Витезови са Кошара

 

Пуковник Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара (1999):
НАПАД на Кошаре почео је 9. априла на православни Велики петак. Караулу је тад бранило око 160 војника, а напало их је између 1.500 и 2.000 припадника такозване ОВК. После херојског отпора, браниоци су наредног дана напустили караулу и повукли се на повољнији, резервни положај, с којег су организовали одбрану све док сутрадан није стигло појачање. Током вишемесечних борби на Кошарама је, како каже командант одбране пуковник у пензији Љубинко Ђурковић, учествовало 1.357 бораца са југословенске стране, а само први ешалон такозване ОВК чинило је око 6.000 људи. У другом ешалону је била Друга пешадијска дивизија албанске војске, а у трећем су биле снаге НАТО-а, око 5.000 људи, које су чиниле специјалне снаге за убацивање, логистику, ваздушну и артиљеријску подршку. Битка се водила на ширини од око 15 километара, а најжешће борбе и покушаји коначног преузимања границе биле су, како каже Ђурковић, 9, 14. и 16. априла, 6. и 11. маја и 8. јуна.

У тих 67 дана непрекидне борбе на Кошарама, од 9. априла до 14. јуна, погинуло је 108 бранилаца – шесторица официра, 13 подофицира и 89 војника. Животе су дали како би спречили да хиљаде албанских војника, потпомогнуте снагама НАТО-а, преко Кошара продру у метохијску равницу и Приштински корпус Војске Југославије пресеку на два дела.

– Борили смо се за контролу коте Маја глава. Капетан Ивица Петковић (31), из Прокупља, предводио је своју чету 16. априла 1999. године у противнападу на албанске снаге. То је скоро била борба прса у прса. Непријатељ је био удаљен од 50 до 100 метара. Петковића је погодио метак. Саборци су после испричали да су му притрчали да га извуку и пруже му помоћ, али није дозволио. Наредио је да наставе напад. Заузета је Маја глава уз границу са Албанијом и учвршћена је линија одбране, и тако је остало све до краја рата. Кад се борба стишала, Ивица је извучен мртав.

– Сат после поноћи 11. маја 1999. на положаје бранилаца сручиле су се бомбе НАТО-а. Гађан је део јединице којом је командовао Милијан Тошковић (29), из Косовске Митровице. Он је истрчао из свог заклона да помогне рањеницима. Баш тада је експлодирала нова бомба, и Милијан је погођен с више гелера. Није преживео.

– Прича Бранислава Негића је тешка и не бих желео да породици отварам ране – прича нам пуковник Ђурковић. – Он није ни добио позив у војску, али је постао пунолетан и инсистирао је да је служи. Прво је био распоређен у Ваљево, али када је почело НАТО бомбардовање, пријавио се као добровољац да дође на Космет. Стигао је у Пећ, а потом и на Кошаре. Погинуо је 16. априла током жестоких борби. Погођен је с неколико хитаца. Други младић из Бање Ковиљаче који је оставио живот на тим врлетима Проклетија је Ивица Ивановић. Он је дошао као добровољац и погинуо је два дана пре Бранислава. Борба се водила око граничне линије, када је Ивановић погођен са више метака.

– Поручник Предраг Леовац (24), из Пљеваља, био је командир у граничној чети 53. граничног батаљона. Улазио би у заклоне својих војника, храбрио их да истрају и слао на предах док он уместо њих пуца по непријатељу. Док је једном претрчавао терен 14. априла, погодили су га гелери гранате – наставља причу Ђурковић. – Крунослав Иванковић (35), из Шида, настрадао је истог дана у директној борби. Албанци су га погодили из аутомата. Био је рањен, али није хтео да напусти положај. Кад је изгубио свест, транспортован је за Пећ, али је, нажалост, у путу преминуо.

– Кошаре су смртоносне биле и за Фјодора Фјодоровича Шљуга (36), из Сибира. С групом својих козака, покушао је да се 31. маја убаци међу албанске снаге, разбије их и униште. Смртно је рањен.

– Добровољац из Суботице Јосип Сич био је уз мене на Маја глави – наставља казивање командант одбране Кошара. – Тад чујемо пројектил минобацача и знамо да имамо 26 секунди док не стигне до нас. Бацамо се у заклон иза дрвећа и граната пада тачно између нас. Детонација Јосипа одиже од земље и погађају га гелери. Погинуо ми је пред очима. Могао бих овако свих 108 хероја да набрајам. После рата обишао сам све њихове породице. Херојски су сви погинули и уградили своје животе у олтар отаџбине. Нико од тих војника на Кошарама није одустајао, а говорили би да за ту српску земљу вреди погинути. Истински витезови су ратовали тамо.

После рата, 33 војника који су били учесници тих борби умрла су од рака – каже пуковник Љубинко Ђурковић. – Од 2001. па до 2003. на ВМА је постојао пројекат којим је праћено здравствено стање свих војника који су били на положајим по којима се дејствовало муницијом са осиромашеним уранијумом. Од њега се одустало, наводно због недостатка средстава, мада мислим да су пресудили притисци са Запада на тадашњу власт.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:602138-Tri-ulice-za-heroje-sa-Kosara

2 Responses to Витезови са Кошара

  1. Varagić Nikola каже:

    Дијаспора уз хероја с Кошара: Звали су ме буквално из свих крајева и Србије, али и света, од Канаде до готово свих европских земаља – Швајцарске, Аустрије, Немачке, Кипра, Шведске…

    7. ЈУН 2016.

    Потресна судбина једног од јунака са Кошара, оца седморо деце, 37-годишњег Новице Спасића из Бојника код Лесковца који је током НАТО агресије на СРЈ остао без левог ока и са метком у левој нози, ујединила је Србију и дијаспору.

    Није прошло ни 24 сата пошто је у „Вестима“ објављена потресна репортажа о овом хероју, а Спасићу су се обратили људи добре воље буквално са свих континената нудећи и речи утехе и подршке, али и конкретну помоћ.

    – Звали су ме буквално из свих крајева и Србије, али и света, од Канаде до готово свих европских земаља: Швајцарске, Аустрије, Немачке, Кипра, Шведске… Захваљујући тексту који сте објавили телефони нису престајали да звоне у суботу и недељу. Од срца заиста хвала свима на бризи и речима утехе. Ја сам само обичан човек који је бранио отаџбину – прича Новица Спасић који у још незавршеној кући живи са супругом и седморо деце, родитељима и братом.

    Новица каже да је од једног нашег земљака из Швајцарске добио чврсто обећање да ће му целу кућу опремити ПВЦ столаријом, други, такође из Швајцарске већ планира да дође како би му направио фасаду, а из Шведске је стигло чврсто обећање да ће му опремити намештајем комплетну кућу.

    – Искрено, нисам очекивао да ће бити било какве реакције, једноставно, навикао сам да живим овако. Срце ми је пуно када видим да и даље има толико хуманих људи који желе да помогну – прича Спасић.

    Потресна прича о хероју са Кошара објављена је и у неким београдским медијима, па је посредством „Блица“, анонимни дародавац родом из Вуковара који је 1995. године као дете, на трактору стигао из РСК, одлучио да донира целу суму за вештачко око које од државе није могао да добије због бирократских препрека.

    У причу се напрасно укључило и Министарство одбране Србије. Али, уместо да одмах помогну ратном војном инвалиду и одликованом јунаку, оно се у саопштењу, које је потписао технички министар Зоран Ђорђевић, углавном бавило „истрагом“ када је и како Спасић рањен.

    Према тој „истрази“ Спасић није рањен на Кошарама већ у рејону карауле Ликен недељу дана пре почетка НАТО агресије, 15. марта 1999.

    Спасић не крије огорчење због ове тврдње, али не жели да улази у полемику и коментарише те наводе.

    – Не желим да улазим у политичке игре, али ти наводи просто нису тачни. Ево, свако ко има сумњу где сам и како рањен нека дође код мене кући и ја ћу му показати своју војну књижицу у којој се налазе сви подаци – кратко је прокоментарисао Спасић.
    Помажу и навијачи Партизана

    Међу онима који су после објављене приче први позвали Новицу Спасића је и командант Ђурковић са Кошара који је најавио акцију за прикупљање новца потребног за протезу и грађевински материјал за кућу. Међутим, Спасића је позвао и вођа навијача ФК Партизан из Београда.
    -Рекао је да ће нас угостити у Београду да деца виде престоницу, да ћемо бити гости клуба и да ће се одиграти једна хуманитарна утакмица за нас. Просто не знам шта ме је снашло – каже искрено Новица.

    Исповест јунака са Кошара: Заборав тежи и од рана

    „Када сам пре неколико година био у Београду, једног свог саборца из 15. извиђачке бригаде који је код Пећи остао без руке и ноге, угледао сам на тротоару како проси. Чим сам се вратио кући изљубио сам децу и захвалио се драгом Богу да сам ја још добро прошао, барем нисам остао сам. Боли, пријатељу, када видим да смо сви ми који смо крварили за ову државу данас потпуно заборављени. Као да су нас се сви одрекли“, овако прича 37-годишњи ратни војни инвалид Новица Спасић из села Бојник код Лесковца.

    На Кошарама је 1999. године остао без левог ока и са снајперским метком у левој нози, а од тада до данас држава га није чак ни позвала да пита како је. Да је хтела, држава је могла да га барем пита како му је седморо деце које са супругом одгаја и васпитава да буду добри људи и патриоте као што је он био.

    Да у случају Спасић, апсурд буде комплетан, за своје херојство у рату он је 1999. одликован, а затим, захваљујући замршеној бирократији, остао без права на вештачко око, тако да сада користи оно које је добио пре десетак година. Ово „ортопедско помагало“ се увелико крњи, а делове после вади из празне очне дупље.

    – Биле су ваше колеге новинари, видели како делићи отпадају. Крсте се и питају како с таквим вештачким оком уопште могу да живим јер му је век трајања четири године. Одговарам им да о томе не размишљам, морам да издржим. Када сам се обратио одговорнима у општини са питањем могу ли да ми помогну објаснили су ми да немам права на ново вештачко око зато што се нисам на време регистровао. Рекох му: „Пријатељу ја нисам изгубио око у некој игри или из обести“. После је том било криво, па је позвао некога у министарство у Београд који ми се извињавао и причао да му је много жао и много криво, али да ни он не може да ми помогне зато што је такав закон – прича Спасић.

    Ново вештачко око кошта око 100.000 динара (око 800 евра), али Спасићу је већа брига да му деца не буду гладна.

    – Око може да чека. Али молим те, не желим да ико мисли да ово причам зато што нешто тражим. Уосталом, од државе до данас никада ништа нисам тражио, а уредно плаћам и струју и воду и све што треба. Док сам могао, радио сам на грађевини, али више не могу. Нога ме превише боли да бих могао нормално да ходам. Схвати, не тражим милостињу, само причам како јесте – понавља овај ратник.

    Част ми је што сам бранио Србију

    – Велика част за свој народ је да у његовој одбрани будеш рањен. Мени је част што сам бранио Србију, мада сам гледао како су многи на Косову „ватали везе“ да напусте војску, неки су ломили руке, кршили ноге само да би их прогласили за неспособне, други су се правили да су луди. Ја се нисам правио да сам луд. Остао сам од почетка до краја зато што волим своју земљу и свој народ. Тако сам васпитан. Србин сам – прича Новица Спасић.

    Новица је у војску отишао са 18 година, 23. марта 1988. и то на Косово. Прво Урошевац, па Гњилане, па Приштина… Годину дана касније је уместо да скине униформу остао са својим саборцима из извиђачко-диверзантске јединице у 52. батаљону за специјална дејства Приштинског корпуса. Страдао је у ноћи између 14. и 15. априла 1999. године на првој линији одбране карауле на Кошарама, покушавајући да спасе рањеног саборца.

    – Нисам знао ко је, дошао је у групи да нам помогну, а онда је пао покошен од гранате. Гледао сам како му гелери одсецају ноге и нисам имао дилеме да ли ћу да ризикујем свој живот како бих га спасао. Успео сам, али сам тада и ја погођен. Нисам сазнао како се зове. Чуо сам недавно да је тај момак преживео и да је такође инвалид – присећа се Спасић.

    Једно кратко време радио је у државној служби, а онда је добио отказ јер као припадник Српске радикалне странке није био „политички неподобан“.

    Касније је тражио помоћ од општине за уградњу столарије, питао да му деца барем добијају бесплатне књиге, али је за све то одбијен.

    – Гледају моји анђели како се друга деца возе бициклама, играју се играчкама, а мени се срце цепа јер знам да ништа од тога не могу да им приуштим. Направио сам им љуљашку, па се тако играју. Много ме боли то што ми синови никада у рукама нису имали аутић, а ћерке луткицу. Разумеју они, не траже. Само ето причам – каже на крају овај јунак са Кошара кога је држава заборавила.

    Помоћ радикала

    Од свих Новици Спасићу су недавно помогли у црепу, храни и одећи представници Српске радикалне странке.
    – Обећали су да ће ми у мају помоћи и око столарије, али ево, мај је прошао. Шешељ је рекао да ће помоћи, видећемо шта ће бити – каже овај човек.

    Извор: ВЕСТИ

    —————–

    6.6.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић
    https://facebookreporter.org/2016/06/07/%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0-

  2. Varagić Nikola каже:

    HEROJI S KOŠARA „Molili smo se Bogu da nas pošalje u raj, pakao smo preživeli“

    M. Rodić | 14. 06. 2016

    Sedamnaest godina od završetka Bitke na Košarama obeleženo je danas tribinom na Pravnom fakultetu. Svoja sećanja sa studentima ovog fakulteta, vojnicima koji su učestvovali i porodicama onih koji su dali živote na Košarama, podelili su komandant operacije „Košare“ Ljubinko Đurković, učesnik borbe Vojislav Vukašinović i stariji vodnik Prve klase Zlatko Solunac, a uvodnu reč dao je profesor Fakulteta za industrijski menadžment Dušan Tomić.
    Heroji s Košara na Pravnom fakultetu

    – Kad čujem sovu i danas se naježim. Albanci su pokušavali da nam isperu mozak huktajući cele noći. Psihički su nas ubijali. Odzvanjalo je kroz celu šumu – priča za „Blic“ Ivan Spasić pripadnik 125. motorizovane brigade „Džoker“.

    Sa samo 18 godina on je bio jedan od najmlađih učesnika Bitke na Košarama.

    – Svi moji sabornici i ja trudimo se da zaboravimo. To su mnogo ružne stvari. Dosta nas je išlo kod psihologa, što nam je pomoglo, ali ima i onih koji nisu uspeli da se izbore i odali su se alkoholu – kaže Spasić.

    Kada je saznao da treba da se bori, prema njegovim rečima, nije bilo oklevanja ni vremena za razmišljanje.

    – Sećam se samo rečenice „Džokeri kreću, pišite oproštajna pisma roditeljima“ – priseća se.

    U Vojsci Jugoslavije (VJ) na graničnom prelazu Raša Košares borio se veliki broj dobrovoljaca iz zemlje i inostranstva.

    – Nezaboravan je Rus, koga smo zvali Munja. Stvorio se ni od kuda. Bio je dobrovoljac, snajperista. Poginuo je dana kada smo se povlačili od minobacača – pamti Spasić.

    Komandant operacije „Košare“ Ljubinko Đurković ističe da je najveća zasluga vojnika na služenju redovnog vojnog roka, a da su najveći neprijatelji VJ bili vremenski i zemljišni uslovi.

    – Istorijski bih Košare uporedio sa Kumanovskom bitkom, gde su oficiri i podoficiri bili u prvim redovima sa svojim vojnicima, i Cerskom bitkom, gde je sprečeno strateško iznenađenje – objašnjava Đurković.

    Jugoslaviju je branilo 1.200 vojnika, a Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), sa dobrovoljcima i albanskim jedinicama, bilo je pet do šest hiljada. Snage OVK su ratovale u smenama, dok za VJ nije bilo odmora. Krajnji ishod u izgubljenim ljudskim životima sa jugoslovenske strane bilo je 108 mrtvih i 265 ranjenih.

    – Jedina smo jedinica koja je imala ranjene ali ne i poginule – napominje Zlatko Solunac, pripadnik 125. motorizovane brigade „Džoker“.

    Vojislav Vukašinović ističe da ni u jednom trenutku niko nije ni pomislio na odstupanje.

    – Mi, koji smo ranjeni, ostavili smo deo sebe tao gde je trebalo. Imali smo samo jednu želju, molili smo se Bogu da nas pošalje u raj, pakao smo preživeli – zaključuje Vojislav Vukašinović i sa ostalim prisutnima u amfiteatru Pravnog fakulteta da bi se uvek vratio u bitku.

    http://www.blic.rs/vesti/drustvo/heroji-s-kosara-molili-smo-se-bogu-da-nas-posalje-u-raj-pakao-smo-preziveli/t221jlv

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: