Никола Варагић: ПРОМЕНА СВЕСТИ (28. део)

Никола Варагић

Никола Варагић

.

ПРОМЕНА СВЕСТИ (28. део)

.

Закон ДВА СМЕРА (15. део)

.

Данас је лако бити освајач. Да се данашњи Срби врате у прошлост, када је дошло до инвазије муслимана, у време сеоба и стварања Војне Крајине, учинили би да нестану, да не могу да се врате у садашњост, у којој их не би било, јер би се скоро сви асимиловали међу Турке и Аустријанце. То се показало приликом наметања и прихватања комунизма после 1945. године. А садашњи Срби се међу садашњим народима још и добро држе! Зато се неолиберална култура и неолиберална економија тако брзо шире. За многе је довољно да буду грађани “светског града“ (као некада партије), макар и са периферије, пристају да буду “обичан шраф“ и следе “великог вођу“[1]. Велики број људи продаје се за ситне привилегије, али и због страха (од затвора, губитка посла, медијске хајке…) не покушава више да уради и престаје да се бори – прихвата систем и тренутну моду, узима кредит, пише латиницом и тако живи свој живот[2]. Тако долази до “промене свести“ – прихватања вредности од стране слабијег, које му неко (јачи и богатији) намеће[3]. Окупатору је данас довољно да користи само “меку силу“. Капиталисти су у борби против комуниста користили “меку силу“ и победили. На исти начин неолиберализам, тамо где влада конформизам (а данас је то свуда), побеђује хришћанство. 

И у либералном, и у отворено тоталитарном друштву, на врху стоји мала група људи, која ради шта хоће и како хоће, док сви остали следе правила која они успостављају. У капитализму, то је један одсто најбогатијих. У комунизму, то је један одсто функционера једине партије. То зову прогрес у односу на Средњи век. И данас постоје они који сањају да освоје цео свет, да апсолутистички владају. Добро им иде. Истовремено са појавом и ширењем “сексуалне револуције“, настаје “дисциплинарни дијаграм“ (Хард-Негри). Истовремено са ширењем “потрошачке културе“, наставља се ширење “државно-административног апарата“ (Иљин). “Светском граду не припада народ него маса“ (Шпенглер). 

Неолиберализам се није појавио тек тако, са левичарском револуцијом из 1968. године, или за време конзервативаца (тачеризма) почетком осамдесетих, то је резултат процеса који се на Западу одвијао вековима. Међу Србима нешто краће, од 18. века. Сада у Србији, чија власт тежи ка ЕУ, истовремено са одржавањем параде поноса имамо најмање слободе у медијима (и једина разлика у односу на комунистичко време је што тада није било интернета као привремене оазе слободе). Сви (када се погледа избор странака у скупштини) теже ка ЕУ да би Србија постала ефикасна држава, а главни промотери ЕУ и (у овом конкретном случају из напомене која следи – феминистичке еманципације) у Србији, највећа су препрека за стварање ефикасне државе, која је у служби грађана и привреде[4].

Наравно, то фараонско у људима је древније и од Запада, и од Србије, међутим, “лек“ који се појавио, који постоји, а то је (православно) хришћанство, људи више не (или све мање) желе. То је, делом, и разумљиво, због оних који су спроводили хришћанску тотализацију, који су веру ширили мачем, који говоре о Христу док мисле на личну корист, који суде другима и изједначавају грех са грешником, који виде трун у туђем оку а не виде брвно у свом оку. Таквих има и данас. Таквих ће бити увек. Против таквих се треба борити. Зато то није оправдање.

***

На богатом и срећном Западу, у богатом и насмејаном Холивуду – толико несреће и агресивности. Толико естетске и етичке егзистенције у демократском, “слободном свету“, и толико – егзистенцијалног страха[5]. Модерна психологија врти се око разних изама – не нуди излаз. Човек лако упадне у замке психологизма и осталих изама – затим се врти у круг. “Несклад између Масловљеве самоактуелизације и Јунгове индивидуације, и стварности свакодневног живота, води ка дубоком разочарењу“ (Пол Виц[6]). Поражени и потлачени служе за подмиривање потреба елите. Поражени улази у депресију пошто није остварио “стандарде успеха“ (или, ако није нашао “нову таблицу вредности“). Победник се суочава са другом врста питања (бе)смисла и односа са спољним светом. На крају и он заврши на “каучу“.

То су последице повратка античким и паганским учењима, затим (пре свега) прихватања оригенизма, августинизма и протестантског (калвинистичког) учења да је људска природа од самог почетка грешна, да је душа затворена у телу по казни, да су сви људи подједнако грешни и да људи могу само да греше – учења које је нагласак ставило на старозаветни морал и подстицало индивидуализацију (субјективни доживљај, лично спасење) – унутар католицизма који је отворио пут човекобоштву. Католици су веровали да је Божја суштина исто што и Божја енергија, да су “изабрани“, делили су индулгенције (искупљење, опроштај грехова за новац). Бацали су анатему на сваког ко је негирао да се рационално може спознати Бог. Језуити су донели догму о непогрешивости папе и булу да се у сваку одлуку (осуду) коју Рим донесе – мора веровати. Међу хришћанима на Западу ширио се и пелагијанизам (учење да човек може постати савршен без Бога, тј. Благодати). Калвинисти развијају учење о предестинацији. Појединци мисле да су “изабрани“ да постану оснивачи нових црква, умножава се број протестантских цркава. Такође, расте и број тајних друштава и секти. 

Све се то, временом, унутар Запада испреплетало: томизам синтетизује античка учења и католичко учење (нпр. за Цицерона, “прави закон је исправан разум у сагласности са природом“; за Аквинског, природан закон је у складу са људском природом, која је разумна); затим католицизам прима утицај реформације, а реформација прима утицаје католицизма. Након ренесансе и реформације, све се то испреплетало са просветитељским (нехришћанским) учењима (рационализмом и романтизмом), а један део са (нехришћанским) мистицизмом и окултизмом.

Оно што није противно разуму није противно ни правди (Хобс). Морал је укорењен у нашим осећањима, морални судови изражавају личне жеље или осећања (Хјум). У људском срцу постоје закони непознати људском разуму, човек не може да схвати како је тело повезано са духом (Паскал). Можда заиста постоји нешто што не обухвата природан свет и што је недоступно нашем сазнању (Кант). Атеисти и радикални рационалисти тврде да не постоји. Окултисти су уверени да постоји и да је доступно (њиховом) сазнању. Још по неки католик или протестант то тврди. Јавни простор и систем образовања освајају атеисти – емпиристи, позитивисти, еволуционисти и материјалисти. Егоисти су победили утилитаристе унутар елите; човек-маса је размажени нарцис који се усмерава ка “потрошачком друштву“.

Тако човек који је “грешка“, након коперниканског обрта, схвата да је и “нико“ и “ништа“ у односу на свемир. Међутим, човек који је изашао из природе, удаљио се од природе након што је почео да открива њене законе, почео је да ствара културу и утиче на природу. Човек постаје мера свих ствари. “Човек је сам у свемиру… Он је управо сада један и све. Зато и има у себи закон и сам јесте сав закон… Он од себе захтева да се повинује овом закону у себи, закону свог Ја, да буде само закон“ (Вајнингер). Није више антропоцентрик, сада је егоцентрик. Човек који је био “грешка“, сада мисли да може постати савршен без Благодати – као појединац, индивидуа. О себи мисли све најбоље, “други су пакао“, а људски род је и даље “огрезао у греху“ (не више као пали Адам, већ као обична животиња). Масовно се прихвата еволуционизам, тј. дарвинитис (синтеза разних изама). 

“У Фројдовом тумачењу, природа је заменила Бога као апсолутни извор ауторитета… Фројд је само преобликовао августиновске идеје о искварености људских бића и заоденуо их ‘научним’ секуларизмом… Неофројдизам представља секуларизацију Августинове верзије приче о Паду, приче која вековима заокупља колективну имагинацију западног човечанства… Тако, неофројдизам, као и класични авгунистизам, спречава развијање способности за љубав“ (Сет Фарбер[7]). 

Све је у складу са природом (биологијом), а оно што није сматра се болесним – ментални поремећаји изазвани су биолошким факторима. Све је у складу са математичком логиком – психолошки није могуће оно што је геометријски бесмислено (Хусерл). “Унутрашње светло“ је природно светло (lumen naturale), таворска светлост спада у прекогнитивне и парапсихолошке феномене, који нису чудо природе (насиље над разумом), већ су у складу са природом и могу се рационално објаснити. Онострано је емпиријски доказано несвесно. Несвесно је у складу са природом. Учење о предестинацији испреплетало се, након упознавања са Индијом и Тибетом, са учењем о карми, а онда се појавила философија детерминизма. Слично се може рећи и за учење о колективно несвесном.

Човек је део природе – “живот свестан себе“. Човек је биће које је стекло разум (способност мишљења). Природа је финални узрок природе и развија (креће) се путем закона еволуције. Тако је и мозак човека еволуирао, са њим и свест, са свешћу и морал (савест). Човеково деловање је производ његових сила. До сада је све била “борба за опстанак“, и шта донесе случај. Сада се верује само у моћ разума и науке. Нема више ни “самовоље“ природе – у детерминистичком универзуму човек може да измени однос узрока и последице. Ако је нешто детерминисано, детерминисано је од самих људи (оних “изабраних“). Човек је изнад (владар) природе, изнад случајности и нужности – само је питање времена када ће победити “страх од слободе“ и овладати “врховним законом природе“. “Човекова гордост је оправдана. Врлином свог разума он је саздао материјални свет који превазилази чак и визије бајки и утопија… Мада многи циљеви још нису достигнути нема сумње да су врло близу и да је проблем производње – који је био проблем прошлости – начелно решен“ (Фром). Прометеј је постао “антропопласт, творац човека, што значи да човек више није повезан са божанским поретком, него је сам себи одговоран и обележен самосвешћу свога знања и умења. Човек који ствара је бог“ (Гадамер). Човек се најбоље “развија из себе самог у својој самосвојности“ (Хумболт). Човек поседује нестворену слободу, коју није створио Бог, која је слободна од Бога – човек је слободан у откривању свог стваралаштва – “осми дан стварања“ подразумева првенство човека над Богом (Берђајев). “Осми дан стварања“ подразумева (и) првенство човека над природом. 

Идеалисти и утописти међу рационалистима верују да ће се човек поправити, превазићи себе, када постане потпуно рационално биће. Теурзи верују да ће се то догодити када човек “укључи друге светове у свакодневицу свог живота и своје свести“, када овлада  природом “снагом беле магије“, “беломагијском техником“ (романтичари су негде између рационалиста и теурга, тј. окултиста). Једни су да се “у коначно иде на све стране“, други за “мистички улазак у бесконачно“, а трећи за неку врсту синтезе (попут масона траже тачку Омега). Четврти су нихилисти, песимисти или скептици. Морални релативисти и етички субјективисти намећу своју деонтологију. Разочарани хришћани и рационалисти прихватају ислам, будизам, хиндуизам. Грађанин “светског града“, човек-маса, верује у шта хоће, може да буде шта хоће. Од сваког учења узима оно шта му одговара. Постоји само “моја истина“ (Сартр). Живи у тој илузији све док је покоран грађанин, док се не освести и побуни против режима – тада тек схвати да постоји само “истина“ јачег и богатијег – демократија гуши слободе јаких и богатих индивидуалиста. Рађа се мржња према “јакима“, или мржња према “слабима“. 

За представнике једног изма, човек је настао као мирољубива животиња, друштвено биће (у “природном стању“ није било “рата свих против свих“), која се покварила када је настала приватна својина, када је дошло до акумулације капитала. За представнике другог изма, човекова првобитна природа је рђава, у човеку је урођена склоност ка злу, човек је себична животиња, у првобитном друштву доминирао је најјачи мужјак, краљ међу животињама. За представнике трећег изма, човек није ни добар ни рђав, може да буде добар или рђав, има могућност превазилажења, човек је “могу бити“, “могућа егзистенција“ (Јасперс). Шта човек може бити? Натчовек? 

Они који су на Западу ширили хришћанство, учили су да човек може бити само грешан. Неки су веровали да до спасења или савршенства могу доћи без Божје благодати. Све је почивало на институционализованом ауторитету, уместо на духовном ауторитету. Они који су се на Западу борили против хришћанства, учили су да егоизам није грех, да треба гледати само личну корист, да јаки опстају док слаби пропадају, да ствари покрећу људе, да “секс све продаје“. Комунисти су се залагали за “укидање сваког морала“, Маркс је чак стао на страну моралног зла пошто зла страна покреће живот и доводи борбу до остварења. 

Православно хришћанство учи супротно и од једних и од других. И од оних трећих, код којих је све то измешано, испреплетано – који и (православно) хришћанство “прилагођавају и уједначавају“ са другим верама, философијама, идеологијама. “Вечне истине догматске нису ни апстрактни појмови, ни силогистички закључци, ни логичке хипотезе, већ догађаји и доживљаји у свој својој историјској непосредности и стварности, јер су оне објављене, откривене, виђене, чуте, остварене у простору и времену међу људима“ (Св. Јустин Ћелијски).

***

Пред вама је део из текста Ребеке Њубергер Голдстин, филозофкиње са Запада, пренет из западних медија, као одличан пример који показује колико се Запад удаљио од хришћанства, колико је заборавио на своје хришћанске корене и какви су ти корени. Наслов текста је “Шта би Платон рекао“: “Платон би се највероватније највише запрепастио пред светским моралним напретком. Он је веровао да бити ‘филозоф’ значи преузети на себе одговорности моралног реформатора. Ипак, иако је морал био централни део његовог учења, многе моралне истине које ми сада узимамо здраво за готово њему никада нису падале на памет. Тако на пример, иако се Платон противио поробљавању Грка, он је, као и сви антички Грци, одобравао поробљавање ‘варвара’. Насупрот томе, данас би свака особа која нема склоности ка филозофији, лако могла да објасни зашто је ропство погрешно: ‘Особа је особа. Свачији живот је важан управо колико и живот неког другог.’ Колико год овај закључак изгледао очигледан, свету је требало хиљаду година да до њега дође, а на много начина тек треба да га потпуно прихвати. Међутим, сада можемо колективно да се осврнемо на наше претке и запитамо се како ни најморалнији међу њима није успео да увиди да не треба тако да се понашају. Шта је довело до овог напретка? Платон је сматрао да је морални напредак у суштини интелектуални процес вођен разумним аргументима, што је став који је подржао велики број моралних филозофа, од Баруха Спинозе и Имануела Канта до Џона Ролса и Питера Сингера. Ипак, многи други су одбацили аутократију разума у људским моралним животима, слажући се с тврдњом Дејвида Хјума да је ‘разум сам по себи потпуно инертан.’ Они верују да ниједан чисто апстрактан аргумент не може да нас наведе да урадимо нешто што не желимо. Ако рационалан аргумент не може да нас покрене, шта може? Један прост одговор гласи: емоције. Моралне емоције, нарочито емпатија, могу да остваре оно што не може ниједна сува рационализација. Што више осећамо, више бринемо и наши мотиви су моралнији. Укратко, јачи осећај емпатије подстиче морални напредак. С овом променом фокуса с разума на емоцију, морална филозофија све више уступа место моралној психологији која, укључивањем идеја из еволутивне биологије, све више има да каже о људској природи и нашим моралним животима. Све се своди на природну селекцију… Ми смо мислећа људска бића, а наши гени нису господари наше судбине[8]“. 

Да ли је овде у питању ненамерни превид или недостатак образовања (што мислим да је случај), или недостатак (ако је намерни превид) интелектуалног поштења? Од Платона до данас догодио се Господ Исус Христ, догодио се силазак Сина Божјег, догодила се хришћанска цивилација. Богочовек је људе учио “љуби ближњег свог“, где је ближњи и незнанац (странац), односно – “особа је особа, свачији живот је важан“. У хришћанству се поштује свака личност, са настанком хришћанске цивилизације долази до укидања робовласништва. Речима Св. Јустина Ћелијског (“Догматика Православне Цркве“): “До доласка Господа Христа у наш земаљски свет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему je ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи’. Богочовек Христос је ‘мир наш’: мир наш најпре са Богом па затим са људима. Помирио нас је са Богом, уклонивши грехе наше који непрестано ратују против Бога. Помирио нас је са људима, јер нам је показао да су греси изазивачи и одржаваоци непријатељства међу људима, и открио нам нов начин општења са људима: љубав; и дао нам саму силу те божанске, миротворне љубави. Човек у Богочовеку, у Цркви Његовој, расте у благодатног богочовека кроз живљење ‘са свима светима’; а ван Богочовека, он неминовно дегенерише у добровољног или невољног ђавочовека. Ради тога је Богочовек и дошао међу нас људе: да нам у себи покаже савршеног човека, и да нам у исто време да сва света средства и све божанске силе, помоћу којих сваки од нас може изградити себе у човека савршена. Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком.“ 

Не мора човек, који је атеиста, да прихвати Христа као Бога, али како не поменути Њега, од чијег се рођења рачуна време већ 2015 година – како да се превиди таква чињеница? Какво је то образовање? Најбоље из либерализма и социјализма потиче из хришћанског васпитања – без обзира како се хришћанство развијало на Западу, почетак је у времену када Црква није била подељена и нешто од православног учења је остало и у вековима након поделе[9]. То је било пре више од хиљаду година. Више од хиљаду година људи на Западу прихватају овај “очигледан закључак“, “моралну истину“, која се “сада узима здраво за готово“ – да “у Христу нема ни Јеврејина ни Грка“, да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби. Зашто “тек треба да га потпуно прихвате“? Зашто либерал Мил (19. век) није прихватио овај “очигледан закључак“? Он је о својим “Грцима“ (тј. Енглезима) и “поправљању“ варвара размишљао слично попут Платона – својима слобода, друге у робове. Ако је у доба Џона Стјуарта Мила, а другу половину свог живота је проживео у доба викторијанског пуританизма (доба “двоструких стандарда“), одрицање од Христа, дехристијанизација, имала такве размере, како да данас замеримо филозофкињи Голдстин која све то прескаче и позива се на модерне философе и еволуционисте? Она је образована у, сада већ потпуно, нехришћанској култури, у постхришћанском добу.

То се види и у књизи “Увод у етику“, коју је приредио Питер Сингер пре двадесетпет година. У чланку “Теорија врлине“ аутор Грег Пенс приказ историјске основе теорије врлине почиње са античким Грцима и онда се одмах пребацује у 13. век на Тому Аквинског, који је “синтитизовао аристотелизам и хришћанску теологију“. Правилно је рећи католичку или западнохришћанску теологију, јер је Аквински, како пише Пенс, “на пола пута између натуралистичког схватања карактера античких Грка и Кантовог непријатељства према натурализму“. Затим, даље у чланку, Пенс помиње “америчког гром-и-пакао теолога Џонатана Едвардса, који је писао да ће део уживања спасених бити и посматрање мука оних који се муче у паклу (‘посматрање невоља других тежи да повећа степен нашег уживања’)“. То нема везе са светоотачким учењем.

По Пенсу, теоријски је могуће да нека личност попут робота може да води савршено моралан живот: “можда такви људи стварно постоје као производ савршеног моралног васпитања људи“. Наравно да постоје, али не као роботи. То су православни светитељи који су упознали духовну страну личности, која се разликује од душевно-телесне стране; који су свакој страсти супростављали врлину; за које је разликовање добра и зла веће од сваке врлине, пошто у духовном животу врлине нису највиши циљ; који су слободно, без очекивања награде или казне, следили Божје путоказе (који воле добро зато што је добро[10]); који су учили да човеков карактер обликују страсти и да помисли (као садржаји искуства “овде и сада“) доводе до страсти и како свест да контролише настајање помисли… а који су себе сматрали најмањим међу хришћанима (“савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним“). Пенс у наставку пише: “Скоро свако прође кроз живот, а да не постане убица, али се ипак карактери људи који нису извршили ниједно убиство значајно разликују. Личност која је често била у искушењу да убије због свог врелог темперамента, али се од тога уздржавала због моралног разлога, не изгледа као неки виши морални тип. Много је узвишеније никад не пожелети да се због неког малог разлога убије човек. Још је боља личност која не би уопште убила и која тугује због убијања невиних људи“. Свети Оци, сви прави подвижници и искрени верници такве су личности. Они не да не би убили човека, не би убили ни мрава (било коју биљку или животињу). Они не само да тугују и не само да се моле за невине, они тугују и за онима који нису невини, моле се и за грешнике (и за спас све твари). Ко баш ништа не зна о православној аскетици, нека, за почетак, погледа руски филм “Острво“. Питер Сингер – поштено – у уводу “Увода у етику“ пише: “Ја сам васпитан у западном друштву, енглеског језика, и образован у западној философској традицији; не бих био компетентан да приређујем књигу која би другим традицијама давала једнак простор“. 

Зато циљ мог писања није моралисање, посебно не суђење, већ описивање, утврђивање чињеница, потврђивање чињенице да ни најобразованији људи на Западу не познају исихазам (осим, наравно, изузетака, међу којима су многи постали православни хришћани), из чега произилазе одређене последице, попут појаве неолиберализма. Пошто исихаста има мало и међу самим православним верницима, неолиберализам се незадрживо шири и у православним народима. Приказујући Запад какав он заиста јесте, иза свих маски, обраћам се управо људима из православних народа, Србима, који прихватају културу Запада као морално и интелектуално супериорнију[11], који о хришћанству више знају из западних извора; онима који сумњају у вредности своје културе, који не схватају дубину православља, па имају осећај ниже вредности, као и зилотима који су заборавили да ономе ко не зна треба опростити, тј. да не суде да им се не би судило.

Људи на Западу препуни су предрасуда према исихазму, тј. православљу, и верују да је обрнуто, што се види и у чланку “Савремена деонтологија“, из исте књиге (“Увод у етику“), аутора Ненси Ен Дејвис, где она пише: “Највећи број образованих људи данас одбацује схватања… која су заступали црквени Оци. И многи аспекти схватања монаха, свештеника и клирика, који су доминирали раним религијским моралом (и још увек утичу на јудео-хришћански морал), углавном се одбацују као изрази оних схватања људске природе – и различитих способности и улога мушкараца и жена – која су испуњена предрасудама и која су парохијална и казнено усмерена“[12]. Да би упознао православље, човек мора да учини подвиг вере, а то значи да крене у борбу против гордости (егоизма), да крене путем врлина односно самоодрицања, самоконтроле и самокритике, путем покајања (промене свести). То мора да одлучи слободно пошто се врлине не могу наметати. Разум мора бити испитан пред судом вере. Очишћења ума нема без очишћења срца. Другачије се не може упознати православље. Свет не постаје боље место за живот зато што “највећи број образованих људи данас одбацује“ учења Светих Оца из доба патристике и неопатристичко богословље. Не само да обацује, пошто то подразумева да се познаје оно што се одбацује, него ни не покушава да упозна.    

У таквој култури, неминовно је да постоје “двоструки стандарди“, као што је то било у време Мила и “викторијанске епохе“ (краљица Викторија је наметала пуританизам својим поданицима, а сама је живела развратно односно није живела у складу са моралним вредностима које је наметала другима), када долази до наглог и обимног ширења колонија (поробљавања других) и процвата либерализма (личних права својих грађана, тада само белих мушкараца, Енглеза, на британском острву, пошто је нпр. Ирцима било забрањено да причају на ирском). Енглези су у колонијама деспотски владали, а у својој држави промовисали либерализам, утилитаризам и социјализам – либерални социјализам и социјални либерализам. Сада је Србији (и осталим колонијама) забрањено да даје субвенције својим привредницима и пољопривредницима, а у Великој Британији, Француској и Немачкој је дозвољено и они то раде. Елита није много боља ни према својим грађанима, и ту се води политика “двоструких стандарда“. “Обичан грађанин“ било које државе на Западу, када нема новац да плати рату, губи кућу. Предузетник када лоше послује, губи предузеће. Са друге стране, банкстерима држава пружа новчану помоћ (новац свих грађана) да сачувају своје банке, када због похлепе и лоповлука лоше послују. Тако изгледа средњи пут између лесеферизма и државног интервенционизма. Моћници (деспоти) узимају, негде мало а негде више, кад им треба, од чега и од кога им треба – колико им треба. Да ли треба стално да подсећам да је то све пресликано и код нас, да српска елита само имитира елиту са Запада? Да ли су због тога увели приватне извршитеље?

Утилитариста или социјалиста, без (православног) хришћанског васпитања, без подвига вере, (п)остаје егоиста. Посебно ако је на власти, пошто власт нико не контролише (а он своје мисли не преиспитује Божјим мислима). Брзо нестаје граница личне слободе, коју су истицали социјални либерали или либерални социјалисти. Либерализам се (а са њим, видели смо, и социјализам) претвара у неолиберализам – скуп атомизованих, изолованих појединаца, који живе у маси, међу којима влада закон јачег – јачи егоиста границе своје слободе шири тако што сужава границе слободе слабијих и није одговоран друштву за понашање које се тиче других људи. Повезује се са онима који су слични њему – своју групу сматрају најсавршенијом. Ако је члан елите, одговараће друштву само ако се замери неком јачем из елите, ако његова фракција изгуби, или ако је елити пред масом, да би је умирили и задржали под контролом, потребно “жртвено јагње“, а он је “најслабија карика“. 

“Све се своди на природну селекцију“, пише Голдстин. Kако се развија емпатија и како долази до моралног напретка? Опет се све своди на егоизам, тј. на личну корист, а са тим на природну селекцију. Појединац, као слободан стрелац, кажу еволуционисти из друштвених наука и биолози, придружује се групи ловаца, ствара се “ловачко-сакупљачка заједница“. Појединац унутар такве заједнице остварује личну корист – смањује ризик приликом напада, добија свој део плена. Рађа се емпатија међу ловцима, настају морална правила. (По неким биолозима, емпатија не постоји само међу људима, може се наћи и у биљном и животињском свету, односно љубав према другим људима је урођена, човек је одувек друштвено биће. По неким другим биолозима, пошто је човек еволуирао као ловац, има наследну биолошку склоност ка убијању; алтруизам је само прикривена себичност). Себичност се санкционише, настаје дисциплина. Морал који важи унутар једне “ловачко-сакупљачке заједнице“, не важи за припаднике друге заједнице. Морал који важи за већину чланова заједнице, не важи за вођу или вође заједнице. Настаје класни или кастински систем. Нови вођа на власт долази “оцеубиством“. 

Доследни секуларисти, који су уверени да “васиона не поседује никакву објективну вредност“, који тврде да живот нема смисла (пошто је производ насумичних генетских мутација), “не могу да воле потпуно, да се препусте осећању љубави или поштовања, јер ова осећања нужно бивају контролисана мишљу да је предмет тих осећања заправо безвредан… Секуларизам умањује осећање постојања, и спречава човека да оствари природне дубине које живот човеков поседује када је овај свестан да има корен у бесконачном, у Богу“ (Сет Фарбер). То је разлог зашто “очигледан закључак“ – “особа је особа, свачији живот је важан“ –  која се “сада узима здраво за готово“ – Запад “тек треба да потпуно прихвати“. Наравно, није потпуно, међу свима, прихваћен ни у православним црквама и народима. 

*** 

Крајем 19. и почетком 20. века, после Христа, како то лепо објашњава еволуциони биолог и генетичар (и левичар) Биљана Стојковић “Дарвинова објашњења природе веома лако су пронашла пут до теоретичара друштва. Херберт Спенсер (1820–1903), утицајни британски филозоф, сматрао је да начело еволуције може представљати окосницу ‘синтетичке филозофије’, то јест да природна селекција јесте филозофско начело које може ујединити различита поља науке. Видећи себе као напредне и либералне мислиоце, многи индустријалци и филозофи попут Спенсера лако су прихватили биолошки детерминизам по коме друштвене класе представљају манифестацију природних разлика између људи, при чему су богаташи биолошки супериорнији у односу на сиромашне чланове друштва. Тиме је дат ‘научни’ легитимитет класној сегрегацији, а на еволуцију друштва гледало се као на ‘природно’ чишћење од инфериорних чланова јер они и јесу знатно чешће болесни и имају краћи животни век. У то време није било ни назнака разумевања чињенице да животни услови у највећој мери одређују изложеност болестима, ухрањеност или било које мерило интелигенције (кроз образовање)… У сваком случају, уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света. Није било необично ни то што се таква злоупотреба биологије проширила и на друга друштвена питања. Наиме, биолошки редукционизам, то јест свођење сваког аспекта индивидуалне различитости искључиво на биологију и постојање биолошки наследне супериорности једних над другима, врло брзо је од питања друштвених класа прерасло у биолошко разумевање супериорних и инфериорних народа, ‘раса’, полова, итд. Епилог су били расистички и еугенички закони у западним државама и, коначно, геноциди током светског рата и касније. Целој ствари није ни најмање помогао напредак биологије почетком 20. века када у еволуциону теорију бива уведен појам ген, материјална јединица наслеђивања. Идеолошка матрица је, наравно, остала потпуно иста: друштвена улога сваког човека предодређена је наслеђеним генима, при чему се полови, породице, етничке групе, народи и ‘расе’, битно разликују по својим способностима, то јест генима… Из премисе о главној улози природне селекције у еволуционој линији наше врсте произлази: 1) да су не само сви облици понашања људи већ и карактеристике људских друштава директно одређени генима (геноцентризам), и 2) да све ове карактеристике представљају адаптације, ако не сада онда у неким древним животним срединама (панселекционизам). Овако једноставне идеје веома су прихватљиве лаицима (или на ‘брзину створеним’ еволуционистима), посебно онима којима је блиска конзервативно-либерална идеологија, јер наводно и ‘сама наука’ потврђује исправност њихових ставова. Дарвинитис, то јест гурање еволуционе биологије и тамо где јој није место, и данас има велику популарност… Данас, међутим, мало који образовани биолог подржава дарвинитис… Животна средина није само селекциони филтер који ће фаворизовати прилагођене а елиминисати неуспешне. Животна средина активно креира фенотипску различитост, што значи да јединке нису предодређене својим генотипом… Истраживања нам потврђују да се међусобно разликујемо у генима које смо наследили, али да њихов утицај на фенотип понашања јесте, у коначници, обликован социјалним контекстом[13]“. 

Хришћани немају никакве везе са дарвинитисом, “синтетичком филозофијом“ и биолошким детерминизмом и редукционизмом. Дарвинитис је производ позитивизма (Конт) и социјалног дарвинизма (Спенсер), еугенику је основао рођак Дарвина, вођа нациста био је левичар… У сваком случају, више је производ науке, тј. љубитеља науке, него хришћанства. Љубитељи науке били су, и остали, најкрупнији капиталисти и индустријалци. Није сваки десничар и капиталиста – хришћанин. Постоји и нехришћанска десница. Међу десничарима – конзервативцима, капиталистима и националистима – могу се наћи они који подржавају дарвинитис, али међу хришћанима (искреним верницима) не могу, јер Свето Писмо учи другачије.

*** 

Прави хришћани и прави левичари противници су неолибералног капитализма[14]. Шта их спаја, а шта их дели, те не воде заједничку борбу, већ више ратују између себе? Човек је производ културе, човек ствара културу. Човек је дело историје, човек ствара историју. Човек је део природе, човек делује на природу. У православљу нема сукоба или супростављања између појединца и друштва, између човека и природе, између Благодати и природе. Ако је фенотип понашања обликован социјалним контекстом, колики је удео религије, конкретно хришћанства, унутар социјалног контекста? Колико су на морални напредак утицали хришћански духовници, повезани са светом за који и еволуциони биолози (левичари) и социјални дарвинисти (неолиберали) – атеисти, рационалисти – тврде да не постоји? Колико је православног хришћанског (светоотачког) васпитања у основи хуманистичког васпитања? Православни подвижници нису идеолози, исихазам није идеологија. Христ је устао против законопоклонства. Код верника који тежи Царству Божјем нема (прикривеног) класног интереса – у Царству Божјем нема класа, могу да уђу људи из свих друштвених класа. 

Прави левичари (више) нису за једнопартијски систем, за укидање приватног предузетништва и приватне имовине. Какав став левичари имају у односу на религију, у свим аспектима, посебно образовном? Да ли верници имају иста права, да ли за вернике важи исти морал? Човек је или социјално или биолошко биће, или нешто између, само није небеско (духовно) биће – уче атеисти. Не мора левичар да верује да је човек небеско биће, вера се не сме и не може наметати. Довољно је да не намеће верницима своју “истину“ – довољно је да и верника прихвати као особу, да прихвати да је и живот верника важан. Ако левичар не разуме како православни хришћанин долази до истине, и зашто је за православне верника истина Једна (“човек није творац Истине, стога је акт сазнања – акт усвајања већ објективно дате истине“), довољно је да се поштују његове вредности. Исто важи и у обрнутом смеру. Наравно, са поштовањем треба да иде конструктивна критика. И једни и други треба да остану отворени за критику на свој рачун. Хришћанин се бори против греха, он мора да укаже на грех, да пробуди савест, али тако да не намеће другима морал и врлине, мора да разликује грех од грешника. Такође, прихвата критику на свој рачун, и сам је (понекад) грешник (а Бог му се и кроз друге људе обраћа).    

Социјалисти и хришћани (на попису и због традиције) треба да буду више либерали (демократе, предузетници), а либерали треба да буду више социјалисти и (прави) хришћани. (Социјалисти и либерали не морају да буду крштени верници.) Прави либерал (демократа, за кога постоји граница личне слободе) противник је неолиберализма. Најбоље у социјализму, либерализму и хришћанству своди се на исто – не чини другоме оно што не желиш да други чини теби или “особа је особа, свачији живот је важан“. Наравно, неупоредиво је, по својој дубини, љубави према сваком човеку – и грешнику и непријатељу – учење Господа Исуса Христа са учењима оснивача либерализма и социјализма. Хришћанство претходи либерализму и социјализму, либерализам и социјализам појављују се унутар хришћанске цивилизације. 

Дакле, хришћанин треба да буде хришћанин. Хришћанин не намеће веру – теократија је превазиђена идеја, утопизам, хилијазам. Хришћанин је увек “и појединачан и општи човек“, а делатност хришћанина је “увек личносаборна, личноколективна“. Вера је истовремено лична и саборна. Хришћанин не може да буде сурови капиталиста и етички егоиста. Верујем да нико међу правим хришћанима не спори позитивну страну социјализма, верујем да подстиче солидарност међу људима, да подржава борбу економске левице – хришћанин брине о сиромашнима и болеснима; међу сиромашнима, међу радницима има и хришћана, и ближњих. Са друге стране, хришћанин не може да буде колективиста, он се не крије у маси, преузима одговорност, спреман је да буде и мученик. Не смета му другачији, не смета му разноликост. Православље не униформише мишљење. Без усавршавања појединца нема усавршавања друштва. Обожење је бесконачан процес (само)усавршавања. 

Хришћанин је и либерал и социјалиста, хришћанство је изнад либерализма (индивидуализма) и социјализма (колективизма). Зато хришћанин, када је хришћанин, у себи носи најбоље из либерализма и социјализма. Када би на овом свету заиста сви живели у складу са хришћанским моралом, када би он био могућ на овом свету у смисли да сваки човек тако живи, нестао би “рат свих против свих“, “класни рат“.  Нестао би морал. Али, то није могуће, у апсолутном смислу, у овом времену и простору, и то је оно где су марксисти и остали утописти грешили. 

Хришћани се са социјалистима и либералима највише разилазе код питања јавног образовања и јавног морала. Када се дође до тих питања, социјалисти су ближи либералима, и либерали социјалистима. Тада су атеисти из друштвених наука солидарни са атеистима из природних наука. Свима смета православно аскетско васпитање (које заправо и не познају). Пукотину у културном и етичком смислу, неолиберали вешто користе у економском смислу. Ко је ближи неолибералима у културном и етичком смислу – левичари или хришћани? Колико су националисти и неопагани далеко од хришћана, односно близу неолиберала и левичара? Ако је дарвинитис синтеза разних изама, шта је неолиберализам? Пошто нема договора око објективног добра, око општег интереса – све је дозвољено, солидарност постоји само међу појединцима које спаја лична корист, унутар група истомишљеника.   

*** 

“Како да испливамо на обалу, отевши се снажној матици капитализма која одређује мишљење и делање, а данас је брањена агендом људских права, против које се, пак, боре националисти својом племенском свешћу? Ствар је изузетно комплексна и комликована“ – пише левичар Златко Паковић – “Оно што је данас сигурно, без формалних права, пали бисмо на дубљи ниво примитивне свести. Дакле, основно питање је како помирити поштовање људских права, проширити директно учешће грађана и грађанки у одлучивању о заједничком добру и, истовремено, провоцирати утопијску антикапиталистичку свест. То је пре свега питање васпитавања и образовања. А какво је наше образовање и васпитање?[15]

Као што видимо, против капитализма, који се брани “агендом људских права“, не боре се хришћани, осим ако (сви) хришћани не спадају под “националисте са племенском свешћу“. Да ли, поред “грађана и грађанки“ – заједно са њима – и православни верници могу да одлучују о заједничком добру? 

Левичар Дејан Илић пише: “Нема разлога да свако образовање буде бесплатно. Оно образовање које је бесплатно јер се вреднује као опште добро пре свега треба да се састоји у преношењу садржаја који су у складу с концепцијом општег добра. Сасвим поједностављено, образовање које представља опште добро треба да оспособи ученике да буду компетентни чланови демократског друштва… Стижемо тако и до финансирања културе. Сад је већ, надам се, јасно: установе и актери у пољу културе за чији рад се процени да доприноси општем добру и формирању демократских грађана способних да преговарају о друштвеним аранжманима с правом могу рачунати на буџетска средства. Јасни су проблеми који овде искрсавају. Пођимо од утврђивања општег добра: живимо у друштву у коме је позицију општег добра окупирао наопако артикулисани ‘национални интерес’. Зато понављам: за опште добро морамо се ослободити те идеје ‘националног интереса’. Она не задовољава ниједан услов општег добра: дискриминаторна је и према споља и према унутра. Пошто се ње ослободимо, можемо повести разговор о општем добру. Други очигледан приговор тиче се, наравно, материјалних средстава. Али, то је лажан проблем. Будући да се овде званично једва и размишља о општем добру изван ‘националног интереса’, јасно је да су за почетак потребна ако не минимална средства а онда свакако средства која нису већа од оних која се већ сада на погрешан начин троше у пољу културе (добар пример за то је обележавање Миланског едикта). Другим речима, трансформација поља културе и стварање услова за оправдану интервенцију државе унутар њега коштало би мање него што кошта одржавање садашњег домаћег културног погона“[16]. 

Да ли се “за опште добро морамо ослободити“ и хришћанства? Да ли православни хришћани, у држави коју су вековима бранили и стварали, имају право да славе своје верске јубилеје? 

У суседству, левичар Вук Перишић пише: “Након 1989. на љевици је настао вакуум, а као противници капитализма и демокрације појавиле су се бескорисне и опасне сподобе: националисти и њихова опсесивно-компулзивна државотворност; фанатични терористи; клерикалци који проклињу профит, а заправо презиру удобност и ужитак; ретардиране фаланге које се противе оврхама; те збуњени кредитни дужници који су прекасно схватили да је склапање кредитног уговора рискантан пословни потхват. Комунисти су пак достојан, озбиљан и разуман противник који, уосталом, има заједничке – рационалистичке, материјалистичке и просвјетитељске – коријене с либерализмом… Срећом, нови грчки министар финанција, бриљантни економски теоретичар Јанис Варуфакис, каже да капитализам свакако треба сачувати јер би његова пропаст погодовала фашизму и изазвала страшне људске губитке те да је социјализам могућ, али једино на валу раста капитализма. Другим ријечима, без богатства нема ни социјалне правде. Ако је двојбено враћа ли се комунизам на политичку сцену, недвојбено је да се почео враћати Разум[17]“. 

Против (неолибералног) капитализма, по мишљењу (изгледа и умерених) левичара, боре се, међу десничарима (националистима и верницима), само “националисти својом племенском свешћу“, “клерикалци који проклињу профит, а заправо презиру удобност и ужитак“, те зато “за опште добро морамо се ослободити те идеје ‘националног интереса“’. Пошто би “без формалних права, пали на дубљи ниво примитивне свести“, не треба укидати капитализам, јер је “социјализам могућ, али једино на валу раста капитализма – без богатства нема ни социјалне правде“, пошто комунисти имају “заједничке коријене с либерализмом“ (и они воле “удобност и ужитак“?). Зато “нема разлога да свако образовање буде бесплатно“ – не треба да буде бесплатно образовање које је у складу са идејом “националног интереса“, нити држава сме да финансира обележавање хришћанског јубилеја, пошто бесплатно образовање “пре свега треба да се састоји у преношењу садржаја који су у складу с концепцијом општег добра“, из којег је, дакле, искључен “национални интерес“, под који, очигледно, спада и све што има везе са хришћанством, а да тако буде одлучили су “грађани и грађанке“. Не спорим да је скоро све што пишу око националиста и зилота тачно. Указујем да постоји разлика између националисте и родољуба, између формалнорелигиозног и правог верника (видети и 24. део). Исто тако треба правити разлику између мирољубивог марксисте и милитантног троцкисте. 

Не мислим да Златко Паковић, Дејан Илић и Вук Перишић иду тако далеко, попут Биљане Стојковић, која сматра да је религија највећа препрека за развијање интелигенције, да је сваки логички мисаони процес дубоко стран и непожељан у оквирима клирикалног система, да је веронаука образовање само тупавих православних фанатика. Сигурно је да су њихови ставови далеко ближи научнику-атеисти попут ње, него вернику попут мене. Посебно то не мислим за Паковића, на основу његових текстова које сам читао у Данас-у. Паковић је и у економском смислу доследан левичар. У другом тексту он пише: “Као што је партија издала револуцију, либерализам, данас неолиберализам, издаје слободу“[18]. Сетимо се и шта је написао за “оца либерализма“ (27. део).

Видели смо током претходних векова у шта се претворе социјализам и либерализам при покушају да се ослободе свега хришћанског (светоотачког, православног), али, и како теократизам (или монархизам) издаје хришћанство. Бога (свесног савлађивања греха од стране појединца) често нема ни у теократији, монархији, па чак и у некој одређеној цркви или делу Цркве, зато и тамо влада морални релативизам, односно све је дозвољено, посебно онима који су стекли моћ или простор да раде оно што је у складу са њиховим сопственим жељама, уверењима, осећањима и циљевима (па намећу своју етику, или деонтологију, другима, послушнима и потчињенима). 

За православне хришћане Царство Небеско није утопија. Утопија је небеско царство на земљи – у овом времену и простору, у стању грехопада. Паковић у тексту “Бездушност у капитализму“ (напомена 626) пише: “Без утопистичког мишљења, морал је сведен на испуњавање дужности, на добро васпитаног грађанина који се покорава дужностима, за које верује да поштују права другог, и она доиста поштују права другог, али само оног другог који је његов саплеменик, сарадник или суграђанин, не и права оног далеког другог који је невидљива суштина његовог уверења да је моралан човек… Људских права на северу Европе, нема, дакле, без кршења основних људских права у џунглама Африке, као што без израбљивања деце у приватним фабрикама диљем Кине, нема опстанка режиму њене Комунистичке партије“. 

Колико су то последице марксистичке борбе против хришћанског морала? Колико су то последице марксистичког морала који учи да су сва средства дозвољена у класном рату против класног непријатеља (против друге групе, друге “ловачко- сакупљачке заједнице“)? Можемо рећи да су то последице и издаје хришћанства, пошто нису само социјалдемократе и комунисти склони моралном релативизму и субјективизму, жртвовању “небитног“ појединца (своје или друге групе, или целе туђе “ловачко-сакупљачке заједнице“) зарад и личног и “општег“ интереса или “објективног“ добра – и међу десничарима и онима који одлазе у цркву има људи који претпостављају земаљско небеском (који не верују у Други долазак, или верују тако што се стављају на место судије зато што нису победили “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“) – али не можемо рећи да су (морална) учења Христа и Маркса иста. Партија је издала револуцију, која је окренула леђа Богу. Троцкисти и стаљинисти нису толико далеко од Маркса, колико су од Христа далеко крсташи и зилоти, неолиберални капиталисти и ултранационалисти.

 *** 

Левичари (атеисти) не разумеју моралну слободу (правих) хришћана – да је окретање ка Богу слободан избор – да ту нема наметања и присиљавања на покорност и одрицање, да ту нема страха од казне, или очекивања награде. По православном учењу, човек спознаје Божје енергије, никада Божју суштину – Бог и постоји и не постоји, Он је и доступан и недоступан, постоји и видљива и невидљива Црква. Божанска природа није створена енергија. Створене енергије разликују се од нестворених колико и твар од Творца. Савршенство је дар нестворене благодати Божје. Зато левичар (атеиста), када разговара са православним хришћанином, пред собом не треба да има слику Бога обученог као Деда мраз – ако заиста жели да се упозна са његовим мишљењем, са његовом вером. Пошто је за левичаре (атеисте) Бог плод маште, квар неурона у мозгу верника, и томе слично, не схватају да се хришћанин, уз подвиг вере, и Благодат, заиста сусреће са Лицем Другог, са живим Богом, са Његовим нествореним енергијама; не признају такву врсту емпирије пошто то није доступно њиховом сазнању и искуству. Није доступно зато што не могу себи да признају да постоји нешто више од њих самих. Тражи и добићеш – стекни Христов ум и освојио си Царство Божје, које је у теби. Кад стекнеш Христов ум, разликујеш добро и зло, не чиниш зло. Вреди само вера која кроз љубав дела. Ако свесно чиниш зло, ту одлуку доносиш слободан. Човек има слободну вољу. Бог не тера човека да чини добро, нити га спречава да чини зло. Нема наметања морала (добра). Свако је слободан, и свако слободно бира, и свако може да стекне Христов ум – да не чини зло, да не зида своју срећу на несрећи других. 

“Када посебан или појединачан елемент потврђује себе у својој особености, настојећи да искључи или угуши туђе биће, када поједини или појединачни елементи свако за себе или заједно желе да стану на место целине, искључују или негирају његово самостално јединство, а кроз то и заједничку везу између себе, и када се напротив, у име јединства гуши и елиминише слобода посебног бића – то је све то: и изузетно самопотврђивање (егоизам), и анархични партикуларизам, и деспотско обједињавање морамо сматрати злом“. Са друге стране, “достојно, идеално биће захтева подједнак простор за целину и за делове, према томе, то није слобода од особености, већ само од њихове изузетности. Пуноћа те слободе захтева да сви поједини елементи налазе себе у другоме и другога у себи, да осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност – једном речју, апсолутну солидарност свега постојећег, Бог – све у свему“ – писао је Соловјов[19].

Да ли је то “природно стање“, стање у којем нема класа и класног рата, друштво “братства и јединства“ – “једнакости, братства и слободе“? Марксисти и хришћани (који се слажу да своју несрећу не треба зидати на несрећи других, да не треба убити, варати, лагати…) разилазе се око тога да ли је то могуће у овом свету и којим се путем стиже до “вечног мира“. Стари марксисти били су утописти. Не само марксисти, то је (било) уверење и осталих рационалиста, који верују (или су веровали) у хармонију између “самоактуелизованих људи“ пошто “различити потенцијали не могу бити у стварном сукобу“. Они који схватају да могу бити у сукобу, који схватају да јесу у сукобу (прихватају зло као део људске – у стању грехопада, из угла хришћана – природе и стварности), они и даље теже ка потпуној слободи појединаца у савршеном јединству целине – неки рационалисти ка томе теже и даље као утописти и апстрактно (“решиће се у будућности“), а неки (данас, чини ми се, све више) као идеалу, ка чему треба ићи и дати све од себе да се што више приближи, чему доприноси провоцирање “утопијске антикапиталистичке свести“ (или Ролсова теорија праведности и мисаоне вежбе попут оне коју он даје са примером “вела незнања“). Провоцирање “утопијске свести“, тј. марксистички идеал бескласног друштва, има доста сличности, не само у теорији, са припремањем хришћана за Царство Божје. Неке разлике остају. 

“Неприродно је хтети да се од старог типа људи створи ново друштво. А истина је у овоме: само се од обновљених, од нових људи може образовати ново друштво. Природни закон: братство се ствара само од браће. Треба најпре људе преобразити у браћу, па тек онда захтевати од њих братство. У братству, у правом братству, не треба ја, тј. одвојена личност да се брине о правима своје једнакости и равнотеже са свима осталима, већ све то остало дужно би било прићи тој личности која тражи своја права, томе одвојеноме ја, и то остало, без молбе онога ја, дужно би било признати га равноправним и једнаким по вредности самоме себи, то јест свему осталоме што постоји на свету. И не само то, већ та личност која се буни и тражи своја права, она би пре свега била дужна, да цело своје ја, да целога себе жртвује друштву; и не само да не треба да тражи своја права, већ, напротив, да их без икаквих услова преда друштву“ – писао је Св. Јустин Ћелијски[20]. 

Човек на земљи не може да живи потпуно небеским животом. Човек може постати савршен, обожен. Бог воли сваког човека, “Он својим сунцем обасјава и зле и добре“. Господ Исус Христ даје опроштај сваком човеку који се искрено каје. То важи и за највећег грешника. Човек не треба да се бори против себе, већ против греха. “Ако апостол и назива тело смрћу… то под овим схвати чулно и плотско мудровање. Није тело криво, него наклоност ка греху. Не назива се плот злом, него оно што живи у њој. Еванђеље каже: ‘Не погани човека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, то погани човека. Из срца излазе зле мисли и помисли’. Дакле, срце је скривени храм ума и први плотски орган мисаоне силе. Надзирање наше мисаоне силе могуће је сабирањем нашег расејаног ума и његовим увођењем у срце које представља храм помисли“ (Св. Григорије Палама). Грех (зло) је чин воље, а не део људске (праве) природе. Ако човек воли себе, он воли сваког човека заједно са собом. 

“Хришћанство разоткрива човеку духовни свет и законе његовог узајамног деловања с душевним светом, законе од чијег испуњења зависи могућност стицања пуновредног живота у Христу. Проучавањем човековог душевног света, тражењем средстава и механизама у душевном ради стицања духовног бави се аскетика – светоотачко учење о борби против страсти и опстајању у врлинама (грчка реч аскео значи “вешто обрађујем, вежбам се у нечему“)… Аскетска традиција сматра област телесности далеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа у духовној области, него што је то душевност… Аскетска традиција нас упозорава на опасност садржану у душевности… Душевно здравље је темељ унутарњег хришћанског узрастања… Духовно се испољава у душевном животу кроз глас савести. Савест је универзални облик наравствене (моралне) свести, то је реалност, закон с којим се сваки среће унутар себе. По сведочењу Светих Отаца то је средство за непогрешиви избор добра, заштита која не дозвољава човеку да потоне у бездан греха… Већина психичких патологија није ништа друго до запуштени облик ових или оних греховних страсти (гордости, таштине, умишљености, среброљубља, блуда, унинија и тако даље) које одбацују човека ван граница општеприхваћених појмова о разборитости и правилној самопроцени… У Православљу већ око двехиљаде година постоји ‘психотерапеутска школа’ са својом јасно разрађеном концепцијом и детаљно разрађеним средствима“ – пише Игуман Евменије[21].

Бог је истовремено створио душу и тело. Душа посредује између духа и тела.    Васкрсење подразумева васкрсење онога што умире – то је тело. Са душом, васкрсава и тело. Онтологија је важнија од етике. Без хришћанске онтологије, “морал је сведен на испуњавање дужности, на добро васпитаног грађанина који се покорава дужностима“. Да ли постоји већа “утопија“ (провоцирање “утопијске свести“) од победе над смрћу? Живот достојан назива живота је само онај живот који не умире, који васкрсењем прави мост у бесмртност – једино је Вечни Живот прави живот. 

Човек је створен да би се кроз њега слободно сјединио сав створени свет са Богом  и тако достигао бесмртност. Човек је мост између природе и Бога, између анђела и природе. То је Тајна Христова. Човек је позван да буде савршен. Узрок постојања света је у будућности, на крају историје. Зло неће постојати вечно. Док је смртан, човек је грешан. Спас не долази путем етике и поштовања закона. “Онтолошки однос човека према другом човеку и природи подразумева љубав према другом и према природи, и виђење другог онаквим какав ће бити у будућности сједињен с Богом у Христу, а не какав је сад. То значи и љубав према грешнику, зато што ће он престати да буде грешник ако оствари заједницу с Христом. Евхаристија као Тајна Христова, односно као онтологија створених бића, конституише се, дакле, и слободним пристанком људи, али није продукт људских сила, односно подвига као моралног савршенства, већ љубави Божије, односно делатности Сина и Духа Светог. Једини услов је да то и творевина слободно жели. Ту жељу, слободу, творевина, односно људи, показују кроз љубав према другом човеку и природи, градећи литургијску заједницу. Онтологија тварне природе, која се остварује као Евхаристија, подразумева лични однос људи с Богом и међу собом, који установљује, конституише Дух Свети, и продукт је људског подвига, али не као испуњења етичких и природних закона, већ као остварења слободне заједнице са Богом у Христу, тј. као остварење заједнице с људима и природом у Евхаристији, која надилази природне, етичке и друге законе. Чланови литургијске заједнице, и они који ће то тек постати, постају извор нашега живота, ако ми тај живот заиста желимо, и због тога су они нама драгоцени – зато што јесу то што су, а не зато што су морално савршени. Што се, пак, тиче нашег односа према онима који још увек нису у заједници с Богом у Христу, тај однос треба да буде исти, тј. однос љубави, јер је заснован на томе какви ће они бити када дођу у заједницу с Богом, а не какви су сад, зато што су и они позвани да остваре заједницу с Богом и то могу учинити у сваком тренутку“ – пише Владика браничевски Игнатије[22]. 

Две хиљаде година (прави) хришћани шире љубав према сваком човеку – према оном другом “који је његов саплеменик, сарадник или суграђанин“, подједнако као и према оном далеком другом “који је невидљива суштина његовог уверења да је моралан човек“, зато што “особа је особа, свачији живот је важан“ – пред Богом су сви једнаки, ближњи је и незнанац, сваки човек. Срби су од појављивања у историји православан народ, чији су “очеви“, односно оснивачи – духовници, исихасти. Они су створили државу, цркву и основу српског идентитета. Они су свој народ усмерили ка истом циљу ка којем су усмерили и себе као православни монаси (аскете, подвижници).

Не постоји етно-културно неутрална држава или неутрално либерална заједница[23]. Нешто мора бити основа[24] за васпитавање, образовање и формална права. Зато није свеједно да ли се унутар српског друштва негује хришћанство (прихвата и хришћанско “утопистичко мишљење“ са оним што из њега произилази), или се одбацује и прогони све што је хришћанско (или превиђа, када се говори о моралном напретку, да између Платона и модерних философа и научника стоје Христ, Апостоли и Свети Оци). Такође, није свеједно да ли се хришћанство прихвата због духовности, или само због традиције, као параван за национализам, империјализам и слично. То је услов (да хришћани буду хришћани и према онима који нису хришћани; а они који нису хришћани, који су демократе, да буду демократе и према хришћанима) за развој плуралности и солидарности и са оним другачијим; за победу над неолиберализмом. 

“Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином. Богочовечанска љубав је увек тиме нова што је бесмртна и вечна и што љубећег и љубљеног сједињује до једносушности. Зато је та љубав знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником. Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). Волети и грешника, волети и непријатеља, волети и праштати блудном сину (блудном брату[25]), молити се и за њихов спас, и спас све твари, жртвовати се за ближњег, бринути о сиромашнима, болеснима, одбаченима… – да ли постоји нешто више и веће? Да ли нам је потребно такво “утопистичко мишљење“ – провокација “утопијске свести“ која не “спречава човека да оствари природне дубине које живот човеков поседује када је овај свестан да има корен у бесконачном, у Богу“? Да ли хришћански морал треба укинути, да нестане до краја 21. века, или га треба (бар мало, и у секуларном друштву) сачувати, конзервирати? Да ли је такво наше васпитање и образовање?

*** 

“Друштво убија хришћанство. Хришћанин је радикални индивидуалиста“, писао је Мигел де Унамуно. По Фројду, човек је примарно асоцијативно биће. За либерале и етичке егоисте, појединац увек стоји изнад сваког друштвеног циља. Радикални индивидуалиста, асоцијативно биће, себичност као знак моралности… – на Западу је општеприхваћена вера у индивидуално спасење, у спасење изузетних, изабраних. Такво је западњачко колективистичко васпитање. Сада преовлађује секуларизована варијанта. 

По православном учењу, човек је више духовно него физичко биће. Извор физичког света је у духовном свету. “Животиње су прешле у статус нехуманости тек током напредовања ума и хуманизма. Они који су некад жртвовали животиње, нису их сматрали животињама“ – приметио је Бодријар. Хришћанин је хришћанин ако има “еколошку свест“. Пост обухвата и поштовање према животињском и биљном свету (човек није, не жели да буде, на врху “ланца исхране“), али и истиче разлику. И човека и животиње створио је исти Творац. Међутим, људско тело није исто што и људско биће. Човек има скоро исти ДНК као шимпанза, али шимпанза нема бесмртну душу, духовну страну. “Аскетска традиција сматра област телесности далеко сигурнијим путем к разумевању онога што се догађа у духовној области, него што је то душевност“. “Није тело криво, него наклоност ка греху. Не назива се плот злом, него оно што живи у њој“. Нема дуализма материје и духа, тела и душе. Човек води дијалог са природом. Човек и Бог воде дијалог. Бог је у односу на биће – небиће, зато што је надбиће; Бог је истовремено и трансцендентан и иманентан човеку – налази се у човековом срцу, али је доступан само преко енергије Божје, преко које се води дијалог, одвија сусрет, сједињење, док суштина Божја остаје недоступна за човека. Човек не влада над светом, он га носи у себи и преображава, укида дуализам материје и духа. 

По православном учењу, човек је микрокосмос,  а “Личност је апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност је јединственост која садржи целину у себи. Саборност је слободно јединство у љубави између људи који не остају сами у себи. “Личност значи оно што одваја човека од природе“ (Лоски). Духовна страна личности разликује се од душевно-телесне стране. Духовна заједница разликује се од државне, етничке… заједнице. Онтологија је важнија од етике, од јурисдикције. Делатност вере испуњује се у чисто духовном делању. Нестворене енергије су Божанска благодат, која је нетварна (таворска) светлост. Извор људске природе је у духовном свету. Пр(а)ва људска природа је натприродна. Човек са боголиком душом осветљава цео створени свет (треба да “светли свој твари“). 

Никада човек сам не спасава себе, нити се спасава од света – кад спасава себе он и другима око себе свесно и несвесно помаже у спасењу – спасава се заједно са светом који га окружује. Дакле, нема индивидуалног спасења, појединац се спасава заједно са осталим људима, људски род заједно са природом – природа кроз човека, човек у заједници са Богом. Спас долази од Бога. Благодат је нестворена енергија. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Тражи и добићеш. Пошто свако може да тражи и добије, и никад се не зна ко ће и када тражити, ништа није детерминисано.   

Западњачки индивидуализам, у коме нема Другог, или Трећег у односу између два човека, осваја и православну, словенску цивилизацију. Пред нама је борба и са вишевековним наслеђем колективизма, са лошим странама колективистичког васпитања. Колективистичко васпитање неговано је и унутар црквене заједнице, и међу националистима, и посебно међу комунистима – и сада се негује међу неокомунистима и формалнорелигиозним националистима (а не недостаје ни међу другосрбијанцима). То доказује пример који сам навео (27. део) са помрачењем Сунца из 1999. године, или долазак СНС на власт од 2012. до 2014. године. Није развијано критичко мишљење, а ако је код неких развијено, нема храбрости да се изнесе. Људи су навикнути на послушност, на деспотизам и патернализам. Ако на Западу постоји проблем са претераном индивидуализацијом, у православним и словенским државама имамо проблем са претераном колективизацијом. 

Колективизам је идеологија људи са робовским менталитетом, са “инстиктима стада“. Колективиста унутар масе добија осећај сигурности, кроз масу изражава своје ставове и осећања. То су људи који не смеју да се издвоје из масе, који се плаше слободе и избегавају одговорност, који зато у масу и осредњост враћају сваког ко покушава да се издвоји. Зато се такви не радују успеху комшије, већ желе да “комшији цркне крава“ – то је идеологија лажно скромних људи који због сопствене слабости кривца за неуспех у самореализацији траже у свакоме, само не у себи. Унутар православне црквене заједнице постоје посебне врсте лажно скромних и лажно добрих људи.   

Они који се издвајају као предводници масе (стада), постају вође само зато што се њихово мишљење не издваја од мишљења масе, они се не усуђују да мисле другачије, већ су гласноговорници (популисти) – једни друге имитирају и своје способности користе да постану представници масе (групе, стада), да тако дођу до одређене моћи, власти, а када дођу на власт мисле да су изнад те масе и повећавају границе личне слободе до граница масе. Тако изгледа недуховна елита. Колективизам је облик секташтва. Вођа у очима масе постаје идол, бог, појединац из масе у њему препознаје себе, у њему види оно што жели да и сам постане, да и сам ради, када би могао. Он “живи“ кроз идола. Колективизам је “рђава хомогеност“.

***

Подела коју имамо унутар српског народа, прву и другу Србију, последица је и тога што имамо два колектива (масе, групе, стада) која су се укопала у своје ровове. Тако имамо, у хладноратовском духу, блоковску поделу. Странци лако спроводе политику “завади па владај“, велике силе које су у сукобу од Србије лако праве “бојно поље“. Међу првосрбијанцима скоро сви исто мисле о свакој теми, као и међу другосрбијанцима. Постало је лако предвидети реакцију једних и других, као приликом недавне полемике да ли се деца смеју или не смеју бити или полемика око жена и наталитета. Око сваке теме, више се и први и други инате, него што уважавају чињенице. Да неко ко припада једној страни прихвати аргументе оне друге стране – није могуће. Постоје они који се разликују, али је међу њима, као што сам напоменуо (27. део), премало оних који би јавно то рекли (а још је мање медија где би то могли учинити), премало је оних који су спремни да изађу на “брисани простор“[26].

***

Прави хришћанин је индивидуалиста, али и колективиста, односно, он је увек изнад индивидуализма (либерализма) и колективизма (социјализма). Он је увек спреман да се побуни против власти, и увек спреман да поштује законе државе. Он је увек спреман да изнесе своје мишљење и да иде против већине (да остане усамљен), и увек је спреман да прихвати туђе мишљење и да поштује резултат референдума. Хришћанин разликује Божју милост од милости власти. Хришћанин не поистовећује духовну заједницу са државном заједницом. Хришћанин зна да је Римско право Исуса ослободило, да Њега прихвата грчко-римска цивилизација, у којој се развијао правни и демократски систем заснован на искуствима људи, на њиховим међусобним односима. Од 19. века уместо путем саборности, Запад, а за њим и Србија, цео свет, иде путем разних изама. Саборност је изнад колективизма и индивидуализма.

“Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа… Делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос… Чланови Цркве сачињавају један организам, једно тело, па ипак сваки остаје потпуно посебна личност са свима својим боголиким и богочовечанским бескрајностима… Зато Црква представља највеће чудо за све створене светове, чудо коме се и Анђели на небу диве. У њену јединствену благовест желе и Анђели завирити, јер се и њима ‘кроз Цркву открива многоразлична премудрост Божија’… Нико од нас не сачињава цело тело, него је сваки само делић тела, да бисмо увек осећали и знали колико зависимо један од другога: сви од свакога, и сваки од свију. И колико смо неопходни један другоме: сви свакоме, и сваки свима; и још: сваки свакоме. Наша сила, и моћ, и живот, и бесмртност, и блаженство, само су у томе јединству, које нам даје, ко? Тело Христово, тело Божије… Целокупним својим бићем човек је везан са свима световима. У њему има помало од свачега. На необјашњив начин у њега се уткивају видљиве и невидљиве силе свих постојећих светова. А када помоћу еванђелских врлина обради и преради своју душу, онда све светове осећа као органски део свога бића: све тајне свих твари стичу се у њега и живе са свима својим бескрајностима и бесконачностима… Богочовечанском љубављу, која обухвата сва бића у свима Божјим световима, христолика душа постиже највишу синтезу живота… Савршена и апсолутна хармонија је могућна само у савршеној и апсолутној љубави: Богу. Осећање и визију те хармоније има само човек, чије срце стално куца и живи бескрајном љубављу за све и сва“ – учи Св. Јустин Ћелијски[27].

.

НАСТАВЉА СЕ

___________________________

[1] “Лојалност се обилно захтева и унутар владајуће странке односно извршне власти (танка је линија разграничења), па се многи у фотељама (или поред њих) утркују у што сервилнијем опхођењу према велепоседницима моћи. Готово да би се могло говорити о сервилности као религиозном чину par excellence, будући да се шлихтарско метанисање у комбинацији са клањањем пред ‘иконом врховног божанства’ првенствено обавља у циљу очувања непроцењиве реликвије у виду функционерске фотеље. Из угла структурално-функционалистичке теорије овакво шлихтарење представља нормално и чак пожељно понашање, али се из угла ривалске социјално-антрополошке теорије оно посматра као патолошко стање. Ерих Фром чак сматра да згртачки карактер (дај што више пара и привилегија) у комбинацији са тржишном оријентацијом (продајем властиту личност зарад положаја) представља суштину савременог конформизма. Сервилност прераста у девијантност која се данас, због своје фреквентности, преображава у неку врсту кич-односа. А познато је да тамо где постоје кич-односи постоје и кич-људи (Лудвиг Гиц, Феноменологија кича). У девијантном миљеу циљно-рационалног увлачења, сервилни кич-конформист први заузима одбрамбени кунг-фу став кад год неко аргументовано насрне на вођу. Такође, сервилни кич-конформист редовно ћути обореног погледа, кад год вођа начини грешку. Деси се додуше да неко из вођиног окружења изненада искочи из колосека кич-сервилизма, изговори нешто супротно од устаљеног, или поступи изван канона скутодржачког понашања. Али, то је све будући да након ‘искакања’ обично уследи укор врховног божанства, страшни партијски суд и самокритичко преиспитивање грешног дисидента“ – Борис Јашовић: “Кич божији“, Данас, 20.01.2015. цео текст: www.danas.rs/kic_boziji

[2] “У току је већ неколико година едукација свих који у компанијама раде на запошљавању, с јасним упутством да се чињеница да кандидат за посао нема ‘Фејсбук’ страницу мора сматрати разлогом за елиминацију. Нешто крије или је чудак, или није социјализован. Како год, али чим немате ‘Фејсбук’ страницу не можете да се запослите. Односно, још увек негде можете, али у великом броју случајева већ не можете, а у догледно време нећете моћи нигде докле сеже транснационални капитал. Поред осталог, обожавану паролу и наших политичара да је кључ развоја у страним инвестицијама, треба разумети и у овом контексту. Е, сад ово већ све више личи на отрцану теорију завере. У своју одбрану изговорићу само: Асанж и Сноуден. Да ли је и то теорија завере? Нажалост, пука је чињеница да САД званично упозоравају студенте да свако ко приступи ‘Викиликсу’ мора рачунати с тим да се никада неће моћи запослити у било којој државној служби. Ако ћеш да радиш за државу, онда је искључено да покушаш да знаш истину.“ – Бранко Павловић: “Да се упознамо“, Политика, 23.01.2015. www.politika.rs/Da-se-upoznamo

[3] “Хаос који је настао у западном јавном мњењу после догађаја у редакцији ‘Шарли ебдоа’ јасно показује да, у оно занатлијско доба успостављених, принципа слободне штампе више нема. Постоје само интереси корпоративног капитала чија је то маска. Сав кредибилитет таложен два века у настојању да се створи либертеријански модел штампе претворио се у огољену пропаганду. У таквим медијима, новинарима – којима бејаше намењена улога интелектуалног надгледања друштва – ампутирана је савест. Па власници не морају да иду у телевизијски студио да би били сигурни да водитељ локалног ток шоуа или репортер раде шта они желе… На делу је процес који одређује како људи сигурно напредују ка местима менаџера, уредника, итд… тако што сами усвоје вредности власника. Тако, ‘успешан човек’ себе и може ‘описати као сасвим слободног’. И горљиви либерали као (колумниста ‘Њујорк тајмса’) Том Викер могу да кажу: ‘Видите, нико ми не говори шта да кажем. Ово је апсолутно слободан систем.’ И, за њега, то је истина. Пошто је показао, на задовољство газда, да је усвојио њихове вредности, ‘он је слободан да пише што год жели’, објаснио је тај механизам Ноам Чомски пре две деценије. Ад хок покрет ‘Ја сам Шарли’ је фатаморгана. Не може се одбранити оно чега нема. Јер то је само ‘оно наше што некад бејаше’, а што је Хана Арент после објављивања ‘Пентагонских папира'(1967), кад су Американци схватили да су им слободни медији о Вијетнаму јављали само лажи, описала као психотично трежњење: ‘Увек се долази до тачке после које лагање даје супротне резултате. До те тачке се долази кад је публика, којој се лажи упућују, присиљена да потпуно одбаци разлику између истине и лажи да би преживела.’ Ово је то озбиљно време, а драма преживљавања је у току“ – Слободан Рељић: “Оно наше што некад бејаше“, Политика, 21.01.2015. цео текст www.politika.rs/Ono-nase-sto-nekad-bejase

[4] Бошко Обрадовић: “Зорана Михајловић – министар опште праксе који не ради свој посао“: “И није то сада и овде питање њене личне мегаломаније, односно непристојности или интереса страних центара моћи који је гурају на српској политичкој сцени, већ медија који свакодневно прате и некритички се односе према овој министарки опште праксе која се најмање бави својим ресором. Толики степен њене заступљености у медијима, који се на дневном нивоу такмичи и са премијером Вучићем, не може бити случајан већ је јасно пројектован, подржан и плаћен. Најбољи доказ за то је да Српска напредна странка већ три године није отворила обећану Канцеларију за брзе одговоре, а да је нови Закон о планирању и изградњи више од месец дана практично непримењив зато што није донето 20 потребних правилника. То изгледа неће бити скоро урађено због чега ћемо уместо дозвола за 28 дана добити више месеци без икаквог издавања грађевинских дозвола у Србији, јер су сва издавања дозвола стопирана док се не донесу потребни правилници у надлежном Министарству које води Зорана Михајловић, која очито од других послова не ради свој основни посао…Уместо да решава ове нагомилане проблеме у свом министарском ресору, у који спада и скоро потпуно уништена домаћа грађевинска оператива, Зорана Михајловић се бави непрестаним саморекламирањем, очито претендујући да постане… будући кандидат Трилатералне комисије за Председника Србије.“ Двери српске, 21.01.2015. www.dverisrpske.com/ministar-opste-prakse

[5] “…Речима социолога Зигмунта Баумана: ‘Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима’. Паул Ферег, белгијски професор клиничке психологије и психоанализе, каже да је неолиберализам економски систем који награђује наше психопатске тенденције, мења наш морал и личност и из људи извлачи оно најгоре. Подстичу се ризична инвестирања и иницијативе привредника, јер они свакако неће бити ти који ће сносити последице уколико нешто пође по злу. Успети по сваку цену, не бити ‘лузер’, максимално искористити дату ситуацију – економски су императиви који диктирају наше вредности и карактер. Финансијска криза нам је, по Ферегу, показала на макродруштвеном нивоу како неолиберализам утиче на појединце. Друштвене везе се распадају, солидарност готово постаје луксуз… Наш премијер је доласком на власт, добро уочио тај данашњи дух времена. Прочитао је, каже, Вебера и схватио суштину. Потребна нам је, ни мање ни више, ‘промена свести’. Недовољно радимо, неодговорни смо, чекамо да нам спас падне с неба уместо да покажемо иницијативу. Не сећам се да је икад споменуо политичаре који дају обећања која не испуне, пред медијима најаве популарне мере а затим пусте да их прекрије заборав, нити да је натерао тајкуне да плате порез који дугују држави, па да не мора, како би попунио буџет, сиротињи да смањује ионако ниске приходе“ – Миленко Срећковић: “Свако заслужује спас“, Политика, 26.01.2015. www.politika.rs/Svako-zasluzuje-spas

[6] Пол Виц: “Психологија као религија“, из књиге “Хришћанство и психологија у 21. веку“, приредио Владимир Димитријевић, Православна мисионарска школа при храму Св. Александра Невског, Београд, 2004.

[7] Сет Фарбер: “Хришћански одговор секуларној психологији“ (из књиге “Хришћанство и психологија у 21. веку“).

[8] Ребека Њубергер Голдстин: “Шта би Платон данас рекао“, Данас, 28.01.2015. www.danas.rs/sta_bi_platon_danas_rekao

[9] У вековима након поделе, у неколико наврата, због инвазије мислимана, долазило је до великих сеоба православних хришћана на Запад. А у 20. веку због окупације комуниста. И они су оставили свој траг у култури Запада.

[10] Свети Никола Кавасила (14. век): “Као што добро стреми према свему, тако дозвољава да све стреми њему… Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља). Најчистија форма задовољства је када душа престане да брине о себи и о своме, када се не хвали својим и када не љуби само из користи, када човек љуби добро ради самог добра, а не ради интереса, када се радује гледајући друге… Не да се потражује одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај, који се по својој суштини састоји у ‘распростирању’ и никако се не умањује чињеницом ако и други приступе овом сарадовању“. (Епископ Алексије: “Византијски црквени мистици 14. века“, Хришћанска мисао, Београд, 1999.)

[11] На пример, разговарао сам са пар еврофила након што сам прочитао вест да се – на Западу – потписује петиција којом се моле Швајцарци (који то још увек раде) да више не једу псе и мачке. Када сам им пренео ову информацију, пошто пар њих добро познаје Швајцарску, где су често одлазили, била ми је занимљива њихова реакција. Одмах су бурно реаговали речима да је то лаж, да то они који мрзе Запад измишљају, пошто је у њиховој свести Швајцарац савршен, тамо је све савршено, а неки од њих имају псе и мачке и и веома воле те животиње па им је ова вест заиста непријатно звучала. Када сам им рекао да могу на интернету за свега пар секунди да провере и увере се да се такве вести могу наћи на сајтовима свих највећих телевизија и новина на Западу, да постоји више десетина или стотина релевантних извора, да сами Западњаци често потписују петиције којим моле Швајцарце да престану са тим обичајем да једу печене псе и мачке – да вест долази са самог Запада – моји пријатељи су и даље говорили да је то лаж, да је у питању пропаганда оних који мрзе Запад или Швајцарце. Нисам их питао да ли су чули вест да у Србији живе канибали, али бојим се да не би бурно реаговали нити би тврдили да је та вест лажна. Наравно, не тврдим да је фактичко стање такво да су православци морално супериорнији, већ да имају бољу основу, која је, уосталом, свакоме доступна ако “куца“, ако тражи.

[12] “Увод у етику“, приредио Питер Сингер, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004.

[13] Биљана Стојковић: “Дарвинитис у економији“, Пешчаник, 20.02.2014. http://pescanik.net/darvinitis-u-ekonomiji

[14] Поводом доласка британских политичара међу саветнике председника владе, на патриотским и православним сајтовима објављено је доста негативних коментара. Овај је са сајта Пешчаник: “Није ли бивши политички и интелектуални гуру нашег актуелног премијера о њему као корифеју анти-србства написао књигу под живописним називом ‘Енглески педерски испрдак Тони Блер’? И тако један ‘енглески педерски испљувак’, а који је заиста и био жесток заступник војног интервенционизма, постаје ‘delivery-man’ српских реформи. Али, шта је то Тони Блер, негде на путу између испртка и испоручиоца реформи?“ – Бранислав Димитријевић: “Мирисање испртка“, Пешчаник, 11.02.2015. http://pescanik.net/mirisanje-isprtka

[15] Златко Паковић: “Бездушност у капитализму“, Данас, 07.02.2014. www.danas.rs/bezdusnost_u_kapitalizmu

[16] Дејан Илић: “Сфинга социјалдемократије“, Пешчаник, 20.02.2014. http://pescanik.net/sfinga-socijaldemokratije

[17] Вук Перишић: “Кад би Сириза била КП“, Пешчаник.нет, 12.02.2015. http://pescanik.net/kad-bi-siriza-bila-kp/

[18] Златко Паковић: “Вежбе из дијалектике“, Данас, 20.02.2014. www.danas.rs/vezbe_iz_dijalektike

[19] Владимир Соловјов: “Платонова животна драма“, Логос, Бримо, 2004.

[20] Св. Јустин Ћелијски: “Достојевски о Европи и Словенству“, http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/12931

[21] Игуман Евменије: “Основни принципи пастирске психологије и психотерапије/Пастирска помоћ болнима душом“ (из књиге “Хришћанство и психологија у 21. веку“).

[22] Владика браничевски Игнатије: “Онтологија и етика“, www.verujem.org/ontologija_i_etika

Пошто је Владика Игнатије на “црној листи“ унутар конзервативног и антиекуменистичког крила СПЦ, а на “белој листи“ унутар либералног и екуменистичког крила СПЦ, намерно стављам овај његов текст, за подсећање и размишљање.

[23] “Традиционални аргумент либералног индивидуализма почива на стриктној одвојености сфере јавности, тј. политике, и сфере приватности, унутар које се испољавају културне афилијације и привржености. Права, у том контексту, регулишу искључиво јавни политички живот, док лична и групна уверења (религијска и друга), као и концепције ‘доброг живота’ – иако им се мора обезбедити право на слободно испољавање уколико не угрожавају друге појединце и групе – остају у домену приватног. Разлог за ову сепарацију лежи у историји, нарочито у европском искуству тешких политичких борби које су се вековима водиле у име различитих етничких и религијских уверења (попут верских ратова, нпр.). Тако се институција индивидуалних права – која познају само појединце као субјекте политичких заједница – легитимише идејом да нити једна ‘култура’ не сме бити у могућности да се наметне у јавности или да се постави у компетитивни однос с другим културама. Дакле, ‘протеривањем’ култура из јавности, оне се заправо и штите, изузимају из сфере политичких сукоба и борби за превласт. Културне партикуларности се тако остављају у домену личних и групних приватних избора, док јавном сфером наводно треба да доминира дух универзалних принципа и неутралних политичких процедура. Међутим, у теорији културних права, било да их за ступају либерали, с идејом групно диференцираних права, било да их за ступају комунитаристи, с идејом колективних права, готово се једногласно прихва теза Вила Кимлике да је етно-културно неутрална држава заправо мит. Људска права морају бити грађанска права, у најширем смислу те речи, или их нема уопште.“ Јелена Васиљевић: “Људска права и културна права – антролошка критика“, http://instifdt.bg.ac.rs/tekstovi/FiD/2014/3-2014/Vasiljevic.pdf, (“Међународни дан људских права, другачији поглед“, Стање ствари, 12.10.2014. http://stanjestvari.com/%D0%BC)

[24] “’Друга Србија’, ова либерално-капиталистичко-опортунистичка, јесте добар пример духа капитализма. Мада овај део Србије не би могао да се сврста ни у калвинисте ни у пуританце, сигурно је да њу краси дух личне иницијативе, личне одговорности и прихватања (у неким случајевима апологетизам) енормног богаћења. Ово понашање је до танчина описано у књизи ‘Протестантска етика и дух капитализма’. ‘Прва Србија’, она конзервативно-националистичко-колективистичка, јесте добар пример конфучијанске етике и духа колективизма. Можда и због тога постоји ова чудна приврженост дела грађана Србије Кини, земљи са којом нисмо имали контакт до после II светског рата. Ову Србију краси емпатија, као и дух колективног ангажмана и осећај колективне одговорности. ‘Прва Србија’ презире лично богаћење и преферира да званичници буду учени и скромни, што је основа конфучијанске етике. Ово понашање је такође објаснио Макс Вебер у својој књизи ‘Религија Кине: конфучијанизам и таоизам’. Овде се ствар ломи. Како од две Србије направити једну, а да то не личи на неку накарадну социолошку химеру. Запад је желео Бога и паре, и добио је Бога у парама. Исток је желео званичнике и паре, и добио је званичнике у парама. Србија није одлучила шта жели и самим тим није добила ништа – ни Бога, ни културну елиту, ни паре. ‘Ишти и даће ти се’ (Матеј 7-7) каже Библија, али ми се нисмо одлучили за њу, јер се још ‘троумимо’ између ње, ‘Капитала’ и Конфуцијевих ‘Разговора“’ – Вук Мујовић: “Основа српске транзиције“, Данас, 22.01.2013. www.danas.rs/osnova_srpske_tranzicije (на блогу: VUK MUJOVIĆ: Osnova srpske tranzicije)

[25] “Био једном један човек и имао два сина. Млађи је хтео да оде у свет и узео од оца део који му је био намењен. Отишавши из дома све је проћердао на развратни бесмислени живот и завршио усамљен и очајан. Али нада у њему није се угасила. Смогао је снаге да се суочи са ругобом и бесмислом у које је сам себе довео. Сагнуте главе вратио се у Очев дом да буде слуга, пошто је изгубио право да буде наследник. А Отац га је у својој огромној љубави прихватио оберучке. Препознао је искреност синовљевог покајања. Способност покајања је висока вредност, међу највишим. Старији, послушни син, вративши се с напорног рада у пољу, затекао је велико славље. И би му криво што се Отац толико радује повратку непослушног нерадника и развратника. Отац му је благо објаснио да је покајање велика врлина, а да љубав надилази закон и моралне норме. Онај који заиста воли радује се покајнику и својом љубављу уклања терет који је покајника мучио.

Иако је ово једна од најважнијих прича које је Христос испричао својим ученицима и преко њих свима нама, у Цркви често недостаје љубави за покајане грешнике. Морализам старијег брата, ‘Великог брата’, често одређује однос и свештенства и верујућих према осведоченим грешницима. И то је велика саблазан за све оне који хоће да приђу Цркви.

Кад боље размислимо, већина нас се бар понекад у животу нађе у свакој од три ‘главне улоге’ приче: и у улози блудног сина и у улози оца и у улози старијег брата. Без обзира да ли се ради о мушкарцима или женама, о старима или младима. Кад бисмо успели да, у догађају у коме нам живот наметне једну од ове три улоге, задржимо способност да догађај посматрамо и из остале две улоге, мање бисмо грешили и више волели“ – Ђакон Ненад Илић: “Блудни син и остали“, (Фејсбук страница ђакона Ненада Илића), Стање ствари, 11.02.2015. http://stanjestvari.com/92%D0%B0%

[26] Ево, можда, доброг примера:

Наташа Б. Одаловић (у тексту “Le Monde“): “Они који су за време бомбардовања Србије носили ‘таргет’ на мајицама, поручујући НАТО: ‘Удрите, и ја сам мета’, сматрани су будалама од стране оних који данас вичу да су ‘Charlie’. А они што су носили ‘таргет’ вичу да они нису ‘Charlie’ јер је НАТО крив за све. И једни и други су само јако антипатични антиемпатичари, и срећна сам што у обе групације немам пријатеља“. Данас, 16.01.2015. www.danas.rs/le_monde

У другом тексту: “Више него икада на снази је само једно правило – Закон живог блата: Ма ко био, ма шта о мени мислио, писао, ма колико идеолошки били различити, непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Данас. Сутра већ не мора бити тако. У таквој клими, јасно је да операција спашавања Србије не испуњава први услов – да неко овде у Србији жели да спаси Србију а не себе, своју фотељу, капитал, тајне, итд. Елем, кад је већ тако и када ми данас немамо на видику политичку партију, политичког стратега, визионара који мисли и дела о бољитку Србије, ми се бавимо другима. Туђим сукобима, које не разумемо довољно јер свет геополитички перципирамо или као пре сто година, или током хладноратовског периода, или како нам се наместе околности. Важно је само да се што више делимо на еврофобе и еврофанатике, на русофиле и натофиле, на фолкере и филхармоничаре, на ‘примитивце’ и ‘културњаке’. Све ове поделе и још стотинак имамо с малим разликама одувек, али оно што је специфично за ове две године, то је да су поделе никад оштрије, никад ‘анимозитетније’ а никад толико обесмишљене, очишћене од сваке логике, испражњене од смисла, неодбрањиве у ма и иоле непристрасној анализи… Ко се за шта залаже траје од данас до сутра, али најупадљивије је све веће неразумевање Србије из живог блата свих тих дешавања у свету, који заиста јесте на ивици нечег застрашујућег по човечанство. Новог свеопштег рата? Шта је онда Србија данас на, звучаће рогобатно али ризиковаћу, когнитивно-политичко-геостратешкој мапи света? Рећи ћу вам: Корисни идиот. До сада ‘корисни идиоти’ били су углавном појединци. Ретко или никада читава једна земља није регресирала до тог ступња“ – Наташа Б. Одаловић: “Само корисни идиоти“, Данас, 07.11.2014. www.danas.rs/samo_korisni_idioti

[27] “Догматика Православне Цркве“, “Достојевски о Европи и Словенству“

—————————–

ПРЕТХОДНИ ДЕЛОВИ: ПРОМЕНА СВЕСТИ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: