Занимљивости из штампе (насловне стране)

Никола Варагић

 

Наловне стране

Четвртак, 10. децембар 2015

 

Информер јавља да РТС зове Зорана Кесића. Могли би и Бориса Малагурског да доведу, кад већ уводе претплату.

На насловној страни Данас-а изјава Ивице Дачића поводом захтева за рехабилитацију Недића, у којој Дачић каже: “Уосталом и сама реч квислинг знате откуда потиче“. Ако неко зна шта значи реч “квислинг“, то је Дачић.

На насловној страни недељника НИН председник Фискалног савета ММФ-а Павле Петровић.

На насловним странама Курира и Блица ништа ново и занимљиво: побуна у СНС против Вучића, налаз вештака на суђењу сину Жељка Митровића измишљен, Кристијан прети да би новинарима секао главе (Курир); у центру Београда убица испалио 15 метака и убио човека у 10 ујутру, Ранковић одбио да буде џелат за рачун Тита (Блиц).

У Вечерњим новостима новост је да је компанија из САД открила богато налазиште злата у Бору. То је новост за нас у Србији, који смо продали природне ресурсе, за стране инвеститоре то је само лепа и очекивана вест.

У Политици је новост да на насловној страни нема цитата Александра Тијанића (у претходним данима, сваког дана је објављиван по један цитат). Зна се ко је Тијанић, а ко су Родићи.

На насловној страни недељника Време “сви премијерови људи“. Међу њима више нема Гашића, али нема ни једне једине жене (чак ни Зоране Михајловић), пошто жене нису људи (а и слике премијера и његових људи обухватају само њихове горње делове тела).

Никола Варагић: Кесић прелази на N1

Никола Варагић

 

Пошто телевизија B92 није продужила уговор са Зораном Кесићем и екипом ЊузНет-а, емисија “24 минута са Зораном Кесићем“ у 2016. години биће приказивана на телевизији N1.

Питање је колико ће се Кесић задржати и на телевизији N1, чији су власници из САД, пошто се очекује да са радом ускоро крене и руска телевизија за српско тржиште – ако не сама RT, онда нека друга руска телевизија, на српском језику.

У сваком случају, очигледно је да Кесић (и људи који попут Кесића јавно критикују власт) може да ради у Србији само ако иза себе, као “леђа“, има неког ко је јачи од оних који воде владу Србије под окупацијом. Пошто САД стоје иза ове владе, невољно прихватају да Кесић пређе на N1 (шта би тек рекли “другосрбијанци“, најверније слуге, када би господари одбили да њиховог омиљеног лика запосле на својој телевизији!). Зато није нереално да за годину-две Кесић пређе на RT или неку сличну руску телевизију на српском језику.

Власник “Антена групе“, која је власник B92 и Прве, Грк Теодор Киријаку, ипак је, као појединац, бизнисмен који мисли само на своју имовину, који долази из државе која нема велики утицај у свету, ситна риба у односу на владу једне државе, чак и ако је та држава Србија, чак и ако је та влада попут овога што сада имамо. Тако ситна риба не иде у рат са једном државом. Сумњам да је са Запада вршен притисак на Грка (мада то није искључено – у том случају N1 не прима Кесића невољно, већ веома вољно). Са друге стране, иза N1 стоје САД, иза RT стоји Русија, и Кесић (и неко попут њега) може да буде заштићен само ако има силу која је толико јака да они који су на власти у Србији могу само да… пошто и овде влада “закон јачег“.

Да ли ће и Родић кренути путем Кесића? Да ли ће продати Курир некој компанији са Запада, или из Русије, или је већ кренуо, али у рат против државе, односно власти, односно појединаца који су на власти у Србији? Ако је кренуо у рат са државом, са каквом силом је ушао у тај рат, ко су му “леђа“? Ако нема “леђа“, онда ће њему бити сломљена кичма, ако не одустане или ако на време не прода све што има, пошто са унутрашњим снагама, са опозицијом каква сада постоји у Србији, без помоћи споља, од неке велике светске силе, Родић и Курир не могу добити рат против државе, односно властодржаца. То не значи да је за свакога немогуће, али Родић то не може, јер нема народ иза себе. Да би ушао у борбу против властодржаца који командују полицији и војсци, да би победио, мораш да имаш или народ на својој страни, или помоћ неке светске силе, а некад и једно и друго.

На крају, где ће да ради Борис Малагурски?

 

Свети Сава

Свети Сава, манастир Милешева

 

Свети Сава се определио за Православну Цркву и православну веру, и прихвата Римско право као основу поретка у држави:

“Држава није заједница, него правна установа (институција)… По Римском праву власт припада – не људима, него – само закону!

…Душанов законик осуђује ‘латинску јерес’ зато што она – баш као и ислам – поистовећује духовну заједницу са државном… закон не тражи ништа немогуће… него само поступке уважавања права других и својих.

…Зато правна свест јасно разликује царство земаљско од Царства Небеског (трансцеденције), што је Свети Сава утврдио као темељ живота у свакој заједници.

…Зато нема правне свести без свести о човеку као личности.

Уживати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека исто је што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница… Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести.

Јер, само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест.

…Правна свест сматра суштином човека оно што је у њему најбоље, а не оно што је у њему зло и најгоре.

…Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право… Христовим Васкрсењем је оповргнута вера законска, а доказана вера пророчка. 

…Хришћанство је свест да је личност незаобилазна реалност свих збивања у свету и у надсветовности… Кад се, у доба латинског царства у ‘Византији’, појавила могућност да Српска Православна Црква буде схваћена као организација моћи (тј. као световна организација земаљског царства), Свети Сава се одриче чак и архиепископског престола, одлази у монахе и у Свету Земљу. То је зачетак Косовског Завета.

Завет се утврђује монаштвом. Он је монашки, а не ратнички.

…Беседу о надсвесној удаљености заједнице Небеског Царства од сваке установе, па и државе, изрекао је Свети Сава на Жичком сабору 1221. године… Из саме повести српског народа излази да та повест и Завет (који је порука и тежња те повести) могу бити остварени само са правном државом.“

Косовски Завет је монашки, а не ратнички, и он може бити остварен само са правном државом.

“Правну природу државе има да брани сама СПЦ, уколико је верна свом, светосавском предању… Зато суштину Римског права – и саме српске римско-правне традиције – не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала, из ‘Византије’.

…‘Жички сабор’ – кад је и Србија, ауторитетом Светога Саве, усвојила Римско право као основу поретка – отворен је 1221. слављењем св. Равноапостолног цара Константина… То је, у време Латинског царства, била и истовремено демонстрација против ‘латинске јереси’, дуалистичке вере крсташких легија које су у ‘Византији’ газиле правни поредак и успомену равноапостолних царева Константина и Јустинијана, православних кодификатора Римског права [1]“

То су биле основе средњевековне Србије и светосавља (и византизма) – Хришћанство (свест о грехопаду и спасењу) и Римско право (правна свест).

“Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?’

…Таква светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије.[2]“

____________

[1] Жарко Видовић: “Свети Сава и Римско право“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.

[2] Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, 2013.