Никола Варагић
ПРОМЕНА СВЕСТИ (26. део)
.
Закон ДВА СМЕРА (13. део)
Немачки историчар и философ Освалд Шпенглер након Првог светског рата објављује књигу “Пропаст Запада“, у којој износи следеће: “На проблем нас не доводи питање шта треба да чинимо, или како треба да процењујемо, или за чим треба да тежимо, него увиђање да је ово постављање питања већ по свом облику симптом искључиво западњачког осећања света. Западно-европски човек налази се овде под утицајем једне огромне оптичке обмане, и то сваки такав човек без изузетка. Сви захтевају нешто од других. Изговара се ‘ти треба да…’ са уверењем да се ту одиста нешто у јединственом смислу може и мора да мења, изображава, уређује. Вера у то је непоколебљива. Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса[1]“. Шпенглер је свестан разлике између хришћанског морала и фаустовског морала, али као своје узоре истиче Гетеа и Ничеа. (Сетимо се Берђајева у коме “дионизијски“ морал, као и “фаустовска тежња ка пуноћи живота“, превладaва хришћански морал, светоотачко учење и искуство.)
Да се подсетимо шта сам до сада написао на тему Немаца и Немачке, у којој је фаустовско јаче од хришћанског (светоотачког), која је поново постала главна сила у Европи, која је најутицајнија приликом доношења одлука у Европској унији, и која је самим тим од посебног значаја за Србију и регион:
Иза чувеног немачког “реда, рада и дисциплине“ крије се – робовски менталитет. Лајбниц 1697. пише да се у Немачкој “поданицима не може допустити небоуздана слобода“, јер то поданике води у пропаст као што се коњ са “јахачем лако сруши ако му овај превише олабави дизгине“. Век касније Кант пише да је “весело срце у покоравању својој дужности знак истинитог расположења врлине“, јер се “последње ропско одређење нарави никад не може догодити без скривене мржње према закону“. Хелдерлин се жали да влада “безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, а Хумболт се жали да влада колективизам. Вилхелм Вунт, један од утемељивача модерне психологије, сматрао је да се људско биће може програмирати, попут аутомата. Век након њих, највећи немачки философ тог доба, Мартин Хајдегер, у ректорском говору 1933. године, за време нациста, као нациста, изјављује: “Не смете дозволити да правила и идеје управљају вашим животима. Само Фирер, и једино он, представља садашњу и будућу стварност и закон Немачке“. Још један велики немачки философ, Јирген Хамермас, био је међу нацистима, као вођа курса хитне помоћи у Хитлерјугенду – дакле, као дете. Али, ментори за докторски рад након рата били су му сарадници нациста – један од ментора је био ученик Хајдегера.
Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: “Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Када је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала).
Немци су нехришћански (неопагански) народ жељан освете. Срби као хришћански народ (да подсетим: не као идеално хришћански народ, као безгрешан народ, већ у односу на друге, посебно непријатеље који нас описују као варваре) не желе освету (комунисти који су убијали војвођанске Швабе међу којима су били и обични цивили, међу којима је било и оних који су помагали Србе – довољна је и само једна невина жртва!, међу којима је била и једна немачка девојчица коју је Пекић волео – нису били хришћани, нису разумели Достојевског, ако су га читали), али Немци, као нехришћански народ, увек желе освету. Зашто је Немачка након 1989. године подржала независност НД Хрватске и Словеније? Шта су Срби лоше радили Немцима након Првог и Другог светског рата? Са Немачком су успостављани нормални односи, у српским школама учио се немачки, купована је немачка роба, Срби су одлазили на рад у Немачку, Немци су долазили као туристи у Југославију. Само су у партизанским филмовима Немци лоше пролазили, у стварности – није било негативности према њима (имајући у виду размере немачких злочина над српским народом – међу Србима нико није тражио зуб за зуб). Шта раде Немци – који су за једног убијеног Немца-војника убијали сто Срба-деце у Крагујевцу у Другом светском рату – након уједињења две Немачке и краја Хладног рата? Немачка одмах подржава старе нацистичке савезнике на Балкану, од усташа до албанских фашиста и исламиста, Немачка шаље авионе да бомбардују Србију, Немачка поново има своју окупациону зону, са својим војницима, на територији Србије. Све је то одлично знао Швајцарац Арчибалд Рајс када је 1928. написао (“Чујте Срби“): “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили“.
Прошло је тринаест годин након ових речи Арчибалда Рајса и Немци су почели да се свете Србији – 6. априла 1941. бомбардују Београд и окупирају Југославију. Поражени су и у Другом светском рату. Онда су, када је дошло до рушења Берлинског зида и распада СФРЈ опет кренули у осветнички поход. Немачка је најодговорнија за распад СФРЈ. Немачка је прва признала НД Хрватску и Словенију. Немачка је уцењивала своје савезнике унутар Нато алијансе и ЕЗ да признају НДХ и Словенију. Тада настаје немачка Европска унија коју људи све више зову Четврти рајх. Немачка је више од САД желела бомбардовање СР Југославије и Београда 1999. године (САД су, сигурно, више од Немачке биле за инвазију на Ирак, али за нас је то мање важно). Од Срба су у последње две деценије направили највеће негативце, српске злочине представили су већим и од нацистичких и од усташких. У америчким филмовима сада су Срби негативци које главни јунаци убијају. То су резултати немачке пропаганде, коју су усвојили њихови савезници широм Запада. У томе су им помогли Срби који су се баш по том сценарију понашали, који су водили такву политику – неко зато што је био плаћен да то тако ради, а неко зато што је глуп, или зато што није хришћанин.
Зато могу да одговорим на питање Срђана Цветковића из текста “Зашто кажеш ‘два тоталитаризма’, а мислиш само на један?“ – Берлински зид јесте пао да би Кристална ноћ изгледала мање мрачно. Ево тог одличног запажања поменутог аутора са сајта Пешчаник (преносим цео текст):
“У званичној међународној култури сећања 9. новембар је уписан у календару комеморација као Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма. Међутим, судећи по масовним медијима и друштвеним мрежама, много важније за јавну и масовну културу сећања било је обележавање годишњице пада Берлинског зида: у медијима се писало и говорило претежно о томе, а фејсбук странице и твитер осванули су засути разним тријумфалистичким ‘постовима’ и твитовима у славу тог догађаја. У информацијама о томе шта се обележава 9. новембра тек на споредном месту помињано је и обележавање борбе против фашизма и антисемитизма, које се тог датума обележава у знак сећања на погром Јевреја у Немачкој 1938. године, у историју уписан као Кристална ноћ. Другим речима, сећање на пад Берлинског зида добило је видљиву предност над комеморацијом догађаја који је до сржи оголео природу фашизма, неупитно највећег и ни са чим упоредивог зла које је задесило човечанство у његовој целокупној историји. Неупитно, разуме се, осим ако питате фашисте и њихове отворене или прикривене симпатизере али и (нео)либер-игноранте, тзв. антитоталитаристе.
Наиме, ако су Берлински зид и Кристална ноћ симболи ‘два тоталитаризма’, шта нам говори појава тако масовно присутне комеморације пада Берлинског зида, уз истовремено тек успутно помињање или чак потпуно игнорисање Кристалне ноћи? Говори нам да се и у овој прилици, као и годинама уназад када је реч о овом датуму, још једном на делу показала сва беда и морбидност културе сећања која је кроз причу о ‘два тоталитаризма’ прошверцовала искључиво антикомунистичко оргијање, затим омаловажавање и исмевање (укључујући и карикатурално первертовање) антифашизма, културе сећања која је омогућила растућу неосетљивост на све присутнији расизам, уз препотентно мудријашење о томе како је опасност од фашизма само химера анахроних левичара – стаљиниста. Тај оргијастички антикомунизам, када би био праћен заиста једнаким (дакле макар једнаким, а требало би, дакако, и далеко оштријим!) одијумом према фашизму и отпором према његовим данашњим назнакама, дериватима и оживљавањима, био би идеолошки некако и разумљив (иако ништа мање одвратан, јер је и еквидистанца историјски и етички неприхватљива). Међутим, еквидистанца према два тоталитаризма, како се сјајно види на примеру 9. новембра, у стварности не постоји. Отуда је тобожња ‘антитоталитарна’ скаска тек ‘царево ново одело’ масовне културе сећања, коју легитимизује још понеки либерални идеалиста; безбрижно се са њом идентификују неопрезни и наивни, неуморно је експлоатишу борнирани антикомунисти, а капитализоваће је, на крају, фашисти. Због свега тога такозвани ‘антитоталитарни’ поредак сећања, који је перверзно изједначио комунизам и фашизам, погрешан и опак већ у самој основи, у облику у којем се де факто манифестује, није само одвратан (што је идеолошка и етичко-естетска квалификација), није само неисторичан, већ је пре и изнад свега опасан.
На неки начин, срећна је околност да се 9. новембра поклапају баш ове две годишњице, јер избор онога што се ставља у фокус јасно сведочи о опредељењу друштва и појединца. Стављање у средиште пажње пада Берлинског зида, уз игнорисање Дана борбе против фашизма и антисемитизма значи или нимало ‘блажено’ незнање и неразумевање (као последица антикомунистичке хистерије) или јасну опредељеност за фашизам. Зар је Берлински зид пао зато да би Кристална ноћ изгледала мање мрачно?[2]“
Управо је, док ово пишем (средина новембра), у једном српском недељнику изашао интервју са немачким нобеловцем Гинтером Грасом, у коме је, поводом подршке коју је дао за бомбардовање Савезне републике Југославије 1999. године, изјавио: “То има своју предисторију. Ту је било Косово у коме је Србија спроводила терор над албанским становништвом и ја сам био за то да то мора да се оконча. Био сам међутим против бомбардовања Србије и Београда, поготову када су те чувене колатералне грешке узеле маха. Да данас стојим пред тим избором рекао бих ‘не’ бомбардовању. Требало је предвидети да ће акцију предводити Америка, да се неће зауставити на Косову и да ће се проширити на Србију. То је била моја погрешна процена, данас бих се са додатним искуством са америчким војним интервенцијама и њиховим последицама залагао против бомбардовања“. Остало је да су Срби спроводили терор над недужним Албанцима. О СФР Југославији је изјавио: “То је била једина комунистичка земља у којој су објављиване моје књиге једна за другом. Већ и по томе се разликовала од свих држава Варшавског пакта[3]“. (Неки српски писци нису били те среће.) Иако је Грас био припадник нацистичке СС јединице током Другог светског рата, као прави немачки националиста, сву одговорност, као и већина Немаца, и припадника осталих народа Западне Европе, за бомбардовање СРЈ, распад СФРЈ, и остале “хуманитарне интервенције“ широм света, пребацује на САД – чија је одговорност несумњива, али ништа мања него Немачке (и већине држава ЕУ). То су, дакле, приче са малу децу. Овим не тврдим да је сам Гинтер Грас злонамеран према Србима и да се прави необавештен о предисторији сукоба на простору СФРЈ, већ да на једног добронамерног и обавештеног Немца још увек долази превише србофоба (и русофоба) на које утиче пропаганда западњачке (антихришћанске) елите, који могу у једном тренутку постати (поново) веома ратоборни. Немачка жели да се ослободи окупације САД и Велике Британије, са којом је већ договорено да британски војници потпуно напусте територију Немачке (тако ће бити и са војницима из САД), да би сама, за једно 20 година, могла да окупира Србију и Украјину, односно – целу источну и југоисточну Европу – одакле жели, у складу са својом фаустовском културом, да избаци Русију и Турску. У Немачкој сада не постоји подршка да се овај део Европе окупира војно, али постоји подршка да се спроводи економска окупација. Сутра ће “економски патриотизам“ подразумевати војну заштиту (војну интервенцију због) економских интереса ван Немачке. Тако ће већина Немаца да умири своју савест. Ништа се у Немачкој није променило од времена Шпенглера и Рајса (још једном Рајсова порука: “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили.“).
Освалд Шпенглер је био немачки ултранационалиста, није био, да употребим модерну кованицу – аутошовиниста. Немачку је сматрао делом Запада. Он није желео пропаст Запада. Он је био прави Западњак, и као такав гледао је на православне Словене (Русе и Србе) као (тада скоро) сваки Западњак, попут оног немачког социјалдемократе и “пацифисте“ који је изјавио: “Када је реч о борби против руског царизма… ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Шпенглер овако описује Западњаке (“Пропаст Запада“): “Западно-европски човек налази се овде под утицајем једне огромне оптичке обмане, и то сваки такав човек без изузетка. Сви захтевају нешто од других. Изговара се ‘ти треба да…’ са уверењем да се ту одиста нешто у јединственом смислу може и мора да мења, изображава, уређује. Вера у то је непоколебљива. Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину…. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада“. Шпенглер, међутим, описује Западњаке и на следећи начин: “Целокупна фаустовска етика је једно стремљење ‘навише’: усавршавање нашег ‘ја’, морални рад на нашем ‘ја’, оправдање нашег ‘ја’ вером и добрим делима, поштовање према ‘ти’ у нашем ближњем ради свог сопственог ‘ја‘ и ради свога блаженства, од Томе Аквинског све до Канта, и најзад оно највише: бесмртност нашег ‘ја’. То је баш оно што прави Рус као ташто и што презире. Руска безвољна душа, чији је пра-симбол бескрајна равница, треба да ишчезне и да се изгуби у свету браће, у свету хоризонталном, служећи и живећи безимено. Мислити на ближњега полазећи од себе, морално дизати себе љубављу према ближњем, хтети испаштати за ‘себе’ – то је за ту душу знак западњачке таштине и злочин… Фаустовска култура је победила све географско-материјалне границе; она је покушала да достигне северни и јужни пол без икакве практичне сврхе, само ради симбола; она је, најзад, претворила сву земну површину у једну једину колонијалну област и привредни систем. Оно што су хтели сви мислиоци почев од Мајстора Екхарта до Канта – да свет ‘као појаву’ подвргну захтевима за моћи нашег ‘ја‘ – то исто су чинили сви велики вођи почев од Отона Великог до Наполеона. Безграничност је била права сврха њихове амбиције“.
Упоредите реченице написане пре 90 година од стране немачког философа, са овим реченицама, написаним крајем новембра 2014. године, од стране немачког новинара: “Зар неко воли Русе? То се никако не уклапа у нашу слику света. Волкер Рухе је недавно изјавио: ‘Не знам никога на свету ко жели да усвоји руски систем’. Ту проговара западњачка надутост. Што је Запад арогантнији, самоуверенији, незаинтересованији, то је исмејани ‘руски систем’ привлачнији за оне на европској маргини. Тако нам и треба, када су нам Бугари лењивици који паразитирају на нашој социјалној помоћи… Ако руског председника у прве три секунде разговора не назовете светским злочинцем, постајете одговорни за анексију Крима и руске антигеј законе. Врла нова форма јавног испитивања личних уверења… Русија намерава да ограничи агресивно ширење западне сфере утицаја. Запад просто неће да се одрекне свог добро увежбаног незнања, јер је оно услов за опстанак фикције да смо ми од бољег материјала него Руси. Само тако можемо да наставимо да моралишемо док спроводимо политику силе[4]“. Верујем да је данас више Немаца попут овог новинара, него пре 90 година, али је опет већина уверена да су Западњаци “бољи материјал“ од православних Словена[5]. Што се тиче разумевања и познавања православља, односно хришћанства, све је исто још од времена Гетеа и Канта, а не Шпенглера – који мисли да разуме “руску безвољну душу“ која живи “безимено“. Човек фаустовске културе не разуме православце, исихасте, не познаје хришћанску веру. То не значи да нема оних који разумеју, то не значи да данас на Западу нема хришћана, али су они у мањини, више као изузеци.
Борислав Пекић, у већ цитираном другом тому “Године које су појели скакавци“, подсећа на пример окупиране Данске за време Другог светског рата, када су Немци наредили да сви Јевреји носе жуте траке око руке. Дански краљ је рекао да ће у том случају и он носити жуту траку, па су сви Данци сутрадан изашли на улице Копенхагена са жутом траком, да би дан касније немачка команда повукла то наређење. Онда Пекић исправно, у свом стилу, закључује: “Данци су одувек били Аријевци, срце германске расе. Ми смо то постали декретом, кад се за част нико паметан није отимао, и кад је већина ‘првобитних’ аријеваца већ била мртва. Да је после наредбе од 31. маја 1941. Београд на улице изашао са жутим тракама, Немци наредбу не би повукли. Једноставно би њоме и нас обухватили. Или стрељали талце. Да ли би Његово данско величанство и дотле у срчаности ишло?“.
Све написано за Немце и Немачку важи и за остатак Запада. Не мислим да су Немци гори од свих осталих Западњака. Оно што су Енглези, Французи, Италијани, Шпанци, Белгијанци, Холанђани… радили у Африци, јужној, средњој и северној Америци (па онда као Американци) пре 20. века, Немци су радили у Европи у 20. веку. Оно што су Енглези радили са Африканцима и Индијанцима, Немци су радили са Јеврејима и Србима. Оно што Западњаци данас раде Србима, раде и другим народима на другим континентима. Немци су због близине највећа опасност по Србе – у два светска рата Немци су убили толико Срба да је постао неизвестан опстанак српског народа. Ко би у 20. веку населио ову земљу да је нестала Србија? На крају 20. века Немачка је помогла етничко чишћење Срба из РСК (НДХ) и са КиМ. Велика Британија је савезник Србије само када је Немачка нападне, а ни тада није прави савезник. Енглески писац Харолд Пинтер тврди да је обим “наше индоктринације бриљантан, чак духовит, веома успешан чин хипнозе“. Зар није већина Британаца током деведесетих насела на пропаганду о “злим“ Србима? Зашто су тако лако убеђени, изманипулисани? О тоталитаризму у Великој Британији пре Пинтера писао је и Орвел, и многи други. У САД, о САД, слично мисле људи попут Пол Крејг Робертса или Ноама Чомског. Француска такође није савезник Србије – у 19. веку била је на страни Турске, у Првом светском рату помогла је Србију тек после ултиматума руског цара Николаја Другог, подржала је, као и остатак Запада, комунисте након 1945. (уз изузетак који је донекле представљао Шарл де Гол), следила је Немачку у растурању СФРЈ, следила је САД у бомбардовању СРЈ, прва је у ЕУ признала независност “државе“ “Косово“. Сада Француска одбија да испоручи Русији војне бродове које је правила по руској поруџбини и по уговору између две државе. Исто важи за “неутралну“ Швајцарску, која је појачала антируске санкције због ситуације у Украјини – одлука је донета у вези са ситуацијом у Украјини “и прати одлуке ЕУ“[6]. Ако Западњаци тако добро познају своју историју, како се догодило да деведесетих “забораве“ на чијој страни су Срби били у светским ратовима, а на чијој они које су деведесетих подржали (не спорим да је за то заслужна и српска елита која је тада водила Србију)? Како не знају ко су они које сада подржавају у Кијеву? Како се већина Западњака тако лако може “хипнотисати“, “индоктринирати“, ако су они тако слободноумни? Сетимо се и текста о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну: “За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом… нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана (је) за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја[7]“. Упоредимо та запажања са недавним резултатима гласања у УН: САД, Канада и Украјина једине су земље које су на заседању Генералне скупштине УН гласале против руског нацрта резолуције која осуђује хероизацију нацизма. Још 55 делегација, између осталог ЕУ, суздржало се од изражавања свог мишљења по датом питању. Резолуција између осталог осуђује покушаје одрицања Холокауста, позива да се осигура општа ратификација и ефикасна реализација Међународне конвенције о ликвидацији свих облика расне дискриминације. У документу се изражава забринутост глорификације нацистичког покрета и бивших чланова организације Вафен-СС. Све то се заснива на принципима које су УН усвојиле од доба завршетка Другог светског рата и Нирнбершког трибунала. Али у последње време низ земаља одступа од тих принципа. У Украјини борци Националне гарде стављају свастику на униформу. У Балтику дан ослобођења од нацистичких окупатора је проглашен даном жалости[8].
Kнез Николај Сергејевич Трубецкој, оснивач фонологије, савременик Шпенглера, двадесетих година 20. века, када је и Шпенглерова књига “Пропаст Европе“ постала популарна, када настаје и Франкфурста школа чији припадници су и Адорно и Бењамин, пише у својој књизи “Европа и човечанство“: “При оцени европскога космополитизма треба увек имати у виду да су речи ‘човечанство’, ‘општељудска цивилизација’ и њима сличне крајње нетачни изрази и да се иза њих скривају сасвим одређени етнографски појмови. Европска култура није култура човечанства. То је производ одређене етничке групе… Под ‘целим светом’ у Риму су, наравно, подразумевали orbis terrarium, то јест народе насељене око Средоземног мора, или на њему гравитирајућим подручјима, који су услед сталне међусобне комуникације изградили низ општих културних вредности и који су се, на крају, ујединили благодарећи нивелирајућем утицају грчке и римске колонизације и римске војне владавине. Било како било, античке космополитске идеје постале су у Европи основ образовања. Павши на погодно тло несвесног осећања романогерманског јединства, оне су изродиле теоријске основе такозваног европског ‘космополитизма’, који би правилније било отворено звати опште романогерманским шовинизмом. Ето реалних историјских основа европских космополитских теорија. Психолошка основа космополитизма је, дакле, као и основа шовинизма. То је врста оне несвесне предрасуде, оне посебне психологије, коју је најбоље назвати егоцентризмом. Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића. Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу бића којима сам припада, овај човек сматра најсавршенијом[9]“.
Недуго након њих, током окупације нациста, отац Јустин Поповић предаје ученицима, а затим, након рата, док комунисти стварају “култ личности“, док од себе стварају идоле, када су умислили да су богови, објављује “Светосавље као философија живота“, где овако описује Запад: “Европска култура почива на човеку као на темељу… Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога… Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!… Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом… Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола… Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда – не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постоји само анархија. И заиста, стварност је над стварностима, да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити анархист, a прексутра нихилист. A је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам[10]“.
Каква је “руска безвољна душа“ која живи “безимено“, како су то мислили људи попут Шпенглера, али и Берђајева (велики број Руса и Срба, посебно унутар елита, како сам већ истицао, не познаје православно хришћанство, не зна шта је исихазам, боље познаје и више припада фаустовској култури која је “укорењена у просветитељском пориву доминације над природом“ и против православља користе исте аргументе, исто знање, као и људи са Запада, као што је Тејар де Шарден[11]), каква је православна и светосавска култура, најбоље описује Св. Јустин Ћелијски: “He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. ‘Оно неће доћи да се види, – објавио је Спаситељ. – Нити ће казати: ево га овде или онде! Јер, гле, царство Божије је унутра у вама’ (Лука 17, 20-21), унутра у души Богом створеној и боголикој, у души освећеној Духом Светим. Јер је ‘царство Божије правда и мир и радост у Духу Светом’. Да, у Духу Светом, не у духу човековом (Рим. 14, 17). Оно може бити у духу човековом онолико, колико човек испуни себе Духом Светим помоћу еванђелских врлина. Зато је прва и највећа заповест светосавске културе: ‘Иштите најпре царства Божијег и правде његове, и ово ће вам се све додати’ (Матеј 6, 33), то јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна, одело, обиталиште (Мат. 6, 25-32). Све је то само додатак царству Божијем. А култура Запада иште најпре тај додатак. У томе је њено незнабоштво, јер, по речи Спасовој, незнабошци ишту најпре тај додатак. У томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном за свагда: ‘He брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете га обући … Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Heгo иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све додати’ (Матеј 6, 25; 32-33; Лук. 12, 22-31)… Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка, да је потреба над потребама – одрећи се свих потреба, и одлучно поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим, упражњавањем еванђелских подвига… Знате ли шта значи: бити светосавски православан? – To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са похотом бори се – постом и молитвом; са гневом бори се – кротошћу; са гордошћу бори се – смерношћу; са смрћу бори се – бесмртношћу; са ђаволом бори се – Богом!… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе, јер је у Светој Гори двадесет година душу своју прерађивао еванђелским подвизима, и тако израдио из себе највећу, најбесмртнију и најчаробнију личност у историји нашег народа. Он је души нашој пропутио пут из смрти у бесмртност, из времена у вечност, и повео је путем богочовечанске, православне културе[12]“.
***
У децембру 2013. објавио сам текст “Срби између Берлина и Москве“. Преносим овде цео текст, имајући у виду развој ситуације у Украјини и догађаје око (неуспешног) постављање табли са ћирилицом у НД Хрватској (али и да ли је Русија постала ближа, да ли само од одлуке српског народа на референдуму зависи да ли ће Србија постати део Евроазијске уније), у ових годину дана, од децембра 2013. до децембра 2014:
У Србији је веома јак германски лоби. Веома је јак и руски лоби. Постоји и лоби који пропагира сарадњу између Немачке и Русије. Ти људи виде Србију у савезу са ове две државе (које ће, по њима, ускоро формирати нов европски савез). То се потврђује градњом Северног и Јужног тока, који су заједничка инвестиција Немачке и Русије.
- Да ли је реално да Немачка и Русија формирају (војни) савез? Није реално. Из више разлога.
- Да ли би Срби на Балкану, ако би се формирао такав савез, и ако би Србија приступила таквом савезу, стекли више права и слобода, посебно у РСК и КиМ? Не би. Статус Срба у Крајини (НДХ) и на Косову и Метохији не би био бољи. Потребно је да се догоде још неке промене у свету, али пре свега у Србији. Данас су у Србији на власти људи који не воде рачуна о српском народу у РСК, КиМ, БиХ, Македонији и Црној Гори.
- Да ли је могућ германско-руски савез на Балкану без договора између Католичке и Православне цркве? Тешко. Да ли би то био наставак екуменизације и унијаћења? Вероватно.
- Да ли су усташе из НДХ сада савезници православне Србије само зато што су на референдуму изгласали да не дозвољавају хомосексуалне бракове? Усташе не могу бити савезници Срба у било ком облику, на било који начин. Да ли ће исти ти припадници усташког покрета и хрватске католичке цркве који су организовали референдум против геј бракова сада организовати референдум са циљем да се забрани ћирилица? Хоће. Мoжда неће одмах да не би били провидни. Да ли би се усташе другачије понашали ако би дошло до савеза између Немачке и Русије? Не би, наставили би све по старом. НДХ би ушла у сферу утицаја Немачке, а једног дана би у германској сфери утицаја могла бити и Војводина. Нису Руси Немцима потурили Лењина, већ Немци Русима. Па су Британцима Немцима потурили Хитлера. А онда су Руси (са Британцима) потурили Србима комунизам и титоизам.
- Да ли би савез између Немачке и Русије спречио Немачку, Аустрију, Мађарску, НДХ и Ватикан да подстичу сепаратизам и продају ораница у Војводини? Такви процеси би и даље били подстицани.
Занимљиво је да и припадници германског и припадници руског лобија у Србији говоре да “неутралност нема смисла и није могућа“, да се свако мора “одредити“, те да ЕУ или ЕА “нема алтернативу“, и то док пропагирају савез између Немачке и Русије. Разумем да се морамо определити ако су објавили рат, или се припремају за рат… На пример, ако би дошло до рата између Русије и Немачке да ли би на страни Немачке био цео Запад, заједно са САД? Односно, ако би дошло до рата између Русије и САД да ли би на страни САД ратовале све чланице Нато, са Немачком на челу? Шта би Србија, на војном плану, могла да представља у таквом сукобу ако би била “опредељена“ (наравно, за Русију)?
Следећи светски рат, ако до њега дође, неће бити “копнени“ рат, неће бити “пешадије“, то ће бити “свемирски“ рат вођен из ваздуха и океана са ракетама (из авиона, сателита, бродова и подморница), нуклеарним и хемијским оружјем, можда и неким ласерским и електромагнетним системима у будућности… тако да ће улога Србије, у војном смислу, бити безначајна, за било коју страну у сукобу… Пре сто година људи су се рађали поред пушке, из пушака су учили да пуцају и деца и жене, данас већина људи не служи војску, формирале су се генерације међу којима већина појединаца никада није држала неко оружје у руци, тако да нико не може да покрене велике “копнене инвазије“ у стилу Александра Македонског, Атиле, Османлија, Наполеона или похода нациста на Русију, Балкан и Африку истовремено. Можда би то могла једино Кина, али је Кина далеко од Србије и далеко од покретања таквог похода.
Да ли је реално да дође до сукоба између ЕУ и ЕА и да то остане локални (европски, континентални) сукоб? Да ли је могућ рат између САД и Русије а да тај рат не “запали“ цео свет? Јасно је да свет после таквог рата не би био исти – неће се наставити живот људи као после Првог и Другог светског рата. Све ће бити другачије, и нико не може да предвиди како би свет изгледао после тога, чак ни они који тај рат желе и припремају.
Данас је бесмислено причати о војној опредељености Србије јер Србија нема војску. За почетак, потребно је да Србија има војску.
Ако се српски народ, грађани Србије, определе за војну неутралност, ако одустану од уласка у ЕУ и Нато, а не желе ни да буду део Евроазије – да ли ће се ЕУ и Русија удружити и уништити Србију? Да ли ће Нато, уз тиху сагласност или вербално противљење Русије, поново бомбардовати Србију, али овога пута као демократску државу? Наравно да нико неће бомбардовати демократску Србију. Такође, неће Русија увести санкције или одустати од Јужног тока кроз Србију ако Србија неће да буде део Евроазије. Да ли ће признати “Косова“? Неће. Ако Србија неће да буде део Евроазија, али неће ни да буде чланица ЕУ или Нато, неће ЕУ и САД увести санкције демократској Србији. Сигурно да унутар Запада постоје центри моћи који би то хтели и који ће наставити са притисцима на Србију, али ако је Србија демократска држава коју воде паметни и храбри људи њихови планови неће бити оствариви. Ако Србија не постане део ЕУ или ЕА то не значи да ће постати део новог Османског царства које ће Турска покушати да обнови до краја 21. века. Можда до краја века настане Српска Империја. Зато Срби треба да се посвете уређењу и развоју Србије и треба водити разговоре и преговоре са народима у суседству, са држава у окружењу, тражити мирна решења за сва нерешена питања и покушати да се до тога дође са што мање уплива треће стране (држава и центара моћи који се налазе ван Балкана). Ту су и највећи изазови за безбедност Србије и то је оно са чиме може да се носи српска војска у време мира, па и ако дође тај тренутак да морамо бити војно “опредељени“ уколико почне Трећи светски рат. Србија не може да учествује у “свемирском“ рату између великих сила, али може да носи са војним претњама у региону. Украјину данас не деле ЕУ или Русија, Украјину данас деле сами Украјинци. Нису на трговима Кијева Немци или Руси (из Русије), већ сами Украјинци. Један део Украјинаца жели у ЕУ, други део жели у Евроазију и више нико не жели независну Украјину. Када би Украјинци били сложни, Украјина би напредовала чак и ако би остала и ван ЕУ и ван ЕА.
Русија је традиционалан и природан савезник Србије. То је била и то ће остати. Са Русијом треба развијати још боље односе у економији, култури, науци… Међутим, велики број Срба, и грађана Србије, не жели да Србија постане “руска губернија“. Преговори о чланству Србије у Евроазију нису почели, Србија није добила позив (Евроазијска унија је најављена од 2015. године, Украјина још није приступила Царинској унији са Русијом), нити постоји већина у Србији која то жели. Зато је важно да се не стварају поделе. А поделе се неће стварати ако русофили или еврофили не буду искључиви у “безалтернативности“ и “опредељености“. Дакле, потребно је да и еврофили стану са тзв. интеграцијом у Европску унију (која сигурно неће примити Србију пре 2020. године). Сада владајућа елита води преговоре о чланству Србије у ЕУ а да за то нису добили подршку народа. Већина грађана Србије није за улазак Србије у Европску унију (и Нато). По мом мишљењу, на референдуму не би прошао ни предлог да Србија постане део Европске уније, ни предлог да Србија постане део Евроазијске уније.
Србију би данас у Европску унију или Евроазијску унију могла да уведе само тоталитарна власт, која неће спроводити вољу народа. Међутим, нико од њих у томе не би успео, јер би изазвао дубоке поделе међу Србима, међу грађанима Србије (као што сада украјинска елита ради у Украјини). Зато, по мом мишљењу, у овом тренутку треба одбацити сваку врсту интеграције Србије у било који “блок“ и посветити се обнови државе. То је могуће и ако останемо “неутрални“. По мени, то је једини начин, да се Срби и сви остали грађани Србије посвете развоју Србије.
Као “неутрална“ држава Србија неће бити ван света, неће постати “црна рупа“. То је илузија (или ширење страха) да би “неутралну“ Србију сви заобилазили – да Јужни ток не би пролазио кроз Србију и да би Гаспром изашао из НИС-а, да Немачка не би извозила технику у Србију, да би се повукле француске банке, да Турци не би путовали кроз Србију за Немачку и обрнуто, да би Фиат напустио Крагујевац, да Кина не би улагала, да би Филип Морис и БАТ напустили Ниш односно Врање, итд. Такође, ако Србија има производе који могу да прођу на светском тржишту, ти производи ће наћи пут до купаца. Зато, “не бој се, мало стадо“ (Лк. 12:32) и будимо домаћини тако “да не зна левица шта ради десница“ (Мат.6:3-4).
О англоамеричким, француским, јеврејским, турско-арапским, кинеским и осталим лобијима и њиховим сударањима и укрштањима са интересима германског, ватиканског и руског лобија у Србији и албанским, бошњачким, бугарским, грчким и мађарским интересима са српским и интересима великих сила на Балкану – други пут. (Делом сам већ писао о томе на другим местима на блогу.)
Још једна ствар везано за тему – Берлин (са њим и Рим) и Москву – пре него што се пређе на додатак који служи за развијање синтетичког мишљења, јесте разлика у односу на пре 100 и 70 година:
- Русија је данас поново православна држава
- у Немачкој је јак антинацистички и пацифистички лоби
- нови папа је ван Европе, из Јужне Америке са којом Србија и Русија имају добре односе
Међутим, положај Срба у НДХ (и КиМ) није бољи, сваки дан је све гори. Нису за све други криви, велики проблем је и у (званичном) Београду.[13]
То сам написао пре 11 месеци. Да Немачка не може бити стратешки партнер Русије све више Руса схвата, и све се више појављују текстови попут овог – “Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД“, у коме аутор Антон Хашћенко пише: “Као што показују догађаји последњих месеци, па и укупна историја односа између нас и ‘цивилизованог света’, ми немамо и никад нисмо ни имали утицајне пријатеље на Западу, па отуда Русију (ни царску, ни совјетску, ни данашњу) још никада нису признавали за своју… Нисмо ми ти који водимо ратове по целом свету, убијамо десетине хиљада људи који ништа нису криви, нити подржавамо терористе кријући се иза парола о демократији… Да ли је могућа данас или у догледној перспективи наше право пријатељство са Великом Британијом или Француском (САД чак нећу ни да помињем). Тешко! Треба коначно скинути ружичасте наочари и ићи својим путем, решавати своје унутрашње проблеме (економске, социјалне и остале) без обазирања на мишљење оних који данас напросто нису способни да нам буду пријатељи. Истовремено треба одустати од копирања оним западних решења и праксе који су туђи нашој менталности и култури… Чинило се да би наш савезник могла постати Немачка. Али, авај, без обзира на сву своју економску моћ и заједничке интересе са нама, политичке елите те државе, које су формиране под будном контролом Запада после Другог светског рата, све до данас се нису ослободиле комплекса европске инфериорности и боје се да их неко не осумњичи да нису предане изабраном курсу. Из овог угла гледано, политичка оријентација немачких елита – поводом поимања свог места у западној хијерархији – мало по чему се разликује од свести оних који су дошли на власт у Кијеву… Морамо помагати пријатељима Русије, окупљајући око себе присталице по свету, а сарађивати са западним светом ослањајући се искључиво на хладнокрвне рачунице[14]“. Други Рус, Максим Соколов, овако пише: “Већ је много година откако је хегемонија Немачке неспорна и она гвозденом вољом управља евро-унијским провинцијама – питајте бар Грке. Проширење ЕУ у правцу Украјине потпуно се уклапа у логику садашњег Drang nach Osten… Старомодни В. В. Путин – уз то и германофил – могао је да се поведе давном идејом: ‘Постојао је савез три императора (у данашњој варијанти два), и Европа је мирно живела – не као сад, са овим савезом са париским циркузантима’. Немачко-руска алијанса теоретски би могла да постане сасвим пријатељски савез који Европи обезбеђује мир, али како треба да изгледа прелазак од Четвртог рајха на савез два императора, нико не зна, а најмање од свих фрау канцеларка. Зашто се излагати несигурности, боље је и даље јачати снагу рајха у алијанси са атлантским савезницима. То је читава одгонетка гнева владајуће фрау[15]“.
Ово није напад на Немачку (волео би да грешим у вези свега што пишем), није у питању мржња или освета према Немцима (и Аустријанцима), већ покушај да се оним наивним Србима, који нису спремни да се продају ни за евре (а не само за доларе), објасни права природа Европске уније у којој ће се за пар деценија Немачка питати као САД пре пар деценија. Немачка – за Србију – постаје већа опасност од САД. За пар деценија Немачка ће бити још моћнија, а САД слабија држава – можда ће се САД распасти на више држава. Они који се највише боре против САД остали су у времену када је та држава била једина суперсила. Они који говоре да је настао мултиполаран свет, о САД и даље говоре као о јединој суперсили, светском хегемону. САД то више нису. Русија је толико ојачала да сада отвара војне базе широм света, њени авиони лете и око САД. Кина је постаје највећа економска сила на свету. Немачка је преузела контролу над Европском унијом. Пре 20 година Француска је била посредник између Србије и Немачке, данас Немачкој није потребан такав посредник. Унутар Немачке јачају ултранационалисти. У Турској, која је део Нато алијансе, кад сретну војнике САД на улици крећу са линчовањем тих војника. Аргентина и Бразил воде своје, независне од САД и Запада, политике. Немачка, и без притиска САД и Велике Британије, подржава фашистички режим (старе савезнике) у Украјини. Либију су бомбардовали авиони Француске и Велике Британије, уз велику подршку Италије и Шпаније (односно нафтних компанија ових држава) – у освајању Либије САД имају минимално учешће. Јапан почиње да сарађује са Русијом. На Балкану, у наредној деценији, Немачка ће постати главни колонизатор и окупатор (када на власти буде, на пример, Алтернатива за Немачку). Немачки нови поход на Исток није данас почео. Русија ће повратити контролу над већим делом Украјине, повратиће Кијев, Кијев ће постати поново руски град. Турска ће још више ојачати. Онда ће доћи до великог ривалства између Немачке, Русије и Турске на Балкану. Све мање утицаја на Балкану имаће САД, Велика Британија и посебно Француска. За пар деценија и Кина ће на Балкану имати више утицаја од ове три државе. Настаће мултиполаран свет које и најобичније око може да види и више нико то неће порицати. То значи да ће одговорност и за оно лоше бити подељена, више неће моћи сва одговорност за сво зло овог света да се пребацује на САД као јединог “светског полицајца“. Посебно ако дође до распада САД, поделе САД на више држава.
Све ово може да крене и неким другим током ако дође до великог светског рата. Запад жели да задржи доминацију. Немачкој смета јака Русија да би владала у источној Европи и на Балкану, САД смета јака Кина. САД више брине успон Русије и Кине, него Немачке. Великој Британији сметају јака Кина и јака Русија. Велика Британија своје војнике из Немачке пребацују у Пољску и балтичке државе – на границу са Русијом. На границу са Русијом стижу и војници Француске. Запад се полако спрема за рат са Истоком. Да ли би Запад у случају рата, до краја рата, остао монолитан, да ли би Кина остала у савезу са Русијом? Ако би Нато ратовао против Русије, и Кине, на чијој страни би били Турци и Арапи, односно већина муслимана? Да ли би они били на својој страни и ратовали и против једних и против других?
Затим, треба имати у виду да је Запад под контролом мултиетничке олигархије – глобализатора (припадници разних масонских организација, и/или финансијских и политичких попут Билдерберг групе, Триратералне комисије, Римског клуба… поред оних званичних институција – Нато, ЕУ, ММФ… у којима се окупљају, као и преко Католичке цркве). Међу њима постоје фракције, али као што је Шпенглер истакао “Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно (су) слични једни другима“. Они могу у будућности хушкати неке европске народе једне на друге, могу и да их држе на окупу унутар ЕУ као и до сада и да над тим народима владају (да државне политике тих држава не буду у складу са вољом тих народа већ у складу са интересима глобализатора) и да их припремају за рат са Истоком. Зато глобализатори могу да дозволе и независност Шкотске, и поделу Белгије, и одвајање Баварске, њих не занима да ли ће у Европској унији бити 50 или 150 држава све док је свака држава под контролом и следи политику коју су они одредили. Њихов циљ је регионализација читавог света, са јаким центром, светском владом. Зато желе све јаке и велике државе да поделе на више мањих државица, да од њих направе обичне регије. То желе да створе и од САД и од Немачке и од Русије и од Кине.
Немачка неолиберална елита увек ће пре бити међу глобализаторима, него што ће прихватити “руски систем“, односно хришћански начин живота. Неолиберали (припадници фаустовске културе) ако нешто не могу да поднесу, то је православан начин живота, то је светосавска философија живота[16]. Зато је и руска неолиберална елита за сарадњу са Западом, руски неолиберали желе да се у Москви и Петровграду живи онако како се живи у Њујорку, Берлину, Лондону, Сан Франциску, Амстердаму… Исто важи и за српску елиту, Београд су ове године посетили потомци и наследници Хабсбурга, Рокфелера и Ротшилда, директори највећих западних банака, одржана је парада поноса… Циљ глобализатора је да у својим редовима имају и припаднике владајућих елита Русије и Кине, као што су у своје редове увукли припаднике јапанске владајуће елите и арапске шеике, арапске владајуће породице. Руски и кинески богаташи воле да имитирају богаташе са Запада, зато су руски и кинески милијардери, поред арапских, највећи купци луксузне робе и најскупљих некретнина на Западу.
Затим, не треба потценити ни све већи број антиимперијалиста на самом Западу, можда за пар деценија на Западу, међу Западњацима, буде далеко више оних који ће бити на страни Русије и Србије (православних Словена). Историја може кренути неким сасвим неочекиваним током. О овој теми – шта све можемо очекивати у будућности, посебно даљој будућности – више у неком од наредних делова “Промене свести“.
***
Будућност зависи и од тога шта данас радимо и како се понашамо, шта остављамо следећој генерацији. Какве одлуке доноси тренутна власт? Председник СНС и тренутни председник владе уверен је да ће “без обзира ко буде био на власти, Србија морати да настави да поштује дату реч, да иде ка ЕУ, али и да не руши односе са Русијом[17]“. Пре тога је за CNN изјавио да “ми (Срби) знамо да смо изазвали Први светски рат“, а након тога, на састанку Трилатералне комисије у Београду, изјављује: „Ми желимо да редефинишемо свој положај у Европи. Србија није разумела догађај од пре 25 година када је пао Берлински зид… Налазимо се на новој историјској прекретници одлучни да мењамо себе. Успели смо у преговорима с Приштином, имамо најбоље односе у региону после много деценија што само доказује да после 68 година у Београд долази албански премијер[18]„. Након тога, следи изјава Весне Марковић, посланице владајуће СНС и чланице Одбора за спољне послове и Одбора за европске интеграције скупштине Србије: “Сматрам да је потписивање Бриселског споразума, али и његово усвајање у Народној скупштини, веома важно за Србију у решавању проблема који су годинама уназад стављани под тепих… Добили смо позитивну оцену Европске комисије за ово поглавље након скрининга, а у извештају ЕК се наводи да је постигнут напредак на овом пољу. Србија има пуну подршку Немачке на путу евроинтеграција, јер је Немачка највећи донатор и један од највећих спољнотрговинских партнера Србије. С обзиром на веома развијене економске, билатералне односе, али и значај у ЕУ, Немачку видим као кључног партнера Србије у будућности[19]“. Дан након ове изјаве, и пар недеља након што је хрватска компанија купила још један српски бренд, председник владе Србије под окупацијом изјављује да Србија неће уводити реципрочне мере НД Хрватској, пошто НДХ онемогућује српско-арапској авио-компанији да послује на тржишту НДХ[20]. Другим речима, он не сме да се упушта у то зато што иза НДХ као покровитељ стоји Немачка, али и зато што је хрватска обавештајна служба у Београду јача од српске. Хрвати и Немци имају више медија у Србији у свом власништву од самих Срба (управо ти медији највише распирују мржњу према Албанцима, после дрона на фудбалској утакмици између Србије и Албаније у Београду, и према Турцима, после убиства навијача Црвене Звезде које се догодило пре кошаркашке утакмице у Истанбулу. Да ли неко на Западу спрема Србе за рат са муслиманима и обрнуто? Зашто би Срби овај пут бранили Беч/Запад, када Запад више није хришћански?). Знамо колико председник СНС и председник владе зависи од медија и да би без подршке медија брзо изгубио популарност и власт.
Курир, један од медија у власништву немачких и хрватских компанија, поред Данас-а и Блиц-а, пружа највише медијског простора тзв. Трећој Србији из Новог Сада (која је украла идеју и назив од Треће Србије из Београда, чији сам законски заступник[21]), а која је, како сам навео у напоменама у претходним деловима “Промене свести“, повезана са профашистичким и неонацистичким организацијама из Немачке, Аустрије и Француске. Две године већ упозоравам да су они створени од стране СНС, а СНС су створили Немци, тако да је ова тзв. Трећа Србија лажна патриотска организација, убачена од стране Западњака међу српске русофиле. Сада полако истина излази на видело. Ево шта о тој тзв. Трећој Србији пише, након посете Србији, Сергеј Правосудов, директор Националног института енергетике (Русија): “У Србији Фонд Горчакова организује конференције већ више пута и привукао је пажњу српских политичара. Чим смо допутовали, преко посредника су нам се обратиле вође покрета Трећа Србија. Овај посредник нам је рекао да је по подацима Треће Србије Бошко Обрадовић ове године два мјесеца учио у САД. Када се вратио у Србију Двери су почеле припремати обојену револуцију у Србији како би свргнули прозападну владу Александра Вучића. Главна лозинка ове револуције мора постати зближавање са Русијом. Почетак немира одређен је за прољеће 2015. године. Немири би омогућили Вучићу да окриви Русију за покушај организовања државног преврата. Пошто је партија Трећа Србија још недавно била дио покрета Двери ја сам се са сумњом односио према овој информацији. Како је познато Трећа Србија наступа под лозинком независности Србије од САД, али се у ствари ова партија оријентише на Александра Вучића. Средином октобра Трећа Србија је у Београду организовала конференцију Нова Европа, коју је неформално посјетио А. Вучић и поздравио њене учеснике. Лидери Треће Србије пожељели су да се састану са нашом делегацијом у Београду да би разговарали о могућој сарадњи. И ето, док су наша делегација и представници Треће Србије сједили за вечером, десио се непредвиђен случај. Један од чланова наше делегације, под утиском мог реферата, почео је да протестује: ‘Александар Вучић проводи отворену антируску политику. Он покушава да истисне из Србије Гаспромњефт. Он блокира градњу Јужног тока, тј. проводи апсолутну прозападну политику. Зашто се наш предсједник Владимир Путин сусреће са Вучићем? Треба јавно објавити да је он непријатељ и Русије и Србије.’ Послије ових изјава на лицима лидера Треће Србије појавила се невјерица и страх. Убрзо су устали од стола и отишли, на тај начин не наставивши никакве заједничке пројекте са Фондом Горчакова[22]“.
Из само њима познатих разлога, политику владе Србије под окупацијом подржавају и они који сада воде Српску Православну Цркву. До сада су се као лобији који се боре за превласт унутар СПЦ помињали босански, црногорски и разни други лобији, међутим, како ствари стоје, унутар СПЦ је тренутно најјачи немачко-хрватски лоби. Пред вама су две изјаве, на тему екуменизма, двојице Владика СПЦ, који су “духовна чеда“ Владике који контролише информативну службу СПЦ (дакле, информативну службу СПЦ контролишу екуменисти, а српску владу и српске медије германофили).
Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: “За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: ‘Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.’ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову[23]“. Владика аустријско-швајцарски Андреј: “После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације… Ја сам против теорија кад се каже – Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на ‘перфидан’ начин или преко ‘нејасних’ разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро. Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не[24]“. Да ли су владике заиста екуменисти, или су само “безазлени као голубови“, или су и “лукави као змије“ да би добили простор за рад са својим верницима? То ће се ускоро показати.
Како другачије завршити овај део, осим речима Св. Јустина Ћелијског из 1971. године: “Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о ‘времену’, о ‘духу времена’, или о ‘духу екуменизма’ који влада у свету, или о ‘дијалогу љубави’ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим ‘вековима мржње’, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо ‘љубави Истине’, уместо ‘истиновања у љубави’ (Еф.4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза ‘ходе као незнабошци у празности ума свога’ (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка ‘вери Истине’ (2 Сол. 2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: ‘Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде’ (PG t.91, 465)… Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су ‘слуге Божје’, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје ‘страх злим делима’, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља… А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег… Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi {=начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: ‘Богу Божије, цару царево’. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: ‘Богу се већма покоравати него људима’. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе…
…Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал. 5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла – ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! ‘Вера је наша победа која победи свет’ (1. Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он – Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм. 8,31-39)…. Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живоша и рада… Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века.[25]“
На крају, као додатак, пар реченица од стране старца Пајсија Светогорца: “Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, ко ће говорити? Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: ‘Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!’ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству… Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?… Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом[26]“.
НАСТАВЉА СЕ
___________________________
[1] Освалд Шпенглер: “Пропаст Запада“, ИНП Књижевне новине, Београд, 1989.
[2] Срђан Милошевић: “Зашто кажеш ‘два тоталитаризма’, а мислиш само на један?“, Пешчаник, 12.11.2014. http://pescanik.net/zasto-kazes-dva-totalitarizma-a-mislis-samo-na-jedan/
[3] Гинтер Грас: “Трећи светски рат је почео“, Време, 13.11.2014.
[4] Jakob Augstein: “Alien vs. Predator“, (Spiegel, 20.11.2014.) Пешчаник, 22.11.2014. http://pescanik.net/alien-vs-predator/
[5] Пар дана након што сам написао ове редове, и Мухарем Баздуљ се у тексту у Политици осврће на текст Јакуба Аугштајна: “Инокосни гласови – попут Аугштајновог или Плацековог – готово да се могу набројати на прсте једне руке. Одјеци ове дебате стижу и на наше стране. Тако је, рецимо, Игор Мандић изјавом да му је ‘Путин симпатија’ хрватске државотворце наједио и више него оценом да је Добрица Ћосић већи од Крлеже… Поставља се питање: зашто је за многе толико узнемирујућа чињеница да неко кога не могу олако отписати као мрачњака и националисту симпатише Путина и сматра се његовим фаном?… Са свешћу да Словен није Немац (и да Немац није Словен) почиње могућност равноправне сарадње Словена и Немаца, почиње оно за шта се у последње време залаже неколико истакнутих фигура у немачком јавном животу, укључујући Аугштајна и Плацека, почиње разумевање чињенице да интереси Запада нису једини интереси који су у глобалној политици унапред задати и аксиоматски. Изневеравање низа договора са СССР-ом и Русијом од краја осамдесетих и током деведесетих година прошлог столећа, волунтаристичка и арбитрарна одлука да се случај Косова прогласи случајем суи генерис и цели низ кратковидих и надмених одлука, довели су Запад до тачке да сваку руску легитимну одбрану својих интереса проглашава фашизмом и агресијом. Разумевање простих геополитичких законитости не представља нужно позив за прихватање ‘руског система’. Рационални гласови се, међутим, покушавају пригушити агресијом… Телеграфски говорећи: права проевропска политика није и не треба да буде антируска, ни из немачке, ни из српске перспективе.“ – Мухарем Баздуљ: “Словен није Немац“, Политика, 27.11.2014. www.politika.rs/Sloven-nije-Nemac
[6] “Швајцарска појачала санкције према Русији“, Глас Русије, 12.11.2014. http://serbian.ruvr.ru/news/SHvajcarska-pojachala-sankcije-prema-Rusiji
[7] Напомена 27 (23. део)
[8] “Sputnik news: Пребројавање – ко је у УН гласао за а ко против руске резолуције против величања нацизма (инфографика)“, Глас Русије, 24. 11. 2014, Стање ствари, 27.11.2014.
http://stanjestvari.com/2014/11/27/sputnik-news
[9] Kнез Николај Сергејевич Трубецкој: “Европа и човечанство“, Логос, Београд, 2004.
[10] Напомена 15 (25. део)
[11] „Модерни свет је свет у еволуцији; према томе, статичне идеје о духовном животу морају се преиспитати, а класично Христово учење мора се поново протумачити.“ Пјер Тејар де Шарден (1881-1955), језуита и научник из Француске. (Ево како јеромонах Серафим Роуз, Американац који је рођен у Калифорнији 1934. године, описује Тејар де Шардена: “Еволуциона философија Тејар де Шардена је, строго говорећи, спој модерне философије и римокатолицизма. У тејардизму је римокатолицизам уистину дошао до крајње границе своје хуле на истинско учење Цркве Христове. Оно, што се у овој философији назива Христом је управо оно што Православље именује као антихриста: лажни христос који човечанству обећава ‘духовно’ царство овога света. У тој философији је идеја и предукус другог света, којим се православни хришћани разликују од других људи, потпуно поништена. Иако недовољно познати већини православних хришћана, Свети Оци Православне цркве изложили су јасно учење о природи света, о Божијем стварању и о првоствореном човеку, којим одговарају на сва питања која би модерни православни ‘богослови’, не знајући за православно светоотачко учење, могли сматрати неизвесним и тешким.“ www.svetosavlje.org/SerafimRouzTumacenjePostanja)
[12] Напомена 15 (25. део)
[13] Никола Варагић: “Срби између Берлина и Москве“, 9. децембар 2013.
https://nikola5.wordpress.com/2013/12/09/%D1%81%D1%80%D0%B
[14] Антон Хашћенко: “Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД“, Факти, 11.11.2014. www.fakti.org/nemacka-nije-prijatelj-rusije
[15] Максим Соколов: “Не зову Европску унију случајно и Светом Римском империјом немачке нације“, Факти, 27.11.2014. www.fakti.org/ne-zovu-evropsku-uniju-slucajno-i-svetom-rimskom-imperijom-nemacke-nacije
[16] Свети Нектарије Егински: “Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: ‘врлини се и непријатељ диви“’.
[17] „Србија не води ни политику мржње према Русији, нити проруску политику, већ српску политику, без обзира шта о томе говоре острашћени људи са обе стране“. Политика, 03.11.2014. www.politika.rs/Vucic-Vodim-srpsku-politiku
Коментар редакције Данас: “У београдском хотелу ‘Краун плаза’ одиграо се самит европског огранка Трилатералне комисије. А слика је међу учесницима приказивала како Мила Ђукановића, Милорада Додика и Александра Вучића, тако и бившег шефа Европске централне банке Жан-Клода Тришеа, док су новине извештавале да су присуствовали и председник банке Голдман Сакс Питер Садерланд, бивши чешки министар Владимир Длух, посланик Бундестага Михаел Фукс, гувернер Националне банке Белгије Лук Коен, те министри Ивица Дачић, Зорана Михајловић… Трилатерална комисија је пажљиво и редовно пратила дешавања на Западном Балкану, као што су и поједини њени чланови имали важну улогу у њима, поручио је Трише, помињући Ричарда Холбрука, Карла Билта, Волфганга Ишингера… Премијер Вучић је пак уваженим представницима глобалне елите поручио да је Србија неповратно на путу ЕУ“. “Марширање ка ЕУ“, Данас, 04.11.2014. www.danas.rs/marsiranje_ka_eu
[18] “Главна звезда Трилатерале био је Вучић. Он је имао своју прилику да се представи светским моћницима. И то је добро урадио. Толико да је у једном тренутку један од најмоћнијих људи у сали поручио другим лидерима Балкана како морају да се потруде да науче енглески, јер данас и Французи причају енглески.“ “Шта је ко коме рекао на Трилатерали“, Недељник/Курир, 06.11.2014. www.kurir.rs/sta-je-ko-kome-rekao-kada-su-se-iskljucile-kamere-na-trilaterali
[19] “Немачка кључни партнер у будућности“, Данас, 26.11.2014. www.danas.rs/nemacka_kljucni_partner_u_buducnosti
[20] “Неће бити узвратних мера Хрватској“, Данас, 28.11.2014. www.danas.rs/nece_biti_uzvratnih_mera_hrvatskoj
[21] О настанку Треће Србије видети пост: ТРЕЋА СРБИЈА (Београд)
Видети и напомене 9 и 10 (24. део “Промене свести“) и напомену 1 (25. део).
[22] Сергеј Правосудов: “’Обојена револуција’ и антируска политика Александра Вучића“, Евроазија.инфо, 25. 11. 2014, Стање ствари 26.11.2014 http://stanjestvari.com/2014/11/26/%D1
Овде треба додати – подсетити – и да је говорник на конференцији “Нова Европа“ био и бивши амбасадор Русије у Србији, А. Конузин.
[23] Митрополит Порфирије: “Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом“, Српски тједник Новости, 28. 10. 2014; http://stanjestvari.com/2014/10/30/
[24] Владика Андреј (Ћилерџић): “Морамо да имамо обзира према Католичкој цркви“, РТС, 2. 11. 2014; http://stanjestvari.com/2014/11/03/%D0%B
[25] Свети Јустин Ћелијски, Одговор на анонимну дописницу (писмо упућено онима који воде СПЦ), Манастир Ћелије, Ваљево, О светом Сави, 1971. године. Борба за веру/Стање ствари – поводом преноса моштију Св. Јустина Ћелијског у манастиру Ћелије, 14.06.2014.
http://stanjestvari.com/2014/06/14/%D0
[26] Старац Пајсије Светогорац: “Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, ко ће говорити?“ (Православнајапородица), Стање ствари, 08.10.2014. http://stanjestvari.com/2014/10/08/D1
———————————–
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (1. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (2. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (3. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (4. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (5. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (6. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (7. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (8. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (9. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (10. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (11. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (12. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (13. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (14. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (15. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (16. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (17. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (18. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (19. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (20. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (21. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (22. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (23. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (24. део)
- Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (25. део)
Објављено од стране Varagić Nikola 
KOSMET VIA KOSMOS 