. веку да су, ако већ нису Немањиће, онда Деспота Стефана Лазаревића, пратиле другачије спољне околности и да је он поново обновио српско царство, тј. успоставио лозу која би наредна два-три века владала у – слободној и православној – Србији. Од Стефана Немање од Стефана Лазаревића постоји више од два века континуитета (усавршавања, раста). Деспот Стефан Лазаревић, одрастао уз мајку, постао је један од највећих војсковођа и књижевника (посебно међу владарима) у Европи, био је један од најплеменитијих племића, оснивач Београда, који је постао престоница богате кнежевине и за кратко време израстао у велики град, што је све прекинуто почетком 15. века. Град Ново Брдо на Косову, у коме се налазио истоимени рудник, био је у то време већи од Париза. Данас се провинцијалци са паланачким менталитетом међу еврофилима и другосрбијанцима исмевају ресавској школи, иако су припадници ресавске школе радили епохалан посао – њихова делатност била је превођење непреведених дела са грчког, поправљање постојећих превода и њихово преписивање. Само веома писмени људи могу да раде на успостављању правописне школе, нормирању правописа, сређивању српског језика, што је рађено у ресавској школи. У то доба на Западу су поново почели да уче грчи језик, који је вековима био забрањен и заборављен. Србија је свему томе дала мали допринос, а лоза Немаћиња закључно са Стефаном Лазаревићем, показује какав је био потенцијал, и шта је све Србија могла да постигне и како се Београд[8] могао развијати у 15, 16, 17. и 18. веку да је Србија остала слободна и православна. До пада Србије, у Србији су живели и радили исихасти, тадашњи енциклопедисти, али потпуно другачији од западних, посебно оних каснијих, енциклопедиста из доба просветитељства и Француске револуције. Исихастима је првенствено било важно знање о Богу, богопознање. Дакле, оно светло, свето. Зато је прича о “мрачном“ православном и немањићком Средњем веку обична пропаганда. Више је 20. век био мрачан, када није постојала (ниједна) православна теократија, ниједан православан патријархат, када је дошло до десакрализације, профанације, секуларизације. Православље је побеђено, свет није постао боље место за живот. У православљу се личност другог човека поштује, све је усмерено ка Личности, а поред тога није одбацивана наука (то се показује кроз архитектонска дела – градове, тврђаве, манастире и цркве, кроз постојање болница и школа, тј. развој медицине и просвете…). То су одлике италијанске ренесансе. Италијанска ренесанса настаје када су градови били слободни, када није било јаке централне власти, када се поново почиње учити грчки језик, када на Апенине стижу Грци и православци са Балкана, Мале Азије и Блиског истока. Ослабили су духовни утицаји из Римокатоличке цркве, али су стизали духовни утицаји из Православне Цркве. Наравно, није ренесанса само због тога настала (ту су били утицаји из културе античке Грчке и паганског Рима којој се Запад враћао, коју је поново открио), и православне државе биле су теократске, али смо остали ускраћени сазнања како би прошла “транзиција“ унутар Источног римског царства и Краљевине (или Царевине) Србије из теократије (симфоније) у парламентарне монархије (секуларне православне државе) – транзиција из теократије у демократију, како би се одвијао развој градова и грађанског друштва, науке и технике до 19. века да су ове православне државе остале слободне и да Православна Црква није била прогоњена. Ка томе би ишле све средњевековне православне државе, или да се ограничимо само на Србију – Србија не би остала неразвијена у образовном и техничко-технолошком смислу, не би (п)остала деспотија, аутократија, већ демократска хришћанска држава. (Ка томе је касније, од 18. века, ишла и царска Русија.)

Не постоји добра тотализација, то није ни хришћанска/православна. Хришћанство се не може наметати свим људима и никада неће сваки човек бити хришћанин, а то често није ни онај ко се тако представља и ко је крштен – зато би и средњевековна српска држава ишла у смеру демократизације и плурализма, опште писмености, стварања грађанског друштва, децентрализације, а не хришћанског романтизма, хилијазма/утопије, што је јерес, или ка разним “тотализацијама које теже потпуној кохерентности, свеобухватном континуитету или антрополошко-онтолошкој синтези“, наметаних, често насилним путем, од стране “саморефлективних субјеката“ који су за “дијалектичке тотализације“, “коначне синтезе“, “објективно добро“, савршен космос – у овом времену и простору. Питање је само, то једино можемо да претпостављамо, да ли би у православним државама спорије ишао процес дехристијанизације од 15. до 20. века (односно стварања простора за живот и рад оних који нису православни верници, и да ли би такви постали милитантни богоборци), колико би остале православне (да ли би и у њима дошло до ренесансе у којој би нагласак био на оном античком у односу на светоотачко), да ли би се православне државе (феудалне монархије) рушиле револуцијама од стране нехришћана и/или антихришћана, или би опстале и прилагодиле се модерном добу (као републике, или парламентарне – наследне – монархије какве су опстале на Западу, или нешто треће, што се чека, као православан одговор, већ два века) – колико би Срби прихватили негативне стране идеологија и вредности које су шириле после Француске револуције и сада кроз неолиберализам – да ли би балкански православни хришћани само копирали католике, протестанте и просветитеља са Запада, као што то раде од 19. века. Моје мишљење је да би православна цивилизација била напредна у организационом и техничком смислу, да не би заостајала за Западом у научном и технолошком смислу, са разликом што би се све то догодило тако да се не одбацују хришћанске вредности, да се не тривијализују последице пада у грех, што би била предност у односу на друге, тј. Срби би остали на светосавском путу.    

По Платону (“Тимај“) кружно кретање Истог и једноликог има већу снагу, али кретање унутрашњег круга, Другог, одвија се истовремено, тако да круг Истог и једноликог и круг Другог и различитог иду у међусобно супротним смеровима. Христ је помињао одвајање жита од кукоља, а не Другог од Истог, односно није учио о Истом без Другог. Хришћанство учи да је сваки човек непоновљива личност. Платон је почетком 14. века стављен на фреску српске цркве која се налази на Косову. Неко би рекао да то не би дозволио Свети Сава, али можда би у то време и дозволио. У своје време, тачније, мисија Светог Саве била је утврђивање вере Светог Писма, Предања и Светих Отаца, а не учења античких философа. Ту веру су преносили исихасти, а не схоластичари. Он је свој народ водио ка Богу који је Љубав и да је то радио другачије осим кроз веру која кроз љубав дела, не би постао светац и остао толико поштован кроз векове, све до нашег века. У Источном римском царству постојале су странке, данашњим речником и стандардом мерено постигнут је – и у односу на антички грчко-римски свет и, после поделе царства, касније и Цркве, у односу на Запад/Римокатоличку цркву – виши степен уређености, демократије и децентрализације. Све што је ближе Христу, више је саборно, односно демократско. После више векова муслиманске окупације, када се није могао пратити Запад у развоју (штавише, под утицајем оријенталне културе, у многим сегментима се назадовало), православне (балканске) државе пре 200 година крећу од почетка да стварају своје државе, да се врате на хришћанске и демократске основе. Те основе су у средњевековним православним државама у којима су постојали сви услови за развој – прихватимо ове термине условно – демократије, либерализма, капитализма са људским ликом, грађанског друштва које се неће одродити од природе и Бога, буржоазије која ће поштовати аристократију, која би била духовна, заслужна а не (само) наследна, правог или чистог социјализма. Основе западног, модерног хуманизма су у хришћанском хуманизму Светих Отаца из доба патристике, и треба више истражити како је хришћански облик грчке паидеје утицао на латински свет[9].

Да је на Балкану могло да дође до демократизације пре него на Западу, да су неке српске странке сада могле да славе нпр. пет векова постојања, види се и кроз пример дема и Хиподрома у Источном римског царству: “Оно што је за древну Атину била Агора, а Форум за стари Рим, то је за Цариград представљао Хиподром – место где су се испољавале политичке тежње становника византијске престонице на Босфору. У ствари, Хиподром, који је умногоме наликовао на модерне стадионе, био је једино место где се могао окупити велики број људи – неколико десетина хиљада – и једино место где се цар могао обратити својим поданицима или они њему… Веома рано су се те политичке тежње народа окупљеног на хиподрому испољавале кроз борбе такозваних дема или странака ‘плавих’ и ‘зелених’… Првобитно деме су била навијачке, односно, спортске организације и било их је четири – ‘црвени’, ‘зелени’, ‘плави’ и ‘бели’… Временом, међутим, деме су попримиле знатна политичка обележја што не треба да изненађује будући да се читав јавни живот Цариграда испољавао управо на Хиподрому. Убрзо је дошло до даље поларизације, тако што су се ‘црвени’ спојили са ‘зеленима’, а ‘плави’ са ‘белима’. На тај начин су постале само две супротстављене странке – ‘зелени’ и ‘плави’. Временом деме задобијају све значајнију улогу у животу Цариграда и осталих већих градова Византијског царства. Странке ‘плавих’ и ‘зелених’ чиниле су остатке старих слободарских традиција античких градова. Почев од средине 5. века односи између дема умногоме опредељују поједина збивања у политичком животу Царства и то не само у Цариграду него и у осталим већим градовима Византије као што су Александрија у Египту, Апамеја и Антиохија у Сирији… На челу странака ‘зелених’ и ‘плавих’ налазили су се вође, такозвани демарси, које је именовала царска влада. У мирним временима деме су учествовале у јавним радовима, на пример у изградњи градских зидина, док су у ванредним приликама, када је Цариграду претила некаква опасност, служили као градска милиција. Сматра се да је управо онај део градског становништва који је био организован као градска милиција сачињавао језгро дема, а око тог језгра сакупљале су се у обема странкама најшири слојеви цариградског живља. Треба нагласити да број активних чланова дема није био велики… Некада се погрешно сматрало да су ‘плави’ били представници виших а ‘зелени’ нижих слојева византијског друштва. Истина је, међутим унеколико сложенија. Чињеница је да су највећи део и једне и друге странке сачињавали најшири слојеви градског становништва, али су кроз странке своје интересе испољавали други, врло моћни делови византијског друштва. Наиме, ‘плави’ су заступали интересе старе велепоседничке грчко-римске аристократије, док су у верском погледу били наклоњени православљу. ‘Зелени’ су, пак, изражавали интересе новог чиновничког сталежа, који се уздигао у служби на двору и у државној управи, а поготово стремљења слоја богатих трговаца са Истока, наклоњених монофизитизму и другим тамошњим сектама. Монофизитизам је учење које је проглашено за јерес на Четвртом васељенском сабору у Халкедону 451. године, али је упркос томе имао јако упориште и велики број присталица у источним провинцијама Царства… Деме су се судариле са аутократском владавином Јустинијана I (527-565) који је желео да спутавањем њиховог деловања ојача своју апсолутистичку власт. На тај начин је била изазвана највећа унутрашња криза у Византији у 6. столећу. Јустинијан I је према странкама водио превртљиву политику, подржавајући у зависности од тренутног распореда снага час једну, час другу странку. Отуда не треба да чуди што је на тај начин навукао гнев и допринео да се, премда најчешће у сукобу, уједине против њега. Та дволична политика, удружена са прекомерним државним издацима који су притискивали поданике, ујединила је дојучерашње супарнике и оштрица њиховог напада била је усмерена на Јустинијана. До побуне дема, која је добила име Ника и која је трајала само осам дана, дошло је у јануару 532. године. Овај устанак је оставио дубок траг у свести савременика и описан је у историјским делима читавог низа писаца. Био је то тренутак када су деме показале највећу снагу када умало нису срушиле са престола једног од највећих владара у историји. После побуне Ника странке плавих и зелених су извесно време биле сасвим потиснуте, али касније, већ у другој половини владе Јустинијана I, поново се појављују. У завршним деценијама 6. и првим деценијама 7. века деме изнова добијају на замаху… Међутим, деме (од 9. века) све више добијају ‘декоративну’ улогу тако што фигурирају као учесници раскошних дворских церемонија и то се може пратити све до 12. века.[10]

У доба “плавих“ и “зелених“ странака, које је и доба хришћанских царева и патријарха међу којима је било и јеретика, неки од (касније проглашенх) Светих Отаца Православне Цркве били су прогањани и мучени. Одлуке о суштинским питањима вере и живота Цркве доношене су на Васељенским Саборима, где су прихватани ставови и учења оних који су били прогањани и мучени од стране световне и црквене власти. Црквена заједница се на грчком називала – ecclesiа, што је значило скупштину грађана грчког полиса, окупљање грађана који су из својих кућа излазили на јавна места. Наравно, у хришћанском смислу – окупља се народ Божји: “Црква у свом институционалном изразу не управља читавом стварношћу; она само припрема пут према Царству, у смислу да је она слика Царства. Због тога, иако је у очима историчара и социолога Црква само још једна људска институција, за теолога она је првенствено тајна, и врло често је називамо иконом Царства које ће доћи. Подједнако је важан, међутим, однос између (есхатолошког) идентитета Цркве и њене (историјске) мисије. Мисија Цркве је борба да се сведочи и примени ова есхатолошка визија Цркве на историјске стварности и на свет уопште. Хришћанска теологија, са друге стране, је негде на тачној равнотежи између историје и есхатологије. Не би требало никада да заборавимо да теологија и Црква не постоје саме за себе, већ за свет…  Начело по којем је рана Црква себе схватала је било оно које се тиче народа а не уређења. Испитивање терминологије и Старог и Новог Завета ово појашњава. Изабрани народ Божији је био ‘ам (на јеврејском, посебно код пророка) или laos (на грчком), док су људи спољног света именовани јеврејским термином goim и грчким ethne (cf. Дела 15, 14). Свесност да је Бог када је створио нову заједницу створио народ, разликовала је Цркву од оних удружења, клубова или религиозних друштава карактеристичних за грчко-римски период.  Прилично је значајно да је прва хришћанска заједница користила термин ecclesia у старозаветном значењу; није случајно да термин ecclesia у Септуагинти одговара јеврејском qâhâl, тј. термину који означава скуп (congregation) народа Божијег. Септуагинта никада не преводи речју ecclesiа јеврејску реч ‘edhah, чији је уобичајени превод синагога. У овом примитивном периоду, стога, чланови хришћанске заједнице нису само припадали Цркви; тј. они нису били једноставно чланови једне организације; они су били Црква. Апостол Павле преузима поменуту харизматичку представу о Цркви, али јој додаје и универзални и васељенски карактер. Цркви припадају сви људи, Јевреји и незнабожци, јер су су и ови други били придружени дрвету народа Божијег (Рим. 11, 13 и даље). Црква, као нови Израиљ, тако више није саграђена на темељима спољног критеријума (обрезање итд.), већ на својој вери у Исуса Христа (cf. Рим. 9, 6)… Поводом канонских импликација есхатолошке еклисиологије, оне су биле јасно испољене – од пост-апостолског периода наовамо – у структуралним изразима Цркве, јасније у епископоцентричном (али никако епископократском) канонском предању Православне Цркве. Под овим одредбама не може се више говорити о клиру и лаицима, нити о хијерархијском поретку (који у световном конвенционалном смислу није одраз кенотичког божанског поретка, већ палог земаљског/историјског) већ о служитељском. Услед овога православни традиционално користе ‘икономијско’ а не ‘хијерархијско’ схватање свих свештеничких служби. А ово последично јасно наговештава да су и жене, такође, не само мушкарци, саставни део, и имају подједнако удела у црквеној сведочењској одговорности и у проповедању истине и у одређивању и очувању исте. То је оно што боље утврђује истинску заједницу жена и људи унутар Цркве од било које световне иницијативе која захтева прерасподелу власт. Јер не могу да постоје речи као што су ‘власт’ и ‘ауторитет’ – осим оних Бога Оца – у Царству које ће да дође. Све наредне канонске кретње (митрополитански систем, патријаршијска седишта, Пентархија, итд) су заправо биле под утицајем световних догађаја и у неким случајевима наметнуте од стране империјалних ауторитета. Једина теолошки оријентисана канонска одредба есхатолошке еклисиологије је 34. Апостолски Канон којим је осигурана и есхатолошко-харизматична димензија Цркве и историјска функционалност. Ови догађаји, наравно, нису били одступања од првобитног и аутентичног схватања Цркве, већ резултат другог, подједнако важног аспекта Цркве, њене мисионарске одговорности. Црква као ‘Нови Јерусалим’, односно као есхатолошко Царство које ће доћи, је такође и историјска институција. Због овога је Црква, када је Римска Империја прихватила хришћанство, радо примила прилику и одговорност која јој је припала, упркос свим ризицима и искушењима које је то повлачило за собом.[11]“ Унутар (источно)хришћанске црквене “демократије“ сваки човек је – без обзира на пол, етнос, расу и материјални статус – био слободан и поштован као личност, чега није било унутар античке “демократије“. Зато је Православна Црква католична[12].

Грађани Источног римског царства постепено су усвајали хришћанске вредности, данас би се рекло – учили се демократији, а за то је потребно време. Сведоци смо да ни после 2000 година хришћанства, ни после више стотина година модерне (либералне) демократије и хуманизма, ни најразвијенији део света – Запад (што је некада била Византија) – није пацификован, није демократизован, није слободан, није савршен, тј. далеко је од утопије, идеалног, савршеног, слободног… Није дошло до “краја историје“ и утопије са “победом“ либералне демократије и либералног капитализма, односно неолиберализма у који се дехристијанизовани либерализам, фузионисан са разним измима, претворио.

Да замислимо још једном да се православна цивилизација развијала без дисконуитета, да су грчка, српска и бугарска царства опстала уједињујући се у једно православно грчко-словенско царство: да ли би унутар такве државе далеко раније него на Западу био створен правосудни и казнени систем у којем ће се човечно (хумано) поступати са затвореницима и осуђеницима – да ли би унутар православне цивилизације много пре него на Западу било укинуто/забрањено робовласништво, затим смртна казна[13]? Верујем да би тако било да је одржана вера Светог Писма и Предања и Светих Отаца унутар такве државе (или држава, да су опстале као савез држава које деле исте вредности). То је вера која учи да се и непријатељ љуби, да је Спаситељ дошао да позове грешнике на покајање. Зато иза православних хришћана нема злочина у размерама Аушвица, Дахауа, Јасеновца, Јадовна, Гулага, Голог отока, Ћеле куле, гиљотине, ломаче[14]… Православна вера усмерена је на вечно, а не на пролазно – на духовно, а не материјално. Зато је у средњевековној Србији било мање верске нетрпељивости у односу на католике, који су били искључиви (чак и искључивији од касније пристиглих искључивих и верски нетрпељивих муслимана). Да није било вишевековног дисконуитета у развоју православног “хуманизма“ унутар православних држава, дисконуитета у развоју православног “либерализма“ и “социјализма“, данас би проблеми модерног српског друштва били мањи, било би далеко мање (дакле, не и да тога уопште не би било) случајева породичног насиља, развода, абортуса, мобинга, секташтва, криминала, мање порнографије, таблоидизације и ријалитија у медијима, мање неписмених, сиромашних, депресивних, агресивних, незапослених, незбринутих…

Знамо како се историја одвијала: две године после смрти Мухамеда Арабљани су кренули у поход на Источно римско царство, које су са севера нападали Словени. Словени су христијанизовани, али је између православних словенских држава (владара), међусобно, а онда и са Византијом, стално било ратно стање, непрестана борба за територије и власт. Са севера су нападали Угари. Са истока претња постају Турци Селџуци. У једном тренутку неслогу између православних држава искористили су католици (на западној граници упадајући у Босну), Млетачка република и крсташи који су створили Латинско Царство после освајања Цариграда и ту владали од 1204. до 1261. године. (У то доба Свети Сава у Никеји тражи и добија за српску цркву статус аутокефалности, ствара српску православну цркву.) Убрзо после Латина, стижу нови, исламски, освајачи и нападају Цариград. Православци се и даље боре између себе уместо да се уједине против заједничког непријатеља. Пар векова касније, муслимани освајају Малу Азију, затим нестају све православне државе на Балканском полуострву. Поражене су од моћније земаљске силе. Католичка Европа, захваљујући својој униформности, монолитности – доброј организацији и јаком центру око којег су окупљени бројни народи и владари – зауставља муслимане (Турке) код Беча (Алпа) и протерује Арапе са Иберијског полуострва. Наредних пар векова Срби преко Војне крајине чувају средњу Европу од Турака. Покатоличени Словени (Пољаци) и Балти боре са са православним Русима ширећи утицај Римокатоличке цркве и касније Германа (Прусије) на североисток Европе (према Русији). После ослобађања од Турака (и Татара), на православне и словенске земље војне инвазије су вршили Западњаци – од Наполеона (Француска) преко Хабсбурга (Аустроугарска), Хитлера (Немачка) и Мусолинија (Италија) до “хуманитарних“ и “демократских“ неолиберала-интервенциониста (САД и Велика Британија). Хришћани се на Блиском истоку прогоне и у 21. веку. (Јевреји јесу створили Израел, али не могу да опстану без непрекидног ратовања. Нису сви Јевреји “ционисти“, али Израел све мање има подршку Запада – који је у Сирији подржао снаге које сада стварају исламски калифат у Ираку.) Србија се проширује ка западној страни Балкана, Европе, тек са настанком Југославије (дакле, не као Србија), у коју су добровољно (без присиле од стране Срба) ушли сви Јужни Словени од Вардара до Триглава (и међу њима и Срби који су живели преко Дрине, Саве и Дунава), и после напада и геноцида који је Аустроугарска (која је нестала као велика сила после рата који Србија није желела) са својим савезницима извршила над Србима. Слично се догодило и пар деценија касније. Али, и крајем 20. века, када настаје Република Српска, коју Запад жели да уништи као и Републику Српску Крајину. Православни Руси никада нису ишли у освајачки поход на Запад[15]. У свести православних Словена, Цариград је остао центар цивилизације, Исток страна добра, светла, док је Запад био и остао “мрачан“, место где Сунце залази[16]. Зато су Немањићи ширили државу ка Истоку. Православни Руси се, као и православни Срби, већ два века бране од напада који долазе са Запада. Запад је успешан зато што је све мање православних. Православни Словени су за ова два века десетковани – што убијањем, физичким истребљењем од стране непријатеља, што кроз процесе (због страха или добровољне, због новца и слично) промене вере, културне и језичке асимилације и атеизације.

Како је, у модерном добу, међу православним хришћанима, било све мање оних који су били искрени верници, тако је растао број оних који се диве окупаторима са Запада, растао је број оних који имају осећај ниже вредности у односу на Западњаке или гаје завист према њима – и даље расте број оних који сумњају у себе, или у свој народ и своју веру, који избегавају одговорност, који немају храбрости и зато такви желе да буду интегрисани у евроатлантску цивилизацију (таквих, са робовским менталитетом, којима је потребан патерналистички центар, а који мисле да су слободни, независни, има и међу онима који патерналистички центар не траже у Берлину, Бриселу, Паризу, Лондону и Вашингтону, већ у Москви, или Анкари и Ријаду). У првој половини 20. века Срби су се дивили аустријској и немачкој култури и науци, на те народе и државе гледали су као на цивилизацијски напредније (пацификоване), док је у Бечу и Минхену растао и на власт долазио највећи варварин који је целу Европу гурнуо у најгоре варварство. Исто тако се од стране бројних Срба већ пар деценија гледа на водеће државе Европске уније и САД, из којих су долазили авиони који су бомбардовали Србију, касније Либију, из којих долази подршка варварској хунти у Кијеву (Украјини). Србин који је православан хришћанин духовно и морално не може да се осећа мање вредним у односу на неког другог, у односу на неку земаљску силу. Он се не боји земаљске силе, не мења свест и идентитет због тога. Ко се Бога боји ничега се не боји. Православци јесу били у заостатку у материјалном смислу (значи и у заостатку што се тиче војне моћи). Они који су у 19. и 20. веку имали комплекс због материјалног заостатка, или су се плашили војне моћи и због тога правили труле компромисе са Западом, били су у духовном заостатку, удаљавали су се од духовног света, од Бога. Направили су избор – земаљско су ставили испред небеског. Немачка је у 19. веку у односу на Велику Британију била заостала, рурална земља, и само пар деценија касније, у првој половини 20. века, Немци су покушали – на погрешан начин – да стигну, у материјалном развоју, Англоамериканце – како се научно-технолошки развијао и стварао јаку индустрију тако је немачки народ културно и духовно пропадао. Сви велики Немци напустили су Немачку и отишли у Швајцарску или Велику Британију и САД да живе и раде. То се догодило и у СССР-у и у СФРЈ када су комунисти покушали да стигну, и престигну, Запад у материјалном, војно-научном развоју (СССР је чак био испред Запада у “освајању“ свемира). И данас имамо у Србији и расејању оне за које су само материјални симболи – симболи успеха у животу. Бројеви су највеће “добро које су људи добили од богова“. Такви су одавно “променили свест“ и прихватили “капиталистичку етику“ (а сад још само да прихвате “радне навике“). Заборавили су ко је Господар времена и доба, аутор Историје и историја, у Историји и ван свих историја, светих и светских. Или, како би рекао Св. Максим Исповедник: “Љубав је племенито расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско“ (Стослови о љубави I).

Истина је да је међу православцима било склоних “традиционалном бегу у прошлост“, оних који не прихватају “промену као категорију живота“, који су на тај начин покушали, добрим делом су и успели, да “гетоизирају Православље“. Међутим, прихватити такве традиционалисте као истинске представнике Православља, бежати од таквог православља, добровољно, у неке друге цркве, религије или идеологије, често показује да они који су против таквог традиционализма нису упознали Православље, односно не знају шта је хришћанска вера (исто важи за оне склоне спиритизму и окултизму, као и источњачким философијама, који нису због материјалних разлога прихватали теозофију или будизам, или због страха, већ су тражили “вишу силу“, духовну потребу, ван хришћанства, зато што су упознали хришћанство кроз формално религиозне, неофите или неке зилоте, или неке квазирелигиозне, међу којима има и клирика) – нису упознали Христа.

По протестантској етици, која је делом основа сада владајуће неолибералне  капиталистичке етике, и коју империјалисти покушавају да наметну Србима – ако ниси богат, онда Бог није са тобом (а пошто је касније унутар протестантске цивилизације, као дела западне цивилизације, на крилима схоластике, ренесансе и просветитељства Бог “убијен“ – сва заслуга припада појединцу који је до тог успеха дошао сам, на основу свог знања, свог рада, својих снага – што се негде примењује и за колективе, етничке заједнице, целу западну цивлизацију). Протестантска етика учи да човек поштеним радом треба да стиче богатство, а протестанти као колонизатори опљачкали пола света (истина, као одговор на такав развој протестантизма и капитализма, где је све мање било важно како се долази до богатства, која су све средства допуштена за остварење циља, настале су пуританске заједнице, касније и оне попут амишких, а као секуларан одговор делом и социјализам, као и пре тога хуманизам као реакција на терор Римокатоличке цркве). Они који су сиромашни (или покорени, колонизовани) имају “слабе богове“, нису “миљеници богова“. Влада закон јачег, тј. богатијег. Да парафразирам Орвела – сви су једнаки, али богати су једнакији. Богати постају све богатији. Богати постају богови. Скоро да нема дисконуитета у односу на пагански свет. Хришћанство се вековима потискује од стране германских (нео)пагана, који желе да се повежу, да буду наследници оних старогрчких. Након схоластике, ренесансе и реформације, и романтизам иде истим путем (вере у разум и враћања старогрчким боговима). Капитализам настаје међу протестантима (и католицима) који су прихватили рационализам, код којих је паганизам/пантеизам имао првенство у односу на хришћанство, међу којима су се појавили романтичари. Нестаје хришћански морал. Социјализам намеће другачији морал. ПИСА тестови настали су у цивилизацији у којој је настала и која је некада неговала схоластику и протестанстку етику, у цивилизацији у којој је победио радикални рационализам и неолиберални капитализам, чему отпор пружају нехришћански романтизам и социјализам.

Окупатори преко режима покушавају да “промене свест“ српског народа, циљ је да православни Срби прихвате протестантску и капиталистичку етику (а у пакету иде иде и екуменизам са прихватањем папства). Зато се сада шаљу приватни извршитељи да наплате дугове од грађана Србије који нису имали новац да плаћају струју и комуналије, од грађана које су опљачкали и оставили без посла (и зато нису плаћали рачуне) они који шаљу приватне извршитеље. То је протестантска и капиталистичка етика на делу, односно неолиберална етика која се изродила из ових, а која (више) нема везе са хришћанским моралом. То је у суштини фараонска етика, етика египатских фараона, делом је и старозаветна етика (са чиме је повезана појава пуританизма/пијетизма међу лутеранцима, евангелистима, англиканцима…). Нестало је хришћанско милосрђе, хришћанска једнакост. Шта је са онима који не желе да се такмиче, који желе да буду сиромашни или не желе да раде само за новац, који имају другачије таленте и другачија интересовања (“са много интересовања, а без посебног талента“), да ли су они “друштвени паразити“ (ван “златне милијарде“) за које је потребно “коначно решење“ (ако нису потребни ни као робови)? Да ли је сада јасније зашто је унутар цивилизације која негује веру у људски разум, протестантску етику, неолиберални капитализам, хедонистички утилитаризам, етички егоизам и социјални дарвинизам, где су сви ти изми испреплетани, заједно са католичким универзализмом и социјалистичком интернационалом, дошло до “коначног решења“, до појава попут расизма, фашизма и нацизма и наука попут еугенике, до данашњег неолибералног империјализма, односно зашто је све то испреплетано (и где су и шта раде социјалдемократе, либерали и демохришћани)? “Коначно решење“ тражи “коначну синтезу“, “коначна синтеза“ води у “коначно решење“. Бити егоиста и мислити само на личну корист и уживање – то је етика модерног Западњака. Протестанста етика потиче, највише, из калвинизма. Жан Калвин је постао диктатор у Женеви, основао је теократски систем заснован на старозаветном моралу. Толико је имао Христа испред себе као идеал. Да не заборавимо, протестантизам настаје у Светом римском царству немачког народа, међу Германима који су били чврсто везани за своју паганску традицију, док су прихватали римско хришћанство и упознавали схоластику, када су дошли у сусрет са италијанском ренесансом и открили културу античке Грчке[17]. Протестантизам је најмањи утицај примао из православног хришћанства, односно ако је и било више православног утицаја у почетку, временом су (нео)пагански утицаји превладали. Протестантизам верује да је могуће искоренити материјалне проблеме овог света (решење је: бити смеран и вредан). Зар у то нису поверовали и први просветитељи – левичари, модерни научници и атеисти? Протестанти су некада тежили богатству, зато су радили, да би богатство делили са другим људима. Тежили су алтруизму (да буду добри хришћани). Међутим, на Западу је превладао старозаветни морал. Да ли је случајно и што се развој капитализма доводи у везу са Јеврејима и кабализмом? Затим се прихвата морал природне селекције, закона јачег, физички супериорнијег – етика изграђена на основу расистичке идеологије и теорије еволуције (која је опет изникла из тог сусрета католичке схоластике, европског паганизма и повратка хеленским, античким коренима, из чега настаје и гетеовски пантеизам, као и хедонистички утилитаризам, као нека врсте припреме за настанак теорије еволуције, “природне селекције“, са којом се онда умрежавају ничеански нихилизам и тзв. ајнштајновски релативизам). Поред развоја теорије еволуције, у Европи ниче нова мистика у сусрету хришћанске, старе европске (аријевске, паганске), оријенталне (семитске) и далекоисточне мистике. Из тог “протестантског синкретизма и еклектизма“ је настала европска нехришћанска и квазихришћанска мистика и “new age“ идеологија. У тим сусретима и укрштањима настала је европска “демократија“.

Протестантизам није успео да међу Западњаке врати Христа, онострано, надумно –  у центар, Бога испред свега. Запад се духовно и морално развијао у правцу нихилистичког и/или окултистичког антропоцентризма. У том смеру развијао се и либерализам. Зато су кабалисти, египтомани и разни окултисти постајали све утицајнији, и ширили се у доба научног развоја, паралелно са тријумфом “искључиво математичког, физичког, биолошког разума“. После католичке схоластике и ренесансе, и протестантизам је ишао истим путем сумње у онострано, маловерја, стављањем земаљског у први план (они који то нису радили, попут амиша, у другим стварима нису били правоверни хришћани, као у случају помињаног традиционализма и “промене као категорије живота“). Природно, долази доба доминације рационализма и заласка религије и метафизике. Савремени капитализам настаје унутар протестантско-католичког дела света. Христ више није идеал, циљ, центар, сада је профит на првом месту, етику алтруизма заменила је етика егоизма. Сиромашни револуционари желе да постану богати, да замене богате, нико не тежи ка обожењу. Левичари, научници, атеисти – верују у утопију, у рај на Земљи – у пресликавање модела из природних наука, да се рационалним путем може створити нов, савршен човек и ново, савршено друштво. Утописти су и левичари и либерали који верују у прогрес и еволуцију и протестанти (хришћански романтичари, хилијасти) који настају заједно са њима и који сањају о “хиљадугодишњем царству мира и моралног усавршавања на Земљи“, о “једној, универзалној и правој цркви“, јер је “људски род одгојен за ‘вечно Јеванђеље“’. То је као када вам српски национал-комуниста (који је атеиста или маловеран, а  представља се као православац) каже да је могуће и оно што је немогуће, да смо “јачи од судбине“, али не каже да је “са вером у Бога“ све могуће, да за Бога не постоји немогуће, и да без Благодати човек не може ни оно могуће што није немогуће.

 

НАСТАВЉА СЕ

 

_______________________________

 

[1] “Теоретичари либерализма“, аутори Драган Д. Лакићевић, Божо Стојановић, Илија Вујачић, део о Милу писао Илија Вујачић, Службени гласник, Београд, 2007.

[2] “Откриће државе и добитак краљевине изазива атмосферу ‘златне грознице’, нема политичког и државног чина без насиља. У том метежу краљ једва држи круну на глави, поткрадају га са свих страна, нарочито када га као одушевљено госте по срезовима, у трошак тих ручкова се уграђују многи, живе месецима од неколико краљевих залогаја, министарске столице су стално испревртане, посланици на продаји, попови су крволочни агитатори и саучесници у убиствима, огромна већина гласача је неписмена, неинформисани и дезинформисани, немају појма о својим правима и карактеру државних институција, војска мало-мало стреља у људе окупљене по чаршијама, начелници по неколико месеци успостављају и деле страначку правду док противници не преваре на изборима, отму владу па их најуре у букагије или у пензије, одакле се они после неколико месеци домунђавања са краљем враћају као осветници, око за око, зуб за зуб. Кад радикали долазе на власт, онда је то ‘праведно’, јер су њихови противници ‘безобразни’ и ‘неваљалци’. А када губе власт, онда је то ‘против народа’ и ‘против грађана’. На све стране само пуца нека брука, ничему и никоме се не допушта аутентична вредност, нити друштвено поштовање. Лажирају се величине, признања једни другима фабрикују ортаци. Орљава хорова љубитеља марифетлука фалшира похлепно, имитација живота уприличује се на бини нушићевског позоришта. Краљ Милан поверио се Чедомиљу Мијатовићу једне усамљене ноћи у двору на Теразијама да му је у Србији једини пријатељ – његов пас. То је тзв. друштвена надградња. А у бази 95 одсто сељака са археолошким плуговима и мотикама, одрпани вечно ‘власт’ моле за нешто, у свом јаду су увек експлозивни материјал за веште манипулаторе, затим су ту ћифте, зеленаши, трговци кријумчари и монополисти, нема индустрије, нити капиталиста – не артикулишу странке економски интереси, већ свршени и несвршени студенти са европских универзитета, а на хибриду из аустријско-немачко-руских и турско-патријархалних идеја… Аврамче је био дете свог времена, у њему се мешало све што је ковитлало у друштву које је настајало. Самоук, жељан човечности, у живот је полетео још непунолетан на крилима текстова омладине из часописа ‘Млада Србадија’, упркос томе што су га ‘добри и паметни чиновници’ упозоравали да се не ‘трује тим што пишу усијане главе’. На њему се може изучавати анатомија политичке свести просечног Србина до данас, а таквих нас највише има. Он је пола-пола, и завереник и легалиста, и марковићевац и пашићевац, и социјалиста и радикалац, и јакобинац и хуманиста. Он је прототип вечно лутајућег уклетог Србина и како време каже може бити масовни комуниста, али и масовни радикал, лако друге оптужује за издају и лако се сам премеће већ према томе како га и са чиме убеде. Сви смо ми браћа, само што су му, тако је двојио, радикалци ‘рођена браћа’, а сви остали ‘браћа од стричева’. Радио је оно што се ‘браћа’ договоре. Ево згодне прилике да се ‘курталишу краља Милана’ и зачас Аврамче нађе змајоубице ‘једног Херцеговца и једног Бошњака који су се понудили и хтели да убију краља Милана, упутимо их да иду у Београд’, али београдске вође радикала нису пристале па се тако и не курталисаше краља, и Милан из борбе за радикалски Устав на своју срећу је изнео живу главу. Било је то 1888. године… Запис Аврам почиње са својом рујном младошћу пуном одушевљења, а завршава са убиством краља Александра и Драге 1903. године. И даље није могао да настави. Као да му се рука осушила. Можда је за њега ту био крај српске историје? Радикали су дошли на власт, па нема више? Наравно, он поздравља то убиство, јер је како пише, спасен, враћају га у државну службу. И додаје чувену фразу да су убиства била радосно поздрављена ‘у целој земљи’ и то ‘од свију слободоумних људи, нарочито радикала’. Приметио је да је ‘чак жалосно посматрати како нико чак ни од оних који су обасипани милошћу и влашћу не зажалише за својим не само краљем него за својим добротвором. Такав је свет. То се у свакој оваквој прилици види…’ ипак, партократизован али и истинољубив, у последњој реченици он саопштава да је било официра који су прихватили мишљење Енглеза и енергично тражили да се из војске удаље сви завереници официри – ‘али су они убрзо ућуткани нешто милом, нешто силом’. Завереници су постали конститутивни део српског друштва.“ – Момчило Ђорговић: “Аврам Петровић: Испљувак пун крви“, Данас, 06.06.2014. www.danas.rs/avram_petrovic

[3] “Политички живот Родољуба Чолаковића почиње са убиством. Имао је само 22 године. Криминална прича, коју ће у сопственој хагиографији сам Чолаковић претворити у револуционарну апотеозу, одиграла се 1921. године. Док се одмарао са породицом, читао новине у јавном парку, у Делницама је убијен југословенски министар Милорад Драшковић (48 година), члан Демократске странке. Атентат је пиштољем извршио Алија Алијагић, али га је идеолошки и на своју руку припремио Родољуб Чолаковић са Димитријом Лопандићем. Милорад Драшковић је припадао политичкој елити српске и нове, југословенске државе. Образован на Западу, као млади и динамични министар народне привреде истакао се у царинском рату Србије и Аустроугарске, надмећући се у вештини са министром спољних послова Еренталом и амбасадором двојне монархије у Београду Форгачом. Бриљантних способности укључио се и у утемељивање заједничке државе после рата, комунисте је, међутим, сматрао реметилачким фактором због њихових револуционарних идеја и ослањања на Лењинову Москву. Чолаковић је желео да створи ‘Совјетску Југославију’… Никада није оспоравао да се трудио свим силама и свим средствима да сруши једну државу и у њеном пепелу отвори пут за победу светске револуције чији је животодавни извор био у Москви. Самим тим што је себе назвао револуционаром, сматрао је да му је све допуштено, да је изнад свих људских и божијих закона. Прави је пример балканских револуционарних мистика, образованих на своју руку и онако како њима паше, а убеђених да се друштво може развити применом насиља и прескакањем историјских етапа. Имао је узбуђење, али не и знање… Чолаковићеви родитељи потичу из источне Херцеговине и етос тог подручја понеће и Родољуб. Оца је памтио по томе што је био друштвен, весељак, али спреман да убије ако му неко није био по вољи, или уколико би га изнервирао. Ту жестину наслеђује и син и он је открива на свакој страници књиге о себи. Био је апсолутно неприлагођен новој државној и привредној стварности, својеглав до искључивости, он је свом инстинкту који га је необуздано водио ка ничим спутаној авантури, некој врсти дивљег живота, удомљење нашао у акцији названом револуција, која је легитимисала готово сваку врсту агресије, сваку деструктивност против постојећег реда ствари… Мета њиховог напада био је српски национализам и клерикализам, српска монархија, а циљеви – разарање државе великосрпске буржоазије и ослобађање од њене окупације. Нису се помињале хрватска и словеначка буржоазија, као да нису ни постојале. Та антисрпска линија код хрватских и словеначких комуниста, како је показао Дејан Јовић (у књизи ‘Југославија, држава која је одумрла’), трајаће све до деведесетих и биће трајни заједнички именитељ са њиховим националистима. Исам Чолаковић истиче велико пријатељство и симпатије франковаца у затвору. Оно што је он називао ‘великосрпском хегемонијом’ била је црвена марама за њега, а нарочито су га нервирали ‘Великосрби’ који су истицали ‘српску државотворност’… Родољуб Чолаковић није имао ни дана радног стажа, школу је презирао, како је на суђењу надобудно говорио – положио би он све испите само да је хтео да седне и учи, да троши своје драгоцено време на буржоаске тричарије. Његов живот, међутим, није могао да чека, његови универзитети су били целодневна седења у сарајевској Европи и у загребачкој Казалишној кавани. Ту је постао доктор за сва знања овог света. А цела та запенушана и нарцисоидна реторика о експлоатацији се одвијала у једној заосталој, бедној, сељачкој земљи у којој је и буржоазија била европска сиротиња, а краљ једва састављао крај с крајем. Халуцинантно и хипнотички су се понављале пароле немачких и руских комуниста. Истовремено су из њих исијавали завист и презир према свему што је успешно и вредно у грађанској цивилизацији. За Чолаковића је отац његове девојке обичан ћифта, јер брине о својој ћерки. Исидора Секулић је у својим записима пред Други светски рат запазила да су студенти из Босне показивали велику и отворену завист према својим бољестојећим београдским друговима и да их је то осећање терало у комунистичку партију која је била против оних који имају. Све што се није слагало са његовим ставом Чолаковић је са висока омаловажавао. Он и мисли и пише тоталитарним језиком. И док накнадно исписује ‘Казивања’, он вређа некадашње неистомишљенике. Лепу радницу са зеленим очима у Чешкој која му на пољима после разорног рата трезвено каже да је он са тирадама о класном освешћивању док сви вредно раде обичан ветрогоња, попут залудног рентијера, а да је њен газда много бољи, јер је организовао посао и омогућио им зараду – Чолаковић и после четири деценије назива ‘овцом’. Нечиста савест или дивља уображеност која до смрти не опрашта? Али, у суштини, он и јесте био рентијер. Рентијер револуције и рентијер једног атентата.“ – Момчило Ђорговић: “Родољуб Чолаковић: Рентијер револуције“, Данас, 26.06.2014.  www.danas.rs/rodoljub_colakovic_rentijer_revolucije

[4] Да ли је случајно што су данас у Европи најлибералније, са највише социјалне правде, друштвеног благостања, директне демократије, државе које су на својим заставама задржале крст, попут Швајцарске, Данске, Шведске, Норвешке, Енглеске… Сумњам да ће крст остати на заставама ових држава до краја овог века, и да ће одржати тако висок стандард, али је сада тако – ако погледате заставе европских држава и податке о квалитету живота и степену демократије, видећете да се издвајају заставе са крстом, у већини је, поред крста опстала и монархија, са аристократијом која припада некој хришћанској цркви, то су (још увек) парламентарне монархије.

[5] Као што је Гаврило Принцип, или Милош Обилић, убио страног окупатора, и странци су, да не заборавимо, убијали или (пре) учествовали у организацијама убистава српских владара.

[6] У случају Срба, злочин је поредити Сребреницу, што јесте велика срамота српског народа (у самоспознајном смислу, пред Богом) – са Јасеновцем и Аушвицем.

[7] На пример, зашто ЕУ и САД ћуте док Арапи купују пола Србије, а толико су бучни када су у питању руске инвестиције? Некада се говорило да ЕУ и САД преко православних Срба као непријатеља балканских муслимана заправо желе да покажу муслиманима у Азији да су они пријатељи ислама. Међутим, ако је некада и деловала таква пропаганда, да ли и данас делује?

[8] Београд у време деспота Стефана Лазаревића: https://www.youtube.com/watch?v=QyV8hvUnUbw

Приказ књиге “Изабрана места – конструисање Нових Јерусалима код православних Словена“ Јелене Ердељан (Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета, Београд 2013): “Београда што се тиче, његов престонички програм трајао је тек нешто више од две деценије, док је у њему столовао деспот Стефан Лазаревић (1402-1427). За разлику од Трнова и Москве, он је саздан ‘на урбаној матрици и са програмом заснованим не на националним већ на универзалним хришћанским култовима’.“ www.danas.rs/spoj_nebeskog_i_zemaljskog

[9] “Историчари нису посветитили велику пажњу утицају овог древног хришћанског хуманизма“ – завршава своју књигу “Рано хришћанство и грчка паидеја“ немачки филогог Вернер Јегер, тада као професор на Харварду, 1961. године (Службени гласник, Београд, 2007). Слично се може рећи и за хришћански утицај на италијанску и западноевропску ренесансу.

[10] Радивој Радић: „Деме у Цариграду“, 2008, Encyclopaedia of the Hellenic World, Constantinople,  http://www.ehw.gr/l.aspx?id=10864

[11] “Напетост, између есхатологије и историје, или да кажем оштрије однос између црквене заједнице и нашег модерног плуралистичког друштва, је једно од најважнијих поглавља данашњег сведочења Цркве… Евхаристија остаје основни критеријум било каквог структуралног израза Цркве, једини израз јединства Цркве, и тачка ка којој су упућене све остале Свете Тајне (и наравно свештенство и епископска служба). Због тога се саборност Цркве испољава у потпуности у свакој локалној Цркви. ‘Где год је евхаристијско сабрање ту такође обитава и Христос, ту је и Црква Божија у Христу’. Све ово, наравно, под условом да саборност и општи карактер Цркве нису неповратно изгубљени. Насупрот овоме, према универзалистичкој еклисиологији прва по важности и крајње одлучујућа је улога епископа, чија служба чини истакнут израз јединства Цркве, и у крајњој линији Евхаристија постаје једном од његових функција. Нажалост, ова конвенционална евхаристијска еклисиологија коју је предложио Афанасијев и сви остали, никада није стекла до сада здраву библијску подлогу, и као резултат тога есхатолошку основу. Као додатак овом недостатку, скоро сви римокатолички еклисиолози који су се систематски бавили ‘евхаристијском еклисиологијом’ коју су предложили Афанасијев и остали – наравно без порицања њеног значаја – критикују недостатак доследне синтезе локалног и универзалног, јединства и аутономије… Евхаристија, срце и средиште хришћанске Литургије, је увек схваћена у свом изворном смислу не као култ Тајне, већ као предокус Царства Божијег, као символ и слика алтернативне стварности, коју је Бог Отац зачео пре све творевине у свом тајинском плану (mysterion у библијском смислу), којег уводи наш Господ, и трајно га одржава Свети Дух, као пролептичку манифестацију унутар трагичне стварности историје аутентичног живота заједнице, јединства, правде и једнакости, без практичног раслојавања (сотириолошког и даље) међу Јеврејима и ненабошцима, робовима и слободнима, људима и женама (cf. Гал. 3, 28)… Није случајно да су читава православна теологија и живот, посебно како се ово друго изражава у литургијским службама недељом, усредсређене на Васкрсење. Црква не постоји зато што је Христос умро на крсту, већ зато што је васкрсао из мртвих, тако постајући aparche читавог човечанства… У супротности са овим, ‘универзалистичка еклисиологија’ се карактерише предношћу коју даје историјској димензији Цркве и спољњој структури; а у уској вези са тиме је важност коју она придаје христологији и даље, улози епископа и следствено примату… (Код православних) чак и саборност, крајњи критеријум истине, не може да се одвоји од Евхаристије, већ је међусобно повезана са њом. Патријарси Истока нису били далеко од овакве свесности, када су подвукли да крајњи ауторитет Цркве не почива ни на доктриналној магистерији (magisteria), ни на било којој клирикалној (чак ни саборској) структури, већ на читавом народу Божијем, на евхаристијској заједници. Једино ограничење овог ауторитета ‘заједнице’  је да ‘мноштво’ у црквеном животу не може да дела одвојено од ‘једног’ који је у теолошким терминима икона Христова, односно предстоји у љубави над локалном (епископ), регионалном (архиепископ или митрополит), или универзалном Црквом (папа или Васељенски Патријарх). А ово ‘један’ је, наравно, једини видљиви израз јединства у Цркви. Није само схватање ‘једног и мноштва’ заједнице црквеног ауторитета (magisterium) наговештено евхаристијском еклисиологијом; већ су наговештене такође и далекосежне последице које оно има за мисију Цркве, јер оно чини Евхаристију одскочном даском сведочећег Изласка у свет. Хришћанима је додељено да објављују не склоп датих религиозних убеђења, моралних заповести итд., већ долазеће Царство, Благовести (Јеванђеље = evaggelion) нове есхатолошке стварности, која за своје средиште има распетог и васкрслог Христа, оваплоћење Бога Логоса, и Његов боравак међу нама људима, и Његово непрекидно присуство кроз Светог Духа, у животу заједнице, доживљен у њиховим ‘евхаристијским’ сабрањима. Оно што је, међутим, од још веће важности, је да, осим императива за опште јеванђелско сведочење, есхатолошка еклисиологија позива на мисију која иде изван деноминацијских ограничења, изван хришћанских граница, чак и изван религијске сфере у конвенционалном смислу. Јер њена крајња сврха може да буде једино пројављивање Царства Божијег у његовом величанственом есхатолошком сјају, обновљење ‘домаћинства’ (oikos) Божијег, измирење и излечење човечанства и читаве творевине… Данас више не верујемо, бар у мисионарској теологији, да се световни напредак супротставља божанској икономији, као што се дуго веровало међу фундаменталним (најчешће – али не искључиво – еванђеоским) мисионарима. Једино што Црква мора са сачува нетакнуто је њен идентитет и њен проповеднички глас над историјским процесом.“ – Проф. Петрос Василиадис: “Есхатолошка еклисиологија: изнад конвенционалне евхаристијске еклисиологије“, предавање које је одржано на позив Синодског Одбора за теолошко образовање Руске Православне Цркве, на богословској конференцији у Москви, новембар 2005. године www.verujem.org/eshatoloska_eklisiologija

[12] “За разлику од Западне теологије која католичност схвата у смислу географске, земаљске универзалности, Православље у овом појму чува смисао и осећање пуноће у заједници са Христом. Католичност је пре свега начин живота у заједници. Католичност обухвата сферу онтолошкога или божанскога, а не феноменског или емпиријског. Реч је о унутарњој, вертикалној димензији Цркве, а не о конкретној, хоризонталној. Зато се и ‘рашћење’ Цркве састоји у усавршавању њене унутарње пуноће, унутарње саборности, а не у њеном просторном, географском и бројчаном ширењу. У том смислу, руски богослов Георгије Флоровски пише: ‘Католичност није квантитативна или географска концепција. Она не зависи ни у ком случају од универзалног ширења хришћанства. Универзалност Цркве јесте последица или пројава, а не узрок или основ њене католичности. Универзално ширење или универзалност Цркве само је видљиви знак који није апсолутно нужан. Концепција о католичности не може се мерити њеним универзалним ширењем; универзалност је не исказује тачно.’ Универзалност, дакле, не исказује садржај католичности. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у слању Апостола, као и силазак Светога Духа на Педесетници, него и њен видљиви аспект, институционални, историјски. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида космичку димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве.“ Протојереј Јован Брија: “Речник православне теологије“, www.svetosavlje.org/recnik/K

[13] Коју ових месеци неки напредњаци и квазихришћани желе да врате.

[14] Што не значи, да подсетим, да су сви православци безгрешни, савршени.

[15] Они који су себе називали Совјетима нису били ни Руси ни православци, ако би неко да подсети на освајања Црвене армије, која не би ушла у Берлин да Немци нису кренули да освоје Москву. Са друге стране, православни хришћани вековима су чували Запад од освајачких похода муслимана. Још једна напомена: богата православна традиција у руском народу разлог је зашто совјетски комунизам не можемо поредити са немачким нацизмом, и зашто је погрешно, што се данас ради у ЕУ, изједначавати до краја СССР са нацистичком Немачком.

[16] Што не значи, да подсетим, да су на Западу сви зли, а на Истоку сви добри.

[17] Французи су први германски народ који је примио хришћанску веру, католичку, преко Рима; Чеси, који су учествовали у протестантској побуни против Римокатоличке цркве, у великој мери су били германизовани, и преко Германа, заједно са Германима, стигли до Енглеске.

Француска је остала више католичка него протестантска, више хришћанска него паганска; другачији је био француски романтизам од немачког, можда се зато социјализам појављује међу Французима, а капитализам међу Немцима.

———————————–

 


%d bloggers like this: