An interview with Matteo Caponetti, the representative of European Solidarity Front for Kosovo

 

Matteo Caponetti

 

European Solidarity Front for Kosovo is an organization founded in 2012 whose members are now young enthusiasts from all over Europe  Germany, Finland, Spain, Poland, France, the Netherlands, Belgium, Poland, Czech Republic, Italy, Greece, etc.)  Matteo Caponetti and Patrik Vondràk’s idea of concept of national identity in the World was the base and start for this organization. The main goal is to help the Serbs in enclaves in Kosovo and Metochia. Every year there are 2-3 humanitarian missions organized and this year’s took place from 7th to 10th of September, 2015, when European Solidarity Front for Kosovo (ESFK) visited Kosovska Mitrovica, Prizren, Strpce, Velika Hoca and Orahovac. Matteo Caponetti is telling us more about the mission and the ESFK:

I’m responsible for an organization that is called Zenit. It is a political movement in Italy and Belgium, we work in Rome and Bruxelles. But, in the same time, we are also  responsible for a humanity association called ESFK that was founded 3 years ago together with other European friends. That means that we have people who still fight, in the 2015, for the concept of identity in the world. So when we started with this project we thought about this, so we chose to help people that have this feeling. We have a lot of volunteers from all European countries: Finland, Germany, Spain, Belgium, the Netherlands, France, Italy, Poland and Greece… After one year of work we came here to Belgrade and decided to go to Kosovo for our first official mission. ESFK is not linked with any political party. We have volunteers from all over Europe that have been helping us during this three years to collect money to buy materials that Serbian people in Kosovo need.

…I was there for the first time in 2010 with another association. I had other goals so we built a new humanity association that can involve more young volunteers from all over Europe, from the age  from 20 to 40 years old. The reason why I had chosen this and felt something for this mission is because from the first time that I was here I saw that in Europe exist a people that need help, not only because they are poor, but because they are concerned with identity even this was very difficult. I fell in love immediately because it’s not easy anymore to meet people like this in our western countries. We live in the world where people don’t care about their identities and don’t have feelings for their countries and their nationalities. And this is a dream, to unite humanity help with political fight.

…This year, for example, we were to Prizren to help Milica, the last child that still lives in Prizren and the last student there who goes to school inside the Church of Saint George, so we brought them some materials, books, pens… In Prizren there were 12.000 Serbs and now it is about 30 only. It is very difficult in Prizren, Pristina and maybe Decani because Albanians are still aggressive to the Serbs. It’s not like in Strpce or Kosovska Mitrovica where you can feel the big Serbian community. We were in Orahovac this year and in Velika Hoca. We helped the elementary school in Orahovac, the Kindergarten of Orahovac and Velika Hoca and some families too. Then we visited Strpce again and Brezovica enclave, where we went last year to bring sports equipment. In the past I visited Gorazdevac enclave and, of course, Velika Hoca. Then we were to Decani monastery and met monks there. We visited of course Gazimestan, Kosovska Mitrovica and Pec Patriarchy, Zociste monastery and the monastery of Holy Archangels in Prizren. We came here to visit some holy places of Serbian land, because otherwise you won’t understand why we are there, why we go there and help people there. It is important also to show the history, the culture of this people. It’s the holy land of Serbia so it’s important to understand this.

…For the Serbians, if, for example, guys from Belgrade want to go there, they have to go. It’s their people. They don’t have to support us, they have just to go to bring their solidarity to them!

read more:

An interview with Matteo Caponetti, the representative of European Solidarity Front for Kosovo

Биће наше

 

ПОРУКА СРБИМА ОД БРАЋЕ РУСА СА КРИМА, ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ

***

ДАРКО МИЛИЧИЋ, бивши репрезентативац Србије и НБА играч:

Обичан човек у Србији живи тешко. Али не волим песимизам, који се шири. Кажу „Отишло Косово“. Није. Биће наше.

Најгоре је што смо се од Бога одвојили. Причамо да су свештеници лопови, то је велика грешка. Брини шта ти радиш, верујеш у Бога, а не у свештенике.

Вратиће се вера у народ и самим тим бољи дани. Можда не доживимо то, али деца или унуци морају.

Волиш своје и поштујеш своје, тако треба сви да раде. Али данас ако кажеш „Помаже Бог“, гледају те као да си будала. Сви користе “пис“ и стране изразе, који су сад “ин“, а што је српско то је фуј. Не знају историју.

А четнике волим. То ми је породично, ја сам родом из четничког краја. То мислим да је право, не мора свако тако да мисли. Ја свачије мишљење поштујем. Али кад ја нешто урадим, то је не дај боже. Срце ми је било пуно када је рехабилитован Дража Михаиловић. Ја имам Дражину икону на зиду. Дао ми је Бошко Ђукановић.

Бавим се воћарством. Узео сам земљу и гајим трешњу, јабуку и шљиву.

Блиц, 21.03.2015.

***

Ватерполисти посетили Косово и Метохију: Овде се победе посебно славе

Рекордно дуги аплаузи, овације и радост на лицима грађана Космета дочекали су у среду у Лепосавићу, Косовској Митровици и Грачаници златне српске ватерполисте који су у оквиру „МТС Турнеје шампиона“ посетили Косово и Метохију.

– Од срца вам кажем да нам је ово велика част и задовољство што можемо да будемо овде са вама. Знамо да немате често прилике да се дружите са нама, али оно што је најбитније јесте да вашу свакодневицу, која није баш светла, обојимо неким лепшим бојама – рекао је капитен Живко Гоцић и захвалио се на подршци коју народ Косова и Метохије несебично пружа српским спортистима.

Вечерње новости, 23.03.2016.

Прави (се) Енглез

Плакета Енглезу инструктору УЧК

Двадесет трећег фебруара, поводом осме годишњице самопроглашења, у Амбасади Косова у Лондону приређен је пријем за дипломатски кор и чланове британске Владе. Том приликом, косовски премијер Иса Мустафа одао је признање британском војном инструктору Џонатану Харисону и доделио му плакету ветерана УЧК и борца за слободу, пропративши то речима: „Грађани Косова знају ваше вредности и допринос њиховој борби… Ви сте у најтежим тренуцима стали на страну народа Косова. Заувек ћете остати пријатељ Косова”.

***

Принц Чарлс у Приштини, 1999. године, са НАТО генералима Веслијем Кларком и Мајком Џексоном

 

VAS SRBE SU MNOGO BOMBARDOVALI Princ Čarls zapanjen

– Kad sam mu rekla da je Beograd šest puta bombardovan, princ Čarls se šokirao. Rekao je: “Ne mogu da verujem. Kako šest?” – ispričala je za Blic profesorska istorije Dubravka Stojanović.

 

Никола Варагић: Године које су појели скакавци

 

Никола Варагић

 

 

Споменик књижевнику Бориславу Пекићу, једном од оснивача обновљене Демократске странке, открио је председник Српске напредне странке, који је пре тога био у Српској радикалној странци, чији је председник победио Пекића на првим вишестраначким изборима 1991. године. Председник СНС је сада рекао да они раде оно што ДС није урадила док је толико година била на власти.

Наравно, скоро свако је запазио о каквој се иронији ради, да је у питању предизборна кампања, а неки чланови Демократске странке оптужили су председника СНС да све присваја.

Међутим, да ли је тачно да Демократска странка нема заслуге за подизање споменика, да нико из ДС није учествовао заједно са СНС у откривању споменика? Поред тога што је СНС преузео политику ДС, у врху СНС има више бивших чланова ДС, или људи који су годинама били на страни ДС против СРС, неки су подржавали ДС скоро до 2014. године.

Дакле, међу члановима СНС, или међу онима које је СНС поставила на функције или међу онима који јавно подржавају СНС, сада су бивши чланови ДС попут Горана Кнежевића, Горана Весића, Александра Влаховића, Миодрага Костића, ту су и Беба Поповић, Небојша Крстић и Драган Ј. Вучићевић, затим бивши ДОСовци Млађан Динкић, Вук Драшковић, Драган Шормаз и Андреја Младеновић, а не треба заборавити и подршку коју (лично) председнику СНС пружају другосрбијанци попут Верана Матића, Саше Мирковића, Соње Бисерко, Филипа Давида, Ласла Блашковића, Наташе Кандић…

Сигурно сам доста њих пропустио, али је и овај узорак довољан да покаже да између СНС и ДС више нема разлике и да није тачно да ДС нема заслуге за подизање споменика Бориславу Пекићу. Као што је написао Михал Рамач, да председник СНС није открио споменик Пекићу, да је то урадио неко други, то би прошло незапажено, “сви именовани и неименовани питали би се ко беше тај Пекић и шта ће њему споменик“.

Дакле, једина добра ствар је што је Пекић добио споменик. Као што рече Пекићева супруга, није важно ко је открио споменик, пошто ће споменик ту стајати још сто година. Ако у генерацијама које долазе буду више читали Пекића а мање куповали дипломе, ови који су открили споменик биће заборављени, споменик Пекићу остаје.

***

Борислав Пекић, у другом тому “Године које су појели скакавци“, подсећа на пример окупиране Данске за време Другог светског рата, када су Немци наредили да сви Јевреји носе жуте траке око руке. Дански краљ је рекао да ће у том случају и он носити жуту траку, па су сви Данци сутрадан изашли на улице Копенхагена са жутом траком, да би дан касније немачка команда повукла то наређење.

Онда Пекић исправно, у свом стилу, закључује: “Данци су одувек били Аријевци, срце германске расе. Ми смо то постали декретом, кад се за част нико паметан није отимао, и кад је већина ‘првобитних’ аријеваца већ била мртва. Да је после наредбе од 31. маја 1941. Београд на улице изашао са жутим тракама, Немци наредбу не би повукли. Једноставно би њоме и нас обухватили. Или стрељали талце. Да ли би Његово данско величанство и дотле у срчаности ишло?“.

Пекић је добро знао да препозна лажну религиозност унутар грађанске класе: “На Велики петак, код Цркве Ружице испод Калемегдана, скупљала се елита сталешког потомства да целива икону богочовека у којег није веровала“.

Пекић описује и “грађанску политику за време рата која нас је, пропагирајући уздржавање ‘док не дође време’ (док се Немци не исцрпу, док се не отвори други фронт, док се Британци не искрцају на Јадран)“, остављала “без оружја, праксе, борбене воље, па можда и моралног права на уређење нечега што нисмо успели да одбранимо“.

Описује и грађанску класу: “Логика за мене имала је вредност само ако доводи до закључка од којег се може имати вајда – овакво схватање логике примарна је одлика грађанина у оним областима које не регулише ритуал. Оно је више од свега створило грађанску цивилизацију рачуна… Особине које сам ја имао, напротив, апстрактну су логику општих интереса стављале изнад личног… Комунисти не треба да се осете увређеним што сам хтео да срушим њихово ‘државно и друштвено уређење’. Хтео сам да срушим и оно пре рата. А и оно за време рата… Ми смо се борили за свој свет, хтели смо нешто Треће“.

 

Никола Варагић: И Копаоник ускоро под водом?

Ваљевска Грачаница, јутрос, вода до колена у манастиру 08.03.2015. (ФБРепортер)

 

Они који су планирали да потопе Ваљевску Грачаницу, сада су потопљени проблемима. Кажу, сада има више воде него приликом поплаве 2014.

Јучерањша поплава је највише погодила западну Србију. У том делу Србије налази се Ваљевска Грачаница, налазио се и посечени храст-запис.

Поплављен је град у коме живи министар задужен за превенцију и одбрану од поплава.

Поплава се догодила пар дана након што су расписани ванредни парламентарни и локални избори, пар дана након што је владајућа странка учинила први корак ка непоштеним изборима.

Поплава се догодила десетак дана након што је власт у Србији и званично продала Србију Нато алијанси.

Ово је друга поплава за две године – колико су на власти у Београду они који су издали и продали Србе са Косова и Метохије.

Поплава се догодила дан пред отварање највећег до сада економског форума на Копаонику, “српског Давоса“, који организује Савез економиста Србије, чији је председник Александар Влаховић, бивши министар из Демократске странке, један од креатора приватизације која је изазвала поплаву у привреди Србије тако да они који су стајали иза процеса приватизације (сви се они окупљају у хотелу МК Комерца на Копаонику) остану непоплављени, а који је сада један од најбољих пријатеља председника Српске напредне странке Александра Вучића и свих тајкуна у Србији. Поплава ће покварити дружење српског “џет сета“ на Копаонику, баш сада када су хтели да прославе све своје успехе – преваре. Можда је и знак да ће и они бити ускоро потопљени.

 

Влаховић и Костић отварају форум на Копаонику, чекају долазак Вучића, Мишковића и Динкића (Б92)

 

Сада, док ово пишем, још се не зна да ли ће Ваљевска Грачаница, наслеђе светих Немањића, бити потопљена до краја, вода је већ ушла у манастир.

Можда и неће бити потопљена. Можда ће пре “џет сет“ са “српског Давоса“ бити потопљен.

Можда ће манастир ипак бити потопљен. У том случају, ако се ускоро не “потопи“ српски “џе сет“ који се окупља на МК Копаонику, биће потопљена цела Србија.

Најновија вест: Вучић стигао на Копаоник и одмах изјавио да му је жао што странцима није продао Телеком Србија.

 

Истребљивачи скатова и борци против филозофије паланке: Зашто Курца и даље зовете Курц, ако Скота зовете “Скат“?

 

Након што је проф. Слободан Антонић написао овај текст, учинило ми се да је већина медија престала да амбасадора САД Скота назива “Скат“, али, ако су то учинили, то је изгледа било привремено, већина медија се вратила на “старо“, па и на телевизији кажу “Скат“ и у новинама пишу “Скат“. Ови из Курира не пишу Скот јер размишљају ако Информер пише “Скат“ онда ће Информер више волети у амбасади САД, и обратно, у Информеру не пишу Скот јер размишљају ако Курир настави да пише “Скат“ онда ће амбасада САД стати на страну Курира у сукобу против Информера. У сваком случају, пошто је Курц министар тамо неке мале Аустрије, остао је Курц, а амбасадор Скот, пошто долази из велесилне државе, полако постаје “Скат“.

Добили смо добар тест за откривање ко има паланачки менталитет а ко не, ко има и паланачки и робовски менталитет а ко не…

 

Слободан Антонић: Бити колонија – знаци од којих застаје дах

Када је америчка амбасада објавила прву изјаву новог велепосланика САД-а у Србији, Кајла Р. Скота, он је у најавној шпици њеног видео прилога представљен као „Кајл Р. Скат“. Очигледно, неко је у америчкој администрацији проценио да би презиме „Скот“ могло имати рђаве асоцијације, па је одлучио да начин транскрибовања амбасадоровог имена, супротно правилима Правописа српскога језика, једноставно за јавност у Србији промени. Наиме, у Правопису (2010, стр. 187) јасно пише да се код транскрипције енглеских имена морају поштовати „одраније укорењени и у пракси одавно прихваћени појединачни облици“… То се у Србији поштовало све до 2016. године. До тада ниједно енглеско Scott није транскрибовано у Скат, што се може лако проверити увидом у Cobiss. А онда је, 2016. године, америчка амбасада у Београду то само пожелела, па су истог тренутка сви велики медији у Србији, управо они који обликују српску јавност, пожурили да испуне очекивање Вашингтона… Не само да је амерички радио Слободна Европа одмах прешао на „политички коректну“ транскрипцију; америчку амбасаду одмах су следиле и телевизије с националном фреквенцијом – Б92, ТВ Пинк и Нова ТВ, као и дневник Данас, те таблоиди Блиц, Ало и Курир, па чак и сама Радио телевизија Србије! Једино је Политика одбацила такав начин ниподаштавања, те аутоколонијалног багателисања званичног српског правописа. Замислите да је немачки амбасадор у Италији, или пак британски у Француској (и обрнуто), покушао да правопис земље домаћина коригује према сопственим „потребама“. Да ли би главни медији послушнички следили и испунили његову жељу, или пак на то не би ни обратили пажњу? Али, британски амбасадор (или гувернер) у колонијалној Африци у 19. веку, или француски у колонијалној Индокини почетком 20. столећа, свакако би, уколико им одговара, тако нешто захтевали без много размишљања – и добили. Тако је и у данашњој Србији.

Фонд стратешке културе, 23. 2. 2016

Branka Dimitrijević: Sećate li se devedesetih?

 

PREDIZBORNI LIČNI STAV

Sećate li se devedesetih? Bilo je opšte mišljenje da samo treba nekako da se otarasimo Miloševića. Pa smo tako išli „u jednoj koloni“ svi, svi, svi. Na početku svakih većih demonstracija odslušali smo Bože pravde kao nekakvu „našu“ opozicionu himnu. Ushićeno prebrojavali broj demonstranata, pogotovo kada je broj bio dvocifren, i nismo bili spremni da čujemo da je polovina učesnika dovikivala policiji „idite na Kosovo“. Koja je tamo i otišla, i iza sebe ostavila krvav trag. Likovali kad je Patrijarh „probio kordon“ i što se baš na Badnje veče okupio najveći broj demonstranata. Prilikom Miloševićevih, doduše retkih, pojavljivanja na televiziji državnički smo naklapali je li mu leva ruka visi nekako neprirodno uz telo, i kakav bi to simptom mogao da bude? Ukratko, bili smo opsednuti Miloševićem, obaranjem Miloševića – a posle ćemo lako, pravo u demokratiju. Neki pametni ljudi su već tada upozoravali da naš problem prevazilazi njegovu ličnu vlast, i pokazaće se da su bili u pravu.

Milošević je konačno pao. Lepo je, tako romantično, bilo makar za tren pomisliti da ga je oborio „narod“, mi koji smo se tog 5. oktobra našli na ulici. Zajedno s Otporom, uz pomoć veće kese para sa Zapada kojem je dosadila njegova vladavina. Nije im više bio koristan. Sad se vrlo dobro zna da nije bilo tako. Oborile su ga njegove „strukture“. Oborile su ga njegove ubice koje u dobrom broju i dalje šetaju među nama, oborili su ga njegovi saradnici, koji su se bar za neko vreme pritajili i zatvorili u svoje velelepne vile s bazenima. I tamo čekali svoj trenutak. Da nije svojom politikom, uz podršku povelike što vojne što udbaške što tzv. intelektualne ekipe, izazvao ubijanje tolikih nevinih ljudi, i sasvim u skladu s politikom pisca čiji ugled i danas samo retki još uvek dovode u pitanje, uspešno obavio „humano preseljenje“ stotina hiljada ljudi, bilo bi mi ga bezmalo žao. U suštini svake tragične ličnosti je tragična zabluda.

Onda su nam se ispunile mnoge na mitinzima izvikane želje: dobili smo demokratiju, slobodne nepokradene izbore, Bože pravde kao državnu himnu, u navodno sekularnoj državi veronauku po školama, umesto Miloševićeve „ekonomije destrukcije“ (Dinkić – sećate li se Dinkića?) dobili smo ekonomiju besprizorne pljačkaške privatizacije. Umesto Devedesetdvojke, hrabrog glasa razuma devedesetih, stekli smo privatizovanu televiziju i Velikog brata.

Milošević je mrtav, eno ga pod lipom dok nekom ne padne na pamet da ga uz državničke počasti ipak prebaci u Aleju velikana. Što će se kad-tad desiti. Da, naš problem je daleko prevazilazio samog Miloševića.

Za razliku od Miloševića, Vučić vodi daleko perfidniju politiku. Njegovu spoljnu politiku jedva iko dovodi u pitanje, ima još malo pa konsenzus svih proevropskih stranaka. Ne kači se s moćnijima od sebe. Ratovati više neće. Niti ima čime niti ima protiv koga. Protiv iščašene susedne države koja je pritom članica EU, a on bi, bar tako uporno tvrdi, Srbiju hteo da uvede u EU? Protiv „južne srpske pokrajine“ pa da stane Severnoatlantskom paktu na najmiliji žulj? A s NATO flertuje nešto hrabrije od svojih demokratskih prethodnika. Neko će reći: može mu se kad ima toliku popularnost. Ali za razliku od prethodnih, demokratskih očijukanja sa Severnoatlantskim paktom, za vrat mu ipak duva protest od više hiljada ljudi (svejedno o čijem trošku su se našli tamo na ulici).

Ukratko: naš problem daleko prevazilazi samoga Vučića. Hajde da mu se na ovim izborima bar istanji podrška. A u predizbornoj kampanji ponavljati samo njegovo ime direktno je vetar u njegova jedra. Tom mantrom i njegova opozicija prihvata da je on apsolutni gospodar. Umesto toga treba pogledati malo pomnije njegovo okruženje, njegove dupeuvlake i čauše. Nije dovoljno arhitektonski obarati njegov suludi projekat Beograda na vodi. Treba istražiti i dokazati ko će i od koga ovim projektom milijardama da napuni džepove. Ko su ti ljudi koji su ucenjeni da na ovaj ili onaj način učestvuju u tome – makar i „kupovanjem“ još nepostojećih luksuznih stanova? Treba pronaći onog volšebnog svemoćnog vlasnika B92 koji, kao vlasnik, ima interes da ukine jednu od najkomercijalnihih emisija na B92 – jer Vučić s tim „nema nikakve veze“, to je odluka vlasnika, je li? A to je naprosto paradigma kako su ugušene sve razložne tv emisije na kojima bi mudriji ljudi, a ne vojnici ove ili one stranke, imali šta da kažu i objasne. Znam da je permanentna tema ona o transparentnosti vlasništva nad medijima. Ali zašto danas više nije moguća medijska ekipa otpora, uloga koju je u vreme Miloševićeve tiranske i vrlo opasne vlasti mogla da toliko časno odigra Devedesetdvojka? Da bi sad Mirković bio državni sekretar, a Veran Matić glumio istražitelja ubistva novinara? Koja farsa! Zar smo baš svi toliko okovani kapital-sistemom da je svaki medijski otpor (čast retkim izuzecima) postao nezamisliv? Trebalo bi izaći hrabro, bar s dokazima i podacima do kojih može da se dođe, i te ljude dovesti u vezu s režimom i ogromnim parama koje se iza toga valjaju.

Sve su vlasti sklone da iskoriste svoj politički uticaj za ličnu korist. Ko je s ove druge, opozicione, strane danas sasvim „čist“, neka izađe i pokaže kako se sada koristi taj politički uticaj. Ko je i na kojim lokacijama pokupovao velike stanove od svog tzv. danonoćnog rada i za javnosti poznatu ne naročito veliku platu, za sebe, za članove svoje porodice, ko je nahranio svoje račune na egzotičnim ostrvima? Tu se načas pojavi priča o gradonačelniku Maliju, pa se onda i ugasi. Ko ima para da šalje svoju decu u Ameriku na školovanje, i kako žive i zarađuju braća nepoznatog zanimanja?

Sve pod maskom naporne borbe protiv korupcije svedoci smo procvata neviđene korupcije i pljačke. To treba dokazati, to je predizborna tema, a ne stranački programi, socialdemokratski, liberalni, antinatovski, svejedno – sve to inače niko osim samih tvoraca nikada nije niti će ikada da čita. Ljudi su željni pravde i socijalne pravde, i istine o lopovluku, poimence i s dokazima. Pa ko može da dođe do podataka, dokazivih naravno, neka kaže. Osim ako se ne plaši da će i druga strana da počeprka po njegovoj prošlosti i da upita ono čuveno „a odakle tebi“. I time ga uceni i ućutka.

Unutar suprotstavljene političke elite, po skupštinskim kuloarima, prave se mnoge nezvanične i sasvim neizborne „koalicije“, mnogi prećutni dogovori tipa nemoj ti mene pa neću ni ja tebe baciti u arenu lavovima (tabloidima) da te provuku kroz blato. Kako to funkcioniše, do izvesne i vrlo male mere znam. Tamo, po tim skupštinskim kuloarima, srušen je npr. i Građanski savez, jedina stranka gde se bar u samom užem rukovodstvu niko nije kompromitovao. Ko ne zna, neka pita Čedomira Jovanovića. Bojim se da nije spreman da o tome govori. No, to sad više nije ni važno.

Ovo mi se, i još što-šta kao insajderski neupućenoj građanki s biračkim pravom javlja uoči ovih „referendumskih izbora“ za i protiv.

Peščanik.net, 04.03.2016.

Sećate li se devedesetih?