Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Азије и Африке

Никола Варагић

Никола Варагић

.

Мађарска је, када је почела велика сеоба народа из Азије и Африке, када су у великом броју почели да пристижу емигранти, одлучила да подигне “зид“ односно изгради жичану ограду на граници са Србијом, из два разлога. Први разлог је тај што је хтела да добије подршку од осталих држава ЕУ, пре свих оних које су одговорне за сеобу народа, од држава ЕУ које су војним интервенцијама узроковале ту сеобу. Не могу државе као Шведска и Норвешка да учествују у рату у Авганистану, Ираку или Сирији, да имају користи од неоколонијализма, а да не прихвате избеглице које одатле долазе. То посебно важи за империјалне државе као што су Велика Британија, Немачка и Француска које предводе неоколонијализацију. Дакле, Мађарска се бори за квоте око пријема избеглица – жели да се избеглице распореде по свим државама ЕУ, да избеглице, када стигну у Мађарску, преузимају и Немачка и Велика Британија, и Данска и Холандија. Међутим, то се није догодило и неће се догодити, а то је повезано са другим разлогом због којег Мађарска гради ограду на граници са Србијом – други разлог је нацифашистичка и расистичка историја западне Европе, која није само прошлост, већ и садашњост. То важи и за саму Мађарску. Други разлог је, у суштини – први, најважнији разлог.

Да ли се Немачка буни зато што Мађарска подиже “зид“ према Србији? Да ли се остале чланице ЕУ буне, да ли ће казнити Мађарску? Не буне се, неће је казнити. Мађарска се од стране неких јавно критикује, али нема санкција, не предузимају се никакве мере против Мађарске. Немачка тајно подржава Мађарску у вези градње ограде према Србији, зато што не жели да избеглице стигну до Немачке, жели да их задржи што даље од своје границе. Десничари из Мађарске, који су на власти, следе своје нацифашистичке претке, у томе имају подршку Немачке, Аустрије, Велике Британије… тј. осталих припадника црне интернационале широм Европе. То је антихришћанска десница. Зато у Мађарској влада таква мржња према емигрантима, зато и Мађари који живе у северној Србији шире мржњу према емигрантима, зато у Немачкој толико нападају емигранте, исто тако у Француској и Великој Британији. Пошто таква политика пролази, то говори и какви су они са левице, међу либералима, из црвене интернационале, који се, наводно, боре против црних десничара. Сви они и на Србе гледају као и на те емигранте из Азије и Африке, зато не желе ни Србе у ЕУ. Наравно, постоји и хришћанска десница, као што постоје и искрени левичари и либерали, али такви су мањина на Западу, или међу Мађарима. Већина, и међу левичарима и либералима, а посебно међу десничарима, прећутно одобрава подизање “зида“, стварање “тврђаве Европа“ (као што су одобравали агресију на СРЈ 1999. године). Исти они који подржавају “хуманитарне“ интервенције Нато алијансе (да већина није за то, тих интервенција не би било), боре се против прихватања избеглица. Већина Западњака је за “хуманитарне“ интервенције – већина је против прихватања избеглица. Залажу се за “хуманитарне“ интервенције, али нису спремни да се хумано односе према избеглицама.

Срби се разликују од осталих Европљана. Срби нису нацисти и расисти. Зато само у Србији нема напада на емигранте. Зато Србија не треба да подиже “зидове“ око себе. Наравно, Србија није велика и богата држава, те нема расурсе за прихватање тако великог броја избеглица. Оно што Србија може да уради (наравно, ако на власт дођу нормални и способни људи) јесте да што више олакша путовање тим људима, да их хришћански прими, нахрани, дозволи им да се одморе, и упути ка Западу.

Мој предлог је следећи. На граници са Македонијом и Бугарском прихватати избеглице, затим организовати превоз возовима до границе са Мађарском и НД Хрватском. На граници са Мађарском и НД Хрватском изградити прихватне центре. Када избеглице из Македоније и Бугарске уђу у Србију, треба им помоћи да што пре дођу до границе са Мађарском и НД Хрватском. Један дан да траје превоз са југа до севера државе, два дана да траје задржавање у прихватним центрима на северу државе. У прихватним центрима са Мађарском и НДХ треба омогућити избеглицама да се нахране и одморе, болесним људима пружити здравствену помоћ, затим их пустити да наставе свој пут. Да је Србија богатија држава, превоз возовима био би бесплатан за све избеглице. Пошто није, Србија треба да уведе ванредне возове до Суботице, Шида или Апатина, у чијој околини би били прихватни центри. Избеглице би плаћале карте за возове, а карте би коштале тек толико да се покрије трошак превоза. Пријем у возове треба добро организовати, да међу избеглицама не би дошло до туча за место у возу, као што се сада дешава у Македонији. За градњу прихватних центара, храну и здравствену помоћ Србија има довољно ресурса. Не смемо да заборавимо да су и Срби, попут избеглица из Азије и Африке, бежали од ратова током деведесетих. Не смемо да поновимо грешку као са прихватањем Срба избеглица из Крајина. Добар део избеглица из Азије и Африке има новац за путовање, дакле, има новац да плати карту за воз, купи храну и остало што им треба. Зато све треба добро организовати, омогућити људима да све то плате по ценама које важе за све грађане Србије, тј. не сме се дозволити разним мешетарима да користе несрећу тих људи. Они који немају да плате, или не могу све да плате, треба донирати – омогућити им место у возу иако немају за карту, дати им храну када стигну у прихватни центар да не би били гладни, створити услове да имају где да спавају и да се окупају – једноставно, хришћански и људски их прихватити и помоћи. Србија може да рачуна на помоћ, и добија помоћ од неких савезника из света, од неких хуманитарних организација из света, укључујући организације УН које се тиме баве. Са том малом подршком из света, уз сопствене ресурсе (који ће бити већи ако на власт дођу нормални и способни људи), Србија има могућности да помогне тим несрећним људима.

На местима прихватања избеглица на граници са Македонијом и Бугарском мора да се уведе ред. Мора да се зна распоред пријема у возове, мора да се организује продаја хране и пића по ценама које важе за све грађане Србије. Држава треба да изда посебне дозволе трговцима који на тим местима могу да понуде своју робу, а не да се, као што је то сада случај у Македонији, све ради неорганизовано и на црно, нпр. да мешетари на црно раде и наплаћују тим несрећним и сиромашним људима пуњење мобилних телефона 20 евра по телефону. У прихватним центрима на граници са Мађарском и НД Хрватском исто тако све добро организовати – отворити продавнице и продавати робу по истим ценама као и у било којој другој продавници у Србији. Међу тим продавницама треба да постоје и продавнице алата. После Мађарске, сигурно је да ће и НД Хрватска подићи “зид“ према Србији (уз прећутну подршку Немачке, Велике Британије, Француске, Италије…). Зато избеглицама треба омогућити да купују алате са којима могу да пресеку жичане ограде, или мердевине да прескоче зид. Ако у Вуковару и остатку НДХ не желе Србе, добиће Арапе. Онда, уместо ћириличних табли, нека Хрвати постављају табле на арапском, попут Мађара, који са билборда прете избеглицама да не улазе у Мађарску јер нису добродошли, да ће бити ухапшени и протерани. Избеглице то неће уплашити и неће одустати. Они ће преко НДХ и Мађарске наставити свој пут, даље ка Западу. После тога, нека Запад врши притисак на НД Хрватску и Мађарску да задрже избеглице, да направе прихватне центре за пријем 400 000 избеглица.

Мањи број избеглица може добити азил у Србији, а неки се могу задржавати само привремено –  дуже од три дана, да зараде новац да би наставили пут ка Западу. У Србији недостаје радна снага за разне врсте физичких послова, нпр. за брање воћа на плантажама. Радна снага недостаје пошто рођени Београђани који немају посла у Београду, а који за то криве дошљаке са села, Србе који долазе из Црне Горе, а највише Србе избеглице из Републике Српске Крајине и Републике Српске, неће да иду да беру воће. То важи и за оне који живе ван Београда, који кукају да немају посла зато што су у Србију дошле избелице из Крајина. То важи и за оне који говоре да су Западњаци расисти, а онда шире мржњу према емигрантима из Азије и Африке – за оне који за све криве Запад, а ништа не раде да се ствари у Србији промене. Ако они неће да раде, нека на плантажама раде емигранти из Азије и Африке.

Србија не треба да прихвата решења црне интернационале, али ни црвене интернационале. Дакле, не треба ширити мржњу према емигрантима, не треба градити зидове према јужним суседима, али не треба на дуже или за стално задржавати емигранте који стижу у Србију, пошто за то не постоје услови и ресурси (то не треба радити чак и ако левичари и либерали са Запада пошаљу новац за те прихватне центре – нека то понуде НД Хрватској и Мађарској). Ако су левичари и либерали на Западу то што се представљају да јесу, ако су заиста хуманисти, нека се побуне против “хуманитарних“ интервенција у Азији и Африци, па избеглице више неће долазити у Европу, нека прихвате избеглице које сада долазе, нека победе своје црне десничаре. То је проблем и одговорност Запада, а не проблем и одговорност Србије. Ми треба да покажемо да су они који нису помогли Србима који су избегли из Крајина, који сада шире мржњу према емигрантима из Азије и Африке – мањина у нашем народу, у нашем друштву. Тако ћемо доказати да се разликујемо од Западњака.

.

Видети још:

Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је и странац кога не познајеш (29.11.2013)

12 Responses to Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Азије и Африке

  1. Varagić Nikola каже:

    Svetlana Slapšak

    Imate sobu?

    Užas na grčko-makedonskoj granici konačno je otvorio oči većini: vreme je da se razmisli šta je to EU uradila, šta nije, šta da rade građani EU zemalja, i šta da rade oni koji to nisu, u događanjima koja pred našim očima obeležavaju tekuće stoleće, i možda ne samo jedno. Ovim poslednjima, negrađanima EU, stavljen je, kako izgleda, najveći teret. Dok Bugarska i Mađarska dižu sve više zidove, sve lepše ukrašene bodljikavom žicom, a postoje i predlozi sa električnom strujom, dok se Slovačka saglašava sa evropskim parama, ali samo za 200 hrišćana, a Slovenija se još cenjka za „svojih“ nekoliko stotina (bez verskih i drugih zahteva), u Srbiji se predsednik šeta među izbeglicama – i to je nešto: Makedonija je ostala sama, isto onako kao i u leto 1999, kad su hiljade Albanaca u sličnim očajnim uslovima čekale neko rešenje izlaska. Nimalo ne smanjujem odgovornost za brutalnost u zemlji dugotrajne političke nestabilnosti i sličnih odgovora (Kumanovo, ove godine) na izazov. Samo mi se čini da je više nego potrebno preuzeti trans-graničnu i trans-političku odgovornost, onako kako su neki ljudi – oni ljudi-ljudi, već uveliko započeli, od prve kopnene tačke izbeglica pa sve do Kalea.

    Šta je, dakle, EU uradila? Učestvovala je, uglavnom bezrezervno, u svim akcijama uvođenja demokratije na Bliskom i Srednjem Istoku. Delom kroz NATO, delom sa izrazima uzdržanosti, sa podeljenim stavovima u evropskom parlamentu, sa dvosmislenim ponašanjem evropskih političara (od ominoznog Tonija Blera do nevoljnih mediteranskih država): posledica je da je celo područje, blisko i srednje, postalo jedan od najopasnijih izvora nestabilnosti i nasilja koje smo, u poslednja dva luda veka, uopšte videli. Uništene su dve velike laičke države, dve diktature, Libija i Sirija, kao što je pre toga uništen Irak. Svi mogućni rezultati „arapskog proleća“ ugušeni su, u saradnji sa lokalnim pretendentima na strogu vlast, prostim okretanjem leđa i neulaganjem novca EU. Skoro sa žaljenjem se neko može setiti kako su Evropljani, bez velike štete za prostor, ljude i resurse, kolonijalnim metodima i pojedinačno skidali vladare koji im nisu bili po volji. Uništavanjem Sadama, Gadafija i možda uskoro Asada uništeni su životi miliona, nestale su žene bez vela, besplatno zdravstvo i školstvo, kao kolateralna šteta u naftofiliji, rasizmu i histeričnom strahu od skretanja „demokratije“ ulevo. Ostao je tip države koji može opstati u bezakonju i nasilju, jer se granice i vladari stalno menjaju – kalifat. EU je, dakle, saučesnica u političkim i vojnim akcijama koje su izazvale seobu naroda, i obavezna je da plati odštetu i popravi šta se može. I to nas vodi u ključno drugo pitanje:

    Šta, dakle, EU nije uradila? Primarni greh novijeg doba je neprihvatanje Turske u EU, pošto je zemlja ispunila (ili bila spremna da ispuni) sve predviđene zadatke i zahteve. Turska je, zbog ovog odbijanja i neučestvovanja u administrativno/pravno/finansijskim navikama EU, postala konzervativna, mnogo brže i dublje islamistička, vojno jača nego ikada, i otvoreno agresivna prema manjinama – recimo Kurdima. Turska je danas nekontrolisani kanal priliva izbeglica, bez odgovornosti i pomoći, kao i najveće sedište kriminalnih trafikanata ljudima. I još je glavni igrač u osi nestabilnosti Iran-Izrael… EU kriminalno nije predvidela talas izbeglica, koji o evropske obale udara već petnaestak godina. Pre bar pet godina trebalo je pripremiti izbegličke prihvatne centre na Kipru, Kritu i na Malti, gde bi izbeglice posle prvog dela puta dobile informacije, izrazile u pojedinačnim/porodičnim intervjima i u humanim okolnostima i vremenu svoje želje, i pokazale svoje mogućnosti u nalaženju mesta u evropskim društvima. Prvi deo puta, kao i drugi, posle socijalne i profesionalne trijaže, obavljali bi evropski brodovi na redovnim linijama samo za izbeglice i prateće osoblje, koje bi sa njima radilo tokom puta. Na tačkama ulaska na kopnu izbeglice bi čekali vozovi i autobusi i manji centri za iznenadne potrebe. Ostali Evropljani ne bi ni primetili neki veliki priliv. Ograničiti politiku na lađe koje love čamce u libijskim vodama i na prenatrpanu Lampeduzu je groteskno, i uz to – ništa u Grčkoj! EU je, isto tako kriminalno neodgovorno, dopustila da izbeglice PEŠKE, kao pre petnaestak vekova, putuju po Balkanu bez ikakve pomoći u logistici, hrani ili uopšte bilo čemu, a histerične reakcije EU zemalja drugoga reda nisu privukle nikakvu pažnju velikih. Ostaje ključno pitanje, koje EU prepušta svojim desnim marginalcima i odgovarajućoj medijskoj histeriji, a to je pitanje gde bi se i kako snašli/zaposlili svi ti ljudi. Zastrašujući broj nezaposlenih u EU pravi u prosečnoj pameti rupu koja se lako inficira fašističkim gnojem: izbeglice nam nešto oduzimaju, uz rasističku narativnu trakalicu koja iz toga sledi. Pitanje je, dakle, zašto je u EU i oko nje toliko nezaposlenih? Dinamika zaposlenost/nezaposlenost u SAD pokazuje da se, čak i u ovoj metastazi kapitalizma, nekim merama može promeniti odnos. EU je maznula socijalistički svet sem Rusije, i zatim ga prepustila grabeži svojih i lokalnih izabranika. Posledica je da danas od Beča do libijskih obala više nema nijedne velike industrijske sile – čak ni industrijskog kompleksa. Grčka, koja je doživela isto što i post-socijalističke zemlje, dokaz je da je reč upravo o ključnom uplivu politike EU, a ne o usudu socijalizma; dobar primer za to mogle bi biti i Španija i Portugal. EU razvojni programi imaju više uspeha u Africi i Aziji – ali zaman, u mikroskopskim razmerama. EU, otvoreno od pada berlinskog zida, sprovodi politiku preuzimanja uzmesto razvoja, siromašenja masa umesto projekata socijalne pravde, servisa umesto proizvodnje. I uz to, kako se dolikuje a i za razliku od SAD, finansira na pipetu samodovoljnost, socijalne projekte i ostalo čime nesrećni nevladin sektor sebi ispira mozak i pretvara ga u trodimenzionalni štampač. EU poljoprivredna vizija bedno propada na isušenim vinogradima u Grčkoj, svim i svačim napumpanim holandskim farmama koje proizvode suviše, i na ludački visokoj pomoći koja se redovno dodeljuje – britanskoj kraljevskoj kući, za savršeno birokratski prikladne poljoprivredne projekte… Svađe oko toga ko je kada i koliko dobio pa potrošio a nije vratio, služe zaista samo kao davno oglodana, a još uvek privlačna kost jako glupim psima. No već u takvoj „podeli rada“ izbeglice bi mogle da zauzmu zapostavljene i prazne niše, a oni ambiciozniji i obrazovaniji među njima da se uklope – možda u prave projekte socijalnog privređivanja i usluga, zdravstvene zaštite i obrazovanja, nauke i kulture. I zašto ne, politike! A šta bi se tek desilo da EU popusti u neoliberalnoj šizi i počne raditi na jednakosti? Izbeglice su, u takvoj viziji, obećanje svetle, mešane, tolerantne, vesele, stvaralačke i udobne budućnosti…

    Šta da rade građani EU? Ako hoće da pomognu, moraju se naučiti da rade gerilski odnosno partizanski: akcije moraju biti skrivene, rezultati dobro plasirani u javnosti. Jer, pomagati izbeglicama je zakonski prekršaj, i počinitelj može biti kažnjen, kako unutar EU tako i izvan. Ne govorim o humanitarnoj pomoći preko organizacija i individualnoj pomoći, već o pomaganju izbeglicama da što brže, udobnije i sigurnije stignu na mesto na koje žele, i pomoći tamo ako očekivanja nisu urodila plodom, mirnim i produktivnim životom. Već nekoliko organizacija se ozbiljno posvetilo ovakvim akcijama. Najzanimljivija je svakako Fluchthelfer, koja nastavlja tradicije pomaganja građanima DDR da pobegnu na Zapad, tačnije u zapadni Berlin. Potreba za ovakvom organizacijom i njenim aktivnostima na najstrašniji način svedoči o tome u šta su pervertirale ideje rušenja berlinskog zida… Na ovoj internetskoj stranici naći ćete dragocene savete kako da prevezete izbeglicu unutar šengenskih granica, a sa malo više opasnosti i preko šengenskih granica. Treba dobro izabrati mesta sačekivanja i preuzimanja, provlačenja kroz mogućne kontrole, treba proučiti mape, i treba biti dosledan i hrabar: sve to je, nažalost, potrebno zato što EU nije organizovala ljudski prijem i raspoređivanje na samom izvoru. Sa malo više organizovanja i planiranja, mnogo neprimetnih privatnih kola moglo bi u nejednakim razmacima i po različitim rutama prevesti veći broj izbeglica, bar do releja u narednoj državi i preko šengenskih granica. Sledeći važan postupak jeste obezbediti boravak, bar za kraće vreme, ovim izmučenim ljudima, i omogućiti im snalaženje u novoj sredini. Mnogi građani EU odlično su pripremljeni za ovakve akcije, jer paralelni socijalni sistemi postoje manje-više svuda. Internetski i telefonski, ova je populacija već više puta pokazala izuzetnu brzinu i spremnost za društvene akcije. Oni koji poznaju područje, potvrđuju da su za pomoć izbeglicama pre svega spremni oni siromašniji. Kako se moglo desiti da za poslednjih nekoliko katastrofalnih godina i suludog gubljenja ljudskih života samo jedan bogati bračni par odluči da svoju jahtu upotrebi korisno, spasavajući izbeglice po Sredozemnom moru? Kad bi se vlasnici malih plovila odlučili da u većem broju priteknu u pomoć, propalo bi pola posla švercerima ljudi, a postepeno možda i sav posao. Drugim rečima, bogati i sebični predstavljaju ozbiljan problem EU, a i šire: ne šire evropske ideale, ne poštuju evropska humanistička merila, ne podižu građansku svest, i uopšte su manje korisni članovi društva. Treba ih prevaspitavati. Što se pomagača tiče, najvažnije i čelično pravilo je da se sve usluge daju besplatno, jer su u slučaju ugroženosti akcije kazne daleko više, ako se utvrdi bilo kakva razmena novca. Savetuje se, recimo, da se za benzin plaća isključivo karticama.

    Šta da rade negrađani EU? Njihovo područje delovanja je, paradoksalno, šire. Pre svega, bliži su izbeglicama po prevladavajućem društvenom statusu, i zato je važno da se kombinacija frustriranog i rasističkog govora što više omalovažava i sprečava u javnosti. Bolje stojeće izbeglice treba zaštititi od lokalnog varanja i guljenja kože, jer donose zaradu. Što se tiče onih koji su krenuli sa malo i stigli ni sa čim, sve što solidarna sirotinja može da im pruži je dobrodošlo. Imate sobu, odeću, cipele, flašu vode? Sve je nekome korisno. Zabrinuti se za izbeglice i pomoći im može blagotvorno delovati na one mnogobrojne traumatizovane, očajne, beznadežne i na smrt posvađane, naročito ako akcije pomoći prati internetska i možda čak i medijska potpora: intervjui sa izbeglicama, da se vide njihova lica, čuje njihov glas, da ispričaju svoju priču, svoje sećanje, svoja nadanja. Pomoć pri transportu izbeglica može ponegde biti još efikasnija nego ona od strane građana EU, posebno na granicama gde države EU pokazuju samovolju, kao u Grčkoj i Mađarskoj. Možda se pitamo šta se dešava sa Bugarskom i Rumunijom: sem zida, važan podatak je da je nekoliko nemačkih građana koji su transportovali izbeglice ostalo u bugarskim zatvorima mesec-dva. Negrađani EU, a posebno zapadnog dela Balkana, koji je najviše na udaru, mogli bi i sebi i građanima EU dati ključnu pouku, onu sa kojom se glatko ulazi u EU – doduše u onu bolju, koju još zamišljamo… A pre sanjanih prostora i vremena, negrađani EU treba da iz EU iscrpu svu pomoć u spasavanju EU od njene sopstvene loše politike. Tako i građani i negrađani EU mogu zajedno da obnove bar nešto od nekadašnje evropske zamisli, zahvaljujući izbeglicama. Jer, preobrat u evropskoj socijalnoj politici uopšte ne zavisi od izbeglica: oni su tu samo realna pomoć i značajna simbolička potpora, udarac u čelo. Ishod bi mogao biti dobar i dugotrajan, a mogao bi biti i brz i ubistven. Zavisi od toga da li imamo onu sobu, i u njoj dušu.

    Peščanik.net, 23.08.2015.
    http://pescanik.net/imate-sobu/

  2. […] Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Ази… […]

  3. Varagić Nikola каже:

    РАДИКАЛИ: Преусмерите мигранте према Хрватској, јер Хрвати још немају зид!

    Српска радикална странка сматра да режим у Србији мора да има одговорнији однос према мигрантима, којих је сваки дан све више и који свој крајњи циљ виде у земљама Европске уније.

    Мађарска је своју територију заштитила подизањем зида на граници са Србијом и све више миграната непланирано се задржава на северу наше земље јер не могу несметано да пређу у Мађарску.

    Српски радикали позивају надлежне органе да све мигранте на њиховом путу до земаља у којима желе да затраже азил преусмеравају према Хрватској јер Хрвати још нису стигли, по узору на Мађарску, да подигну заштитни зид.

    На овај начин би се смањило време задржавања миграната у Србији, а и њима би се изашло у сусрет да лакше и брже дођу у земљу коју су изабрали као свој крајњи циљ, истичу радикали.

    Извор: Србин.инфо, СРС
    http://srbin.info/2015/08/24/srpski-radikali-preusmerite-migrante-prema-hrvatskoj-jer-hrvati/

  4. Varagić Nikola каже:

    Председник Чешке Милош Земан изјавио је данас да би Европска унија требало да формира заједничку армију да одбрани границе пред таласом избеглица, ефикасније него плотови јер, како се нашалио, у Србији су већ покуповали све маказе да секу плот с Мађарском.

    „Наравно да сам за то да Европска унија штити своје границе. Када сам пре две године у Стразбуру говорио о потреби заједничке армије, неки су се смешкали. Данас би нам таква армија била потребна“, казао је Земан на годишњем сусрету са чешким амбасадорима у Прагу.

    Чешки председник упозорио је да европска агенција за заштиту граница Фронтекс има свега неколико лоше или никако наоружаних бродића и не може да изађе на крај са шверцерима избеглица наоружаним „калашњиковима“, а да је главна грешка ЕУ то што нема политичке воље да обезбеди границе.

    „Након искустава с Берлинским зидом, ја лично имам извесну аверзију према плотовима, а да не говорим о томе да су у Србији наводно већ покуповали све маказе за сечење лима, тако да је врло вероватно да их плот неће зауставити. Сећам се старих Крићана које су питали зашто немају зидине а они су одговорили ´наше зидине су наши мушкарци´“, рекао је Земан.

    Чешки председник критиковао је Италију и Грчку којима је Чешка понудила помоћ у обезбеђењу граница, а оне уопште нису реаговале на ту понуду.

    http://srbin.info/2015/08/25/milos-zeman-eu-treba-da-formira-armiju-da-odbrani-granice-pred-talasom-izbeglica/

  5. Varagić Nikola каже:

    Oрганизовање возова и аутобуса који би мигранте превозили до границе са Хрватском

    ОБРАЗ и СНП НАШИ позивају све забринуте грађане на „Протест против плана ЕУ о насељавању 400.000 миграната у Србији“, који ће се одржати у понедељак 31. августа, са почетком у 18 часова, на Тргу Републике у Београду.

    Након безобзирне НАТО агресије на земље попут Авганистана, Ирака, Сирије… дошло је до масовних миграција становништва из ратом захваћених подручја.

    Уместо да понесу макар део одговорности за зло које су нанеле и прихвате исељенике чије су градове и села бомбардовале и разориле, земље Европске уније уводе рестриктивне мере, граде зидове на граници са Србијом и покушавају да сав терет пребаце на нашу земљу.

    Ми Срби саосећамо са страдањем и патњом сваког народа, али ово питање мораће да решавају земље чланице ЕУ и НАТО које су довеле до ове хуманитарне катастрофе.

    СНП НАШИ и СРБСКИ ОБРАЗ захтевају хитну забрану насељавања мигранта у Србији, подизање заштитних зидова око најкритичнијих места и организовање возова и аутобуса који би мигранте превозили до границе са Хрватском, која је чланица ЕУ и надалеко позната по свом хуманизму.

    Нека Хрватска сад докаже своје „еуропејство“!
    http://srbin.info/2015/08/25/migrante-u-zagreb-svi-na-protet-protiv-naseljavanja-400-000-azilanata-u-srbiji/

  6. Varagić Nikola каже:

    Душан Пророковић: Будимо људи, не дижимо зидове

    Ово јесте тешко решиво питање за Србију. Али, шта ћемо постићи подизањем зидова?

    У много пута цитираној, али и од стране разноразних фалсификатора и смутљиваца злоупотребљаваној изјави, патријарх Павле је рекао: „Будимо људи (штоно неко рече) иако смо Срби!“ Патријарх је тада говорио о злочинима, идејама „велике“ и „мале Србије“, ратним страдањима и несрећама. Његовом закључку је претходила реченица: „И кад би требало да се одржи последњи Србин, ја да сам тај последњи Србин, а да се одржи злочином – ја на то не пристајем; нека нас нестане, али да нестанемо као људи, јер нећемо онда нестати, живи ћемо отићи у руке Бога живога.“

    Није прошло пуно времена од почетка „мигрантске кризе“ на Балкану, а на друштвеним мрежама се већ завртео предлог како би и Србија требало да подиже зид. Ваљда према Македонији. Па да онда спречимо даље уласке Сиријаца, Ирачана, Курда, Либијаца, Суданаца у земљу. Проћи ће још мање времена, живи били па видели, а ово ће постати и политичка платформа какве партије, можда чак и једна од кључних тема на изборима (јер, исто се дешава и у другим европским земљама). Иако се већи број званичника Србије потрудио да демантује шефа парламентарног одбора за одбрану и безбедност, који је рекао како се у ЕУ размишља о изградњи „прихватног центра за 400.000 азиланата“ на територији Србије, генерал Момир Стојановић је у једној процени сасвим у праву: ако се настави овим темпом, до лета 2017. године ће преко Србије прећи (или ће неки у њој и остати) нешто испод пола милиона миграната. Међутим, пошто долази до нове дестабилизације на Блиском истоку, како обавештавају немачки медији, може доћи и до покретања нових, већих „мигрантских таласа“. Тако се лицитира са још милион, два, чак три – нових азиланата који ће преко Балкана наступати ка континенталној Европи.

    Ово јесте тешко решиво питање за Србију. Али, шта ћемо постићи подизањем зидова? Прво, мање важно, то би било чисто бацање пара. Када се говори о функцији зидова, ни онај направљен на делу америчко-мексичке границе није донео неки велики резултат у заустављању миграната. Чак и када би се поставио зид према Македонији, шта би спречавало мигранте да улазе у Србију преко Бугарске, или да из Македоније прелазе на Косово… А зидови се не могу свуда постављати. За Европу би само један зид био делимично функционалан, а то је онај који би желели да саграде Бугари: ка Турској. Мада је и то упитно, пошто све већи број миграната долази преко грчких острва. Какав зид, каква војска може да задржи милион људи?

    Друго, што је много важније, јесте морална димензија овог питања. Да, како се то помиње у многобројним извештајима, међу мигрантима има и припадника неких радикалних група, има и шверцера и другог башибозука, али су то изоловани случајеви. (На крају, обавештајне службе и безбедносни апарат су плаћени да се тиме баве.) Највећи број људи које већ месецима гледамо како пролазе кроз нашу земљу су несрећници, побегли од ратних страхота, бескућници, који више немају где да се врате. Нису они криви што су доживели личне драме и нису својом вољом почели да се потуцају по свету. Не смемо да им постављамо зидове. Ако већ, обрвани сопственим проблемима, не можемо да им помогнемо, не треба ни да им одмажемо. Што нам рече патријарх пре две деценије: „Будимо људи!“

    Неко ће питати: како ћемо овај проблем решити? Пола милиона или више миграната је изазов, можда чак и претња. У првом кораку покушати једноставно: променом политике. О томе се, на сасвим другачији начин него до сада, мора разговарати са евробирократијом и кључним земљама ЕУ. Не сме им се само повлађивати и безрезеревно подржавати све што предлажу. Они су направили проблем, нека га сада и решавају. Није Србија свргавала Асада, дестабилизовала Египат и бомбардовала Либију. Такође, мигранити не само да излазе из Србије ка ЕУ, они код нас и долазе из ЕУ (Грчке или Бугарске). Према томе, ЕУ је дужна да их збрине, или да на други начин помогне Србији. Дужна! Око тога нема преговора. То је пут решавања проблема. А не подизање зидова. Будимо људи. Колико смо данас људи, толико ћемо и заслужити у будућности.

    (Вечерње новости, 24. 8. 2015)
    http://stanjestvari.com/2015/08/25/%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-

  7. Varagić Nikola каже:

    Синод СПЦ: Указујмо свестрану помоћ прогнаницима

    Свети Архијерејски Синод, на својој јучерашњој седници примио је с одобравањем извештај Човекољубља, Добротворне фондације Српске Православне Цркве, о његовом помагању мигрантима у нашој земљи од првих дана њихове појаве до дана данашњега.

    Наиме, у сарадњи са Комесаријатом за избегла и расељена лица, као и са својим иностраним партнерима, Човекољубље дели помоћ у храни, хигијенским средствима, пакетима за бебе, средствима за дезинфекцију, контејнерима са туш кабинама, са тоалетима итд. Као што је чинило Човекољубље и Црква уопште прошлих деценија са десетинама и стотинама хиљада домаћих избеглица и расељених лица, са истом љубављу и жртвом то чини Црква и са свим страдалницима из Сирије и Ирака, као и неких других држава са Блиског истока, Азије и Подсахарске Африке. Поневши недавни крст страдања, патње и прогона сопственог народа мање више од истих узрочника, Црква саосећа и са овим новим бескућницима са Истока. При томе позива државне власти да им указују свестрану помоћ, а народ да им отвори своје срце и душу.

    Уз то молимо се Богу да уразуми саможиве моћнике са Запада као и узрочнике братомржње и грађанских ратова на Блиском истоку да већ једном престану са нечовечним насиљем а тиме и са прогонима несрећних народа са њихових вековних огњишта. Посебно се молимо за Божју помоћ тамошњој нашој браћи хришћанима, први пут у двохиљадугодишњој историји на такав начин уништаваној и лишаваној својих вековних светиња.

    За указивање и прикупљање помоћи прогнаницима, на путу од Прешева и Зајечара до северних граница Србије обраћати се свештеницима тих места, као и Човекољубљу (tel/fax: (+38111) 36 72 971, 30 65 445, e-пошта: beograd@covekoljublje.org).

    Из канцеларије Светог Синода

    (СПЦ/Светосавље, 27. 8. 2015)
    http://stanjestvari.com/2015/08/27/%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D0%BF%D1%86-

  8. Varagić Nikola каже:

    Александар Павић: Следећа фаза избегличке кризе – „Остајте овде“!

    Само зато што си параноидан, не значи да ти не раде о глави – гласи цитат из култног романа Џозефа Хелера, „Квака 22“.

    „Параноични“, „ксенофобични“, „расисти“ и слични „кочничари“ нису морали дуго да чекају да би им се, очекивано, путем телевизије Б-92, пружио нови доказ да није баш све у њиховој „параноји“ кад је реч о „спонтаном“ људском таласу који је кренуо према нама и остатку Европе из подручја у којима је НАТО изазвао рат, масовну патњу, несрећу и уништење. За то се побринула „повереница за равноправност“, Бранкица Јанковић, која је у емисији „Кажипрст“ изговорила нешто што ће сигурно узнемирити многе духове, а и разбити многе наивне илузије у Србији у времену које нам убрзано стиже:

    „Треба размислити, понудити опцију да ти људи (односно мигранти-азиланти-избеглице – прим. аут.) остану у деловима Србије који су пусти. Ту би требало урадити селекцију, детаљну безбедносну процену, иако нико у овој фази не жели да остане у Србији, можда ће се то променити у некој новој фази,“[1] изјавила је „повереница“, додајући да би они могли да „допринесу нашем регионалном економском развоју“.

    Наравно они који нису подлегли мас-хипнози овдашњих медија нити бајкама напредњачко-социјалистичког намесништва нису изненађени овим „пробним балоном“. Напротив. Био је очекиван, мада можда не тако брзо. Но, очигледно је да се демографским инжењерима Србије – а и онога што је још остало од Европе – жури.

    Све је мирисало на то: Мађарска ограда-зид, која наилази само на празне вербалне „осуде“ ЕУ, бесомучна медијска кампања медија у Србији о императиву „хуманости“ према несрећним људима и нашем „традиционалном гостопримству“ (што би било умесно када се не би сервирало на тако једностран и агресиван начин), осуда свакога ко уопште доводи у питање владину политику „отворених граница“ и Вучићеве „добродошлице“ свима који долазе, пробни медијски балони о плановима за изградњу „прихватних центара“ за 400.000 избеглица-миграната-азиланата, одсуство државне стратегије ради чекања на „друге“ – на првом месту ЕУ – да формулишу своју „глобалну“ стратегију за ношење са проблемом, медијско-НВО сатанизовање предлога да се изгради погранични зид или ограда попут мађарске на граници са Македонијом…

    Добро је, ипак, што је „повереница“ овако рано иступила, јер сада постоји и опишљив доказ о правим намерама за Србију – за оне којима је он уопште и требао.

    Јанковићева је чиновник (чиновница?) прве глобалистичке власти у историји Србије, устоличене 27.7.2012, која ништа не ради без одобрења споља и „деливери јунита“ изнутра, тако да она сигурно не прича напамет, нити тек тако „гласно размишља“. Нема ни трунке сумње: то је у плану, то нам спремају. „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја,“ гласи 8. од 11 набројаних кључних тема са безбедносног форума у Братислави од 2.5.2000. према белешкама познатог немачког политичара Вилија Вимера.[2] А и из сопственог, ако је могуће. Док не нестане са мапе.

    Зато је дебата која је покренута у медијима око тога да ли треба дизати зид на граници са Македонијом од суштинске важности. Не зато што се очекује да ће глобалистички намесници у Немањиној 11 томе сами приступити, или чак смети да имају своје мишљење, већ зато што је то дебата из које може да се изроди неки нови импулс јавног и националног деловања.

    Питање, у ствари, није пуко питање зида или ограде – већ питање да ли ћемо уопште више икад чувати сопствене границе или не. Ако нећемо, односно ако су неки међу нама уљуљкани очекивањима да ће „свет да помогне“, да ће Србија увек да буде само „проточни бојлер“ за стотине хиљада, а можда и милионе који „бољи живот“ траже искључиво у земљама ЕУ, да ће нам се наша наводна хуманост – у виду безусловног прихватања људског цунамија који се на нас обара – некако „позлатити“ у некој ближој или даљој будућности, онда нам ипак дугују неке одговоре. На пример: шта ако се ништа од овога не деси? Шта ако „свет“ (под којим се подразумева политички Запад и међународне организације које контролише) не помогне – као што нам никада до сада није ни помагао, осим у делу који се тиче искључиво његових интереса, шта ако се у једном тренутку мађарска граница једноставно затвори, тј. постане веома тешко да се она пређе, нпр. услед распоређивања НАТО војске на границама, како предлажу чешки председник и премијер,[3] шта ако одједном будемо суочени са неколико стотина хиљада људи из потпуно другог поднебља и културе, који немају ни где да оду ни где да се врате, заробљених у Србији?

    Одговор је кратак: ако нас ова или слична догађања једноставно затекну – онда ће већ бити касно. И онда неће ни бити толико важно „ко је крив“.

    Нико у Србији, осим плаћених лобиста и агената, једноставно нема право на инертно очекивање ичег позитивног са Запада – а садашња власт и њени медији и „невладини“ посленици управо одатле чекају инструкције. Питање чувања границе се своди на једноставно питање: хоћемо ли државу или не? Хоћемо ли да се олако одрекнемо онога што су преци вековима бранили, градили, сањали?

    Граница се може утврдити и бранити. Како? Баш као што предлажу чешки председник и вицепремијер – војском. Као што се увек кроз историју и радило. Можемо ли се ми, односно Србија, одбранити? Наравно да можемо, ако постоји воља. И војска, права, српска, ослобођена од лудачке кошуље НАТО „реформи“, посвећена националном, а не неким апстрактним „глобалним“ интересима. Бугари и Мађари су решили да се бране, а и Македонци сигурно би, када би и Србија решила. Увести строг гранични режим, драстичне казне за илегалне преласке или оштећење границе, као што Мађари најављују.[4] Врло брзо би се за то прочуло – па би озбиљност на граници послужила и као средство одвраћања.

    И тек би тада, када покажемо да смо озбиљни у намери да бранимо сопствени погранични режим и поредак, као прву линију одбране државе – уопште и имали шансу да утичемо на оне који су ову хуманитарну катаклизму изазвали, да почну да је сами и решавају, сопственим средствима и памећу.

    Ми можемо, свакако, да преко наших граница пропуштамо оне који имају позивна писма родбине из западне Европе, или гаранције нових послодаваца, или гаранције пријема у неку западноевропску државу. Можемо чак и сами да одредимо број људи које би могли да трајно примимо (наравно, он би био релативно низак, а њихово насељавање би морало да буде такво да се не стварају гета). Можемо пуно тога – али тек у контексту глобалног решења које не би ишло на нашу штету, где би се одлуке доносиле на лицу места, на Блиском истоку и у Африци, како нпр. предлаже чешки вицепремијер Бабиш.[5]

    Али да ми једноставно, из „хуманих“ или било којих других разлога прогласимо општу „добродошлицу“ и отворене границе, „надајући се“ да ће све некако да испадне како треба – то је више него неозбиљно. То је руски рулет са државом и нацијом.

    Наше је да поново, после више година, поново утврдимо наше границе – тамо где је могуће (на Проклетијама не морамо баш одмах). И треба да се потрудимо да то постане прворазредна тема у Србији, као питање опстанка.

    А „свет“ (односно Запад), ако изроди неко за нас прихватљиво решење – одлично (ово је за оне који још верују у Деда мраза). Ако не – онда ћемо знати да смо учинили оно што је до нас, да би сачували оно што нам је од предака предато. Да се даље преда, а не наивно или јефтино прода.

    Опрема: Стање ствари

    (Фонд стратешке културе, 26. 8. 2015)
    http://stanjestvari.com/2015/08/26/%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1

  9. Varagić Nikola каже:

    Оливер Вуловић: Србија да буде трпељива према избеглицама јер јој смештају рат са исламом

    У ЕУ се води жустра расправа о томе да ли је она под навалом огромног броја избеглица из Сирије, Либије, Авганистана и Ирака на путу да изгуби „своју хришћанску душу“ или ће душу изгубити ако се према њиховим захтевима за азил буде постављала рестриктивно. Као и увек кроз историју, лицемерна Европа је претходно, много не размишљајући о души, хладећи петродоларским лепезама своје брежуљке подржавала САД и њене сатрапе у черечењу тамо неких Муамера, Садама, Омара и Асада.

    Одједаред, Европа се са оним што она мисли да се зове душа, али сада у носу, нашла у ситуацији да је много Мухамеда дошло подно њеног главног брега, за чије хлађење сада изгледа неће бити довољно ни петродолара ни евра а нити поменуте САД и сатрапи јој имају неку жељу да их Европи за те ствари дају. Дали су ономад колико треба Шиптарима са Косова и Метохије да у операцији „егзодус“ ураде малу генералну пробу овога што данас гледамо у много ширем обиму и са давањем је готово а и кроз слику америчког сукоба са Кином и Русијом све се више види да се пара, богме, и нема.

    Како је до сада и било, империје у паду су све радиле убрзано, па тако сада на пола операције стварања новог Блиског истока, америчко узнемиравање Медитерана је огромним убрзањем ушло у следећу фазу – демографско и културолошко ремећење целе Европе (финансијско је кренуло одавно).

    ПУТ ПРЕКО НЕПОСЛУШНИХ ЗЕМАЉА

    Америчке калкулације су јасне: што мање њен главни савезник на Блиском истоку оличен у Исламској држави буде имао противника, то боље по интересе САД а, ако се ти могући противници одлуче на повлачење и бежанију, и у тој бежанији као своју крајњу дестинацију изаберу Европу, тим по америчке интересе боље.

    Да ли ће због тога у Европи броја катедрала у односу на број минарета бити значајно измењен, то су за САД трице и кучине. У међувремену су САД објавиле да ће, онолике колике су, широкогрудо примити читавих три до пет хиљада избеглих са простора на којима њихова Исламска држава дивља, при том пазећи да никако не дира Израел.

    У последње време повремено веома непослушна православна Грчка и у истом смислу, али јачем интензитету, непослушна православна Македонија и одавно много непослушна православна Србија (послушне НАТО православне Бугарска и Румунија су поштеђене) су са становишта САД најдивнији могући избегличко-азилантски коридор, али и привремени простори за настањење маса ако се са савременом опсадом Беча буде морало успорити.

    Католичка Мађарска ће мало милости и одмора добити ако се ратосиља својеглавог Орбана. Та Орбанова политичка својеглавост, то јест његово виђење државног суверенитета онаквим како тај суверенитет треба у што већој мери и да изгледа је оно што је тренутно Србију спасило да САД на све јаче крике и јауке из ЕУ тренутну операцију премештања народа привремено не зауставе на Хоргошу и Келебији, и тиме нас уз већ постојећи косовски проблем коначно и дефинитивно удаве и уједно толико осакате да не можемо да подржавамо Републику Српску и у неком битном тренутку утичемо на догађања у Македонији и Црној Гори.

    Да ли је покретањем избегличких маса Америци Европа сама по себи и крајњи циљ? Не?

    Европа је Америци опет оно што је била и непосредно пре и за време Другог светског рата – жртвено јагње, онда Хитлеру а сада, као прималац великог броја ратних избеглица који беже испред Ел Багдадија. То је огледна ситуација за сличну, планирану кроз будуће америчко изазивање хаоса и крвопролића у државама Централне Азије (Узбекистан, Казахстан, Таџикистан), посебно долини Фергана (додати Киргизију), и тамошње покретање великих избегличких маса, али овог пута у правцу Русије, којој би се притом паралелно креирале нове буне у Ингушетији, Дагестану и Чеченији.

    СЛЕДИ РАТ МУСЛИМАНА СА САД И ИДИЛ

    У том смислу нису Американци престали да „креативно мисле“ и на кинеску провинцију Сикјанг, коју настањују већински Ујгури, муслимани, од којих је велики део у оружаном сукобу са централним властима у Пекингу.

    Како је некад Хитлер био замишљен као оруђе којим ће се срушити СССР, а он се отео англосаксонској контроли, па успут смандрљао целу Европу, тако су сада Ел Багдади и његова Исламска држава регионално оружје којим би Америка хтела да прекроји Блиски исток и дође до руског меког трбуха, али оруђе које већ сада показује повећање апетита, па у значајној мери ремети Европу и које ће једног дана урадити оно најцрње што се за Американце може десити – напасти Израел.

    Сејање фашизма по исламском свету није нека новотарија и запрепашћујућа појава. Памти се јерусалимски муфтија Мухамед Амин Ел Хусеини, који је, осим великог утицаја који је имао током Другог светског рата на муслимане Блиског истока и на енглеске муслимане, деловао и на овим просторима тако што је регрутовао муслимане из Босне, Рашке, Црне Горе и са Косова и Метохије у Ханџар дивизију, која је била саставни део немачке нацистичке Вафен СС и која је ратовала и под Стаљинградом.

    Искрени правоверни муслимани знају и виде шта Америка покушава да ради, па је у том смислу Миран Хусеин предложио сасвим супротан пут европским муслиманима – хидру – апсолутно напуштање Европе и потом склапање савеза са Румом (Новом Византијом-Русијом) у борби против још агресивније наступајуче англосаксонске неофашистичке инвазије на Иран, Русију и Кину.

    Због свега тога је за Србију и Србе веома важно да миграција од Исламске државе прогоњеног света преко наше територије прође што мирније и безболније због каснијег широког и веома крвавог фронта који ће освешћени муслимани имати са Америком и Исламском државом, а и ваљало би нам и да се неки дериват тих сукоба не одрази на наше просторе, где би нас англосаксонски фактор радо поново видео зараћене са муслиманима у окружењу.

    Нимало не ниподаштавајући све опасности које вребају као последице циркулације преко наше територије оволиког броја људи, ипак је важно да се подсетимо да нас није прогутала и из историје избацила онолика Отоманска империја и њена дуготрајна владавина, па је мало вероватно да нам тако нешто могу учинити сиријски, либијски, авганистански и ирачки муслимани на свом путу ка Европској унији, посебно ако останемо свесни своје национално-верске суштине, која за разлику од „европског хришћанства“, још увек не мора да брине за своју душу.

    (Нови стандард, 26. 8. 2015)
    http://stanjestvari.com/2015/08/26/%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80-

  10. Varagić Nikola каже:

    Nataša B. Odalović

    EU neće azilante, mi hoćemo EU

    Rada bih bila da mogu klicati premijerovim „uspesima“ glede ZSO. To je sporazum koji je Vučić potpisao sa Tačijem, o nekim novim modusima ili modelima za Kosovo. Avaj, sve sam pročitala. I da su neki Albanci ljuti i navodno prete kosovskom premijeru (piše „Informer“) Isi Mustafi. I da Srbi iz Mitrovice navodno slave, jer sporazumáshvataju valjda kao Vučić, koji je izjavio: „Ispunjene su sve tačke koje su stavljene pred nas. Verujem u nemačku reč, u nemačko slovo“. Vučić naime sada, kao su mu obećali, očekuje otvaranje poglavlja o pregovorima sa EU. Pa, zašto ne kličem?

    Ne kličem, jer ZSO ne razumem. Ukratko, da bismo razumeli šta je ZSO: Neka se premijer Vučić izjasni nacrta koje su precizne granice Srbije. Po tome će se ravnati i Srbi i Albanci sa Kosova, Merkelova parafirati, ali pre svega će građani Srbije znati gde žive. Ovako, interpretacije su opasno disperzivne, i ljudi strahuju šta će dalje biti. Da smo uobičajeno normalna zemlja, te granice i taj odnos, stav pravno zakucan, morao bi se znati pre početka otvaranja pregovora sa EU. Ne zato što je neko za ili protiv, molim lepo, nego zato što je to neki osnovni red.

    Drugi, ogroman problem, koji samo podstiče moju skepsu a u vezi sa prvim problemom, jeste pitanje ogromnog i sve većeg talasa ugroženih ljudi iz Sirije, Avganistana, Iraka, koji su samo hteli kroz Srbiju kao tranzitnu zonu na svom putu do EU, a onda ostali ovde.Sve znate. I da EU uglavnom ćuti na to što zemlje članice zatvaraju granice, podižu zidove, pucaju (?!) a ako treba, izvode vojsku… Samo sirotinjska Srbija čini suprotno. Bravo.Kratkoročno, to je lep gest. Prognanima uvek treba pomoći, stranci nisu nikakve urokljive“bule“ koje gledamo sa strahom. Stranci smo svi kad se nađemo negde drugde zato što moramo.

    To, međutim, ne znači da treba preterivati. Ne znači da krizu sa migrantima treba euforično rešavati, kao da smo najbogatiji na svetu, a stanovništvo nam, fakat, nema za osnovne potrebe. Slikanje krupnih kadrova ove nesretneá dece trebalo bi da je jednako nedopustivo, kao i kada novine objave sliku domicilnih maloletnika, sa zamračenim očima, ili nerazgovetnom fotografijom. Deca su deca. Ovako, problem azilanata sveo se, ili ide u tom pravcu, na deo predizborne kampanje, naravno da s decom svako voli da se slika „čika daje bonu, sendvič, ovo-ono“.

    Vrhunac pijanstva ove države, koja ništa ne pita građane, jeste i ideja poverenice Brankice Janković da se opustela sela Srbije nasele azilantima. Izvinite, da imam uslova, uzela bih nekoliko dece pod vlastiti krov i dala im hranu i krevet,ali da dajem ono što nije moje – čitava sela – inače ogromno bogatstvo Srbije, koja je država svojim slučajnim ili namernim odlukama lišila budućnosti, a sa selima i nas same, koji u gradovima sve teže živimo, na to ni ja ni poverenica Brankica nemamo pravo po Ustavu Srbije, niti po jednom pisanom i nepisanom pravu.

    Tekst stilski nespretne Natalije Dević bio je jedna neprihvatljiva strana gledanja na izbeglice, zbog rečenica kojima se ti ljudi omalovažavaju.Meni je najviše zasmetao pasus o jurodivim „bulama“ u burkama kojima smeta ovdašnja „razgolićenost“. Nedopustivo. Brankica Janković, koja, jer Vučić ne sme da izađe s takvom idejom, nudi naseljavanje delova Srbije azilantima, nije manje diskutabilna. Misli li neko o interesima države i budućnosti njenih građana?

    Treba li podići glas protiv onih država koje u ove nesrećne ljude pucaju, dižu zidove i slično? Treba. Treba li da budemo gostoljubivi i nežni prema njima? Da. Ali, MORA LI država da izađe sa rokom i rešenjem, ako je tačan podatak da na ovoliko, do zime stiže još 150.000 migranata, čim Mađarska završi izgradnju zida?

    Država mora da ima plan. Taj plan nije da se dopadnemo svetu koji je od ovih ljudi i napravio beskućnike, već da im pomognemo da se ovde ogreju i nastave kuda su i krenuli u zemlje EU? Ako oni tamo nisu dobrodošli, ako se u njih puca, koji ćemo krasni MI onda da otvaramo poglavlje i što bismo išli u taj nehumani svet koji ne prihvata unesrećene azilante, koji bi, da se pita Brankica, mogli biti srpski seljaci?

    Vučiću siđi sa oblaka, u pantalonama ili kako već. Samo siđi i rešavaj goruće probleme. Ne u ogledalu. Stvarno.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/eu_nece_azilante_mi_hocemo_eu.891.html?news_id=307086

  11. […] Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Ази… […]

  12. […] Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Ази… […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: