Прави (се) Енглез

Плакета Енглезу инструктору УЧК

Двадесет трећег фебруара, поводом осме годишњице самопроглашења, у Амбасади Косова у Лондону приређен је пријем за дипломатски кор и чланове британске Владе. Том приликом, косовски премијер Иса Мустафа одао је признање британском војном инструктору Џонатану Харисону и доделио му плакету ветерана УЧК и борца за слободу, пропративши то речима: „Грађани Косова знају ваше вредности и допринос њиховој борби… Ви сте у најтежим тренуцима стали на страну народа Косова. Заувек ћете остати пријатељ Косова”.

***

Принц Чарлс у Приштини, 1999. године, са НАТО генералима

Принц Чарлс у Приштини, 1999. године, са НАТО генералима Веслијем Кларком и Мајком Џексоном

 

VAS SRBE SU MNOGO BOMBARDOVALI Princ Čarls zapanjen

Kad sam mu rekla da je Beograd šest puta bombardovan, princ Čarls se šokirao. Rekao je: “Ne mogu da verujem. Kako šest?” – ispričala je za Blic profesorska istorije Dubravka Stojanović.

 

Advertisements

3 Responses to Прави (се) Енглез

  1. Varagić Nikola каже:

    Принц Чарлс и принцеза Милица

    Аутор: Живојин Ракочевић

    понедељак, 21.03.2016. у 22:00

    „Овај принц нема ни плашт, ни мач”, каже дечак Димитрије у Грачаници, а његова сестра Симонида додаје: „Ма он је само дедица у оделу”. Није им баш најјасније зашто је без белог коња, принчевске младости, а не вози се ни кочијама и зашто би он, такав, посетио њихову другарицу Милицу која живи у Призрену. Ми старији знамо да, откако је несврстани принц, Јосип Броз Тито одустао од путовања, занемоћао и коначно пао у постељу нисмо имали овакву јавну пажњу усмерену на једног путника. Опште и лично, локално и глобално, везиље и улични свирачи, држава и црква, свети протокол, па онда и његово кршење, Ђоковић, деца, сиротишта, здрава храна, српски језик у скупштини… Све је то, и још више, стало у два дана.

    Принц је стварно био у свакој кући и видело га је свако наше дете, па ред је био да га лично упозна и Милица, једино српско дете у Призрену.

    И би тако. Дочекала је Милица принца с цвећем. Није то њој новост, поздрављала је председнике, причала с патријарсима, дочекивала познате и непознате, али никако да дочека да се врати обично дете које ће живети у њеном комшилуку и прихватити је за другарицу. Онда ће она, сама без пратње деде или мајке, с плочника испред зграде викнути на српском језику: „Драгана, силази идемо у школу! Сврати код Јете и узми моје нинџа корњаче.” Ово је реченица из дела бајке у ком се живи срећно и где влада добро.

    Милица је истинска принцеза: она сада – као што то бајка налаже – живи у тамном делу приче, она је једино дете у великом граду, она је сама и има за себе учитеља, њу стално прате мајка и деда као да ће се убости на вретено, понекад – кад јој допутују другари из далека, или за црквене славе и празнике игра кошарку, трчи, игра се међу зидинама срушеног манастира Светих арханђела. Све је као у бајци, наизглед предвидљиво, а сада ево и принца да види и пољуби Милицу. Јесте, није на белцу и у одори, јесте дедица, али је ипак принц. Светски принц који се међу нама понаша по оним стиховима из песме Џонија Штулића: „Није важно одакле сам/ све док знадем куда путујем…” То је само наизглед тако, јер принц зна одакле долази и није први пут овде. Био је ту у униформи британске војске, пре петнаест година, одлучан да заштити немоћне, по законима бајке на челу своје моћне армаде. Међутим, његове војсковође, а самим тим и он, нису урадили ништа: сви који би се играли с Милицом, или су могли да живе с њом, нису више ту. Наивни и лаковерни, а то су истинска деца и читаоци, помислиће да је он допутовао да призренској принцези врати игру, детињство и школу. Она ће за пола године оставити свога путујућег учитеља и кренути у пети разред. То је крај њене призренске бајке, мораће да крене на пут јер дванаест наставника, који би само за њу дошли у Призрен, превише је чак и за једну принцезу.

    У међувремену, принц „дедица у оделу” отпутоваће на другу страну света. Он и његова породица знају хиљаду година куда путују, једино српско призренско дете не зна где ће, догодине, ићи у школу.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/351592/Pogledi/Princ-Carls-i-princeza-Milica

  2. Varagić Nikola каже:

    Princ Čarls u Srbiji

    AUTOR: RADIVOJ CVETIĆANIN

    Izgledalo je u prvi mah da mi u Danasu imamo više entuzijazma za posetu princa Čarlsa Srbiji nego oni kod kojih je dolazio. Sa vrha države emitovana je izvesna uzdržanost, a savršeno ju je dopunjavala konfuzija sa princom Aleksandrom, kojega je drugi Aleksandar, dakle Vučić, kinjio otezanjem da mu pošalje poziv za glavnu večeru čiji je bio domaćin.

    Kasnije će se – srećom – ta atmosfera dramatično promeniti nabolje. Mi u Danasu smo pak bili uvereni da je dolazak naslednika engleskog prestola isuviše važna stvar da bi bila predmet bilo kakvog domišljanja. Ovitak koji smo u sredu posvetili princu Čarlsu hteo je između ostalog da podvuče tu važnost. Mislim da se nismo prevarili, i na kraju ćete moći pročitati o Danasovih pet minuta slave u vezi s tim.

    Čarls Filip Artur Džordž stizao je u Srbiju kao neka vrsta čuda. Provincijalni duh imao je ovde svoju odličnu priliku, i on ju je iskoristio. Od bizarnih detalja pravio je velike, misteriozne priče. Sam je, međutim, princ učinio da dođe do relaksacije. Odmah posle prvih kontakata išao je glas o njegovoj jednostavnosti, veštini u konverzaciji, i humoru. Umesto sa čudom ljudi su se sretali sa pozitivnim, prijatnim, i – moram to da kažem – sasvim normalnim čovekom. Na groblje, da položi cveće, otišao je u cipelama Kraljevskog vazduhoplovstva koje su za njega pravljene u martu 1971, kad je stupao u ovaj rod vojske. To jeste stvar protokola, ali i ličnog stila.

    U naše krajeve princ Čarls je dolazio osam puta. U papiru Background briefing document koji nam je dostavila prinčeva Clarence House ovaj se region sad vodi kao Zapadni Balkan. Sedam puta, i to poslednjih sedam, zaobilazio je Srbiju, u kojoj je bio eto jednom još u vreme Jugoslavije, 1978. U ratno i posleratno vreme išao je više puta u Bosnu i Hrvatsku, u Makedoniju i na Kosovo, ali ne i ovamo. Ne treba biti previše bistar pa zaključiti da je ova zemlja i kod Britanske krune imala status parije. Na engleskom dvoru vreme se računa brže nego u Kini, ali ne mnogo: prošlo je šesnaest godina od 5. oktobra i rušenja Miloševića, kad je u velikoj imperiji procenjeno da sa nama sada mogu da se rukuju a da se ne zaraze. Dolazak princa Čarlsa imao je zato da označi kraj jednog doba, i početak drugog. Dva su čoveka obavila kolosalan posao oko ovakvog profilisanja posete: Džejmi Bouden, prinčev lični sekretar, i Uroš Balov, savetnik predsednice srpskog Parlamenta. Da se uspelo svedoči i to da Balov posle svega ima poziv za London, za ručak kod svog novog kaunterparta.

    Britanska monarhija ne vodi dnevnu politiku, to jeste notorna činjenica: za to ona ima vladu. Ali, volens – nolens, politika je sastavni deo svih poteza koji se čine sa njene strane, pa i ovoga. S moje tačke gledišta, poseta Srbiji bila je eminentno politička. Prinčev tim to bi mi odlučno negirao, i kao dokaz bi mi podastro činjenicu da su se premijeru Vučiću diskretno zahvalili na ponudi da princa Čarlsa prati u Kovilj. Vrlo ste ljubazni, rečeno mu je, ali mi ne želimo politiku.

    Politika je, međutim, došla nezvana i sama. Prvo: izvedena je rehabilitacija Srbije; prevedena je na toj adresi u normalne zemlje. Uvek sam govorio (sa malo poze, dakako) da bi – da bi se to postiglo – kod nas morali doći papa i Rolingstounsi. Sad njima dodajem i britansku krunu. Urađeno je to u ovoj prilici još i na jedan poseban, upečatljiv način. Bio sam apsolutno zatečen, bilo je to za mene krajnje neočekivano kad sam u materijalima prinčeve kuće video da će princ tokom turneje po regionu govoriti jedino u Beogradu. Istakao je to i britanski ambasador Kif u autorskom članku u Politici. Ovde, dakle; za sve, i svima; urbi et orbi. Govor je doista kamen međaš ove posete, i to ne pre svega njegov sadržaj, nego sam čin. Ne verujem da su bili srećni zbog toga u Zagrebu, Podgorici i Prištini. (Zagrebački nacionalni krugovi imaju opsesiju englesko-srpskih veza, i sad su dobili novi materijal.) Kako god, odluka da se ide ovako bila je hrabra, i ne verujem da su ovde mogli da je ne razumeju. A morali su je razumeti i drugde.

    Drugo: princ Čarls je pojačao svoj identitet (onoga koji će preuzeti krunu). Dugo se mislilo da bi on poput svog pretka Edvarda VIII mogao abdicirati. Stvari se, međutim, ne kreću tim pravcem; upravo obrnuto. Ne treba da nas obeshrabri činjenica da je odjek ove posete u engleskoj štampi bio skroman: ipak je kraljica tamo, živa i zdrava. Ima vremena.

    Ovaj sad već famozni prinčev govor slušao sam u lepom holu Skupštine Srbije. Izbalansiran, nikome nije držana lekcija s visoka, poruke su bile jednostavne. Spomenuta je srpska vojska iz Prvog rata i partizani iz Drugog, naši umetnici, Majka Tereza, Đoković. (Spomenut je i Nikolaj Velimirović, i to je po mom mišljenju jedino neadekvatno i suvišno ime.) Ključna među porukama bila je ona o pomirenju. Priznajmo i slavimo različitost, kazao je princ, budimo u dijalogu. Samo tako ćemo moći biti sigurni da naši unuci i praunuci neće proći agoniju naših generacija. Ako igde, ovde se oseća teret istorije. Ali ne smemo biti njeni zarobljenici, to je ono suštinsko što je princ imao da nam poruči.

    Stajao sam sa grupom novinara na ovom prijemu u prinčevu čast. Boško Jakšić, Zoran Sekulić, Ratko Femić, Ljubica Gojgić, Ivan Cvejić, Srđan Mihajlović, Veljko Lalić, Panović, ja. (Ljiljane Smajlović nije bilo!?) Bili smo, svi gosti prijema, podeljeni u profesionalne grupe, tako i novinari, i princ je svakoj prilazio i razgovarao s njom. I evo sad pet minuta one Danasove slave koju sam najavio na početku: zove me u jednom trenutku uvek ljubazni Dušan Mihajilović iz Britanske ambasade – hoće pres-ataše princa Čarlsa Eva Omagomi da mi zahvali za omot. Nije kraj: ova lepa Nigerijka me onda dovodi do princa i kaže da sam ja taj koji je uradio „onaj dodatak“. (Mislim na koleginice Mariju Stojanović i Mariju Kojčić i kolegu Aleksandra Miloševića, koji su radili sa mnom, ali njih tu nema.) Princ zahvaljuje sa svoje strane, i kaže da je to bio naš vrlo ljubazan gest (a noble gesture). Uzvraćam zahvalnost. I onda me sačekuje onaj engleski humor koji ima sečivo na obe strane. „Ne znam samo koliko je bilo čitano“, kaže mi princ vedro. „Znate, ne pišem naročito.“

    http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/princ_carls_u_srbiji.46.html?news_id=317761#sthash.psw08GwI.dpuf

  3. Varagić Nikola каже:

    Драгослав Пакић: Кад год вам затреба бомбардовање, рачунајте на нас

    Срби воле краљеве и принчеве. Под условом да нису њихови. То су показали и на коктел приредби у дому Народне скупштине са домаћицом Мајом Гојковић. Док је принц говорио о вандалском рушењу моста у Мостару, једна од виђенијих званица, Соња Бисерко, обигравала је око принчеве пратње објашњавајући им да је тај исти мост, по сведочењу италијанске штампе, срушила примитивна четничка брадата банда уништавајући на тај начин ремек дело средњевековне хрватске архитектуре. Онда је наставила причу о хрватским краљевима које је свет могао упознати преко ТВ канала за националну географију који објављује све што му се плати. Наставила је са доказивањем да се у Србији сви презивају Мартић, а принц је у Загребу добро видео ко је тај Србин. Док су је слушали, људи из пратње су се, као на свакој пратњи – крстили.

    У свом обраћању уваженим званицама принц је поменуо Андрића, српског нобеловца католичког порекла, рођеног у Босни и Мајку Терезу, Албанку католичке вере, рођену у Скопљу. На списку се нашао и гитариста Караџић, чије се име, за разлику од Караџића тренутно у Хагу, врло тешко изговара. Зато су неки приметили да би било боље да је принц то име само одсвирао. Као што ће га одсвирати и за појас заденути и ови у Хагу.

    Ђоковић није поменут због тираније коју, попут Милошевића, спроводи на турнирима широм планете, ни због тога што се усуђује да то приреди и на светом Вимблдону. Поменут је због свог косовско-метохијског порекла где принц намерава да иде ради полагања цвећа на плочу посвећену шиптарским терористима, док ће војвоткиња Камила разговарати са 1999. албанских жена које су за само три дана силовала укупно три Србина. Војвоткињу ће занимати сви детаљи технике за извођење таквог удруженог сексуалног злочина.

    Пре одласка у Приштину, принц је свратио код српског престолонаследника без престола, свога кумашина, такође Александра, на чај у пет. Сутрадан су престоничке новине, чији се корени зачињу у пепелу партизанске борбе за напредак и демократију, на насловном странама објавиле да се том приликом чај пио из шоље Јосипа Броза. Да не би остале незапажене, редакције новина четничког опредељења су ископале вест да је војвоткиња том приликом уринирала у шољу Јованке Броз.

    Из Белог двора су принц и принцеза отишли право у свијетлу Црну Гору. Тамо су их Монтенегрини послужили Његушким пршутом, Никшићким црним пивом, свадбарским купусом и сармама по принципу три па једна. У пет сати, уместо чаја, гости су послужени овнујским печењем са пања јер се знало да су познати борци за здраву храну и други зелениш.

    Предстојећу посету Приштини и целом Косову без Метохије виђени гости су једва дочекали да се олакшају. Напорног пута по Србији и Црној Гори. Не рачунајући Загреб који је и иначе неурачунљив.

    У Приштини је принцу представљен Бил Клинтон у виду споменика који је дефинитивно надвисио споменик Косовским јунацима. Увређена и понижена Наташа Кандић, која није била позвана на коктел у Скупштину, и због тога што јој у Приштини још нису подигли споменик иако јој припада и већи него што је Билов на који се већ жалила и Хилари, само освете ради диктирала је право у пера пратећој новинарској камарили: „Ми споменик Косовским јунацима, они споменик НАТО херојима, ми Високе Дечане, они Муратово турбе, ми Богородицу Љевишку, они споменик Јашарију, ми…. ма ћераћемо се још, не успева да сакрије бес Н. К., боркиња за… добро, сад није тренутак да се утврђује за чија права.

    У Призрену, Душановом престоном граду, принц је лично упознао све преостале Србе, тачније, сву тројицу. Рекао им је да се много не секирају. Њима за утеху, НАТО је у Београду ресторан Душанов град, који је непосредно уз палату Албанију, оставио нетакнут. А тамо се добро једе. И пије. Као што се овде бије.

    Рачунајте на нас, рекао је принц, сео у авион и отишао право на концерт Ђорђа Балашевића.

    http://stanjestvari.com/2016/03/21/pakic-racunajte-na-nas/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: