Никола Варагић: Европска унија између (нехришћанске) левице и деснице

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

 

Из текста говора који ће Џереми Корбин, лидер британских лабуриста, одржати на тему референдума о Европској унији:

“Као социјалиста одувек имам пробавне сметње са Европом. Њене темеље су 50-их година прошлог века поставили католички либерали и конзервативци, као одговор на национализме који су је уништили у светским ратовима. Европа никада није била левичарска или социјалистичка. И сада њоме управљају конзервативци из Европске народне партије чији представници контролишу Европску комисију, Европску централну банку и Међународни монетарни фонд.

…Ја сам убеђени интернационалиста и верујем да је Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду, од Палестине до Колумбије, него било који парламент, па и наш.

…Британија од Европске уније може да учи о обавезној радној обуци, регионалним инвестиционим банкама, друштвеном партнерству, јаким синдикатима и другим мерама јачања друштвене једнакости и сузбијања похлепе која покреће британску Конзервативну партију… Али без обзира на бројне резерве, свакако сам против непријатељског става према Европи који последњих година јача у Британији захваљујући конзервативцима, Укипу и таблоидним медијима.

…Лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ, јер оно подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима.“[1]

 

КОМЕНТАР:

 

Џереми Корбин тврди да су темеље ЕУ поставили “католички либерали и конзервативци“ и да “Европа никада није била левичарска или социјалистичка“, тврди да “и сада њоме управљају конзервативци из Европске народне партије“. Међутим, Корбин као “убеђени интернационалиста“ верује да је “Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду него било који парламент“, и да “Британија од Европске уније може да учи о обавезној радној обуци, регионалним инвестиционим банкама, друштвеном партнерству, јаким синдикатима и другим мерама јачања друштвене једнакости и сузбијања похлепе“. Зато је Корбин “против непријатељског става према Европи“ и зато “лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ, јер оно подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима“. Дакле, ако “Европа никада није била левичарска или социјалистичка“, како је онда “Европски парламент учинио више за људска права и међународну правду него било који парламент“, односно, да ли би левичари урадили мање за “људска права и међународну правду“ да је Европа (само) левичарска? Другим речима, зашто левичари нападају либерале и конзервативце, где је разлика између њих, ако Европском унијом управљају конзервативци, а левичар Корбин тврди да “Британија (у којој су на власти конзервативци) од Европске уније може да учи“, тј. ако левичар Корбин брани ЕУ зато што “ЕУ подразумева одбрану демократије и људских права, међународну солидарност и фер однос према радницима“?

 

***

 

Из одговора Јове Бакића на текст Мише ЂурковићаЛевица и глобални тајкуни:

“Колега Ђурковић не види да је левица по дефиницији антикапиталистички усмерена и да је то суштински супротставља свим десничарским струјама: од фашизма, преко конзерватизма и либерализма до десне, односно блеровске социјалне демократије.

…Имајући у виду да колега Ђурковић сматра трагедијом чињеницу да се догодио епохални пад хришћанства, то јест аристократско-црквењачког феудалног друштва, у којем је оно једино уистину владало, започет 1789, а настављен 1917, 1945. и 1968, може се претпоставити да он жали за прохујалим добом.

…Потписник ових редака никада није био члан Трилатералне комисије нити лично нити посредством међународне невладине организације Ист-Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Наиме, поменута НВО није „овдашњи огранак Трилатералне комисије”, како сасвим погрешно сматра Миша Ђурковић, већ је организација која се залаже за што боље везе Запада и Истока, те што бољи положај Србије у глобалном друштву… Уистину, добродошли су сви левичари, па и социјални либерали који виде капиталистички безизлаз, да нађемо најмањи заједнички називник у борби против капитализма, а Борко Стефановић и српска левица заиста гаје присне везе, и њима се диче, с Ђурковићу омраженима Џејмсом Корбином и Алексисом Ципрасом. Радимо на међународном умрежавању, а не на националистичком затварању у себе, презрених, понижених и увређених. У њих спадају не само радници и незапослени, избеглице и ЛГБТ особе, како пре неколико дана на Паради поноса надахнуто, следећи Розу Луксембург, рече Марија Перковић, већ и пензионери, студенти, наставници, лекари, уметници, новинари и сељаци.“[2]

 

КОМЕНТАР:

 

Фашиста Мусолини је био (и) социјалиста. Либерал Џ. С. Мил је био делом и социјалиста. Дугогодишњи лидер лабуриста Тони Блер је и даље левичар (хришћанин свакако није).

Ако се догодио “епохални пад хришћанства“, а Европску унију стварају и њом управљају “католички либерали и конзервативци“, да ли су либерали и конзервативци  – хришћани? Колико имају везе са хришћанством[3]? За левичаре попут Корбина и Бакића, таква ЕУ је добар пример и зато они нису против ЕУ, зато они желе да њихове државе остану или уђу у ЕУ – док се боре против хришћанства.

И Корбин и Бакић су за ЕУ, и један и други су интернационалисти. Бакић је и члан империјалистичке организације Ист-Вест бриџ (Мост између Истока и Запада). Да ли је то чудно? Чудно је само онима који не знају шта је социјализам и како је настао.

 

***

 

Из књиге “Империја“, аутори су левичари Мајкл Харди и Антонио Негри:

“Ми одлучно тврдимо да је изградња Империје корак напред… Ми тврдимо да је Империја боља на начин на који је Маркс тврдио да је капитализам бољи од ранијих друштвених формација и начина производње.

…Конвенционалне норме телесних и сексуалних односа између и унутар полова све су отвореније за проблематизовање и преображаје. Тела се и сама преображавају и мутирају како би се створила постхумана тела. Први услов овог телесног преображаја јесте свест да људска природа ни у ком погледу није оделита од природе у целини, да не постоје круте или нужне границе између људског и животињског, између људског и машине, мушког и женског пола, итд; то је свест да је и сама природа један вештачки простор отворен за све новије и новије мутације, мешања и хибридизације… Вољи да се буде против заиста је потребно тело које је потпуно неспособно да се потчини команди. Њој је потребно тело које је неспособно да се прилагоди породичном животу, фабричкој дисциплини, правилима традиционалног полног живота, итд. (Ако откријете да ваше тело одбија ове ‘нормалне’ модусе живота, не очајавајте – реализујте свој дар!)… Ново тело мора да буде способно да ствара нов живот.“[4]

 

КОМЕНТАР:

 

У последња два месеца овим темама бавио сам се, на више начина и различитим поводима, у три текста. У првом тексту, указао сам да између (савременог, неолибералног) капитализма и социјализма нема великих разлика у културном смислу, што се тиче начина живота либерала, конзервативаца и левичара. Разлике су све мање и у економском смислу. Тако је још од Маркса који је сматрао да се капитализам, пошто је у историји одиграо револуционарну улогу (између осталог и по томе што је олакшао задовољавање људских потреба), мора критиковати иманентно, тј. снагама критике коју је сам произвео.[5]

У другом тексту, навео сам најновији пример како левица критикује капитализам иманентно, тј. како се Грчкој (левичарима из Сиризе) препоручује да не излази из еврозоне: „Одговор критичарима: Избор никада није био грегзит или капитулација. Постоји трећа опција: останак у еврозони, вођење герилског рата против ње и стрпљиво заузимање стратешких положаја“ – пише левичар Славој Жижек… Важно је сачувати „доминантну културу“ Европе, која се мора критиковати само снагом критике коју је сама произвела, да би се унутар ње заузели „стратешки положаји“.[6]

У трећем тексту, писао сам о томе како се држава, на чијем су челу конзервативци (десничари, радикали, “хришћани“, фашисти), потчињава левичарима, односно, како спроводи оно што су жеље и циљеви Корбина, Бакића, Харда и Негрија, а по налогу Европске уније (Империје). Дакле, написао сам да су ове године, пошто је било „политичке воље“, пошто је држава стајала иза организације, а полиција радила свој посао, две параде поноса одржане без проблема. Пошто је сада држава, тј. полиција на страни „геј лобија“, сада „геј лоби“ држи полицијски пендрек у својим рукама и може да спроводи насиље. То сигурно, у почетку, не би било физичко насиље, али може се очекивати нефизичко – на пример, кроз насилне промене у систему образовања и васпитавању деце, без сагласности већине родитеља… Тоталитарна држава је одувек могла да ради шта хоће. То може и сада када је води „геј лоби“. Зато је сада, када иза себе имају и државу и медије, све на „геј лобију“ и ЛГБТ заједници – да ли ће се за своја права борити поштујући права већине и права деце, или ће кренути да насилно спроводе „друштвени инжењеринг“ и „промену свести“ стварајући „новог човека“ (нову породицу) према својој мери.[7]

 

Закључак (у најкраћим цртама):

 

Левичари су, колико и неки десничари (свако на свој начин), уграђивали принципе еволуције у друштвене теорије. Неолибералан капитализам настаје унутар либералне економије западног света, а “уграђивање принципа еволуције у друштвене теорије допринело је утемељењу либералне економије западног света“ (др Биљана Стојковић). То је разлог зашто се демократија претворила у демонократију, то је разлог зашто је дошло до дехуманизације и настанка “психологије без душе“, то је разлог зашто се либералан капитализам претворио у неолибералан капитализам (у царство похлепе и разврата).

Капиталисти који стварају потрошачко друштво одбацују “моралну вредност аскезе“ на исти начин на који је одбацују и левичари, који се боре против потрошачког друштва. Када духовне потребе нису изнад чулних потреба, када се не разуме смисао аскезе и поста, које су то, онда, како је некад од стране комуниста најављивано, “нове потребе које грађански свет не може ни да слути“, због којих социјалистичко “друштво релативне оскудице“ неће бити савладано “отвореношћу за вештачке потребе“ (које савремени капитализам ствара)?

Љубитељи капитала (они којима је профит и уживање испред свега) су они који теже задовољавању чулних потреба, “фаустовској тежњи ка пуноћи живота“ (али и ега и сујете). То је “тајна“ веза између левице, тачније социјалдемократије, и капитализма. У комунизму улогу капитала играла је функција у партији. Што је функција виша, више хедонизма. Председник СФРЈ, маршал Ј.Б. Тито живео је као француски краљ Луј XIV. “Укидање капитала“ или “укидање односа рада и капитала“ (Енгелс) ту ништа није променило. У капиталистичким друштвима, где ипак постоји (неко) тржиште и (нека) конкуренција, плурализам, дошло је до економског раста (већина обичних људи, радника, не живи у економској оскудици), али не и до друштвеног прогреса, превазилажења постојећих људских односа. “Социјалистичко самоуправљање“ није водило “укидању друштвених основа егоизма“. Од капитализма се то није очекивало и не очекује, пошто капитализам подстиче “егоизам потреба“, а неолибералан капитализам промовише етички егоизам.

Модерни левичари сматрају да је дошло до превазилажења постојећих људских односа, јер је одбачена хришћанска традиција, догодио се “епохални пад хришћанства“ (Бакић), а као нове потребе прихватају се вештачке потребе – левичари сада намећу вештачке потребе, бришу се и границе између човека и машине, а не само човека и животиње – “сама природа је један вештачки простор отворен за све новије и новије мутације, мешања и хибридизације“. Сада треба решити како да “ново тело буде способно да ствара нов живот“. Зато је “изградња Империје корак напред“ (Хард/Негри), зато треба “стрпљиво заузимати стратешке положаје“ (Жижек), зато “лабуристи подржавају чланство Британије у ЕУ“ (Корбин).

 

Зато Свети Оци сматрају да главни узрок брзог и неразумног одушевљења људи антихристом лежи у одсуству духовног разума у њима и њиховог потпуног погружења у плотско (телесно) стање.

 

______________

[1] Џереми Корбин: “ЕУ референдум“ (Social Europe, 27.09.2015.) Превео Ђорђе Томић, Пешчаник.нет, 30.09.2015. http://pescanik.net/eu-referendum/

[2] Јово Бакић: “Левица, понижени и увређени“, (Политика, 26. 9. 2015) Стање ствари, 26.09.2015. http://stanjestvari.com/2015/09/26/%D1%98%D0%BE%D0

[3] Какво је стање у САД може се видети и из овог текста Патрик Бјукенен: САД и Римокатоличка црква победили СССР, сада уступају место Путину и православљу, Стање ствари, 30.09.2015.

[4] Мајкл Харди и Антонио Негри: “Империја“, Игам, Београд, 2005.

[5] Никола Варагић: Између дарвиниста и креациониста, Стање ствари, 24.08.2015.

[6] Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу, Стање ствари, 10.09.2015.

[7] Никола Варагић: Друга страна „успешно“ одржане геј параде, Стање ствари 22. 09. 2015.

_______________

Никола Варагић: Када левичари бране „хришћанску“ Европу

Стање ствари, 10.09.2015.

Личност је, по Марксу, “тоталитет друштвених односа“. Каква личност настаје у друштву у коме нема хришћанске љубави према другом, другачијем, незнанцу и (класном) непријатељу, у коме је “човек човеку вук“, у коме је све или лична корист (ближњи је онај од кога имамо корист) или општа корист (обичан човек је само појам или број – “систем је све, човек је ништа“, док најјачи, најпаметнији, најлукавији, најсебичнији, најпокваренији, “изабрани“… личну корист маскирају или отворено намећу свима, тј. слабијима, потчињенима и глупима, као општу корист), у коме је добро – оно што задовољава било какве потребе, било ког појединца – истина? Личност која је тоталитет таквих друштвених односа, спроводи тотализацију стварности, спроводи “позитиван“ програм измене стварности, верујући да укида постојеће ограничености. “Револуционарна људска делатност“ није довела до “превазилажења постојећих људских односа (постојећих облика и односа стварности)“.

Зато је Св. Јустин Ћелијски овим речима одговoрио комунистима који су га пратили и прогонили: “Неприродно је хтети да се од старог типа људи створи ново друштво. А истина је у овоме: само се од обновљених, од нових људи може образовати ново друштво. Природни закон: братство се ствара само од браће. Треба најпре људе преобразити у браћу, па тек онда захтевати од њих братство“.

***

Европски човек је кренуо путем човекобоштва, путем гордости. Тако се људи не могу преобразити у браћу. Зато хришћанско (православно) човекољубље није исто што и хуманистички алтруизам. Хришћанско (православно) родољубље није исто што и нехришћански национализам. Хришћанска (православно) саборност није исто што и левичарски колективизам (или солидарност). Царство Божје није исто што и левичарско “бескласно“ друштво, или либерално “отворено“ друштво. “Културни“ аскетизам није исто што и духовни аскетизам.

Европски човек ствара културу, уређује друштво и утиче на природу, али није победио земаљски закон природе, није победио закон егоизма. Према “закону свог Ја“ мења и природу и друштво. Уређује свет, који није победио; жели да влада над природом, која га држи у својој власти – мисли да је изнад природе, а њиме управљају нагони, има обично око… Европски човек верује да је спознао “објективне могућности“ (знања иза чињеница) и на основу те спознаје ствара вредносно суђење (нормативни хуманизам).

Поред нормативног хуманизма ствара и “расистички хуманизам“. Хуманисти се залажу за “хуманитарне“ интервенције, за “позитиван“ програм измене стварности у “примитивним“ друштвима, али нису спремни да се хумано односе према избеглицама из Азије и Африке, неће да прихвате избеглице за које је војна интервенција Запада негативан програм измене стварности. Када Сартр пише да су “други пакао“, док ужива у благостању које је Европи донела колонизација других континената, колико је (био) искрен када пише да је “боље бити домородац у часу најгоре беде, него бивши колонизатор“, да ништа међу Европљанима “није доследније од расистичког хуманизма“, или када описује Европу као “гојазни и бледи континент“ који “запада у нарцизам“? Зашто није отишао у неку комунистичку или афричку државу да живи? Сартр је, несумњиво, био велики хуманиста, али овде је питање какви су (необожени, обезбожени) хуманисти генерално: ако се све врти око ега, ако је други човек пакао, како се онда ствара братство – не само од људи исте расе, већ и од људи различитих раса и како “човек постаје човеку највиша потреба“? Како стићи “до урбаног без ‘центра’ и ‘периферије“’?

Када чешки председник Милош Земан, као левичар, оде на прославу антифашизма (победе над фашизмом) у Москву (где су гости били углавном из Азије и Африке, дакле неевропског порекла), а потом се залаже да се Европска унија затвори за избеглице, тј. за људе друге расе и вере, колико је он заиста антифашиста? Поводом досељавања избеглица из Азије и Африке у Европу, словеначки философ и левичар Славој Жижек сматра да “толеранција не може да буде решење: ‘Зато као левичар кажем да се морамо борити за сопствену доминантну културу“’[1]. Зашто левичари толико критикују бившег председника Чешке и десничара Вацлава Клауса, чију петицију против избеглица подржава и садашњи председник и левичар Земан[2]? Зашто левичари толико нападају мађарског председника и десничара Виктора Орбана? Зар и он не брани исту доминантну, хуманистичку и фаустовску културу Европе? Да ли они само говоре оно што председници, премијери или канцелари, великих држава попут Немачке, Велике Британије, Француске и Италије неће или не смеју јавно да кажу? Шеф посланичког клуба Социјалдемократске партије у Бундестагу Томас Оперман, дакле левичар, захтева од Мађарске да задржи избеглице, да их не пушта у Немачку и наглашава да је “река људи која се овог викенда слила у Немачку био изузетак од правила[3]. Зар и државе Нато алијансе, које су водили или које сада воде левичари, не учествују у “хуманитарним“ интервенцијама широм света?

Да ли у “хуманитарним“ интервенцијама Нато алијансе, иза којих стоје и десничари и левичари, има било чега хришћанског? Да ли у неприхватању избеглица које беже након тих интервенција има било чега хришћанског? Попут левичара Славоја Жижека, и француска десничарка Марин Ле Пен брани “доминантну културу“ Европе. И Жижек и Ле Пен нападају империјалисте, критикују “хуманитарне“ интервенције, али и избегавају одговорност – када треба да прихвате избеглице, онда кажу да Европа није крива, онда нису толерантни и бране “доминантну културу“, иако државе ЕУ у оквиру Нато нападају друге државе и чине милионе људи избеглицама, док се богате на њихов рачун. Извлаче богатство из тих држава и пребацују на Запад, где сви (и наводни антиимперијалисти) имају користи од тога, а онда нису спремни да издвоје новац за збрињавање избеглица: “Популарна француска лидерка с крајње деснице Марин Ле Пен изјавила је како се фотографија мртвог сиријског дечака користи да би се Европљани ‘осећали кривим“’[4]. (Исто тако ни САД, на чијем је челу левичар/демократа, човек из црне расе, не преузимају кривицу/одговорност, остављају ЕУ саму, иако је војска САД предводник у свим нападима.[5])

Да ли је хришћанска култура доминантна култура Европе? Како они који бране нехришћанску доминантну културу могу да бране “хришћанску Европу“[6]? Ако је Европа заиста хришћанска, и ако су у праву они који на то сасвим оправдано указују, зашто су на власти и одакле толика моћ онима који плански насељавају Европу са муслиманима да би до краја избрисали сваки траг “хришћанског идентитета“ Европе?

***

Против капитализма и дехуманизације неуспешно се боре левичари који капитализам критикују иманентно, који, попут (нео)либерала, више немају никакве везе са хришћанском традицијом. На пример, када левичари подигну “сексуалну револуцију“, капиталисти од свега тога направе индустрију секса, у којој раде и чији су потрошачи некадашњи револуционари.

Најновији пример како левица критикује капитализам иманентно, тј. како се Грчкој препоручује да не излази из еврозоне: “Одговор критичарима: Избор никада није био грегзит или капитулација. Постоји трећа опција: останак у еврозони, вођење герилског рата против ње и стрпљиво заузимање стратешких положаја“ – пише левичар Славој Жижек[7]. Саветује Грчкој (левичарима из Сиризе) да не излази из еврозоне, већ да се изнутра бори. Сад, како би то изгледало и какве су шансе да Грчка остане у еврозони и истовремено води герилски рат (дакле, да је не избаце из еврозоне), посебно је питање. Док се не пронађе одговор на то питање, и док траје криза са избеглицама из Азије и Африке, важно је сачувати “доминантну културу“ Европе, која се мора критиковати само снагом критике коју је сама произвела, да би се унутар ње заузели “стратешки положаји“.

Европски човек верује да је раса господара. Зато су “расистички хуманизам“ и “биолошки детерминизам“ међу измима који чине “доминантну културу“ Европе. Европа није више (ако је икад то и била, ЕУ свакако није) “хришћанска тврђава“.

Изводи из нових делова Промене свести који ће ускоро бити објављени

______________

[1] Jakob Augstein: “Доминантна култура“, Пешчаник, 04.09.2015. http://pescanik.net/dominantna-kultura/

[2]  “’Та иницијатива садржи исте идеје о којима ја све време говорим. Мислим да се у томе са Вацлавом Клаусом слажем’, казао је данас Земан новинарима током посете Кине“, Бета/Факти, 06.09.2015.

[3] “’У овом моменту је тако: Мађарска је обавезна да преузме и задржи избеглице’ – рекао је Оперман, подсећајући Мађарску на сопствене обавезе. Овог викенда је у Немачку, пре свега, на железничку станицу у Минхен, стигло око 20.000 избеглица из Мађарске, а до краја дана се рачуна да ће доћи укупно десетак хиљада. Да би се Минхен који на апсолутном лимиту, како поручују из тог града, мало растеретио, из Аустрије су преусмерена два воза са по 500 избеглица за Дортумнд и Нојминстер, јављају немачки медији“, Тањуг/Блиц 07. 09. 2015.

[4] Танјуг/Б92, 06.09.2015.

[5] “Бивши британски министар спољних послова и директор Међународног комитета за спасавање, Дејвид Милибанд, позвао је САД да покажу ‘ону врсту вођства коју је Америка показивала у таквим питањима’ у прошлости. ‘САД су увек биле лидер у распоређивању избеглица, али 1.500 људи током четири године је тако мали допринос у решавању хуманог аспекта овог проблема’, рекао је Милибанд за тв мрежу АБЦ. Портпарол Стејт департмента Џон Кирби у интервјуу за Ројтерс није, међутим, дао назнаке да ће САД знатније повећати број миграната које ће примити“, Танјуг/Б92, 06.09.2015.

Међутим, многи замерају и Великој Британији да не помаже довољно и да не прихвата већи број избеглица које су у камповима у Турској, Либији и Јордану, или су стигле до Грчке, Италије, Шпаније, Србије, Мађарске… све до Немачке, у коју највећи број њих иде.

[6] Зато греши и турски премијер Ахмед Давутоглу када у ауторском чланку за немачки лист „Франкфуртер Алгемајне Цајтунг“ пише: „Европа има један згодан рефлекс да пребацује проблем избеглица на леђа Турске и да гради хришћанску тврђаву Европу“. Тврђава Европа се гради, али (више) није хришћанска тврђава.

[7] Славој Жижек: “Грчка апокалипса“, Пешчаник, 06.09.2015. http://pescanik.net/grcka-apokalipsa/

One Response to Никола Варагић: Европска унија између (нехришћанске) левице и деснице

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: