Никола Варагић: Нова “осовина зла“

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

У Сирији, Русија и Иран ратују на страни председника Асада, а против сунитских терориста и сепаратиста. Русија и Иран учвршћују (војни) савез[1], пред најављену копнену интервенцију у Сирији, коју желе и планирају Турска и Саудијска Арабија (авиони СА већ су долетели у војну базу у Турској, чека се и долазак пешадије из СА – ове две државе чекају одговор и договор са Нато, јер без Нато на својој страни немају баш никакве шансе да победе у рату).

У рату који траје, са једне стране, имамо коалицију коју чине Сирија (Асад и Курди), Русија и Иран (шиити), а са друге стране, имамо коалицију коју чине Даеш (Исламска држава), Турска и Саудијска Арабија (сунити).

Египат (тј. текућа египатска власт, која се обрачунала са Муслиманском браћом) и Ирак (Курди, шиити, делови Cадамовог режима, делови нове власти) су на страни Русије и Ирана. Курди се у Ираку и Сирији боре и против Турске и против Даеша (Исламске државе). Курди у Ираку и Сирији тренутно имају подршку и Русије и САД.

Мислим да ни на Западу нико нормалан не сумња да “осовину зла“ у рату у Сирији чине Даеш (Исламска држава), Турска и Саудијска Арабија. То посебно важи за Даеш, али и за Турску и Саудијску Арабију, јер већина људи на Западу не може да схвати и прихвати културу коју представљају и намећу турске и саудијске власти – такав начин живота је људима на Западу крајње одбојан, такво друштвено уређење никако не могу да прихвате.

Запад мора да се определи. Може да буде или на страни Русије или на страни Турске, или на страни Ирана или на страни Саудијске Арабије, или на страни Асада (на чијој страни су хришћани из Сирије) или на страни Даеша (терориста из Исламске државе). Очигледно је да се рат у Сирији неће завршити док Даеш не буде уништен (и да ће до тада Асад остати председник Сирије), или док не победи. Нато је формално против Даеша, а суштински је на страни Даеша, тј. Турске и Саудијске Арабије, свог члана и свог савезника.

Немачка је поново део “осовине зла“. Немачка учествује у окупацији Косова и Метохије, Немачка подржава нацисте у Украјини, Немачка прави савез са Турском (Ердоганом) након што је Турска ушла у сукоб са Русијом, Немачка сарађује са Саудијском Арабијом (која војно интервенише у Јемену и чини велике злочине, која подржава Даеш, Ал Каиду, талибане, салафисте…) док продужава санкције Русији.

Да ли ће САД, Велика Британија и Француска остати део коалиције коју чине Даеш, Турска и Саудијска Арабија (и Немачка)? Да ли ће САД, Велика Британија и Француска овог пута бити на погрешној страни историје, да ли ће овога пута бити чланови (нове) “осовине зла“ у светском рату који траје? По свему судећи, тако ће бити (остати). Пола века након последњег светског рата, САД, Велика Британија и Француска чине нову “осовину зла“. То не значи да су сви грађани ових држава на тој страни, али ће њихове државне политике остати такве да је њихов пријатељ свако ко је непријатељ Русије.  Русија ће остати највећи непријатељ, којег по сваку цену треба уништити. Русија је непријатељ (иако не представља реалну претњу) само зато што Русија представља наду за остатак света, само зато што представља највећу брану и највећу препреку за остваривање империјалних и (нео)колонијалних циљева водећих Нато и ЕУ држава. Зато Русија није на страни зла, није део “осовине зла“, у овом сукобу. Без обзира што на страни добра у овом сукобу, међу савезницима Русије, има и држава које немају демократско уређење, разлика између тих држава и држава попут Саудијске Арабије и Даеша је, ипак, велика. Затим, Даеш је несумњиво чисто зло, Русија можда није чисто добро, али то нису ни САД ни ЕУ, а ако САД и државе ЕУ наставе да подржавају Даеш и воде рат против Русије, претвориће се у чисто зло.

Турска нема будућност са радикалним исламистима и неосманистима на власти. Курди ће се изборити за своју државу. Колико ће она обухватити и делове Турске, зависи и од турске секуларне елите, од Турака који су противници Ердогана и исламиста. Што се пре тај део турског народа определи за сарадњу са Русијом (а тиме одлучи и да промени своју политику и према Србији у односу на Косово и Метохију, и према Грчкој, Кипру и Јерменији), то су веће шансе да ће Турска сачувати што се сачувати може, тј. да се не распадне у потпуности.

На чијој страни ће бити Израел? И Израел ће морати ускоро да се определи. Мислим да ће Израелци на крају изабрати да буду на страни добра, тј. на страни Русије и Ирана.

Влада Србије под окупацијом је, наравно (пошто је у питању квислиншка влада), на страни Нато алијансе, односно, “осовине зла“. Власт у Београду верује да ће и даље моћи да глуми пријатељство са Русијом и Ираном док се све више приближава Нато алијанси и ЕУ, док гради “добре односе“ са Ердогановом Турском и арапским шеицима. То неће још дуго трајати, јер је срски народ, као и увек у историји, на страни добра, на правој страни историје[2].

Од опредељења Србије и Израела, без обзира што су ово мале државе, у одређеној мери зависи исход рата који траје. Верујем да ће Срби, Јевреји и Руси (поново) бити на истој страни, на страни добра, против “осовине зла“.

Опредељење Ватикана изледа јасно. Међутим, унутар римокатоличког дела света ствари су сложеније. Скоро све државе католичке Јужне и Средње Америке подржавају Русију у рату у Сирији, и Србију у борби за Косово и Метохију (од Аргентине и Бразила до Кубе и Мексика). У католичким државама Истока Европе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска) може се наћи доста пријатеља и савезника Русије и/или Србије. Католичка Шпанија је непознаница. Делом и због тога што је питање да ли ће опстати у садашњим границама. Шпанија подржава српски народ у борби за Косово и Метохију, Шпанци имају добре односе са Русима[3]. Сигурно је да сепаратистичке или ослободилачке снаге у Баскији и посебно Каталонији не подржава Русија. Ако неко из света (ван Шпаније) подржава Баскију и Каталонију, онда та подршка долази из других (пре свих, протестантских и неолибералних) држава Запада. Због тога, католичка Шпанија може да буде позитивно изненађење, али и негативно. То важи за Римокатоличку цркву. Можда се Шпанија распадне, а можда остане цела. Можда се и Римокатоличка црква распадне (на пример, можда се од Ватикана одвоје католици из шпанске Америке и приближе православним црквама), а можда остане цела, и чак на страни Русије и Србије, јер поред оних снага у Латинској Америци и словенско-католичком делу ЕУ и Нато које подржавају Русију и Србију, и међу католицима у Италији, Аустрији, Немачкој, Француској и САД постоји свест да су православни хришћани савезници у борби против антихришћанских снага које постоје и унутар самог Запада. Можда Римокатоличка црква остане иста као што је била до сада – противник Русије и Србије. Од свих сценарија, највероватнији су овај трећи, и први. Папа Римокатоличке цркве, Аргентинац који (чини ми се искрено и без задњих намера) подржава екуменски дијалог (са православним хришћанима), након сусрета на Куби са Патријархом Руске православне цркве (који је био у посети државама Латинске Америке), а по повратку из Мексика, изјавио је да кандидат за председника САД, који представља конзервативни (и хришћански, католички) део САД (а који сматра да са Русијом треба сарађивати) – “није хришћанин“. Разлог је неслагање око односа према избеглицама из исламских држава и ограде на граници између САД и Мексика. Ако би тај кандидат победио, имали би ситуацију да се папа и председник САД слажу око тога да са Русијом (православним хришћанима) треба сарађивати, али ће бити у сукобу због других питања. На страни папе, у том случају и том сукобу, био би и део гласача Демократске партије (САД), али и део европских нехришћана и антихришћана, док би на страни председника САД био део протестаната, а можда и део католика и православаца (дакле, хришћана) из САД. Због свега тога, није немогуће да Србија у спору са Хрватском, у будућности, на својој страни стекне и моћне савезнике унутар католичког дела света (у латиноамеричком и вишеградско-словенском делу католичког света), и у САД (као што је имала у доба Пупина и Тесле, тј. Првог светског рата). Најмање је вероватно да ће се нешто у том смислу променити међу европским католицима (у романско-германском делу католичке Европе, уз које ће бити и евроатлантски либерали и либерални левичари[4]). Европски (романско-германски) католици имају власт у Ватикану и они ће остати чврсти савезници хрватских усташа (и Албаније).

Ако би Даеш победио у рату у Сирији, сунитски џихадисти би, убрзо након тога, нове фронтове отворили и на Балкану (пре свега на простору Македоније, Албаније, Косова и Метохије и Босне и Херцеговине, односно, на територији Србије и у њеном окружењу, на границама Србије). Због тога је за Србију веома важно да Русија победи у рату у Сирији. Ако би на страни Русије остао или био и Нато, то би било добро (и брже би се решила криза, не само око Даеша, већ и око Курда, односно, на целом простору Сирије, Ирака и Турске). Ако се то не догоди (а то се вероватно неће догодити), можда ће за победу бити довољно и ако ојачају оне политичке снаге на Западу које подржавају Русију, или не сматрају Русију непријатељем (или, бар не сматрају Русију највећим непријатељем), толико да својим деловањем могу да озбиљно поремете империјалне планове владајућих елита ЕУ и Нато држава[5]. Таквих снага има и на десници и на левици.

Србија може да у одређеној мери, али не може да значајно утиче (у случају да родољубиве снаге дођу на власт у Београду) на исход рата у Сирији. Против Даеша, на крају крајева, можда ће на истој страни остати или бити Русија и Нато, али рат између Русије и Нато почео је много пре рата у Сирији и може се нагло распламсати и пренети на друге просторе након завршетка рата у Сирији (имајући у виду и рат у Украјини, и српско питање на Балкану), када се буде одлучивало о судбини Сирије, Ирака и решавало питање Курда у Турској (Курдистана), а са тиме и односи између Палестинаца и Израелаца (док се палестинско-израелски сукоб и питање Сирије и Либана не може успешно решити ако Иран и Израел остану непријатељи). За Србију би најбољи исход био да Украјина и државе Балкана (до Крајине, односно Хрватске и Словеније) поново уђу у руску сферу утицаја, али тако да ове државе остану заиста слободне и независне, а не да само замене господара (комесаре из Брисела комесарима из Москве – то доста зависи од Русије, од тога да ли ће Москва тежити да се што је више могуће приближи Небеском Јерусалиму или ће тежити да постане нови Рим – Цариград је пропао када је Рим превладао Јерусалим: због тежње Цариграда да постане нови Рим, не постоји православно јединство; због тежње царске и совјетске Москве да постане нов Рим никада није створено словенско јединство). У том случају, Србија би била отворена и за сарадњу са Западом (онако како Запад буде изгледао када се заврши криза у ЕУ, унутар одређених држава ЕУ, између ЕУ и САД, унутар САД – јер и САД могу да се распадну, између Ватикана и протестантског и капиталистичког дела Запада, итд.), и са исламским светом (и међу шиитима и међу сунитима, где Србија већ има доста пријатеља који је подржавају у борби за Косово и Метохију) и самостално би водила своју политику (али и заједно са Русијом и исламским државама и народима са којима смо непосредно, географски и историјски повезани, градећи што боље међусобне односе). Најгори исход за Србију био би да Србија (п)остане “бојно поље“ у рату између Нато и Русије (и да Русија у том рату изгуби; па и у случају да победи, ако би Русија уместо демократске државе која тежи мултиполарном поретку постала тоталитарна и империјална држава и имитирала Совјетски Савез). Зато се лош споразум са Нато (чиме Србија постаје још више колонија западних империјалних држава, а руски утицаји све ограниченији) не може “поправити“ најављивањем истог таквог споразума са Русијом (тренутно, дуг је пут да се такав исти споразум са Русијом потпише, јер је Србија под Нато окупацијом и Нато то неће дозволити – посебно не онима који су у име Србије потписали споразум са Нато и који им више не требају; али, и да није такво тренутно стање, то значи да Србија жели да прихвати на својој територији и војнике Нато алијансе и војнике Русије, који би овде могли да раде шта хоће, и да се сукобљавају где год хоће[6]).

У овом тренутку, док траје рат у Сирији и док се још увек не зна да ли ће Нато и Русија (п)остати искрени савезници у рату против Даеша, за Србију је најбоље да буде неутрална држава која сарађује и са Нато у борби против тероризма и са Русијом, али тако да ни Нато ни Русија не граде своје војне базе у Србији и немају своје војнике у Србији (српска војска може да чува Србе на Косову и Метохији – док се не поправи стање безбедности на КиМ, то био могао бити једини део Србије где се истовремено могу наћи војници Нато и Русије, који заједно са српском војском и косметском полицијом, стварају услове за нормалан живот свих људи који живе на КиМ). Србија треба да буде мост између САД и Русије у овом делу света; Србија је пријатељ и са Ираном и са Израелом; Српска православна црква је утицајна унутар православног дела света и важан партнер у екуменском дијалогу са католицима и светском савету цркава са протестантима; Срби са муслиманима вековима живе на Балкану (а део муслимана чине сами Срби) и Србија међу исламским државама Азије и Африке има доста искрених савезника, тако да Србија може да буде и мост између хришћана и муслимана, а не само између Запада и Русије. У том случају, Србија (када дође до смене генерација и добијемо нову владајућу елиту) може да утиче на исход светског рата који траје, у оном најбољем смислу, тако што ће дати допринос да се рат између Русије и САД, хришћана и муслимана, даље не распламсава (на пример, у нуклеарни или биохемијски рат) и заустави. У случају да се рат настави и да ескалира, Србија може да утиче на исход рата тако што ће бити на страни која се бори против “осовине зла“, против оних који желе да униште (православну) Србију. Србија може и мора да учини све што може да та страна (добра), којој ће и сама припадати, победи, а да се рат (барем у војном смислу, између Русије и САД, Немачке и Русије, САД и Немачке, Ватикана и Русије, хришћана и муслимана…) што мање води на простору српских земаља. За крај, још једна напомена, која захтева посебан текст, а коју увек треба имати у виду (не сме се заборавити): светски рат који траје не води се само војним путем и на местима на којима се одвијају војни сукоби, већ и економским, културним и духовним путевима, између и унутар свих држава које у њему учествују. Ту има много фактора које треба имати у виду, поред војног (стања и моћи неке војске), који ће утицати на исход рата (који се може водити дуго, до истребљења, исцрпљивањем) – један од њих је, на пример, демографски.

 

______________

 

[1] Руски министар одбране Сергеј Шојгу допутовао је данас у изненадну посету Ирану да би иранском председнику Хасану Роханију пренео „специјалну поруку“ председника Русије Владимира Путина, пренели су ирански медији. Шојгу је пренео „специјалну поруку руског председника о ситуацији која се односи на стабилност у региону и преговоре о прекиду ватре у Сирији“, јавила је тамошња агенција Ирна. Шојгу је разговарао и с иранским колегом Хусеином Деганом. Његова посета Техерану долази пет дана после посете Дегана Москви. Руски министар је недавно рекао да Иран и Русија желе да ојачају војну сарадњу. Русија треба Ирану да испоручи антиракетне системе С-300, док су ирански медији пренели да Техеран жели да купи руске борбене авионе Су-30. Бета, 21.02.2016.

[2] На анти Нато протесту (због потписивања споразума са Нато) у центру Београда, 20.02.2015. године, окупило се око 10 000 људи (Заветници, Образ, ДСС, Двери, Покрет за Србију, ратни ветерани, породице жртава НАТО агресије…). Народ почиње да се буди. Међу патриотским (родољубивим) странкама и организацијама које су против уласка у Нато, све је више заједничког деловања и “патриотски блок“ постаје озбиљна политичка снага. Против уласка у Нато су и млади новокомунисти који су недавно упали на пронатовски скуп у организацији Вука Јеремића, против уласка у Нато је и левичарски Покрет за слободу, и интелектуалци попут Јове Бакића, притивника уласка у Нато има их међу онима који припадају грађанском делу Србије (“грађанском блоку“). Према анкетама, више од две трећине грађана Србије је против уласка у Нато. Не знам да ли је неко правио такву анкету, али верујем да још више грађана Србије (него што је против уласка у Нато) подржава Русију у рату против Даеша (Исламске државе), или, апсолутна већина грађана Србије не подржава Даеш у рату у Сирији.

[3] Шпанија, за разлику од Француске, Немачке, Велике Британије,  Италије, Аустрије, НД Хрватске… никада није предводила поход или значајно учествовала у било ком походу на Русију или рату у руском делу света, а исто је важило и за Србију све до Нато агресије 1999. године.

[4] Пошто је за либерале и либералне левичаре са Запада, као и за европске католике и неоконзервативце из САД, Русија веће зло од Даеша – евроатлантски неолиберали су стуб “осовине зла“ колико и исламски фундаменталисти из Даеша.

[5] САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Италије, Холандије, Данске, Шведске, Норвешке, Аустрије, Швајцарске и Канаде. Посебан блок, или посебну (нижу) класу, унутар ЕУ и Нато држава представљају словенске државе Пољска, Чешка, Словачка и Бугарска, плус Мађарска која има добре односе са Русијом, православна Румунија и православна Грчка са Кипром.

[6] Замислите само групу пијаних војника Нато алијансе и пијаних војника Русије који су се у некој српској кафани посвађали око неке девојке, Српкиње, док их штити имунитет и српска полиција ништа не може да предузме – да ли нам је тако нешто потребно?

Advertisements

7 Responses to Никола Варагић: Нова “осовина зла“

  1. Varagić Nikola каже:

    Сиријска опозиција условно прихвата споразум

    понедељак, 22.02.2016.

    РИЈАД – Главна сиријска опозициона група саопштила је данас да прихвата споразум о прекиду непријатељстава у Сирији, који су објавиле САД и Русија, ако буду испуњени „хуманитарни услови”. Високи комитет за преговоре, са седиштем у Ријаду, навео је у саопштењу да је „договорено да позитивно одговоре на међународне напоре да се дође до мировног споразума”, пренео је АФП. Међутим, њихова „посвећеност примирју је условљена” прекидом опсаде, ослобађањем затвореника и престанком бомбардовања цивила и испоручивањем хуманитарне помоћи.

    Танјуг

  2. Varagić Nikola каже:

    Хамонд: Успех споразума ако Асад и Русија промене понашање

    понедељак, 22.02.2016.

    ЛОНДОН – Споразум о прекиду непријатељстава у Сирији, који су објавиле САД и Русија, може да успе само ако дође до „велике промене у понашању” сиријског режима и Русије, изјавио је британски министар спољних послова Филип Хамонд.

    „Успеће (споразум) само ако дође до велике промене у понашању сиријског режима и оних који их подржавају. Русија, посебно, мора да поштује овај споразум тако што ће окончати нападе на сиријске цивиле и умерене опозиционе групе”, казао је Хамон, пренела је агенција АФП.

    САД и Русија су нешто раније објавиле договор о прекиду непријатељства у Сирији, који ће бити на снази од суботе и који не укључује екстремистице групе Исламска држава и Нусра фронта.

    Споразум ступа на снагу у петак, 27. фебруара, у поноћ по сиријском времену, навеле су САД и Русија у заједничком саопштењу које је објавио амерички Стејт департмент, а пренео Танјуг.

  3. Varagić Nikola каже:

    За младе грађане наше земље, Европа и САД су боље дестинације од Русије за посао, образовање, лечење и лични развој. С друге стране, они би у великој мери подржали евентуални савез Србије и Русије који би резултирао постављањем војних база те државе у нашој земљи или увођењем руског политичког система. Ова вредносна конфузија основни је налаз истраживања „ЕУ, Русија, САД: представе и преференције грађана Србије од 18 до 35 година”, које је агенција Ипсос спровела за Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС).

    Zoran Miladinović
    Eto, „Politika“ se potrudila da, objavljivanjem rezultata ovog istraživanja, uvede i malo nušićevskog humora u svoje članke.Ovo bi bila poslastica i za Umberta Eka, na primer. Znači, istraživanje kaže, da igramo za Zvezdu, al jako volemo kad Partizan pobedi tu Zvezdu.

    M.R.
    Naravno, sta tu nije jasno? Svako pametan odvaja privatno od poslovnog. Radim i posteno zaradjujem platu u struci koja me zanima i gde ima posla, a verujem i volim koga hocu, tj. ko je to zasluzio.

    Zoran
    Vidite, ja sam u Americi. Ja njihovo unutrasnje uredjenje podrzavam 100%. Spoljasnje ne podrzavam. I to 100%. E sad, ja rusko unutrasnje uredjenje ne podrzavam, ali podrzavam rusku spoljasnju politiku. Sve u svemu, ja se poptuno slazem sa vama: Na rad i za pare na Zapad, a Rusiju u Srbiju.

    Obivankanobi
    Ali sa dominantnom ruskom ulogom u Srbiji neminovno je i da ce se rusko uutrasnje uredenje preslikati na Srbiju. Sve su prilike da srpsko naginjanje na rusku stranu ima samo neke emocionalne i nelogicne razloge. Ako zelimo da nam deca prestanu bezati iz Srbije napravimo od Srbije onakve drzave u koje ta deca beze! Inace cemo na ovim prostorima nestati kao narod.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/349732/Mladi-hvale-Evropu-ali-bi-u-savez-s-Rusijom

  4. Varagić Nikola каже:

    Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda, za Danas

    Srpska neutralnost važi samo za NATO

    *Da je bivša politička elita mislila ozbiljno, obavestila bi druge države da preuzima neutralni status * Bez konačnog rešenja odnosa sa Prištinom Srbija ne može ući u Severnoatlantsku vojnu alijansu

    AUTOR: L. VALTNER

    Beograd – – Neutralnost je spoljnopolitička strategija koja za cilj ima da država ostane izvan međunarodnog oružanog sukoba ukoliko do njega dođe, te stoga ona mora da ubedi ostale države da će sigurno ostati neutralna u slučaju njegovog izbijanja.

    „Ubeđivanje“ se sprovodi tako što neutralna država tokom perioda mira sprovodi restriktivnu spoljnu politiku, čiju meru određuju zainteresovane države, a koja zavisi od prirode međunarodnog sistema i nivoa polarizacije odnosa između država. Stoga je na neutralnoj državi da proceni u šta je neophodno da se drugi ubede. U našem slučaju Rezolucija ima pre svega unutrašnji značaj, u smislu obuzdavanja težnji nekih političkih frakcija ka evroatlantskim integracijama. Loše je kada se neutralnost definiše samo kao zabrana ulaska u neki vojni savez. Umesto toga, ovakav status treba da bude definisan kao težnja države ka miru, pre svega u vlastitom regionu, kaže za Danas Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda, odgovarajući na pitanje da li jedan član Rezolucije Narodne skupštine o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Srbije dovoljan za definisanje neutralnosti zemlje.

    Da li je dovoljno da srpski zvaničnici govore da je zemlja neutralna ili treba još nešto uraditi?

    – Ako je elita koja je tada vodila državu zaista mislila ozbiljno sa neutralnošću kao spoljnopolitičkom odrednicom, ona je mogla da stavi do znanja drugima da preuzima taj status, putem zvaničnog obaveštenja. Zaista je neozbiljno da se u članu 6 rezolucije koja pre svega govori o Kosovu, proglašava „vojna neutralnost prema postojećim vojnim savezima“. Ako želite da budete ozbiljno shvaćeni, takav status treba proglasiti zakonom, možda čak i ustavom, i potom ga pretočiti u strateški okvir (kako država vidi sebe i svoje okruženje). U Strategiji nacionalne bezbednosti i Strategiji odbrane iz 2009. ona se ne pominje. Povrh svega floskula „prema postojećim vojnim savezima“ govori da je naša neutralnost dizajnirana da bude nedosledna: ostavljamo sebi opciju da uđemo u neki budući vojni savez ukoliko se stvori mogućnost.

    Kako na takvu srpsku neutralnost gledaju vojni savezi i ostale države? Smatraju li nas zaista neutralnim ili ne?

    – Smatraju nas za državu koja ne želi u NATO, i, verovatno, državu koja gaji određenu bliskost sa Rusijom. Za ruske interese na Zapadnom Balkanu to je verovatno zasad zadovoljavajuće. Što se tiče Zapada, Srbija nije ništa učinila da bi druge ubedila da je neutralna.

    Kako u kontekstu neutralnosti gledati na vojne vežbe sa zemljama NATO i Rusijom? Da li to rade i ostale neutralne zemlje?

    – Posle pada Berlinskog zida standardi sprovođenja politike neutralnosti za vreme mira su veoma smanjeni. Tako da se takvi potezi, barem u Evropi, ne shvataju kao protivni neutralnosti. Ali, kako smo ponovo svedoci rasta polarizacije na našem kontinentu, suprotstavljene opcije sigurno ne gledaju blagonaklono. Politika neutralnosti se u ovom momentu shvata, kako mi se čini, na neulazak u vojne saveze i nepostojanje stranih baza (bezbednosno-vojnog tipa) na teritoriji zemlje, mada se to može promeniti.

    Šta je koncept aktivne neutralnosti i može li Srbija biti aktivno neutralna?
    – Aktivna neutralnost je koncept politike evropskih neutralnih država u Evropi za vreme Hladnog rata, sa ciljem ubeđivanja supersila da će ostati neutralne u slučaju sukoba između njih. To je podrazumevalo aktivno zalaganje za mirno rešavanje sporova, dobre usluge (medijacija i sl.), podrška naporima UN. Srbija definitivno ne vodi ovakvu politiku.

    Može li Srbija ostati neutralna ulaskom u EU? Hoće li joj EU tražiti da to promeni?

    – Kako je naša neutralnost definisana kao samo neulazak u NATO, iz ove perspektive ne predstavlja prepreku. Ali treba da se zapitamo da li bi nam članstvo u NATO pomoglo i šta mi uopšte sa neutralnošću kao spoljnopolitičkom odrednicom dobijamo.

    Kako na neutralnost utiču obaveze koje Srbija ima prema NATO i njena posmatračka uloga u Zajednici dogovora o kolektivnoj bezbednosti, saveza okupljenog oko Rusije?

    – Nikako. Naša neutralnost ima uticaj samo na naš odnos sa NATO.

    S obzirom na poteze koje vuče, ide li Srbija ka članstvu u NATO?

    – Ne bih rekao. Za ulazak u NATO potrebna je jasno iskazana volja za ulazak, ispunjavanje određenih standarda i rešavanje teritorijalnih problema. Bez konačnog rešenja odnosa sa Prištinom (ne sugerišem pritom koje je krajnje rešenje), Srbija ne može ući u NATO. Potezi koje smo vukli svedoče da želimo što bližu saradnju sa NATO, što je mudro, pošto smo geostrateški u njihovom dvorištu i tu ćemo i ostati po svoj prilici.

    http://www.danas.rs/danasrs/politika/srpska_neutralnost_vazi_samo_za_nato.56.html?news_id=316465#sthash.1C8wlRMt.dpuf

  5. Varagić Nikola каже:

    Тријумф реформиста у Техерану

    Коалиција која подржава председника Руханија остварила значајан успех у изборима за Парламент и утицајну Скупштину експерата

    Аутор: Бошко Јакшић
    понедељак, 29.02.2016. у 15:05

    Ирански реформисти остварили су убедљив изборни резултат који мења однос снага и могао би да одреди будућност земље која је јединствен експеримент теократске републике.

    Реформистички савезници председника Хасана Руханија, умерени конзервативци и независни кандидати на изборима за ирански парламент изборили су се за највећи број посланика до сада, а у Техерану су тријумфално славили узимајући све гласове.

    Изборна подршка означава снажан мандат политичкој групацији која реформама намерава да опорави економију, учврсти поверење јавности, оснажи позицију Ирана као регионалне силе, смањи тензије и поврати позиције у међународној заједници, из које је био искључен после исламске револуције 1979. године.

    „Коалиција наде”, коју предводи Мохамед Реза Ареф, потпредседник у време владавине реформистичког председника Мухамеда Хатамија, остварила је неочекивани успех и на изборима за Скупштину експерата, утицајну верску институцију која бира врховног вођу, највиши ауторитет власти у земљи.

    Док се чекају коначни резултати, предвиђа се да ниједна од три политичке формације неће имати парламентарну већину, али постаје све извесније да је највећи губитник најконзервативнија шиитска елита.

    Успон реформиста и центриста наговештава да ће, уколико освоје трећину места у Меџлису, председник Рухани на путу реформи имати мање противника него до сада. Успех је тим већи, јер је конзервативни Савет чувара револуције у предизборном процесу дисквалификовао многе умерене кандидате.

    Иако реформисти неће имати већину у Парламенту, којим од 2004. доминирају конзервативци, резултат наговештава јачање курса отварања према свету, обазривих унутрашњих политичких, економских и социјалних промена – које ни на који начин не поткопавају темеље које је давно поставио ајатолах Хомеини.

    Колико је успеху допринело отварање Ирана и укидање санкција, а колико жеља нове генерације за реформама, тешко је квантификовати, али је извесно да је сваки од ових фактора утицао на резултат какав ни Рухани није очекивао.

    Конзервативци, чија су традиционална упоришта по унутрашњости, блиски су врховном вођи, великом ајатолаху Али Хамнеију, који је на власти од 1989, и веома су скептични према нормализацији односа са Западом, која је уследила после потписивања нуклеарног споразума Ирана и шест великих сила прошлог јула у Бечу.

    Глави архитекта споразума којим је са Ирана условно скинута анатема да жели да направи атомску бомбу у замену за поступно укидање међународних санкција, био је управо председник Рухани, коме су избори послужили као својеврсни референдум о расположењу Иранаца: или према изласку из изолације или наставку конфронтације.

    У изборима за 290 посланика Парламента Руханијев блок је најубедљивије тријумфовао у Техерану, где су реформисти освојили свих 30 места резервисаних за главни град.

    Председник Рухани и његов најближи савезник, бивши председник Али Акбар Хашеми Рафсанџани, освојили су неочекивано велики број гласова и у 88-чланој Скупштини експерата.

    Ово тело, коме су подређене законодавна, извршна и судска власт, војска, полиција и медији, сматра се бастионом шиитских традиционалиста. Конзервативци готово да су доживели дебакл у Техерану, где се бирало 16 чланова. Прошла су само тројица веома познатих, укључујући и садашњег председника Скупштине Мухамеда Јаздија.

    Ако се имају у виду године садашњег врховног вође, 76, и извештаји о његовом нарушеном здрављу, промена структуре Скупштине експерата могла би да буде од далекосежне важности за будућност земље.

    Ирански изборни систем изузетно је компликован. Сваки од бирача који су гласали у Техерану морао је руком да напише имена и бројеве 30 кандидата за Меџлис и још 16 за Скупштину експерата за које ће гласати.

    Компликована процедура ипак није обесхрабрила 33 милиона оних који су изашли на биралишта, а изборни резултат јасно показује да су млади Иранци – који чине 60 одсто од 80 милиона становника – жељни промена после година током којих је бивши председник Махмуд Ахмадинеџад подгрејавао тензију са Америком и спречавао сваку критику у земљи.

    „Такмичење је завршено. Време је да се отвори ново поглавље иранског економског развоја заснованог на домаћим способностима и међународним приликама”, цитира Руханија званична иранска агенција ИРНА.

    Несумњиво да највеће заслуге за успех умереног блока има председник Рухани, који је потписивањем нуклеарног споразума отворио пут поступном укидању дугогодишњих међународних санкција које су притискале националну економију и у изолацији држале читаву генерацију младих Иранаца.

    У земљи у којој се антиамериканизам учио деценијама, Рухани се због споразума нашао на мети критика конзервативних кругова који су га оптуживали да је чинио превелике уступке Американцима. Посебно активни били су припадници елитне Револуционарне гарде, паравојне формације која је успоставила контролу над најважнијим сектором националне привреде, трговином нафтом и гасом.

    Али, Рухани је, као ниједан председник пре њега, успео да успостави добре односе с ајатолахом Хамнеијем, чија је реч последња и без чије сагласности не могу да се доносе најважније одлуке.

    Рухани је после укидања санкција успешно капиталисао на потенцијалима Ирана као земље с великим резервама нафте, другим највећим светским резервама гаса, индустријским потенцијалима и образованом радном снагом. Глобални инвеститори одмах после почетка отварања појурили су с понудама.

    Током овогодишњих посета Италији и Француској Рухани је омогућио склапање стотина милиона долара вредних уговора који ће модернизовати технолошки заостале секторе привреде и отворити перспективе за запошљавање.

    Обнова индустрије, посебно нафте и гаса, можда ће трајати и годинама, имајући у виду штете током времена санкција, али бирачи су се у великом броју захвалили онима који су подигли рампе.

    Успеху је несумњиво допринео и став око Сирије, јер огромна већина Иранаца брани подршку коју Техеран даје братском шиитском режиму у Дамаску и либанским шиитима окупљеним око Божије партије, Хезболаха. Рухани је Иранце додатно мобилисао и поводом тензије са сунитском Саудијском Арабијом.

    Чекајући на више модернизације, Иран се већ променио. Жене и мушкарци гласали су први пут без завеса које су их делиле на ранијим изборима, а власти су испуниле обећање да ће омогућити да на изборе изађе свих 55 милиона људи с правом гласа, што је, први пут после одласка у кућни притвор 2011, искористио опозициони лидер Мир Хосеин Мусави.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/350157/Trijumf-reformista-u-Teheranu

  6. Varagić Nikola каже:

    Turska ne pušta brodove NATO

    AUTOR: FONET

    Ankara – Turska prošlog vikenda nije dozvolila brodovima NATO da uđu u njene teritorijalne vode radi borbe protiv nelegalnog prebacivanja migranata u Evropu.

    Brodovi NATO nisu počeli pomorsku operaciju za borbu protiv nelegalnog prebacivanja migranata u Evropu, jer i dalje čekaju dozvolu za ulazak u teritorijalne vode Turske, navodi „Jahu njuz“, prenosi Sputnik.

    Bez obzira na molbu nemačke komande operacije NATO, Ankara je prošlog vikenda odbila da pusti brodove Alijanse u svoje teritorijalne vode, potvrdio je za AFP diplomatski izvor.

    Odluka o pokretanju te misije, koja treba da omogući rešavanje izbegličke krize, doneta je 11. februara na sastanku ministara odbrane zemalja članica Severnoatlanske alijanse u Briselu. Tada je rečeno da taj korak treba da pomogne Evropi da se izbori sa najozbiljnijim talasom izbeglica od Drugog svetskog rata. Saopšteno je da će brodovi NATO patrolirati zajedno sa obalskim službama Turske i Grčke, kao i pograničnom službom Evropske unije Fronteks.

    http://www.danas.rs/danasrs/ukratko/turska_ne_pusta_brodove_nato.83.html?news_id=105718#sthash.Am8mue5p.dpuf

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: