Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (27. део)

Никола Варагић

 

ПРОМЕНА СВЕСТИ (27. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (14. део)

 

 

Када је дошло до помрачења Сунца, 11. августа 1999. године, пријатељ (школски друг из основне школе) и ја изашли смо на улицу, да пркосимо онима који су се уплашили, послушали власт и остали у кућама. У подне, у нашем крају Београда, где смо живели, није било буквално ниједног човека на улици. Нас двојица смо отишли на раскрсницу која је иначе веома прометна. Легли смо на улицу (имали смо 20 година, још увек “млади и луди“) испред бензинске пумпе која је одмах поред раскрснице и тако, лежећу на прометној улици, посматрали смо помрачење Сунца. Ниједан аутомобил није прошао, није било градских аутобуса, на улици (тротоару) није било људи. Чини ми се да смо и данас усамљени као тада.

У међувремену, он је изградио своје политичке ставове и почео за њих да се бори унутар грађанске и еврофилске Србије. Тада сам и ја, као и он, схватао да Србија мора да се отвори ка свету, да сарађује са Западом, тј. прихвати оне најбоље и оно најбоље са Запада – било је потребно да изађемо из (само)изолације. Међутим, нисам био идеалиста, јер сам био свестан мрачне стране Запада (био сам тада у предности у односу на пријатеља јер сам провео годину дана у САД па сам видео и лоше стране те државе и људи који тамо живе). Обојица смо били против црвено-црног режима, али нисмо били за улазак у Нато алијансу, није то био разлог зашто смо постали чланови Отпора у пролеће 2000. године. Једно је залагати се за европеизацију у смислу прихватања добрих страна Запада, а нешто сасвим друго постати члан ЕУ, прихватити одвајање Косова и Метохије, етничко чишћење Срба и са КиМ и из РСК, економску окупацију и све остало што иде уз то, закључно са “променом свести“. Остао сам повезан са онима који се залажу за грађанске вредности и улазак у ЕУ, али сам се у последњих десет година доста кретао међу онима који се залажу за православне вредности и нису спремни да продају КиМ због уласка у ЕУ (а нису били или остали део црвено-црног режима). Од краја 2000. и почетка 2001. године борим се против досоваца и отпораша. Одмах сам схватио да ће наставити са лоповлуком као и они пре њих. Наставио сам да се борим против повратка црвених и црних на власт. Нисам подржао СНС на изборима 2012. године, нити сам подржао њиховог кандидата за председника Србије. Дакле, од 2012. борим се против СНС (и СПС), да оду са власти, али и да ДС (и ЛДП) не дође поново на власт. Знам да још дуго нећу моћи било шта да променим, зато нећу одустати.

Залажем се, годинама уназад, за одустајање од уласка у ЕУ. На референдуму за улазак у ЕУ, ако би се сада одржао, заокружио би – не[1]. Мој пријатељ, ако би се сада одржао референдум за улазак у Евроазијску унију или било коју врсту интеграција са Русијом, заокружио би – не. Он је свестан да Србија неће скоро бити примљена у Европску унију. Ја сам свестан да Србија неће скоро постати члан Евроазијске уније. Ми смо и даље пријатељи. Зар то није најважније? Успели смо у томе зато што је он остао и родољуб, а ја и космополита. Он није постао богоборац који презире православну традицију, иако учествује у паради поноса (да не буде забуне – као хетеросексуалац). Ја нисам постао националиста или зилот који се противи европеизацији, иако сам против уласка у ЕУ и Нато алијансу. Он никада није био аутошовиниста, ја никада нисам био ксенофоб. Он је свестан каквих све људи има унутар “грађанског блока“, ја сам свестан каквих све људи има унутар “патриотског блока“. Србија је далеко и од ЕУ и од ЕА. Шта нам је чинити у наредним деценијама?

За ових 15 година срели смо, не велики број људи, који су у неким својим деловима града, у другим градовима, тог августа 1999. били на улици, без страха посматрали помрачење Сунца, као и већина људи у свету, али који су у Србији, тамо где су се налазили тог дана, били усамљени попут нас двојице. Усамљени, дакле, у смислу да нису ни аутошовинисти и глобализатори, ни ксенофоби и националисти – то су они који суштински не припадају ни првосрбијанцима иако су (искрени) верници и родољуби, ни другосрбијанцима иако су космополите и атеисти – то су верници и родољуби који не величају деведесете и црвене и црне, то су космополите и атеисти који не величају двехиљадите и досовце и отпораше. То су људи који желе уређену и слободну Србију. То су они храбри људи који су се деведесетих борили против режима, то су они који од почетка овог века, након слома црвено-црног режима, имају храбрости да критикују ЕУ и размишљају о алтернативи. Обојица смо налазили такве личности у свом кругу људи (који не желе повратак у деведесете, и ако нису отворено против, онда су, најмање, уздржани поводом уласка у ЕУ, а против су уласка у Нато). Међутим, остаје проблем међусобног упознавања између, са једне стране, верника и родољуба који су ближи првосрбијанској идеологији и СПЦ (и Русији), и, са друге стране, космополита и атеиста који су ближи другосрбијанској идеологији и наслеђу КПЈ (и Западу). Све је више оних који уопште не излазе на изборе, који траже нешто ново, треће, али само унутар своје групе. Да ли ће се број усамљеника увећавати током наредних неколико деценија и колико ће се увећати, да ли ћемо се сви ми, са обе стране, повезати, организовати – створити критичну масу, да ли ћемо, макар, успети да створимо простор за неке нове клинце, остаје да се види. Оно што сада видим као највећи проблем јесте то што су сви ови усамљеници и даље у својим рововима и држе се само “својих“ – мало је верника-космополита и родољуба који су спремни, јавно, да прихвате и аргументе другосрбијанаца, да и њих љубе као ближње, јер се плаше шта ће рећи већина међу првосрбијанцима, и обрнуто, мало је космополита и атеиста-родољуба спремних за демократски и братски дијалог са верницима и родољубима, чије аргументе не прихватају, плашећи се реакције већине “својих“ другосрбијанаца. Мало је оних који су спремни да до краја иду у својој усамљености, да храбро изађу на “брисани простор“ – да остану без подршке већине “својих“ (првосрбијанаца, русофила), а да их и даље не прихватају други и другачији (другосрбијанци, еврофили) као “свог“, и обрнуто. Ко то уради – остаје сам, маргинализован, егзистенцијално угрожен, приморан да напусти Србију. Такви, ти трећи, немају “своје“ медије, јавна предузећа, тајкуне… Немају ни подршку врха СПЦ и САНУ. Када тих трећих, усамљеника, буде више, и када се повежу и организују, онда можда настану и медији који би иза њих стајали.

***

Српски народ неће опстати, неће бити бољитка у држави Србији, ако не дође до покајања и преумљења (метаноје). То не значи да треба сваки Србин и сваки грађанин Србије да постане православац (искрени верник), али у односу на претходне деценије, па и цео претходни век, потребно је, за почетак, да међу припадницима владајуће елите буде више искрених верника и родољуба. Таквих неће бити више ако код одређеног броја Срба не дође до покајања и метаноје. Надам се да ће таквих бити и да ће искрени верници пронаћи начин за дијалог и сарадњу са другачијима. Тада ће и они који сада критикују или не познају православље, на православно хришћанство гледати другачије. Неће о православљу судити под утицајима западњачког хришћанства, које сада боље познају и према којем, претежно, формирају свој суд о хришћанству – о православљу, или под утицајима (православног) неофитског и зилотског клирикализма и етнофилетизма. Искрени верници су добри теолози. Са њима (са њиховом појавом у већем броју него сада) и у СПЦ ће се доста тога променити – на боље. Када хришћанске, а са њима и демократске, вредности победе унутар владајуће елите, шириће се и кроз народ, међу свим грађанима Србије. Ако се то догоди, Србија ће постати духовна и цивилизацијска оаза на овом свету, у наредним деценијама, и вековима. Србија, у том случају, неће постати конзервативна тврђава у оном негативном смислу (за нехришћане, али и праве хришћане), већ место на којем живе људи који конзервирају најбоље из традиције, из прошлости, оно што треба да преживи, јер без тога нема ни људског живота – док су истовремено отворени за “промену као категорију живота“ (коју предање укључује у себе). Дакле, Србија ће постати оаза слободе ако се, са једне стране, верници и родољуби, и, са друге стране, космополите и атеисти, договоре шта треба да се конзервира и које промене треба прихватити, шта је врућ а шта хладан пакао, како да свако има своју приватност и колико коме припада јавни простор… Тада ће се, колико је то могуће у овом свету, макар унутар граница Србије, решити напетост између црквене заједнице и модерног плуралистичког друштва, између појединачног и општег.  

Права опозиција, која ће донети препород, суштинске промене, неће настати ако остану садашње блоковске поделе између атеиста и православаца, између, са једне стране, правих либерала и социјалиста и, са друге стране, искрених верника. Заправо, подела и треба да остане – у смислу опстанка мноштвености, плуралности, “разноврсности ситуација“. Суштина је да између опозиционара са деснице и опозиционара са левице дође до хришћанског и демократског дијалога – хришћани да се понашају према демократама заиста хришћански, а демократе да се понашају према хришћанима заиста демократски. Хришћанске и демократске вредности нису толико супростављене као што многи мисле, говоре и пишу. Сада је за хришћане, због фаустовско-дарвинистичког тоталитаризма (наметања неолибералне културе), либерална демократија нешто изразито негативно[2], а за либерале и секуларисте је православно хришћанство, због зилотизма и клирикализма (негативног традиционализма и прихватања западњачког схватања католичности као земаљског универзализма), такође нешто изразито негативно. Ако дође до дијалога између верника и атеиста, људи који тај дијалог покрену треба да раде на “окупљању опозиције“, односно стварању праве опозиције, тј. будуће власти. Окупљање и постизање консензуса унутар нове владајуће елите неће бити могуће ако остане досадашња блоковска подела, подела на “грађански“ и “патриотски“ блок, где су они други непријатељи, које треба уништити, да не постоје. Према тој подели настаје и актуелна опозиција. Са једне стране групишу се верници и родољуби око покрета Двери и ДСС, са друге стране групишу се космополите и атеисти око Пешчаника и покрета Доста је било. И први и други су и даље искључиви и оне друге не сматрају за опозицију. Први су за Русију, други су за ЕУ. О себи и својима мисле све најбоље, о другима све најгоре. Међу њима не постоји дијалог. Двери и ДСС стварају “патриотску опозицију“, група око Пешчаника жели да створи “грађанску опозицију“ (или левичарску, иако је међу њима више либерала него левичара[3]). Покрет за слободу покушава да створи раднички покрет. Победа једног, тако насталог опозиционог, блока донела би добро само њима, победницима, све друго би остало исто (за поражене, за већину српског народа, за већину грађана Србије). Зато сам се надао да ће доћи до сусрета и упознавања између Миленка Срећковића из Покрета за слободу (левица) и Бошка Обрадовића из покрета Двери српске (десница). Ова два покрета имају доста истих ставова: против су продаје земље странцима и примене ССП; против су ГМО у исхрани; против су уласка Србије у Нато алијансу; залажу се за ревизију приватизације; залажу се за већа права радника и заштиту сељака; залажу се за више државног интервенционизма у привреди.

Па ипак, до разговора о стварању нове опозиције – будуће власти, Уставотворне Скупштине, о новом унутрашњем уређењу, о новој спољној политици, није дошло. Због ових ставова, Покрет за слободу, за људе попут Весне Пешић, није права левица, зато они тврде да у Србији левица не постоји. За њих је, изгледа, прави левичар само онај који следи империјални (капиталистички) Запад. Моје мишљење је да су људи који воде Покрет за слободу прави (економски) левичари. Прави левичари могу да се нађу и ван Покрета за слободу, и око клуба Пешчаник, листа Данас… али се и они међусобно слабо познају, а још мање су спремни да сарађују. Са друге стране, покрети Двери и Доста је било покушали су да се мало отворе један према другом[4]. Окупљање десничара око Двери и ДСС иде доста лакше и брже него окупљање левичара, који су далеко од стварања “левичарског блока“. Наравно, свесни смо да класична подела на левицу и десницу више не важи, али одређене разлике остају, треба да остану, и неко треба да заступа различите друштвене групе. По мом мишљењу, ове разлике и поделе више долазе до изражаја у културном него у економском смислу, јер су у економском смислу скоро сви, на обе стране, свесни лоших страна и (нео)либералне и комунистичке економије. Сви живе лоше. Зато са економијом треба започети сарадњу. Међутим, то се не дешава. Нема договора око реформе ПИО фонда и Фонда за развој зато што нема договора да ли је Бог створио човека или је човек настао од мајмуна. Таква искључивост радује непријатеље Србије.

***

Верник сам од када знам за себе, од најранијег детињства. То значи да сам од почетка свог свесног живота веровао у вишу силу, у Бога – никада нисам био атеиста. Та интуиција, или осећање, је било у мени, није дошло са стране, споља, нисам имао неки узор у том тренутку у свом животу – рођен сам у доба комунизма, иако крштен, далеко од црквеног живота – живео сам у неуцрковљеном окружењу.  Заволео сам људе из свог окружења, људе уопште, иако већину нису чинили верници. Када сам као мало дете гледао у небо, знао сам да нисмо сами у свемиру, али нисам веровао да постоје ванземаљци (попут приказаног у тада, почетком осамедесетих, популарном холивудском филму “Е.Т. ванземаљац“). Веровао сам, као веома мали док још нисам добро упознао хришћанску веру и хришћанског Бога, пре него што сам први пут прочитао Библију, у нематеријалну, духовну силу. Нисам тражио материјалне доказе – можда ме због свега овога у основној школи нису интересовале природне науке и математика. То не значи да сам занемарио материјалну и телесну страну живота, већ да је не претпостављам оној духовној. Знам како атеисти и материјалисти доживљавају свет, јер сам одрастао и живим окружен атеистима и људима који су везани за материјална добра. Њихове границе су ми добро познате, јер су то и моје границе. Међутим, никада нисам, без обзира на сумње и тренутке слабости, или због окружења, мислио и осећао да сам (смо) сам(и) на овом свету, да нема више, нематеријалне силе – Бога. Зато сам ишао ван тих граница. Ко није спреман на такав пут, ко не осећа живог Бога, не разуме како Бог (Света Тројица) може бити најбољи учитељ и васпитач, не схвата како и какво се образовање добија кроз веру, духовност, у процесу обожења. То се не може научити од оног ко осећа живог Бога, нити онај ко осећа живог Бога може речима и бројевима да пренесе своја знања другом човеку.

Свакако да свештеници и монаси могу да помогну, то је улога Цркве (као организације, у овом случају локалне – СПЦ), у Цркви (СПЦ) се уче основе вере, теологија, кроз Цркву (СПЦ) се упознаје Бог, али верник је верник када сам стоји пред Богом, верник је верник када непосредно разговара са живим Богом – “сваки нека је осведочен у уму своме“ (Апостол Павле). Да би то могао, верник мора и да чита књиге, да учи, да развија критичко мишљење (дакле да чита и оно што није православна литература), да спозна свет – философија је слушкиња теологије. Тако се може увидети разлика између људског разума и Божјег ума (разлика између “људске речи и Божје речи“ – Св. Владика Николај). “Разум може ступити у подвиг себепревладавања у име вере, којом откривена Триједна Истина постаје онтолошки извор живота“[5].

Вера је подвиг, а Љубав, без које нема богопознања – дар Божји. Тајну Божанства људима открива Дух Свети. Област изван чула (оно што се не може опазити чулима и осећајима; ноуменална стварност) није проблем, јер постоје људи којима је дат такав дух да могу појмити “брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“. Од пророка до Христа, од Христа преко Апостола до Светих Отаца – то се потврђује. Зато “принципи сазнања“ не потичу само из човековог знања и искуства – из знања и искуства човека коме “није дат такав дух“ да може појмити “брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“ (Декарт). У рационалистичкој “дијалектици која превализали негативно“ не налази се могућност ума да уђе у онострано, невидљиво. Хришћани (који су, дакле, на путу обожења) мисле надумно – надантиномијски, не сумњајући у онострано, у таворску светлост. Хришћани мисле и срцем, као органом сазнања. Очишћење ума стиче се уз очишћења срца. Тако сазнају како и колико могу да иду у “реализацији, рационализацији и објективизацији“ – интервенцији у природне феномене, у друштву, као и у “исправљању“ другог човека. 

Верник никада не заборавља да није сам, да је смисао хришћанске вере, поред (личног) обожења, и живот у заједници са другим људима, живот у Цркви. У заједници са другима, преко Другог, долази и до преиспитивања себе и потврђивања своје смерности. Једно је мислити о себи да си добар човек, друго је то доказати тако што ћеш помоћи конкретном, живом човеку (ближњем, који може бити и незнанац) који је поред тебе и потребна му је помоћ. Св. Јован Лествичник учи: “Када стојиш на молитви а твој брат ти је покуцао на врата да би те замолио за нешто, остави молитву и послужи брату зато што је молитва твоја лична врлина, а пружити љубав је нешто неупоредиво више, у њој је пунота савршенства“. Унутар Цркве ствара се једна врста (духовна врста) мреже аподиктичке рационалности која је објективна консензусом упућених, чији ауторитет почива на реализацијама и која зна за непосредно видљиву и опипљиву корисност. Тако се, између осталог, избегавају и замке психологизма и замке мистицизма.

“Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима… Делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна.“[6].

Верник је верник ако је спреман да страда због ближњих, због пријатеља. Зато молитва почиње са Оче наш, а не Оче мој[7]. Хришћанство је изнад колективизма и индивидуализма.

Личност постаје онај ко стоји сам пред Богом, собом, другима, прихватајући лично осећање греха и личну одговорност за спасење. Личност постаје онај који сам доноси одлуке и сам дела и тамо где нико неће, не зна или не сме. Личност стоји иза својих одлука и дела – свака Личност носи свој крст. Човек узима крст када распне своје ја, своју вољу. Верник саздаје свој лик према лику Богочовека. Зато се увек треба покоравати Богу, пре и више него људима. То посебно важи у случају када постоји лоша владајућа елита, антихришћанска власт. Као и у случају када црквена власт следи такву световну власт. Слуге Божје не могу да следе (служе) оне који нису слуге Божје. Слуге Божје не постављају земаљско пре и изнад небеског (духовног). Такве Личности се могу наћи и међу онима који нису верници – и међу атеистима и агностицима могу се наћи људи који ће своје ја да претпоставе општем добру, који су храбри и спремни да се издвоје из масе, који делају и тамо где нико неће, не зна или не сме и који стоје иза својих одлука и дела. Као што се и међу верницима могу наћи егоисти, људи препуни гордости. Зато што је превише егоиста и међу верницима, тј. формално религиозним националистима, који не разумеју исихазам, Србија је неуређена држава.

***

Уређене државе нема тамо где је превласт појединачног и атомизираног – где се уопште не води рачуна о општем, где се не поштују универзална правила, где сви певају “’правила, правила, да би ме удавила“, “нека глупа правила (као што су да “не пљујеш“, да не “разговараш са возачем“…) у црно ме завила“. Тада настаје анархија.

Други назив за државно уређење у којем је превласт општег, а на власти мала група “одабраних“ која своје норме намеће већини, где се уопште не води рачуна о појединачном, индивидуално-непоновљивом, где је појединац роб или робот, јесте – тоталитаризам.

Покушај просветитељског стварања “апсолутног пројекта“ и наметања “коначне синтезе“, путем “револуционарне свести“, јесте утопизам, који се у стварности претвори(о) у тоталитаризам. Исто као и, пре тога, наметање католичког универзализма, католичности, у духу Великог инквизитора. Просветитељи су одбацили римско хришћанство, али не и ту тежњу Великог инквизитора за земаљском влашћу, не и тај древни фараонски апсолутизам, римскопагански цезаризам, укрштен са римскохришћанским и касније америчким митом о изабраности. У том систему, таквој култури, постоји само класа господара и класа слуга (робова).

Ђакон Ненад Илић подсећа на “Средњи систем“ Св. Владике Николаја: “У ‘Средњем систему’ Владика објашњава зашто Срби, ако желе да дођу до одрживог и праведног друштвеног уређења треба да се ослоне на снагу и мудрост своје традиције и да успоставе такав систем у коме ће бити обавезна равнотежа личне и заједничке својине… Критичари комунизма не би требало да забораве да је комунизам инспирисан хришћанском комуном са почетака Цркве… Основна разлика првобитног хришћанског комунизма у односу на модерни тоталитарни комунизам је у добровољности одрицања личне својине и чињеници да су је заправо засновали богати људи, а не да је настала у крви и отимачини, револуционарним деловањем сиромашних и озлојеђених. Наставак социјалног промишљања видљивог у првобитној комуни или киновији видљив је у историји монаштва. Одричући се своје приватне имовине у манастирима су водили заједнички живот и богати и сиромашни, без обзира на нацију и порекло… Заједнички именитељ свега успелог у историји народног живота је солидарност, хришћанска дужност и морална обавеза. У селу – задруге, бесплатни радови – помоћ у изградњи куће, жетви, чување граница породичних имања али и обавезне заједничка утрине и заједничке сеоске шуме. Да користе они који остану без имања. Остављање сиротињи да покупи нешто од жетве. Заједнички амбари за тешка времена. У граду – еснафи (професионална удружења) осим старања о стандарду еснафских производа, обавезно имају и заједничку касу. За удовице, за помагање у школовању деце, за помоћ у тешким ситуацијама, болести… У кризи поверења у којој сад живимо тешко је замислити заједничку касу која неће бити злоупотребљена… Ако изгледа потпуно нереално да се овако нешто спроведе у живот у околностима морално разореног друштва и свеприсутнијег сиромаштва и себичности, што се тиче живота језгра црквене заједнице (оних који се редовно окупљају око Свете Литургије и који осећају потребу за интензивнијим хришћанским животом) овако нешто је скоро неопходно. Хришћанску љубав од хришћанског сентиментализма дели провалија која се мора премостити. Ако је у организацији државе неопходна солидарност сад већ тешко замислива, на нивоу ужег језгра Цркве, на нивоу парохије као добровољног окупљања, тешко је замислити црквени живот без заједничког прихватања обавезе солидарности… Садашња делатност Цркве у помагању угроженима има својих лепих постигнућа али је недовољна и нужно је због централизовања обојена начином на који то спроводи држава или невладине организације. Обнова солидарности мора да буде органски заснована.“[8].

Надам се да ће до органске солидарности доћи унутар православне црквене заједнице. Да ли до солидарности може да дође и између верника православне црквене заједнице и верника који нису чланови православне заједнице, и између припадника православне црквене заједнице и оних који нису верници и припадници неке црквене заједнице? Да ли је (органска) солидарност могућа у плуралном друштву? Ово није питање само за православне вернике. И левичари и десничари упозоравају да је нестала солидарност, позивају на солидарност. Сви желе “нормалан живот“ и “уређену државу“, “социјалну правду“, да се “другачији поштује“, али то не постоји тамо где се не постиже консензус између оних који различито мисле, као ни тамо где влада једноумље, где постоји само солидарност унутар групе истомишљеника. Тамо где нема солидарности између свих људи, без обзира на њихове разлике, нема демократије, нема владавине права.   

Немогуће је доћи до владавине права ако сви представници друштва не учествују у стварању правних норми. Затим, норме могу бити добро написане, али ако не постоји консензус о њиховој примени, поштовања тих норми у свакодневном животу од стране свих делова и чланова друштва, нема владавине права. Тада, они који су донели норме, могу само на силу да натерају оне који одбијају норме, да их прихвате. Тако се ради у незрелим друштвима. Незрела друштва су она која су изразито индивидуалистички атомизирана, као и она изразито колективистички тоталитарна. Није парадоксално да се унутар истог друштва одвијају оба процеса, негде паралелно, а негде укрштајући се.

***

Индивидуализам, као идеологија оних који су против свега колективног и општег, је идеологија егоцентрика, себичних људи, који помажу другом, или воле другог, само када имају личне користи. То је идеологија првенствено оних људи који верују да имају само један живот – који треба проживети тако да се неограничено ужива, и зато све треба подредити себи (свом ја, својој сујети) и свом телу (чулним задовољствима, телесним страстима). То се најлакше постиже ако је човек богат, зато данас сви теже стицању великог богатства. Не могу сви постати богати и славни, али у неолибералним државама, и они који нису богати и славни, а нису изгубили наду да ће то постати, бране неолибералне вредности и неолибералну економију. Такви људи су попут размажене деце која ни за тренутак не могу да напусте своје ја, своје жеље. Неко (мањина) има новац и испуњава своје жеље, a неко (већина) само машта о томе, купи мрвице – задовољава се тетоважом, куповином скупог мобилног телефона и остављањем својих слика на друштвеној мрежи. То су људи које суштински не интересује како се други и другачији осећа и зато не саосећају, искрено, са другим и другачијим. Зато тежњу ка усамњеношћу и независношћу припадника ове идеологије (културе, цивилизације) не треба мешати са тежњом ка усамњеношћу и независношћу хришћана и посебно хришћанских монаха. Нити њихов друштвен живот, живот у заједници, треба мешати са хришћанским схватањем живота у заједници (и манастиру). У хришћанској држави, да таква постоји на овом свету, већину не би чинили они који своје време проводе на друштвеним мрежама, у читању таблоида и праћењу живота “славних“ на телевизији. Тако живот проводе и “славни“, и уредници таблоида…

Индивидуализам, време је то показало, људе води у атеизацију и атомизацију. Човек се прво удаљава од Бога, онда и од других људи. То је пут ка човекобоштву, пут ка мамонизму. Екстремни индивидуализам (егоцентризам), у културном смислу, је неолиберализам, јер је неолиберализам настао из таквог индивидуализма (егоцентризма). Индивидуализам и либерализам, у културном смислу, део су рационалистичке и фаустовске културе, у којој је дошло до обнове дионизијског морала и дионизијских баханалија, културе која је задржала западњачко схватање католичности. То је културно поднебље у ком настаје и левица. Зато је философија живота левичара скоро иста као и философија живота либерала. Зато су либерали и левичари милитантни интервеционисти попут (нео)конзервативаца. Из свега тога настаје неолибералан систем вредности, заједно са неолибералном економијом (права левица више не постоји – социјалисти у Француској, лабуристи у Британији, социјалдемократе у Немачкој… следе политику глобализатора, помажу богаћење најбогатијих, и они сами постају део тог клуба). У медитеранским државама сада настају (Грчка, Италија, Шпанија), у економском смислу, левичарски покрети, али ако се погледа, на први поглед, њихова културна политика, њихова философија живота, не разликују се много од либерала. Са победом такве левице, у којој нема ни трага светоотачког васпитања, можда може да се сломи неолиберализам у економији, али ће се тешко победити неолиберализам у култури, па ће и победа у економији кратко трајати, јер ће “људске потребе“ остати исте, остаће исте моралне вредности… па ће опет све да се врати на старо, као “вечно враћање истог“. Зато делује охрабрујуће то што је грчка левичарска странка Сириза, победница на недавно одржаним изборима, ушла у коалицију са десничарском странком, која заступа ставове православних хришћана (питање је да ли ће се нешто слично догодити у католичкој Италији и Шпанији). Потребно да и православни хришћани заиста буду православни хришћани. Победе над неолиберализмом нема без рехристијанизације. Неолиберализам је неопаганизам. Рехристијанизацију мора да прати извесно удаљавање од културе Запада. Претхришћанске вредности доминирају у постхришћанском свету. Богоборци иду лакшим путем кроз живот.

Тежи пут је духовни, пут обожења, пут одрицања од свог земаљског ја – борба против својих (грешних) страсти и сујете (гордости). Пут ка Богу је лов на грешне мисли. То је пут стицања Христовог ума. Обожење захтева усамљеност, личну одговорност, независност, али то није обезбожени или необожени индивидуализам. “Није слобода када кажемо људима да је све допуштено. То је ропство. Да би се исправио, човек мора да пролази кроз многе тешкоће… Што човек постаје духовнији, то мање има права у овом животу. Мора да буде стрпљив, мора да подноси неправду, мора да трпи увреде од људи. А духовно искварен човек, који се удаљио од Бога, има многа права: да малтретира друге, да виче и да поступа неправедно. Наша права Бог чува за вечни живот, а ми из (духовног) не знања често тражимо своја права овде… Ако нам неко нешто приговори, ми му одмах узвраћамо, а после мислимо да верујемо у Бога. То је велика самообмана. Људска правда не значи ништа духовном човеку, али се (духовно) искварени човек веома брине о њој“ – учио је, недавно канонизовани, Преподобни Пајсије Светогорац. Зато српски народ, чији су духовни очеви светогорци, исихасти, није забораван, немаран према својим жртвама, како многи мисле – не заборављају Срби тако брзо ко су непријатељи и шта су урадили. Срби хришћани знају да ће Христ одвојити жито од кукоља, знају да ће све сакривено бити откривено, знају да овај живот није време ни коначне награде за добра дела, нити коначне казне за лоша дела; знају да ће правда на крају победити, да се зло враћа као бумеранг ономе ко мисли и чини зло, итд. Не може се порећи да постоји одређен немар и одређена заборавност, што су последице одрођавања, покондиравања, негативних појава унутар српског народа (што важи и за оне који су се светили над цивилима, децом и женама), али то важи за поједнице, за део народа и одређене тренутке у историји. Међутим, то не значи да су жртве потпуно заборављене, и да нико међу Србима не зна ко су непријатељи ако нема (организоване, општеприхваћене, масовне) освете према непријатељима. Срби ће пре да нестану као народ него да опстају као православни не-хришћани; ако не могу да живе као људи, неће живети као нељуди. Исто тако, може се рећи да је разлог сиромаштва одређена заосталост одређених делова народа и друштва, али и да су Срби, као хришћански народ, чији је духовни отац равноапостолни Св. Сава, сиромашни материјално и “сиромашни духом“, зато што им је најважније богаћење Богом, а не земаљско богатство[9].

Сетимо се овде, поново, Ортеге и Гасета: “Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено… за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете… Није реч о томе да се не сме радити шта је човеку воља, него да се ради оно што свако треба да уради, треба да буде… Није судбина у томе шта нам је воља да чинимо: пре се она препознаје и показује своје јасно, доследно лице у свести да треба да радимо оно што нам није воља да чинимо“. Таквих људи је данас на Истоку Европе више, у односу на Запад, делом и због комунистичког система у тим државама (делом због православне традиције). Било је комуниста који су живели аскетски. Чак и унутар елите. Међутим, увек је више оних који би да живе хедонистички, тражећи лакши пут, не обазирујући се на срећу, тј. несрећу, других. 

Како се човек фаустовске културе развија на Западу, тамо где се православно аскетско васпитање исмејава и сматра превазиђеним, можемо видети из овог текста о новим атеистима, на сајту Пешчаник: “Нико не улази у дебату са неумољивим креационистом да би га привео разуму. Не, ми то радимо да бисмо их ‘уништили’, ‘срушили’. Како бисмо другачије објаснили популарност кованице ‘Hitchslap’ (Хичов шамар). Не дешава се спектакуларно насиље само у Колосеуму, знате. По критеријумима дебате, већина противника нових атеиста сигурно губи, као што и голоруки робови нису имали никакве шансе против гладних лавова. Али, кога је брига. Исход је предодређен; ми желимо да гледамо. Једна је ствар одрећи се мржње, нетолеранције и незнања, а сасвим друга уживати у исмевању човечанства у ситуацијама када је најрањивије… Најдетаљнији пример патње који је приказан у Буђењу је Харисова лична анегдота о проблему са цевима у његовој кући који се стално понављао, коју је назвао ‘хорор филм’. ‘Цев је пукла и поплавила 600 квадратних стопа плафона. Овог пута, поправка је трајала две недеље и створила ужасно много прашине… ми смо били приморани да живимо без грејања, јер би се у супротном прашина од поправке увукла у цеви и удисали бисмо је у свакој соби у кући.’ А када цеви поново почну да цуре, Харис се ‘претвара у несрећног, несхваћеног, бесног човека који трчи низ степенице. Сигуран сам да бих боље одреаговао да сам управо видео убиство.’ Ово јесте смешно и разоружавајуће, и Харис је свестан да је могао другачије да одреагује“[10].

Практично за све људе са Запада, и оне попут Ортеге склоне аскетизму, источно, православно хришћанство, било је нешто, пре свега, мрачно и назадно. То су резултати вишевековне негативне пропаганде против Источног римског царства, исихаста, и касније царске Русије. Православни Словени остали су, у њиховим очима, непросвећена маса, непособна да рационално уреди своје друштво и створи демократску државу. Кривац за то је пронађен у православној вери, у Православној Цркви, и византијском деспотизму. Било је и међу схоластичарима аскетизма, и касније међу философима и научницима, и уметницима и романтичарима, али је на Западу опстао онај подсмех схоластичара према исихастима, неразумевање и непознавање исихазма. Тако се међу Западњацима могло чути да је хришћанство нестало оног тренутка када је реформација поделила (католичку) Европу. Као да православље никада није постојало, као да не постоји и данас. Зато је Ортега веровао у уједињену Европу, у обнову Запада, где се задржао мит католика о “изабраности“, и мит аријеваца о супериорности, “потврђени“ кроз развој експерименталних наука и технологија, у односу на православље и Исток, зато није видео светлост на Истоку. Ван границе (лимеса) Запада, западњачко вишевековно колективистичко васпитање учи – све је мрачно и примитивно. За све лоше криви су други – Јевреји, Грци, Словени… Зато су Западноевропљани тако толерантни према Хрватима, који су, на граници два света, слободни да забране ћирилицу, да буду веома сурови према православнима – увек ће им опраштати и на Хрвате гледати као на “наше“.

На Западу, међу великим људима, толико слављеним генијима, скоро уопште нема оних који православље не познају само површно, који на исихазам не гледају као на митологију и магију примитивних племена. Зато је њихова критика хришћанства пре свега критика западног, католичког и протестанстког, хришћанства. Њихово одбацивање хришћанства је одбацивање таквог хришћанства[11]. Пошто никада нису упознали суштину хришћанства – православно хришћанство – можемо им опростити, јер нису знали. Нису разликовали хришћанство простих или лажних клирика од хришћанства Светих Отаца, исихаста. Таквих је било доста и сада их има доста и међу припадницима православних народа. Просечан Србин данас о хришћанству више зна из западних извора, него из православних. То је резултат двовековног школовања српске елите на Западу и прихватања западне културе. Није са тим дошло само лоше, напротив, доста доброг је са тим ишло, али је сада потребно преиспитивање двовековног процеса вестернизације, са којим је паралелно ишао процес дехристијанизације. Рехристијанизација подразумева одређену девестернизацију.

Са друге стране, ни међу српским традиционалистима (у негативном смислу, који беже у прошлост), није било и нема оних који су упознали хришћанство Светих Отаца, исихаста, суштину своје вере. Зато не приватају “промену као категорију живота“, зато не иду у сусрет свету. Најлакше је бавити се формалним и затеченим. Рехристијанизација подразумева одбацивање таквог традиционализма и национализма, одбацивање оријенталног деспотизма и патријахализма. Нови Срби, Срби трећег миленијума, морају да превазиђу последице вишевековне муслиманске окупације – време је да оставе све лоше навике, тада стечене, иза себе. Исто тако и све оно лоше што је донео сусрет са модерним Западом током последња три века, од доба Војне Крајине до периода Југославије и данашњих “евроинтеграција“. 

Ортега је покушао да повеже аскетику и индивидуалистички либерализам, али је на Западу победила она природа која допушта страсти, победио је либерализам, који се изродио у неолиберализам, у идеологију и културу која нема ништа заједничко са светоотачком традицијом, исихастичким учењем, православном аскетиком. Са светоотачким учењем и исихастима, прво су прекид направили католици, схоластичари. Запад се, затим, све више окретао ка земаљском, него ка небеском свету, све док Бог, крајем 19. века, није постао “мртав“, што је Ниче само констатовао гледајући свет око себе. Већину међу (данашњим) неолибералима чине атеисти, међу којима већина не жели да има било шта са хришћанским васпитањем. Са нехришћанским васпитањем долази се до површног (субјективног) разликовања добра и зла од стране размажених људи-деце (човека-масе), попут Хариса коме је пукла цев, који су се “удобно сместили у свет изобиља у којем виде само преобиље средстава, али не и тескобне стране живота“, и раде само оно што им је воља да чине. Запад губи своју моћ у свету – размажена деца и неспособни људи, када наследе велико богатство, не умеју да га сачувају, не знају да буду ауторитет. Проблем је што у свом поседу имају оружје велике разорне моћи (замислите Калигулу и сличне староримске императоре да су поседовали атомске ракете).

Људи који су ширили индивидуализам и либерализам нису у центар својих живота стављали Христа. Таквих је, на Западу, било на самом почетку, међу првим (међу неким) конзервативцима (и пуританцима), док се манастири нису затварали, док грађанска класа није превладала, али од 19. века већину, која сада живи у градовима, чине они који нису веровали у Бога, у онострани свет (или су веровали лаички, због традиције, као спиритисти, из сујеверја…). Запад никада није постао искључиво и формално левичарска и атеистичка творевина, као што је то у 20. веку био комунистички Исток Европе, али су на Западу у суштини победиле идеје Француске револуције, немачког романтизма и англоамеричког либерализма и емпиризма. Већину, посебно унутар владајућих елита, чине атеисти, рационалисти, еволуционисти… као и они склони нехришћанској и антихришћанској мистици и окултизму. Они су створили своју деонтологију. Запад је, изгледа, на неповратном путу дехристијанизације, док се међу православним народима, након краха комунистичког система, могу пронаћи трагови рехристијанизације.

***

Неолиберализам је идеологија либерала и левичара који су живели и промовисали хедонистички начин живота, и конзервативаца (аристократије, капиталиста) који су, поред тога, профит стављали изнад свега, јер су тако најлакше долазили до таквог начина живота. Њима је (било) потребно слободно тржиште на коме могу да понуде шта хоће и купе све што хоће. Одговарало им је да новац и бројеви постану мера вредности. Тако је настала “грађанска цивилизација рачуна“ (Пекић). Таквима одговара да нема Бога и да је све дозвољено. Зато су све владајуће странке на Западу у суштини неолибералне. Либерални левичари и левичарски либерали су конформисти, теже “фаустовској пуноћи живота“, са собом раде шта хоће без контроле, тривијализујући последице греха… Такви, на Западу, чине већину и међу (нео)конзервативцима, а код нас, у Србији, међу десничарима, првосрбијанцима (пре свега, унутар владајућих елита).

Тешко је наћи (правог) хришћанина међу америчким (нео)конзервативцима, као и међу српским првосрбијанцима (националистима). Зато је данас неолиберала више него хришћана, зато живимо у постхришћанском добу. На пример, за већину људи је монашки живот (потпуно предавање Богу, духовном животу, иако већина, и међу верницима на попису, то тако не схвата, већ само гледа све оно што губи ако се одрекне технологија и телесних наслада) – неприродан. Није случајно да економски неолиберализам настаје у САД и Великој Британији када су тамо, седамдесетих и осамдесетих година 20. века, владали (квази)конзервативци. Ти и такви “конзервативци“ прво су вековима прихватали рационализам и фаустовску културу, дарвинизам и мамонизам, остајући хришћани само формално и због традиције и привилегија. Затим су, према тим (новим) вредностима, у таквој култури, стварали неолибералну економију. Нешто слично се у Србији догодило након 1990. године.

Унутар конзервативаца, вернике и пуританце победили су либерали-рационалисти – они који су волели бројеве (математику) и новац (капитализам), као и они којима је најважније да угоде свом телу. Капитализам се претворио у мамонизам. Дионизијски морал је постао јавни морал, уместо хришћанског морала. Неолиберализам се на Западу појављује када су хришћанске вредности, аскетизам (односно пуританизам), замениле дионизијске баханалије, када су у културном смислу победила “деца цвећа“ (предводници “new age“ покрета) међу онима који су задржали западњачко схватање католичности – који су укорењени “у просветитељском пориву доминације над природом“ (Бењамин, Адорно). Затим су и сви медији, у информатичком добу, и они који су у политичком и културном смислу припадали конзервативним круговима, постали неолиберални – отворени за подржавање свих људских страсти. Ријалитији се приказују на свим телевизијама, нема филма без сцена секса, нема рекламе без згодне жене, пошто “секс продаје све“ (Бернајс).

Међу оним који су највише утицали на појаву неолибералне идеологије била је Ајн Ренд, атеиста – а слови као писац “Библије конзервативне Америке“, заступник је либералног капитализма, и као радикални рационалиста поручује: „Капитализам је једини систем примерен животу рационалног бића“. Њени ставови према сексуалним слободама, браку и деци, хришћанском васпитању (а убраја се међу конзервативце због заступања либералног капитализма), нису били битно другачији од ставова радикалних и салонских левичара. Феминисткиње је убрајају међу своје “филозофкиње“. Исто је тако била доследна у свом атеизму, попут већине левичара. Она се убраја међу конзервативце и у културном смислу, и они су је прихватили као своју, зато што већина конзервативаца слично мисли и ради – шест дана живе као либерали, а седми дан као конзервативци иду у цркву; шест дана крше све Божје заповести због стицања профита и славе, седми дан донирају новац цркви и сиромашнима (милостињу представљају као милосрђе). За хришћане, ни капитализам, као ни социјализам, није једини систем примерен животу духовног бића. Зато хришћани нису ни утилитаристи, ни комунитарци.

***

Вилхелм фон Хумболт учио је да је “најнеограниченија слобода“ сваког човека “да се развија из себе самог у својој самосвојности“. Џ. С. Мил писао је о суверености појединца над самим собом, над својим телом и духом, како појединац са собом може да ради шта хоће без контроле, све док не утиче негативно на друге. Развијали су индивидуалистички морал, либералан индивидуализам, унутар деспотских друштава у којима су доминирали “инстикти стада“. Кјеркегор се из сличних разлога супроставио Хегелу, јер није прихватио да себе схвати као појам у оквирима једног система. Век касније, егзистенцијалистички философи устали су против “хегеловског тоталитета у коме се индивидуум појављује само као неважан точкић општег склопа“ (Бранко Павловић). Сартр се није слагао са Марксом који је човека ставио у свет објеката. Пре Сартра, Ниче и Шестов тражили су правду за конкретног човека, за личност, за индивидуално-непоновљиво. Човек је више од броја. Човек је више од животиње. Човек није машина (робот). Целина не сме да гуши оно појединачно. Бог, као Целина, не гуши оно појединачно. Међутим, целина, као одређена верска, етничка или идеолошка заједница, као одређена култура, као одређено друштво, као одређена политика – “припадање Мегалополису јесте припадање неком политичком субјекту“ (Слободан Владушић) – увек гуши оно појединачно, ако не свако, онда таква, земаљска целина, увек гуши оно појединачно које је другачије, слободно, у мањини, проглашено као назадно, за јерес. Зато није свеједно какво је образовање и васпитање међу онима који чине већину у неком друштву, држави.

Ортега добро уочава да су технике утицања на западно јавно мњење стваране вековима. Са појавом индивидуалистичког либерализма, унутар истог друштва, истовремено, настаје (или само добија другачију форму) и рђава хомогеност (колективизам). Шири се демократија, опстаје тоталитаризам. Човек-маса добија право гласа у држави чија је “једина сврха“ да брине о “физичком и моралном добру нације“. То се на Западу одвијало током 19. и 20. века. Створена је наука масовне манипулације. Обим индоктринације грађана Запада је “бриљантан, успешан чин хипнозе“ (Пинтер). Владајућа елита је појединца гурала у масу, у “хегеловски тоталитет“, према принципима научног менаџмента и теоријама психоанализе, суптилно, стварајући (симулирајући) лажни егалитаризам, привид (симулакрум) слободе. Када усвојите вредности свог господара, постајете слободан – слуга. За време западнохришћанске тотализације (инквизиције), правду за конкретног човека, тражили су (први) левичари и либерали. За време комунистичке тотализације (комунисти су следили Хегела и Маркса), ка томе су тежили конзервативци. Фашисти могу да буду и конзервативци (националисти), и левичари и либерали (интернационалисти). Данас слободу (аутономију и плурализам) највише гуше (нео)либерали, који по свету шире “револуционарну демократију“ (Иљин), стварајући “царство једнообразне вулгарности“ (Ортега).

Американизација је наставак вестернизације, наставак процеса унификације и хијерархизације (стварања пирамидалне структуре чији врх је на Западу), врста католичког универзализма (католичности схватане квантитативно и географски), језуитске послушности, “хегеловског тоталитета“, јер “све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада“, а “толеранција је само обмана, или знак гашења снаге“ (Шпенглер). Од стране евро-атлантске елите створена је Европска унија, која гуши (док симулира) индивидуалност, посебност, подстичући индивидуалност кроз атомизацију. Развијају се, истовремено, идеје расизма и идеје мултикултурализма. “Психолошка основа космополитизма је као и основа шовинизма“ (кнез Трубецкој). То се види и кад американизован или вестернизован либерал-комуниста, другосрбијанац, “на порталу који се поносно декларише као ‘једини у Србији’ с ‘правоверним’ односом према рату у Босни и Херцеговини, опсади Сарајева, Сребреници…“, Мухарема Баздуља назове – “балијом“[12].

На врху пирамиде стоје “супериорни“ белци са Запада, све остало, испод, може да буде измешано, у котлу за претапање. Ту се, у својој потреби да спроводе тотализацију над другима, у наметању језуитске послушности, не разликују еволуционисти и креационисти, неоконзерватици и социјалисти – посебно ту разлику не виде људи који живе ван Запада, које Запад економски експлоатише да би се, ако не увећало онда бар одржало богатство, како елите (капиталиста, социјалдемократа) тако и обичних људи на Западу. Неки од глобализатора верују да “стваралачка свест“ омогућава откривање “мудрости непознате старини, која превазилази све што је откривено у протеклим светским епохама“ и да “окултно сазнање може да буде неопходно у моменту рушења физичког плана бића“ (Берђајев). Неки се уздају само у “моћ науке“. Неки у све то, плус у моћ новца. Неки желе да живе хиљаду година, неки сада хоће све. Тако емпиристи и окултисти, рационалисти и романтичари, капиталисти и социјалисти, заједно, испреплетани, више од једног века, стварају “нови светски поредак“.

Атомизација је иманентна глобализацији, коју воде и користе одређене групе људи (одређене силе) за градњу (нове) Вавилонске куле (формирање светске владе). Глобализатори верују, попут Вунта, да је обичан човек, поданик – аутомат спреман за програмирање. Уочили су да његово програмирање олакшава подстицање његовог страсног живота, његове тежње ка “фаустовској пуноћи живота“ – зату му дају “хлеба и игара“, након урађене (фројдовске) анализе и (математичке) статистике. Антиглобалисти су неуспешни зато што се не боре за хришћанске вредности (у нашем случају, најсликовитије: првосрбијанци се боре против МТВ-а са Пинком, против Великог брата са Фармом – промовишући исте вредности и исти начин живота, имитирајући оне које наводно мрзе[13]). Не може се борба против неолибералне економије водити ширењем неолибералне културе. Не може се борба против капитализма водити ширењем материјалистичке културе. Не може се либералан индивидуализам развијати у патерналистичком апсолутизму. Мил, иако либерал, веровао је да је “деспотизам легитимни начин владања варварима под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља“. Овакво учење не може се ни поредити са Христовима учењем. Неолиберали верују да је бомбардовање СР Југославије, са осиромашеним уранијуном, изазвало поправљање српског народа. Нови атеисти деле “Хичов шамар“. Неоконзервативци шаљу ракете. Сви заједно промовишу Холивуд, Волстрит, Лас Вегас, Плејбој и параде поноса.

Унутар Запада, истовремено са ширењем национализма, расизма, нацизма, фашизма, социјализма и комунизма (колективизма), долази до ширења либерализма, хедонистичког утилитаризма, објективизма и етичког егоизма (индивидуализма). Једино што се није ширило, што је било у опадању, је вера у Господа Исуса Христа, и Његов други долазак. Не постоји граница личне слободе, о којој је Мил писао, осим код изузетака. Зато није парадокс то што су демократске државе истовремено и тоталитарне државе. Неолиберали стварају нову, своју “органску заједницу“, свој језуитски ред. Због тога је данас (либерална) демократија на лошем гласу.

Демократија, систем у коме баш сваки човек има простор за сопствену делатност, гуши индивидуалне слободе (етичких) егоиста, за које је недостатак себичности знак најдубље неморалности (Ранд), пошто “фаустовски инстикт захтева простор за своју сопствену делатност, али само за њу“. “Толеранција је само обмана“, као у случају председника САД, првог који је афроамеричког порекла, или у случају покушаја асимилације муслимана у западној Европи и највећим државама ЕУ. Слично се може рећи и за однос западњачке капиталистичке елите према зарадама и правима својих радника. Живот обичног, белог, радника на Западу постаје све тежи – у наредним деценијама све више ће личити на живот радника на Истоку.

Проблем је, дакле, када се на једном месту нађе више различитих егоиста, од који свако тражи простор само за себе, пошто се једни за друге никада неће жртвовати.  Зато су индивидуализам, егоизам и либерализам испреплетани. Зато је капитализам победио социјализам. Зато социјализам није успео, зато је изгубио рат. Људима се свиђа “амерички сан“ – могућност да постану богати и славни, да раде све што пожеле, или бар да буду потрошачи са великим избором и довољно новца да напуне фрижидер и испрате најновију моду. Маркс је веровао да ствари чине и усмеравају људе. Идеал је савршенство ствари, а не усавршавање људи[14]. Без усавршавања људи, без рада који је потребно уложити, уклањањем објекта егоизма – неће нестати сам егоизам. Фројд је веровао да људе усмерава сексуална енергија – слободан Ерос тежи непрестаном постизању задовољства. У последњих неколико деценија показало се да (и) у друштвима у којима се не сузбија сексуални нагон, долази до ослобађања агресије. За Маркса, религија је опијум за народ. За Фројда, религија је колективна илузија. И један и други прихватају понешто из Дарвинове теорије. Није случајно толико рационалиста покушавало да помири марксизам (дијалектички материјализам) и психоанализу (фројдизам). Социјализам, који је одбацио (православно) хришћанско васпитање, није наметнуо другачије људске потребе, другачији морал.

Неолиберали, за које је недостатак себичности знак најдубље неморалности, верују да се егоизам (самољубље) може усмерити за опште добро, иако је егоцентрик усмерен само на себе. Џон Лок, отац либерализма, веровао је да “онај који је својим радом присвојио земљу за себе није умањио, већ увећао заједничку залиху људи“. Лок је писао о природном праву и залагао се за владавину закона, а не људи. Природно стање се распало због егоизма (који рађа похлепу), због увећавања разлика, земље је било све мање а неко је стицао све више, страсти и инстикти одређују живот људи, наступило је, како пише Лок, стање “пуно страха и сталне опасности“. Пошто су друштвеним уговором део својих права пренели на државу, која треба да штити њихова имања, задатак власти је да установи независног, непристрасног судију. Човек улаже труд тек када има личну корист, учио је Лок. Такво учење подстиче егоизам. То води до тога да оне, који су осигурали имања, баш брига за оне који немају имања, неће се потрудити да буде изабран непристрасан судија. “Жудња за власништвом, поседника нагони да увећа светско благостање, а у оквиру овог увећања омогућује се и побољшање оних који ништа не поседују, то тврди отац либерализма. Какав таленат за лукавство ума, каква паклена перверзија! Либерализам нам се препоручује, улагује и подилази као као ингениозни метод који успева да најгоре људске особине претали у најузвишеније последице по човечанство!“ (Златко Паковић).

Либерали (и) утилитаристи поручују: прво и највише љуби себе самог, затим љуби и ближњег свог, другог човека. Православно хришћанско учење је супротно: Љубав је суштина Бога. Љубав према Богу је прва и највећа заповест. Друга заповест, равна њој и по вредности и по значају, гласи: “Љуби ближњег свог као себе самог“. Овде “себе самог“ долази на трећем месту. Шта социјалисти уче?

***

Сваки човек носи “семе знања“ да правилно разуме Реч, али се до Истине не долази само кроз (чист) разум, само кроз “принципе“ који “важе за нас“, како је мислио Декарт. Емпириста Џон Лок веровао је да све људске идеје имају порекло у чулима и у рефлексији, да је искуство извор сваког сазнавања. Човек не може, путем дијалектике, из свог ума да извуче све што треба да зна, Бог није достижан једино у чистом спекулативном мишљењу, како је мислио Хегел. Хумболт, Мил, и остали нехришћански либерали, били су рационалисти, неки од њих и романтичари који су тежили “фаустовској пуноћи живота“. На таласу европског рационализма појављује се Хусерл који заповеда: “Нећемо дозволити да је психолошки могуће оно што је логички или геометријски бесмислено“. Такво колективистичко васпитање усвојила је, створило је, либералног индивидуалисту и радикалног борца за капитализам, Ајн Ренд (за коју су Хегел и Кант мрзитељи ума). Ренд је своју философију – објективизам – заснивала на радикалном рационализму. Међутим, људи нису само рационална бића. И најрадикалнији рационалиста има емоције, воде га и страсти, нагони, инстикти, нико не може да буде потпуно, бестрасно и безосећајно, рационалан. Постоје и умске страсти. Личност одређује понашање нагона. Ко не савлада умске страсти, не може правилно да контролише нагоне и инстикте, не може правилно да усмерава осећања и страсти, и обрнуто. Не може да буде – објективан. Егоиста је субјективан. Човек не може да не буде и субјективан, али може да не буде егоиста, може да се бори против греха, може да се обожи. Чистота срца је основа.

“Подвигом вере човек васкрсава себе из гроба егоизма. Христоцентризмом подвига вере он побеђује егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца. Људски разум, овакав какав је у својој емпиријској датости, ограничен, егоистичан, огреховљен, надмен, јесте нешто што треба савладати. Савладати и покорити Разуму безграничном, чистом, безгрешном, вечном и богочовечном. Једном речју: разуму Христовом. То је први захтев еванђелског, православног подвига вере. Човек истински верује у Христа, ако свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свим бићем својим иде за Њим, па макар се његов разум немилосрдно бунио и бурно протествовао. Човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу. Подвигом вере човек предаје Богочовеку Христу сву своју личност. Пред Њим, свесветим и кротким, он смирава свој горди ум, дивљу вољу и бурно срце“ – учи, или преноси православно учење, Св. Јустин Ћелијски. Усталило се мишљење да хришћани мрзе тело. Међутим, “тело није нешто што Господ омаловажава, ниподаштава, одбацује. Напротив, Он Собом тако освећује, обожује, обесмрћује тело, да оно постаје, и вечито остаје, саставни део Његове Богочовечанске Личности. Веће части и власти тело људско није доживело ни од кога, нити може доживети. Нема сумње, Цело Еванђеље Спаситељево је у овоме: тело је за Господа, и Господ за тело. Обично се сваки грех зачиње у души, и ако га подржавамо, развија се у њој тако, да се, или прелије у тело, или сав остане у души. Уносећи грех у своје тело, човек греши своме телу, као што греши и својој души. Сваким својим грехом он огреши душу, огреши и тело. То нарочито бива кроз грех блуда. Јер ништа што је у човеку, и што сачињава човека, није за грех, па ни тело. Све је то саздано Богом и дато човеку да га чува у божанској светости и чистоти, и усавршава. Тако је тело било саздано да буде храм боголике душе, њен верни сарадник и бесмртни сапутник, да би се и једно и друго испунило Богом, и живело Њиме вечито. То нам показује и сам Господ Христос, као Бог Логос поставши тело“ (“Догматика Православне Цркве“).

Борбу против превласти емоција и страсти у односу на (раз)ум водили су рационалисти. Борбу против рационалиста, који нису поседовали “емоционалну интелигенцију“, водили су романтичари и спиритисти. Социјалисти који говоре о слободној љубави, боре се против либерала који говоре о слободној трговини. Утилитариста ће се потрудити да никога не учини несрећним. Ако егоисту чини срећним то што ради а друге несрећним, он се неће освртати на туђу несрећу. Тамо где сви чине прељубу, где се то од сваког очекује, чин прељубе не изазива несрећу. Међутим, никада нису сви исти (неко ће увек бити повређен, несрећан). Унутар либерала и левичара, егоисти су победили утилитаристе. Човек у гордости и хедонизму може да иде јако далеко. Себичан човек не види Другог. “Почетак мудрости је страх Господњи“. Када човек своје мисли стално не проверава Божјим мислима, када не зна или не примењује светоотачко искуство у борби против помисли и мисли, против страсти ума и тела, тада нестаје (танка) линија између утилитаризма и егоизма, између либерализма и тоталитаризма (фашизма).  

Тамо где се подстиче кршење једне Божје заповести (нпр. “не чини прељубу“), долази до кршења и осталих Божјих заповести (краде се, праве се идоли… све до убијања). Тамо где се шири лихварство, шири се и блуд, и обрнуто. Тамо где су рационализам, романтизам, етички егоизам и морални релативизам у основи колективистичког образовања, где важе закони природне селекције, фаустовски и дионизијски морал, где је све то испреплетано – либералан индивидуализам завршава у деспотском индивидуализму.

Култура (идеологија, философија) која подстиче себично самољубље, гордост, среброљубље, неумереност и страсти (егоизам тела), од стране људи који истину траже само од ума (са његовим ограниченим могућностима), или потпуно одбацују (раз)ум, за које је себичност знак моралности, који се труде да ураде нешто само ако имају личне користи, нема ништа заједничко са хришћанством, са православљем, са исихазмом, са светосавском философијом живота. “Православље не иде за временом, нити се прилагођава времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме вијеку. Рекао је славни Господ наш: Ја  не примам славе од људи. Јеретички став је баш супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи. Они се због тога хватају за такозване ‘славне људе’ из историје људске, да би подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година. Прилагодили су небо земљи, Христа другим ‘оснивачима вере’ а Радосну Вест осталим верама“ (Св. Владика Николај).

Тамо где нема Бога, нема ни Другог. Тамо где нема Бога, не само да незнанац није ближњи који се љуби, него ни брат није ближњи који се љуби и коме се опрашта када се покаје. Дакле, и капитализам и социјализам (затим и комунизам) настају, и посебно – шире се, у култури која подстиче себичност, страсти, среброљубље, међу људима који деле веру у људски разум, или мржњу према разуму, који спроводе природну селекцију у којој најјачи опстају (“човек је човеку вук“), у култури у којој долази до дивинизације човештва, уз истовремено изједначавање човека са амебом и мајмуном, у којој је све то испреплетано – све је мање важно ко заступа који изам, да ли се више ослања на разум или на осећања. Сигурно је да сви ти изми више немају везу и сличност са хришћанством, са надантиномијским мишљењем, са духовним, пошто је духовно – изнад разума и срца. Хришћанство није теорија, хришћанство је – дело. Вреди само “вера која кроз љубав дела“. Без такве вере, нема солидарности међу људима. Без такве вере, долази се до синкретизма и еклектизма, “у коме од вере Отаца нема ни трага“, што је у суштини “бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам“ (Св. Јустин Ћелијски). У таквој култури, у нехришћанском друштву, небитно је да ли је индивидуалистички морал изведен из друштва (као производ друштва), или из појма изолованог појединца – ако друштво чине такви појединци.

Егоиста, који се ослања на затечено у себи, и само на себе, мисли да је позитиван и да све што намеће другима утиче позитивно на друге. “Човек с јарко израженом егоцентричном психологијом несвесно сматра себе центром васељене, круном стварања, најбољим и најсавршенијим од свих бића. Између два друга бића, боље је оно које му је ближе и које више личи на њега, а лошије оно које му је даље. Због тога сваку природну групу бића којима сам припада, овај човек сматра најсавршенијом“ (кнез Трубецкој). Зар првосрбијанци (националисти) не мисле то за своју групу, и другосрбијанци (глобалисти) за своју групу?

Егоиста свој начин живота и своје истине патерналистички намеће свим људима. Стварањем новог колективизма, затвара се круг. Спољни свет ограничава его, али је егоисти потребан спољан свет. Како је приметио Елијас Канети у свом делу “Маса и моћ“[15], парадоксално је само на први поглед да човек радо ступа у масу. Човек се налази између две супротности. Са једне стране човек има потребу да се издваја (усамљеност захтева личан простор, телесну изолованост од других), са друге стране човек има потребу да се гомила са себи сличнима (у маси се појединац ослобађа свега што га разликује од других, осећа се једнак сваком другом). Човек је развио начине да чува свој личан простор, да ствари телесну границу према спољашњем свету. Међутим, маса шири телесне границе, повећава тело појединца, до граница масе. Маса има потребу да се неограничено шири. Маса унифицира све унутар себе.

Либерализам се претворио у неолиберализам – у право да свако ради шта хоће. Све је дозвољено, сва средства су дозвољена. Међутим, не може свако да ради шта хоће, пошто влада закон јачег, богатијег, (сна)лажљивијег. “Толеранција је знак гашења снаге“. Објективизам је само нови субјективизам. Нов субјект доноси ново “објективно друштвено добро или циљ“ – ствара своју деонтологију. Држава сада служи само да штити индивидуалне слободе. За индивидуалне слободе изборили су се само најсебичнији, најсуровији – у складу за законима природне селекције, путем насиља, корупције, манипулације[16]. Елита је хомогена заједница (хомогена када се гледа споља, унутар елите – “човек је човеку вук“) која штити своју имовину и своје привилегије, а масу контролише подстичући отуђеност, изолованост, себичност – атомизацију (симулирајући слободу, онемогућавајући солидарност) – примајући у своју хијерархију оне који прихвате њихове вредности и њихов начин живота. У атомизованом друштву, где нема солидарности, где су медији под контролом, лако спороводе репресију над појединцем који се побуни.

 

НАСТАВЉА СЕ

 

___________________________

[1] Друга је ствар да ли би уопште изашао на референдум који би организовао режим уз подршку ЕУ, јер сумњам да би се кампања водила у демократском духу и да би се поштено бројали гласови.

[2] “Уметници који су сарађивали са париским сатиричним недељником сматрали су да имају право да се изругују са познатом трагедијом у московском метроу – зато што им је то, како су сами тврдили, дозвољавала њихова културна традиција – зато сада свако, ко пожели, може да се шегачи са тиме што су они побијени… Ако је у Русији већина примила трагедију у Паризу мирно, то није зато што подржава методе радикалних исламиста, већ зато што не прихвата методе радикалних либерала које су јој нанеле много више штете“ – Ростислав Ишћенко: “Шаљивџије из ‘Шарлија’ се ‘шалиле’ у име свог морала, а браћа Куаши их побила у име свог“, Факти, 19.01.2015. http://fakti.org/saljivdzije-iz-sarlija

[3] “Проблем је међутим у томе што се критика и промене налазе у левом политичком пољу које у Србији не постоји. Десница је по дифолту националистичка и Вучићу не може наудити, а у томе неће успети ни она која тврди да би исте ‘реформе’ које предузима Вучић урадила ‘способније’ од њега. Таква обећања никога не могу заварати“ – Весна Пешић: “Џезирање на исту тему“, Пешчаник, 19.01.2015. http://pescanik.net/dzeziranje-na-istu-temu/

[4] Са мог блога:

1. SAŠA RADULOVIĆ: ZAHTEVAM DA SAZNAMO DA LI SU IZBORI POKRADENI, 11.05.2012.

“Ja nisam ni glasač ni simpatizer Dveri. Upravo suprotno. Ali najbolju informaciju do sada sam dobio sa sajta Dveri. Jedino su Dveri ozbiljno pristupile proveri glasova. Izvetšaj njihove komisije koja pregleda birački materijal možete naći ovde: Prilažem i pun izveštaj komisije Dveri. Da li je tačno ili nije ovo što navode, ne znam. To nije poenta. Zahtevam da parlamentarna komisija svih stranaka utvrdi. Ili su Dveri lažovi ili je neko pokrao izbore i manipulisao listićima. Nema između.“ (извор: http://blog.b92.net/Zahtevam-da-saznamo-da-li-su-izbori-pokradeni/)

2. Министaр Саша Радуловић добио подршку Двери српске да настави (ако искрено води) борбу за развој домаће привреде, 20.11.2013.

“Да би се остварило све оно што сте написали у свом тексту и Србија изашла из рупе у којој је деценијама, неопходно је заменити, по Србију погубну, доктрину неолибералног концепта економске политике дверјанском ‘Домаћинском економијом’. Неопходан предуслов за то су нови људи са идејама које истински носе у себи, уз љубав према својој Отаџбини и држави, одговорност према својој деци и поштовању према својим претцима. За тај подухват преображаја неопходне су Вам Двери! Г. Министре, ако наставите овим путем ускоро ћете летети из Владе! Ако се повинујете и пристанете на даље неолиберално уништавање Србије, бићете завршни гробар домаће привреде Србије. На Вама је да се одлучите! Иако се у многим економским мерама које треба увести и разликујемо у програмима, нашу јавну подршку за све активности које ће размонтирати страначко-паразитски систем у Србији, зеленашке банке и уништавање домаће привреде, и са друге стране увести систем подстицања развоју домаћих фирми – увек ћете имати.“ (извор: www.dverisrpske.com/dverjanska-bomba-ministra-radulovica)

3. Да ли људи који се не слажу око теорије еволуције могу да се сложе око нове пореске и монетарнеполитике? 08.10.2012.

[5] Напомена 3, 16. део

[6] Св. Јустин Ћелијски

[7] “Хришћанине, кад изречеш ове речи, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника… Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја?“ – Св. Владика Николај

[8] (“Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, српски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови.“ – “Средњи систем“, Свети Николај Српски) Ђакон Ненад Илић: “У потрази за средњим системом“, (Фејсбук страница ђакона Ненада Илића), Стање ствари, 03.09.2014. http://stanjestvari.com/2014/09/03/D1

[9] Или, Срби нису бунтовни, када се ради о борби против своје власти, због лоших услова живота, као неки други народи, где се грађани стално буне и због малих свакодневних ствари, али то није због “рајатинског менталитета“, иаоко неоспорно има и тога, у великој мери, већ зато што Срби (још увек) нису у том обиму, када се упоређују са западним друштвима, постали размажени егоцентрици. Што не значи да, ако се нешто не промени, за пар деценија (они што преостану) неће то и бити.

[10] “…Али, упоредите његов пример са оним који је дао Екарт Толе – врло популаран духовни учитељ са Далеког истока – у књизи Моћ садашњег тренутка. Видљива је разлика у патњи која је описана: ‘Једне ноћи, недуго након мог 29. рођендана, пробудио сам се рано са осећајем паничног страха… тишина ноћи, нејасни обриси намештаја у тамној соби, бука воза који пролази у даљини – све је изгледало тако страно, тако непријатељски и тако потпуно безначајно да је у мени изазвало дубоко гнушање према свету. А најгнусније од свега је било моје сопствено постојање. Чему наставак живота са овим теретом беде?… Могао сам да осетим како дубока чежња за уништењем, за непостојањем, постаје много јача од инстинктивне жеље за животом.’ Цена признавања јединствености и несводивости субјективности је да не можете стварно разумети ову врсту патње док је не доживите. Наравно, нипошто не желим Харису да му се то деси. Али негирање било каквог разумевања патње другог није одговарајући закључак. Важно је признати дубину људске патње, као што Толе интуитивно наслућује. Пошто је Толе одлучио да оконча свој живот, прошао је кроз нешто што се може назвати мистичним искуством. Променио се из корена. Шта више, током наредних година открио је многе од истих увида о свести које Харис описује у Буђењу, али по свему судећи са дубљим разумевањем њихове вредности“ – Trevor Quirk: “Мислио сам да мрзим нове атеисте“, приказ књиге Сема Хариса, “Буђење: Водич за духовност без религије“, New Republic, 10.09.2014. Превела Маријана Симић, Пешчаник, 14.09.2014. http://pescanik.net/2014/09/mislio-sam-da-mrzim-nove-ateiste/

[11] Достојевски у Идиоту пише: “Римокатолицизам није уопште вера, него непосредан, одлучан наставак Западне Римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере… Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог самог римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне!… И социјализам је пород римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви“.

[12] “…Оно што је мене ипак, барем у првом тренутку, признајем, изненадило јесте то што ме је један од читалаца-коментатора, и то оних што су на ‘Е-новинама’ редовни, потпуно срођени с редакцијом тако да делују као њени придружени чланови, прозвао ‘опскурним балијом’. Да се разумемо, није проблем у опскурности, потпуно ми је свеједно сматра ли ме неко опскурним или неопскурним. Али да ме на порталу који се поносно декларише као ‘једини у Србији’ с ‘правоверним’ односом према рату у Босни и Херцеговини, опсади Сарајева, Сребреници, и тако даље, неко назива ‘балијом’, а да модератори – иначе врло промптни кад је реч о брисању коментара који се и понајмање ‘огреше’ о уређивачку политику – то већ данима толеришу, заиста је нешто што нисам очекивао… Кад бих их сматрао достојним именовања, могао бих овде да набројим читав фудбалски тим (са резервама!) угледних београдских ‘чаршијанера’ новинарско-уметничке провинијенције, самопроглашених антинационалиста, урбаних космополита и хипстера, из чијих пошалица по друштвеним мрежама на рачун неколицине особа које партиципирају у јавном животу Србије а носе имена и презимена ‘оријенталне’ етимологије и порекла избија дестиловани шовинизам због којег основано сумњам да у њиховим декларативним осудама ратних злочина над – како је иронично приметио Теофил Панчић – ‘лоше одевеним и uncool људима смешних имена’ има искрености и колико је црног под ноктима. Сретао сам на улици и по кафанама људе који сами себе називају националистима, фудбалске навијаче и демобилисане припаднике војних и паравојних формација у ратовима који су пратили распад Југославије, а чија је осуда братоубилачког проливања крви и ратних злочина ‘своје’ стране и директнија и суштинскије проживљена од ‘шупљих прича’ профитерских ‘активиста“’ – Мухарем Баздуљ: “Белешка о (ауто)шовинизму“, Политика, 02.02.2015. www.politika.rs/Beleska-o-auto_sovinizmu

[13] Уместо “секс, дрога, рокенрол“, добили смо “нов“ идеал: “секс, дрога, турбо-фолк“.

[14] Архиепископ (санфранцискански и западноамерички Православне Цркве у САД)  Јован Шаховској, који је живео у 20. веку и добро упознао Запад, пише: “Техника већ одавно убрзава кретање људи и њихово стицање земаљских драгоцености. Чини се да би требало да остане више времена за духовни живот. Међутим, не. Живот је души постао тежи и напорнији. Материјалност света брзо притеже, упија у себе душу човека. И душа гине. Нема више времена ни за шта узвишено у свету. Све се окреће, све се врти и убрзава свој трк. Уместо духовног усмерења, светом већ влада психоза телесне брзине, телесних успеха. Човек је роб телесних дела. Сви су оковани у ланце ситних послова који ништа не доприносе души, које треба што пре завршити, да би се што је могуће пре започели други исто тако ништавни послови“.

[15] Елијас Канети: “Маса и моћ“, Mediterran Publishing, Нови Сад, 2010.

[16] “Оно што се некада звало ‘пустити буву’ и ‘убацити некоме бубу у ухо’ сад се помодно зове – спиновање. И има и почасну титулу – доктор. Јер, признаћете, много боље звучи да сте спин доктор него – пуштач бува. Пуштач бува звучи као неко ко ради у циркусу, неко ко има тачку са дресираним бувама на пример. За разлику од њега, спин доктор звучи господски, учено. Тај засигурно не ради у циркусу. У сваком случају, не ради под циркуском шатром. Он само – прави циркус. И не дресира буве него људе. Дресира их да мисле оно што он жели да они мисле. А сада су инострани спин доктори доведени и да дресирају нашу власт. Али не да је дресирају шта да мисли, јер наша власт је аутокефална и на њу нико не сме да утиче, ма ни да помисли да би да утиче, него да је дресирају како да она дресира нашу јавност. Као да власт све друго зна па јој само још то фали да научи и као да истина није супротна – да не зна баш много и да само то не би смела да научи. Али, шта је ту је. Како нас је Данас известио, а како је њих под притиском известила Влада – Европска унија и Уједињени арапски емирати плаћају курсеве на којима се наша власт обучава да буде боља у односима са јавношћу… Али, питање је да ли обука коју власт сада похађа служи томе да се изграде добри односи у јавности и са јавношћу па да нам свима буде боље или похађа курсеве из којих треба да научи само – како да њој буде боље? Да је подучавају прави доктори, можда би и било неке дилеме, овако, са спин докторима, пре ће бити да нам се спрема она чувена ‘промена свести’. Наше, наравно. Свест ове власти, као што знамо, нико не сме ни да помисли да би је мењао. Али зато наша, гласачка свест, мора бити изложена манипулацијама, пардон, променама. Да не бисмо питали ни ко није добро радио свој посао ни ко се највише обрукао радећи свој посао. А ако неко и буде питао, бар ће сви знати да он то само нешто спинује против ове власти“ – Надежда Миленковић: “Доктори и циркузанти“, Пешчаник, 09.02.2015. http://pescanik.net/doktori-i-cirkuzanti/

 

—————————–

 

ПРЕТХОДНИ ДЕЛОВИ: ПРОМЕНА СВЕСТИ