Никола Варагић: Мржња рађа мржњу

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Француска је прва признала тзв. државу Косова. Француска је предводила нападе на Либију и Сирију.

Пре четири годинe написао сам: “Једно је сигурно, Француска ће горети у пламену. Ускоро…“ – у посту Припрема се напад на Француску, (29. август 2011. године). Пре две године написао сам Француска је пред распадом (30. јануар 2013. године).

Нисам то желео, и не радујем се због овога што се догађа Француској. Само износим чињенице, и на основу чињеница предвиђање догађаја. Ово што се догодило у Паризу било је очекивано и неминовно.

Исламска држава је несумњиво највеће зло, у овом тренутку, на свету. Вође исламских терористичких организација јесу хитлери 21. века. Али, Запад није добро, Запад је само мање зло.

Зло се не може победити тако што ће се чинити зло. Хришћански морал учи да се борба против зла не сме водити тако што ће се чинити зло. Међутим, хришћански морал је одавно замењен неким другим моралом. Француска је, на пример, давно дехристијанизована. Сетите се само како се Кушнер, тај велики борац за људска права, смејао када су га новинари питали за “Жуту кућу“.

Французи су годинама терорисали Арапе и остале муслимане. Међу муслиманима је сигурно било и муслимана који нису мрзели Запад. Након терора од стране Француза (све ово важи и за остале Западњаке), ти невини муслимани, који до тада нису били непријатељи, након што су их Французи мучили или им убили вољене особе, постали су непријатељи Француске, жељни освете.

Онда су и ти муслимани почели да нападају Французе. Међу убијеним и рањеним Французима сигурно је било и Француза који су били против “хуманитарних интервенција“, тј. антиимперијалиста и антиглобалиста. Можда ти невини Французи нису били пријатељи муслимана, али нису били ни непријатељи. Након напада исламских терориста, и они умерени Французи који су рањени, којима су убили вољене особе, постаће ватрени непријатељи свих муслимана, жељни освете.

То ће једва дочекати екстремни Французи, који ће све више нападати имигранте из Азије и Африке који живе у Француској (као и у њиховим државама у Азији и Африци). Међу муслиманима који су дошли у Француску да живе има и оних који искрено воле Француску. Међутим, када крену напади на све муслимане који живе у Француској, међу њима ће страдати и пријатељи Француске, који ће због тога постати непријатељи Француске.

Па ће се и ти муслимани светити и над невиним Французима, који су искрени борци за људска права, али који ће након напада на њих и њихове породице постати ватренији заговорници борбе против тероризма и од екстремних десничара.

Мржња рађа мржњу.

У овом тренутку, не види се крај мржње, крај осветама у сукобу између Запада и ислама. Француска неће изаћи као победник из рата који је започела.

Срећом, Русија је ушла у “свети рат“ против Исламске државе.

Што се нас Срба тиче, ми смо ту спиралу насиља и освета коју рађа мржња прошли са нашим муслиманима, Бошњацима и Албанцима. У таквим сукобима увек највише страдају невини људи, на обе стране. Нисам сигуран да је време за помирење са Албанцима, зато што мислим да већина Албанаца то још увек не жели, али са Бошњацима може доћи до помирења, пошто и међу Србима и међу Бошњацима има доста оних који то желе, који могу да опросте једни другима, и треба све учинити да до тога дође.

На крају, ево два занимљива реаговања из православне и словенске Русије, у којој живи велики број муслимана који су лојални Русији зато што Русија не спроводи асимилацију попут Француске. Прилепин је представник православне и пропутиновске Русије. Шендеровић је представник “друге Русије“, тј. либералне, грађанске и еврофилске која се окупља око радија “Ехо Москве“:

1.

Захар Прилепин: Заборавите „Шарли“, то што се догодило у Паризу је и моја лична несрећа

„То што се догодило у Паризу је и моја лична несрећа. Заборавите ‘Шарли’. Ни Русија није радиостаница ‘Ехо Москве’. Будите Руси, будите милосрдни и јаки.“

(Руска реч, 14. 11. 2015) http://stanjestvari.com/2015/11/14/zahar-prilepin-dogadjaji-u-parizu-i-moja-licna-nesreca

2.

Viktor Šenderovič: Tuđa nesreća?

Mi smo Evropljani, i to je naša jedina šansa da sačuvamo najvredniji sadržaj naše istorije koji su nam stvorili Tolstoj, Mendeljejev, Čehov, Pavlov, Vernadski… Evropski svet je bez ruske civilizacije, u najmanju ruku, nepotpun. A mi smo bez pripadnosti evropskoj civilizaciji i njenoj kulturi tek ogromna, od boga zaboravljena teritorija – s nuklearnim arsenalom. I zato, makar danas, ne pitajte kome zvona zvone. Drž’te se Parižani. Mi smo s vama.

(Радио Эхо Москвы 14.11.2015.) http://pescanik.net/tuda-nesreca/

_____________________________________________________________

Видети још са блога:

2 Responses to Никола Варагић: Мржња рађа мржњу

  1. Varagić Nikola каже:

    Nataša B. Odalović

    Zlo terorizma i reakcije

    Dok se govori o stradalim žrtvama terora, nikom dobronamernom ne treba da pada na pamet da se oglašava sa pozicije vere i nacije. To stvara jezivi kodni šum koji još više sluđuje gluvo i slepo neempatično čovečanstvo.

    Po definiciji, terorizam je svaka smišljena upotreba nasilja ili pretnje nasiljem sa ciljem zastrašivanja, ili, usađivanja straha u čoveka, narode, države. Tim pre mi je zanimljiv detalj na Wikipediji, gde ova definicija ima jedan apendix, kaže se naime „terorizam je smišljena upotreba NEZAKONITOG nasilja“, itd. Ne znam šta se time želelo reći? Da postoji „zakonito“ nasilje? No, ovo je usputna primedba, pa ipak, ima veze sa kakofonijom reagovanja na akt terorizma u Parizu, 13. novembra kada je poginulo preko 129 ljudi, i ko zna koliko fizički povređeno, i psihički istraumirano. Nejasno zvuči to izmešano mnoštvo glasova koji reaguju: pojedinci, grupe za pritiske, instruirani analitičari, islamofobi, islamofili, prozapadnjaci, mrzitelji opšte prakse, čovekoljupci. Šta je zajedničko? Uzimam u razmatranje samo reagovanja koja, čini se dolaze od psihički uravnoteženih (to su oni koji se ne naslađuju „Gernikama“ i pokoljima uopšte). Dakle, zajedničko svim reakcijama uzetim u razmatranje prvo je žaljenje za žrtvama masakra. Tuga je neizmerna. Ali, šta? Nakon ispoljenog pijeteta, kao da prestaje svako zajedništvo i svako navija vodu na svoju vodenicu. To nije dobro i govori o tome da je svet zaista otišao do vraga.

    Uzmimo da si iz Srbije. Pišeš o terorizmu, i osvrćeš se na njegove korene, i ko ga proizvodi, ko finansira, moraš li, građanine, ako si Musliman da podvučeš baš to da „ne treba sad svi muslimani da se izvinjavaju, jer neki muslimani čine stravične zločine“, ili, ako si Srbin da pišeš kao istinski žališ pobijene Francuze „uprkos činjenici da Francuska nije žalila Srbe kada ih je NATO avijacija ubijala“. Ne sporim se oko toga da li su Musliman i Srbin koji ovo izriču, pišu, u pravu, čak, s izvesnim ogradama, mogla bih se i složiti sa oboje. Ali ograde, u tako krhkoj priči kakva je terorizam su ponekad značajnije od glavne rečenice. One ukazuju na dužnost opreza i merenja svake reči. „Izviniti se“ je uvek bolji put ka nadi nego ne izviniti se. Izvinjenje godi dušama stradalih ljudi. Izvinjenje je uslov svakog prijateljstva.

    Napokon, nisu ni svi Srbi odgovorni za zločine koje su činili neki Srbi, ali se od Srba unisono zahtevalo da prihvate odgovornost, neki su se zalagali da se Srbi nazovu genocidnim narodom, a nekmoli da se ne izvinjavaju? Ali sve to sada nije važno. Dok se govori o stradalima, nikom dobronamernom ne treba da pada na pamet da se oglašava sa pozicije vere i nacije. Takođe, u onom drugom, reagovanju (autorski komentar objavljen u Politici) pojavljuje se ta rečenica koju sam citirala gore, koja u prevodu poručuje: „Volimo Francusku, kao što Francuska nas nije volela.“ Pa, ako smo za ljubav i pomoć Francuske u 1. svetskom ratu podigli spomenik toj ljubavi Srbije i Francuske, recimo, da ta rečenica nije neistinita, da te „ljubavi“ ili, empatije, tokom NATO bombardovanja nije bilo. Pa, što se onda bunim? Zato što postoji vreme kada se o takvim stvarima ne govori, ako tekst počinjete iskazivanjem pijeteta prema nevinim žrtvama. Da budemo precizni, mi možemo reći sa sigurnošću da Francuska nije pokazivala politički stav koji bi značio da nas žali, ali ne možemo znati da li nas je i koliko Francuza, običnih građana Francuske u tom trenutku žalilo? A žalilo nas je, provereno, mnogo građana Francuske.

    Dakle, na priču o terorizmu koja je na globalnom planu nerazumljiva do bola, mi ne možemo uticati. Da li je virus terorizma „pobegao“ iz američke laboratorije i otrgao se kontroli? Da li će Rusija i SAD zaista udružiti snage u borbi protiv takvog terorizma? Ko od toga ima koristi? Kako zaustaviti islamofobiju koja rapidno raste zahvaljujući jednostranoj slici koju svetski mediji forsiraju? Zašto jedno nasilje nad narodom jeste terorizam, a drugo, i mada bez odobrenja SB UN to nije, nego je valjda ono iz Wikipedia definicije „zakonito nasilje“?

    Na sva ta pitanja Srbija ne može da utiče, niti je ko pita, a zucne li dobiće po zubima. Ali, možemo uvesti neki red, makar medijski u način na koji tretiramo teme vezane, trenutno za masakr u Parizu. Pravilo bi bilo radi (piši) tako da maksima tvoga delovanja u svakom momentu može postati opštim principom čovečanstva.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/zlo_terorizma_i_reakcije.891.html?news_id=311495#sthash.c9Bnh0qt.dpuf

  2. Varagić Nikola каже:

    Светлана Максовић: Руска душа против западњачких идеала

    „И најшири идеали Запада уски су за словенску душу.“
    Ф. М. Достојевски

    Догодило се толико терористичких напада у последње време… А онда су дошле и свађе међу нама самима. Око чега се сад свађају Срби? Око тога ко је поставио чију заставу како би показао своје жаљење за жртвама Париза, Русије, Либана… И Србије.

    Не схватам те свађе. Ту су пале тешке речи против сународника, против Запада, против других народа…

    А шта су Руси урадили? Исти они чије жртве је Запад игнорисао, они чији убијени нису били толико вредни колико и они који су изгубили своје животе у Паризу. Управо они који би требало да буду дубоко повређени у својој великој словенској души.

    Ти исти Руси су једноставно отишли и оставили цвеће за француске жртве испред амбасаде Француске у Москви.

    Ти исти Руси поклањају Французима штене уместо полицијског пса убијеног у париском предграђу Сен Дени, током рације на организатора терористичких напада 13. новембра.

    Ти исти Руси послали су поруку исламистима које бомбардују у Сирији натписом на својим бомбама: „За наше“, али и „За Париз“.

    А какву реакцију са Запада су ти Руси добили за своје погинуле у путничком авиону? Добили су неукусне, одвратне и ругајуће карикатуре часописа „Шарли ебдо“… Добро, није цела Француска један „Шарли ебдо“, али не видесмо ни друге масовне реакције солидарности са руским жртвама.

    А Руси су реаговали душом. Без иједне речи Западу који их је толико повредио.

    Зар овај тихи чин, пун достојанства, људскости, љубави према ближњем и Богу, није у ствари окретање другог образа Западу, који је у пуном духовном срозавању?

    http://stanjestvari.com/2015/11/21/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%B7/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: