Никола Варагић: Године које су појели скакавци

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

Споменик књижевнику Бориславу Пекићу, једном од оснивача обновљене Демократске странке, открио је председник Српске напредне странке, који је пре тога био у Српској радикалној странци, чији је председник победио Пекића на првим вишестраначким изборима 1991. године. Председник СНС је сада рекао да они раде оно што ДС није урадила док је толико година била на власти.

Наравно, скоро свако је запазио о каквој се иронији ради, да је у питању предизборна кампања, а неки чланови Демократске странке оптужили су председника СНС да све присваја.

Међутим, да ли је тачно да Демократска странка нема заслуге за подизање споменика, да нико из ДС није учествовао заједно са СНС у откривању споменика? Поред тога што је СНС преузео политику ДС, у врху СНС има више бивших чланова ДС, или људи који су годинама били на страни ДС против СРС, неки су подржавали ДС скоро до 2014. године.

Дакле, међу члановима СНС, или међу онима које је СНС поставила на функције или међу онима који јавно подржавају СНС, сада су бивши чланови ДС попут Горана Кнежевића, Горана Весића, Александра Влаховића, Миодрага Костића, ту су и Беба Поповић, Небојша Крстић и Драган Ј. Вучићевић, затим бивши ДОСовци Млађан Динкић, Вук Драшковић, Драган Шормаз и Андреја Младеновић, а не треба заборавити и подршку коју (лично) председнику СНС пружају другосрбијанци попут Верана Матића, Саше Мирковића, Соње Бисерко, Филипа Давида, Ласла Блашковића, Наташе Кандић…

Сигурно сам доста њих пропустио, али је и овај узорак довољан да покаже да између СНС и ДС више нема разлике и да није тачно да ДС нема заслуге за подизање споменика Бориславу Пекићу. Као што је написао Михал Рамач, да председник СНС није открио споменик Пекићу, да је то урадио неко други, то би прошло незапажено, “сви именовани и неименовани питали би се ко беше тај Пекић и шта ће њему споменик“.

Дакле, једина добра ствар је што је Пекић добио споменик. Као што рече Пекићева супруга, није важно ко је открио споменик, пошто ће споменик ту стајати још сто година. Ако у генерацијама које долазе буду више читали Пекића а мање куповали дипломе, ови који су открили споменик биће заборављени, споменик Пекићу остаје.

***

Борислав Пекић, у другом тому “Године које су појели скакавци“, подсећа на пример окупиране Данске за време Другог светског рата, када су Немци наредили да сви Јевреји носе жуте траке око руке. Дански краљ је рекао да ће у том случају и он носити жуту траку, па су сви Данци сутрадан изашли на улице Копенхагена са жутом траком, да би дан касније немачка команда повукла то наређење.

Онда Пекић исправно, у свом стилу, закључује: “Данци су одувек били Аријевци, срце германске расе. Ми смо то постали декретом, кад се за част нико паметан није отимао, и кад је већина ‘првобитних’ аријеваца већ била мртва. Да је после наредбе од 31. маја 1941. Београд на улице изашао са жутим тракама, Немци наредбу не би повукли. Једноставно би њоме и нас обухватили. Или стрељали талце. Да ли би Његово данско величанство и дотле у срчаности ишло?“.

Пекић је добро знао да препозна лажну религиозност унутар грађанске класе: “На Велики петак, код Цркве Ружице испод Калемегдана, скупљала се елита сталешког потомства да целива икону богочовека у којег није веровала“.

Пекић описује и “грађанску политику за време рата која нас је, пропагирајући уздржавање ‘док не дође време’ (док се Немци не исцрпу, док се не отвори други фронт, док се Британци не искрцају на Јадран)“, остављала “без оружја, праксе, борбене воље, па можда и моралног права на уређење нечега што нисмо успели да одбранимо“.

Описује и грађанску класу: “Логика за мене имала је вредност само ако доводи до закључка од којег се може имати вајда – овакво схватање логике примарна је одлика грађанина у оним областима које не регулише ритуал. Оно је више од свега створило грађанску цивилизацију рачуна… Особине које сам ја имао, напротив, апстрактну су логику општих интереса стављале изнад личног… Комунисти не треба да се осете увређеним што сам хтео да срушим њихово ‘државно и друштвено уређење’. Хтео сам да срушим и оно пре рата. А и оно за време рата… Ми смо се борили за свој свет, хтели смо нешто Треће“.

 

Advertisements

2 Responses to Никола Варагић: Године које су појели скакавци

  1. Varagić Nikola каже:

    08/03/2016

    LIČNI STAV

    Spomenik Borislavu Pekiću

    AUTOR: MIHAL RAMAČ

    Da je spomenik Borislavu Pekiću otkrio Josip Broz, Dobrica Ćosić bi kroz pola veka napisao da se tiranin, ponizivši Krcuna i Leku, još jednom narugao Srbima.

    Da je spomenik Borislavu Pekiću otkrio Slobodan Milošević, širom Srbije počeli bi mitinzi sa zahtevom da se Slobi podigne još veći i još stariji. Da je spomenik Borislavu Pekiću otkrio Vojislav Koštunica, televizija bi danonoćno prenosila izjave Matije Bećkovića i Emira Kusturice o Kosovu i Metohiji.

    Da je spomenik Borislavu Pekiću otkrio Zoran Đinđić, treća Srbija bi vrisnula da je to teži greh do uvođenja veronauke u škole i šire. Da je spomenik Borislavu Pekiću otkrio Milan Milutinović, Akademija nauka priredila bi svečani prijem u njegovu čast. Da je spomenik Borislavu Pekiću otkrio Boris Tadić, znalo bi se da iza toga stoje Đilas (ovaj, ne onaj), Jeremić, a pogotovo Alijev.

    Da su spomenik Borislavu Pekiću otkrili mitropolit Amfilohije i Dodik, vascela Srbija bi još jednom ničice pala pred njih. Da Aleksandar Vučić nije otkrio spomenik Borislavu Pekiću, svi imenovani i neimenovani pitali bi se ko beše taj Pekić i šta će njemu spomenik.

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/spomenik_borislavu_pekicu_.46.html?news_id=317175#sthash.n8fVwNs0.dpuf

    ___________________________________

    Nataša B. Odalović

    Zaključite sami

    Ako su bol, tuga i neverica nacije i regiona povodom smrti Ekrema Jevrića, autora antologijskog hita „Kuća-poso, poso-kuća“ i jedine, pokazaće vreme, istinske zvezde koja će ostati nakon ere rijaliti-hiperprodukcije redak i ohrabrujući znak da ovde još postoje emocije pa i empatija za drugo biće, mudro je složiti se da je Vučić u pravu. Polako, nije važno u čemu, za sad. Samo konstatujem, s tugom.

    Setite se početaka ove političke ere. Vučić se složenom deobom podelio na dva Vučića: Vučića golobradog četnika – „šešeljejv“ i Vučića „afteršejv“ – našeg, a međunarodnog. Počeli smo da negodujemo zamerajući mu tu podvojenost i nesvakidašnje radikalnu promenu neprestanim pokušajima da mu odredimo političku i drugu dijagnozu. Vučić je vremenom poligrafski utemeljio svoje pravo da zna sve, da bude i ovo i ono i ovde i tamo i za i protiv, a da svi mi nemamo pojma, i opstao u tom dualitetu i rušenju svega što ima ma kakvu jednoznačnost i smisao. Vučić je, takoreći, pobedio igrajući na kartu radiću šta hoću dok mi se može. A može mu se. Probajte da smislite zašto? Pitanje određuje pobednika narednih izbora.

    Mnogi koji su sa strane posmatrali Vučićev eksperiment, međutim, ne da nisu pokušali da odgovore do sada na to pitanje i nađu rešenje za sve nas, nego su ovako kontali: Aha, besmisao je na ceni. Sve može da prođe. Kad može Vučić, što to ne bi moglo postati opštim principom. I tako smo došli do stanja društva i nacije za koje je nemoguće uspostaviti dijagnozu. Jer ovi kasnije nisu se podelili na dvoje, nego se nemilice dele svakodnevno i to polifono. Pa ajde što se dele, nego se od kad izborno ludilo otpoče i množe sa onima koji su se već više puta samopodelili, razvodili od sebe i vraćali se sebi iz ranijih političkih perioda, i tako je karambol apsolutan. Čemu takvi služe do totalnom zbunjivanju i onako zbunjenog poludivljeg društva? Na primer, Sonja Biserko izjavi nedavno: Vučića da podrži proevropska Srbija i svet zbog sporazuma da se NATO pešaci šetaju u pešačkoj zoni kod nas slobodno, a da Ruse u Nišu komunalna policija spreči da se nepropisno parkiraju.

    Odmah je pola javne Srbije osudilo Biserko jer nas tera da podržimo Vučića, ma u čemu. Druga polovina javne Srbije podelila se napola, pa je jedna četvrt vikala: Ua, Sonja, ona u stvari ne zove da podržimo Vučića, nego ga ruši jer ga označava kao NATO-paćenika (ne plaćenika, paćenika, ovo u zagradi je za urednika), a druga četvrtina je vikala: Tako mu i treba, jer, ko s petom kolonom tikve sadi o glavu mu se razbiju.

    Kad Toma Nikolić ode u Moskvu, pola Srbije viče: Nečuvena drskost Nikolića opet hoće da nas ruso-guberniše. Druga polovina, koja se deli na dvoje, viče: Ma kakvi, Toma je američki a naš, to s Rusima je fora, da bude opozicija Vučiću. Onaj frtalj od druge polovine viče: Toma i Vučić su tim, Vučić je šatro više NATO, a Toma putinoljub, da bi pokupili sve glasove birača, opredeljenih ovako ili onako. I nema tog majčinog sina koji bi ovo mogao da objasni. Jer tu odmah uskaču analitičari, nakon čijeg objašnjenja stvar završava u šesnaestinama podeljene Srbije, a Srbi sluđeni u vlastitom šesnaestercu pucaju sebi u nogu, tj. penale.

    Kad smo kod penala. Vučićev auto-dvojac (Vučić&Vučić) nedavno u prisustvu udovice pokojnog Pekića otkrio je spomenik velikom piscu. Udovica je rekla šta je rekla. Šta bi Pekić rekao 2016. u opisanim društvenim prilikama, ne možemo nagađati, Vučić&Vučić je, naravno, iskoristio svojih pet minuta, pa, čekajte, ko bi usred kampanje propustio takvu priliku? A opozicija? Umesto da dostojanstveno oda poštu jednom od svojih utemeljitelja Bori Pekiću, neka mu je večna slava, udarila da kuka i nariče što je V&V ceremonijalisao. Pa i našem dragom profesoru Mićunu reklo da viče kako neće da umre nikad, jerbo mu se javlja nova dosad neotkrivena fobija: Strah od toga ko će da ti otkrije spomenik postmortem! Druga polovina zlobno je dobacivala dragom profesoru, otkud mu ideja da će dobiti spomenik. Dakle, nema kraja Stradiji.

    Ako ovako nastavimo, Srbija će tokom nekih sledećih izbora zaista otkrivati spomenik Ekremu Jevriću, a udovica Igbala će dobacivati: Ovo je šamar RTS-u, koji je imao prilike da pre onoliko godina otkupi „Farmu“ ili „Velikog brata“, ali je sve prepustio Pinku i TV B92.

    11.03.2016.

    http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/zakljucite_sami.891.html?news_id=317342#sthash.ODXswfPY.dpuf

  2. poznato nikoli каже:

    Dragi Nikola, da nema tvog portala neki tekstovi bi netragom nestali, poput, evo ovog kojeg tražim godinu dana docnije, a zašto ga tražim?
    Sa zaprepašćenjem, slučajno otkrivam na Internetu da je jedan kolumnista lista Moj Nedeljnik napisao kako u ovom tekstu Nataša Odalović uporedjuje Pekićevu sa udovicom Ekrema Rijaliti Jevrića. Znam da je Nataša sa naklonošću gledala na podizanje spomenika, jer je važno da srpski velikani imaju svoje spomenike, ko god da je na vlasti. To se u ovom tekstu jasno vidi. Kako je onda, moj Nidžo, moguće da živimo u svetu u kome je čoveku sve moguća nakalemiti pa i takav lažni komentar, ne znam. Ono što je ipak važno da ti kažem jeste da iako se čovek zapanji, ipak, ima razlike ogromne kako se nekad patilo zbog laži a kako se danas ima smirenje i osmeh posle prvog šoka. Hvala Bogu da je tako. Hvala Tebi što čuvaš tekstove. Veliki pozdrav i svako dobro.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: