Никола Варагић: Европска унија између (нехришћанске) левице и деснице

 

Никола Варагић

 

 

 

Из текста говора који ће Џереми Корбин, лидер британских лабуриста, одржати на тему референдума о Европској унији:

“Као социјалиста одувек имам пробавне сметње са Европом. Њене темеље су 50-их година прошлог века поставили католички либерали и конзервативци, као одговор на национализме који су је уништили у светским ратовима. Европа никада није била левичарска или социјалистичка. И сада њоме управљају конзервативци из Европске народне партије чији представници контролишу Европску комисију, Европску централну банку и Међународни монетарни фонд.

…Ја сам убеђени интернационалиста и верујем да је Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду, од Палестине до Колумбије, него било који парламент, па и наш.

…Британија од Европске уније може да учи о обавезној радној обуци, регионалним инвестиционим банкама, друштвеном партнерству, јаким синдикатима и другим мерама јачања друштвене једнакости и сузбијања похлепе која покреће британску Конзервативну партију… Али без обзира на бројне резерве, свакако сам против непријатељског става према Европи који последњих година јача у Британији захваљујући конзервативцима, Укипу и таблоидним медијима.

…Лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ, јер оно подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима.“[1]

 

КОМЕНТАР:

 

Џереми Корбин тврди да су темеље ЕУ поставили “католички либерали и конзервативци“ и да “Европа никада није била левичарска или социјалистичка“, тврди да “и сада њоме управљају конзервативци из Европске народне партије“. Међутим, Корбин као “убеђени интернационалиста“ верује да је “Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду него било који парламент“, и да “Британија од Европске уније може да учи о обавезној радној обуци, регионалним инвестиционим банкама, друштвеном партнерству, јаким синдикатима и другим мерама јачања друштвене једнакости и сузбијања похлепе“. Зато је Корбин “против непријатељског става према Европи“ и зато “лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ, јер оно подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима“. Дакле, ако “Европа никада није била левичарска или социјалистичка“, како је онда “Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду него било који парламент“, односно, да ли би левичари урадили мање за “људска права и међународну правду“ да је Европа (само) левичарска? Другим речима, зашто левичари нападају либерале и конзервативце, где је разлика између њих, ако Европском унијом управљају конзервативци, а левичар Корбин тврди да “Британија (у којој су на власти конзервативци) од Европске уније може да учи“, тј. ако левичар Корбин брани ЕУ зато што “ЕУ подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима“?

 

***

 

Из одговора Јове Бакића на текст Мише Ђурковића „Левица и глобални тајкуни”:

“Колега Ђурковић не види да је левица по дефиницији антикапиталистички усмерена и да је то суштински супротставља свим десничарским струјама: од фашизма, преко конзерватизма и либерализма до десне, односно блеровске социјалне демократије.

…Имајући у виду да колега Ђурковић сматра трагедијом чињеницу да се догодио епохални пад хришћанства, то јест аристократско-црквењачког феудалног друштва, у којем је оно једино уистину владало, започет 1789, а настављен 1917, 1945. и 1968, може се претпоставити да он жали за прохујалим добом.

…Потписник ових редака никада није био члан Трилатералне комисије нити лично нити посредством међународне невладине организације Ист-Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Наиме, поменута НВО није „овдашњи огранак Трилатералне комисије”, како сасвим погрешно сматра Миша Ђурковић, већ је организација која се залаже за што боље везе Запада и Истока, те што бољи положај Србије у глобалном друштву… Уистину, добродошли су сви левичари, па и социјални либерали који виде капиталистички безизлаз, да нађемо најмањи заједнички називник у борби против капитализма, а Борко Стефановић и српска левица заиста гаје присне везе, и њима се диче, с Ђурковићу омраженима Џејмсом Корбином и Алексисом Ципрасом. Радимо на међународном умрежавању, а не на националистичком затварању у себе, презрених, понижених и увређених. У њих спадају не само радници и незапослени, избеглице и ЛГБТ особе, како пре неколико дана на Паради поноса надахнуто, следећи Розу Луксембург, рече Марија Перковић, већ и пензионери, студенти, наставници, лекари, уметници, новинари и сељаци.“[2]

 

КОМЕНТАР:

 

Фашиста Мусолини је био (и) социјалиста. Либерал Џ. С. Мил је био делом и социјалиста. Дугогодишњи лидер лабуриста Тони Блер је и даље левичар (хришћанин свакако није).

Ако се догодио “епохални пад хришћанства“, а Европску унију стварају и њом управљају “католички либерали и конзервативци“, да ли су либерали и конзервативци  – хришћани? Колико имају везе са хришћанством[3]? За левичаре попут Корбина и Бакића, таква ЕУ је добар пример и зато они нису против ЕУ, зато они желе да њихове државе остану или уђу у ЕУ – док се боре против хришћанства.

И Корбин и Бакић су за ЕУ, и један и други су интернационалисти. Бакић је и члан империјалистичке организације Ист-Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Да ли је то чудно? Чудно је само онима који не знају шта је социјализам и како је настао.

 

***

 

Из књиге “Империја“, аутори су левичари Мајкл Харди и Антонио Негри:

“Ми одлучно тврдимо да је изградња Империје корак напред… Ми тврдимо да је Империја боља на начин на који је Маркс тврдио да је капитализам бољи од ранијих друштвених формација и начина производње.

…Конвенционалне норме телесних и сексуалних односа између и унутар полова све су отвореније за проблематизовање и преображаје. Тела се и сама преображавају и мутирају како би се створила постхумана тела. Први услов овог телесног преображаја јесте свест да људска природа ни у ком погледу није оделита од природе у целини, да не постоје круте или нужне границе између људског и животињског, између људског и машине, мушког и женског пола, итд; то је свест да је и сама природа један вештачки простор отворен за све новије и новије мутације, мешања и хибридизације… Вољи да се буде против заиста је потребно тело које је потпуно неспособно да се потчини команди. Њој је потребно тело које је неспособно да се прилагоди породичном животу, фабричкој дисциплини, правилима традиционалног полног живота, итд. (Ако откријете да ваше тело одбија ове ‘нормалне’ модусе живота, не очајавајте – реализујте свој дар!)… Ново тело мора да буде способно да ствара нов живот.“[4]

 

КОМЕНТАР:

 

У последња два месеца овим темама бавио сам се, на више начина и различитим поводима, у три текста. У првом тексту, указао сам да између (савременог, неолибералног) капитализма и социјализма нема великих разлика у културном смислу, што се тиче начина живота либерала, конзервативаца и левичара. Разлике су све мање и у економском смислу. Тако је још од Маркса који је сматрао да се капитализам, пошто је у историји одиграо револуционарну улогу (између осталог и по томе што је олакшао задовољавање људских потреба), мора критиковати иманентно, тј. снагама критике коју је сам произвео.[5]

У другом тексту, навео сам најновији пример како левица критикује капитализам иманентно, тј. како се Грчкој (левичарима из Сиризе) препоручује да не излази из еврозоне: „Одговор критичарима: Избор никада није био грегзит или капитулација. Постоји трећа опција: останак у еврозони, вођење герилског рата против ње и стрпљиво заузимање стратешких положаја“ – пише левичар Славој Жижек… Важно је сачувати „доминантну културу“ Европе, која се мора критиковати само снагом критике коју је сама произвела, да би се унутар ње заузели „стратешки положаји“.[6]

У трећем тексту, писао сам о томе како се држава, на чијем су челу конзервативци (десничари, радикали, “хришћани“, фашисти), потчињава левичарима, односно, како спроводи оно што су жеље и циљеви Корбина, Бакића, Харда и Негрија, а по налогу Европске уније (Империје). Дакле, написао сам да су ове године, пошто је било „политичке воље“, пошто је држава стајала иза организације, а полиција радила свој посао, две параде поноса одржане без проблема. Пошто је сада држава, тј. полиција на страни „геј лобија“, сада „геј лоби“ држи полицијски пендрек у својим рукама и може да спроводи насиље. То сигурно, у почетку, не би било физичко насиље, али може се очекивати нефизичко – на пример, кроз насилне промене у систему образовања и васпитавању деце, без сагласности већине родитеља… Тоталитарна држава је одувек могла да ради шта хоће. То може и сада када је води „геј лоби“. Зато је сада, када иза себе имају и државу и медије, све на „геј лобију“ и ЛГБТ заједници – да ли ће се за своја права борити поштујући права већине и права деце, или ће кренути да насилно спроводе „друштвени инжењеринг“ и „промену свести“ стварајући „новог човека“ (нову породицу) према својој мери.[7]

 

Закључак (у најкраћим цртама):

 

Левичари су, колико и неки десничари (свако на свој начин), уграђивали принципе еволуције у друштвене теорије. Неолибералан капитализам настаје унутар либералне економије западног света, а “уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“ (др Биљана Стојковић). То је разлог зашто се демократија претворила у демонократију, то је разлог зашто је дошло до дехуманизације и настанка “психологије без душе“, то је разлог зашто се либералан капитализам претворио у неолибералан капитализам (у царство похлепе и разврата).

Капиталисти који стварају потрошачко друштво одбацују “моралну вредност аскезе“ на исти начин на који је одбацују и левичари, који се боре против потрошачког друштва. Када духовне потребе нису изнад чулних потреба, када се не разуме смисао аскезе и поста, које су то, онда, како је некад од стране комуниста најављивано, “нове потребе које грађански свет не може ни да слути“, због којих социјалистичко “друштво релативне оскудице“ неће бити савладано “отвореношћу за вештачке потребе“ (које савремени капитализам ствара)?

Љубитељи капитала (они којима је профит и уживање испред свега) су они који теже задовољавању чулних потреба, “фаустовској тежњи ка пуноћи живота“ (али и ега и сујете). То је “тајна“ веза између левице, тачније социјалдемократије, и капитализма. У комунизму улогу капитала играла је функција у партији. Што је функција виша, више хедонизма. Председник СФРЈ, маршал Ј.Б. Тито живео је као француски краљ Луј XIV. “Укидање капитала“ или “укидање односа рада и капитала“ (Енгелс) ту ништа није променило. У капиталистичким друштвима, где ипак постоји (неко) тржиште и (нека) конкуренција, плурализам, дошло је до економског раста (већина обичних људи, радника, не живи у економској оскудици), али не и до друштвеног прогреса, превазилажења постојећих људских односа. “Социјалистичко самоуправљање“ није водило “укидању друштвених основа егоизма“. Од капитализма се то није очекивало и не очекује, пошто капитализам подстиче “егоизам потреба“, а неолибералан капитализам промовише етички егоизам.

Модерни левичари сматрају да је дошло до превазилажења постојећих људских односа, јер је одбачена хришћанска традиција, догодио се “епохални пад хришћанства“ (Бакић), а као нове потребе прихватају се вештачке потребе – левичари сада намећу вештачке потребе, бришу се и границе између човека и машине, а не само човека и животиње – “сама природа је један вештачки простор отворен за све новије и новије мутације, мешања и хибридизације“. Сада треба решити како да “ново тело буде способно да ствара нов живот“. Зато је “изградња Империје корак напред“ (Хард/Негри), зато треба “стрпљиво заузимати стратешке положаје“ (Жижек), зато “лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ“ (Корбин).

 

Зато Свети Оци сматрају да главни узрок брзог и неразумног одушевљења људи антихристом лежи у одсуству духовног разума у њима и њиховог потпуног погружења у плотско (телесно) стање.

 

______________

[1] Џереми Корбин: “ЕУ референдум“ (Social Europe, 27.09.2015.) Превео Ђорђе Томић, Пешчаник.нет, 30.09.2015. http://pescanik.net/eu-referendum/

[2] Јово Бакић: “Левица, понижени и увређени“, (Политика, 26. 9. 2015) Стање ствари, 26.09.2015. http://stanjestvari.com/2015/09/26/%D1%98%D0%BE%D0

[3] Какво је стање у САД може се видети и из овог текста Патрик Бјукенен: САД и Римокатоличка црква победили СССР, сада уступају место Путину и православљу, Стање ствари, 30.09.2015.

[4] Мајкл Харди и Антонио Негри: “Империја“, Игам, Београд, 2005.

[5] Никола Варагић: Између дарвиниста и креациониста, Стање ствари, 24.08.2015.

[6] Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу, Стање ствари, 10.09.2015.

[7] Никола Варагић: Друга страна „успешно“ одржане геј параде, Стање ствари 22. 09. 2015.

_______________

Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу

Стање ствари, 10.09.2015.

Личност је, по Марксу, “тоталитет друштвених односа“. Каква личност настаје у друштву у коме нема хришћанске љубави према другом, другачијем, незнанцу и (класном) непријатељу, у коме је “човек човеку вук“, у коме је све или лична корист (ближњи је онај од кога имамо корист) или општа корист (обичан човек је само појам или број – “систем је све, човек је ништа“, док најјачи, најпаметнији, најлукавији, најсебичнији, најпокваренији, “изабрани“… личну корист маскирају или отворено намећу свима, тј. слабијима, потчињенима и глупима, као општу корист), у коме је добро – оно што задовољава било какве потребе, било ког појединца – истина? Личност која је тоталитет таквих друштвених односа, спроводи тотализацију стварности, спроводи “позитиван“ програм измене стварности, верујући да укида постојеће ограничености. “Револуционарна људска делатност“ није довела до “превазилажења постојећих људских односа (постојећих облика и односа стварности)“.

Зато је Св. Јустин Ћелијски овим речима одговoрио комунистима који су га пратили и прогонили: “Неприродно је хтети да се од старог типа људи створи ново друштво. А истина је у овоме: само се од обновљених, од нових људи може образовати ново друштво. Природни закон: братство се ствара само од браће. Треба најпре људе преобразити у браћу, па тек онда захтевати од њих братство“.

***

Европски човек је кренуо путем човекобоштва, путем гордости. Тако се људи не могу преобразити у браћу. Зато хришћанско (православно) човекољубље није исто што и хуманистички алтруизам. Хришћанско (православно) родољубље није исто што и нехришћански национализам. Хришћанска (православно) саборност није исто што и левичарски колективизам (или солидарност). Царство Божје није исто што и левичарско “бескласно“ друштво, или либерално “отворено“ друштво. “Културни“ аскетизам није исто што и духовни аскетизам.

Европски човек ствара културу, уређује друштво и утиче на природу, али није победио земаљски закон природе, није победио закон егоизма. Према “закону свог Ја“ мења и природу и друштво. Уређује свет, који није победио; жели да влада над природом, која га држи у својој власти – мисли да је изнад природе, а њиме управљају нагони, има обично око… Европски човек верује да је спознао “објективне могућности“ (знања иза чињеница) и на основу те спознаје ствара вредносно суђење (нормативни хуманизам).

Поред нормативног хуманизма ствара и “расистички хуманизам“. Хуманисти се залажу за “хуманитарне“ интервенције, за “позитиван“ програм измене стварности у “примитивним“ друштвима, али нису спремни да се хумано односе према избеглицама из Азије и Африке, неће да прихвате избеглице за које је војна интервенција Запада негативан програм измене стварности. Када Сартр пише да су “други пакао“, док ужива у благостању које је Европи донела колонизација других континената, колико је (био) искрен када пише да је “боље бити домородац у часу најгоре беде, него бивши колонизатор“, да ништа међу Европљанима “није доследније од расистичког хуманизма“, или када описује Европу као “гојазни и бледи континент“ који “запада у нарцизам“? Зашто није отишао у неку комунистичку или афричку државу да живи? Сартр је, несумњиво, био велики хуманиста, али овде је питање какви су (необожени, обезбожени) хуманисти генерално: ако се све врти око ега, ако је други човек пакао, како се онда ствара братство – не само од људи исте расе, већ и од људи различитих раса и како “човек постаје човеку највиша потреба“? Како стићи “до урбаног без ‘центра’ и ‘периферије“’?

Када чешки председник Милош Земан, као левичар, оде на прославу антифашизма (победе над фашизмом) у Москву (где су гости били углавном из Азије и Африке, дакле неевропског порекла), а потом се залаже да се Европска унија затвори за избеглице, тј. за људе друге расе и вере, колико је он заиста антифашиста? Поводом досељавања избеглица из Азије и Африке у Европу, словеначки философ и левичар Славој Жижек сматра да “толеранција не може да буде решење: ‘Зато као левичар кажем да се морамо борити за сопствену доминантну културу“’[1]. Зашто левичари толико критикују бившег председника Чешке и десничара Вацлава Клауса, чију петицију против избеглица подржава и садашњи председник и левичар Земан[2]? Зашто левичари толико нападају мађарског председника и десничара Виктора Орбана? Зар и он не брани исту доминантну, хуманистичку и фаустовску културу Европе? Да ли они само говоре оно што председници, премијери или канцелари, великих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и Италије неће или не смеју јавно да кажу? Шеф посланичког клуба Социјалдемократске партије у Бундестагу Томас Оперман, дакле левичар, захтева од Мађарске да задржи избеглице, да их не пушта у Немачку и наглашава да је “река људи која се овог викенда слила у Немачку био изузетак од правила“[3]. Зар и државе Нато алијансе, које су водили или које сада воде левичари, не учествују у “хуманитарним“ интервенцијама широм света?

Да ли у “хуманитарним“ интервенцијама Нато алијансе, иза којих стоје и десничари и левичари, има било чега хришћанског? Да ли у неприхватању избеглица које беже након тих интервенција има било чега хришћанског? Попут левичара Славоја Жижека, и француска десничарка Марин Ле Пен брани “доминантну културу“ Европе. И Жижек и Ле Пен нападају империјалисте, критикују “хуманитарне“ интервенције, али и избегавају одговорност – када треба да прихвате избеглице, онда кажу да Европа није крива, онда нису толерантни и бране “доминантну културу“, иако државе ЕУ у оквиру Нато нападају друге државе и чине милионе људи избеглицама, док се богате на њихов рачун. Извлаче богатство из тих држава и пребацују на Запад, где сви (и наводни антиимперијалисти) имају користи од тога, а онда нису спремни да издвоје новац за збрињавање избеглица: “Популарна француска лидерка с крајње деснице Марин Ле Пен изјавила је како се фотографија мртвог сиријског дечака користи да би се Европљани ‘осећали кривим“’[4]. (Исто тако ни САД, на чијем је челу левичар/демократа, човек из црне расе, не преузимају кривицу/одговорност, остављају ЕУ саму, иако је војска САД предводник у свим нападима.[5])

Да ли је хришћанска култура доминантна култура Европе? Како они који бране нехришћанску доминантну културу могу да бране “хришћанску Европу“[6]? Ако је Европа заиста хришћанска, и ако су у праву они који на то сасвим оправдано указују, зашто су на власти и одакле толика моћ онима који плански насељавају Европу са муслиманима да би до краја избрисали сваки траг “хришћанског идентитета“ Европе?

***

Против капитализма и дехуманизације неуспешно се боре левичари који капитализам критикују иманентно, који, попут (нео)либерала, више немају никакве везе са хришћанском традицијом. На пример, када левичари подигну “сексуалну револуцију“, капиталисти од свега тога направе индустрију секса, у којој раде и чији су потрошачи некадашњи револуционари.

Најновији пример како левица критикује капитализам иманентно, тј. како се Грчкој препоручује да не излази из еврозоне: “Одговор критичарима: Избор никада није био грегзит или капитулација. Постоји трећа опција: останак у еврозони, вођење герилског рата против ње и стрпљиво заузимање стратешких положаја“ – пише левичар Славој Жижек^[7]. Саветује Грчкој (левичарима из Сиризе) да не излази из еврозоне, већ да се изнутра бори. Сад, како би то изгледало и какве су шансе да Грчка остане у еврозони и истовремено води герилски рат (дакле, да је не избаце из еврозоне), посебно је питање. Док се не пронађе одговор на то питање, и док траје криза са избеглицама из Азије и Африке, важно је сачувати “доминантну културу“ Европе, која се мора критиковати само снагом критике коју је сама произвела, да би се унутар ње заузели “стратешки положаји“.

Европски човек верује да је раса господара. Зато су “расистички хуманизам“ и “биолошки детерминизам“ међу измима који чине “доминантну културу“ Европе. Европа није више (ако је икад то и била, ЕУ свакако није) “хришћанска тврђава“.

Изводи из нових делова Промене свести који ће ускоро бити објављени

______________

[1] Jakob Augstein: “Доминантна култура“, Пешчаник, 04.09.2015. http://pescanik.net/dominantna-kultura/

[2]  “’Та иницијатива садржи исте идеје о којима ја све време говорим. Мислим да се у томе са Вацлавом Клаусом слажем’, казао је данас Земан новинарима током посете Кине“, Бета/Факти, 06.09.2015.

[3] “’У овом моменту је тако: Мађарска је обавезна да преузме и задржи избеглице’ – рекао је Оперман, подсећајући Мађарску на сопствене обавезе. Овог викенда је у Немачку, пре свега, на железничку станицу у Минхен, стигло око 20.000 избеглица из Мађарске, а до краја дана се рачуна да ће доћи укупно десетак хиљада. Да би се Минхен који на апсолутном лимиту, како поручују из тог града, мало растеретио, из Аустрије су преусмерена два воза са по 500 избеглица за Дортумнд и Нојминстер, јављају немачки медији“, Тањуг/Блиц 07. 09. 2015.

[4] Танјуг/Б92, 06.09.2015.

[5] “Бивши британски министар спољних послова и директор Међународног комитета за спасавање, Дејвид Милибанд, позвао је САД да покажу ‘ону врсту вођства коју је Америка показивала у таквим питањима’ у прошлости. ‘САД су увек биле лидер у распоређивању избеглица, али 1.500 људи током четири године је тако мали допринос у решавању хуманог аспекта овог проблема’, рекао је Милибанд за тв мрежу АБЦ. Портпарол Стејт департмента Џон Кирби у интервјуу за Ројтерс није, међутим, дао назнаке да ће САД знатније повећати број миграната које ће примити“, Танјуг/Б92, 06.09.2015.

Међутим, многи замерају и Великој Британији да не помаже довољно и да не прихвата већи број избеглица које су у камповима у Турској, Либији и Јордану, или су стигле до Грчке, Италије, Шпаније, Србије, Мађарске… све до Немачке, у коју највећи број њих иде.

[6] Зато греши и турски премијер Ахмед Давутоглу када у ауторском чланку за немачки лист „Франкфуртер Алгемајне Цајтунг“ пише: „Европа има један згодан рефлекс да пребацује проблем избеглица на леђа Турске и да гради хришћанску тврђаву Европу“. Тврђава Европа се гради, али (више) није хришћанска тврђава.

[7] Славој Жижек: “Грчка апокалипса“, Пешчаник, 06.09.2015. http://pescanik.net/grcka-apokalipsa/

Никола Варагић: Чињенице у вези кризе са избеглицама

Никола Варагић

 

 

Србија дневно на избеглице из исламског света троши 20 000 евра. То је око 600 000 евра месечно.

У Србију дневно улази по неколико хиљада избеглица, по особи остављају у просеку по 50 евра дневно (на пример, карту за аутобус од Прешева до Шида сада плаћају 20 евра, неко не плаћа уопште, али неко иде таксијем и остави много више од 50 евра, затим купују воду и храну…). Ако дневно уђе 3 000 избеглица, и оставе у просеку само тих 20 евра за аутобуску карту, то је 60 000 евра дневно или 1 800 000 евра месечно. Дакле, три пута више новца остаје од избеглица него што држава даје (а и тај новац остаје у Србији). Поред државе, хуманитарну помоћ деле и стране организације (и ту новац долази у Србију), или грађани који донирају свој новац, храну и осталу помоћ (попут Београђана који су долазили у парк поред аутобуске станице, или власника млекара из Прешева и Новог Пазара који донирају своје млеко).

Избеглице имају новац зато што су неки од њих пре рата били богати људи, неки су припадали средњој класи и имали уштеђевину, неки су радили уз пут и тако ишли од државе до државе, некима (то је можда и већина) новац шаљу рођаци са Запада код којих и иду, а свакако да има и оних који су плаћени од неких исламских организација, али су такви мањина. Већину чине обични људи који беже од рата, диктатура и сиромаштва.

Избеглице које пролазе кроз Србију не желе да остану у Србији, циљ им је да стигну до Немачке.

***

Немачка је подељена по питању избеглица.

У Немачкој живи 45 милиона радно способних становника, док ће их према проценама 2050. бити 29 милиона. “Каква је само горка иронија то што ратови којима је западна политика опустошила Блиски исток и сиромаштво које је проузроковала у Африци утажују највећу демографску глад остареле Европе. Сами смо изазвали миграције које су нам преко потребне“ (Jakob Augstein). Према студији Фондације Бертелсман, наредних неколико деценија ће Немачкој бити неопходно да прими између 276.000 и 500.000 миграната годишње уколико жели да одржи актуелни стандард живота и економски напредак. “Мигранти су велика прилика за Немачку и могли би да буду покретач следећег немачког економског чуда“ – Дитер Зетше, извршни директор компаније Дајмлер. Зетше је поздравио је долазак избеглица у Немачку, зато што ће мигрантска криза имати позитиван учинак на европске компаније. Он је подржао изградњу смештаја за избеглице, и понудио посао високо квалификованим радницима у Дајмлеру, који производи Мерцедес-Бенц, а неквалификованим образовање. Немачка компанија из Берлина одбила је да прода бодљикаву жицу Мађарској, када је Мађарска почела да подиже ограду на граници са Србијом. Дакле, крупан капитал, немачки капиталисти, желе избеглице, потребна им је радна снага. Канцеларка Немачке је за прихватање избеглица. Ту политику, односно канцеларку, подржава и крупан капитал. Они владају у Немачкој.

Са друге стране, дошло је до пораста расизма. Све је више Немаца и осталих Западњака који траже да се заустави сеоба народа, да се избеглице не примају. Наднационалној елити Запада и капиталистичкој елити Немачке одговара долазак избеглица, јер тако добијају јефтинију радну снагу, а слабе хришћански идентитет. То ће водити заоштравању односа унутар Запада, између националиста и интернационалиста у свакој држави појединачно, затим између националиста из различитих држава. Ово сам написао 10. августа у тексту “Крај ‘новог светског поретка’, настанак новог светског поретка“ (док још није било кризе на границама између Аустрије и Немачке, Аустрије и Мађарске, Мађарске и Србије, Мађарске и Хрватске, Словеније и Хрватске и раздора унутар ЕУ поводом квота за прихватање избеглица): “Након изградње ограда за емигранте (зида ка спољњем свету) које гради све више држава Запада, стварајући ‘тврђаву Запад’, неће бити слоге унутар те тврђаве – између држава Запада ће се стварати идеолошке, економске и етничке ограде (зидови). Наднационалној елити Запада, која управља мултинационалним банкама и корпорацијама, одговара једино неолибералан капиталистички поредак (део те елите су и либерални левичари који теже стварању светске социјалистичке државе). Стварање ограда (баријера за слободан проток робе, капитала и људи) унутар Запада, а затим између Запада и других делова света, угрожава тај поредак, отежава стварање светске владе. Делује да наднационална елита Запада дугорочно не може да издржи притисак, и да ће доћи до националистичког таласа, који ће у неким деловима Запада завршити у нацифашизму“.

У Немачкој конкретно, сада се води сукоб између крупних капиталиста којима треба радна снага и већине из немачког народа која не жели да прима у већем броју људе друге вере и расе. Међу политичарима има оних који заступају капиталисте који желе да приме избеглице, као и оних који заступају део народа који је против прихватања избеглица (унутар тог дела биће све више популиста који ће заступати екстремисте, расисте…). Како ће се немачка елита и немачки народ договорити, ко ће да попусти, а ко да радикализује своју борбу, остаје да се види.

Мађарска сада слуша и једне и друге. Из Немачке стижу наређења да се прихватају избеглице и упућују ка Немачкој, али и да се подигне зид и заустави пролазак избеглица ка Немачкој. Немачка политика је тренутно схизофрена. Какав је онај који следи такву политику, ко слуша схизофреника?

***

Виктор Орбан је био стипендиста Сорош фондације. Сорош му је платио одлазак у САД на обуку.

Орбан (Фидес) је водио кампању да Мађарска уђе у Нато.

Орбан је прво био либерал. Сада је анти-либерал.

Мала дигресија: Вучић је некада био оно што је Орбан данас. Орбан је данас оно што је Вучић био као радикал. Увек су били популисти и говорили оно што већина жели да чује у том тренутку. И Орбан и Вучић владају аутократски, за све се питају, најближи сарадници, који су највећи послушници, заузимају сва важна места у држави и привреди. Унутар своје државе владају као мали дикатори, а у суштини су вазали, послушници Немачке и САД. Да би то сакрили, али и задржали мало поноса и независности, обојица одржавају добре односе са Русијом. (крај дигресије)

Фидес је по доласку на власт укинуо прогресиван порез на доходак грађана, који је замењен јединственом стопом од 16%, док је порез на додату вредност повећан на 27%, што оптерећују животни стандард људи са ниским примањима.

Мађарски државни медији су обавезни да користе материјале новинске агенције која је под контролом владе.

Европска унија кроз инвестиције, субвенције и донације у Мађарску коју води Орбан улаже милијарде евра.

Од Фидеса је екстремнија само странка Јобик, која је нацифашистички оријентисана. Јобику расте популарност, Фидесу пада. Блиска Јобику је била и сниматељка која је ударала избеглице, тј. децу и саплела оца са дететом.

Дакле, већина Мађара је или за Фидес или за Јобик, странке које чине потомци или идеолошки следбеници оних Мађара који су окупирали Србију у Другом светском рату и починили велике злочине над Србима. Мађарска се ослободила Јевреја и Срба, последњих година покушава да се ослободи Рома.

Нашли су се на корак од циља “Мађарска Мађарима“ када је дошло до кризе са избеглицама. Не могу да поднесу ни да неко ко није Мађар само прође кроз Мађарску. Само што то не важи за војску САД када пролази кроз Мађарску, тада се од стране Мађара приређује топла добродошлица.

Топлу добродошлицу за конвоје војске САД приређују и Пољаци, Чеси и Словаци. Да су прве државе ЕУ на путу сеобе народа, попут Мађарске, и Пољска и Чешка и Словачка би попут Мађарске подигле зид. Пољска, Чешка и Словачка одбијају и да прихвате неколико стотина или пар хиљада избеглица колико је одређено по квотама ЕУ. Део су Нато који је изазвао кризу са избеглицама, а онда одбијају избеглице друге расе и вере.

У том делу Европе, Јевреје су крајем Средњег века затварали у гета. Током 20. века, број Јевреја који су остали живи или остали да живе у том делу Европе знатно се смањио. То су последице покатоличавања и германизације.

***

Према неким теоријама, Турска стоји иза операције пребацивања избеглица у Европу. Турска има огроман број избеглица на својој територији и жели да се растерети. Турска је подстицала побуну у Сирији и интервенцију Нато алијансе. Турска је заједно са Нато напала Сирију, узроковала грађански рат, и кризу са избеглицама. Турска и неоправдано и оправдано тражи од ЕУ да преузме део избеглица. Турска није могла сама да изведе ово пребацивање избеглица у Грчку и Европу. Грчка, која је пристала на све услове Немачке и Тројке, као прва држава ЕУ и шенгенске зоне, само пропушта избеглице. Избеглице пропуштају и Македонија и Србија. Сада је почела и Хрватска. То и даље ради Мађарска, без обзира на изградњу ограда на границима. Све поменуте државе су у вазалном односу према Немачкој.

Неко жели да прими избеглице у Немачку, а то је крупни капитал. Оно што они желе спроводи немачка канцеларка. Дакле, Немачка као држава стоји иза свега. Постоје отпори унутар државе, и организатори су тога били свесни од почетка. Зато не могу, на пример, немачке корпорације да пошаљу авионе у Турску и Јордан и да директно у Немачку превезу неколико стотина хиљада избеглица – потребна им је “хуманитарна криза“ као изговор.

Дакле, Турска је то могла само уз договор са Немачком. Међутим, ове две државе то нису могле саме. Међу избеглицама има и, на пример, велики број Пакистанаца. Како су они стигли до Турске, ко им је јавио да у Немачкој има посла?

Изнад свих њих је наднационална елита Запада, и САД као њен инструмент или средство. Ту елиту углавном чине Англоамериканци и евроатлантисти. Та елита излази у сусрет потребама за радном снагом, али као циљ има и промену етничке слике Немачке и још неких држава Европе. Не желе јаку националистичку Немачку.

Промена етничке слике Немачке не мора да буде лоша за Србију. Као што сам већ писао, можда једног дана председник или канцелар Немачке постане неко ко је пореклом из Сирије, ко је као избеглица дошао у Немачку, и има симпатије према српском народу, можда би међу сарадницима имао и Србе који су деведесетих прошлог века као избеглице дошле у Немачку.

***

Србија од избеглица нема велике штете. Затварање граница од стране НД Хрватске и Мађарске, што онемогућава проток робе (не само српске робе), јесу то реакције других држава на кризу, и то стање неће дуго трајати (са Мађарском је већ отворена граница, очекује се и са НД Хрватском). Гранични прелази ће функционисати, само ће још неко време радити у ванредним околностима. Постоји опасност да државе ЕУ почну да враћају избеглице у Србију, али то није реално, зато што ЕУ контролише крупан капитал, који жели избеглице. Ако би једног дана до тога дошло, избеглице се неће дуго задржавати и брзо ће се враћати назад у државе ЕУ (или можда у своје домовине, ако у међувремену дође до краја ратова и криза у њиховим државама).

На Западу, после вишедеценијске негативне кампање, први пут се показала добра страна српског народа – Србија се приказује као држава у којој се негују и поштују европске вредности. Међу муслиманима, и осталим припадницима других раса, расту симпатије према српском народу – поново виде да су Срби другачији од Западњака. Пошто постоји страх да се и Србија нађе на мети исламских терориста, добар однос према избеглицама од стране Срба подстиче позитиван однос међу муслиманима према Србији, а то умањује шансе да се Србија нађе на мети исламских терориста.

До терористичког напада од стране исламских фундаменталиста може доћи ако се догоди погоршање односа са Бошњацима и криза у БиХ, можда и на КиМ, или ако некоме на Западу не одговара добар однос између Србије и већине исламских држава, па искористи неку од исламских терористичких организација које су под котролом евроатлантских служби да поквари те односе.

Већину држава чланица УН чине државе које не припадају евроатлантској цивилизацији. То су државе Азије, Африке и Јужне Америке, у којима живе људи неевропског порекла, односно друге расе. Међу тим државама, већина је, до сада – док се Србија борила, подржавала Србију у борби за Косово и Метохију. Када су ове државе на српској страни, веће су шансе да се тзв. држава Косова не прими у Унеско, или у УН.

Борити се за градњу зида и ширити мржњу према избеглицама (у овом случају и према људима друге расе) саботира борбу за одбрану КиМ, а најгласнији заговорници затварања јужних граница и неприхватања избеглица су, (наизглед) парадоксално, они који су најгласнији када се ради о одбрани КиМ. Опет (наизглед) парадоксално, они који су најгласнији против ЕУ, бране ЕУ од избеглица и заговарају подизање зида и угледање на Орбана и Мађарску (државу ЕУ и Нато, која је и 1999. године, по трећи пут у 20. веку, учествовала у рату против Србије). Дакле, неки српски десничари су веома забринути због тога што може да дође до промене етничке слике Немачке и решени су то да спрече, да одбране Немачку и Европу.

***

Србија не може да утиче на политику ЕУ, или Немачке, на однос између капиталистичке елите која жели избеглице и народа који их не жели и који заступају разни популисти.

Србија не може да заустави ратове на Блиском истоку.

Избеглице долазе у Србију, и продужавају даље ка Западу.

Србија на власти има оне који пропуштају избеглице зато што слушају оне из ЕУ који желе избеглице, а који су на власти у ЕУ (Немачкој). Проблем Србије је што би ови који су на власти слушали Запад и ако би им Запад наредио да од Србије направе прихватни центар за целу ЕУ. Ако би ови одбили, Запад би их надмудрио или уценио, па би се то догодило. Избеглице ће долазити у Немачку све док их Немачка буде хтела, док не добије довољно радника за своју индустрију. Међутим, питање је да ли ће избеглице престати да долазе и када их Немачка не буде хтела и шта тада радити. У том случају ће притисак из ЕУ и Немачке бити вршен на Грчку, Бугарску, па и Турску, и Македонију, да се на њиховим границама спречи прелазак избеглица из Азије и Африке у Европу. У разним правцима ова криза може да иде (нпр. може да дође до хаоса у ЕУ и можда распада ЕУ, можда би се у једном тренутку стварно нашао велики број избеглица “заглављен“ у Србији или на границама Србије), зато би било добро да у Србији на власт дођу људи способни да се носе са озбиљном кризом.

***

Сеоба народа одговара и Русији. Доводи се у питање јединство ЕУ и Нато. Русија жели да одвоји Немачку од Запада. Са Немцима, као већином становника Немачке, то није могуће, пошто су Немци верни Западу и против Русије. Ако се промени етничка слика Немачке, ако већину једног дана буду чинили људи пореклом са Истока, онда су веће шансе да се Немачка одвоји од Запада.

Видети још са блога:

• Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Азије и Африке
• Никола Варагић: Крај “новог светског поретка“, настанак новог светског поретка
• Никола Варагић: Да ли Србија треба поново да брани Европу?
• Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу (Стање ствари)

Никола Варагић: Друга страна “успешно“ одржане параде поноса

До сада су организатори параде поноса говорили да је разлог за неодржавање параде поноса то што иза организације не стоји држава, зато што нема “политичке воље“. То значи да је полиција била на страни оних који су против параде, а који су за насиље над учесницима параде. Када би држава, тј. полиција, “радила свој посао“, параде би се одржавале без проблема.

Ове године било је “политичке воље“, држава је стајала иза организације, полиција је радила свој посао, и две параде поноса су одржане без проблема. То је још један доказ да је полиција под контролом имала велики број “навијача и екстремних група“. Полиција је под контролом странке на власти. Да ли су ти екстремисти привремено примирени (због уласка у ЕУ), или су заиста “променили свест“ (неко можда и сексуалну оријентацију и пол), друга је тема.

Нису сви под контролом и нису се сви помирили. Већина грађана није “променила свест“ и зато је против параде поноса (можда не толико против саме параде као протеста грађана, колико су против идеологије која стоји иза свега и одбијају такав начин живота), али нису за насиље. Међу противницима одржавања параде има и екстремиста који нису под контролом полиције, а који су спремни да употребе насиље против учесника параде. Ради се о маргиналним навијачким групама, националистичким комби странкама и покретима, неким мањим медијима и сајтовима и појединим свештеним лицима (међу којима има и клирика који су у пензији или који више нису у СПЦ). Од оних пар десетина који су јуче нешто покушали да ураде, већина је приведена од стране полиције, далеко од места одржавања параде. Те екстремне и маргиналне групе шире панику као да ће сви Срби да постану хомосексуалци након одржане параде. Већина грађана Србије, већина верника, већина Срба, неће променити своју сексуалну оријентацију или пол након одржане параде. Зато већина, која је сигурна у себе, није за насиље и зато је та тема (парада као протест грађана, или као дан сећања) све мање важна, зато нема места за панику.

Панику може да створи друга страна. Сада је све на “геј лобију“ и ЛГБТ заједници. Чињеница је да је парада поноса одржана без проблема. Чињеница је да није било много противника параде на улици, да је већина против насиља, да већина “разликује грех од грешника“. Међутим, чињеница је да је већина грађана Србије против промоције идеологије и против центара моћи који за циљ имају уништавање хришћанског брака и традиционалне породице. Чињеница је и то да је учеснике параде поноса чувало више полицајаца него да су у Београд заједно дошли папа Франциско, Обама и Меркелова.

Пошто је сада држава, тј. полиција на страни “геј лобија“, сада “геј лоби“ држи полицијски пендрек у својим рукама и може да спроводи насиље. То сигурно, у почетку, не би било физичко насиље, али може се очекивати нефизичко – на пример, кроз насилне промене у систему образовања и васпитавању деце, без сагласности већине родитеља… Тоталитарна држава је одувек могла да ради шта хоће. То може и сада када је води “геј лоби“.

Дакле, они који су сада на власти у Србији, могу да спроводе само политику која је у складу са неолибералном културом и идеологијом, могу да донесу закон који омогућава хомосексуалној породици да усваја децу, социјалне службе могу одузимати децу из традиционалних породица, могу да уводе Србију у Европску унију без намере да одрже референдум, али је питање колико ће ово стање без панике трајати, а затим и без насиља, и да ли ће екстремисти добити прилику да кажу да су били у праву зато што су паничили “на време“. Ако “геј лоби“, охрабрен овим успехом после јучерашње параде, крене да нападно и насилно намеће свој начин живота већини грађана, користећи државу која има монопол над силом, сигурно ће се појавити озбиљна политичка снага која ће мобилисати и артикулисати бес и незадовољство већине грађана Србије, да би све те процесе и покушаје “промене свести“ сви заједно зауставили. Зато је сада, када иза себе имају и државу и медије, све на “геј лобију“ и ЛГБТ заједници – да ли ће се за своја права борити поштујући права већине и права деце, или ће кренути да насилно спроводе “друштвени инжењеринг“ и “промену свести“ стварајући “новог човека“ (нову породицу) према својој мери. Ако крену овим другим, екстремним путем, исту такву реакцију ће изазвати међу онима који се томе противе – изазваће “терор већине“. Ако крену првим, толерантним путем, и тада ће се појавити озбиљна политичка снага која ће мобилисати и артикулисати бес и незадовољство већине грађана Србије, али због сасвим других разлога, и са разумевањем за проблеме мањинских заједница.

Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу

Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу

Стање ствари, 10.09.2015.

http://stanjestvari.com/2015/09/10/%D0%BD%D0%

Никола Варагић: Да ли Србија треба поново да брани Европу?

Никола Варагић

 

 

 

Немачка 2065. године. Већину међу грађанима Немачке више не чине Немци (аријевци). Већину чине грађани пореклом из Источне Европе и, пре свега, Азије и Африке. Већину и даље чине хришћани (и атеисти и агностици, односно, неочекивано, већину не чине муслимани, иако је већина грађана Немачке пореклом из исламских држава). Нови канцелар Немачке је пореклом из Сирије. Када је имао 10 година напустио је Сирију због рата. На путу од Сирије до Немачке, његова породица је прошла кроз Србију. Србија му је остала у лепом сећању, као место на коме су он, његова породица и остале избеглице, третирани као људи, где су добили помоћ. Увек је осећао захвалност према Србији, заволео је српски народ. У свом кабинету има сараднике који су православни хришћани пореклом из Србије. Због тога Немачка подржава Србију, немачке компаније селе своје послове (централе за југоисточну Европу) и фабрике из Мађарске у Србију, Немачка повлачи признавање независности тзв. државе Косова и тражи да се у НД Хрватској успостави Република Српска Крајина. Немачка је на страни Србије и поводом решавања “македонског питања“.

Да ли је могућ и овакав развој догађаја? Сада су (посебно међу националистима) скоро сви оптерећени развојем догађаја по коме се Европа, са овом сеобом народа, плански или спонтано, исламизује и постаје ЕвроАрабија (док истовремено страхују да ће Срби који живе у расејању, нпр. у Немачкој, бити асимиловани, тј. германизовани). Међутим, шта ако велики број избеглица из исламског света, у Европи, одмах по доласку или временом, прихвати хришћанску веру (а међу њима већина православно хришћанство)? Шта ако међу избеглицама већина њих долази у Европу зато што желе да живе у складу са европским (хришћанским) вредностима (па и као муслимани – ако не би сви прихватили хришћанство, а свакако хришћани који долазе из исламских држава)? Зар Срби не беже из Србије, већ деценијама уназад, из истих разлога? Шта ако је међу муслиманским избеглицама већина оних који не беже само због рата, или да би ширили џихад, већ беже од верског фанатизма, шеријата, кастинског система и деспотије својих шеика, краљева и председника? Шта ако међу њима има и оних који нису верници, који не верују у Алаха? Да ли је недавно посланица немачке левице (Die Linke) Севим Дагделен – која је турског порекла – изјавила за говорницом Бундестага да комплетну владу у Приштини чине припадници бивше терористичке ОВК као и да је под заштитом немачких тенкова та организација обновљена (“Мислим да Немачка не може да настави с подршком великоалбанском национализму који промовише ОВК и терористичким центрима попут Косова који доносе насиље не само у регион већ и на Блиски исток“)? То је изјавила Туркиња која је посланик у немачкој скупштини.

Да ли је то разлог зашто их богате арапске државе не желе? Избеглице не жели ни државе ЕУ, али се оне крећу ка државама ЕУ. Да ли саме избеглице не прескачу зид на граници Саудијске Арабије зато што у тој држави не виде бољи живот, своју будућност? Да ли би и тај зид био лако премостива препрека да заиста желе тамо да оду? Арапски сунити не желе избеглице зато што је међу избеглицама доста хришћана и шиита, као и Арапа и осталих сунита који нису фундаменталисти и покорни, који једног дана могу устати против самовоље шеика из владајућих породица држава Персијског залива и Арабијског полуострва. Да ли је шеик из УАЕ, који жели да инвестира у “Београд на води“, послао помоћ “свом брату“, председнику владе Србије под окупацијом, за избеглице које пролазе кроз Србију? Појавила се и вест да неки египатски милијардер тражи од Италије и Грчке да му продају острво на коме би сместио избеглице, зато што не може да гледа како се “третирају као стока, а не као људи“. Он би да их изолује на острву, далеко од Египта, уместо да у Египту изгради један град само за избеглице. Затим, зашто муслимани из Албаније и БиХ не шаљу помоћ на границу Србије и Македоније? Колико су избеглицама помогли и колико помажу Албанци који живе у Македонији? Колико је помоћи стигло у прихватни центар у Прешеву од Албанаца који живе на Косову и Метохији? Колико је помоћи стигло од Бошњака из БиХ?

Шта је горе: исламизација Европе или победа евроатлантских (десничарских, левичарских и либералних) фашиста и нациста? Сигурно да ту нема ничег доброг. Ко је већи лудак: Џихади Џон или Брејвик? Лудак је лудак. Србија је била под окупацијом муслимана, била је под окупацијом Западњака. Да ли је била гора окупација Османског царства или нацистичке Немачке? Окупација је окупација, геноцид је геноцид. Од кога прети већа опасност у овом тренутку, али и у будућности: од Исламске државе или Нато алијансе? Да ли су веће шансе да Исламска држава освоји све исламске државе на свету или да Нато (ЕУ и САД) (п)остане нацифашистичка организација? Шта ће бити ако на Западу опет превладају и загосподаре нацисти и фашисти?

Да ли постоји разлика између, са једне стране, либералних и левичарских нацифашиста (који би слали у затвор и хришћане и муслимане који желе да живе у складу са својом вером) и оних, са друге стране, десничарских (квазихришћанских) нацифашиста (који би у затвор слали хомосексуалце и муслимане, али и православне Србе и Русе)? Међу српским националистима велики број њих верује да националисти и расисти из ЕУ неће нападати православне Србе након што из својих држава протерају и побију све Јевреје, црнце, Роме и муслимане, након што елиминишу либералне и левичарске нацифашисте или забране “параде поноса“. Такви националисти и расисти мрзе сваког ко је другачији. Православна хришћанска десница мора јасно да се разликује од антихришћанске или нехришћанске деснице. Православна десница мора да се бори против црне деснице. Србија не треба да прихвата решења црне интернационале, али ни црвене интернационале.

Србија не може да прихвати већи број избеглица, на дуже или за стално, пошто је сиромашна држава. Може да прими пар хиљада за стално, и пар хиљада на привременом раду (сезонски послови). Више од тога не може. Ако би у Србији у наредних годину-две дошло до промене власти и система, ако би дошли бољи људи на власт, Србији ће бити потребно неколико деценија да постане богата држава у којој ће избеглице желети да остану, у коју би људи долазили као у жељену и коначну дестинацију – “државу благостања“. Док Србија не постане богата држава (“држава благостања“, за неколико деценија), проблеми са избеглицама ће се решити (делом и тако што ће добар део њих да се врати у своје државе након завршетка рата). Док траје сеоба народа, док се проблем не реши (а за то ће бити потребно најмање десет година), Србија треба да буде добар домаћин који ће избеглицама олакшати пут ка ЕУ (дати им храну када стигну у прихватни центар, створити услове да имају где да спавају и да се окупају, организовати превоз до северних граница – једноставно, хришћански и људски их прихватити и помоћи).

Србија овог пута не треба да буде Војна крајина, “бедем који штити Европу од најезде муслимана“. Европа више није хришћанска, ово што сада гледамо – “благостање“ које избеглице сада налазе – то су последњи остаци хришћанске Европе. Ово сада је “последњи воз“ за избеглице, за десет година неће у Европу гледати као на место “благостања“ (они који су се населили, мораће изнутра да се боре).

Србије не може да буде прихватни центар за све избеглице. Србија треба и може да омогући избеглицама да што брже и удобније стигну са јужних на северне границе Србије.  Србија не треба да прима избеглице које би Запад, како се најављује, да враћа у Србију. ЕУ треба рећи “не“. Док је Мађарска у ЕУ, са осталим државама ЕУ треба да решава кризу, тј. прихватање у Мађарској и распоређивање у свим државама ЕУ. Најбољи начин да Мађарска смањи број избеглица које долазе, да их преусмери на НД Хрватску, јесте да изађе из ЕУ. Србија није члан ЕУ, не треба да буде у ЕУ, према исламском свету треба да води своју, независну политику. У покрету несврстаних има доста исламских држава, међу којима већина подржава Србију.

Греше и они који би да граде зидове на граници према Македонији и Бугарској и да не пуштају избеглице у Србију, греше и они који би да насељавају избеглице по српским селима или да праве прихватне центре за стотине хиљада избеглица, тј. да направе од Србије прихватни центар за целу ЕУ. Са једне стране, страх од избеглица шире или паника хвата оне који мрзе другачије (нпр. до јуче су им сметали Роми или Албанци, а некима и Срби избегли из Крајине), са друге стране, “емпатију“ шире и избеглице би да примају на дуже, због тога што је то жеља ЕУ или због похвала и новца из ЕУ, они који мрзе свој народ, који нису помагали Србима који су дошли као избеглице из Крајине и са КиМ. И ови први и ови други (и међу првима и међу другима неки можда више несвесно него свесно) од Србије би да направе нову Војну крајину, “бедем који штити Европу од најезде муслимана“ – ови први, првосрбијанци, тако што би градили зид и спречавали улазак избеглица у Србију, хапсили би их попут Мађара (тако би служили ЕУ против које се наводно боре, а навукли би гнев народа из држава покрета несврстаних, савезника), ови други, другосрбијанци, тако што би избеглице задржавали и насељавали у Србији (служили би и таквој ЕУ, која се нехумано понаша према избеглицама, која их не прима и која их враћа у Србију, а наводно су антифашисти).

Када би ови први (шовинисти) победили, избеглице не би улазиле у Србију, али би Срби напуштали Србију (дошло би до масовног одласка Срба у расејање). Када би ови други (аутошовинисти) победили, иселили би већину Срба из Србије, да би у Србији населили избеглице из исламских држава. И у једном и другом случају, Србија остаје без Срба, Срби постају избеглице. И једни и други владају већ деценијама и све је мање и мање Срба. Они су највећа опасност за Србију. Избеглице ће да прођу, они остају.

 

Видети још са блога:

 

• Будимо људи, ми смо Срби. Брат је сваки човек. Ближњи је и странац кога не познајеш
• Никола Варагић: Решење за прихватање емиграната из Азије и Африке
• Никола Варагић: Крај “новог светског поретка“, настанак новог светског поретка
• Никола Варагић: Како победити, када ћемо победити