Никола Варагић: Политика

Никола Варагић

 

Из текста “О владавини права у Србији (случај Фајгељ)“, који сам написао и објавио 23. 11. 2015. на мом блогу и сајту Стање ствари – након сваког цитата из мог текста иде цитат новинара дневног листа Политика, из текстова који су написани у данима после објаве мог текста (посебно у оквиру Теме недеље: “Границе слободе говора“). Чека се још један текст новинара Политике, након последњег цитата из мог текста (на тему заштите интелектуалне својине, навођења извора… а имајући у виду да су и у овим текстовима новинари Политике помињали “Трећу Србију“):

 

Никола Варагић (23.11.2015): И самом Фајгељу ово привођење одговара. Да га полиција није привела, његов клип би одгледало пар десетина људи, овако је постао вест дана у неким медијима, и посебно на патриотским сајтовима.

Љиљана Смајловић (Политика, Уводник, “Рушење Вучића“, 25.11.2015): “Злосрећни Андреј Фајгељ највећу опасност представља сам за себе. Његова „Јутјуб” проповед против Александра Вучића сада има десетине хиљада улаза више него пре него што је ухапшен, али сигурно не угрожава ни уставни поредак ове земље, ни премијера с највећом подршком у новијој историји Србије. Зато ми је хапшење Фајгеља неразумљиво и неприхватљиво.“

 

Никола Варагић (23.11.2015): Потписао би петицију за пуштање Андреја Фајгеља на слободу (осуђујем његово привођење), као што би потписао петицију и за Кокана Младеновића. Међутим, шта ће променити такве петиције, када се овде ради о личним сукобима унутар “закона јачег“. Принципијелно и универзално било би да се људи не хапсе због изношења свог мишљења, да постоји слобода говора, да закон важи за свакога подједнако. Тога у Србији нема. Фајгељ (и они који потписују петицију за њега) не би потписао петицију за Младеновића, и обрнуто, Младеновић (и они који би потписали петицију за њега) не би потписао петицију за Фајгеља. Где је ту “владавина права“?

Марина Вулићевић (Политика, Тема недеље – границе слободе говора, “Да ли се слободе говора разликују“, 29.11.2015): “Иако слобода говора мора да буде одбрањена без изузетка, испада да је она код нас ипак политички и „блоковски” подељена на „прву, другу и трећу” Србију. Онај ко је бранио Николаидиса и Угричића ипак неће бранити слободу мишљења Фајгеља, и обратно.“

Батић Бачевић (Политика, Тема недеље – границе слободе говора, “О чему се то у Србији ћути“, насловна страна 29.11.2015): “И зашто је тако тешко да се у јавном животу Србије, 25 година после увођења политичког плурализма, установи сасвим једноставно правило – да исти критеријуми слободе изражавања морају да важе за десничаре, левичаре, за прву или другу Србију, за оне које увек мисле својом главом и оне који не би да се умарају, за оне који гледају да буду блиски свакој власти и оне који никада не мењају амбасаде којима служе.“

 

Никола Варагић (23.11.2015): Затим, ако се позивамо на “владавину права“, да ли она важи и када се ради о крађама, говору мржње…? Да ли је та иста полиција и тај исти суд стајао иза Фајгеља када је са Паровићем крао мандате Двери и идеју и назив Трећа Србија?

Политика: —–

 

 

Никола Варагић: О владавини права у Србији (случај Фајгељ)

Никола Варагић

 

 

Андреј Фајгељ је колатерална жртва у медијском рату који се води између Информера и Курира.

Курир је у контакту са Фајгељом, пошто им је сада Вучић заједнички непријатељ (раније је Српска лига подржала Курир у окршају са Информером). Новинар Курира је разговарао са Фајгељом док су га приводили, фоторепортер је био у станици полиције у тренутку када су га привели. Одмах је Курир ту вест, са сликама привођења, искористио да се обрачуна са Вучићевићем из Информера (питају се зашто се хапси професор Фајгељ, а не хапси лудак Вучићевић који шири панику и говори о државном удару).

Фајгељ је свој видео клип поставио недуго након гостовања Вучићевића на Пинку, где је Вучићевић говорио да се спрема државни удар и саветовао председника владе Србије под окупацијом да не путује у Пекинг. Пошто је схватио да је испао будала, пошто су људи почели да га зову лудаком, Вучићевићу је одлично дошао овај видео клип на интернету, у коме Фајгељ оштро напада Вучића и најављује оно што је Кокан Младеновић пре њега најавио у једном интервјуу, и због тога имао посла са полицијом као сада Фајгељ. Дакле, Вучићевић сада може да каже да није лудак јер, ето, постоје људи попут Фајгеља који позивају на државни удар.

И самом Фајгељу ово привођење одговара. Да га полиција није привела, његов клип би одгледало пар десетина људи, овако је постао вест дана у неким медијима, и посебно на патриотским сајтовима.

Намерно или ненамерно, Фајгељ се нашао на погрешном месту у погрешном тренутку.

Наравно, није Вучићевић могао да ухапси Фајгеља, нема он ту моћ, њега и његови из СНС зову лудаком. Овде се поклопило да је све то одговарало и Вучићу, пошто га Фајгељ напада, тј. целом СНС, а посебно СНС Нови Сад. Фајгељ, Ђурђев и Паровић били су један тим, након што су украли мандате Двери и назив и идеју Треће Србије, у коалицији са СНС. Онда су се посвађали, Паровић је са тзв. Трећом Србијом истао у градској власти, а Ђурђев и Фајгељ прелазе у опозицију (Ђурђев сада предводи Српску лигу). Пар дана пре хапшења Фајгеља, међу њима је дошло  до сукоба када се бирао нови директор Културног центра Нови Сад.

Потписао би петицију за пуштање Андреја Фајгеља на слободу (осуђујем његово привођење), као што би потписао петицију и за Кокана Младеновића.

Међутим, шта ће променити такве петиције, када се овде ради о личним сукобима унутар “закона јачег“. Принципијелно и универзално било би да се људи не хапсе због изношења свог мишљења, да постоји слобода говора, да закон важи за свакога подједнако.

Тога у Србији нема. Фајгељ (и они који потписују петицију за њега) не би потписао петицију за Младеновића, и обрнуто, Младеновић (и они који би потписали петицију за њега) не би потписао петицију за Фајгеља. Где је ту “владавина права“?

Затим, ако се позивамо на “владавину права“, да ли она важи и када се ради о крађама, говору мржње…? Да ли је та иста полиција и тај исти суд стајао иза Фајгеља када је са Паровићем крао мандате Двери и идеју и назив Трећа Србија? Да ли би Фајгељ, да је на власти, спроводио “владавину права“ у случају ширења говора мржње и позивања на насиље, или, да ли би хапсио либерале који износе своје мишљење, тј. све оне који би га жестоко критиковали (као што Фајгељ сада критикује Вучића)?

То су питања која не могу да поставим у петицији, коју би потписао.

 

Напомена: пошто сам мислио да сам закаснио да потпишем петицију, написао сам овај текст. Након тога сам видео да је петиција и даље отворена, па сам потписао петицију:

Захтев за хитно пуштање Андреја Фајгеља на слободу

http://stanjestvari.com/2015/11/23/zahtev-za-pustanje-andreja-fajgelja-na-slobodu/

а на Стању ствари је господин Лазић објавио овај мој текст:

Никола Варагић: О владавини права у Србији (случај Фајгељ)

http://stanjestvari.com/2015/11/23/nikola-varagic-slucaj-fajgelj/

 

 

 

Протојереј Андреј Ткачов: Hе смемо да заборавимо цара Николаја

 

…Цар није постао никакав искупитељ, како за њега кажу они који због превелике љубави истини додају примесу својих фантазија. И није преузео грех целог народа. Каснији догађаји су показали да је свака овчица обешена за свој репић – свако је пио личну горку чашу и сви заједно – заједничку. Дај Боже да је цар бар грехове царског дома Романова успео да измоли. Јер и грехова и грешака има много. Али је постао заступник за цео свој народ, којег се није одрекао, и судећи по свему, сила његовог заступништва ће у наше дане постати очигледна милионима. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

Пре нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али победити. Изгубити – и истовремено победити. Код њих је цар Лазар који је пао на Косовом пољу назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си победио. Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником. На пример, у Заграничној Православној Цркви.

Он је победио. Победио је зато што је издржао до краја. Зато што се није одрекао, зато што је сад у слави и има власт да се моли за нас. Изгубили су његови џелати, који су сад у паклу, чија су имена жигосана, и чији преостали споменици изгледају као постмодернистички апсурд. И можемо да призивамо царево име у збору његових светих сродника. Можемо да га призивамо и понаособ, с посебном надом, пошто можда неко не зна, али он одлично зна шта се са свима нама недавно дешавало; схвата оно што се сад дешава и види шта се у будућности може десити. Страстотрпче царе Николаје, моли Бога за нас!

 

 

ЦЕО ТЕКСТ: http://www.pravoslavie.ru/srpska/87855.htm

Никола Варагић: Мржња рађа мржњу

Никола Варагић

 

Француска је прва признала тзв. државу Косова. Француска је предводила нападе на Либију и Сирију.

Пре четири годинe написао сам: “Једно је сигурно, Француска ће горети у пламену. Ускоро…“ – у посту Припрема се напад на Француску, (29. август 2011. године). Пре две године написао сам Француска је пред распадом (30. јануар 2013. године).

Нисам то желео, и не радујем се због овога што се догађа Француској. Само износим чињенице, и на основу чињеница предвиђање догађаја. Ово што се догодило у Паризу било је очекивано и неминовно.

Исламска држава је несумњиво највеће зло, у овом тренутку, на свету. Вође исламских терористичких организација јесу хитлери 21. века. Али, Запад није добро, Запад је само мање зло.

Зло се не може победити тако што ће се чинити зло. Хришћански морал учи да се борба против зла не сме водити тако што ће се чинити зло. Међутим, хришћански морал је одавно замењен неким другим моралом. Француска је, на пример, давно дехристијанизована. Сетите се само како се Кушнер, тај велики борац за људска права, смејао када су га новинари питали за “Жуту кућу“.

Французи су годинама терорисали Арапе и остале муслимане. Међу муслиманима је сигурно било и муслимана који нису мрзели Запад. Након терора од стране Француза (све ово важи и за остале Западњаке), ти невини муслимани, који до тада нису били непријатељи, након што су их Французи мучили или им убили вољене особе, постали су непријатељи Француске, жељни освете.

Онда су и ти муслимани почели да нападају Французе. Међу убијеним и рањеним Французима сигурно је било и Француза који су били против “хуманитарних интервенција“, тј. антиимперијалиста и антиглобалиста. Можда ти невини Французи нису били пријатељи муслимана, али нису били ни непријатељи. Након напада исламских терориста, и они умерени Французи који су рањени, којима су убили вољене особе, постаће ватрени непријатељи свих муслимана, жељни освете.

То ће једва дочекати екстремни Французи, који ће све више нападати имигранте из Азије и Африке који живе у Француској (као и у њиховим државама у Азији и Африци). Међу муслиманима који су дошли у Француску да живе има и оних који искрено воле Француску. Међутим, када крену напади на све муслимане који живе у Француској, међу њима ће страдати и пријатељи Француске, који ће због тога постати непријатељи Француске.

Па ће се и ти муслимани светити и над невиним Французима, који су искрени борци за људска права, али који ће након напада на њих и њихове породице постати ватренији заговорници борбе против тероризма и од екстремних десничара.

Мржња рађа мржњу.

У овом тренутку, не види се крај мржње, крај осветама у сукобу између Запада и ислама. Француска неће изаћи као победник из рата који је започела.

Срећом, Русија је ушла у “свети рат“ против Исламске државе.

Што се нас Срба тиче, ми смо ту спиралу насиља и освета коју рађа мржња прошли са нашим муслиманима, Бошњацима и Албанцима. У таквим сукобима увек највише страдају невини људи, на обе стране. Нисам сигуран да је време за помирење са Албанцима, зато што мислим да већина Албанаца то још увек не жели, али са Бошњацима може доћи до помирења, пошто и међу Србима и међу Бошњацима има доста оних који то желе, који могу да опросте једни другима, и треба све учинити да до тога дође.

На крају, ево два занимљива реаговања из православне и словенске Русије, у којој живи велики број муслимана који су лојални Русији зато што Русија не спроводи асимилацију попут Француске. Прилепин је представник православне и пропутиновске Русије. Шендеровић је представник “друге Русије“, тј. либералне, грађанске и еврофилске која се окупља око радија “Ехо Москве“:

1.

Захар Прилепин: Заборавите „Шарли“, то што се догодило у Паризу је и моја лична несрећа

„То што се догодило у Паризу је и моја лична несрећа. Заборавите ‘Шарли’. Ни Русија није радиостаница ‘Ехо Москве’. Будите Руси, будите милосрдни и јаки.“

(Руска реч, 14. 11. 2015) http://stanjestvari.com/2015/11/14/zahar-prilepin-dogadjaji-u-parizu-i-moja-licna-nesreca

2.

Viktor Šenderovič: Tuđa nesreća?

Mi smo Evropljani, i to je naša jedina šansa da sačuvamo najvredniji sadržaj naše istorije koji su nam stvorili Tolstoj, Mendeljejev, Čehov, Pavlov, Vernadski… Evropski svet je bez ruske civilizacije, u najmanju ruku, nepotpun. A mi smo bez pripadnosti evropskoj civilizaciji i njenoj kulturi tek ogromna, od boga zaboravljena teritorija – s nuklearnim arsenalom. I zato, makar danas, ne pitajte kome zvona zvone. Drž’te se Parižani. Mi smo s vama.

(Радио Эхо Москвы 14.11.2015.) http://pescanik.net/tuda-nesreca/

_____________________________________________________________

Видети још са блога:

• Никола Варагић: Православнословенскогрчко-турскомуслиманско балканска конфедерација?
• Позивам 14 000 Срба и Бошњака испред Скупштине Србије, 11. јула у 11 сати
• Никола Варагић: Чињенице у вези кризе са избеглицама
• Никола Варагић: Крај “новог светског поретка“, настанак новог светског поретка
• Никола Варагић: Да ли Србија треба поново да брани Европу?
• Никола Варагић: Европска унија између (нехришћанске) левице и деснице

Nataša B. Odalović: Misliti i biti – slobodno

Nepripadanje ni jednom taboru najgora je i najneprofitabilnija solucija u Srbiji. Dok ovi opredeljeni, koji te kritikuju što si nedovoljno opredeljen, cvetaju i bogate se na ruševinama društva koje je dotaklo dno

U našem moralno posrnulom društvu, kada više niko ne zna kako da ti na pristojnom i nerobovlasničkom jeziku saopšti to da moraš da misliš, pišeš, govoriš po sistemu „ili-ili“, ili se na tebe više ne računa u oba vodeća tabora: i Velikog Brata i Boljšoj Baćuške, kažu ti: „Govori jasnije, ovako te ne razumemo“. Džaba se pravdaš, da si vazda bio jasan da jasnije ne može biti: Od devedesetih protiv rata, vazda za ljudska prava manjina, i dalje pacifista po ubeđenju. Jok! Sumnjiv si im po pitanju Kosova.

Prvi bi da te vide u svojim agit-prop redovima kako telališ da se zalažeš da Srbija prizna Kosovo, a da, suprotno čak i odluci Uneska, smatraš da je srpska, a svetska kulturna baština na Kosovu, ili mit ili pič-dim, i da je apsolutno svejedno da li će ga otuđiti oni koji su ga u znak valjda „izuzetnog poštovanja“ varvarski palili i uništavali, i to, od kad je Kosovo steklo nezavisnost. A ti, eto, ne možeš, i nikada nećeš moći to da kažeš, i zato si u suštini loš i neprihvatljiv za ove iz Velikog Brata.

Ovi iz tabora Boljšoj Baćuške, hteli bi da kažeš da se kaješ što si bio protiv rata koji je „bio neizbežan“, što si osuđivao Miloševićevu politiku prema kosovskim Albancima, što si se zalagao za ljudska prava političkih zatvorenika, i uopšte što su ti ljudska prava svih, bez obzira na naciju i veru bila i 90. važna, koliko i danas. A ti, eto, ne možeš da se pokaješ, jer smatraš, vođen saznanjima kojima raspolažeš o tome, da se dobrih dela čovek nikada ne odriče, a loših se stidi doveka. I zato te ni ovi, takođe, ne mirišu.

Nepripadanje nijednom taboru najgora je i najneprofitabilnija solucija u Srbiji. Dok ovi opredeljeni, koji te kritikuju što si nedovoljno opredeljen, cvetaju i bogate se na ruševinama društva koje je dotaklo dno.

Pošto je ovih dana medijsko ludilo dostiglo vrhunac u tobožnjem tabloidnom ratu, jer su „ozbiljni“ i „kontroverzni“ podelili postojeći tabloiditet na dva simulakruma, kao što je ranije od SRS nastala SNS, od DS, DSS i još sijaset drugih stranaka, sve za potrebe lokalne i spoljne upotrebe, moraš se manifestno odrediti, nema druge: Ili, ili. Evo: Da li razumem rat tabloida? Ne baš. Bliska su mi dva mišljenja o razlozima za izbijanje tabloid-rata. Jedno je Basarino, da je reč o nemogućnosti da se više išta gura pod tepih, jer tamo od zla i nepočinstava nema više mesta. Drugo je mišljenje Slobodana Antonića, sa kojim se, eto, ne sećam da sam se do sada složila ma o čemu, a posebno ne, bez ostatka, kao po ovom pitanju, zbog čega ću ga citirati:

„Od vlasnika Kurira, u pokajničkom tonu, saznajemo da je, zajedno s vlasnicima Informera i Pinka ‘bio u izbornom štabu Aleksandra Vučića’, te da je ‘učestvovao u projektu ulepšavanja stvarnosti’. Od vlasnika Informera i Pinka (i njihovih glasnogovornika) pak saznajemo da je na delu ‘projekat rušenja Vučića’ i da je to zbog ‘Vučićeve uspešne posete Moskvi’, te da je vlasnik Kurira deo tog projekta. Da li je zaista reč o početku uklanjanja Vučića po prethodno primenjenom obrascu eliminacije Koštunice i Tadića? Mislim da je za to prerano. U slučaju Koštunice i Tadića kooperativnija rezerva već je bila spremna. Sada takve rezerve nema. Drugo, nisam siguran da je Vučić iscrpio sve svoje ‘kapacitete kooperativnosti’. Kosovo, izbeglice, privatizacija, MMF – ima li da je za bilo šta rekao ne? I odakle, uopšte, sumnja u to da će se ta serija ‘kooperativnosti’ u budućnosti nastaviti?“

Mene ne zanima to što je Antonić ovo ispisao na nekom ruskom portalu, kao što me ne zanima vlasnička struktura brojnih portala finansiranih sa Zapada. Već rekoh da svako mišljenje koje mogu da prihvatim, poštovaću gde god da se pojavi. I obrnuto. Svako oktroisano ili lukavo palamuđenje, koje mi ništa ne objašnjava, ali strogo naređuje propise po kojima ima da se misli, ostaće mi strano i neprihvatljivo. Nadam se da sam sada bila potpuno jasna. Isti princip mišljenja želim svim građanima Srbije.

Danas, 12.11.2015.

http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/misliti_i_biti__slobodno.dpuf

———

Слободан Антонић: Нагнути медији

Стање ствари, 10.11.2015.