Никола Варагић: Да ли Србија треба поново да брани Европу?

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

 

Немачка 2065. године. Већину међу грађанима Немачке више не чине Немци (аријевци). Већину чине грађани пореклом из Источне Европе и, пре свега, Азије и Африке. Већину и даље чине хришћани (и атеисти и агностици, односно, неочекивано, већину не чине муслимани, иако је већина грађана Немачке пореклом из исламских држава). Нови канцелар Немачке је пореклом из Сирије. Када је имао 10 година напустио је Сирију због рата. На путу од Сирије до Немачке, његова породица је прошла кроз Србију. Србија му је остала у лепом сећању, као место на коме су он, његова породица и остале избеглице, третирани као људи, где су добили помоћ. Увек је осећао захвалност према Србији, заволео је српски народ. У свом кабинету има сараднике који су православни хришћани пореклом из Србије. Због тога Немачка подржава Србију, немачке компаније селе своје послове (централе за југоисточну Европу) и фабрике из Мађарске у Србију, Немачка повлачи признавање независности тзв. државе Косова и тражи да се у НД Хрватској успостави Република Српска Крајина. Немачка је на страни Србије и поводом решавања “македонског питања“.

Да ли је могућ и овакав развој догађаја? Сада су (посебно међу националистима) скоро сви оптерећени развојем догађаја по коме се Европа, са овом сеобом народа, плански или спонтано, исламизује и постаје ЕвроАрабија (док истовремено страхују да ће Срби који живе у расејању, нпр. у Немачкој, бити асимиловани, тј. германизовани). Међутим, шта ако велики број избеглица из исламског света, у Европи, одмах по доласку или временом, прихвати хришћанску веру (а међу њима већина православно хришћанство)? Шта ако међу избеглицама већина њих долази у Европу зато што желе да живе у складу са европским (хришћанским) вредностима (па и као муслимани – ако не би сви прихватили хришћанство, а свакако хришћани који долазе из исламских држава)? Зар Срби не беже из Србије, већ деценијама уназад, из истих разлога? Шта ако је међу муслиманским избеглицама већина оних који не беже само због рата, или да би ширили џихад, већ беже од верског фанатизма, шеријата, кастинског система и деспотије својих шеика, краљева и председника? Шта ако међу њима има и оних који нису верници, који не верују у Алаха? Да ли је недавно посланица немачке левице (Die Linke) Севим Дагделен – која је турског порекла – изјавила за говорницом Бундестага да комплетну владу у Приштини чине припадници бивше терористичке ОВК као и да је под заштитом немачких тенкова та организација обновљена (“Мислим да Немачка не може да настави с подршком великоалбанском национализму који промовише ОВК и терористичким центрима попут Косова који доносе насиље не само у регион већ и на Блиски исток“)? То је изјавила Туркиња која је посланик у немачкој скупштини.

Да ли је то разлог зашто их богате арапске државе не желе? Избеглице не жели ни државе ЕУ, али се оне крећу ка државама ЕУ. Да ли саме избеглице не прескачу зид на граници Саудијске Арабије зато што у тој држави не виде бољи живот, своју будућност? Да ли би и тај зид био лако премостива препрека да заиста желе тамо да оду? Арапски сунити не желе избеглице зато што је међу избеглицама доста хришћана и шиита, као и Арапа и осталих сунита који нису фундаменталисти и покорни, који једног дана могу устати против самовоље шеика из владајућих породица држава Персијског залива и Арабијског полуострва. Да ли је шеик из УАЕ, који жели да инвестира у “Београд на води“, послао помоћ “свом брату“, председнику владе Србије под окупацијом, за избеглице које пролазе кроз Србију? Појавила се и вест да неки египатски милијардер тражи од Италије и Грчке да му продају острво на коме би сместио избеглице, зато што не може да гледа како се “третирају као стока, а не као људи“. Он би да их изолује на острву, далеко од Египта, уместо да у Египту изгради један град само за избеглице. Затим, зашто муслимани из Албаније и БиХ не шаљу помоћ на границу Србије и Македоније? Колико су избеглицама помогли и колико помажу Албанци који живе у Македонији? Колико је помоћи стигло у прихватни центар у Прешеву од Албанаца који живе на Косову и Метохији? Колико је помоћи стигло од Бошњака из БиХ?

Шта је горе: исламизација Европе или победа евроатлантских (десничарских, левичарских и либералних) фашиста и нациста? Сигурно да ту нема ничег доброг. Ко је већи лудак: Џихади Џон или Брејвик? Лудак је лудак. Србија је била под окупацијом муслимана, била је под окупацијом Западњака. Да ли је била гора окупација Османског царства или нацистичке Немачке? Окупација је окупација, геноцид је геноцид. Од кога прети већа опасност у овом тренутку, али и у будућности: од Исламске државе или Нато алијансе? Да ли су веће шансе да Исламска држава освоји све исламске државе на свету или да Нато (ЕУ и САД) (п)остане нацифашистичка организација? Шта ће бити ако на Западу опет превладају и загосподаре нацисти и фашисти?

Да ли постоји разлика између, са једне стране, либералних и левичарских нацифашиста (који би слали у затвор и хришћане и муслимане који желе да живе у складу са својом вером) и оних, са друге стране, десничарских (квазихришћанских) нацифашиста (који би у затвор слали хомосексуалце и муслимане, али и православне Србе и Русе)? Међу српским националистима велики број њих верује да националисти и расисти из ЕУ неће нападати православне Србе након што из својих држава протерају и побију све Јевреје, црнце, Роме и муслимане, након што елиминишу либералне и левичарске нацифашисте или забране “параде поноса“. Такви националисти и расисти мрзе сваког ко је другачији. Православна хришћанска десница мора јасно да се разликује од антихришћанске или нехришћанске деснице. Православна десница мора да се бори против црне деснице. Србија не треба да прихвата решења црне интернационале, али ни црвене интернационале.

Србија не може да прихвати већи број избеглица, на дуже или за стално, пошто је сиромашна држава. Може да прими пар хиљада за стално, и пар хиљада на привременом раду (сезонски послови). Више од тога не може. Ако би у Србији у наредних годину-две дошло до промене власти и система, ако би дошли бољи људи на власт, Србији ће бити потребно неколико деценија да постане богата држава у којој ће избеглице желети да остану, у коју би људи долазили као у жељену и коначну дестинацију – “државу благостања“. Док Србија не постане богата држава (“држава благостања“, за неколико деценија), проблеми са избеглицама ће се решити (делом и тако што ће добар део њих да се врати у своје државе након завршетка рата). Док траје сеоба народа, док се проблем не реши (а за то ће бити потребно најмање десет година), Србија треба да буде добар домаћин који ће избеглицама олакшати пут ка ЕУ (дати им храну када стигну у прихватни центар, створити услове да имају где да спавају и да се окупају, организовати превоз до северних граница – једноставно, хришћански и људски их прихватити и помоћи).

Србија овог пута не треба да буде Војна крајина, “бедем који штити Европу од најезде муслимана“. Европа више није хришћанска, ово што сада гледамо – “благостање“ које избеглице сада налазе – то су последњи остаци хришћанске Европе. Ово сада је “последњи воз“ за избеглице, за десет година неће у Европу гледати као на место “благостања“ (они који су се населили, мораће изнутра да се боре).

Србије не може да буде прихватни центар за све избеглице. Србија треба и може да омогући избеглицама да што брже и удобније стигну са јужних на северне границе Србије.  Србија не треба да прима избеглице које би Запад, како се најављује, да враћа у Србију. ЕУ треба рећи “не“. Док је Мађарска у ЕУ, са осталим државама ЕУ треба да решава кризу, тј. прихватање у Мађарској и распоређивање у свим државама ЕУ. Најбољи начин да Мађарска смањи број избеглица које долазе, да их преусмери на НД Хрватску, јесте да изађе из ЕУ. Србија није члан ЕУ, не треба да буде у ЕУ, према исламском свету треба да води своју, независну политику. У покрету несврстаних има доста исламских држава, међу којима већина подржава Србију.

Греше и они који би да граде зидове на граници према Македонији и Бугарској и да не пуштају избеглице у Србију, греше и они који би да насељавају избеглице по српским селима или да праве прихватне центре за стотине хиљада избеглица, тј. да направе од Србије прихватни центар за целу ЕУ. Са једне стране, страх од избеглица шире или паника хвата оне који мрзе другачије (нпр. до јуче су им сметали Роми или Албанци, а некима и Срби избегли из Крајине), са друге стране, “емпатију“ шире и избеглице би да примају на дуже, због тога што је то жеља ЕУ или због похвала и новца из ЕУ, они који мрзе свој народ, који нису помагали Србима који су дошли као избеглице из Крајине и са КиМ. И ови први и ови други (и међу првима и међу другима неки можда више несвесно него свесно) од Србије би да направе нову Војну крајину, “бедем који штити Европу од најезде муслимана“ – ови први, првосрбијанци, тако што би градили зид и спречавали улазак избеглица у Србију, хапсили би их попут Мађара (тако би служили ЕУ против које се наводно боре, а навукли би гнев народа из држава покрета несврстаних, савезника), ови други, другосрбијанци, тако што би избеглице задржавали и насељавали у Србији (служили би и таквој ЕУ, која се нехумано понаша према избеглицама, која их не прима и која их враћа у Србију, а наводно су антифашисти).

Када би ови први (шовинисти) победили, избеглице не би улазиле у Србију, али би Срби напуштали Србију (дошло би до масовног одласка Срба у расејање). Када би ови други (аутошовинисти) победили, иселили би већину Срба из Србије, да би у Србији населили избеглице из исламских држава. И у једном и другом случају, Србија остаје без Срба, Срби постају избеглице. И једни и други владају већ деценијама и све је мање и мање Срба. Они су највећа опасност за Србију. Избеглице ће да прођу, они остају.

 

Видети још са блога:

 

 

10 Responses to Никола Варагић: Да ли Србија треба поново да брани Европу?

  1. Varagić Nikola каже:

    Мигрантска криза ће отворити и питање одговорности ЕУ за „сахрану” Европе

    00:42 05.09.2015.

    Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

    АКО је Танјуг тачно пренео, а претпостављам да јесте, наш премијер, Александар Вучић, је у интервјуу од 31. 08. 2015. изјавио како је „згрожен” ставовима да је већи проблем за Србију однос ЕУ према мигрантској кризи, него што су то мигранти. Још је и додао да не зна како људи који тако нешто тврде могу радити „јавни посао”.

    Мој став јесте да већи проблем за Србију представља однос ЕУ према мигрантима, него мигранти сами по себи. Обавеза је упозорити грађане на неповољан развој „мигрантске кризе” који дугорочно може утицати на економске, безбедносне и политичке токове у земљи.

    Не знам зашто је наш премијер „згрожен” тиме, јер се не ради о непочинству, злочину, ширењу верске, етничке или било ког другог вида мржње, већ о легитимном политичком ставу. Осим ако, можда, у међувремену свака критика ЕУ није постала злочин?

    Иначе, нисам против Европе. То је и немогуће. Православне вредности и византијско културно наслеђе су уграђени у темеље Европе, без обзира што то данашњи европски лидери игноришу. И ми смо усвојили доста тога доброг из те исте Европе. Европа је наша, а ми смо Европљани. Међутим, прича о Европи је једно, а прича о данашњој ЕУ нешто сасвим друго.

    ЕУ, оваква каква је, све је више постајала не решење за Европу, већ проблем за Европу. Ако настави овако да се односи према нарастајућој мигрантској кризи, може постати и ковчег Европе. Погребни ковчег, наравно.

    О овоме су, у светлу мигрантске кризе, до које је морало доћи после дестабилизације Блиског Iстока, последњих година доста писали, на пример Тијери Месан и Емерик Шопрад у Француској, Мануел Оксенрајтер и Вили Вимер у Немачкој, Јан Чарногурски у Словачкој, Ричард Саква у Великој Британији, али их, изгледа, нико није чуо.

    Владајуће елите су се чак и „згражавале” неким њиховим ставовима. И уопште не мислим да се јасним истицањем проблематичне улоге ЕУ у свему што нам се управо дешава губе неке позиције у Европи. Чак напротив.

    Вероватније је да ће се стицати нови савезници међу европским политичарима, пошто ће актуелна мигрантска криза захтевати преиспитивање свега што се до сада радило и отворити питање одговорности ЕУ за „потапање” Европе.

    Роберт Фицо је први у низу који је почео да поставља ова питања. Под притиском Ле Пенове, у Француској и Алтернативе за Немачку, за очекивати је да се сличан сценарио ускоро одигра и у УМП-у и ЦДУ-у. То преиспитивање би требало да води ка тражењу нове интеграционе парадигме на континенту, дефинисања нове спољнополитичке доктрине и безбедносне политике.

    Овако како је до сада радила, уплашена од прекоокеанског великог брата и неодлучна да било како озбиљније реагује, ЕУ је успела да за пет година два пута себи пуца у ногу. У леву су пуцали када су подржавали или немо посматрали покретање „арапског пролећа”, а у десну када су дозволили да буду пуко средство у управљању укрјинском кризом.

    Али, да се вратим на суштину: прво о мигрантима, а затим о ЕУ. Што се миграната, односно, тачније речено – избеглица тиче, немам никакав проблем да Србија прими одређени број оних који желе у Србији да остану. Наравно, поштујући сва стратешка документа која су до сада донета, нормативне акте и процене надлежних органа. То је наша међународна обавеза, која произзлази из ратификованих докумената (конвенција УН), али и људска обавеза. Невољницима треба помоћи.

    Не можемо мирно гледати како се људи даве у хладњачама. Сваки од њих, који искаже жељу да остане у Србији, прихвата и обавезу да поштује законе Републике Србије, да научи наш језик, да упозна нашу културу и систем вредности, да нешто ради, плаћа порез и буде користан члан нашег друштва, остао у нашој земљи само привремено, или трајно. Да се не лажемо, са интеграцијом увек иде тешко, то је проблем чак и у западним земљама где се ово питање разматра далеко озбиљније, а код нас је било проблема у неким случајевима и после доласка Срба из Хрватске и са Косова и Метохије у поједине средине. Поготово после доласка ових других у централну Србију.

    Међутим, ванредне су околности у којима се налазимо, па ако постоји минимум испуњених услова са обе стране, са једне да избеглица остане у Србији, а са друге да Србија жели да му помогне, треба уложити труда у њихово збрињавање. Како то увек у животу бива, такав напор ће нам се вишеструко вратити.

    Такође, да парафразирам једног београдског новинара: несретницима са Блиског Истока, који поред свих могућности које им се пружају, изаберу од свих европских земаља за свој привремени боравак баш Србију, треба одмах дати орден. Да је Србија пожељно крајње одредиште избеглица, то би значило и да смо у сваком погледу успела држава. Међутим, Србија је земља са низом проблем, велики део становништва је изгубио поверење у државу, миграције грађана Србије ка другим, богатијим деловима света су све израженије, колективна депресија је све приметнија. Због свега, Србија има проблем да сачува и своје становништво, па је тешко очекивати и да ће привући туђе.

    Избеглице, дакле, неће у великом броју остајати у Србији, а оне који желе да остану, треба примити како је ред.

    Овакав став је, убеђен сам, и политички исправан (ако се покаже да грешим, неће ми бити никакав проблем да то и признам). Зашто? Зато што су хитри иступи заговорника евроатлантске будућности Србије и њихова наводна забринутост за судбину избеглица (а да већини њих, уопште није било на памети да покажу ни минимум емпатије према српским избеглицама из Хрватске, БиХ или са КиМ) уследили и због тога да се изврши притисак на власт, али и да се изазове контрареакција. То је била „лажна застава”.

    Очекивано, контрареакције су биле усмерене ка иницијативима за подизање зида, ангажовању оружаних снага у решавању проблема и тд.

    Мигрантска криза, на нашу жалост, неће бити трка на сто метара, већ маратон. Она ће потрајати, бити све приметнија, комплекснија и све више оптерећујућа за нас. Радикални ставови могу донети неку краткорочну корист, попут пораста рејтинга странака и шире подршке јавног мњења заговорницима оваквог приступа, али дугорочно нам могу донети пораст ксенофобије и још горе-исламофобије.

    То би означило повратак Србије у матрицу из деведесетих, где би нас гурнули управо они „пријатељи” из света који данас подижу зидове.

    Присуствујемо покушају реализације оног Хантинтоновог плана о „сукобу цивилизација”, на шта можемо одговорити политиком о „сарадњи цивилизација”. Пут до дефинисања те политике, њеног спровођења и на крају очекивања резултата је дуг и напоран, подразумева и тражење савезника на глобалном нивоу који имају слична виђења, али неку другу алтернативу за дугорочну стабилизацију не видим. Зато је оправдано „повући ручну” и не истрчавати са радикалним предлозима који могу каналисати незадовољство грађана (иначе узроковано разним другим стварима) ка избеглицама.

    То незадовољство ће ионако расти (у Бугарској данас 83 посто грађана сматра да су избеглице безбедносна претња), не треба га још и потпиривати.

    А, сада, нешто и о ЕУ. Једино што је у овом тренутку извесно, јесте да терет кризе треба пребацити и на земље које нису чланице. Шта ће се дешавати унутар ЕУ и како ће Немачка убедити друге у неопходност разрезивања квота за пријем избеглица остаје да се види, тек, Даблински систем више не важи и уколико се убрзо не пронађе ново политичко решење, претња је да ће се распасти и Шенгенски систем. А то је већ политичка криза великих размера, и питање је може ли је ЕУ преживети?

    Сасвим је логично и за очекивати да се у првом покушају терет кризе покуша пребацити, између осталих, и на Србију. То ЕУ ништа не кошта. У пракси, то значи да ће се правити нови договор са ЕУ, према којем ће један број избеглица бити враћан у Србију. Онда ће се код нас регулисати њихов боравак, најпре привремени, а потом, ако дестабилизација Блиског Истока потраје, могуће је – и трајни.

    У овом тренутку не знамо колики је тај број. Генерал Момир Стојановић је упозорио јавност да то може бити 400.000, а повереница за родну равноправност, пошто је подвукла да треба насељавати опустеле крајеве земље, биће да је пре говорила о десетинама хиљада него о стотинама. Било би добро да се овим не манипулише у јавности, већ да српска власт учини цео процес потпуно транспаретним, како би се спречиле злоупотребе и не би производиле беспотребне тензије.

    Међутим, кључна ствар у свему није број, већ начин на који ће се све ово спроводити и последице које нас могу задесити.

    Избеглице се у Србију не би враћале добровољно, већ би биле депортоване. Чак ни организована земља попут Немачке, данас нема решење где да их распореди. Шта ћемо тек ми радити? У том случају је немогућа одржива интеграција, не може се очекивати да они постану корисни чланови друштва, да прихвате Србију као своје привремено боравиште.

    Суочићемо се са одређеним бројем незадовољних људи, са којима нећемо знати шта да радимо.

    Где да им нађемо посао, од чега овде да живе? Помагаће нам ЕУ да их облачимо и хранимо?

    Онда ћемо се врло брзо суочити са незадовољством наших грађана који једва састављају крај са крајем.

    Онда ће до већ споменуте радикализације сасвим сигурно доћи, не мора је чак нико ни подстицати.

    Прихватањем онога што нам ЕУ нуди ризикујемо дестабилизацију земље.

    А зашто бисмо дестабилизовали сопствену земљу?

    Зато што ће доћи и до дестабилизације кључних земаља ЕУ?

    Да, нама не одговара дестабилизација Немачке и Италије, трпећемо због тога, али ми на тај процес не можемо да утичемо. Поред тога, немамо никакву политичку нити моралну обавезу да им помажемо.

    Србија није логистички помагала „арапско пролеће”, није подржавала рушење Асада, није учествовала у свргавању Гадафија и разарању Ирака. Ова криза се решава тамо где је и почела – на Блиском истоку.

    Уколико Немачка жели да решава кризу, то неће постићи пријемом 800.000 избеглица, нити депортовањем осталих по европским земљама. То је бављење последицама, а не узроцима.

    У дану када пишем овај чланак десиле су се две ствари које су у европским медијима остале мало запажене.

    Јединице „Ал-Шабаба” су у Могадишу поразиле снаге (иначе, мировне снаге) Афричке уније и протерале их 80 километара далеко од главног града Сомалије, а џихадисти из Исламске држеве су напад на североистоку Сирије, на град Мареа, извршили хемијским оружјем.

    Уколико европске земље ништа не предузму, покренуће се нови таласи избеглица из Сирије, али и из Сомалије. А када крену несретници из Сомалије, долази до нове дестабилизације Дарфура, Јужног Судана… Уз то, стање у Јемену је толико лоше да се већ говори о „бившој држави”, а ствари измичу контроли и у Либану. И, онда ћемо у лето 2016. причати како их треба збринути још пар милиона.

    Посебна прича су могуће дестабилизације Турске и Египта, на којима се интензивно ради. У збиру, ове две земље имају преко 150 милиона становника.

    Уколико ЕУ жели да се бави узроцима, она мора инсистирати на хитној војној интервенцији против Исламске државе (да интервенишу против њих једнаком жестином као што су то чинили против СР Југославије – Исламска држава не би постојала у року од три месеца) или у сваком смислу подржати интервенцију Русије, мора отворити све канале комуникације са Асадом, мора помоћи режим Абдела Фатаха ел-Сисија, мора тесно сарађивати по тим питањима са Москвом и Техераном, мора интензивирати комуникацију са Ердоганом и заложити се за тражење одрживог политичког решења за Курдистан, мора обратити више пажње на дешавања на „афричком рогу” и Арабијском полуострву.

    Решавање овог проблема се мора тражити војним путем, али не тако што ће, како предлаже Милош Земан, евроснаге бити послате на мађарско-српску границу, већ тако што ће бити употребљене за стабилизацију Блиског Истока.

    Да ли ће то водеће земље Европе чинити у неком договору са САД (при томе, у таквим преговорима би рачун САД био висок) или прављењем одлучнијег спољнополитичког заокрета (онда би рачун био још виши), у суштини је свеједно. Јер, уколико се буду бавили само последицама, рачун ће бити највећи могући. Толики, да га ЕУ неће моћи платити.

    Недавно ме је један колега из Велике Британије убеђивао да велики број људи у Бриселу све ово јако добро разуме, споменувши при томе Доналда Туска и Федерику Могерини. Али, упозорио је, немају они снаге да то „изгурају”. У реду, али се онда морају суочити са тешким поразом који ће оставити далекосежне последице.

    Због свега наведеног, Србија не може некритички прихватати иницијативе Ангеле Меркел.

    Чак и ако прихватамо да део избеглица буде депортован у Србију, није оправдан став да ћемо бити „европејскији” од многих чланица ЕУ.

    Може се прихватити само онолико избеглица, колико проценимо да можемо „одрживо интегрисати”. Питање је колики су нам капацитети за тако нешто?

    Не треба доводити људе на силу, па да се мучимо и ми и они. Једно је наша солидарност и жеља да се помогне, а нешто сасвим друго могућа дестабилизација.

    Словенци су рекли да је то 200, Словаци – 300. На сваки притисак да се Србија понаша другачије и лицитирање како би то могле бити и десетине хиљада, мора се реаговати одлучно. По цену заустављања евроинтеграција.

    Не мислим да Александар Вучић ту одлучност може и треба да покаже лупањем шаком о сто на Бечком самиту или Бледском форуму. Начин на који се показује одлучност је и питање тактике. Ово је само изражавање политичког става који треба бити заузет, а како ће бити реализован, сасвим је друго питање.

    На крају, и једна хипотеза која остаје само у домену теорије.

    Из више разлога, у данашњој реалполитици је тешко остварљива. Времена су тешка, а биће још тежа. Све је мање земаља које могу покушавати да играју улогу посредника. Европске земље и САД очекују тешке расправе о многим питањима, са врло неизвесним исходом. Међутим, није све у рукама европских земаља и САД, а као и у сличним приликама, на крају ће се тражити политичка решења.

    Простор за неки наступ Србије се отвара, управо због тога што је задржан одличан однос са Русијом и пристојна позиција у арпаским државама, а он може бити искоришћен управо за тихо и ненаметљиво отварање приче о узроцима.

    Зашто председник или премијер Србије не искористе прилику и буду први који ће отпутовати у Дамаск и Каиро? У договору са „пријатељима” из Берлина и Брисела, и наравно са Москвом која је све активнија на Блиском истоку, по цену да се Вашингтон мало наљути на нас.

    Ко год да оде из Србије, тамо би био срдачније примљен од било кога са Запада. Људи који воде државу треба да користе предности које имамо и покушају да воде активну политику. Од пасивног праћења, на крају, обично буде само штете.

    Наравно, Србија нити има снаге, нити капацитета да решава светске проблеме и учествује у „гашењу пожара” континенталних размера, али може да ово питање покрене.

    И то би се рачунало.

    http://fakti.org/srpski-duh/migrantska-kriza-ce-otvoriti-i-pitanje-odgovornosti-eu-za-sahranu-evrope

  2. Varagić Nikola каже:

    Stojanović: Neka Sarkozi centar za 400.000 izbeglica lepo otvori u Francuskoj, a ne u Srbiji

    Ideja bivšeg predsednika Francuske Nikole Sarkozija da bi u Srbiji ili Bugarskoj trebalo otvoriti prihvatne centre za izbeglice pre njihovog ulaska u EU, potvrda je informacije bivšeg šefa VBA i funkcionera SNS Momira Stojanovića.

    On je početkom avgusta šokirao javnost izjavom da EU traži od Srbije da izgradi grad za 400.000 azilanata. Međutim, ovu informaciju demantovali su svi srpski zvaničnici.

    – Izjava Sarkozija potvrdila je moja saznanja, ali to je neprihvatljivo za Srbiju. Predlažem Sarkoziju da te centre lepo otvore u Francuskoj i drugim ekonomski jačim zemljama EU – kaže Stojanović za “Blic”.

    On dodaje da u slučaju da se obistine ove najave niko Srbiji ne bi mogao da garantuje da će EU zaista primiti izbeglice.

    – Bojim se da bi veći broj njih na kraju ostao u Srbiji, a to bi za nas ekonomski bilo neizdrživo. I zašto taj centar u Srbiji ili Bugarskoj, a ne u Turskoj koja se graniči sa Irakom i Sirijom, ili u Grčkoj – kaže Stojanović.

    http://www.blic.rs/Vesti/Politika/588697/Stojanovic-Neka-Sarkozi-centar-za-400000-izbeglica-lepo-otvori-u-Francuskoj-a-ne-u-Srbiji

  3. Varagić Nikola каже:

    Ненад Поповић, Српска народна партија

    Куда иду мигранти

    Сасвим типично за револуционара илегалца који крије трагове, Јово Бакић се испод текстова у „Политици“ у којој настављам забавну полемику потписује као доцент на Филозофском факултету, али се заправо истовремено бави илегалним радом и обнављањем левице у Србији. Дакле, део Јове Бакића наступа као независни интелектуалац и дели ми лекције о реакционаром зидарству, десничарењу и злоупотреби мигрантског питања у предизборне сврхе, док други део Бакића, неколико пасуса испод, најављује да тражи српског Ципраса по шумама и горама наше земље поносне.

    Тако се, заправо, разоткрива позадина напада комесара Јове на моју идеју о подизању зида на граници са Македонијом. Његове моралне придике о мојој наводној безосећајности Бакић коначно, али нежељено своди на – политички и идеолошки ниво.

    Интересантно је да су ставови друга Бакића готово идентични најновијим мислима Бернар-Анри Левија, шампањског филозофа општег смера, који је осудио равнодушност Европе према избеглицама. Зато се у мени јавља разумна сумња – да Коминтерна никад не спава, нарочито када је Србија у питању. Наиме, у Бакићевим и Левијевим текстовима тешко је препознати ауторство: где почиње Јово, а где наставља Леви, узгред, познат као савест човечанства о туђем трошку.

    Заиста је очаравајућа таква лакоћа мишљења. Јово Бакић ме осуђује да мигрантско питање намећем као изборно. Оно што деца комунизма не разумеју, јесте да се у демократским друштвима управо подстиче разноликост мишљења, и да ће, наравно, грађани својим гласовима изабрати најбоље решење. Комесарева идеологија намеће, ваљда, диктатуру једноумља.

    Хоћеш да подигнеш зид и спречиш мигрантски цунами, како би заштитио националну безбедност своје земље и њен верски и културолошки идентитет? Ти си радикални десничар, ксенофоб, а могуће је и фашиста, поручује отац српске левице у покушају. Наравно да се он овако снажно и искрено не залаже за права избеглица из Крајине или са Космета, јер идеје глобализма леве оријентације, такозване Интернационале, не познају националне границе.

    Још неколико Бакићевих теза у полемици је спорно. Он не схвата да сам одувек био евроскептик. Како у претходној странци, изворном ДСС-у Војислава Коштунице, са којим и даље делим иста уверења, тако и у СНП-у који предводим. Другом делу Бакића, оном из земунице, такође је тешко да прихвати чињеницу да политика СНП-а има подршку већинске популације у целој ЕУ. То су бирачи народњачких партија, попут странке Ангеле Меркел, коју, разуме се, Бакић не сме ни да помене.

    Председник Чешке Милош Земан рационално је приметио да пријем миграната са Блиског истока и северне Африке носи са собом три ризика, а то су тероризам Исламске државе, стварања гета у земљама чланицама ЕУ и ширење заразних болести.

    Не би било згорег подсетити како је у доба СФРЈ било забрањено нашим држављанима да путују на Блиски исток и у поједине делове Африке и Азије ако нису вакцинисани. Било је то питање здравствене превентиве, јер наши грађани нису навикли на та далека поднебља и немају развијену резистентност на могуће ризике од болести. Мигранти који улазе у Србију немају нити један једини документ (сви тврде да су рођени 1. 1.), а камоли неку потврду о здравственом стању, вакцинацији и слично. Зато стручњаци с правом указују на велики ризик од тога да се у њиховим камповима, међу њима самима, због неприлагођености на наше поднебље, појаве болести које се, као епидемија, могу раширити на локално становништво.

    Разумем Јову Бакића зашто прећуткује и ову опасност. За њега су политичари који износе сличне аргументе ксенофоби, док су левичари попут њега и Левија чувари одбегле савести данашње ЕУ, коју ће вратити управо Јово и Анри, као Мирко и Славко нове Европе. Наиме, најлакше је рећи – ја сам хуман, много је теже предложити решење и преузети одговорност. Наш народ је показао далеко највећу саосећајност и бригу за људе муслиманске вере од многих других њима ближих народа, и то заиста изазива моје дивљење. Међутим, када је реч о безбедности државе, морамо имати рационалан и одговоран приступ. Емоције су дозвољене Јови Бакићу, док српски званичници и политичари немају тај луксуз. Пред њима је озбиљан и реалан изазов – да не допусте да Србија постане резервна земља за стотине хиљада миграната пред вратима ЕУ.

    Моја дужност као политичара је да понудим најрационалније решење, како би држава спречила такав сценарио. Своје идеје излажем демократском суду јавности. Јово Бакић, са друге стране, не нуди никакво решење, осим топлих речи. Али, оне на зиму неће грејати несрећне људе, осим ако Бакић, уз веровање о рађању нове левице, верује у још понеке бајке.

    Узгред, желим му сву срећу у стварању копије Сиризе, чији грчки оригинал спроводи мигрантску политику која је далеко оштрија од оне за коју се ја залажем. Надам се да, ипак, та чињеница неће покварити још једну илузију Јове Бакића.

    Извор: Политика

  4. Varagić Nikola каже:

    Svetislav Basara

    Kesa za veliku nuždu

    Moć seljačke filozofije počiva upravo na uspostavljanju čvrstih veza između stvari koje nemaju nikakve veze
    Bio sam nameračio da u sklopu letnje škole seljačke filozofije obradim temu seljačka moralna panika, kad eto ti ga, oglasi se Nenad Popović i baci mi, kako se to kaže, keca na desetku. Popović se već u naslovu velepalamudnog utuka pita, a da šta bi bilo da je on predložio da se u antiimigracioni zid umesto njega, Popovića, uzida moja malenkost i odmah daje odgovor: Bio bi – glagolji Popović – suočen sa „orkestriranom kampanjom nevladinih organizacija, takozvanih nezavisnih medija i stranih ambasada i oglašen kao ruski lobista, promoter govora mržnje, vesnik zla i netolerancije, ekstremni desničar“… I pročaja.

    Neki bi naivčina rekao – dobro, gde je je tu seljačka filozofija? Svaka je Popoviću ka vladičina. Evo gde je seljačka filozofija. Popović vrlo dobro zna – inteligentan je on svat – da moj predlog za njegovo uziđivanje nije nikakav „predlog“, nego zajebancija štampana u zajebantskoj kolumni, na zajebantskoj (zabavnoj) poslednjoj strani Danasa. Dobro, de, i sa takvih se stranica mogu plasirati svakakve nepodopštine, ali siguran sam da niko – uključujući i Popovića – ne misli da sam ozbiljno mislio.

    Što Popovića ne sprečava da napiše kako je „njegovo uzidavanje prava dijagnoza našeg društva“. Odmah potom – takođe u skladu sa postulatima seljačke filozofije samosažaljenja – kreće u naricanje i kukumavčenje. Prošlo je, kaže Popović, sedam dana otkako je na pravdi Boga uzidan, a civilno društvo i državni organi ne reaguju. A zašto ne reaguju? Kako zašto? Ne smeju da reaguju jer – pazi sad ovo – „Kako uopšte neko ko se preziva Popović i ko je imao dvojicu pradeda, solunskih dobrovoljaca, kome su baka i deda, zajedno sa još trideset rođaka, ubijeni u Drugom svetskom ratu, a otac mu ostao ratno siroče, ima hrabrosti da se usudi da predlaže bilo šta.“

    Uz dužno poštovanje za stradale Popovićeve pretke (i uz primedbu da se taj svat uopšte ne ustručava da štošta predlaže) nije mi jasno – osim ako Nenad ne insinuira da huškam na jahanje popova i popovića – kakve veze sa početnom temom – antiimigracionim zidom – imaju njegovo prezime i stradanja njegove porodice. Naoko nikakve, ali moć seljačke filozofije počiva upravo na uspostavljanju čvrstih veza između stvari koje nemaju nikakve veze, što je – obnovimo gradivo – najkraća definicija haosa, najpre u glavama, potom svuda uokolo. Prisetimo se samo kako je Popovićev partajgenose, ex policajni Jočić, doveo u vezu požar u Hilandaru i svoj mladalački lopovluk, pa će vam mnoge stvari biti jasnije.

    A naročito će vam biti jasnije kada iz Popovićevog utuka doznate da je onomad na Tašmajdanu, u mnoštvu proevropskih šetača pasa, jedini on, čovek narodnjak, imao kesu za deponovanje psećeg izmeta. Fakat je dobro što postoje kese za sranje. Još bi, međutim, bilo bolje kada bi bilo i kesa za proseravanje.

    http://www.danas.rs/code/navigate.asp?Id=881

  5. Varagić Nikola каже:

    Rusija: Brisel izvrće istoriju

    Brisel pokušava da predstavi nacističku Nemačku i Sovjetski savez odgovornima za raspirivanje rata, saopštilo je rusko Ministarstvo spoljnih poslova.

    Pokušaji Brisela da preobliči istoriju i predstavi nacističku Nemačku i Sovjetski Savez jednako odgovornima za raspirivanje rata, mogu dovesti do obnove novih rasadnika agresivne ekstremističke ideologije, saopštilo je Ministarstvo.

    U komentaru uoči konferencije OEBS-a u Beogradu, posvećene 70. godišnjici završetka Drugog svetskog rata, ministarstvo je upozorilo na porast obrazaca agresivnog govora različitih predstavnika EU, uključujući i one koji se odnose na dane sećanja na žrtve totalitarnih režima.

    Optuživši Brisel da izvrće istoriju Drugog svetskog rata, rusko ministarstvo navodi da je „očigledno da Brisel na najvišem nivou dozvoljava zamenu teza i flagrantnu laž“.

    Rusko ministarstvo ističe i da „opasna igra koji podstiče Brisel može u budućnosti dovesti do novih pretnji“, prenosi Tass.

    U međuvremenu, u nekim evropskim zemljama, konkretno baltičkim i u Ukrajini, „nacizam već diže glavu i stvara nevolje ljudima koji u njima žive i njihovim susedima“, navodi se u saopštenju.

    „Rukovodstvo EU nastavlja da se pravi da se ništa ozbiljno ne događa“, dodaje rusko ministarstvo, ocenjujući da je to nedopustivo.

    B92

  6. Varagić Nikola каже:

    „Obezbediti novac za Libiju, Jordan i Tursku“

    Šef Kancelarije UN Mišel Meler ocenio je da će se četiri miliona izbeglica „dići i otići“ prema Evropi, ukoliko se ne da novac za susede Sirije, u kojima žive.

    Meler je istakao da članice UN treba da nadoknade troškove Libanu, Jordanu i Turskoj, dodajući da je priliv sirijskih izbeglica na putu prema Evropi deo većeg i šireg trenda masovne migracije širom sveta.

    U intervjuu za AP, Meler je pozvao na promenu retorike u zemljama prijema. „Nije svaki izbeglica terorista, kirminilac ili kradljivac posla.“

    On je, takođe, upozorio migrante i izbeglice da ne misle da će svi završiti u Nemačkoj, koja je za njih najpoželjnija zemlja.

    B92

  7. Varagić Nikola каже:

    Život u izbegličkom kampu Zatari u Jordanu

    Kada je pre četiri godine užas građanskog rata stigao u Siriju, četiri miliona nedužnih civila utočište je potražilo u okolnim državama – Turskoj, Libanu, Jordanu i Iraku. Oni koji nisu uspeli da se snađu, završili su u izbegličkim kampovima. Kako vreme prolazi, međusobne borbe sirijske vojske, pobunjenika i Islamske države sve su žešće, a broj izbeglica iz dana u dan raste.

    Zatari u Jordanu danas je najveći izbeglički kamp na svetu. Osnovan je u julu 2012. godine, a prostire se na 3.3 kvadratna kilometra. Kroz njega je prošlo više od pola miliona ljudi. Za 83.000 registrovanih izbeglica, ovaj novi grad postao je trajno utočište.

    Prema podacima UN, u Zatariju, koji se nalazi 12 kilometara od sirijske granice, ima 13.500 domaćinstava, 18.000 kamp prikolica i 10.000 šatora, od kojih je naseljeno 4.000.

    Svakoga dana u kamp se doprema 17.8 tona hleba i 4.2 miliona litara vode. Pored toga, UN svakog meseca štićenicima kampa na kreditnu karticu uplaćuju sumu od 20 jordanskih dinara (28 $) sa kojom mogu da kupuju u nekom od lokalnih humanitarnih marketa.

    Vremenom, izbeglice i Zatari počeli su da se prilagođavaju jedni drugima. Izbeglički kamp je prerastao u grad, koji ima škole, bolnice, prodavnice, kafiće pa čak i piceriju, koja uredno dostavlja pice širom Zatarija. Ukupno postoji 3.000 uslužnih delatnosti, a u Zatariju možete kupiti skoro sve – od odeće do mobilnih telefona.

    U kampu postoje tri škole koje pohađa 28.000 đaka. Populacija raste, a svakog dana u jednoj od tri bolnice rodi se još trinaestoro dece. Pomenute bolnice su vremenom sve opremljenije, i u njima se tretiraju sva oboljenja, od epidemija i hroničnih stanja do karcinoma.

    Ministarstvo trgovine Jordana planira da legalizuje ove poslove sa ciljem da zajednicu integriše u svoje društvo i uspostavi bar osnovne poslovne i zdravstvene standarde.

    Iako zvuči da život u Zatariju makar liči na onaj kakav su nekada imali, izbeglice opstaju u jako teškim uslovima.

    Pored sve muke koja je zadesila izbeglice, kamp ugrožavaju bande koje sprovode nasilje prema stanovništvu, prvenstveno ženama.

    Jordanske vlasti su u kampu sagradile policijsku stanicu, ali je ona bukvalno nestala preko noći. Stanovnici su pokrali građevinski materijal i ugradili ga u svoje barake.

    Danas Jordan planira podelu kampa na 12 distrikta na čijem će čelu biti predstavnici stanovnika. Nadaju se da će prenošenjem odgovornosti na stanovništvo podstaći osećaj svojine i , koliko je to moguće, stvoriti zdravije i bezbednije okruženje.

    Blic

  8. Varagić Nikola каже:

    Šef poslanika SDP u Bundestagu: Mađarska da zadrži izbeglice

    Šef poslaničkog kluba Socijaldemokratske partije u Bundestagu Tomas Operman zahtevao je večeras od Mađarske da ispunjava svoje obaveze prema izbeglicama i naglasio da je reka ljudi koja se danas i ovog vikenda slila u Nemačku bio izuzetak od pravila, javljaju nemački mediji.

    U Nemačku je za vikend stiglo 20.000 izbeglica, očekuje se još 10.000 ljudi.

    – U ovom momentu je tako: Mađarska je obavezna da preuzme i zadrži izbeglice – rekao Operman, podsećajući Madjarsku na sopstvene obaveze.

    Ovog vikenda je u Nemačku, pre svega, na železničku stanicu u Minhen, stiglo oko 20.000 izbeglica iz Mađarske, a do kraja dana se računa da će doći ukupno desetak hiljada, javljaju mediji.

    Da bi se Minhen koji na apsolutnom limitu, kako poručuju iz tog grada, malo rasteretio, iz Austrije su preusmerena dva voza sa po 500 izbeglica za Dortumnd i Nojminster, javljaju nemački mediji.

    Tanjug/Blic 07. 09. 2015.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: