Никола Варагић: Сада је 12 и 10

26 априла, 2016

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

 

Звали ме пре неки дан из удружења неакадемских грађана “Само вас гледамо, немамо шта да једемо“, траже довољно писменог грађанина да пита председника САНУ колико је сада сати. Онда су се јавили из академског удружења грађана чији је назив “Кост и кожа“ тражећи неког ко је довољно храбар да пита председника САНУ колико је сада сати.

Наиме, председник Српске академије наука и уметности, господин Владимир Костић, изјавио је пре два месеца да је сада 12 и 5. Ко је гладан, у незгодном је положају и ако је 5 до 12, можете да замислите како му је тешко када је 12 и 5. То значи да је помоћ хитна, да се мора одмах реаговати.

“Проблем свих проблема у Србији је демографско питање или ‘демографска капитулација’, која деценијама тихо одроњава нашу биолошку обалу, истиче председник САНУ, на вест да је Светски економски форум објавио резултате истраживања социо-економских параметара 140 земаља света према којима се Србија нашла на убедљивом првом месту по ‘одливу мозгова’. – Не знам које су методолошке основе наведених тврдњи, али се бојим да ми за одређене закључке није потребан извештај Светског економског форума. Током готово свакодневног ћаскања са пријатељима и вршњацима са ужасом констатујем да велики део оне деце чија сам рођења, прве рођендане или средњошколске успехе прослављао као успехе ‘наше деце’ , више није у Србији, и то бојим се, у већини случајева трајно. У земљи у којој су старији од 65 година бројнији од оних који су млађи од 15 година (отуда ваљда и значајност партије пензионера на политичкој сцени Србије, уз веровање да ће се младост сама снаћи), било би неопходно да без предрасуда, идеологија и без безнадежних међупартијских оптуживања хитно ‘ревитализујемо начело солидарности са младима’, како ми је скоро саветовано у једном писму. Тачно време у овом тренутку је дванаест и пет“ – изјавио је за Данас председник САНУ, господин Владимри Костић, 28. фебруара 2016. године, пре тачно два месеца.

Сада је 12 и 10. Време пролази, ништа се не дешава.

Годину дана након пада транспортног хеликоптера Војске Србије, у којем је погинуло седам људи, Више јавно тужилаштво у Београду још се није изјаснило да ли ће и против кога покренути истрагу – пренели су медији у међувремену.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности објавио годишњи извештај у коме наводи да је у прошлој години јавност остала ускраћена за потпуне информације из уговора о ангажовању менаџмента у Железари Смедерево, о пројекту Београд на води, о набавци авиона на лизинг за Ер Србија, о изградњи Жежељевог моста, о сарадњи са Уједињеним Арапским Емиратима у области рударства и енергетике, о јавним набавкама Електропривреде Србије за радове на испумпавању воде из Колубаре, као и о уговорима ЈП Електромрежа Србије. Далеко од очију јавности су остали и износи новца који су државна предузећа (Телеком Србија, Србијагас) давали на име услуга маркетинга, спонзорства, рекламирања, донација.

“Суд већ две године не може дa пронaђе Алексaндрa Вучићa и уручи му тужбу зa клевету коју је Сaшa Рaдуловић поднео због изјaве дa је кaо министaр привреде новинaримa БИРН-a достaвио уговор ЈАТ-a и Етихaдa. Вучић избегaвa суд и тиме урушaвa углед и незaвисност веомa вaжне грaне влaсти. Суд очигледно имa проблем дa гa пронaђе, a пошто смaтрaмо дa је незaвисност судске влaсти темељ демокрaтског друштвa, позивaмо грaђaне дa помогну суду дa пронaђе премијерa. Игрa скривaњa од судa је толико опaснa дa сaмо уз општу подршку грaђaнa могу дa се охрaбре судски позивaри дa пронaђу премијерa“ – саопштава нам покрет Доста је било.

Пиреус банка је 2005. године фалсификовала потпис и печат свог клијента, фирме ДМД холдинг, како би незаконито наплатила вишемилионске износе од ње, те блокирала рачуне свог клијента, што је коначно довело до његовог пословног краха. Иако је делујући по приватној тужби Привредни суд у Београду још 2014. правоснажно пресудио у корист ДМД-а, утврдивши да је Пиреус неспорно фалсификовао анекс уговора како би оправдао наплату, тужилаштво до данас није започело кривични поступак против одговорних. Како преноси лист Данас, “водећи се максимом да време лечи све, ни тужилаштво ни Народна банка Србије до данас нису реаговали и процесуирали починиоце, казнили банку нити на било који други начин уверили јавност да је фотокопирање туђих потписа, а затим и отимање новца на основу тог истог потписа у Србији стварно кривично дело. Још 2014. године, Привредни суд је, на основу приватне тужбе, правоснажно пресудио да је Пиреус фалсификовала документа и затим запленила новац свог клијента, блокирала му рачуне и узела сав новац који је на њих легао док није намирила ‘рачун’. Тужилаштво које је добило сав материјал, укључујући и правоснажну пресуду о фалсификовању до данас није нашло за сходно да покрене поступак против починилаца. Народна банка, такође упозната са пресудом и свим околностима, није нашла за сходно да процесуира и казни банку која се тако понаша према српским фирмама које код ње имају рачуне“.

Медији су нас обавестили да више од два месеца откако је уместо Милорада Вељовића на место вршиоца функције директора полиције постављен Владимир Ребић, МУП није расписао конкурс за попуњавање ове позиције, иако их на то обавезује Закон о државним службеницима, а судећи према последњим изјавама високих функционера МУП-а, питање је када ће конкурс бити расписан. Према Закону о државним службеницима, МУП је морао да распише конкурс месец дана по постављењу Владимира Ребића. Како је он постављен последњег дана 2015. године, јасно је да МУП не поштује закон.

У међувремену је и Комитет министара Савета Европе позвао је Србију да усвоји закон о несталим бебама. Приликом контроле спровођења пресуде Европског суда за људска права у случају „Зорица Јовановић против Србије“, Комитет је констатовао да су власти у Србији припремиле нови нацрт закона о несталим бебама, али је изразио забринутост што он још није усвојен иако је рок који је поставио истекао пре више од годину дана. У сопштењу Комитет СЕ констатује да је нацрт закона недоречен због чега тражи од српских власти да реше отворена питања и да их известе о напретку.

То су само нека од питања која је председник САНУ могао да пита председника владе Србије под окупацијом на економском форуму на Копаонику, тзв. “српском Давосу“, где су оба председника, и Костић и Вучић, били почасни гости српских тајкуна и ММФ-а, односно, унутрашњих и спољашњих непријатеља Србије и српског народа.

На Копаонику је председник САНУ поновио исто што је изјавио две недеље раније (сада за ТВ N1, 10. марта 2016. године): “Председник САНУ Владимир Костић је овогодишњем Копаоник бизнис форуму указао на проблем ‘одлива мозгова’. Председник САНУ сматра да млади често одлазе и због тога што им није дато објашњење које могућности имају у својој земљи. ‘У Србији смо направили атмосферу да је живот само негде другде’, каже Костић и наводи да ни у иностранству не добију сви посао који су сањали. Србији је, према његовим речима, потребна позитивна дискриминација младих. Костић подсећа да у Србији постоји странка пензионера, али да треба гледати интересе генерација које долазе и које ће, како је рекао, ‘да зарађују нама за пензије’ и упозорава и да Србији прети озбиљна криза ресурса високообразованих лица. Уколико половина живорођене деце упише факултет, а 60 одсто од тог броја заврши студије, то је 15 000 до 20 000 дипломираних студената, што није довољно да задовољи потребе за развојем српске економије. Поред тога, структура дипломаца не одговара технолошком времену у којем живимо – само 15 одсто студената има диплому из технолошко-производних области, а тек три одсто из области пољопривреде и ветерине. Костић упозорава и на експанзију високошколског образовања ниског квалитета. Како каже, 2007. је тек нешто више од 1000 студената имало просечну оцену преко 8,5 да би шесто година касније тај број био већи од 14 000. То, према његовој оцени, говори о паду квалитета и студената и наставника. ‘Ми смо изградили систем да је све са стране боље.. То је дисторзија у менталитету и самопоштовању коју ја не могу да разумем’, каже Костић. Он додаје да му се чини да је Србија ушла у једну врсту уживања у талогу у којем смо се игром околности нашли. ‘Естетика безнађа се негује кроз медије и разговоре озбиљних људи. Неки људи који су у овој држави добили све, кажу својој деци да овде живота нема. То је нека врста интелектуалне нелојалности’, оценио је председник САНУ и додао да се ни он сам не би враћао из иностранства да мисли да у Србији нема наде. Костић се осврнуо и на улогу САНУ у друштву. Он тврди да Меморандум САНУ из осамдесетих није званичан документ Академије, јер га она као институција никада није ни усвојила. Тај документ је отуђен и, како каже, злоупотребљен као инструмент пуцања на институцију САНУ с циљем да она буде илустрована као гомила архаичних националиста. Академија, према његовим речима, није скуп никаквих мрачних, црних, конзервативних људи, већ скуп креативних људи који воле ову зељу, познају свет, језике и желе да отворе Србију према свету“.

Председник САНУ је то изговорио на Копаонику, у друштву владара Србије, политичара који су на власти и најбогатијих тајкуна у држави. Академик Костић је био почасни гост тајкуна Костића. Говорио је премијер Вучић, говорио је академик Костић. Да ли се нешто променило након тога? Наравно да није, председник САНУ је тамо служио као украс тајкунима и политичарима, од којих већина има купљене дипломама или су плагијатори. Они су узрок проблема, глупо је тражити од тајкуна и политичара који су на власти већ две деценије да проблем реше. Ако нема утицај на политичаре и тајкуне из владајуће елите, ако академик Костић служи као отирач за брисање њихових ципела (тј. за прање биографија, потврђивање друштвеног статуса тих тајкуна и политичара), да ли академик Костић може да среди ствари у свом дворишту, унутар САНУ и универзитета? Изгледа да је и ту немоћан.

Месецима траје сукоб између министарства образовања и научника у Србији. Прво због одлуке у којим научним часописима смеју а у којим не смеју да објављују своје радове, а онда због конкурса за научноистраживачке пројекте. Све се то ради као да у Србији уопште немамо Академију наука и уметности. Зашто је онда плаћамо? Нека онда САНУ тајкуни и масони ставе на свој списак трошкова. Онда могу да задрже и онај грб, и ону пирамиду испред зграде САНУ, и оно “око“ у пролазу са Чика Љубином улицом.

Да ли САНУ и њен председник могу да реше проблем са плагијаторима и плагијатима у својим редовима? И ту су немоћни да ураде било шта добро и корисно за ово друштво. Са разних страна стижу оптужбе, годинама уназад, да су неки академици плагијатори, али ниједан случај није решен, ниједан академик није кажњен. Затим, постоје академици који нису заслужили да постану академици, који немају довољно научних радова.

На пример, потпредседник САНУ, први заменик председника Костића, оптужен је да нема довољно научних радова ни у квалитативном ни у квантитативном смислу да би био академик, чак, неки професори тврде да потпредседник САНУ никада није испунио ни услове да постане редовни професор универзитета. А он не само да је постао професор, постао је и академик, па потпредседник САНУ, и док је он на том месту, у канцеларији поред канцеларије председника Владимира Костића у згради Академије, као његов најближи сарадник, председник Костић се чуди што се негује “естетика безнађа“.

Када су из поменутих удружења дошли са предлогом да се обратимо председнику САНУ, био сам у дилеми да ли је то узалудан посао. Затим сам одлучио да напишем овај текст, као јавно писмо. Ако ништа друго, вреди подсећати академике колико је сати. Можда још има наде и за САНУ. Академик Душан Теодоровић, председник новоформираног Одбора за универзитетско образовање САНУ, прикупио је информације о неетичком понашању у академској заједници: у последње две деценије на српским универзитетима приметан је драматичан пораст неетичког понашања; студенти преписују на испитима; предају дипломске радове купљене од специјализованих агенција; професори потписују плагиране докторате, а и сами плагирају; факултетска већа гласају за унапређење у више звање и оних колега за које знају да су се огрешили о професионалну етику, а академска заједница ћути; оно мало законских процедура које уређују ову област нико не примењује, па чак ни судови – доказ је афера “Индекс“ која није добила епилог ни после девет година. Затим је академик Теодоровић изјавио за недељник Време да је имао увид у докторску дисертацију градоначелника Београда Синише Малог, најближег сарадника председника СНС, и да је то “страшан плагијат“. “На основу проучених докумената могу да кажем – да, то је страшан плагијат“, рекао је Теодоровић у интервјуу за Време. Према речима Теодоровића, страшно је што се на политичкој сцени појавио тако велики број људи који има факултетску диплому, а најчешће из области менаџмента са неког приватног универзитета. “То даје катастрофалне резултате и зато ћу ја као председник овог одбора САНУ да дижем глас колико могу. Нисам због тога ничији политички непријатељ, ово треба схватити као крик, а он је у интересу Србије“. За почетак, било би добро да се САНУ избори са плагијатима самих академика, и оним старијим од две деценије. Одатле треба кренути.

Верујем да има наде за Србију. Академик Матија Бећковић је у 5 до 12 јавно подржао коалицију Двери-ДСС. Сада у скупштини имамо и Двери-ДСС. То значи да смо добили нову генерацију политичара, на челу са Бошком Обрадовићем, Бранимиром Нешићем, Драганом Трифковић, Душаном Пророковићем… У скупштину је ушао и покрет Доста је било. За коалицију Двери-ДСС и покрет Доста је било гласали су најобразованији људи, посебно из расејања где су Двери-ДСС и покрет Доста је било добили највише гласова. Дакле, “мозгови“ и млади и расејање и приватни предузетници први пут после више деценија имају свој глас у скупштини Србије. Двери, ДСС и Доста је било воде људи који нису куповали дипломе, нису оптужени за плагијат и углавном имају дипломе државних и страних универзитета. Сада и Бошко Обрадовић и Саша Радуловић у скупштини Србије могу да постављају питања председнику владе и министрима која не смеју или неће да поставе председници САНУ и судова, директори полиције, БИА и Пореске управе, државни тужилац, итд. То је прилика да се и сви часни људи међу њима ослободе страха. Можда је и академик Костић међу њима. Ценим то што се вратио у Србију да живи. Исто тако се и Саша Радуловић вратио у Србију да живи. И ја сам се вратио у Србију да живим – одбацио сам стипендију у САД када је Нато почео напад на СРЈ, вратио се у ратну, разрушену и сиромашну Србију да живим и одлучио да никада више не одлазим одавде, да се борим овде, за бољи живот у овој држави. Из богатих држава Запада у сиромашну Србију, у ово блато, враћају се обично људи који искрено воле свој народ и своју државу, свесни свих његових мана и слабости, али га ипак воле, и нису им најважнија ствар у животу новац и материјалне ствари, они су више аскете него хедонисти. Ко никада није живео у некој од најбогатијих држава Запада, не зна колико се тога човек одриче када одлучи да се врати у Србију. Таквих ствари може да се одрекне само онај коме такве ствари нису најважније у животу. Ако је и академик Костић један од таквих, он ће се борити и против корупције и криминала, и за повратак Косова и Метохије. Морамо прво да победимо корупцију и криминал, јер кроз корупцију и криминал окупатори владају у Београду, да би уопште могли озбиљно да размишљамо о повратку српске државе на Косово и Метохију. Морамо прво да створимо позитивну дискриминацију младих, да победимо “белу кугу“ и зауставимо “одлив мозгова“.

Немамо много времена, већ је 12 и 10.

 


Витезови са Кошара

24 априла, 2016

 

Пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара (1999):
НАПАД на Кошаре почео је 9. априла на православни Велики петак. Караулу је тад бранило око 160 војника, а напало их је између 1.500 и 2.000 припадника такозване ОВК. После херојског отпора, браниоци су наредног дана напустили караулу и повукли се на повољнији, резервни положај, с којег су организовали одбрану све док сутрадан није стигло појачање. Током вишемесечних борби на Кошарама је, како каже командант одбране пуковник у пензији Љубинко Ђурковић, учествовало 1.357 бораца са југословенске стране, а само први ешалон такозване ОВК чинило је око 6.000 људи. У другом ешалону је била Друга пешадијска дивизија албанске војске, а у трећем су биле снаге НАТО-а, око 5.000 људи, које су чиниле специјалне снаге за убацивање, логистику, ваздушну и артиљеријску подршку. Битка се водила на ширини од око 15 километара, а најжешће борбе и покушаји коначног преузимања границе биле су, како каже Ђурковић, 9, 14. и 16. априла, 6. и 11. маја и 8. јуна.

У тих 67 дана непрекидне борбе на Кошарама, од 9. априла до 14. јуна, погинуло је 108 бранилаца – шесторица официра, 13 подофицира и 89 војника. Животе су дали како би спречили да хиљаде албанских војника, потпомогнуте снагама НАТО-а, преко Кошара продру у метохијску равницу и Приштински корпус Војске Југославије пресеку на два дела.

– Борили смо се за контролу коте Маја глава. Капетан Ивица Петковић (31), из Прокупља, предводио је своју чету 16. априла 1999. године у противнападу на албанске снаге. То је скоро била борба прса у прса. Непријатељ је био удаљен од 50 до 100 метара. Петковића је погодио метак. Саборци су после испричали да су му притрчали да га извуку и пруже му помоћ, али није дозволио. Наредио је да наставе напад. Заузета је Маја глава уз границу са Албанијом и учвршћена је линија одбране, и тако је остало све до краја рата. Кад се борба стишала, Ивица је извучен мртав.

– Сат после поноћи 11. маја 1999. на положаје бранилаца сручиле су се бомбе НАТО-а. Гађан је део јединице којом је командовао Милијан Тошковић (29), из Косовске Митровице. Он је истрчао из свог заклона да помогне рањеницима. Баш тада је експлодирала нова бомба, и Милијан је погођен с више гелера. Није преживео.

– Прича Бранислава Негића је тешка и не бих желео да породици отварам ране – прича нам пуковник Ђурковић. – Он није ни добио позив у војску, али је постао пунолетан и инсистирао је да је служи. Прво је био распоређен у Ваљево, али када је почело НАТО бомбардовање, пријавио се као добровољац да дође на Космет. Стигао је у Пећ, а потом и на Кошаре. Погинуо је 16. априла током жестоких борби. Погођен је с неколико хитаца. Други младић из Бање Ковиљаче који је оставио живот на тим врлетима Проклетија је Ивица Ивановић. Он је дошао као добровољац и погинуо је два дана пре Бранислава. Борба се водила око граничне линије, када је Ивановић погођен са више метака.

– Поручник Предраг Леовац (24), из Пљеваља, био је командир у граничној чети 53. граничног батаљона. Улазио би у заклоне својих војника, храбрио их да истрају и слао на предах док он уместо њих пуца по непријатељу. Док је једном претрчавао терен 14. априла, погодили су га гелери гранате – наставља причу Ђурковић. – Крунослав Иванковић (35), из Шида, настрадао је истог дана у директној борби. Албанци су га погодили из аутомата. Био је рањен, али није хтео да напусти положај. Кад је изгубио свест, транспортован је за Пећ, али је, нажалост, у путу преминуо.

– Кошаре су смртоносне биле и за Фјодора Фјодоровича Шљуга (36), из Сибира. С групом својих козака, покушао је да се 31. маја убаци међу албанске снаге, разбије их и униште. Смртно је рањен.

– Добровољац из Суботице Јосип Сич био је уз мене на Маја глави – наставља казивање командант одбране Кошара. – Тад чујемо пројектил минобацача и знамо да имамо 26 секунди док не стигне до нас. Бацамо се у заклон иза дрвећа и граната пада тачно између нас. Детонација Јосипа одиже од земље и погађају га гелери. Погинуо ми је пред очима. Могао бих овако свих 108 хероја да набрајам. После рата обишао сам све њихове породице. Херојски су сви погинули и уградили своје животе у олтар отаџбине. Нико од тих војника на Кошарама није одустајао, а говорили би да за ту српску земљу вреди погинути. Истински витезови су ратовали тамо.

После рата, 33 војника који су били учесници тих борби умрла су од рака – каже пуковник Љубинко Ђурковић. – Од 2001. па до 2003. на ВМА је постојао пројекат којим је праћено здравствено стање свих војника који су били на положајим по којима се дејствовало муницијом са осиромашеним уранијумом. Од њега се одустало, наводно због недостатка средстава, мада мислим да су пресудили притисци са Запада на тадашњу власт.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:602138-Tri-ulice-za-heroje-sa-Kosara


“Алегорија о премијеру“ од Живка Грозданића

24 априла, 2016


Једини смо народ у Европи који није попиcao своје жртве у 20. веку

24 априла, 2016

 

МИ, Срби, немамо пречег посла него да попишемо своје жртве у 20. веку. Једини смо народ у Европи који овај посао није урадио. Морамо да попишемо погинуле, по имену и презимену, да обележимо сва српска стратишта на територији бивше СФРЈ, по логорима других земаља где су Срби одвођени… да утврдимо ко је све, деценијама, онемогућавао да се српске жртве знају. Овако, за „Новости“, говори др Животије Ђорђевић (94), најстарији истраживач злочина над Србима, за кога кажу да је истражио, проучио и анализирао сву доступну грађу о страдању српског народа у 20. веку.

Ђорђевић се НДХ-азијом, Другим светским ратом и поратним страдањима свог народа бави пуних 75 година. У некадашњој, заједничкој држави важио је за најоштријег полемичара и противника ревизије историје, односно умањења српских жртава. Ђорђевић понавља да су у Другом светском рату укупни демографски губици Срба износили 1.820.000 људи. Убијено је њих 1.607.000, 57.000 их је протерано, а 156.000 српске деце није рођено. У односу на друге народе у СФРЈ, Срби су, казује др Ђорђевић, чинили 90 одсто жртава.

* Како данас гледате на 75 година обележавања Јасеновца у Хрватској?

– Поново нема одговора на питање зашто су се партизанске јединице у Јасеновцу појавиле тек почетком маја, 10 дана пошто су усташе 22. априла 1945. напустиле логор. У то време Титова војска је имала 57 дивизија. Немци су се повукли из Србије 1944, а више од шест месеци Јасеновац је радио пуном паром. За тих шест месеци и усташки официри преобучени у партизане водили су у јурише српску младеж на Сремском фронту. Нема одговора ни на питање зашто чувени партизански авиони „кукурузари“ (Ил-2) нису са Сремског фронта долетали до Јасеновца да макар митраљирају усташке страже.

* Ви, чини се, имате одговоре на овакве историјске недоумице?

– Један од таквих одговора је, рецимо, Титово упутство опуномоћеним представницима Врховног штаба од 2. јула 1943. да се свим хрватским војницима који се предају гарантује безбедност, да им се признају чинови стечени у формацијама у којима су били, па, затим, омогући напредовање и да се такви употребе против четника у источној Босни. До 6. априла 1944. око 80.000 НДХ војника је прешло у партизанске редове.

* МАЛО је Хрвата који су били свесни страшног злочина и греха над Србима?

– Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе у егзилу, маја 1942. о злоделима усташа је написао: „Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном.“

www.novosti.rs/Dr-Zivotije-DjordjevicOko-80000-ustasa-bilo-u-Titovim-uniformama-Hrvati-su-prodavali-iskopane-oci-Srba


Никола Варагић: Делије су вучићи

23 априла, 2016

 

Гробари редовно скандирају “Вучићу педеру“. Гробари гађају јајима људе из управе Партизана. Што се тиче напада на управу клуба, можда се ту ради само о интересима и борбама фракција. Партизан воде бивши социјалисти који су сада међу напредњацима и функционери СПС који нападају СНС, док су, наводно, навијаче који су бацали јаја, плаћали неки функционери СНС. Са друге стране, када гробари скандирају “Вучићу педеру“, то раде из два разлога: 1. зато што Вучић преко својих људи води Звезду; 2. зато што Вучић продаје Косово и Метохију. Мислим да временом међу Гробарима постаје све важнији овај други разлог, да је то све више политичка порука, али то не значи да се вође њихових навијача неће продати напредњацима.

Делије су некада били у првим редовима у борби против црвено-црног режима, били су и на барикадама на северу Космета пре неколико година. Међутим, вође навијача Звезде после 2000. године раде за сваког политичара који им донесе новац и обезбеди посао. Они су систем, и Београдски синдикат је могао у споту за песму “Систем те лаже“ да убаци и лица данашњих вођа навијача Звезде. Делијама је данас важније да Звезда освоји титулу, него да Србија сачува Косово и Метохију. Делије би данас, ако би Срби са КиМ поново поставили барикаде, ишли на те барикаде, али овај пут да руше барикаде, да се боре против Срба, попут генерала Диковића када је водио Жандармерију. Све за власт, то је мото Делија данас. Све за човиће, весиће и вучиће – док плаћају.

Гробари са Југа вичу “Вучићу педеру“ док овај продаје Косово и Метохију и распродаје целу Србију. Иако навијам за Звезду када игра против Партизана, не могу да не приметим да за то време Делије са Севера ћуте, што значи да су Делије – вучићи, а Вучић је…

Од великих Делија, спали су на мале вучиће

 


Гласајте за повратак Светог Саве

20 априла, 2016

Идеја екипе филма ОТАЦ је да искористимо атмосферу предизбоне пијаце за окупљање око онога ко је носилац једине важне српске изборне листе – Светог Саве.

Зато је покренута петиција – прикупљање потписа који би, ако нас буде довољно, послужили притиску на власт (која год то била) да се одужи оснивачима српске Цркве и државе и да нам омогући да направимо филм – емотивни сусрет са Светима Савом и Симеоном Немањом. Да се сетимо ко смо да бисмо знали како даље.

Гласање је на адреси http://www.peticije24.com/143503


Верујуће срце научника

19 априла, 2016

Михајло Пупин

Александра Нинковић Ташић: Верујуће срце Михајла Пупина кључ за разумевање његовог живота

…Пупин је тај који показује шта је смисао и сврха научног стварања за њега. И да, морам да кажем, мени јесте болно што је и данас лакше говорити о свему у Пупиновом животу – о српској традицији и јунацима његовог детињства од хајдук Вељка и Бенџамина Френклина до Филипа Вишњића, Гарибалдија и косовске девојке, о јакој националној свести – него о његовој вери. Зато што смо ми друштво које је вођено интересом као полугом, вођено профитом, зарадом, амбицијом. Код Пупина који је био један од најбогатијих људи Америка прве половине двадесетог века и изузетан послован човек, постоји нешто више. Ви ако одузмете рад за опште добро, као универзални погон, онда је вама вера вишак, она вам не треба. Ви са вером имате модел моралности која тражи одговорност, која упућује, и ви не можете све онако како хоћете већ морате да застанете и размислите како и зашто и чему. Говорим о правој, аутентичној вери.
…А што се тиче академског света, појмови религије и науке су се одродили и један интелектуалац уме да буде стављен у незгодан положај због тога. Познајем многе професоре универзитета који су литургијски људи, али то не исказују јер ће их гледати као да са њима није баш све у реду и као да им је научна снага сигурно слаба, као да зато што су верујући нису научно утемељени. Наука краја 19. века јесте била наука ренесансних људи, али велика је опасност да када је човек загледан само у једну малу научну област, у једну тачку, као што је то данас, а нема поглед у ширу слику. Велика је опасност да ми нећемо моћи да дођемо до те шире слике од комадића које немају у себи свест о смислу и сврси научног рада.

Александра Нинковић Ташић о Михајлу Пупину као подвижнику Светосавља

a-tasic

Александра Нинковић Ташић

Дарови Пупина, од свог новца, броје преко 1 000 ставки, од великих зграда и манастира до уплата колу српских сестара у сваком месту где постоји…

***

Научници који подржавају програм Двери-ДСС:

  • проф. др Јасмина Вујић, професор на Калифорнијском универзитету у Берклију, САД
  • др Зорица Кубуровић, лекар
  • проф. др Александар Липковски, професор на Математичком факултету у Београду
  • проф. др Љубомир Протић, професор на Математичком факултету у Београду, у пензији
  • др Александар Исаковић, офтамолог
  • проф. др Владимир Вишњић, професор математике и физике, Temple University, Филаделфија, САД
  • проф. др Милан Распоповић, директор Математичке гимназије у пензији
  • проф. др Драгољуб Кечкић, професор на Математичком факултету у Београду
  • проф. др Братислав Обрадовић, професор на Физичком факултету у Београду
  • доцент др Ненад Сакан, доктор физичких наука
  • др Благоје Ристовић, доктор физико-хемијских наука
  • др Мирјана Павловић, Институт за општу и физичку хемију, Београд
  • др Јелена Ковачевић Дојчиновић, Астрономска опсерваторија, Београд
  • др Наташа Тодоровић, Астрономска опсерваторија, Београд
  • др Ружица Николић, физико-хемичар, виши научни саветник у пензији
  • др Снежана Спасић, виши научни сарадник ИХТМ-центар за хемију
  • др Михајло Спасић, саветник, редовни професор Београдског универзитета (молекуларнa физиологија)
  • Драгица Јеличић, сарадник у ,,Пупину” у пензији
  • др Миодраг Манигода, лекар специјалиста
  • др Светислав Ђурић, доктор електронике
  • доцент др Владимир Миловановић, електроника и телекомуникације, Универзитет у Крагујевцу
  • Ненад Вујић, дипломирани инжењер електронике и телекомуникација
  • мр Дарко Јаћимовски, Институт за хемију, технологију и металургију
  • проф. др Томислав Петровић, професор на Машинском факултету у Нишу

Проф. др Бошко Ђукановић подржао изборну листу Двери-ДСС

Најпознатији српски кардиохирург, проф. др Бошко Ђукановић подржао је изборну листу „Српски покрет Двери-ДСС- Санда Рашковић Ивић- Бошко Обрадовић“, јер је у њој препознао једину патриотску опцију на политичкој сцени Србије, речено је на конференцији за новинаре у просторијама Демократске странке Србије.

 


%d bloggers like this: