Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (26. део)

новембар 28, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (26. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (13. део)

 

 

Немачки историчар и философ Освалд Шпенглер након Првог светског рата објављује књигу “Пропаст Запада“, у којој износи следеће: “На проблем нас не доводи питање шта треба да чинимо, или како треба да процењујемо, или за чим треба да тежимо, него увиђање да је ово постављање питања већ по свом облику симптом искључиво западњачког осећања света. Западно-европски човек налази се овде под утицајем једне огромне оптичке обмане, и то сваки такав човек без изузетка. Сви захтевају нешто од других. Изговара се ‘ти треба да…’ са уверењем да се ту одиста нешто у јединственом смислу може и мора да мења, изображава, уређује. Вера у то је непоколебљива. Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину. У тој тачци су Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно слични једни другима. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада. За западњачки свет, толеранција је само обмана, или знак гашења снаге. Фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу… Светском граду не припада народ него маса[1]“. Шпенглер је свестан разлике између хришћанског морала и фаустовског морала, али као своје узоре истиче Гетеа и Ничеа. (Сетимо се Берђајева у коме “дионизијски“ морал, као и “фаустовска тежња ка пуноћи живота“, превладaва хришћански морал, светоотачко учење и искуство.)

Да се подсетимо шта сам до сада написао на тему Немаца и Немачке, у којој је фаустовско јаче од хришћанског (светоотачког), која је поново постала главна сила у Европи, која је најутицајнија приликом доношења одлука у Европској унији, и која је самим тим од посебног значаја за Србију и регион:

Иза чувеног немачког “реда, рада и дисциплине“ крије се – робовски менталитет. Лајбниц 1697. пише да се у Немачкој “поданицима не може допустити небоуздана слобода“, јер то поданике води у пропаст као што се коњ са “јахачем лако сруши ако му овај превише олабави дизгине“. Век касније Кант пише да је “весело срце у покоравању својој дужности знак истинитог расположења врлине“, јер се “последње ропско одређење нарави никад не може догодити без скривене мржње према закону“. Хелдерлин се жали да влада “безосећајност за заједничку част и заједничку својину“, а Хумболт се жали да влада колективизам. Вилхелм Вунт, један од утемељивача модерне психологије, сматрао је да се људско биће може програмирати, попут аутомата. Век након њих, највећи немачки философ тог доба, Мартин Хајдегер, у ректорском говору 1933. године, за време нациста, као нациста, изјављује: “Не смете дозволити да правила и идеје управљају вашим животима. Само Фирер, и једино он, представља садашњу и будућу стварност и закон Немачке“. Још један велики немачки философ, Јирген Хамермас, био је међу нацистима, као вођа курса хитне помоћи у Хитлерјугенду – дакле, као дете. Али, ментори за докторски рад након рата били су му сарадници нациста – један од ментора је био ученик Хајдегера.

Карл Маркс је (расистички) презирао и потцењивао Словене. Председник немачких социјалдемократа пред Први светски рат (пред рат су социјалдемократе били на власти у Немачкој) изјављује: “Када је реч о борби против руског царизма као непријатеља свих култура и свих потлачених, ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Хитлер је био национал-социјалиста. Нацисти су (и) социјалисти. Када је “демократска“ Немачка бомбардовала Србију (СР Југославију) 1999. године, на власти у Немачкој била је коалиција социјалдемократа (левичара) и зелених (либерала).

Немци су нехришћански (неопагански) народ жељан освете. Срби као хришћански народ (да подсетим: не као идеално хришћански народ, као безгрешан народ, већ у односу на друге, посебно непријатеље који нас описују као варваре) не желе освету (комунисти који су убијали војвођанске Швабе међу којима су били и обични цивили, међу којима је било и оних који су помагали Србе – довољна је и само једна невина жртва!, међу којима је била и једна немачка девојчица коју је Пекић волео – нису били хришћани, нису разумели Достојевског, ако су га читали), али Немци, као нехришћански народ, увек желе освету. Зашто је Немачка након 1989. године подржала независност НД Хрватске и Словеније? Шта су Срби лоше радили Немцима након Првог и Другог светског рата? Са Немачком су успостављани нормални односи, у српским школама учио се немачки, купована је немачка роба, Срби су одлазили на рад у Немачку, Немци су долазили као туристи у Југославију. Само су у партизанским филмовима Немци лоше пролазили, у стварности – није било негативности према њима (имајући у виду размере немачких злочина над српским народом – међу Србима нико није тражио зуб за зуб). Шта раде Немци – који су за једног убијеног Немца-војника убијали сто Срба-деце у Крагујевцу у Другом светском рату – након уједињења две Немачке и краја Хладног рата? Немачка одмах подржава старе нацистичке савезнике на Балкану, од усташа до албанских фашиста и исламиста, Немачка шаље авионе да бомбардују Србију, Немачка поново има своју окупациону зону, са својим војницима, на територији Србије. Све је то одлично знао Швајцарац Арчибалд Рајс када је 1928. написао (“Чујте Срби“): “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили“.

Прошло је тринаест годин након ових речи Арчибалда Рајса и Немци су почели да се свете Србији – 6. априла 1941. бомбардују Београд и окупирају Југославију. Поражени су и у Другом светском рату. Онда су, када је дошло до рушења Берлинског зида и распада СФРЈ опет кренули у осветнички поход. Немачка је најодговорнија за распад СФРЈ. Немачка је прва признала НД Хрватску и Словенију. Немачка је уцењивала своје савезнике унутар Нато алијансе и ЕЗ да признају НДХ и Словенију. Тада настаје немачка Европска унија коју људи све више зову Четврти рајх. Немачка је више од САД желела бомбардовање СР Југославије и Београда 1999. године (САД су, сигурно, више од Немачке биле за инвазију на Ирак, али за нас је то мање важно). Од Срба су у последње две деценије направили највеће негативце, српске злочине представили су већим и од нацистичких и од усташких. У америчким филмовима сада су Срби негативци које главни јунаци убијају. То су резултати немачке пропаганде, коју су усвојили њихови савезници широм Запада. У томе су им помогли Срби који су се баш по том сценарију понашали, који су водили такву политику – неко зато што је био плаћен да то тако ради, а неко зато што је глуп, или зато што није хришћанин.

Зато могу да одговорим на питање Срђана Цветковића из текста “Зашто кажеш ‘два тоталитаризма’, а мислиш само на један?“ – Берлински зид јесте пао да би Кристална ноћ изгледала мање мрачно. Ево тог одличног запажања поменутог аутора са сајта Пешчаник (преносим цео текст):

“У званичној међународној култури сећања 9. новембар је уписан у календару комеморација као Међународни дан борбе против фашизма и антисемитизма. Међутим, судећи по масовним медијима и друштвеним мрежама, много важније за јавну и масовну културу сећања било је обележавање годишњице пада Берлинског зида: у медијима се писало и говорило претежно о томе, а фејсбук странице и твитер осванули су засути разним тријумфалистичким ‘постовима’ и твитовима у славу тог догађаја. У информацијама о томе шта се обележава 9. новембра тек на споредном месту помињано је и обележавање борбе против фашизма и антисемитизма, које се тог датума обележава у знак сећања на погром Јевреја у Немачкој 1938. године, у историју уписан као Кристална ноћ. Другим речима, сећање на пад Берлинског зида добило је видљиву предност над комеморацијом догађаја који је до сржи оголео природу фашизма, неупитно највећег и ни са чим упоредивог зла које је задесило човечанство у његовој целокупној историји. Неупитно, разуме се, осим ако питате фашисте и њихове отворене или прикривене симпатизере али и (нео)либер-игноранте, тзв. антитоталитаристе.

Наиме, ако су Берлински зид и Кристална ноћ симболи ‘два тоталитаризма’, шта нам говори појава тако масовно присутне комеморације пада Берлинског зида, уз истовремено тек успутно помињање или чак потпуно игнорисање Кристалне ноћи? Говори нам да се и у овој прилици, као и годинама уназад када је реч о овом датуму, још једном на делу показала сва беда и морбидност културе сећања која је кроз причу о ‘два тоталитаризма’ прошверцовала искључиво антикомунистичко оргијање, затим омаловажавање и исмевање (укључујући и карикатурално первертовање) антифашизма, културе сећања која је омогућила растућу неосетљивост на све присутнији расизам, уз препотентно мудријашење о томе како је опасност од фашизма само химера анахроних левичара – стаљиниста. Тај оргијастички антикомунизам, када би био праћен заиста једнаким (дакле макар једнаким, а требало би, дакако, и далеко оштријим!) одијумом према фашизму и отпором према његовим данашњим назнакама, дериватима и оживљавањима, био би идеолошки некако и разумљив (иако ништа мање одвратан, јер је и еквидистанца историјски и етички неприхватљива). Међутим, еквидистанца према два тоталитаризма, како се сјајно види на примеру 9. новембра, у стварности не постоји. Отуда је тобожња ‘антитоталитарна’ скаска тек ‘царево ново одело’ масовне културе сећања, коју легитимизује још понеки либерални идеалиста; безбрижно се са њом идентификују неопрезни и наивни, неуморно је експлоатишу борнирани антикомунисти, а капитализоваће је, на крају, фашисти. Због свега тога такозвани ‘антитоталитарни’ поредак сећања, који је перверзно изједначио комунизам и фашизам, погрешан и опак већ у самој основи, у облику у којем се де факто манифестује, није само одвратан (што је идеолошка и етичко-естетска квалификација), није само неисторичан, већ је пре и изнад свега опасан.

На неки начин, срећна је околност да се 9. новембра поклапају баш ове две годишњице, јер избор онога што се ставља у фокус јасно сведочи о опредељењу друштва и појединца. Стављање у средиште пажње пада Берлинског зида, уз игнорисање Дана борбе против фашизма и антисемитизма значи или нимало ‘блажено’ незнање и неразумевање (као последица антикомунистичке хистерије) или јасну опредељеност за фашизам. Зар је Берлински зид пао зато да би Кристална ноћ изгледала мање мрачно?[2]

Управо је, док ово пишем (средина новембра), у једном српском недељнику изашао интервју са немачким нобеловцем Гинтером Грасом, у коме је, поводом подршке коју је дао за бомбардовање Савезне републике Југославије 1999. године, изјавио: “То има своју предисторију. Ту је било Косово у коме је Србија спроводила терор над албанским становништвом и ја сам био за то да то мора да се оконча. Био сам међутим против бомбардовања Србије и Београда, поготову када су те чувене колатералне грешке узеле маха. Да данас стојим пред тим избором рекао бих ‘не’ бомбардовању. Требало је предвидети да ће акцију предводити Америка, да се неће зауставити на Косову и да ће се проширити на Србију. То је била моја погрешна процена, данас бих се са додатним искуством са америчким војним интервенцијама и њиховим последицама залагао против бомбардовања“. Остало је да су Срби спроводили терор над недужним Албанцима. О СФР Југославији је изјавио: “То је била једина комунистичка земља у којој су објављиване моје књиге једна за другом. Већ и по томе се разликовала од свих држава Варшавског пакта[3]“. (Неки српски писци нису били те среће.) Иако је Грас био припадник нацистичке СС јединице током Другог светског рата, као прави немачки националиста, сву одговорност, као и већина Немаца, и припадника осталих народа Западне Европе, за бомбардовање СРЈ, распад СФРЈ, и остале “хуманитарне интервенције“ широм света, пребацује на САД – чија је одговорност несумњива, али ништа мања него Немачке (и већине држава ЕУ). То су, дакле, приче са малу децу. Овим не тврдим да је сам Гинтер Грас злонамеран према Србима и да се прави необавештен о предисторији сукоба на простору СФРЈ, већ да на једног добронамерног и обавештеног Немца још увек долази превише србофоба (и русофоба) на које утиче пропаганда западњачке (антихришћанске) елите, који могу у једном тренутку постати (поново) веома ратоборни. Немачка жели да се ослободи окупације САД и Велике Британије, са којом је већ договорено да британски војници потпуно напусте територију Немачке (тако ће бити и са војницима из САД), да би сама, за једно 20 година, могла да окупира Србију и Украјину, односно – целу источну и југоисточну Европу – одакле жели, у складу са својом фаустовском културом, да избаци Русију и Турску. У Немачкој сада не постоји подршка да се овај део Европе окупира војно, али постоји подршка да се спроводи економска окупација. Сутра ће “економски патриотизам“ подразумевати војну заштиту (војну интервенцију због) економских интереса ван Немачке. Тако ће већина Немаца да умири своју савест. Ништа се у Немачкој није променило од времена Шпенглера и Рајса (још једном Рајсова порука: “Вама је заједнички непријатељ, упркос корацима које данас чини, био и остао човек са севера – Немац. Верујте, ништа он није заборавио. Чим поново постане довољно снажан, ујединиће се са Аустријом, и удружени ће настојати да поврате оно што су изгубили.“).

Освалд Шпенглер је био немачки ултранационалиста, није био, да употребим модерну кованицу – аутошовиниста. Немачку је сматрао делом Запада. Он није желео пропаст Запада. Он је био прави Западњак, и као такав гледао је на православне Словене (Русе и Србе) као (тада скоро) сваки Западњак, попут оног немачког социјалдемократе и “пацифисте“ који је изјавио: “Када је реч о борби против руског царизма… ја сам спреман да узмем пушку и одем у рат.“ Шпенглер овако описује Западњаке (“Пропаст Запада“): “Западно-европски човек налази се овде под утицајем једне огромне оптичке обмане, и то сваки такав човек без изузетка. Сви захтевају нешто од других. Изговара се ‘ти треба да…’ са уверењем да се ту одиста нешто у јединственом смислу може и мора да мења, изображава, уређује. Вера у то је непоколебљива. Ту се заповеда и изискује послушност. Те то зове се за нас морал. У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину…. Њихов морал наступа за захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада“. Шпенглер, међутим, описује Западњаке и на следећи начин: “Целокупна фаустовска етика је једно стремљење ‘навише’: усавршавање нашег ‘ја’, морални рад на нашем ‘ја’, оправдање нашег ‘ја’ вером и добрим делима, поштовање према ‘ти’ у нашем ближњем ради свог сопственогја‘ и ради свога блаженства, од Томе Аквинског све до Канта, и најзад оно највише: бесмртност нашег ‘ја’. То је баш оно што прави Рус као ташто и што презире. Руска безвољна душа, чији је пра-симбол бескрајна равница, треба да ишчезне и да се изгуби у свету браће, у свету хоризонталном, служећи и живећи безимено. Мислити на ближњега полазећи од себе, морално дизати себе љубављу према ближњем, хтети испаштати за ‘себе’ – то је за ту душу знак западњачке таштине и злочин… Фаустовска култура је победила све географско-материјалне границе; она је покушала да достигне северни и јужни пол без икакве практичне сврхе, само ради симбола; она је, најзад, претворила сву земну површину у једну једину колонијалну област и привредни систем. Оно што су хтели сви мислиоци почев од Мајстора Екхарта до Канта – да свет ‘као појаву’ подвргну захтевима за моћи нашегја‘ – то исто су чинили сви велики вођи почев од Отона Великог до Наполеона. Безграничност је била права сврха њихове амбиције“.

Упоредите реченице написане пре 90 година од стране немачког философа, са овим реченицама, написаним крајем новембра 2014. године, од стране немачког новинара: “Зар неко воли Русе? То се никако не уклапа у нашу слику света. Волкер Рухе је недавно изјавио: ‘Не знам никога на свету ко жели да усвоји руски систем’. Ту проговара западњачка надутост. Што је Запад арогантнији, самоуверенији, незаинтересованији, то је исмејани ‘руски систем’ привлачнији за оне на европској маргини. Тако нам и треба, када су нам Бугари лењивици који паразитирају на нашој социјалној помоћи… Ако руског председника у прве три секунде разговора не назовете светским злочинцем, постајете одговорни за анексију Крима и руске антигеј законе. Врла нова форма јавног испитивања личних уверења… Русија намерава да ограничи агресивно ширење западне сфере утицаја. Запад просто неће да се одрекне свог добро увежбаног незнања, јер је оно услов за опстанак фикције да смо ми од бољег материјала него Руси. Само тако можемо да наставимо да моралишемо док спроводимо политику силе[4]“. Верујем да је данас више Немаца попут овог новинара, него пре 90 година, али је опет већина уверена да су Западњаци “бољи материјал“ од православних Словена[5]. Што се тиче разумевања и познавања православља, односно хришћанства, све је исто још од времена Гетеа и Канта, а не Шпенглера – који мисли да разуме “руску безвољну душу“ која живи “безимено“. Човек фаустовске културе не разуме православце, исихасте, не познаје хришћанску веру. То не значи да нема оних који разумеју, то не значи да данас на Западу нема хришћана, али су они у мањини, више као изузеци. 

Борислав Пекић, у већ цитираном другом тому “Године које су појели скакавци“, подсећа на пример окупиране Данске за време Другог светског рата, када су Немци наредили да сви Јевреји носе жуте траке око руке. Дански краљ је рекао да ће у том случају и он носити жуту траку, па су сви Данци сутрадан изашли на улице Копенхагена са жутом траком, да би дан касније немачка команда повукла то наређење. Онда Пекић исправно, у свом стилу, закључује: “Данци су одувек били Аријевци, срце германске расе. Ми смо то постали декретом, кад се за част нико паметан није отимао, и кад је већина ‘првобитних’ аријеваца већ била мртва. Да је после наредбе од 31. маја 1941. Београд на улице изашао са жутим тракама, Немци наредбу не би повукли. Једноставно би њоме и нас обухватили. Или стрељали талце. Да ли би Његово данско величанство и дотле у срчаности ишло?“.

Све написано за Немце и Немачку важи и за остатак Запада. Не мислим да су Немци гори од свих осталих Западњака. Оно што су Енглези, Французи, Италијани, Шпанци, Белгијанци, Холанђани… радили у Африци, јужној, средњој и северној Америци (па онда као Американци) пре 20. века, Немци су радили у Европи у 20. веку. Оно што су Енглези радили са Африканцима и Индијанцима, Немци су радили са Јеврејима и Србима. Оно што Западњаци данас раде Србима, раде и другим народима на другим континентима. Немци су због близине највећа опасност по Србе – у два светска рата Немци су убили толико Срба да је постао неизвестан опстанак српског народа. Ко би у 20. веку населио ову земљу да је нестала Србија? На крају 20. века Немачка је помогла етничко чишћење Срба из РСК (НДХ) и са КиМ. Велика Британија је савезник Србије само када је Немачка нападне, а ни тада није прави савезник. Енглески писац Харолд Пинтер тврди да је обим “наше индоктринације бриљантан, чак духовит, веома успешан чин хипнозе“. Зар није већина Британаца током деведесетих насела на пропаганду о “злим“ Србима? Зашто су тако лако убеђени, изманипулисани? О тоталитаризму у Великој Британији пре Пинтера писао је и Орвел, и многи други. У САД, о САД, слично мисле људи попут Пол Крејг Робертса или Ноама Чомског. Француска такође није савезник Србије – у 19. веку била је на страни Турске, у Првом светском рату помогла је Србију тек после ултиматума руског цара Николаја Другог, подржала је, као и остатак Запада, комунисте након 1945. (уз изузетак који је донекле представљао Шарл де Гол), следила је Немачку у растурању СФРЈ, следила је САД у бомбардовању СРЈ, прва је у ЕУ признала независност “државе“ “Косово“. Сада Француска одбија да испоручи Русији војне бродове које је правила по руској поруџбини и по уговору између две државе. Исто важи за “неутралну“ Швајцарску, која је појачала антируске санкције због ситуације у Украјини – одлука је донета у вези са ситуацијом у Украјини “и прати одлуке ЕУ“[6]. Ако Западњаци тако добро познају своју историју, како се догодило да деведесетих “забораве“ на чијој страни су Срби били у светским ратовима, а на чијој они које су деведесетих подржали (не спорим да је за то заслужна и српска елита која је тада водила Србију)? Како не знају ко су они које сада подржавају у Кијеву? Како се већина Западњака тако лако може “хипнотисати“, “индоктринирати“, ако су они тако слободноумни? Сетимо се и текста о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну: “За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом… нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана (је) за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја[7]“. Упоредимо та запажања са недавним резултатима гласања у УН: САД, Канада и Украјина једине су земље које су на заседању Генералне скупштине УН гласале против руског нацрта резолуције која осуђује хероизацију нацизма. Још 55 делегација, између осталог ЕУ, суздржало се од изражавања свог мишљења по датом питању. Резолуција између осталог осуђује покушаје одрицања Холокауста, позива да се осигура општа ратификација и ефикасна реализација Међународне конвенције о ликвидацији свих облика расне дискриминације. У документу се изражава забринутост глорификације нацистичког покрета и бивших чланова организације Вафен-СС. Све то се заснива на принципима које су УН усвојиле од доба завршетка Другог светског рата и Нирнбершког трибунала. Али у последње време низ земаља одступа од тих принципа. У Украјини борци Националне гарде стављају свастику на униформу. У Балтику дан ослобођења од нацистичких окупатора је проглашен даном жалости[8].

Kнез Николај Сергејевич Трубецкој, оснивач фонологије, савременик Шпенглера, двадесетих година 20. века, када је и Шпенглерова књига “Пропаст Европе“ постала популарна, када настаје и Франкфурста школа чији припадници су и Адорно и Бењамин, пише у својој књизи “Европа и човечанство“: “При оцени европскога космополитизма треба увек имати у виду да су речи ‘човечанство’, ‘општељудска цивилизација’ и њима сличне крајње нетачни изрази и да се иза њих скривају сасвим одређени етнографски појмови. Европска култура није култура човечанства. То је производ одређене етничке групе… Под ‘целим светом’ у Риму су, наравно, подразумевали orbis terrarium, то јест народе насељене око Средоземног мора, или на њему гравитирајућим подручјима, који су услед сталне међусобне комуникације изградили низ општих културних вредности и који су се, на крају, ујединили благодарећи нивелирајућем утицају грчке и римске колонизације и римске војне владавине. Било како било, античке космополитске идеје постале су у Европи основ образовања. Павши на погодно тло несвесног осећања романогерманског јединства, оне су изродиле теоријске основе такозваног европског ‘космополитизма’, који би правилније било отворено звати опште романогерманским шовинизмом. Ето реалних историјских основа европских космополитских теорија. Психолошка основа космополитизма је, дакле, као и основа шовинизма. То је врста оне несвесне предрасуде, оне посебне психологије, коју је најбоље назвати егоцентризмом. Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића. Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу бића којима сам припада, овај човек сматра најсавршенијом[9]“.

Недуго након њих, током окупације нациста, отац Јустин Поповић предаје ученицима, а затим, након рата, док комунисти стварају “култ личности“, док од себе стварају идоле, када су умислили да су богови, објављује “Светосавље као философија живота“, где овако описује Запад: “Европска култура почива на човеку као на темељу… Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога… Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!… Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола? Готово свака културна ствар постала је идол. Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом… Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола… Пошто у човечанским световима нема ничег апсолутног, онда – не постоји ни хијерархија бића, ни хијерархија вредности; постоји само анархија. И заиста, стварност је над стварностима, да су нихилизам и анархизам логички завршетак европске културе, неизбежна завршна форма европског хуманизма и релативизма. Хуманизам се неминовно извија у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилизмом. Је ли неко данас атеист, знај, ако је доследан, сутра ће бити анархист, a прексутра нихилист. A је ли ко нихилист, знај да је до њега дошао од хуманизма кроз атеизам[10]“.

Каква је “руска безвољна душа“ која живи “безимено“, како су то мислили људи попут Шпенглера, али и Берђајева (велики број Руса и Срба, посебно унутар елита, како сам већ истицао, не познаје православно хришћанство, не зна шта је исихазам, боље познаје и више припада фаустовској култури која је “укорењена у просветитељском пориву доминације над природом“ и против православља користе исте аргументе, исто знање, као и људи са Запада, као што је Тејар де Шарден[11]), каква је православна и светосавска култура, најбоље описује Св. Јустин Ћелијски: “He спољње, насилно, механичко наметање, већ унутрашње, драговољно, лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу. Јер царство Божје не долази спољним, видљивим путевима, већ унутрашњим, духовним, невидљивим. ‘Оно неће доћи да се види, – објавио је Спаситељ. – Нити ће казати: ево га овде или онде! Јер, гле, царство Божије је унутра у вама’ (Лука 17, 20-21), унутра у души Богом створеној и боголикој, у души освећеној Духом Светим. Јер је ‘царство Божије правда и мир и радост у Духу Светом’. Да, у Духу Светом, не у духу човековом (Рим. 14, 17). Оно може бити у духу човековом онолико, колико човек испуни себе Духом Светим помоћу еванђелских врлина. Зато је прва и највећа заповест светосавске културе: ‘Иштите најпре царства Божијег и правде његове, и ово ће вам се све додати’ (Матеј 6, 33), то јест додаће вам се све што вам је потребно за одржавање телесног живота: храна, одело, обиталиште (Мат. 6, 25-32). Све је то само додатак царству Божијем. А култура Запада иште најпре тај додатак. У томе је њено незнабоштво, јер, по речи Спасовој, незнабошци ишту најпре тај додатак. У томе је њен трагизам, јер је душу истрошила бринући се о стварима. А безгрешни Господ рекао је једном за свагда: ‘He брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у што ћете га обући … Јер све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш небески да вама треба све ово. Heгo иштите најпре царства Божијег и правде његове и ово ће вам се све додати’ (Матеј 6, 25; 32-33; Лук. 12, 22-31)… Када се човек светосавски озбиљно замисли над тајном свога живота и света око себе, онда мора доћи до закључка, да је потреба над потребама – одрећи се свих потреба, и одлучно поћи за Господом Христом, поћи и сјединити се с Њим, упражњавањем еванђелских подвига… Знате ли шта значи: бити светосавски православан? – To значи: непрестано се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе. Са среброљубљем бори се – сиромаштвом; са похотом бори се – постом и молитвом; са гневом бори се – кротошћу; са гордошћу бори се – смерношћу; са смрћу бори се – бесмртношћу; са ђаволом бори се – Богом!… Када мислиш мисао чисту и свету, знај – ствараш светосавску културу. Свако твоје племенито осећање, свако твоје еванђелско дело, свака твоја добра жеља – неимар је светосавске културе. Свети Сава је у нас највећи неимар богочовечанске, православне културе, јер је у Светој Гори двадесет година душу своју прерађивао еванђелским подвизима, и тако израдио из себе највећу, најбесмртнију и најчаробнију личност у историји нашег народа. Он је души нашој пропутио пут из смрти у бесмртност, из времена у вечност, и повео је путем богочовечанске, православне културе[12]“.

***

У децембру 2013. објавио сам текст “Срби између Берлина и Москве“. Преносим овде цео текст, имајући у виду развој ситуације у Украјини и догађаје око (неуспешног) постављање табли са ћирилицом у НД Хрватској (али и да ли је Русија постала ближа, да ли само од одлуке српског народа на референдуму зависи да ли ће Србија постати део Евроазијске уније), у ових годину дана, од децембра 2013. до децембра 2014:

У Србији је веома јак германски лоби. Веома је јак и руски лоби. Постоји и лоби који пропагира сарадњу између Немачке и Русије. Ти људи виде Србију у савезу са ове две државе (које ће, по њима, ускоро формирати нов европски савез). То се потврђује градњом Северног и Јужног тока, који су заједничка инвестиција Немачке и Русије.

  1. Да ли је реално да Немачка и Русија формирају (војни) савез? Није реално. Из више разлога.
  1. Да ли би Срби на Балкану, ако би се формирао такав савез, и ако би Србија приступила таквом савезу, стекли више права и слобода, посебно у РСК и КиМ? Не би. Статус Срба у Крајини (НДХ) и на Косову и Метохији не би био бољи. Потребно је да се догоде још неке промене у свету, али пре свега у Србији. Данас су у Србији на власти људи који не воде рачуна о српском народу у РСК, КиМ, БиХ, Македонији и Црној Гори.
  1. Да ли је могућ германско-руски савез на Балкану без договора између Католичке и Православне цркве? Тешко. Да ли би то био наставак екуменизације и унијаћења? Вероватно. 
  1. Да ли су усташе из НДХ сада савезници православне Србије само зато што су на референдуму изгласали да не дозвољавају хомосексуалне бракове? Усташе не могу бити савезници Срба у било ком облику, на било који начин. Да ли ће исти ти припадници усташког покрета и хрватске католичке цркве који су организовали референдум против геј бракова сада организовати референдум са циљем да се забрани ћирилица? Хоће. Мoжда неће одмах да не би били провидни. Да ли би се усташе другачије понашали ако би дошло до савеза између Немачке и Русије? Не би, наставили би све по старом. НДХ би ушла у сферу утицаја Немачке, а једног дана би у германској сфери утицаја могла бити и Војводина. Нису Руси Немцима потурили Лењина, већ Немци Русима. Па су Британцима Немцима потурили Хитлера. А онда су Руси (са Британцима) потурили Србима комунизам и титоизам.
  1. Да ли би савез између Немачке и Русије спречио Немачку, Аустрију, Мађарску, НДХ и Ватикан да подстичу сепаратизам и продају ораница у Војводини? Такви процеси би и даље били подстицани.

Занимљиво је да и припадници германског и припадници руског лобија у Србији говоре да “неутралност нема смисла и није могућа“, да се свако мора “одредити“, те да ЕУ или ЕА “нема алтернативу“, и то док пропагирају савез између Немачке и Русије. Разумем да се морамо определити ако су објавили рат, или се припремају за рат… На пример, ако би дошло до рата између Русије и Немачке да ли би на страни Немачке био цео Запад, заједно са САД? Односно, ако би дошло до рата између Русије и САД да ли би на страни САД ратовале све чланице Нато, са Немачком на челу? Шта би Србија, на војном плану, могла да представља у таквом сукобу ако би била “опредељена“ (наравно, за Русију)?

Следећи светски рат, ако до њега дође, неће бити “копнени“ рат, неће бити “пешадије“, то ће бити “свемирски“ рат вођен из ваздуха  и океана са ракетама (из авиона, сателита, бродова и подморница), нуклеарним и хемијским оружјем, можда и неким ласерским и електромагнетним системима у будућности… тако да ће улога Србије, у војном смислу, бити безначајна, за било коју страну у сукобу… Пре сто година људи су се рађали поред пушке, из пушака су учили да пуцају и деца и жене, данас већина људи не служи војску, формирале су се генерације међу којима већина појединаца никада није држала неко оружје у руци, тако да нико не може да покрене велике “копнене инвазије“ у стилу Александра Македонског, Атиле, Османлија, Наполеона или похода нациста на Русију, Балкан и Африку истовремено. Можда би то могла једино Кина, али је Кина далеко од Србије и далеко од покретања таквог похода.

Да ли је реално да дође до сукоба између ЕУ и ЕА и да то остане локални (европски, континентални) сукоб? Да ли је могућ рат између САД и Русије а да тај рат не “запали“ цео свет? Јасно је да свет после таквог рата не би био исти – неће се наставити живот људи као после Првог и Другог светског рата. Све ће бити другачије, и нико не може да предвиди како би свет изгледао после тога, чак ни они који тај рат желе и припремају.

Данас је бесмислено причати о војној опредељености Србије јер Србија нема војску. За почетак, потребно је да Србија има војску.

Ако се српски народ, грађани Србије, определе за војну неутралност, ако одустану од уласка у ЕУ и Нато, а не желе ни да буду део Евроазије – да ли ће се ЕУ и Русија удружити и уништити Србију? Да ли ће Нато, уз тиху сагласност или вербално противљење Русије, поново бомбардовати Србију, али овога пута као демократску државу? Наравно да нико неће бомбардовати демократску Србију. Такође, неће Русија увести санкције или одустати од Јужног тока кроз Србију ако Србија неће да буде део Евроазије. Да ли ће признати “Косова“? Неће. Ако Србија неће да буде део Евроазија, али неће ни да буде чланица ЕУ или Нато, неће ЕУ и САД увести санкције демократској Србији. Сигурно да унутар Запада постоје центри моћи који би то хтели и који ће наставити са притисцима на Србију, али ако је Србија демократска држава коју воде паметни и храбри људи њихови планови неће бити оствариви. Ако Србија не постане део ЕУ или ЕА то не значи да ће постати део новог Османског царства које ће Турска покушати да обнови до краја 21. века. Можда до краја века настане Српска Империја. Зато Срби треба да се посвете уређењу и развоју Србије и треба водити разговоре и преговоре са народима у суседству, са држава у окружењу, тражити мирна решења за сва нерешена питања и покушати да се до тога дође са што мање уплива треће стране (држава и центара моћи који се налазе ван Балкана). Ту су и највећи изазови за безбедност Србије и то је оно са чиме може да се носи српска војска у време мира, па и ако дође тај тренутак да морамо бити војно “опредељени“ уколико почне Трећи светски рат. Србија не може да учествује у “свемирском“ рату између великих сила, али може да носи са војним претњама у региону. Украјину данас не деле ЕУ или Русија, Украјину данас деле сами Украјинци. Нису на трговима Кијева Немци или Руси (из Русије), већ сами Украјинци. Један део Украјинаца жели у ЕУ, други део жели у Евроазију и више нико не жели независну Украјину. Када би Украјинци били сложни, Украјина би напредовала чак и ако би остала и ван ЕУ и ван ЕА.

Русија је традиционалан и природан савезник Србије. То је била и то ће остати. Са Русијом треба развијати још боље односе у економији, култури, науци… Међутим, велики број Срба, и грађана Србије, не жели да Србија постане “руска губернија“. Преговори о чланству Србије у Евроазију нису почели, Србија није добила позив (Евроазијска унија је најављена од 2015. године, Украјина још није приступила Царинској унији са Русијом), нити постоји већина у Србији која то жели. Зато је важно да се не стварају поделе. А поделе се неће стварати ако русофили или еврофили не буду искључиви у “безалтернативности“ и “опредељености“. Дакле, потребно је да и еврофили стану са тзв. интеграцијом у Европску унију (која сигурно неће примити Србију пре 2020. године). Сада владајућа елита води преговоре о чланству Србије у ЕУ а да за то нису добили подршку народа. Већина грађана Србије није за улазак Србије у Европску унију (и Нато). По мом мишљењу, на референдуму не би прошао ни предлог да Србија постане део Европске уније, ни предлог да Србија постане део Евроазијске уније.

Србију би данас у Европску унију или Евроазијску унију могла да уведе само тоталитарна власт, која неће спроводити вољу народа. Међутим, нико од њих у томе не би успео, јер би изазвао дубоке поделе међу Србима, међу грађанима Србије (као што сада украјинска елита ради у Украјини). Зато, по мом мишљењу, у овом тренутку треба одбацити сваку врсту интеграције Србије у било који “блок“ и посветити се обнови државе. То је могуће и ако останемо “неутрални“. По мени, то је једини начин, да се Срби и сви остали грађани Србије посвете развоју Србије.

Као “неутрална“ држава Србија неће бити ван света, неће постати “црна рупа“. То је илузија (или ширење страха) да би “неутралну“ Србију сви заобилазили – да Јужни ток не би пролазио кроз Србију и да би Гаспром изашао из НИС-а, да Немачка не би извозила технику у Србију, да би се повукле француске банке, да Турци не би путовали кроз Србију за Немачку и обрнуто, да би Фиат напустио Крагујевац, да Кина не би улагала, да би Филип Морис и БАТ напустили Ниш односно Врање, итд. Такође, ако Србија има производе који могу да прођу на светском тржишту, ти производи ће наћи пут до купаца. Зато, “не бој се, мало стадо“ (Лк. 12:32) и будимо домаћини тако “да не зна левица шта ради десница“ (Мат.6:3-4).

О англоамеричким, француским, јеврејским, турско-арапским, кинеским и осталим лобијима и њиховим сударањима и укрштањима са интересима германског, ватиканског и руског лобија у Србији и албанским, бошњачким, бугарским, грчким и мађарским интересима са српским и интересима великих сила на Балкану – други пут. (Делом сам већ писао о томе на другим местима на блогу.)

Још једна ствар везано за тему – Берлин (са њим и Рим) и Москву – пре него што се пређе на додатак који служи за развијање синтетичког мишљења, јесте разлика у односу на пре 100 и 70 година:

  • Русија је данас поново православна држава
  • у Немачкој је јак антинацистички и пацифистички лоби
  • нови папа је ван Европе, из Јужне Америке са којом Србија и Русија имају добре односе

Међутим, положај Срба у НДХ (и КиМ) није бољи, сваки дан је све гори. Нису за све други криви, велики проблем је и у (званичном) Београду.[13]

То сам написао пре 11 месеци. Да Немачка не може бити стратешки партнер Русије све више Руса схвата, и све се више појављују текстови попут овог – “Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД“, у коме аутор Антон Хашћенко пише: “Као што показују догађаји последњих месеци, па и укупна историја односа између нас и ‘цивилизованог света’, ми немамо и никад нисмо ни имали утицајне пријатеље на Западу, па отуда Русију (ни царску, ни совјетску, ни данашњу) још никада нису признавали за своју… Нисмо ми ти који водимо ратове по целом свету, убијамо десетине хиљада људи који ништа нису криви, нити подржавамо терористе кријући се иза парола о демократији… Да ли је могућа данас или у догледној перспективи наше право пријатељство са Великом Британијом или Француском (САД чак нећу ни да помињем). Тешко! Треба коначно скинути ружичасте наочари и ићи својим путем, решавати своје унутрашње проблеме (економске, социјалне и остале) без обазирања на мишљење оних који данас напросто нису способни да нам буду пријатељи. Истовремено треба одустати од копирања оним западних решења и праксе који су туђи нашој менталности и култури… Чинило се да би наш савезник могла постати Немачка. Али, авај, без обзира на сву своју економску моћ и заједничке интересе са нама, политичке елите те државе, које су формиране под будном контролом Запада после Другог светског рата, све до данас се нису ослободиле комплекса европске инфериорности и боје се да их неко не осумњичи да нису предане изабраном курсу. Из овог угла гледано, политичка оријентација немачких елита  – поводом поимања свог места у западној хијерархији – мало по чему се разликује од свести оних који су дошли на власт у Кијеву… Морамо помагати пријатељима Русије, окупљајући око себе присталице по свету, а сарађивати са западним светом ослањајући се искључиво на хладнокрвне рачунице[14]“. Други Рус, Максим Соколов, овако пише: “Већ је много година откако је хегемонија Немачке неспорна и она гвозденом вољом управља евро-унијским провинцијама – питајте бар Грке. Проширење ЕУ у правцу Украјине потпуно се уклапа у логику садашњег Drang nach Osten… Старомодни В. В. Путин – уз то и германофил – могао је да се поведе давном идејом: ‘Постојао је савез три императора (у данашњој варијанти два), и Европа је мирно живела – не као сад, са овим савезом са париским циркузантима’. Немачко-руска алијанса теоретски би могла да постане сасвим пријатељски савез који Европи обезбеђује мир, али како треба да изгледа прелазак од Четвртог рајха на савез два императора, нико не зна, а најмање од свих фрау канцеларка. Зашто се излагати несигурности, боље је и даље јачати снагу рајха у алијанси са атлантским савезницима. То је читава одгонетка гнева владајуће фрау[15]“.

Ово није напад на Немачку (волео би да грешим у вези свега што пишем), није у питању мржња или освета према Немцима (и Аустријанцима), већ покушај да се оним наивним Србима, који нису спремни да се продају ни за евре (а не само за доларе), објасни права природа Европске уније у којој ће се за пар деценија Немачка питати као САД пре пар деценија. Немачка – за Србију – постаје већа опасност од САД. За пар деценија Немачка ће бити још моћнија, а САД слабија држава – можда ће се САД распасти на више држава. Они који се највише боре против САД остали су у времену када је та држава била једина суперсила. Они који говоре да је настао мултиполаран свет, о САД и даље говоре као о јединој суперсили, светском хегемону. САД то више нису. Русија је толико ојачала да сада отвара војне базе широм света, њени авиони лете и око САД. Кина је постаје највећа економска сила на свету. Немачка је преузела контролу над Европском унијом. Пре 20 година Француска је била посредник између Србије и Немачке, данас Немачкој није потребан такав посредник. Унутар Немачке јачају ултранационалисти. У Турској, која је део Нато алијансе, кад сретну војнике САД на улици крећу са линчовањем тих војника. Аргентина и Бразил воде своје, независне од САД и Запада, политике. Немачка, и без притиска САД и Велике Британије, подржава фашистички режим (старе савезнике) у Украјини. Либију су бомбардовали авиони Француске и Велике Британије, уз велику подршку Италије и Шпаније (односно нафтних компанија ових држава) – у освајању Либије САД имају минимално учешће. Јапан почиње да сарађује са Русијом. На Балкану, у наредној деценији, Немачка ће постати главни колонизатор и окупатор (када на власти буде, на пример, Алтернатива за Немачку). Немачки нови поход на Исток није данас почео. Русија ће повратити контролу над већим делом Украјине, повратиће Кијев, Кијев ће постати поново руски град. Турска ће још више ојачати. Онда ће доћи до великог ривалства између Немачке, Русије и Турске на Балкану. Све мање утицаја на Балкану имаће САД, Велика Британија и посебно Француска. За пар деценија и Кина ће на Балкану имати више утицаја од ове три државе. Настаће мултиполаран свет које и најобичније око може да види и више нико то неће порицати. То значи да ће одговорност и за оно лоше бити подељена, више неће моћи сва одговорност за сво зло овог света да се пребацује на САД као јединог “светског полицајца“. Посебно ако дође до распада САД, поделе САД на више држава.

Све ово може да крене и неким другим током ако дође до великог светског рата. Запад жели да задржи доминацију. Немачкој смета јака Русија да би владала у источној Европи и на Балкану, САД смета јака Кина. САД више брине успон Русије и Кине, него Немачке. Великој Британији сметају јака Кина и јака Русија. Велика Британија своје војнике из Немачке пребацују у Пољску и балтичке државе – на границу са Русијом. На границу са Русијом стижу и војници Француске. Запад се полако спрема за рат са Истоком. Да ли би Запад у случају рата, до краја рата, остао монолитан, да ли би Кина остала у савезу са Русијом? Ако би Нато ратовао против Русије, и Кине, на чијој страни би били Турци и Арапи, односно већина муслимана? Да ли би они били на својој страни и ратовали и против једних и против других?

Затим, треба имати у виду да је Запад под контролом мултиетничке олигархије – глобализатора (припадници разних масонских организација, и/или финансијских и политичких попут Билдерберг групе, Триратералне комисије, Римског клуба… поред оних званичних институција – Нато, ЕУ, ММФ… у којима се окупљају, као и преко Католичке цркве). Међу њима постоје фракције, али као што је Шпенглер истакао “Лутер и Ниче, папе и дарвинисти, социјалисти и језуити – потпуно (су) слични једни другима“. Они могу у будућности хушкати неке европске народе једне на друге, могу и да их држе на окупу унутар ЕУ као и до сада и да над тим народима владају (да државне политике тих држава не буду у складу са вољом тих народа већ у складу са интересима глобализатора) и да их припремају за рат са Истоком. Зато глобализатори могу да дозволе и независност Шкотске, и поделу Белгије, и одвајање Баварске, њих не занима да ли ће у Европској унији бити 50 или 150 држава све док је свака држава под контролом и следи политику коју су они одредили. Њихов циљ је регионализација читавог света, са јаким центром, светском владом. Зато желе све јаке и велике државе да поделе на више мањих државица, да од њих направе обичне регије. То желе да створе и од САД и од Немачке и од Русије и од Кине.

Немачка неолиберална елита увек ће пре бити међу глобализаторима, него што ће прихватити “руски систем“, односно хришћански начин живота. Неолиберали (припадници фаустовске културе) ако нешто не могу да поднесу, то је православан начин живота, то је светосавска философија живота[16]. Зато је и руска неолиберална елита за сарадњу са Западом, руски неолиберали желе да се у Москви и Петровграду живи онако како се живи у Њујорку, Берлину, Лондону, Сан Франциску, Амстердаму… Исто важи и за српску елиту, Београд су ове године посетили потомци и наследници Хабсбурга, Рокфелера и Ротшилда, директори највећих западних банака, одржана је парада поноса… Циљ глобализатора је да у својим редовима имају и припаднике владајућих елита Русије и Кине, као што су у своје редове увукли припаднике јапанске владајуће елите и арапске шеике, арапске владајуће породице. Руски и кинески богаташи воле да имитирају богаташе са Запада, зато су руски и кинески милијардери, поред арапских, највећи купци луксузне робе и најскупљих некретнина на Западу.  

Затим, не треба потценити ни све већи број антиимперијалиста на самом Западу, можда за пар деценија на Западу, међу Западњацима, буде далеко више оних који ће бити на страни Русије и Србије (православних Словена). Историја може кренути неким сасвим неочекиваним током. О овој теми – шта све можемо очекивати у будућности, посебно даљој будућности – више у неком од наредних делова “Промене свести“.

***

Будућност зависи и од тога шта данас радимо и како се понашамо, шта остављамо следећој генерацији. Какве одлуке доноси тренутна власт? Председник СНС и тренутни председник владе уверен је да ће “без обзира ко буде био на власти, Србија морати да настави да поштује дату реч, да иде ка ЕУ, али и да не руши односе са Русијом[17]“. Пре тога је за CNN изјавио да “ми (Срби) знамо да смо изазвали Први светски рат“, а након тога, на састанку Трилатералне комисије у Београду, изјављује: „Ми желимо да редефинишемо свој положај у Европи. Србија није разумела догађај од пре 25 година када је пао Берлински зид… Налазимо се на новој историјској прекретници одлучни да мењамо себе. Успели смо у преговорима с Приштином, имамо најбоље односе у региону после много деценија што само доказује да после 68 година у Београд долази албански премијер[18]„. Након тога, следи изјава Весне Марковић, посланице владајуће СНС и чланице Одбора за спољне послове и Одбора за европске интеграције скупштине Србије: “Сматрам да је потписивање Бриселског споразума, али и његово усвајање у Народној скупштини, веома важно за Србију у решавању проблема који су годинама уназад стављани под тепих… Добили смо позитивну оцену Европске комисије за ово поглавље након скрининга, а у извештају ЕК се наводи да је постигнут напредак на овом пољу. Србија има пуну подршку Немачке на путу евроинтеграција, јер је Немачка највећи донатор и један од највећих спољнотрговинских партнера Србије. С обзиром на веома развијене економске, билатералне односе, али и значај у ЕУ, Немачку видим као кључног партнера Србије у будућности[19]“. Дан након ове изјаве, и пар недеља након што је хрватска компанија купила још један српски бренд, председник владе Србије под окупацијом изјављује да Србија неће уводити реципрочне мере НД Хрватској, пошто НДХ онемогућује српско-арапској авио-компанији да послује на тржишту НДХ[20]. Другим речима, он не сме да се упушта у то зато што иза НДХ као покровитељ стоји Немачка, али и зато што је хрватска обавештајна служба у Београду јача од српске. Хрвати и Немци имају више медија у Србији у свом власништву од самих Срба (управо ти медији највише распирују мржњу према Албанцима, после дрона на фудбалској утакмици између Србије и Албаније у Београду, и према Турцима, после убиства навијача Црвене Звезде које се догодило пре кошаркашке утакмице у Истанбулу. Да ли неко на Западу спрема Србе за рат са муслиманима и обрнуто? Зашто би Срби овај пут бранили Беч/Запад, када Запад више није хришћански?). Знамо колико председник СНС и председник владе зависи од медија и да би без подршке медија брзо изгубио популарност и власт.

Курир, један од медија у власништву немачких и хрватских компанија, поред Данас-а и Блиц-а, пружа највише медијског простора тзв. Трећој Србији из Новог Сада (која је украла идеју и назив од Треће Србије из Београда, чији сам законски заступник[21]), а која је, како сам навео у напоменама у претходним деловима “Промене свести“, повезана са профашистичким и неонацистичким организацијама из Немачке, Аустрије и Француске. Две године већ упозоравам да су они створени од стране СНС, а СНС су створили Немци, тако да је ова тзв. Трећа Србија лажна патриотска организација, убачена од стране Западњака међу српске русофиле. Сада полако истина излази на видело. Ево шта о тој тзв. Трећој Србији пише, након посете Србији, Сергеј Правосудов, директор Националног института енергетике (Русија): “У Србији Фонд Горчакова организује конференције већ више пута и привукао је пажњу српских политичара. Чим смо допутовали, преко посредника су нам се обратиле вође покрета Трећа Србија. Овај посредник нам је рекао да је по подацима Треће Србије Бошко Обрадовић ове године два мјесеца учио у САД. Када се вратио у Србију Двери су почеле припремати обојену револуцију у Србији како би свргнули прозападну владу Александра Вучића. Главна лозинка ове револуције мора постати зближавање са Русијом. Почетак немира одређен је за прољеће 2015. године. Немири би омогућили Вучићу да окриви Русију за покушај организовања државног преврата. Пошто је партија Трећа Србија још недавно била дио покрета Двери ја сам се са сумњом односио према овој информацији. Како је познато Трећа Србија наступа под лозинком независности Србије од САД, али се у ствари ова партија оријентише на Александра Вучића. Средином октобра Трећа Србија је у Београду организовала конференцију Нова Европа, коју је неформално посјетио А. Вучић и поздравио њене учеснике. Лидери Треће Србије пожељели су да се састану са нашом делегацијом у Београду да би разговарали о могућој сарадњи. И ето, док су наша делегација и представници Треће Србије сједили за вечером, десио се непредвиђен случај. Један од чланова наше делегације, под утиском мог реферата, почео је да протестује: ‘Александар Вучић проводи отворену антируску политику. Он покушава да истисне из Србије Гаспромњефт. Он блокира градњу Јужног тока, тј. проводи апсолутну прозападну политику. Зашто се наш предсједник Владимир Путин сусреће са Вучићем? Треба јавно објавити да је он непријатељ и Русије и Србије.’ Послије ових изјава на лицима лидера Треће Србије појавила се невјерица и страх. Убрзо су устали од стола и отишли, на тај начин не наставивши никакве заједничке пројекте са Фондом Горчакова[22]“.

Из само њима познатих разлога, политику владе Србије под окупацијом подржавају и они који сада воде Српску Православну Цркву. До сада су се као лобији који се боре за превласт унутар СПЦ помињали босански, црногорски и разни други лобији, међутим, како ствари стоје, унутар СПЦ је тренутно најјачи немачко-хрватски лоби. Пред вама су две изјаве, на тему екуменизма, двојице Владика СПЦ, који су “духовна чеда“ Владике који контролише информативну службу СПЦ (дакле, информативну службу СПЦ контролишу екуменисти, а српску владу и српске медије германофили).

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: “За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: ‘Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.’ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову[23]“. Владика аустријско-швајцарски Андреј: “После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације… Ја сам против теорија кад се каже – Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на ‘перфидан’ начин или преко ‘нејасних’ разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро. Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не[24]“. Да ли су владике заиста екуменисти, или су само “безазлени као голубови“, или су и “лукави као змије“ да би добили простор за рад са својим верницима? То ће се ускоро показати.

Како другачије завршити овај део, осим речима Св. Јустина Ћелијског из 1971. године: “Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о ‘времену’, о ‘духу времена’, или о ‘духу екуменизма’ који влада у свету, или о ‘дијалогу љубави’ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим ‘вековима мржње’, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо ‘љубави Истине’, уместо ‘истиновања у љубави’ (Еф.4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза ‘ходе као незнабошци у празности ума свога’ (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка ‘вери Истине’ (2 Сол. 2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: ‘Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде’ (PG t.91, 465)… Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су ‘слуге Божје’, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје ‘страх злим делима’, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља… А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег… Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi {=начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: ‘Богу Божије, цару царево’. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: ‘Богу се већма покоравати него људима’. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе…

…Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал. 5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла – ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! ‘Вера је наша победа која победи свет’ (1. Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он – Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм. 8,31-39)…. Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православни народ који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна, те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије. А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се од нас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живоша и рада… Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и човекослужењима, и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање је равно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века.[25]

На крају, као додатак, пар реченица од стране старца Пајсија Светогорца: “Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, ко ће говорити? Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: ‘Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!’ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству… Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?… Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом[26]“.

 

НАСТАВЉА СЕ

 

___________________________

 

[1] Освалд Шпенглер: “Пропаст Запада“, ИНП Књижевне новине, Београд, 1989.

[2] Срђан Милошевић: “Зашто кажеш ‘два тоталитаризма’, а мислиш само на један?“, Пешчаник, 12.11.2014. http://pescanik.net/zasto-kazes-dva-totalitarizma-a-mislis-samo-na-jedan/

[3] Гинтер Грас: “Трећи светски рат је почео“, Време, 13.11.2014.

[4] Jakob Augstein: “Alien vs. Predator“, (Spiegel, 20.11.2014.) Пешчаник, 22.11.2014. http://pescanik.net/alien-vs-predator/

[5] Пар дана након што сам написао ове редове, и Мухарем Баздуљ се у тексту у Политици осврће на текст Јакуба Аугштајна: “Инокосни гласови – попут Аугштајновог или Плацековог – готово да се могу набројати на прсте једне руке. Одјеци ове дебате стижу и на наше стране. Тако је, рецимо, Игор Мандић изјавом да му је ‘Путин симпатија’ хрватске државотворце наједио и више него оценом да је Добрица Ћосић већи од Крлеже… Поставља се питање: зашто је за многе толико узнемирујућа чињеница да неко кога не могу олако отписати као мрачњака и националисту симпатише Путина и сматра се његовим фаном?… Са свешћу да Словен није Немац (и да Немац није Словен) почиње могућност равноправне сарадње Словена и Немаца, почиње оно за шта се у последње време залаже неколико истакнутих фигура у немачком јавном животу, укључујући Аугштајна и Плацека, почиње разумевање чињенице да интереси Запада нису једини интереси који су у глобалној политици унапред задати и аксиоматски. Изневеравање низа договора са СССР-ом и Русијом од краја осамдесетих и током деведесетих година прошлог столећа, волунтаристичка и арбитрарна одлука да се случај Косова прогласи случајем суи генерис и цели низ кратковидих и надмених одлука, довели су Запад до тачке да сваку руску легитимну одбрану својих интереса проглашава фашизмом и агресијом. Разумевање простих геополитичких законитости не представља нужно позив за прихватање ‘руског система’. Рационални гласови се, међутим, покушавају пригушити агресијом… Телеграфски говорећи: права проевропска политика није и не треба да буде антируска, ни из немачке, ни из српске перспективе.“ – Мухарем Баздуљ: “Словен није Немац“, Политика, 27.11.2014. www.politika.rs/Sloven-nije-Nemac

[6] “Швајцарска појачала санкције према Русији“, Глас Русије, 12.11.2014. http://serbian.ruvr.ru/news/SHvajcarska-pojachala-sankcije-prema-Rusiji

[7] Напомена 27 (23. део)

[8] “Sputnik news: Пребројавање – ко је у УН гласао за а ко против руске резолуције против величања нацизма (инфографика)“, Глас Русије, 24. 11. 2014, Стање ствари, 27.11.2014.

http://stanjestvari.com/2014/11/27/sputnik-news

[9] Kнез Николај Сергејевич Трубецкој: “Европа и човечанство“, Логос, Београд, 2004.

[10] Напомена 15 (25. део)

[11] „Модерни свет је свет у еволуцији; према томе, статичне идеје о духовном животу морају се преиспитати, а класично Христово учење мора се поново протумачити.“ Пјер Тејар де Шарден (1881-1955), језуита и научник из Француске. (Ево како јеромонах Серафим Роуз, Американац који је рођен у Калифорнији 1934. године, описује Тејар де Шардена: “Еволуциона философија Тејар де Шардена је, строго говорећи, спој модерне философије и римокатолицизма. У тејардизму је римокатолицизам уистину дошао до крајње границе своје хуле на истинско учење Цркве Христове. Оно, што се у овој философији назива Христом је управо оно што Православље именује као антихриста: лажни христос који човечанству обећава ‘духовно’ царство овога света. У тој философији је идеја и предукус другог света, којим се православни хришћани разликују од других људи, потпуно поништена. Иако недовољно познати већини православних хришћана, Свети Оци Православне цркве изложили су јасно учење о природи света, о Божијем стварању и о првоствореном човеку, којим одговарају на сва питања која би модерни православни ‘богослови’, не знајући за православно светоотачко учење, могли сматрати неизвесним и тешким.“ www.svetosavlje.org/SerafimRouzTumacenjePostanja)

[12] Напомена 15 (25. део)

[13] Никола Варагић: “Срби између Берлина и Москве“, 9. децембар 2013.

https://nikola5.wordpress.com/2013/12/09/%D1%81%D1%80%D0%B

[14] Антон Хашћенко: “Ни Немачка није пријатељ Русије, њоме и даље владају они које су дресирале САД“, Факти, 11.11.2014. www.fakti.org/nemacka-nije-prijatelj-rusije

[15] Максим Соколов: “Не зову Европску унију случајно и Светом Римском империјом немачке нације“, Факти, 27.11.2014. www.fakti.org/ne-zovu-evropsku-uniju-slucajno-i-svetom-rimskom-imperijom-nemacke-nacije

[16] Свети Нектарије Егински: “Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: ‘врлини се и непријатељ диви“’.

[17] „Србија не води ни политику мржње према Русији, нити проруску политику, већ српску политику, без обзира шта о томе говоре острашћени људи са обе стране“. Политика, 03.11.2014. www.politika.rs/Vucic-Vodim-srpsku-politiku

Коментар редакције Данас: “У београдском хотелу ‘Краун плаза’ одиграо се самит европског огранка Трилатералне комисије. А слика је међу учесницима приказивала како Мила Ђукановића, Милорада Додика и Александра Вучића, тако и бившег шефа Европске централне банке Жан-Клода Тришеа, док су новине извештавале да су присуствовали и председник банке Голдман Сакс Питер Садерланд, бивши чешки министар Владимир Длух, посланик Бундестага Михаел Фукс, гувернер Националне банке Белгије Лук Коен, те министри Ивица Дачић, Зорана Михајловић… Трилатерална комисија је пажљиво и редовно пратила дешавања на Западном Балкану, као што су и поједини њени чланови имали важну улогу у њима, поручио је Трише, помињући Ричарда Холбрука, Карла Билта, Волфганга Ишингера… Премијер Вучић је пак уваженим представницима глобалне елите поручио да је Србија неповратно на путу ЕУ“. “Марширање ка ЕУ“, Данас, 04.11.2014. www.danas.rs/marsiranje_ka_eu

[18] “Главна звезда Трилатерале био је Вучић. Он је имао своју прилику да се представи светским моћницима. И то је добро урадио. Толико да је у једном тренутку један од најмоћнијих људи у сали поручио другим лидерима Балкана како морају да се потруде да науче енглески, јер данас и Французи причају енглески.“ “Шта је ко коме рекао на Трилатерали“, Недељник/Курир, 06.11.2014. www.kurir.rs/sta-je-ko-kome-rekao-kada-su-se-iskljucile-kamere-na-trilaterali

[19] “Немачка кључни партнер у будућности“, Данас, 26.11.2014. www.danas.rs/nemacka_kljucni_partner_u_buducnosti

[20] “Неће бити узвратних мера Хрватској“, Данас, 28.11.2014. www.danas.rs/nece_biti_uzvratnih_mera_hrvatskoj

[21] О настанку Треће Србије видети пост: ТРЕЋА СРБИЈА (Београд)

Видети и напомене 9 и 10 (24. део “Промене свести“) и напомену 1 (25. део).

[22] Сергеј Правосудов: “’Обојена револуција’ и антируска политика Александра Вучића“, Евроазија.инфо, 25. 11. 2014, Стање ствари 26.11.2014 http://stanjestvari.com/2014/11/26/%D1

Овде треба додати – подсетити – и да је говорник на конференцији “Нова Европа“ био и бивши амбасадор Русије у Србији, А. Конузин.

[23] Митрополит Порфирије: “Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом“, Српски тједник Новости, 28. 10. 2014; http://stanjestvari.com/2014/10/30/

[24] Владика Андреј (Ћилерџић): “Морамо да имамо обзира према Католичкој цркви“, РТС, 2. 11. 2014; http://stanjestvari.com/2014/11/03/%D0%B

[25] Свети Јустин Ћелијски, Одговор на анонимну дописницу (писмо упућено онима који воде СПЦ), Манастир Ћелије, Ваљево, О светом Сави, 1971. године. Борба за веру/Стање ствари – поводом преноса моштију Св. Јустина Ћелијског у манастиру Ћелије, 14.06.2014.

http://stanjestvari.com/2014/06/14/%D0

[26] Старац Пајсије Светогорац: “Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, ко ће говорити?“ (Православнајапородица), Стање ствари, 08.10.2014. http://stanjestvari.com/2014/10/08/D1

 

———————————–

 

Advertisements

Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (25. део)

новембар 14, 2014
Никола Варагић

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (25. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (12. део)

 

 

 

Права опозиција неће настати ако остану садашње блоковске поделе између атеиста и православаца, између правих либерала и искрених верника, између еврофила који највише воле Србију (па онда ЕУ) и русофила који највише воле Србију (па онда Русију). Заправо, подела и треба да остане – у смислу опстанка мноштвености, плуралности, “разноврсности ситуација“, треба да постоји “либералан блок“ и треба да постоји “православан блок“ (и неки трећи, и неки четврти, ако је потребно), али да оба блока (сваки блок) чине људи који су и родољуби и космополите, хришћани и/или демократе. Ако тако буде, ти људи треба да раде на “окупљању опозиције“, односно стварању праве опозиције, тј. будуће власти – што значи окупљање и постизање консензуса око српског и уставног идентитета и будућег државног уређења, око реформе скоро свега у друштву и држави, око сазивања Уставотворне Скупштине. Изнео сам сумњу да то може урадити садашња владајућа – “изгубљена“ – генерација, и веру и наду да ће то урадити нека нова елита, из генерација које долазе (надам се око средине овог века).

Окупљање и постизање консензуса унутар нове владајуће елите неће бити могуће ако остане досадашња блоковска подела, подела на “грађански“ и “патриотски“ блок, где су они други непријатељи. Пошто се у случају “грађанског блока“ више ради о интернационалистичком малограђанском блоку, који предводе људи без родољубиве и државотворне свести, блок који треба да настане и у ком треба да се нађу они који су везани за културу Запада и наслеђе СФРЈ, они који нису православни хришћани, русофили… али воле народ и заједницу у којој живе и увек ће бранити свој народ и своју државу, назвао сам – “либералан блок“. Пошто се у случају “патриотског блока“ (како се намеће од стране неких који заговарају стварање тог блока) више ради о националистичком малограђанском блоку, у смислу негативног етнофилетизма, који предводе у већини народњаци (радикали) и национал-комунисти (социјалисти), они који (приватно) пре и више прихватају дарвинизам и неолибералну (фаустовску) идеологију (културу) него што се враћају хришћанству (светосављу), уз неке зилоте-националисте поред себе, блок који треба да настане и у ком треба да се нађу сви православци и родољуби који воле свој народ, који пишу ћирилицом и представљају оно најбоље из патријахалног васпитања, који су везани за византијску традицију и руску цивилизацију… али не мрзе друге и другачије, као хришћани воле цео свет и знају да су само део Целине, и зато су и праве демократе, назвао сам – “православан блок“. Зато ће права опозиција, нова елита, бити она која превлада ту поделу, тако да свако задржи свој идентитет, што ће чинити српски идентитет, зато уместо “грађанског“ и “патриотског“ треба да добијемо “либералан“ и “православан“ блок (или како их буду назвали они који буду чинили нову елиту, ово је мој предлог, у овом тренутку, ради лакшег разумевања). Само тако Србија може постати демократска Држава.

Прво морају да настану два нова блока, пошто је такво стање у друштву, које се још увек дели на партизане и четнике: са једне стране, “либералан блок“ као опозиција “грађанском блоку“, и, са друге стране, “православан блок“ као опозиција “патриотском блоку“. Затим се они, који буду водили “либералан“ и “православан“ блок (део), морају договорити око српског и уставног идентитета и будућег државног уређења, око сазивања Уставотворне Скупштине. “Либералан блок“ треба да буде место окупљања људи који воле српски народ и државу Србију, људи који заиста поштују демократске вредности, из оног дела становништва Србије који чине у већини неправославци – атеисти, еврофили, југоносталгичари, социјалисти, комунисти, (нео)либерали… “Православан блок“ треба да буде место окупљања људи који воле српски народ и државу Србију, људи који заиста поштују демократске вредности, из оног православног, светосавског дела становништва Србије, где не морају да буду само православни (и) Срби, али који ће постати место окупљања искрених верника и правих светосаваца, дакле оних који нису ни зилоти, ни екуменисти, ни формално религиозни, ни пантеисти и окултисти, ни непокајани бивши комунисти који су комунистичку колективистичку идеологију заменили националистичком, у коју су уклопили и православље, и на православно хришћанство гледају искључиво са тог недуховног, чисто традиционалног и историјског гледишта[1].

“Либералан блок“ је потребан да би се они који су стварно демократе и родољуби (и више су за сарадњу са Западом) одвојили од оних који то нису. “Православан блок“ је потребан да би се они који су стварно верници и демократе (и више су за сарадњу са Русијом) одвојили од оних који то нису. Тако добијамо са једне стране чисто демократски покрет, а са друге стране чисто православан покрет, односно добијамо политичке снаге које представљају оно најбоље из либерално-демократске и просветитељске традиције и оно најбоље из православно-хришћанске и словенске традиције. То су предуслови за стварање српског Центра.

Подела на два блока је идеална. У почетку, у пракси, вероватно ће постојати више од два блока. Ради бољег описа и лакшег разумевања, претпоставимо да ће до смене елита и генерација, и са тиме система у Србији, доћи хришћанским и демократским путем, у наредних десетак година, и да су зачеци те нове елите већ сада на политичкој и друштвеној сцени. Зато узмимо ова имена и ове примере условно. “Либералан блок“ чинили би људи окупљени око Пешчаника и покрета Доста је било, економисти и предузетници попут Миодрага Зеца и Милана Кнежевића, наши уметници и научници из расејања који нису везани за СПЦ, али јесу за народ и државу, они који су више за сарадњу са Западом, и који треба да буду веза са Западом. “Православан блок“ чинили би покрет Двери и ДСС, интелектуалци попут Жарка Видовића, српско расејање које је везано за СПЦ али и капитализам и демократију, они који су више за сарадњу са Русијом и они који треба да направе мост за сарадњу са Русијом. Настао би, вероватно, и “левичарски блок“, пошто Србија нема синдикате и праву левицу, који би предводили Покрет за слободу и интелектуалци попут Златка Паковића и Срећка Михаиловића (они би представљали најбоље из српске социјалистичке и југословенске комунистичке традиције). Око ова три блока окупили би се, у суштини, људи који до сада нису били на власти, који се нису бавили политиком, који нису учествовали у приватизацијама, ту би своје место налазили најбољи из генерација које долазе. Затим би они који би предводили ова три блока преговарали између себе, заједно  би пролазили кроз све проблеме и тражили решења (заједно и са представницима етничких мањина у Србији). Постигли би консензус око слављења дана Светог Саве у школама, око неговања тековина борбе против антифашизма, развоја предузетништва и права радника, итд. Хришћанска, демократска нереволуционарна транзиција, омогућила би и старим снагама, тренутној владајућој елити, либерал-комунистима и национал-комунистима, да постоје на политичкој сцени. Старе странке, попут ДС, ЛДП, ЛСВ, СПО окупиле би се у “грађански блок“, а СНС, СПС, ЈС-ПУПС, тзв. Трећа Србија у “патриотски блок“. Затим би те старе снаге, временом, отишле у историју (изгубили би подршку бирача). Наравно, стање је такво да је тешко очекивати да у наредним месецима и годинама поменути формирају нова три блока (“православан“, “либералан“, “левичарски“), а још мање можемо очекивати да ће они међусобно сарађивати, да ће доћи до таквог “окупљања опозиције“. Победа само једног блока донела би добро само победницима, све би остало исто (за поражене, за већину српског народа, за већину грађана Србије). Зато се надам да ће постизање консензуса око тога које вредности развијати и бранити, урадити они који се од почетка 21. века рађају у Србији и који ће средином века бити на врхунцу снаге.

***

Ђакон Ненад Илић у тексту “Проблем елите“ подсећа да стварање нове елите никада није ишло глатко и цитира Јована Цвијића који 1921. године, у писму српској напредној омладини упозоравјући пише о болести друштва у коме клике производе лажне величине и убијају енергију промене, снагу покрета који би “могао да повуче за собом и ону огромну масу мање или више млитавих, који чују или и знају за ВЕЛИКИ ПЛАН, али не виде средства, и немају стваралачке енергије… Не само за нас већ и за општу цивилизацију би била добит кад би се тај народ могао као целина културно развијати. Он би по својој даровитости унео нових елемената у општу светску културу, а то је у крајњем резултату циљ рада и појединаца и народа. Али ради тога он мора себе чувати од свих рђавих туђинских утицаја и нарочито неговати оно што је у њему специфично, самосвојно, оплемењавајући га најбољим резултатима страних култура; само тако може и наш народ из себе стварати и давати елементе за општу цивилизацију[2]“.

Деценију након ових речи Јована Цвијића, Милош Црњански води полемику са уредником Српског књижевног гласника Миланом Богдановићем који је, по мишљењу Црњанског, “шампион стране књиге и превода“. Милош Црњански у тој полемици (вођеној 1932. у листовима Време и Политика) пише: “Књиге на страном језику, као и журнали, преводи страних дела, интернационална реч великих култура прелази, и треба да пређе, сваку границу… Истина је, међутим, да без велике домаће књижевности, ни о каквом напретку не може бити ни речи… Нисам повео кампању против вредности стране литературе, него против начина њеног наметања и рекламе на нашу штету. У исти мах кренуо сам и против комунистичке литературе, или њених предзнака, јер значе смрт нашој југословенској књижевности. Као ни Христа пред фарисејима, ништа ме неће задржати да све што мислим кажем… Дићи глас против ‘марксиста’ у литератури ја сматрам најпосле за прву потребу и најважнију нашег садашњег књижевног момента… Пример пропасти руске литературе, смрти многих руских књижевника, њиног избеглиштва, треба да нам служи као мементо[3]“. Три године касније, Црњански пише да је време за гледање са “чисто српског становишта“.

Исте те 1935. године Владимир Вујић у тексту “Наш нови национализам и Европа“ пише: “Напори интернационале – кроз делања својих ложа – ишли су напоредо са напорима наше нације за ослобођењем. Национализам нам је био карбонарски, либералистички, масонеријски обојен, пун буржоаских полета и нада. Знања, знања и књига – викало се све од Доситеја па до апостола, последњих, европских цивилизација. Патетика Змајева – ‘Знање је светлост, знање је моћ’ – патетика типично малог грађанина била је израз те тежње за ‘светлошћу’. А ту су светлост истицале пред нас, замамну и пуну обећања, све радионице интернационала… Тај стари либералистички, просветитељски, национализам ишао је руку под руку са стварним најогорченијим непријатељем национализма. Тај стари патриотизам, натучен фразама о ослобођењу ради ‘уздизања луче просвете великих народа’, ишао је интимно напоредо са организацијама којима ни најмање није стало до тога да се ослобођени Јужни Словени здруже у велику националну државу. А најмање хришћанску[4]“.

“Српско становиште“ треба да буде – српско, српска држава – највише могуће хришћанска. “Српско становиште“ не може више да буде националистичко (у смислу разлике између национализма и родољубља) или југословенско (интернационалистичко). Српска држава не може да буде – најмање хришћанска (православна). Ово важи ако су Срби хришћански народ – ако се Срби, у већини, без принуде од стране неке тоталитарне власти, не из разлога рђаве хомогености, заиста врате хришћанској вери, суштински а не формално. Стога, ово мора и не може није заповедничко. Моје чврсто уверење је да ће Срби као народ нестати ако се одрекну светосавског пута, православног идентитета (тог пута и идентитета нема ако се не познаје вера, ако Христ не стоји као идеал, ако се не познаје онај свети лик Саве Немањића). То се скоро и догодило са прихватањем југословенске идеје. У то доба, између два светска рата, и они који су упозоравали да ће се са доласком комуниста на власт догодити исто што се догодило и у Русији, и они који су говорили о “српском становишту“, о светосављу, попут Вујића и Црњанског, још увек су бранили “идеју југословенства“. Говорили су о Југославији као да је још увек 1914. или 1918. година. Владимир Вујић помиње “велику националну државу Јужних Словена“. Милош Црњански (те 1935. године, годину дана након убиства Краља Александра Ујединитеља, када ствара и “српско становиште“) пише: “У свом југословенству наш Блаженопочивши Краљ није био сањало, оштрим разумом он је видео да су два царства, аустријско и турско, у својој прошлости, створили све предиспозиције за једну нову јединствену државу… Краљ над краљевима, Он ће и као вођ идејни остати свемогућ широм ове државе која је једино добро и словеначког, и хрватског и српског сељаштва… Страховита жртва коју је наш народ поднео недавно, погибијом Блаженопочившег Краља, отвориће и отворила је изгледа националистима очи… Загреб, и Загорје, са својим сеоским мирисом и тишином, у сељачком руху, плакало је над одром највишег оличења наше државне идеје као и Шумадија[5]“. Димитрије Љотић оснива југословенску организацију Збор. Дража Михаиловић током рата предводи југословенску војску (у отаџбини). Борислав Пекић после Другог светског рата оснива Савез демократске омладине Југославије (а не Србије). Колико је та идеја усађена међу Србима показује стварање СР Југославије након распада СФРЈ, па настанак ЈУЛ-а, итд.

Време је показало да “српско становиште“ – “светосавље“ – не иде уз “идеју југословенства“. Можда би и ишло да је постојало “српско становиште“ и да је из те позиције стварана Југославија. Пошто се српство није могло замислити без православља, а православље се желело превазићи (пошто се ћирилица везује за “назадно“ православље и русфилију, са тим је повезан прелазак “напредних“ на латиницу), излаз је нађен у југословенству. Србија је морала да буде десет пута богатија и боље организована него што је била, народ и елита учвршћени у хришћанским вредностима и светосавској традицији из које би се развијао демократски систем, наука и економија, да би Србија могла да ствара једну тако велику наднародну заједницу јужнословенских народа, са толико моћних непријатеља који то желе да спрече. Обе Југославије настају у светским ратовима, када је Србија била разбијена и најслабија. Тако слаба Србија није могла да створи “нову јединствену државу“ – последице окупације аустријског и турског царства, на чијим рушевинама настаје Југославија, биле су велике и негативне по српске интересе, и само унутар себе консолидована и јака Србија, а она то није била (и поред тога више није постојала православна Русија као савезник), са српским народом који је сложан (хомоген, али не рђаво хомоген) и зна шта су његови интереси, могла би да ствара велику и демократску Југославију. Овако, обе Југославије више су подсећале на она страшила у њивама која плаше птице, обе су биле обележене диктатурама, и зато су тако лако разбијене. Југославије су биле слабе зато што је Србија била слаба, зато што модерна Србија није постала православна и демократска држава. Да је таква Србија стварала Југославију, да је настала таква Југославија, то би била озбиљна држава.

Сам Милош Црњански, истовремено са претходно цитираним реченицама, где велича Краља Ујединитеља, југословенску идеју и Југославију као “једино добро и словеначког, и хрватског и српског сељаштва“, исписује и следеће реченице: “Већ годинама, у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално… То је онај елеменат нижег света који је своју ‘културу’ стекао по пиварама и туђинским касарнама, у којима се псовало и вређало све што је српско… (И у Црној Гори) се у последње време јавља једна непрекидна критика, и још горе, свега и свачега што долази из Београда… Петнаест година овамо од ослобођења, погледајмо једном већ истини у очи, из јазбине једног франковачког круга војна се наставља и само је та јагма стална, подземни рат против српства, све до убиства Краља Мученика… Вешто је удешена вика о корупцији, али када би се објавила акта видело би се да је далеко мање корупционаша из српства, а да је корупција, и то на велико, производ баш тих франковачких чистунаца… Знам да је Српство пошто је патило вековима, било на прагу једне ванредне Србије и да је застало наивно и неумешно пред проблемом франковлука… Познато је да се у Загребу, ни када је реч о литератури не говори лепо о Београду… У Љубљани су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у српским крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и кад се тиче администрације, чиновништва, и католицизма, и школа. Кад се погледа статистика пореза тек онда се види колико је у повољној ситуацији Дравска бановина, а кад се слушају пароле тамошњих школованих слојева, и њина интелигенција, скоро цела, и свих политичких нијанси, увек је иста игра: провинцијална уображеност, безмерни егоизам, ускогрудост, добра реклама свега свога, стална ревендикација, кинески зид, искоришћавање ситуације без обзира, и поза преподобног меланхолика који је стално забринут над нама, кад кажем нама, мислим Србима, а над којим је забринута читава Европа.“

Краљевина Југославија се, из позиције чисто српских интереса – да су постојали и да су артикулисани кроз реалну политичку снагу (то свакако није био Збор који је лоше пролазио на изборима), онаква каква је била, више није могла бранити. Краљ Александар је био идеалиста, покушао је немогуће – да остане православац (веран српској Цркви, претцима – Карађорђу и Његошу, традицији коју је усвојио док се школовао у царској Русији) и да истовремено постане део “new age“ покрета, фаустовске културе, дионизијског морала (симболи окретања западњачкој традицији, која је добрим делом копија старих источњачких традиција јесу, како сам већ навео, дела Мештровића под покровитељством Карађорђевића, али и десетине других масонских симбола широм Београда – масонерија је опстала, белогардејци су нестали). На крају, Краљ Александар није успео ни у једном ни у другом. Удаљавао се од светосавља, а западна масонерија га није прихватила као “брата“. Удаљио се од својих Срба из Шумадије и Црне Горе, а Хрвати и Словенци га никад нису прихватили као свог краља. Убијен је од стране оних са којима је стварао државу, којима је све давао, а који су “псовали и вређали све што је српско“. Словенци су тада вешто користили корумпираност и изгубљеност српске елите, то су радили и после 1945. године, то раде и после 2000. године. Са таквим народом не ствара се заједничка држава. Ми можемо да сарађујемо, тргујемо, да дајемо колико и они дају, али као две независне државе. Са простором данашње НД Хрватске је било мало другачије, јер је на том простору живео велики број Срба. Српски идеалисти створили су Краљевину Југославију да би сви Срби живели у једној држави (зато је Словенија била “вишак“, јака Србија могла је да штити права Срба који су живели у Словенији, боље да се више пажње посветило развоју Црне Горе уместо развоју Словеније – за коју је толико Срба погинуло у ратовима а која је 1991. укинула сва права Србима који су остали у Словенији – па је поред Бледа изгубљено и Цетиње). Српски националисти гледали су на Југославију као на Велику Србију. Нису створили јаку Србију, која би била носилац јаке Југославије, која би била у стању да од Старе Србије направи развијено друштво и изгради инфраструктуру и привреду која је иста или боља него она у Словенији. Српски националисти брзо су нестали из владајуће елите (Димитрије Љотић 1931. излази из владе Краља Александра, односно Петра Живковића, у којој је био министар правде, зато што је Краљ одбио његов предлог новог Устава), или су постали југословенски националисти, или су се уклопили у просветитељску културу, снашли у “франковлуку“ и приклонили црној интернационали, тј. силама Осовине (на изборима 1938. године Листа југословенске радикалне заједнице, са Миланом Стојадиновићем као носиоцем листе, добила је 1.643.783 гласова или 54,09%). Друга, комунистичка Југославија, наметнута је српском народу од стране оних који су се прикључили црвеној интернационали. Док се причало о братству и јединству, Београд је населила нова комунистичка, антисрпска (антиправославна) елита, Београд је потпуно окупиран од стране несрба или Срба одрођених од свог народа (када говоримо о владајућој елити). Почетак тога, врата тим људима, отворена су још за време Краљевине. Србија није успела да развије српску инфраструкуру ван Србије, али су непријатељи Србије успели да развију своју инфраструктуру унутар Србије. Србија је деценијама без светосаваца у највишим нивоима власти у држави.

Све се развијало тако да је хрватска обавештајна служба у Србији данас јача од српске обавештајне службе. Хрватске и црногорске обавештајне службе – њихове тајне дипломатије – данас имају већи утицај на државну политику Србије него било која српска организација, укључујући СПЦ. Хрватске и црногорске агентуре јаче су од српске агентуре – у самој Србији. Хрватске и црногорске агентуре раде за западне агентуре, те преко њих западне агентуре владају у Србији (наравно, и преко српске корумпирена и изгубљене елите). Зашто би Енглези и Немци инсталирали своје агенте, који говоре енглески и немачки и које треба да науче српски, зар им није лакше да контролишу хрватске и црногорске (и словеначке, бошњачке, албанске) који говоре исти језик као и Срби, који су се измешали са Србима (посебно кроз ЈНА и УДБу), са којима живе заједно вековима? Зар им није лакше да купују српске агенте и припаднике српске владајуће елите? Наравно, нису сви Словенци, Хрвати, муслимани/Бошњаци и Црногорци исти, али је историја показала да у тим народима није постојало довољно јако и велико језгро искрених србофила и словенофила, односно оних који заиста желе да живе у заједници са православним Србима, поштујући и интересе српског народа. Таквих је било унутар тих народа, таквих има и данас, али не довољно – чисто рационалистички и државотнорно гледано – да би се са тим народима правила државна заједница. На једног Хрвата који би дозволио ћирилицу, долази десет Хрвата који ломе табле са ћирилицом, или то одобравају, јавно или тајно. Није рационално улазити и заједницу са таквим народом. Тако је и у животу, нико нормалан не улази у брак, не оснива предузеће… са оним ко му не жели добро. Зато Краљ Александар, који је толико инсистирао на “интегралном југословенском национализму“ – јесте био “сањало“. Продор словеначких и хрватских предузећа на тржиште Србије после 2000. године показује да се унутар српске владајуће елите ништа није променило. Остао је исти степен корумпираности и/или наивности. Да не буде неспоразума, да неко не помисли да нисам хришћански доследан, нисам за затвореност, не говорим да се Србија треба изоловати, да Београд постане затворен град, напротив, у Београду су, као драги гости, увек добродошли сви Хрвати, Словенци, Бошњаци, Албанци, Црногорци, Македонци, Мађари, Немци, Енглези, Французи, Италијани, Турци… који су добронамерни, који не псују и не вређају “све што је српско“, којима не смета ћирилица. Срби су познати као добри домаћини, Срби то треба да остану. Од припадника осталих јужнословенских народа не треба, као што су то радили и раде националисти и зилоти, тражити да се асимилују у Србе, да промене веру и постану православци, већ да поштују православне Србе, светосавску традицију и државу Србију, да су добронамерни. Све остало су личне одлуке, приватне ствари. Да би они нас поштовали, поред тога што треба сами себе више да поштујемо, треба и ми њих да поштујемо, да се према њима понашамо у духу хришћанске вере, па ће временом, надајмо се, и међу њима бити више оних који ће поштовати нас од оних који нас мрзе.

Српски народ је оптуживан за “великосрпску хегемонију“, Краљевина Југославија је описивана као “тамница народа“, али је стварност била потпуно другачија. У стварности је долазило до лаганог тамничења српског народа. На првом месту, од стране самих Срба, српске елите која се одродила од свог народа, која је веровала да је православље нешто назадно и негативно, а просветитељство нешто напредно и позитивно. Они који су остали православни, православље су прихватали више због националистичких, световних а не духовних разлога, те су били спремни и за сарадњу са црном интернационалом. Српска елита, а за њом и народ, поделила се на православну и југословенску, али тако да је и ова православна, у већини, подржавала опстанак Југославије. То је један од разлога зашто већина Срба на крају 20. и почетком 21. века пише латиницом (одбачена је ћирилица, која је подсећала на “назадно“ православље). Срби су своје, српске интересе подредили југословенским, Југославији, у коју су највише уложили, за коју су највише дали. Није стереотип, већ историјска чињеница, да су остали народи, посебно Словенци и Хрвати, гледали искључиво своје интересе и да никада своје интересе нису подредили југословенским, за њих је Југославија била нешто пролазно. То показује и однос Хрвата према ћирилици, у другој деценији 21. века све је исто као пре 90, 70, 40 или 20 година. Зато је прича о “великосрпској хегемонији“ била злонамерна антисрпска и антиправославна пропаганда. То посебно важи за западне делове Краљевине. Јужни делови Краљевине српску елиту у Београду нису пуно занимали, зато није постојао јасан план шта радити након ослобађања Старе Србије. Са Шиптарима (Албанцима) који су живели на територији Краљевине је, у суштини, настављен рат, који су и они желели (Албанија се приклонила Италији зато што је Италија дала већи зајам). Међутим, са Хрватима и Словенцима направљен је лажан мир, трули компромис. Срби због Албанаца нису били спремни да ратују против Италије, због Словенаца и Хрвата јесу, и то су и радили. Размишљало се овако: Хрвати и Словенци су наша браћа Јужни Словени, наша вера, њима се све може дати. Шиптари (Албанци) су друга раса и вера, њима се ништа не може дати. Негде у средини између Хрвата и Словенаца са једне стране и Шиптара са друге стране, јесте однос према муслиманима – данашњим Бошњацима, пошто су они пола-пола, исти народ и језик, друга вера. Према Албанцима испољаван је негативан етнофилетизам (национализам), према Словенцима и Хрватима негативан интернационализам (анационализам). Срби су највише желели “брак“ са Хрватима и Словенцима, за тај “брак“ спремили су највећи “мираз“ (мислећи да ће тако постати део евро-атлантске породице народа, “светског града“). Међутим, за љубав је потребно двоје, није довољно да само ви волите. У Другом светском рату, део српске елите који је почео на ствари да гледа са чисто “српског становишта“ негде од средине тридесетих, разочаран у идеју југословенства коју је почео да преиспитује али коју још увек није одбацио, који је остао веран светосавској традицији, потпуно је разбијен – део припадника те елите је побијен или ухапшен и осуђен на робију (практично у кућном притвору у манастиру Лелић до смрти 1979. живи и ради отац Јустин Поповић), а део је расељен по свету (Владимир Вујић умире 1951. у Бразилу; Владика Николај Велимировић умире 1956. у САД; Милош Црњански се вратио у Србију, у СФРЈ, 1965. године…). Краљевина Југославија направљена је са онима који су направили Јасеновац. СФР Југославија направљена је са онима који су спровели етничко чишћење у РСК 1995. године. Користила се инфраструктура направљена још за време аустријско-ватиканске и турске окупације (сада се и Немци и Турци враћају на велика врата у наш регион и опет се међусобно боре за доминацију). Ту инфраструктуру користили су и “савезници“ са Запада, који су подржали и одржавали комунистички режим.

Из говора Патријарха Варнаве на дочеку православне нове 1937. године (Патријархова посланица је, пошто је забрањена! од стране владе у Београду, илегално штампана и дељена као летак, под насловом: “Оно што је новинарима било забрањено да објаве“): “Једна je несрећа наша у дегенерацији разума a друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су ти мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење. A да су изгубили памет показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Зову се националистима – и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље – међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам[6]„. Патријарх Варнава је убрзо, како се оправдано сумња – отрован, умире у јулу 1937. године. Црни и црвени прво убијају југословенског Краља, а затим и српског Патријарха.

Милош Црњански у поговору првог броја “Идеја“ 1934. године пише: “Узнемиреност духова која влада Европом образлагана је општом економском кризом. Заборавило се да се обрати пажња на људске душе, на психу, на свет идеја. Међутим, управо због немоћи рационализма наступио је тренутак неког мистичног очекивања. Уместо полумера, ситног рада и крпарења јавиле су се велике, колективне политичке вере: театрални фашизам, мистични хитлеризам и Совјети – као изрази потребе за широким идејним замахом и немилосрдном, извршном силом. Али ће, пре или после, постати смешан и политички мртав сваки, ко на наше проблеме гледа кроз немачке, талијанске или руске наочари. Национализам у нас, према томе, треба да је далеко од тога да мајмунише иностране покрете. Идеје које свуда око нас освајају ни ми не можемо избећи, али је код нас национални талас, још једном, не само логички завршетак досадашњих напора да се одржи јединство и држава, него и потреба и једина нада. Наш проблем није ни сељаштво ни радништво: ми у школованим главама видимо идејне збрке. Метеж морала и идеја у нас, према томе, у градовима је, пуним туђинског елемента. Ту је потреба рашчишћавања идеја и повлачења видних, политичких линија“. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1935. годину прогласио је “светосавском годином“. Уредништво “Идеја“, у броју 19 из исте године, незадовољно спровођењем ове прославе поставља питања: “Зашто се није одржало оно што је оглашено: да ће ова година бити посвећена светосављу? Зар се не уме тај програм, ни да оствари, ни да испуни, ни да одбрани?“[7]. Толико је била велика идејна збрка у школованим главама, није био проблем у радништву и сељаштву.

Светосавци су били против фашизма, нацизма и комунизма – против црне и црвене интернационале. Таквих светосаваца, који су били спремни да истрају до краја, да остану хришћани (као што је Патријарх Павле то остао у нашем времену) без обзира на све околности, није било много. Ван Србије (Југославије) нису имали савезнике, унутар Србије (Југославије) имали су велики број непријатеља. Светосавци су још у Краљевини, пре убиства Краља Александра, пре почетка Другог светског рата, поражени, маргинализовани. Из претходна два примера видимо да: Краљевина Југославија 1935. није достојно обележила “светосавску годину“ (у самој Србији); да Краљевина Југославија (влада у Београду) 1937. забрањује објављивање посланице Патријарха СПЦ против конкордата, којим се Католичкој цркви дају већа права него СПЦ, а да је сам Патријарх највероватније отрован. Међутим, већина српског, православног народа (више из сељачке, мање из грађанске класе) још увек је уз Цркву, уз коју су све више и неки српски интелектуалци – представници “новог српског национализма“. Уз њих је био и велики број православних Руса који су се населили у Краљевини након победе бољшевика и настанка СССР-а. Тако је било све до 1944. године. Тада су стасала она деца која су дошла у контакт са марксистичком литературом која је преплавила Краљевину. Та деца су за време окупације играла “рамењаче“ са немачким војницима на улицама Београда. Њима су се као вође наметнули неки други, са чијим деловањем су били задовољни и Совјети и Енглези (југословенски комунисти молили су Енглезе да бомбардују Београд и остале српске градове, а СССР да пошаље Црвену армију).

Представници “новог српског национализма“ поражени су и од црне и од црвене интернационале, прекинут је развој “светосавског национализма“. Стари српски националисти (“националисти“ у контексту истицања разлике између родољубља и национализма коју предлажем), у стварању Југославије видели су шансу за стварање Велике Србије, све до Трста, а нису ништа учинили да ојачају Србију (већи део тих националиста јесте ојачао своје финансије). Словеначки и хрватски националисти (наравно, уз подршку Рима, Беча, Берлина, Лондона…) у стварању Југославије видели су шансу да себе ојачају и да окупирају Србију (Београд). У томе су успели, још за време Краљевине Југославије, а посебно за време СФР Југославије. Свој поход настављају и после 2000. године. Најновија вест, најновији пример “франковлука“: хрватска компанија из Загреба, која се ослања на немачки капитал, која је већ купила више српских брендова (Соко Штарк, Гранд кафа…), 12. новембра је објавила да купила српски бренд “Бакина тајна“ (компанију Foodland). У истом дану министар правосуђа НД Хрватске изјавио је да ће НД Хрватска напредовање Србије у преговорима с Европском унијом условити новим оптужницама. Статус Срба у НДХ није бољи, и даље се разбијају табле са ћирилицом. Тако ради српска владајућа елита, која је, како медији преносе ових дана, уништила и Српску банку. Уместо да Српска банка да повољан кредит  Foodland-у да врати неповољне кредите и превазиђе презадуженост, и тако не дозволи да заврши у власништву Хрвата који желе да економски окупирају Србију (хрватски тајкун који је купио српски бренд пријатељ је са водећим хрватским политичарима, који су обичне слуге Запада, пре свих Немачке, Беча и Рима/Ватикана, а власнику српског бренда не верујем да су српски политичари понудили помоћ нити се неко од русофила тога сетио – имајући у виду да ова српска компанија омогућује опстанак великом броју људи у најнеразвијенијим општинама у копаоничком крају које се наслањају на КиМ, па тако сутра хрватска компанија Foodland може продати Албанцима), ова банка је давала новац неспособним и поквареним српским тајкунима који нису створили ниједан бренд, који су тако уништили још једну српску банку.   

***

Сада смо поново на почетку – пред рађањем “новог српског национализма (тј. родољубља)“, као “светосавског национализма“ (тј. родољубља – у контексту истицања разлике између родољубља и национализма коју предлажем). Ново српско родољубље, светосавско родољубље, “српско становиште“ као хришћанско становиште, мора бити потпуно посвећено заштити српских интереса, интереса српског народа и државе Србије – које у саборном духу треба дефинисати унутар православног дела српског народа и у демократском духу кроз успостављање уставног идентитета са оним секуларним делом српског народа и грађанима Србије који нису Срби – тако да остане отвореност са сарадњу са суседима са којима сада немамо добре односе (не стигматизовати све, оставити канале за сарадњу са онима који нас не мрзе), са Европском унијом пошто одустанемо од чланства и са Турском која је повезана са Албанцима и Бошњацима (значи, без шовинизма, ксенофобије, расизма, изабраности… односно не заборављајући Христове речи да се и непријатељ љуби), али и тако да Србија не постане сателит Русије (чак и ако Русија то не би тражила, зато ће нова елита бити права елита ако јој није потребан патерналистички центар ни у Москви ни у Бриселу), тако да Србија опстане и да се развија и ако Русија није, реално, још неко време (и због тога не треба бити љут на Русе), у стању да реши све наше проблеме (са којима би се суочили после одустајања од чланства у ЕУ, до којих ће сигурно чак и да са српске стране то уопште не буде непријатељски чин на било који начин, па и што се тиче сарадње између Србије и Русије. Ако Русија жели да продаје гас Кини, а не Европи, и због тога одустане од Јужног тока, и због тога и Србија буде на губитку, то није издаја од стране Русије, наивно је очекивати да један пројекат попут Јужног тока може да реши већи део економских проблема Србије. То што српски националисти немају план шта и како радити није крива Русија). Дакле, српске интересе бранити на хришћански начин, као хришћански народ. То је смисао поруке Патријарха Варнаве: “Зову се националистима – и то би заиста требали да буду као и сви грађани ове земље – међутим праве пакт са црном интернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности даду измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну a грле другу интернационалу, гоне црвену, a грле црну. Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави народни организам?“. Велики број антикомуниста, који су остали у Србији и борили током Другог светског рата, то није разумео (или шта је Црњански мислио када је написао да национализам мора да буде “далеко од тога да мајмунише иностране покрете“). Не можеш бити, ако желиш бити хришћанин, и хришћанин и антисемита, и хришћанин и фашиста, и хришћанин и удбаш. Део њих се против црне интернационале борио грлећи црну интернационалу, део се против и црне и црвене интернационале борио користећи исте методе као они и њихов систем вредности (исто важи за борбу против зелене интернационале). Обе интернационале су антихришћанске.

У тексту Момчила Ђорговића можемо прочитати догађај који преноси комуниста Пеко Дапчевић, који је доведен у “штајерски радни логор одмах после бомбардовања шестог априла 1941. године“ где је “разговарао и са немачким официром и његове речи никада није заборавио… Испоставило се да официр одлично познаје балканске прилике, прво је љубазно упитао Пеку одакле је, па му је мирно, уз смешак, говорио: ‘Наш рат са Југославијом завршиће се за две недеље. Неће то бити као са Србијом у Првом светском рату која је била врло хомогена. Ви сте сада једна хетерогена, разједињена земља. Све југословенске владе од Првог светског рата па до данас су заправо радиле за нас, јер нису ни знале, ни могле да од те земље направе једну хомогену државу. Ви сте једна разбијена земља, уз то у њој има доста снага које ће нас подржати. Жалим што нисте остали у Тројном пакту, јер би вам силе Осовине обезбедиле место у свету, које би било пуно перспектива“’. Да је разговарао са енглеским официром, сличне речи би чуо.

Комунисти и даље верују да је за време СФРЈ било другачије. Одакле онда толико страних агената и плаћеника на власти у свим републикама у време распада СФРЈ?  Зато данас толико (бивших) комуниста и југоносталгичара од Вардара до Триглава говори да су нас странци посвађали и да смо сада сви као независне државе у суштини обичне колоније. Странци су у томе успели, поред тога што Јужни Словени нису нису превладали своје антагонизме, које су странци користили, зато што је СФРЈ била колонија од настанка – да је до пада Берлинског зида и краја Хладног рата дошло за време живота или да је до тада поживео, СФРЈ би се распала и да је на власти био диктатор Броз. Немачка је имала своје људе у влади између два светска рата, за време СФРЈ (проблем незапослености решаван је исељавањем у Немачку којој је требала радна снага), након распада СФРЈ, и сада, 2014. године. Мене није забринула наводна забринутост немачких властодржаца који су лукаво изјављивали да, након убиства Зорана Ђинђића, Немачка нема “свог човека“ у Београду. Десет година касније Немачка саставља српску владу, председник те владе помиње Макса Вебера, ФК Бајерн Минхен и “промену свести“ српском народу. Зар су Срби толико глупи, корумпирани, кварни, наивни? Ако нису, ако је таква елита, како таква елита влада већ сто година, зашто се свака српска власт продаје Немцима (и другима)? Зашто су Срби који су стварали СФР Југославију део ратне одштете усмерили ка Албанији (и то сигурно нису од оног дела који је ишао Словенији и Хрватској, и својим члановима породице, већ од оног дела који је ишао српским сељацима који су били на принудном раду у немачким логорима, фабрикама и фармама)? Зато што су били покварени – корумпирани, глупи – наивни. Зато што су себе сматрали нижим, мање вредним, инфериорнијим у односу на Западњаке (зато што су били несигурни у себе и/или неспособни, незналице, говорили су “само Шваба зна да направи нешто што се не квари“), које су, у суштини, без обзира на све њихове приче о “трулом Западу“ и “трулом капитализму“, неуспешно имитирали (а онда су кроз ту имитацију изградили своју “супериорност“ у односу на своје сународнике који нису били тако занесени идејама западњачког просветитељства). Зато што им је лична корист била испред општег добра – ако је опште добро ограничено на српско добро, а не на светско добро (интернационализам). Зато што нису били светосавци.

У истом тексту Момчило Ђорговић описује Дапчевића овако: “Сам Пеко, када је био у Европи понашао се као европски револуционар, европски интелектуалац, али када је у Црној Гори он је Црногорац, подвргнут обичајном праву. Ту ни Бога нема, црква је тек ‘црквица у стијенама’. Ништа ту не зависи од рада, нити кога ту рад одређује. А хтели су да Марксову теорију револуције укрсте са Његошевим ‘Нека буде што бити не може’! Тај микс европско-руских теорија и народњаштва већ су правили Светозар Марковић и Никола Пашић. Пеко у цетињском кршу као сасвим млад хоће да поправља и мења свет, а при том, га уопште не познаје. И затим као многи млади Црногорци пре њега и после њега до данас, долази у Београд и постаје студент. Наравно, на Правном факултету. Али, није он студент да студира, неће да губи време на то, него хоће да руши режим па постаје комунистички омладинац. Ритуално се позива на Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, мада се не види да их је и читао. Тандрче демагогија из пропагандног материјала. Конфузно ‘знање’ о српској историји су радикалско-социјалистички-официрски пропагандни клишеи, прилагођени комунистичком антимонархизму. Гротескно је да жели да руши поредак који су створили управо они који су створили и те клишее. Нарочито су га заносили виолентни пучеви, акције преврата по себи и за себе, они су му били једина суштина ‘револуције и борбе за слободу’[8]“.

Црњански 1932. године пише: “Као што се у мору ‘социјалних’ расправа наше најновије литературе нигде не чује реч на основу економских табела и наших теренских статистика, него је све опет познато бунцање словенски разбарушено, тако се.. и књижевност… претвара у нешто што више није књижевност, него једна врста пропагандне журналистике и дидактике… Успех тзв. ‘социјалне’ књижевности није књижевни, него је успех политичког момента, до ког јој је уосталом највише и стало, допуњује се покушајем преузимања власти у нашој књижевности и малим све бројнијим часописима ‘марксистичке’ литературе раширених нарочито у најмлађе читалачке слојеве, до којих им је, уосталом и стало“. Три године касније додаје: “Комунисти и комунистичка пропаганда то је за нашег ‘грађанина’ нека врста младићке лудости која ће проћи и коју треба пустити да истутњи… Комунистичка пропаганда, баш зато јер је за нашег човека нова успева код нас скоро без отпора… Наш буржоа који уме да се брани од хајдука, који на селу даје тип зеленаша хладна срца, стоји наивно и ошамућен пред игром марксизма… Свака победа против марксизма, са старим политичким, економским и етичким појмовима, и кад би била, била би само Пирова победа… Место марксистичке Русије, по нашем мишљењу појавиће се изненада националистичка[9]“.

Комунистичка пропаганда је успела, зато што су се православци против марксизма борили “са старим политичким, економским и етичким појмовима“, зато што је велики број Срба склон “бунцању словенски разбарушеном“, па су такви постајали и комунисти који нису постајали студенти да би студирали већ да би рушили режим у име идеја људи чије књиге нису читали, као ни књиге оних из режима који су рушили. Марксистичка Русија је нестала више од две деценије након смрти Милоша Црњанског, почетком 21. века (друга је ствар да ли ће и када настати православна Русија). Да ли је нестала марксистичка Србија? Колико су Срби близу или далеко од светосавља као философије живота? Колико се светосавска философија живота разликује од старе националистичке, радикалске, народњачке, социјалистичке философије животе (или од либерал-комунистичке и неолибералне философије живота)?

У другом тексту Момчило Ђорговић пише: “Занимљиво је да се и комунисти и антикомунисти слажу да је Мајско убиство било величанствени чин. То говори о њиховој истости, о томе да су они који у Србији успевају у политици, странке, лидери, блиски политичком екстремизму, насиљу и тоталитарности… И актуелна гарнитура успоставља политички, државни и заверенички континуитет тамо где би требало да буде дисконтинуитет, уколико би стварно желела да реформише Србију. Мајским убиством се легитимисао екстремизам, пуч, индивидуални терор и терор руље, издаја, завера, обмана, рушење хришћанских и грађанских вредности, превара, убиство, искакање и супротстављање међународном поретку. Од тога се направио скелет политичког живота у Србији. А центри државног одлучивања су измештени из уставних институција у руке вануставних ‘клика’ састављених од шефова разних институција, у којима су одлучујућу реч имали људи из војске и тајних служби. Они су својом вољом прожели све јавне и државне институције, и суд и тужилаштво и штампу… Каква је то земља била, ако је један човек, без обзира на своју харизму и способности, могао да врти целу државу и круну око свог малог прста, и да одлучује да ли ће Срби ратовати или живети у миру? Био је само шеф војне службе, а њему су били подређени и влада и скупштина, суд, штампа… Ако је Србија тада имала око четири милиона и четиристо хиљада становника, готово сви су били неписмени. Нема бољег топовског меса. Писмених само један одсто. Малтене све жене су биле неписмене. Ти људи нису никуда путовали, нису ни знали да постоје други светови, потпуно увучени у оно што је некад било и у свој крај. Требало би да нам социолози објасне какве је све последице за ту јадну земљу имала тако масовна неписменост и тотална непокретност. И данашњи политичари желе да успоставимо континуитет са таквом стварношћу?![10]“. Да би се направио дисконуитет са таквом стварношћу – философијом живота аписоваца и удбаша – потребно је створити “православан“ и “либералан“ блок, тако да једни друге не сматрају непријатељима, кога треба уништити, да не постоји.

***

Пред Други светски рат, под вођством Владике Николаја Велимировића, развија се Православна народна хришћанска заједница или Богомољачки покрет, са преко 200.000 регистрованих чланова. Излазио је велики број црквених часописа: “Богословље“, “Светосавље“, “Хришћанска мисао“, “Хришћански живот“, “Пут“, “Хришћанско дело“… Ту је и часопис “Идеје“. Рађа се идеја “светосавља“, “светосавствености“, “повратка Сави светитељу“ (Владимир Вујић). Поред Владимира Вујића, ту су Димитрије Најдановић, Милутин Деврња, Ђоко Слијепчевић, отац Јустин Поповића, Владика Николај Велимировић, затим Милош Црњански, Светислав Стефановић, Станислав Винавер… Поводом књиге оца Јустина Поповића “Светосавље као философија живота“, Владика Николај, у изгнанству у Америци 1953. године, пише: “Овај термин ‘Светосавље’ потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета, и већ је ушао у општу употребу код Срба. Но у овој Јустиновој књизи Светосавље се први пут представља у системи као једна потпуна и заокругљена философија живота“[11]. Поред њих, ту је и неколико десетина хиљада руских белогардејаца. Међутим, то је трајало непуну деценију, све је прекинуо светски рат. Није настао “православан блок“. Пре рата, овај покрет није успео (није стигао) да израсте у јаку државотворну политичку организацију способну да освоји власт и води државу. Замислимо да се у томе успело, да су се појавили на изборима – Милош Црњански као један од носилаца листе, а да су подршку тој листи пружали отац Јустин и Владика Николај, да је Борислав Пекић постао члан омладине тог покрета, и да су освојили власт. Да ли би створили независну Србију? Да ли би и отпор равногораца, касније током рата, изгледао другачије, да ли би се рат у Србији завршио са другачијим исходом? Међутим, то (тада) није било могуће остварити. Између осталог, већина монархиста из српске владајуће елите побегла је из Србије, нису отишли са Дражом Михаиловићем у шуму да се боре против нациста. На крају рата, из шуме су изашли комунисти.

Борислав Пекић описује “грађанску политику за време рата која нас је, пропагирајући уздржавање ‘док не дође време’ (док се Немци не исцрпу, док се не отвори други фронт, док се Британци не искрцају на Јадран)“, остављала “без оружја, праксе, борбене воље, па можда и моралног права на уређење нечега што нисмо успели да одбранимо“. Описује и грађанску класу: “Логика за мене имала је вредност само ако доводи до закључка од којег се може имати вајда – овакво схватање логике примарна је одлика грађанина у оним областима које не регулише ритуал. Оно је више од свега створило грађанску цивилизацију рачуна… Особине које сам ја имао, напротив, апстрактну су логику општих интереса стављале изнад личног… Комунисти не треба да се осете увређеним што сам хтео да срушим њихово ‘државно и друштвено уређење’. Хтео сам да срушим и оно пре рата. А и оно за време рата… Ми смо се борили за свој свет, хтели смо нешто Треће“. Пекић грађанску класу дели на мањи део који је сарађивао са Немцима и онај “замашнији“ део англо-америчких присталица, које “27. март 1941. и британско препуштање Југославије комунистима 1943. ничему није научило, премда се Руса и партизана прибојавао, настојао је да опасност умањи, улепша и сведе на слику једног света у коме ће се, упркос свих ограничења, моћи живети, све у смислу народне мудрости да ни ђаво није тако црн као што анђелима изгледа“. Пекић тражи узроке пораза: “Наш пораз лежи и у погрешно оријентисаном образовању. Уместо да нас уче како се стиче профит, плодоносно организује капитал, како се унапређује производња и економска снага земље, тера успешна трговина и, њој за вољу, нечасна политика, учили су нас како се, кроз ‘Панургијев величанствени накурњак Косова и 27. марта’, прави неуспела историја. Нису нас научили да бранимо себе, него како ћемо, бранећи друге, мислити како бранимо себе. Учили су нас да се поносимо својим поразима, а да подразумевамо своје победе. (Касније генерације и да се стиде). Учили су нас храбрости коју нисмо показали, а не памети коју, јер нисмо научили, нисмо ни могли показати. Нису нас васпитавали за људе који ће бити савременици Амстронга, одгајали су нас за исписнике Чукур-Стане. И онда, каква је то јадна буржоаска држава у чијим су читанкама за основне школе, темељу сваке активне предрасуде, сиромашна деца увек паметна, поштена, вредна и добра, а богата глупа, нечасна, лења и зла? И зашто су у тим читанкама, одобреним од грађанског Министарства просвете, све газде дебеле, ружне и, са сатом преко надувеног трбуха, не изгледају боље него на плакатима бољшевичке и антисемитске пропаганде? Да смо о поседу, његовој природи и улози у фундирању јаке државе више научили него о накурњацима косовског Духа, знали бисмо као да се одбранимо, а можда и зашто се бранимо[12]“.

Не само због белогардејаца, (предратни, малобројни) светосавци, који су одгајани да буду вршњаци Амстронга, али и да не буду успешни у трговини и политици на онај нечастан начин – да се не изгуби оно хришћанско “безазлени као голубови“ – код којих косовски Дух није препрека за развијање предузетничког духа, били су против марксистичке Русије (СССР), нису наседали на марксистичку пропаганду. За то време, до челне позиције у Комунистичкој партији Југославије пробија се, убијајући српске кадрове – Хрват, католик, бивши војник Аустроугарске у рату против Србије. Постепено се спроводе одлуке Коминтерне. Католичка црква постаје утицајнија од СПЦ. Поред свих њих, ту је и Југословенски народни покрет ЗБОР (Здружена Борбена Организација Рада), на челу са Димитријем Љотићем. На предратним изборима овај покрет је лоше прошао, са јако мало освојених гласова – није се наметнуо ни као југословенски ни као српски, православан покрет. Председник владе Милан Стојадиновић и Димитрије Љотић један другог оптужују ко је већи хитлеровац и фашиста; Стојадиновић прихвата конкордат, Љотић је на страни СПЦ. Касније, када је почео рат, Љотић се са Недићем бори против комуниста (партизана), и служе нацистима у прогону Јевреја. Стојадиновић је завршио у Аргентини, где се после рата виђао са вођом хрватских усташа који је такође тамо побегао (усташког вођу партизани нису убили, Запад га није испоручио). Онај део српске елите који је почео на ствари да гледа са чисто “српског становишта“, који је остао веран светосавској традицији, потпуно је разбијен – део припадника те елите је побијен или ухапшен и осуђен на робију, а део је расељен по свету. Српски народ (класа сељака), који је између комунистичке Русије и Запада, без обзира на свој антикомунизам, увек на страни Русије, па и такве, комунистичке, прихватио је нову власт (а нова власт је убрзо над њим почела спроводити прогон, сељацима одузима земљу и имања, делом због програма национализације и урбанизације, делом због православља и русофилије – тако их је одвајала од својих корена). Након 1948. и нова власт спроводи чистке русофила (оданих Москви и Стаљину) – у својим редовима, а онда и осталих Срба у КПЈ који су могли да наследе Хрвата Броза. Светосавци су, политички, потпуно нестали. За 40 година постојања СФРЈ ни у расејању ни у Србији није настао релевантан политички покрет који би радио на рушењу режима. Добрица Ћосић понудио је Милошу Црњанском након његово повратка 1965. да буде дописни члан САНУ, што је Црњански одбио, уз речи да у САНУ међу редовним члановима сада има и његових ученика. Тада је Ћосић почео да се намеће као “отац нације“ (док је, истовремено, отац Јустин Поповић, данас Св. Јустин Ћелијски, изолован у манастиру, под присмотром удбаша, а Борислав Пекић се након изласка из затвора сели за Лондон).

Добрица Ћосић на седници ЦК СК Србије у мају 1968. године истиче (од тих ставова се на крају заседања ЦК СК Србије оградио): “Свеједно што имамо неопходне друштвено-историјске услове да постанемо модерна, демократска и интернационалистичка заједница, што је само у том облику могућ свеопшти прогрес у Југославији – у нашем друштву дејствују све снажнији бирократски национализми, који су објективно најмоћније кочнице и баријере социјалистичке демократије… Реч је о бирократском национализму који потискује марксистички интернационализам и универзалност, о идеологији која социјалистичку самоуправу поистовећује с националним и државним суверенитетом и оквиром… Разгорева се једно анахроно, назадно, примитивно српство и србовање. Излази и компензације се траже у прошлости, вери, и тамо где савремени човек и савремено друштво не могу да их нађу… Неодвојиво од овог комплекса је забрињавајуће антисрпско расположење, које се широко, у најразличитијим облицима, испољава у извесним срединама, нарочито у Хрватској и Словенији… Упорно се тврди да су Срби етатисти, унитаристи, асимилатори, централисти, конзервативисти, једном речју, да само желе да потчињавају, владају, жандаришу. Јесмо ли ми заиста такви у Југославији? Ако нисмо зашто нас онда таквима виде и таквима сматрају?… Од стварања Републике Србије до данашњег дана, руководећи политички форуми Републике Србије, према националним мањинама и етничким групама на свом подручју, у целини и историјски гледано, водили су демократску и интернационалистичку политику… Убеђен сам да заслужује највећу пажњу и пуну сагласност радикалан однос према српском национализму, нарочито на Косову и Метохији… У сагледавању негативних видова српске националне и друштвене свести, посебну пажњу, чини ми се, заслужује и – србијанство. То је један, у суштини, примитиван и анахрон политички менталитет… Не виде се у одговарајућим размерама шовинистичко расположење и националистичка психоза у шиптарским народностима; неоправдано се потцењује иредентистичка и сепаратистичка расположења и тежње у извесним слојевима шиптарске националности… Мени је друштвено и марксистички неприхватљиво фаворизовање било чијег националитета на рачун класног становништва, на рачун општих друштвених вредности… У косовскометохијском простору могућа су у данашњим условима само два облика државности: југословенски и албански, односно један или други… Сасвим се прећутало и дејствовање војвођанског бирократског аутономаштва… У својој суштини Балканско питање још је живо и до краја нерешено… Могао би се у српском народу разгорети стари историјски циљ и национални идеал – уједињење српског народа у јединствену државу… Чини ми се да под ретроградним притисцима почињемо да се приклањамо идеји ‘националних држава’, да подлежемо инерцији старе историје“. Сутрадан, када је чуо реакције својих другова комуниста, Ћосић одговара: “Уместо политичких чињеница, ја сам два дана слушао, заједно са вама, тврдње да сам националиста, етатиста, диверзант, лажов, поражени политичар, просто један отпадак поражених бирократских снага кога треба бацити на сметлиште социјализма[13]“.   

Деценијама српски народ водили су људи који нису били светосавци, међу којима није било светосаваца, јер је било забрањено бити светосавац. Српском народу је прилично “промењена свест“, морамо признати да је противник успешан. Светосавац из Богомољачког покрета, светосавац из часописа “Идеја“, није био исто што и националиста (национал-комуниста, радикал) крајем осамдесетих и почетком деведесетих. Ти националисти нису били искрени верници, нису познавали светоотачко учење. Борислав Пекић се као дете, када настаје Богомољачки покрет, око тврђаве у Книну игра са својим вршњацима замишљајући да су витезови краља Артура, а да је тврђава његова престоница. Могао је да замишља и да је Милош Обилић, али је тих година вођена кампања против српских победа у Првом светском рату (када је Пекић имао четири године, Црњански полемише са Крлежом, који исмејава српску војску – која је створила Југославију, а коју Црњански брани[14]). Касније, после рата, Пекић трага за Атлантидом, боље је упознао астрологију него Догматику Православне Цркве. Зато је добро знао да препозна лажну религиозност унутар грађанске класе: “На Велики петак, код Цркве Ружице испод Калемегдана, скупљала се елита сталешког потомства да целива икону богочовека у којег није веровала“. Са још дванаест интелектуалаца Пекић је обновио рад Демократске странке 1989. године. Долази на протест 9. марта 1991. који организују, претежно, они који нису веровали у Богочовека. Веровати у Христа значи прихватити целим својим бићем ове речи и ићи овим путем (Јеванђеље по Луки): “Сваки који себе узвисује биће понижен, а који себе понизује биће узвишен… Ако ко дође к мени а да не прежали оца свога и матер своју, и жену своју и децу своју и браћу и сестре своје и сам живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста свога и за мном не иде, не може бити мој ученик… Тако дакле сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик“.

То је пут Светог Саве. Св. Јустин Ћелијски овако описује светосавску философију: “Господо, шта ја радим? – Само излажем светосавску философију света. Молим вас, зароните у Растково осећање света, прођите га од врха до дна, прођите од истока до запада… Он је наш први стварни философ, јер је у нашем народу први најснажније и најсложеније и најдраматичније осетио колико је изненађење свет и све што је у свету… Али тајну света и човека Растко је најдубље осетио, највидовитије сагледао и најдраматичније доживео, знате ли када? – Када га је Христос повео и кроз овај свет провео. Тада му се открила вечна тајна света и човека и грануо божански смисао њихов… Ти то не осећаш? – Повери се Растку, и осетићеш. Узми њега за свог вођа кроз овај загонетни свет. Пођи са њим од једне твари до друге, од једног бића до другог, и, загрејан његовим осећањем света, ти ћеш осетити, несумњиво осетити ову основну растковску истину о свету: свака твар је чувар по једне мисли Божје; отуда је свака твар – мало еванђеље Божје, јер проповеда Бога, мисао Божју, јер је неуморни гласник Божји… Бог Логос је једина логика света; у Логосу је и логика, само у Логосу. To је за српску душу пронашао и утврдио, он, наш први истински философ, Растко. Али, тај Логос света није неки замишљени, апстрактни, трансцендентни, платоновски, безлични логос, већ историски реална вечна Божанска Личност: Бог Логос који је постао човек, постао тело, постао материја, и на тај начин ушао у матицу наше, овостране, земаљске стварности, и у сфери људске историје живео и делао као Богочовек Исус Христос… Свети Сава је први од Срба обрадио и разрадио у себи свето, еванђелско осећање света… Све зрачи Логосом, јер је све логосно и логично. Све има свој божански смисао, божански циљ, божанску вредност, све – сем греха, сем зла. Јер у овом свету само је грех безлогосан, безлогичан, бесмислен. Црна сила која обесмишљује свет, обезлогосује бића и твари јесте грех. Бог Логос је и ушао оваплоћењем у овај свет да га ологоси, да протера из њега грех и његов бесмисао, да зацари у њему божански смисао и унедри божанске вредности. Само уништитељ греха у свету може бити осмислитељ и просветитељ света. A то је једино Он, једино – Богочовек Христос. Оваплоћењем Он је ушао у матицу огреховљеног света да свет очисти Богом од греха и зла, осветли Богом, просветли Богом и осмисли Богом. И заиста, Богочовек је једини међу земаљским бићима божански мудро, божански савршено, божански потпуно објаснио тајну света и човека. To је свим бићем доживео у најпунијој мери Свети Сава, први међу Србима. Доживео, како? – Еванђелском светошћу. Јер се само човеку светог еванђелског живота открива божанска тајна, божански смисао, божански логос, божанска логика света. Господо, укорените се и утемељите у растковском, у светосавском осећању света, и ви ћете свим бићем осетити: оно на чему стоји свет, темељ и основ света јесте – Бог Логос. Само се на том и таквом темељу може саградити човечански свет, пун божанске логике, божанског смисла, божанске мудрости, божанске вечности. Камен темељац – станац свему вечнољудском постављен је једном за свагда; – то је Господ Христос. Одбаци ли се Христос, одбачен је основ света, извучен је темељ испод грађевине света, и све се намах сурвава у хаос, у бесмисао, у лудило, у ђаволов водвиљ… За Светог Саву, материја и сав материјални свет није друго до провидни, прозирни вео кроз који он види Бога и осећа Бога. Као што наука кроз чврсту и густу материју види електроне и фотоне. У свету материје иза свих видљивих појава таји се невидљива сила Божија. Свака твар је извор, врело те силе… За Светог Саву: свака твар је – мало богојављење, јер свака твар самим постојањем својим објављује Бога… Замислите: Растко бди над тајном светова: пред њим промичу у бескрајним поворкама милијарде твари, великих и малих, и у свакој од њих по једно богојављење, велико или мало; и сва се та богојављења стичу у једно огромно – огромно, свеобухватно богојављење: Богочовека Христа. И ти заједно са Растком говориш себи: да, свака твар је својим главним нервом везана са Творцем! да, свака твар је богогласник! да, свака твар је богојављење! да, овај свет је непрекидно и неућутно богојављење; кроза њ Бог објављује и мудрост своју, и љубав своју, и силу своју, и истину своју, и правду своју, и доброту своју, и лепоту своју… Само ситне – сићушне душе не могу, јер не желе, да зароне у божанске дубине света и тамо пронађу божанску логику његову, и идеју, и мисао, и смисао. Површински паразити, они стално остају на површини света, стога и не могу ван прашине света. Прашина им затрунила очи, па не виде ни Бога нити ишта Божје. Творевину су прогласили за прво и последње биће, за први и последњи живот, за прву и последњу истину. A то је идолопоклонство, и извор сваког идолопоклонства, било оно духовно или физичко. Господо, ви сте осетили, прво начело светосавске философије света јесте: свет је богојављење. А друго, шта је друго начело? – Човек је богослужење. Богојављење је природа света, а богослужење је циљ света. Кроз свет Бог јавља себе. На богојављење човек одговара богослужењем. У свету који је богојављење, сав живот човеков од почетка до краја, од врха до дна, треба да буде непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење. Главни посао човеков у овом свету, у овом грандиозном храму Божјем јесте – служење Богу, богослужење. Природно је и логично да се у овој васиони, у овом храму Божјем, живи – служећи Богу. Пошто је овај свет богојављење, природно је да човек буде богослужење. По светосавском схватању: човек и није Друго до – свештенослужитељ, богослужитељ. Он непрекидно служи Богу: и мислима, и осећањима и речима, и делима, једном речју – целокупним својим животом[15]“. Оваквих светосаваца није било на власти након 1945. године.

Борислава Пекића на изборима 1991. године побеђује Војислав Шешељ. Прави светосавац никада не би аплаудирао једном Шешељу док описује како ће његови војници спроводити клање непријатеља са зарђалим кашикама за ципеле[16]. Тада су Шешељу, и њему сличнима, аплаудирали чак и неки свештеници и епископи СПЦ. Правих светосацава није било међу онима који су Добрицу Ћосића уздигли у “оца нације“. Таквих није било ни у Српском покрету обнове. Данашња владајућа елита, већина у народу, образована за време комунизма, од стране елите која је побила, затворила или отерала све светосавске родољубе, која није усвојила светосавље као философију живота. Чак и код Црњанског, а посебно код Пекића (још више код Драгоша Калајића), можемо наћи фаустовску и вагнеровску философију живота, односно утицаје тзв. европске традиције. Зато су се толико интересовали за претхришћанску, паганску традицију Европе и нехришћанску мистику. И данас се могу наћи Срби, који ће за себе рећи, поред тога да су националисти, да су и православци, али и космополите и више су, по начину живљења, део грађанске културе, а који верују да од Мајстора Екхарта могу више да науче него од Светог Саве, и данас је (пре)више оних који радије читају књиге Рене Генона, Јулијуса Еволе и Николаја Берђајева, па и Дарвина, Ничеа, Гетеа, за које су ови већи ауторитети, него Свети Оци Православне Цркве. У њима су јаче силе, они су више на страни (како ко, неко мање, неко више), попут Берђајева – “фаустовске тежње ка пуноћи живота“ и “дионизијског морала“, него на страни хришћанског морала, светосавља као философије живота и светоотачког предања. Ово није критика, није моралисање, није одређивање ко је прави хришћанин а ко не, далеко је од било каквог суда (пошто Бог суди), не мислим да су они (или већи део њих) антихришћани, непријатељи православља. Као хришћанин желим спас сваке душе и молим се за спас сваке душе (па и Шешеља и Ћосића, као и Ђинђића и Срђе Поповића). Људи попут Пекића били су прави родољуби, и демократе[17]. Такав је био и Црњански, који би, вероватно, да нису победили комунисти, да је настављен несметан развој СПЦ, остао уз СПЦ, у средишту “српског становишта“ поставили би Христа, народ би разумео онај свети лик Саве, док би Пекић био, вероватно, на крају, у оном грађанском, секуларном делу, са којим би се водио хришћански и демократски дијалог, тако да не би постојао ни терор већине ни терор мањине. Па би онда, да су се ствари тако развијале, Драгош Калајић упознао, вероватно, хришћанство из другог, правог угла. Да је тако упознао хришћанство, разумео би Патријарха Павла када говори да је боље да нестанемо као народ него да радимо нешто нехришћански, и зато, вероватно, никад не би подржао црвено-црни режим (као што је деведесетих подржао СПС и СРС, због којих је Патријарх Павле, знајући их, то рекао, због којих није снажно подржао рат и због којих није позивао Србе у рат, што му је замерао Драгош Калајић, који је мислио да он мора бити ратоборан), борио би се, од самог почетка, против ултранационалиста и зилота, ратних профитера, и црне и црвене интернационале. Онда, можда, ни Зоран Ђинђић и Срђа Поповић никада не би на било који начин призивали бомбардовање Србије (можда би били и против изручења Срба суду у Хагу). Заједно са Пекићем (у овом замишљеном сценарију да је Пекић дуже живео, бар до краја деведесетих) били би прави антиимперијалисти, алтерглобалисти. Распад Југославије текао би потпуно другачије (да не разрађујем превише у овом замишљеном сценарију и тај део, па овде можемо да се ограничимо само на генерацију Калајића и Ђинђића и замислимо како би изгледао прелаз из 20-ог у 21. век у Србији да су биле другачије околности, да једни друге нису сматрали непријатељима, да су у својој младости имали другачије узоре, више светосаваца око себе, у политици боље људе међу сарадницима – попут Пекића у овом сценарију који би живео бар до краја 20. века, итд.). Приватизација би се другачије одвијала, зато што би се развој предузетништва другачије развијао. Надам се да ово што пишем доприноси да се извуку неке лекције за будућност.

До сада се “промена свести“ спроводила делом од стране самог српског народа, од стране владајуће елите, без непосредних, намерних, организованих, спољашњих (иностраних) подстицаја, а делом непосредно, са намером и организовано од стране непријатеља, углавном – тајно, прикривено, уз помоћ “меке силе“ и новца. Сада, пошто непријатељи светосавља мисле да су победили, или да су на само један корак од потпуне победе, о “промени свести“ српском народу говоре јавно, отворено, са највиших места власти. Чак у СПЦ постоје владике и професори богословије који искрено верују да је улазак Србије у Европску унију завршена ствар, да је већина народа за улазак у ЕУ, а то значи и већина верника СПЦ. Циљ “промене свести“ јесте да се Срби не врате светосављу као философији живота (како је описана од стране Св. Јустина Ћелијског) – да се не врате хришћанству, да се пресеку све везе са православном (немањићком, византијском, руском) традицијом, са Косовским Заветом (који је монашки а не ратнички), зато се намећу протестантске и остале западњачке философије живота. Глобализатори желе да увуку Србе у “светски град“ или “Мегалополис“, али не као слободан и саборан народ, већ као атомизирану анационалну масу, која нема приступ “тргу“, центру одлучивања. Српски народ постаће таква маса ако изгуби православан идентитет, ако скрене са светосавског пута. Са тог пута ће скренути ако већину буду чинили они који знају само за “фаустовску тежњу ка пуноћи живота“ и “дионизијски морал“. Само такви Срби пожељни су у Европској унији. Такви се брзо асимилују, утапају у масу[18]. Ако је то избор српског народа, то је избор који треба прихватити. Хришћанство се не може наметати силом. Боље да нестанемо као народ него да опстајемо као православни не-хришћани.

 

НАСТАВЉА СЕ…

 

______________________

 

[1] Попут неке организације која се зове “Србска Акција“ www.srb-akcija.org. Ево како описују свој знамен: “Кружни оквир око христоцентричне сржи знамена Србске Акције, сачињен је од стилизованог сплета класа и зупчаника, који тако сједињени оличавају нашу националистичко-социјалну синтезу борбе за хлеб и слободу, односно борбе за права србских радника као носилаца стваралачке снаге србске нације“. Дакле, прави национал-комунисти. Наравно, њихове акције су усмерене против комунизма: “Стога је свако слављење комунистичке окупације достојно гнушања и разобличавања“. Наравно, славе славу, одлучили су да то буде Св. Владика Николај. Наравно, боре се против “педеризације“ и “циганизације“: “Недавно откривено свирепо убиство девојчице Иване Подрашчић у београдском насељу Раковица, као и мноштво сличних злодела, показује да је утицај припадника циганске популације на заједницу врло штетан, а ситуација ће бити још гора уколико се описана тенденција настави“. У овој организацији, дакле, нема ни Х од Хришћанства, али је њен циљ “обнова православне вере код данашњих Срба“. Могуће је да иза њих стоје исти они који стоје иза организације 1389 и тзв. Треће Србије из Новог Сада. Ова тзв. Трећа Србија најављује оснивање Алтернативе за Србију, као испоставу све популарније ултрадесничарске Алтернативе за Немачку. Тзв. Трећа Србија учествује у власти са СНС, а 1389 је нека врста омладине СНС. Ту и такву СНС на путу за ЕУ подржавају ЛДП, СПО, Е-новине, неки бивши чланови ДС…

[2] “Док још нема ‘великог плана’ морамо да дођемо до критеријума препознавања правих личности које ће сачињавати ‘иницијалну елиту’ промене, а паралелно да тражимо начин да се оне удруже и постану реална снага… Традиционални однос заједнице према елити заснован је био на осећању јединства. Постојао је осећај да је код неких људи конкретно присутно нешто, што у већини постоји само као нејасан идеал и тежња. Прихватање елите и потчињавање одређеној хијерахији било је у циљу проналажења ‘правог себе’. Резултат је био пожртвованост, оданост, хероизам – с једне стране – и престиж, ауторитет и тиха снага с друге. Однос који ни најјачи тиранин на силу не може да успостави. Срби који прихватају садашњу српску националну елиту као своју, свесно редукују и сопствену личност на жељу за моћи, новцем и славом, али колико нас заправо тако мисли? Обновити елиту, заправо пронаћи праву елиту данас је један од наших најпречих задатака. Како кренути у решавање тог задатка? За почетак било би добро пронаћи пожељне особине оних који ћемо натерати да нас воде без обзира да ли они то хоће или не. Пре персоналних одлука једног замишљеног општенародног сабора било би добро прочистити основне вредности које би требало да одређују елиту. Те вредности код неких су се испољиле а код неких су просто закон по коме искрено покушавају да се владају. Лакше ћемо пронаћи оне којима треба натоварити јарам извлачења заглављених српских кола ако знамо које услове треба да испуњавају. Испоставиће се да су многи од њих непознати широј јавности и зато не треба пожурити са конкретним именима. Знајући услове другачије ћемо почети да посматрамо људе око нас.“ – Ђакон Ненад Илић: “Проблем елите“, Фејсбук страница ђакона Ненада Илића, Стање ствари, 29.10.2014. http://stanjestvari.com/2014/10/29/%D1%92

[3] “Црњански. О национализму и српском становишту“, Двери/Catena Mundi, Београд, 2012.

[4] Владимир Вујић: “Наш нови национализам и Европа“ (Објављено у часопису Идеје, бр. 13, 6. априла 1935, стр. 3.), Српски лист, http://www.srpskilist.net Момчило Селић: “Вујића ни данас не познају они који се, наводно, брину о судбини Срба“.

[5] Милош Црњански: “Бадњак Блаженопочившег Краља“, Време, Београд, 6/9.1.1935; Милош Црњански: “Отровни паук“, Идеје, Београд, бр. 10, 3.1.1935. (“Црњански. О национализму и српском становишту“, Двери/Catena Mundi, Београд, 2012.)

[6] “Црквени Сабор је 11/24. новембра 1936. године тим поводом саопштио да се противи стављању Српске православне цркве у подређени положај, и давању права некој другој вјерској организацији која СПЦ није имала ни као државна црква. Сабор је донио закључак да ће сваки посланик који припада Српској Цркви бити из ње искључен ако гласа за конкордат, а свештеник који подржи конкордат лишен чина. На дан када је Народна скупштина почела расправу о конкордату, 19. јула 1937. године, Црква је заказала литију, која је била забрањена од министра унутрашњих послова – римокатоличког свештеника Антуна Корошеца. Упамћена као Крвава литија, због бруталне силе којом је жандармерија насрнула на њене учеснике, у којој су претучени епископи и свештеници, најавила је пропаст српско-југословенског државног вавилонског пројекта, као и теже ропство Српске Цркве и народа у новој вавилонској тамници… Већ прве године по устоличењу (1931), патријарх Варнава је у Васкршњој посланици изнио антиримокатоличке ставове, што је радио и у наредном периоду, критиковањем ватиканског прозелитизма у православном свијету. Поред многих саборских саопштења, указивања на духовну и политичку погубности конкордата, најзначајније свједочанство је патријархов говор на дочеку православне нове 1937. године. Предсједник Владе је забранио објављивање патријарховог говора, а из скраћене верзије текста објављеног у Политици није се могло закључити да је патријарх био против конкордата. И од тада до данас, по југословенском усуду аутоцензуре, посланица патријарха Варнаве се, како у националним и вјерским тако и у другим гласилима, објављује у скраћеним верзијама.“ – Огњен Војводић: “Посланица Патријарха Варнаве против југословенског конкордата“, Борба за веру, 04.02.2013. http://borbazaveru.info/5472/30/

[7] Бошко Обрадовић: “Светосавље Милоша Црњанског“, Православље, број 930, http://pravoslavlje.spc.rs//svetosavlje-milosa-crnjanskog

[8] Момчило Ђорговић: “Пеко Дапчевић (2): Између звијезданог неба и мирисне лозе“, Данас, 25.10.2014. www.danas.rs/peko_dapcevic_2_izmedju_zvijezdanog_neba_i_mirisne_loze

[9] Напомена 3.

[10] “Недавно је у архиви Матице српске пронађен рукопис у заоставштини Милана Јовановића Стојимировића, писца чувене књиге Силуете старог Београда. Он је у лето 1954. године опширно забележио случајни сусрет и разговор са предратним мајором југословенске војске Бором Букијем Јовановићем. Стојимировић је Јовановића присно познавао још у време Првог светског рата, знао је да је он један од завереника у Мајском убиству 1903. године, али, како пише, тек ‘данас сам се осмелио да га упитам о тој историји’. Тек после педесет година, када су њих двојица добро зашли у године, када су прошла два светска рата и када су се на овим просторима промениле три државе… Милан Јовановић Стојимировић се тог лета 1954. године срео и разговарао са мајором Бором Букијем Јовановићем три пута. У коментарима је записао да га је много замарало бележење тих Букијевих доживљаја са свим тим детаљима примитивног дивљања, личило му је то на некакве ‘мртвачке разговоре’ или на спиритистичку сеансу разговора са духом Боре Букија Јовановића. Мајора Јовановића он описује као ‘крепког омањег старца снажних бркова и живих паметних очију’. Из првог брака је имао два сина и тада су били пуковници ЈНА… Једино Аписа, мајор Буки, уздиже у небеса, ‘ала човек’, упоређује га са Атласом. Мотиви Аписови су били увођење републике. Био је присан друг са Димитријем Туцовићем, обожавао га је, толико да је и његовог неспособног брата увукао у заверу, а касније и у Црну руку. У завери је учествовао и отац Драже Михаиловића“ –  Момчило Ђорговић: “Бора Буки Јовановић: Поган смо народ“, Данас, 08.11.2014. www.danas.rs/bora_buki_jovanovic_pogan_smo_narod

[11] Напомена 7.

[12] Борислав Пекић: “Године које су појели скакавци (2)“, Бигз, Београд, 1989.

[13] Добрица Ћосић: “Српско питање (1)“, Филип Вишњић, Београд, 2002.

[14] Милош Црњански 1934. за лист Време пише текст “Оклеветани рат“ (поводом прославе у Скопљу и ступања у војску српских регрута из Старе Србије који су учествовали у одбрани Београда и Смедерева 1914. године), у коме бележи: “Тражило се од нас да никад више неће бити рата… Пропаганда за мир је више била дефетистичка… Рат је требало упрљати, војника унизити сасвим, јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита пропаганда… Нарочито из Немачке расута је тада огромна пропаганда исмевања и прљања, не само против милитаристичких идеја и принципа, него и против саме војске као такве“. На тај текст реагује Мирослав Крлежа у листу Данас, а Црњански му одговара у листу Време: “Својеглаво уништавање војничке славе и наших националистичких традиција велика је политичка лудост… Што се г. Крлеже тиче, мени није јасно хоће ли он са мном да полемише о рату као марксист, или као буржујски пацифист, или само једно или само друго… Г. Крлежа од почетка свог малог памфлета, прећуткује и повод и оквир прославе у Скопљу… Г. Крлежа не види да је крајност с лева, она, која нас националисте гура у другу крајност на десно, тако да је међу нама постао јаз над којим више моста не може бити… Тамо где је г. Крлежа цветају пљесак и ‘марксистичка’ клика, док је на мојој страни тешкоћа и признаће он, самоћа… Ко је дакле наш срдачни ‘пацифист’ данас, г. Мирослав Крлежа? Ко је био јуче? Шта је био јуче? Да будем кратак: он је био прави милитарист… Изабрао је био каријеру аустријског ђенералштапца као позив… Био је питомац аустријске војне академије Лудовицеума у Пешти… У интимном кругу нико га не зове Мирослав, него Фриц… Како је мислио о рату на пример тај ‘пацифист’, године када је Србија пропала 1915? У једном загребачком дневном листу, те године 28. априла 1915. налази се огроман чланак који уздиже бљутаво у небеса барона Конрада фон Хетцендорфа, шефа аустријског генералног штаба… Такав је г. Крлежа као ‘пацифист“’. (“Црњански. О национализму и српском становишту“, Двери/Catena Mundi, Београд, 2012.) Данас у Београду глупи и лажни српски “пацифисти“ из круга двојке, уздижу Крлежу а критикују Црњанског.

[15] Св. Јустин Ћелијски: “Светосавље као философија живота“, Манастир Ћелије, Ваљево, 1993. www.svetosavlje.org/Svetosavlje/Svetosavlje.htm

[16] Војислав Шешељ и емисији “Минимаксовизија“ 1991. године:

https://www.youtube.com/watch?v=Y5g8YifGqiA

– “Радовао сам се кад сам чуо за убиство Ђинђића и на то сам поносан. Tада се српски народ ослободио издаjника и мафиjаша. Ђинђић jе тамна страна српске историjе и jедна од наjцрњих ствари коjе су нам се десиле“, рекао jе Војислав Шешељ новинарима у седишту СРС на првој конференције за медије по доласку из затвора у Хагу. 13.11.2014.

– Из текста Драгана Атанацковића Теодора: “Идол друге Србије је покојни Ђинђић, кога је већ и због те чињенице, а поготово што је пао жртвом атентата, немогуће достићи. Идол прве Србије је Војвода Шешељ, недостижан већ и зато што је страдао као жртва некоректног Хага, у којем је зарадио и карцином. Прва Србија на актуелни покушај успостављања вучићевске ‘треће Србије’ гледа као на нешто издајничко, а друга (Србија) као на нешто недемократско. Антагонизам се наставља, а обе Србије, и прва и друга покушавају да се ревитализују у нади да ће поново доћи на власт. Неуспели покушаји прављења неке ‘треће Србије’ (у доба Милошевића и сада), која би помирила партизане и четнике, патриоте и демократе, сведоче да је снага антагонизма између двеју Србија толика да може бити елиминисана само нечим потпуно новим, када се за то укаже потреба и прилика, а никако комбиновањем прве и друге варијанте“. “Нерешив антагонизам и недостижни идоли двеју Србија“, СКК, 13.11.2014. www.srpskikulturniklub.com/neresiv-antagonizam

[17] “Постоји још један слој људи чија је бројност непозната. То су они који желе да буду политички активни, али им не одговара тренутна политичка понуда. Не желе да се прикључе партијама у којима би им друштво правили искусни партијски прелетачи и каријеристи, јер они то нису, а не желе ни да им критеријуми грантова постану критеријуми мишљења. Тај слој људи заправо жели једну другачију политику: политику која би почела од конкретних проблема, конкретних чињеница, политику која би била рационална, али и морална и поштена. То су људи који су довољно образовани да могу да разликују чињенице од пропаганде, и довољно часни да могу да брину и о нечему изнад сопствене користи. Тај слој људи је заметак једне истински грађанске Србије, грађанске у оном значењу о коме је сањао Пекић: Србије у којој би се национални и демократски интереси међусобно подржавали, а не саплитали.“ – Слободан Владушић: “Другачија политика“, Политика, 12.11.2014, Двери српске 13.11.2014. www.dverisrpske.com/drugacija-politika

[18] Тако турбо-фолк певачица Цеца у једном тренутку пева за Велику Србију и Исусу, а онда постане напредна и подржава тзв. Бриселски споразум и на Видовдан пева за добијање датума за улазак у Европску унију. “Цецин датум“ стоји у наслову текста у Информеру од 26. јуна 2013. у коме се најављује концерт за 28. јун, и у коме Арканова супруга изјављује: “Била бих најсрећнија када би Србија на Видовдан добила датум за почетак преговора о придруживању ЕУ“. Може да се види у овом посту са мог блога: Информер: Протест радника у култури “Стоп уништавању културе“

 

———————————–


%d bloggers like this: