Никола Варагић: Вежи самог себе или идеш у затвор

Никола Варагић

Никола Варагић

.

Начелник Управе саобраћајне полиције Министарства унутрашњих послова Владимир Ребић изјавио је да је за првих седам месеци ове године откривено више од 90.000 прекршаја некоришћења сигурносног појаса, што је за 53,6 одсто више него у истом периоду претходне године (Танјуг, 15.08.2015).

Владимир Ребић у друштву тајкуна из ''Шекспирове''

Владимир Ребић у друштву тајкуна из “Шекспирове“

У МУПу кажу да су ванредне контроле уведене због безбедности, тј. смањења ризика страдања. Међутим, највећа претња по безбедност у саобраћају јесу очајни путеви, највећи ризик и највише страдања долази због лоших путева, а оне који су одговорни за изградњу и одржавање путева полицајци и судије не кажњавају. Они који су покрали и уништили предузећа за изградњу и одржавање путева (нпр. Зоран Дробњак, против кога се води судски поступак и који је заједно са бившим министром Оливером Дулићем оптужен за корупцију) редовно се виђају у друштву министра (тренуто министарке) саобраћаја, председника владе и осталих министара. Да ли ће њих двојица заиста бити осуђени или је овај процес још једна фарса? Сигуран сам да је и овај процес обична фарса, представа за јавност. Поред лоших путева, највећа претња по безбедност у саобраћају је брза вожња бахатих возача. То су углавном возачи који возе “бесне“ аутомобиле (не можете са спорим и старим аутом да претичете колону возила, мада има и тога). Затим због оних који возе пијани, због младих, неискусних, возача…

Да ли вам при великој брзини, у случају судара, сигурносни појас заиста може спасити живот? Пре неки дан видели смо вест да је у околини Пожаревца дошло до тешке саобраћајне несреће у којој је погинула девојка коју је сигурносни појас, приликом превртања аутомобила, пресекао на пола. Да ли је смањење ризика страдања у саобраћају главни разлог за ванредне контроле саобраћајне полиције МУПа, приликом којих је откривено 53,6 одсто више таквих прекршаја него прошле године?

Казна за невезивање сигурносног појаса је 5 000 динара. Ако је за седам месеци написано више од 90 000 казни, до краја године се може очекивати још најмање 50 000, што у збиру за ову годину даје 150 000 казни. МУП ће ове године напунити буџет владе Србије под окупацијом само поводом наплате ових казни са 750 милиона динара или са преко 6 милиона евра.

Пошто полицајци веома ретко заустављају луксузне аутомобиле, а још ређе пишу или наплаћују казне онима који возе најскупље аутомобиле, ове казне се углавном пишу и наплаћују од оних сиромашнијих грађана Србије (као што се таквима сече струја…). Како полицајац види да у возилу са затамљеним стаклима неко није везао појас? Колико се владиних службеника везује, колико је њих ухваћено у прекршају и колико се казни њима напише и касније наплати?

Исто важи за неупаљена светла или ношење “паука“ због непрописног паркирања.  У нормалним држава полицајац вас упозори, када вас заустави, да вам светла нису упаљена (па и због много тежег прекршаја), не пише одмах казну (али води се евиденција опомена). У Србији сабраћајци одмах пишу казну, посебно ван Београда, ако виде БГ таблицу или таблицу са ознаком неког другог града или друге државе. У малим местима сви се знају, зато локални саобраћајци одмах заустављају возача који долази са стране, који нема таблицу са ознаком тог места – он је идеалан да се испуни квота са казнама, да се напуни буџет, али и прими мито (да се не напише казна, посебно ако долази из друге државе). Што се непрописног паркирања тиче, више пута сам видео како “паук“ носи стар и јефтин аутомобила док оставља луксузан и скупоцен аутомобил на месту где је забрањено паркирање.

Тако окупатори преко својих слуга наплаћују харач и пуне буџет са више десетина милиона евра годишње. Људи попут Дамира Окановића, из Комитета за безбедност у саобраћају, раде као адвокати и заступају оне који праве највеће и најтеже прекршаје, најбогатије људе у држави и највеће фирме, чине све да такве ослободе одговорности, да такви избегну плаћање казне када учине прекршај (то ми је рекао један од шефова у београдској саобраћајној полицији). Професор Саобраћајног факултета Милан Вујанић председник је Комитета за безбедност у саобраћају, заједно са Окановићем учествује у раду Министарства и доношењу закона о безбедности у саобраћају и казнене политике, али ради и као “стални стручни консултант“ у фирми чији су власници његова деца, а која добија новац од Министарства саобраћаја (о томе више у овом тексту Политике). Зашто такве људе полиција не дира, чак и након што се о томе пише у медијима? Зато што су полицајци исти такви људи. Што је полицајац на вишем положају, то је дубље у корупцији и криминалу и више недодирљив. То су последице вишедеценијске негативне селекције и моралног посрнућа овог народа.

Да се вратим на кажњавање због невезивања сигурносног појаса. Овај закон је донет пре више од десет година и глатко је прошао, не само у скупштини, већ и у јавности, никада се нико није побунио, ни тада, ни после тога, све до данас. Сви су, изгледа, насели на причу да је то због безбедности, и мире се са тим казнама, јер је у питању “поштовање закона“, само траже да “закон важи за све“ (видети добар текст Бориса Јашовића, коме смета што се казне пишу само сиромашним, али не и сам закон). Закони који се тичу чипованих докумената нису тако лако прошли, било је отпора у јавности, не пролази закон о ГМО у исхрани, али је овај закон, који вас приморава да сами себе везујете, глатко прошао. Ако је овај закон тако лако прошао, само је питање времена када ће проћи и закони о чиповању и ГМО. Сада се најављују продаје најбољих и најпрофитабилнијих јавних предузећа у Србији – Телеком Србија, Аеродром Београд и Комерцијална банка – и нико се не буни, не постоји организован отпор, не најављују се масовни протести, синдикати расправљају о висини отпремнина, тако да ће приватизације ових јавних предузећа и ове банке у којој је држава већински власник проћи као што је прошао закон о кажњавању оних који сами себе не везују док возе аутомобил.

Зашто сам против овог закона? Прво, да ли (пунолетан) човек, док вози ауто, ако није везан, на било који начин угрожава неког другог? Апсолутно не угрожава никога осим себе. Ако угрожава само самога себе, зашто се кажњава? Ја сам недавно возио 40 км на сат, био сам сам у свом ауту који је регистрован, имао сам упаљена светла, зауставио ме полицајац и написао казну зато што се нисам везао. Због чега плаћам тих 5 000 држави и коме иду те паре? Шта је следеће – ако не искључите бојлер док се купате, платићете 5 000 казну, јер са угашеним бојлером смањујете ризик страдања? Или, ако безуспешно покушате да се убијете – нпр. ако скочите са Панчевачког моста и спаси вас Ренато пре него што се удавите – морате да идете у затвор!?

То је први разлог зашто сам против овог закона. Пунолетан грађанин, који никога не угрожава, не сме да се кажњава, са собом може да ради шта хоће, посебно ако не угрожава другог. Ако угрожава самог себе, то је његова лична ствар, ту нема простора за мешање државе. Други разлог је за мене важнији од првог, али га ипак у овом тексту стављам на друго место (за мене лично је на првом месту) – то је задирање у верске слободе. Верујем у Бога, дакле, верујем да ме Бог чува, и да Бог узима живот као што Бог даје живот. Ви можете да поштујете све прописе док возите, можете да вежете сигурносни појас, па опет да страдате, ако на вас налети камион који је скренуо у вашу траку зато што је возач камиона заспао. Постоји доста таквих примера. За мене лично, смешно је образложење да ми сигурносни појас чува живот, да ме може спасити појас. Само Бог даје спас. То је моје лично уверење, моја вера, моја верска слобода, која је овим законом нарушена. Није ми остављена слобода да бирам, већ ме држава тера да самог себе вежем, наводно, због мене самог. Ја не знам шта је добро за мене, држава зна, држава одлучује у моје име. Држава ме из Божјих руку узима у своје руке, везујући моје руке. Када сте у Божјим рукама, ваше руке су слободне.

Неко ће рећи да је везивање у ауту исто као и везивање у авиону. Није. У авиону ви можете да повредите другог путника ако “полетите“ са свог места током турбуленције или проблема са слетањем (док у аутобусима, мислим и у оним међуградским у којима је забрањено стајање, практично не постоје сигурносни појасеви). Зато треба да се везујете у авиону. У аутомобилу, ако седите на месту возача, па и сувозача, то није могуће, а посебно ако седите на месту возача и сами сте у аутомобилу – никога не можете да повредите ако нисте везани. Сада због тога добијате казну. Када сте сами у ауту ви буквално никога не угрожавате ако нисте самог себе везали. Да ли ћете се везати, то мора да буде ствар личне одлуке. Због тога нисам против тога да се људи везују. Ко се тако осећа сигурније, ко не верује у Бога, нека се везује. Али зашто да се сви везују, и зашто да се кажњавају они који се не везују? Штету од тога ако се не везујете може да има, можда, само осигуравајуће друштво. Због тога је мој предлог да када региструјете ауто или узимате полису животног осигурања, ви имате избор да се определите за опцију невезивања сигурносног појаса – ко неће да се веже, нека плати пар хиљада више осигурање. Боље да једном годишње платим пар хиљада динара више осигурање него да дајем сваког месеца, или више пута месечно, по 5 000 динара за казну. Ко хоће да се везује и не жели такав трошак, не мора да плати тај додатак у осигурању, нека се везује. Што се тиче деце у ауту, деца морају да се везују ако седе напред, или позади на седишту, и треба да се кажњавају возачи који не везују децу.

То што је овај закон тако лако прошао, што се примењује већ десет година а да се нико не буни, одличан је пример колико је ово друштво још увек тоталитарно и патерналистичко, али и атеистичко. Човек који има нпр. 50 година пристаје на тутора, да му неко други уређује приватан живот, да му говори шта је добро а шта лоше за њега, и на крају, да га казни као да је мало дете. То показује колико смо незрело друштво, колико је незрелих људи међу пунолетним грађанима. Затим, то показује и стање на путевима и техничка исправност аутомобила и осталих превозних средстава, број саобраћајних прекршаја и несрећа. Међутим, то што постоји велики број неодговорних људи није оправдање за доношење оваквог закона, то није пут да људи постану зрелији и одговорнији.

Исто тако није решење да се људи кажњавају ако бацају смеће на улицу или у реку, таква самосвест мора долазити изнутра, кроз рад на себи, самокритику и самоконтролу, у слободи, кроз васпитавање, образовање, културу. Наравно, треба кажњавати оне који бацају смеће (али и држава са локалним самоуправама мора да организује постављање контејнера, прикупљање и рециклажу отпада), јер тиме угрожавају друге, то није лична ствар, смеће могу да бацају у својој спаваћој соби а да не буду кажњени (бар док смрад од смећа или нехигијена не угрожава комшију), али на улици или у реку не смеју, јер се то тиче и других људи, то није приватна ствар, јавни простор и природа припадају свима, загађујући природу угрожавате друге људе. Међутим, тужно је ако Србија може постати чиста држава само ако се кажњавају људи од 60, 50, 40 или 30 година зато што бацају смеће на улици, у реке… Тужно је ако нема такве самосвести, ако појединац не осећа стид, већ нешто ради само због страха од казне. Зашто држава није уредила питање сакупљања и рециклаже отпада, зашто нема таквих закона и кажњавања оних који загађују градове и природу? Како се деца васпитавају ако и она бацају смеће где стигну. Скоро нико се није бунио против закона којим вас кажњавају ако не вежете сигурносни појас, скоро сви бацају смеће где год стигну. Број погинулих у саобраћајним несрећама није мањи од када постоји тај закон, Србија је најпрљавија држава у Европи. Недељама се спроводе ванредне контроле МУПа за откривање некоришћења сигурносног појаса, а сваки дан у новинама читамо да се догодила нека велика саобраћајна несрећа, са великим бројем погинулих.

Дакле, код закона о везивању сигурносног појаса, ради се о две ствари на које желим да укажем. Прва ствар је задирање у личне слободе, потреба да се држава намеће као патерналистички центар који о свему тоталитарно одлучује, а пунолетни грађани су мала деца, тј грађани су неспособни људи, којима је потребна чврста рука, тутор који ће им говорити шта је за њих добро а шта лоше, пошто то не могу сами да процене. После више деценија патернализма и тоталитаризма, велики број грађана је васпитан тако да не мисли својом главом и не преузима одговорност на себе. Већина међу онима који разликују добро и зло, не буни се, плаши се државе, неће да се супростави систему, режиму. На попису су скоро сви православци, али када се донесе овакав закон скоро нико се не буни, већина не верује да их Бог чува, већ верују да их може сачувати сигурносни појас. Толико је “јака“ вера у Бога, а са тим је повезана и одговорност за другог, за ближњег (што је сваки човек). Верник није верник ако није одговоран човек, ако не зна да води рачуна о себи и ако не брине за другога, ако угрожава другог човека. У Србији је доста (и) либерала, али скоро нико међу њима не види проблем у овом закону, задирање у личне слободе, мешање у приватан живот. То су последице комунистичког, тоталитарног система. Још увек већина малих пионира из тог доба, који чине већину пунолетних грађана Србије, све најбоље говори о том систему, а за време титоизма појавиле су се пластичне кесе – ко је за ових неколико деценија бацио толико кеса, зашто су поред сваког пута, на обали сваке реке? Управо ти мали пионири, деца комунизма (припадници генерација људи који су васпитани и образовани за време комунизма, који у последњих неколико деценија, од када је дошло до комерцијализације пластичних кеса, чине апсолутну већину у Србији) бацају те кесе и остало смеће, ти који и данас говоре да се тада знао ред. Ти људи се још увек плаше и саобраћајца када га виде на улици, а неки озбиљнији отпор према моћницима, према систему или режиму и не разматрају, зато не виде никакав проблем када се држава меша у личне слободе, у верске слободе и приватан живот. Зато нема масовног и добро организованог протеста против продаје Телекома, зато сам сигуран да ће, ако се ништа не промени (бар међу онима који долазе, унутар нових генерација), за десет година проћи и закони о чипованим документима, надзирању свакога и свега и употреби ГМО у исхрани. Не само то, није тако далеко ни дан када ће држава донети закон о везивању узице око врате, не псима, већ људима, и то да свако сам себи стави узицу (исту као за пса, са чипом) око врата или ће бити кажњен. Мали пионири су навикли на то, не сматрају да је угрожена верска слобода, страх од власти је усађен у њима и нису га се ослободили за ових 20 година наводне транзиције. Тим путем крећу и деца која су рођена после слома СФРЈ и током транзиције, после 2000. године. Ако они нешто не промене на себи, ако не раде на себи, стање у Србији ће бити све горе и горе.

Друга ствар на коју указујем је да је примарни циљ приликом “ванредних контрола“ саобраћајне полиције када је у питању везивање сигурносних појасева – попуна празног буџета, а не брига државе, односно власти или режима, за безбедност и смањење ризика страдања у саобраћају. Држава у којој се деценијама краду деца на порођају, полиција која није и неће истражити случај са украденим бебама, војска која дозвољава да се све што вреди у држави (сви привредни и природни ресурси) продаје странцима и тајкунима – не брине за своје грађане. Брине само на себе, на свој буџет, од кога живе они који мисле да су држава (“држава, то сам ја“), а који служе окупаторима. Србија је пред банкротом, зато саобраћајна полиција спроводи ванредне контроле већ два месеца, зато је број откривених прекршаја некоришћења сигурносних појасева већи за више од 50% у односу на прошлу годину, зато је држава увела приватне извршитеље – морају се враћати дугови ММФу и банкама са Запада. Вучић се заиста разликује од Ципраса, он ће, да би удовољио Немачкој и ММФу, из српског народа исцедити и последњи динар, али само из оних сиромашних слојева, богати ће остати богати, а посебно богати који подржавају његов режим и служе окупаторима. Продаће СНС и остале странке све што вреди, и Телеком и Аеродром Београд и Комерцијалну банку, све што доноси профит, дивиденде и приход у буџет, само да би удовољили својим газдама на Западу.

Ко подржава режим, служи окупатору. Ко пристаје да плаћа и наплаћује казне, финансира слуге окупатора, финансира окупаторе. Зато (и) саобраћајни полицајци треба да престану да лажу себе – када сакупљају харач од сиромашног народа, они су у служби окупатора, они су – сарадници окупатора (такође, када саобраћајац узима мито од 1000 динара не разликује се од генерала који прима мито од 100 000 евра или украде милион евра – да је генерал, такав саобраћајац би “радио исто што и други, такав је систем, треба се снаћи“). Мени су се полицајци који су ми недавно написали казну за невезивање појаса извињавали, јер су поред њих стајале њихове колеге које су дошле у контролу тих саобраћајних полицајаца, међу њима је била девојка из полиције која је била у цивилној одећи и која им је, како су ми они рекли, наредила да ме зауставе. Они наводно то не би урадили, да ње и њих није било. Када су ми написали казну, један од саобраћајних полицајаца ми је рекао да не плаћам казну. Међутим, ако не платим, његове колеге полицајци ће доћи по мене да ме воде у суд или притвор, или ће држава послати приватне извршитеље да ми скину новац са рачуна, од плате. Нисам платио казну и нећу је платити (што не значи да нећу поштовати прописе када возим, трудим се и трудићу се да возим у складу са прописима и поштујем друге у саобраћају, да никоме не угрожавам безбедност, али овај закон о везивању сигурносног појаса нећу поштовати, бар не док возим у Београду, тај закон нисам поштовао од када је донет), јер нећу да финансирам режим, нећу да финансирам окупаторе. Они (полицајци и судије) који ме због тога кажњавају (што важи и за приватне извршитеље који скидају новац са рачуна или плене имовину) или приводе и шаљу у затвор (или на “добровољни“ рад), јесу (то сам и рекао поменутим саобраћајцима) – нацисти, јесу – слуге или сарадници окупатора (зато сам на крају тим саобраћајцима рекао да би на њиховом месту скинуо униформу и отишао у хајдуке).

Против окупатора не могу да се побуне људи којима је потребан патерналистички центар, који се плаше да устану против тоталитарног система, који нису одговорни према себи и другима и не преузимају одговорност на себе, који дозвољавају да се држава меша у њихов приватан живот, да им ограничава личне слободе.

One Response to Никола Варагић: Вежи самог себе или идеш у затвор

  1. […] Никола Варагић: Вежи самог себе или идеш у затвор […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: