Никола Варагић: Политика

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Из текста “О владавини права у Србији (случај Фајгељ)“, који сам написао и објавио 23. 11. 2015. на мом блогу и сајту Стање ствари – након сваког цитата из мог текста иде цитат новинара дневног листа Политика, из текстова који су написани у данима после објаве мог текста (посебно у оквиру Теме недеље: “Границе слободе говора“). Чека се још један текст новинара Политике, након последњег цитата из мог текста (на тему заштите интелектуалне својине, навођења извора… а имајући у виду да су и у овим текстовима новинари Политике помињали “Трећу Србију“):

 

Никола Варагић (23.11.2015): И самом Фајгељу ово привођење одговара. Да га полиција није привела, његов клип би одгледало пар десетина људи, овако је постао вест дана у неким медијима, и посебно на патриотским сајтовима.

Љиљана Смајловић (Политика, Уводник, “Рушење Вучића“, 25.11.2015): “Злосрећни Андреј Фајгељ највећу опасност представља сам за себе. Његова „Јутјуб” проповед против Александра Вучића сада има десетине хиљада улаза више него пре него што је ухапшен, али сигурно не угрожава ни уставни поредак ове земље, ни премијера с највећом подршком у новијој историји Србије. Зато ми је хапшење Фајгеља неразумљиво и неприхватљиво.“

 

Никола Варагић (23.11.2015): Потписао би петицију за пуштање Андреја Фајгеља на слободу (осуђујем његово привођење), као што би потписао петицију и за Кокана Младеновића. Међутим, шта ће променити такве петиције, када се овде ради о личним сукобима унутар “закона јачег“. Принципијелно и универзално било би да се људи не хапсе због изношења свог мишљења, да постоји слобода говора, да закон важи за свакога подједнако. Тога у Србији нема. Фајгељ (и они који потписују петицију за њега) не би потписао петицију за Младеновића, и обрнуто, Младеновић (и они који би потписали петицију за њега) не би потписао петицију за Фајгеља. Где је ту “владавина права“?

Марина Вулићевић (Политика, Тема недеље – границе слободе говора, “Да ли се слободе говора разликују“, 29.11.2015): “Иако слобода говора мора да буде одбрањена без изузетка, испада да је она код нас ипак политички и „блоковски” подељена на „прву, другу и трећу” Србију. Онај ко је бранио Николаидиса и Угричића ипак неће бранити слободу мишљења Фајгеља, и обратно.“

Батић Бачевић (Политика, Тема недеље – границе слободе говора, “О чему се то у Србији ћути“, насловна страна 29.11.2015): “И зашто је тако тешко да се у јавном животу Србије, 25 година после увођења политичког плурализма, установи сасвим једноставно правило – да исти критеријуми слободе изражавања морају да важе за десничаре, левичаре, за прву или другу Србију, за оне које увек мисле својом главом и оне који не би да се умарају, за оне који гледају да буду блиски свакој власти и оне који никада не мењају амбасаде којима служе.“

 

Никола Варагић (23.11.2015): Затим, ако се позивамо на “владавину права“, да ли она важи и када се ради о крађама, говору мржње…? Да ли је та иста полиција и тај исти суд стајао иза Фајгеља када је са Паровићем крао мандате Двери и идеју и назив Трећа Србија?

Политика: —–

 

 

3 Responses to Никола Варагић: Политика

  1. Varagić Nikola каже:

    Да ли се слободе говора разликују

    Иако слобода говора мора да буде одбрањена без изузетка, испада да је она код нас ипак политички и „блоковски” подељена на „прву, другу и трећу” Србију. Онај ко је бранио Николаидиса и Угричића не брани слободу мишљења Фајгеља и обратно

    Аутор: Марина Вулићевић

    понедељак, 30.11.2015. у 09:05

    Где су у Србији границе слободе говора, може ли свако јавно да каже оно што мисли и какве су последице тога. Питања су поново покренута недавно, када је Андреј Фајгељ, професор Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу и бивши функционер Треће Србије, на Јутјубу емитовао снимак у којем је казао да је Александар Вучић током бриселских преговора Србију и српски народ константно понижавао, а да је то понижавање кулминирало посетом генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга, силоватеља народа, кога је премијер Србије дочекао симболима српског дома: хлебом и сољу. После овог „дана клечања”, Фајгељ је предложио „устанак као начин да се народ коначно усправи”.

    Због ових изјава у јавности, Фајгељ је био ухапшен због позивања на насилну промену уставног поретка, односно због, како је наведено, кршења члана 309 Кривичног закона Србије, и у притвору задржан 48 сати. Затим је пуштен да се брани са слободе.

    Међутим, Андреј Фајгељ је и сам ограничио слободу изражавања када је, пре две године, док је био директор Културног центра Новог Сада, забранио излагање уметничког рада Данијеле Тасић у овој институцији културе, платна на којем је било приказано распеће Исуса Христа за чије шаке су приковане папирне новчанице. Културна јавност осудила је овај чин забране, покрајински омбудсман тражио је смену Фајгеља с функције директора КЦНС-а, а повереник за информације Родољуб Шабић указивао је на члан Устава који јамчи слободу мишљења и изражавања. Иако је у претходном случају био поборник цензуре, Андреј Фајгељ се неколико месеци касније нашао у улози критизера цензорства, када се супротставио забрани представљања књиге „Сребреничка подвала” Ратка Шкрбића у београдском Дому војске. Наслов ове књиге речито говори о њеном садржају. Министарство одбране забранило је промоцију ове књиге, на захтев Фонда за хуманитарно право. „Политика” је објавила текст који је Фајгељ насловио „Где је сада осуда цензуре?”, и у којем се запитао зашто се сада у одбрану Шкрбићеве књиге не јаве поново активисти, новинари, омбудсмани, повереници.

    Пре три године, контрадикторна тумачења у јавности изазвао је још један случај „хајке” на црногорског писца и новинара Андреја Николаидиса, саветника председника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића. Разлог за то био је Николаидисов ауторски текст поводом две деценије Републике Српске, у којем је изнео став о томе да је „сваки споменик културе уједно и споменик варварства, да је свака пирамида значила бруталну експлоатацију хиљада људи који су је зидали”, и да је с тим у вези „злочин постао конститутиван, самоподразумевајући и, коначно, недодирљив”. У складу с том општецивилизацијском реториком запитао се Николаидис: „Шта би у случају БиХ био цивилизацијски искорак?”

    Одговор, који је сам дао, гласио је да би цивилизацијски искорак у овом случају био да је неки незадовољни радник употребио динамит у дворани у којој су главари, духовници и уметници прослављали двадесет година постојања Републике Српске, као „геноцидне творевине”, у којој се брани злочин као темељ западне цивилизације. Николаидис је као темељни конфликт у сваком друштву у ствари истакао не национални, него класни проблем, и зато је у његовом тексту човек који све треба да дигне у ваздух Боле, радник, који каже: „Јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак?”

    Пре свих, Форум писаца стао је иза Андреја Николаидиса, а као подршку Николаидису петицију су потписали писци, међу којима су били и Филип Давид, Ласло Вегел, Борка Павићевић, Предраг Чудић, Драгољуб Тодоровић, Сретен Угричић, Владимир Арсенијевић, Саша Ћирић, Ненад Прокић, Владимир Арсенић, Томислав Марковић, Ибрахим Хаџић и други, који су бранили слободу говора и мишљења и истакли да су многе изјаве из Николаидисовог говора биле истргнуте из контекста.

    Пошто је Сретен Угричић у то време био и управник Народне библиотеке Србије, националне институције културе, а потписао је проглас у одбрану слободе говора Николаидиса, Ивица Дачић, тадашњи министар унутрашњих послова, изјавио је да Угричић може да подржава Николаидиса из затвора, али не и из библиотеке, чиме је тражио његову смену с ове функције. Сретен Угричић је затим повукао свој потпис из саопштења Форума писаца, рекао је да се не слаже с многим ставовима које је Николаидис изнео у овом тексту, али да се као демократа увек залаже за право да свако искаже своје мишљење, чак и ако је у супротности с његовим. Ипак, Угричић више није управник Народне библиотеке… Иако слобода говора мора да буде одбрањена без изузетка, испада да је она код нас ипак политички и „блоковски” подељена на „прву, другу и трећу” Србију. Онај ко је бранио Николаидиса и Угричића ипак неће бранити слободу мишљења Фајгеља, и обратно.

    Опречне реакције у јавности изазвала је и изјава председника Српске академије наука и уметности Владимира Костића да се за Косово морамо борити и зубима и ноктима, али да неко овом народу мора да каже да Косово више није ни де факто ни де јуре у нашим рукама… Слободу говора и право на мишљење академика Костића подржао, је поред осталих и Српски ПЕН центар, као и Радина Вучетић, Ања Суша, Душан Петричић, Филип Давид, Горан Марковић, Гојко Божовић, Игор Маројевић, Иван Чоловић, Јанко Баљак, Милена Драгићевић Шешић, Дубравка Стојановић, Чедомир Чупић, Соња Лихт, Видосав Стевановић.

    ———————————-

    Човек мора да стоји иза онога што јавно каже

    На питање да ли су све „слободе говора” исте, да ли на исти начин треба бранити право да каже оно што мисле Андреј Фајгељ, Андреј Николаидис, Сретен Угричић или академик Владимир Костић, Вида Огњеновић, председница Српског ПЕН центра каже за наш лист:

    – Слобода говора мора да постоји, како за Андреја Фајгеља, за Николаидиса, тако и за академика Костића, као и за сваког грађанина наше земље. Никада не полемишем у вези с тим, и стала бих у одбрану свакога ко жели да искаже своје мишљење, али та слобода говора никога не амнестира од онога што је изговорио. Човек мора да стоји иза онога што је јавно рекао. То мишљење може да буде предмет полемике, а никако његово право да га искаже – каже Вида Огњеновић, која додаје да у поменутим изјавама не одмерава политичке ставове, да није заштитница државног поретка, већ заштитница слободе говора.

    ———————————-

    Црвена граница тоталитаризма

    Почетком јула 2015. године Кокан Младеновић дао је интервју за портал mojnovisad.com у којем је оштро критиковао власт у Србији, о чему сведочи наслов „Оволико зло мора бити угушено у крви, деведесете су дошле на наплату”. Интервју је завршен новинарским питањем „Мислите ли да ће нам се та крв десити?”, односно Младеновићевим одговором: „Не мислим, надам се да хоће”. На једној конференцији за медије реаговао је и премијер Александар Вучић оценивши да је срамота да радници из културе користе такве речи.

    У међувремену уследила је и кривична пријава Зорана Ђуричића, председника Независног синдиката културе, у лично име, против Кокана Младеновића, односно изјава у поменутом интервјуу због чега се редитељ нашао и на саслушању у београдској полицији. Младеновић је кривичну пријаву за рушење поретка назвао трагикомичном, уз коментар да су: „власти прешле опасну зону, црвену границу тоталитаризма…”. Дан касније Више јавно тужилаштво у Београду одбацило је као неосновану кривичну пријаву против Младеновића, а министар правде Никола Селаковић нагласио је да је: „слобода мишљења загарантована свакоме, па и јавним личностима, а ако се са тим неко не слаже он то може да оспорава на овај начин”.

    Акција за одбрану Кокана Младеновића покренута је твитом, са покличем: „Идемо сви испред суда!”. Међутим, испоставило се да је пред суд дошао само један човек, глумац Бранислав Бане Трифуновић, иначе, Коканом кум. Где су били остали? Код куће, наравно, одакле су слали подршке Младеновићу. О овом случају на трибини магазина „Време” говорила је Оља Бећковић очитавши лекцију твитерашима и многим другима. У свом коментару у нашој новини о случају Кокана Младеновића писала је и редитељка Тања Мандић Ригонат приметивши да: „Уметник Младеновић ама баш нигде у интервјуу не позива на крвопролиће, већ се само нада крви и види крв. Дакле у питању су нада, слутња и гледање у будућност. Нема поклича: дижите се браћо и сестре, грађани и грађанке, другарице и другови, оружје у руке да рушите режим”.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/344393/Tema-nedelje/Da-li-se-slobode-govora-razlikuju

  2. Varagić Nikola каже:

    О чему се то у Србији ћути

    Како је Андреј Фајгељ за само две године успео да испита границе слободе изражавања у Србији, док остатак друштва као да тек креће на тај дуг пут

    Аутор: Батић Бачевић

    субота, 28.11.2015. у 21:57

    Андреј Фајгељ постао је јавна личност о којој готови сви медији пишу, а мало знају, на прилично неугодан начин – пре две године је као директор Културног центра затражио да се с изложбе студената Ликовне академије уклони слика човека без лица на распећу са свежњевима новчаница у рукама јер вређа религиозна осећања. Остали уметници одлучили су да се солидаришу с аутором па је Србија после дуго времена доживела случај цензуре у сликарству. Недавно се Фајгељ нашао на другој страни велике клацкалице између демократије и репресије – ухапшен је због унезвереног „пророчког обраћања” на Јутјубу, у којем оптужује премијера Александра Вучића за издају због пријема генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга. Тако је једна личност за само две године успела да испита границе слободе изражавања у Србији, али остатак друштва као да тек креће на тај дуги пут у којем би требало да буде више раскрсница и семафора него друмске полиције. Што не значи да у име слобода заборави на кочнице и гази сваког кога успорава у вожњи.

    Колико је људи у Србији осудило и Фајгеља када је тражио уклањање слике, али и власти када су одлучиле да привремено са слободе уклоне Фајгеља? Двоје или троје? И зашто је тако тешко да се у јавном животу Србије, 25 година после увођења политичког плурализма, установи сасвим једноставно правило – да исти критеријуми слободе изражавања морају да важе за десничаре, левичаре, за прву или другу Србију, за оне које увек мисле својом главом и оне који не би да се умарају, за оне који гледају да буду блиски свакој власти и оне који никада не мењају амбасаде којима служе.

    „Курир”, шампион слободне медијске мисли у Србији, недавно је објавио текст о блудној професорки из Врања и приказао њене голишаве слике. Када се обратила јавности и рекла да је реч о очигледној фотомонтажи и да је она сама удовица официра погинулог на Косову, лист је објавио нову слику на којој је она на некој ливади с малолетником, јасно алудирајући да заводи ученике. Јавности се затим обратио отац малолетника који је и рођени брат погинулог мужа, објашњавајући да је слика настала у њиховој викендици, али није јасно како ће несретна жена преживети истраживачке подухвате српског таблоида

    Расправа о слободи говора није једноставна ни у друштвима с озбиљнијом демократском традицијом, јер се та танка граница која дефинише када те слободе почињу да угрожавају нечија осећања стално мењају. Када је велики режисер Мартин Скорцезе снимио филм „Последње Христово искушење”, бројни дистрибутери у разним западним земљама одбили су да га прикажу под изговором да вређа хришћанска осећања гледалаца. Када су у Пољској направили изложбу на којој је метеор пао и погодио папу Војтилу, посланици и верници су били огорчени на Каталов пројекат па је изложба обележена низом инцидената. Нешто касније, директор Музеја савремене уметности направио је у Центру за културну деконтаминацију „пројекат” или реплику, само што је код Борке Павићевић метеор пао на патријарха Павла. Када је потписник текста написао у НИН-у коментар у којем изражава индигнацију због копиране уметности и аутентичног простаклука, шампиони друге Србије су већ повикали како се таквим текстом угрожава слобода изражавања.

    Ватрени заговорници тезе да се над Србијом спустио медијски мрак, иако се управо тај медијски мрак и контрола медија редовно појављују на насловним странама листова, јесу у праву када истражују утицај и послове брата или кума премијера Вучића, али никако не схватају да је скандал прве врсте када се баве малолетним сином, као што би био скандал да се текстови посвећују деци било ког лидера у Србији.

    Када било ко у овој земљи изговори реч издајник, хорови либералне Србије већ певају о повратку у мрачне, крваве деведесете, али када тадашњи председавајући БиХ Бакир Изетбеговић каже да је велики српски уметник Емир Кустурица највећи издајник бошњачког народа, Хелсиншки одбори са обе стране Дрине ћуте, можда у знак поштовања према Бакировој мултиетничкој визији БиХ

    Није спроведено ниједно релевантно истраживање о томе како грађани доживљавају слободе изражавања, али не би се требало изненадити ако би на том имагинарном истраживању грађани тражили да држава заведе ред међу новинарима и уметницима. То не би било због поданичког менталитета нашег света, већ што обични људи некако осећају да бројни медији компензују сопствени здружени кукавички подухват према властима, тајкунима и страним донаторима, тако што показују разуларену слободу над незаштићеним људима. Тако је таблоид „Курир”, шампион слободне медијске мисли у Србији, недавно објавио текст о блудној професорки из Врања и приказао њене голишаве слике. Када се обратила јавности и рекла да је реч о очигледној фотомонтажи и да је она сама удовица официра погинулог на Косову, лист је објавио нову слику на којој је она на некој ливади с малолетником, јасно алудирајући да заводи ученике. Јавности се затим обратио отац малолетника, који је и рођени брат погинулог мужа, објашњавајући да је слика настала у њиховој викендици, али није јасно како ће несретна жена преживети истраживачке подухвате српског таблоида.

    Прича о слободама говора мења се из године у годину, као што се развијају технологије и редизајнирају светске идеологије. Професор на Универзитету Сингидунум Зоран Ћирјаковић у једном тексту наводи како је постојало и време када је реч „нигер” (црнчуга) у америчком друштву била сасвим неутрална, а данас је симбол омаловажавања афроамеричке популације, осим у песмама црних репера у којима се редовно користи јер је реч о уметничким слободама. Један од бораца за демократију, аутономију и безобалне медијске слободе, председник Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић, написао је да је„Војводина последња шансу за одбрану од националистичких звери”. Али колико би дана затвора добио новинар из Београда који би написао да је Београд последња шанса одбране од антисрпских звери?

    Један од бораца за демократију, аутономију и безобалне медијске слободе, председник Независног друштва новинара Војводине Динко Грухоњић, написао је да је„Војводина последња шанса за одбрану од националистичких звери”. Али колико би дана затвора добио новинар из Београда који би написао да је Београд последња шанса одбране од антисрпских звери

    Ужасно је када десничарске организације направе списак антисрпских личности, али је, изгледа, некако прихватљиво када Хелсиншки одбор за људска права направи своју листу интелектуалаца који су опасни за развој демократије и угрожавају будућност нашег друштва. Када било ко у овој земљи изговори реч издајник, хорови либералне Србије већ певају о повратку у мрачне, крваве деведесете, али када тадашњи председавајући БиХ Бакир Изетбеговић каже да је велики српски уметник Емир Кустурица највећи издајник бошњачког народа, Хелсиншки одбори с обе стране Дрине ћуте, можда у знак поштовања према Бакировој мултиетничкој визији БиХ.

    Када би, у неком помрачењу свести или под утицајем тешких дрога, потписник овог текста написао да су Албанци генетска депонија Европе, бројне невладине организације и сертфиковани чувари либералних вредности имали би пуно право да га оптуже за напримитивнији говор мржње или непатворени фашизам. Али, никако није јасно како се догодило да је читава армија невладиних активисти ћутала када је Владимир Поповић Беба употребио „генетску депонију” или „генетски отпад”, описујући једном Србију а други пут читав Балкан.

    Причом о принципијелности која је нестала у исрпљујућем рату прве, друге, леве или десне Србије заправо се не понавља већ досадна и немаштовита прича о ужасној подељености друштва, јер само у диктатурама друштва нису подељена. Барем док док војска, полиција и вођа имају снаге. Овде је реч да унутар нечега што се зове држава имамо више друштава које још на окупу држе само исти језик, иста валута и различити донатори.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/344361/Tema-nedelje/O-cemu-se-to-u-Srbiji-cuti

  3. Varagić Nikola каже:

    Рушење Вучића

    Аутор: Љиљана Смајловић

    24.11.2015. у 22:00

    Ко руши Александра Вучића? Далеко од тога да се ругам идеји да га неко руши, напротив. Много је оних којим смета, а многи којим смета имају пара и утицаја напретек, поседују и „меку” и „тврду” моћ.

    Али све ми се више чини да међу онима који руше Вучића има и оних који му желе добро.

    Кажем то зато што ме је запрепастила вест да је ухапшен Андреј Фајгељ. То што је јуче пуштен не мења ништа јер тужилац изгледа намерава да га кривично гони, и то због „насилне промене уставног поретка”, то јест кршења члана 309 Кривичног закона Србије.

    Нисам Фајгељев истомишљеник. Није ми било симпатично кад је као директор Културног центра у Новом Саду забранио студентску изложбу јер је проценио да један рад „скрнави лик Христа”. Свеједно сам му понудила да у „Политици” објасни свој поступак. Код нас је мало људи који имају храброст својих уверења, већина се држи конвенција и сталешког мишљења.

    Није ми на крај памети да браним његову насилну политичку реторику. Знам да ни Европска конвенција о људским правима, ни први амандман на амерички устав, не штите баш сваку врсту политичког говора. Право на слободан говор не даје вам ни право да викнете „Пожар!” у препуном биоскопу јер паника која тако настане угрожава живот људи који ће нагонски да појуре према излазима да се спасу.

    Али будимо озбиљни. Злосрећни Андреј Фајгељ највећу опасност представља сам за себе. Његова „Јутјуб” проповед против Александра Вучића сада има десетине хиљада улаза више него пре него што је ухапшен, али сигурно не угрожава ни уставни поредак ове земље, ни премијера с највећом подршком у новијој историји Србије. Зато ми је хапшење Фајгеља неразумљиво и неприхватљиво. Оно је знак неке нервозе којој не видим смисла.

    Ја сам лаик, али полицији и тужиоцима неко стручан мора да каже да није ни европски ни демократски да се кривични закон користи за спречавање неодговорних политичара да јавно износе неодговорна, погрешна или погрдна мишљења.

    А кад би се то смело, тужиоци у Америци би ових дана имали пуне руке посла. Тамо је у току предизборна кампања у којој се републикански кандидати такмиче у томе ко ће пре да затражи да се затварају џамије, муче заробљеници, да се у посебне регистре као сумњиви заводе сви људи исламске вероисповести. Ових дана један црначки активиста претучен је на предизборном скупу Доналда Трампа. Кандидат је на Фокс телевизији изјавио да је човек који је покушао да прекине његов скуп заслужио то што му се десило јер је био „несношљив”. Трамп иначе и даље убедљиво води на листи кандидата за републиканског председничког такмаца.

    Можда мешам жабе и бабе, али ми није јасан свет у ком је професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу у затвору, док је Доналд Трамп све ближи кандидатури за председника САД. Ту нешто није у реду.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/344093/Pogledi/Rusenje-Vucica

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: