Никола Варагић: Сада је 12 и 10

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

 

Звали ме пре неки дан из удружења неакадемских грађана “Само вас гледамо, немамо шта да једемо“, траже довољно писменог грађанина да пита председника САНУ колико је сада сати. Онда су се јавили из академског удружења грађана чији је назив “Кост и кожа“ тражећи неког ко је довољно храбар да пита председника САНУ колико је сада сати.

Наиме, председник Српске академије наука и уметности, господин Владимир Костић, изјавио је пре два месеца да је сада 12 и 5. Ко је гладан, у незгодном је положају и ако је 5 до 12, можете да замислите како му је тешко када је 12 и 5. То значи да је помоћ хитна, да се мора одмах реаговати.

“Проблем свих проблема у Србији је демографско питање или ‘демографска капитулација’, која деценијама тихо одроњава нашу биолошку обалу, истиче председник САНУ, на вест да је Светски економски форум објавио резултате истраживања социо-економских параметара 140 земаља света према којима се Србија нашла на убедљивом првом месту по ‘одливу мозгова’. – Не знам које су методолошке основе наведених тврдњи, али се бојим да ми за одређене закључке није потребан извештај Светског економског форума. Током готово свакодневног ћаскања са пријатељима и вршњацима са ужасом констатујем да велики део оне деце чија сам рођења, прве рођендане или средњошколске успехе прослављао као успехе ‘наше деце’ , више није у Србији, и то бојим се, у већини случајева трајно. У земљи у којој су старији од 65 година бројнији од оних који су млађи од 15 година (отуда ваљда и значајност партије пензионера на политичкој сцени Србије, уз веровање да ће се младост сама снаћи), било би неопходно да без предрасуда, идеологија и без безнадежних међупартијских оптуживања хитно ‘ревитализујемо начело солидарности са младима’, како ми је скоро саветовано у једном писму. Тачно време у овом тренутку је дванаест и пет“ – изјавио је за Данас председник САНУ, господин Владимри Костић, 28. фебруара 2016. године, пре тачно два месеца.

Сада је 12 и 10. Време пролази, ништа се не дешава.

Годину дана након пада транспортног хеликоптера Војске Србије, у којем је погинуло седам људи, Више јавно тужилаштво у Београду још се није изјаснило да ли ће и против кога покренути истрагу – пренели су медији у међувремену.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности објавио годишњи извештај у коме наводи да је у прошлој години јавност остала ускраћена за потпуне информације из уговора о ангажовању менаџмента у Железари Смедерево, о пројекту Београд на води, о набавци авиона на лизинг за Ер Србија, о изградњи Жежељевог моста, о сарадњи са Уједињеним Арапским Емиратима у области рударства и енергетике, о јавним набавкама Електропривреде Србије за радове на испумпавању воде из Колубаре, као и о уговорима ЈП Електромрежа Србије. Далеко од очију јавности су остали и износи новца који су државна предузећа (Телеком Србија, Србијагас) давали на име услуга маркетинга, спонзорства, рекламирања, донација.

“Суд већ две године не може дa пронaђе Алексaндрa Вучићa и уручи му тужбу зa клевету коју је Сaшa Рaдуловић поднео због изјaве дa је кaо министaр привреде новинaримa БИРН-a достaвио уговор ЈАТ-a и Етихaдa. Вучић избегaвa суд и тиме урушaвa углед и незaвисност веомa вaжне грaне влaсти. Суд очигледно имa проблем дa гa пронaђе, a пошто смaтрaмо дa је незaвисност судске влaсти темељ демокрaтског друштвa, позивaмо грaђaне дa помогну суду дa пронaђе премијерa. Игрa скривaњa од судa је толико опaснa дa сaмо уз општу подршку грaђaнa могу дa се охрaбре судски позивaри дa пронaђу премијерa“ – саопштава нам покрет Доста је било.

Пиреус банка је 2005. године фалсификовала потпис и печат свог клијента, фирме ДМД холдинг, како би незаконито наплатила вишемилионске износе од ње, те блокирала рачуне свог клијента, што је коначно довело до његовог пословног краха. Иако је делујући по приватној тужби Привредни суд у Београду још 2014. правоснажно пресудио у корист ДМД-а, утврдивши да је Пиреус неспорно фалсификовао анекс уговора како би оправдао наплату, тужилаштво до данас није започело кривични поступак против одговорних. Како преноси лист Данас, “водећи се максимом да време лечи све, ни тужилаштво ни Народна банка Србије до данас нису реаговали и процесуирали починиоце, казнили банку нити на било који други начин уверили јавност да је фотокопирање туђих потписа, а затим и отимање новца на основу тог истог потписа у Србији стварно кривично дело. Још 2014. године, Привредни суд је, на основу приватне тужбе, правоснажно пресудио да је Пиреус фалсификовала документа и затим запленила новац свог клијента, блокирала му рачуне и узела сав новац који је на њих легао док није намирила ‘рачун’. Тужилаштво које је добило сав материјал, укључујући и правоснажну пресуду о фалсификовању до данас није нашло за сходно да покрене поступак против починилаца. Народна банка, такође упозната са пресудом и свим околностима, није нашла за сходно да процесуира и казни банку која се тако понаша према српским фирмама које код ње имају рачуне“.

Медији су нас обавестили да више од два месеца откако је уместо Милорада Вељовића на место вршиоца функције директора полиције постављен Владимир Ребић, МУП није расписао конкурс за попуњавање ове позиције, иако их на то обавезује Закон о државним службеницима, а судећи према последњим изјавама високих функционера МУП-а, питање је када ће конкурс бити расписан. Према Закону о државним службеницима, МУП је морао да распише конкурс месец дана по постављењу Владимира Ребића. Како је он постављен последњег дана 2015. године, јасно је да МУП не поштује закон.

У међувремену је и Комитет министара Савета Европе позвао је Србију да усвоји закон о несталим бебама. Приликом контроле спровођења пресуде Европског суда за људска права у случају „Зорица Јовановић против Србије“, Комитет је констатовао да су власти у Србији припремиле нови нацрт закона о несталим бебама, али је изразио забринутост што он још није усвојен иако је рок који је поставио истекао пре више од годину дана. У сопштењу Комитет СЕ констатује да је нацрт закона недоречен због чега тражи од српских власти да реше отворена питања и да их известе о напретку.

То су само нека од питања која је председник САНУ могао да пита председника владе Србије под окупацијом на економском форуму на Копаонику, тзв. “српском Давосу“, где су оба председника, и Костић и Вучић, били почасни гости српских тајкуна и ММФ-а, односно, унутрашњих и спољашњих непријатеља Србије и српског народа.

На Копаонику је председник САНУ поновио исто што је изјавио две недеље раније (сада за ТВ N1, 10. марта 2016. године): “Председник САНУ Владимир Костић је овогодишњем Копаоник бизнис форуму указао на проблем ‘одлива мозгова’. Председник САНУ сматра да млади често одлазе и због тога што им није дато објашњење које могућности имају у својој земљи. ‘У Србији смо направили атмосферу да је живот само негде другде’, каже Костић и наводи да ни у иностранству не добију сви посао који су сањали. Србији је, према његовим речима, потребна позитивна дискриминација младих. Костић подсећа да у Србији постоји странка пензионера, али да треба гледати интересе генерација које долазе и које ће, како је рекао, ‘да зарађују нама за пензије’ и упозорава и да Србији прети озбиљна криза ресурса високообразованих лица. Уколико половина живорођене деце упише факултет, а 60 одсто од тог броја заврши студије, то је 15 000 до 20 000 дипломираних студената, што није довољно да задовољи потребе за развојем српске економије. Поред тога, структура дипломаца не одговара технолошком времену у којем живимо – само 15 одсто студената има диплому из технолошко-производних области, а тек три одсто из области пољопривреде и ветерине. Костић упозорава и на експанзију високошколског образовања ниског квалитета. Како каже, 2007. је тек нешто више од 1000 студената имало просечну оцену преко 8,5 да би шесто година касније тај број био већи од 14 000. То, према његовој оцени, говори о паду квалитета и студената и наставника. ‘Ми смо изградили систем да је све са стране боље.. То је дисторзија у менталитету и самопоштовању коју ја не могу да разумем’, каже Костић. Он додаје да му се чини да је Србија ушла у једну врсту уживања у талогу у којем смо се игром околности нашли. ‘Естетика безнађа се негује кроз медије и разговоре озбиљних људи. Неки људи који су у овој држави добили све, кажу својој деци да овде живота нема. То је нека врста интелектуалне нелојалности’, оценио је председник САНУ и додао да се ни он сам не би враћао из иностранства да мисли да у Србији нема наде. Костић се осврнуо и на улогу САНУ у друштву. Он тврди да Меморандум САНУ из осамдесетих није званичан документ Академије, јер га она као институција никада није ни усвојила. Тај документ је отуђен и, како каже, злоупотребљен као инструмент пуцања на институцију САНУ с циљем да она буде илустрована као гомила архаичних националиста. Академија, према његовим речима, није скуп никаквих мрачних, црних, конзервативних људи, већ скуп креативних људи који воле ову зељу, познају свет, језике и желе да отворе Србију према свету“.

Председник САНУ је то изговорио на Копаонику, у друштву владара Србије, политичара који су на власти и најбогатијих тајкуна у држави. Академик Костић је био почасни гост тајкуна Костића. Говорио је премијер Вучић, говорио је академик Костић. Да ли се нешто променило након тога? Наравно да није, председник САНУ је тамо служио као украс тајкунима и политичарима, од којих већина има купљене дипломама или су плагијатори. Они су узрок проблема, глупо је тражити од тајкуна и политичара који су на власти већ две деценије да проблем реше. Ако нема утицај на политичаре и тајкуне из владајуће елите, ако академик Костић служи као отирач за брисање њихових ципела (тј. за прање биографија, потврђивање друштвеног статуса тих тајкуна и политичара), да ли академик Костић може да среди ствари у свом дворишту, унутар САНУ и универзитета? Изгледа да је и ту немоћан.

Месецима траје сукоб између министарства образовања и научника у Србији. Прво због одлуке у којим научним часописима смеју а у којим не смеју да објављују своје радове, а онда због конкурса за научноистраживачке пројекте. Све се то ради као да у Србији уопште немамо Академију наука и уметности. Зашто је онда плаћамо? Нека онда САНУ тајкуни и масони ставе на свој списак трошкова. Онда могу да задрже и онај грб, и ону пирамиду испред зграде САНУ, и оно “око“ у пролазу са Чика Љубином улицом.

Да ли САНУ и њен председник могу да реше проблем са плагијаторима и плагијатима у својим редовима? И ту су немоћни да ураде било шта добро и корисно за ово друштво. Са разних страна стижу оптужбе, годинама уназад, да су неки академици плагијатори, али ниједан случај није решен, ниједан академик није кажњен. Затим, постоје академици који нису заслужили да постану академици, који немају довољно научних радова.

На пример, потпредседник САНУ, први заменик председника Костића, оптужен је да нема довољно научних радова ни у квалитативном ни у квантитативном смислу да би био академик, чак, неки професори тврде да потпредседник САНУ никада није испунио ни услове да постане редовни професор универзитета. А он не само да је постао професор, постао је и академик, па потпредседник САНУ, и док је он на том месту, у канцеларији поред канцеларије председника Владимира Костића у згради Академије, као његов најближи сарадник, председник Костић се чуди што се негује “естетика безнађа“.

Када су из поменутих удружења дошли са предлогом да се обратимо председнику САНУ, био сам у дилеми да ли је то узалудан посао. Затим сам одлучио да напишем овај текст, као јавно писмо. Ако ништа друго, вреди подсећати академике колико је сати. Можда још има наде и за САНУ. Академик Душан Теодоровић, председник новоформираног Одбора за универзитетско образовање САНУ, прикупио је информације о неетичком понашању у академској заједници: у последње две деценије на српским универзитетима приметан је драматичан пораст неетичког понашања; студенти преписују на испитима; предају дипломске радове купљене од специјализованих агенција; професори потписују плагиране докторате, а и сами плагирају; факултетска већа гласају за унапређење у више звање и оних колега за које знају да су се огрешили о професионалну етику, а академска заједница ћути; оно мало законских процедура које уређују ову област нико не примењује, па чак ни судови – доказ је афера “Индекс“ која није добила епилог ни после девет година. Затим је академик Теодоровић изјавио за недељник Време да је имао увид у докторску дисертацију градоначелника Београда Синише Малог, најближег сарадника председника СНС, и да је то “страшан плагијат“. “На основу проучених докумената могу да кажем – да, то је страшан плагијат“, рекао је Теодоровић у интервјуу за Време. Према речима Теодоровића, страшно је што се на политичкој сцени појавио тако велики број људи који има факултетску диплому, а најчешће из области менаџмента са неког приватног универзитета. “То даје катастрофалне резултате и зато ћу ја као председник овог одбора САНУ да дижем глас колико могу. Нисам због тога ничији политички непријатељ, ово треба схватити као крик, а он је у интересу Србије“. За почетак, било би добро да се САНУ избори са плагијатима самих академика, и оним старијим од две деценије. Одатле треба кренути.

Верујем да има наде за Србију. Академик Матија Бећковић је у 5 до 12 јавно подржао коалицију Двери-ДСС. Сада у скупштини имамо и Двери-ДСС. То значи да смо добили нову генерацију политичара, на челу са Бошком Обрадовићем, Бранимиром Нешићем, Драганом Трифковић, Душаном Пророковићем… У скупштину је ушао и покрет Доста је било. За коалицију Двери-ДСС и покрет Доста је било гласали су најобразованији људи, посебно из расејања где су Двери-ДСС и покрет Доста је било добили највише гласова. Дакле, “мозгови“ и млади и расејање и приватни предузетници први пут после више деценија имају свој глас у скупштини Србије. Двери, ДСС и Доста је било воде људи који нису куповали дипломе, нису оптужени за плагијат и углавном имају дипломе државних и страних универзитета. Сада и Бошко Обрадовић и Саша Радуловић у скупштини Србије могу да постављају питања председнику владе и министрима која не смеју или неће да поставе председници САНУ и судова, директори полиције, БИА и Пореске управе, државни тужилац, итд. То је прилика да се и сви часни људи међу њима ослободе страха. Можда је и академик Костић међу њима. Ценим то што се вратио у Србију да живи. Исто тако се и Саша Радуловић вратио у Србију да живи. И ја сам се вратио у Србију да живим – одбацио сам стипендију у САД када је Нато почео напад на СРЈ, вратио се у ратну, разрушену и сиромашну Србију да живим и одлучио да никада више не одлазим одавде, да се борим овде, за бољи живот у овој држави. Из богатих држава Запада у сиромашну Србију, у ово блато, враћају се обично људи који искрено воле свој народ и своју државу, свесни свих његових мана и слабости, али га ипак воле, и нису им најважнија ствар у животу новац и материјалне ствари, они су више аскете него хедонисти. Ко никада није живео у некој од најбогатијих држава Запада, не зна колико се тога човек одриче када одлучи да се врати у Србију. Таквих ствари може да се одрекне само онај коме такве ствари нису најважније у животу. Ако је и академик Костић један од таквих, он ће се борити и против корупције и криминала, и за повратак Косова и Метохије. Морамо прво да победимо корупцију и криминал, јер кроз корупцију и криминал окупатори владају у Београду, да би уопште могли озбиљно да размишљамо о повратку српске државе на Косово и Метохију. Морамо прво да створимо позитивну дискриминацију младих, да победимо “белу кугу“ и зауставимо “одлив мозгова“.

Немамо много времена, већ је 12 и 10.

 

Advertisements

3 Responses to Никола Варагић: Сада је 12 и 10

  1. Varagić Nikola каже:

    ПИСАЦ и академик Љубомир Симовић изјавио је да је политика актуленог премијера Александра Вучића препуна контрадикција и да он не престаје да глуми сам себе.

    У интервјуу за Нову економију Симовић је рекао да би на српској политичкој сцени, препуној актера који непрекидно мењају улоге и костиме, тешко било наћи личност театралнију од Александра Вучића.

    „Он све нас схвата као публику, пред којом, током 24 часа, не престаје да глуми самога себе. И то на свим сценама, на свим ТВ каналима, у свако доба дана и године. Он спасава земљу, доводи стране инвеститоре, пресеца врпце, отвара мостове и ауто-путеве, отвара кланице, отвара робне куће… Притом је приступачан и непосредан, рукује се са радницима, новинарима се обраћа по имену, а не пропушта ни прилику да демонстрира и своју фамилијарност са шефовима влада и држава. Мађарског премијера, тако, ословљава са ,Викторе’, док о немачкој канцеларки говори као о ,Ангели’. Да не говорим о непрекидном помињању наших немачких, наших кинеских, наших арапских и других пријатеља“, навео је Симовић.

    Према Симовићевим речима, Вучића занима само његова политика.

    „Бојим се да је она препуна контрадикција које је тешко помирити и сложити их у једну смислену целину. Главни циљ његове политике је улазак Србије у Европску унију. Али, како се са тим може усагласити његова коалиција са Српском народном партијом Ненада Поповића, чији је главни циљ да се спречи да Србија приступи Европској унији? И да, насупрот томе, уђе у унију са Русијом“, рекао је Симовић.

    Он је подсетио да је Вучић, у априлу 1999. године, заједно са Шешељем и Николићем, пред Скупштином прослављао приступање Југославије, односно онога што је од ње остало, унији Русије и Белорусије, које су у Скупштини изгласали претходног дана.

    Симовић је навео да је таквих контрадикција у Вучићевој политици било „колико хоћете“.

    „Ја ћу се задржати само на једној. Вучић се у Сребреници поклонио бошњачким жртвама. А сећамо се да је он, док је на политички терен излазио у дресу са Шешељевим ликом, на Новом Београду, преко табле ,Булевар Зорана Ђинђића’ лепио ново име: ,Булевар Ратка Младића’. Не знам како све то може да стане у једну биографију, па макар она била и биографија једног политичара“, казао је Симовић.

    Говорећи о проблему лажних диплома и лажних доктората, Симовић је оценио да ни академска заједница ни правосуђе на то нису реаговали на прави начин.

    „Када кажем да нису реаговали на прави начин, мислим на поништавање купљених диплома, на одузимање докторских титула до којих се дошло преписивањем туђих радова. Мислим чак и на кривично гоњење“, рекао је академик Симовић.

    Бета

  2. […] што сам написао текст „Сада је 12 и 10“, председник Српске академијe наука и уметности, […]

  3. Varagić Nikola каже:

    Vladimir Kostić: „Kuća“ bez nauke i umetnosti i treba da izgori

    Predsednik SANU, koja ove godine obeležava 175 godina od osnivanja, u intervju Tanjugu rekao je da je nedavno dobio i pismo u kojem je optužen da se bavi umetnošću i naukom „dok kuća gori“. Kostić smatra da je politika pojela život u Srbiji, da smo postali društvo latentnog neprijateljstva, i da je diskurs političkog govora takav da dijalog i polemika podrazumevaju da se protivnik mora „zgaziti“

    Srpska akademija nauka i umetnosti 2016. obeležava 175 godina od osnivanja. Vladimir Kostić, predsednik SANU, je u razgovoru za Tanjug protumačio da to predstavlja jednu ozbiljnu tradiciju u za Evropu i Balkan.

    „Ponekad u šali kažem kako je čudno da su naše polupismene megdandžije, koje su pravile ovu državu, imale svest o potrebi i kulture i prosvete i dovodile pismene i ozbiljne ljude u meri u kojoj su znali i mogli“, ističe Kostić, i opaža da je druga priča to „zašto smo mi sa daljim obrazovanjem u tome popustili“.

    Kako objašnjava, ipak je činjenica da SANU stoji u društvu koje ju je iznedrilo i da pokušava da mu služi. Trenutno se, kako primećuje Kostić, SANU nalazi negde izmedu dva ekstrema: S jedne strane je potpuna „negacija“ te Srpske akademije nauka i umetnosti kroz ideju o „gomili arterosklerotičnih osoba koje ne rade ništa i vode neke razgovore“, dok se na drugoj strani stvara predstava o instituciji čija se uloga precenjuje kroz uverenje „da svemu možemo da damo nekakav odgovor“.

    „Ovakvi kakvi smo, a boljih nema, (ima boljih pojedinaca, ali mislim institucionalno), mi ćemo nastaviti da služimo društvu i ovoj državi kako znamo i umemo, a ako moje mišljenje nešto znači, to verujte nije malo“, podvlači Kostić.

    Kako je objasnio, u okviru 175 godina koje SANU obeležava ove godine neće biti svečane akademije, već će biti ogroman broj aktivnosti:

    „Bavićemo se konkretnim pitanjima društva da bismo pokazali da nećemo samo prizivati istoriju i uspomene, već da Akademija hoće da te uspomene pravi danas“.

    Vladimir Kostić je za Tanjug prokomentarisao i političke prilike u Srbiji rekaviši da je politika pojela život u Srbiji, da smo postali društvo latentnog neprijateljstva, i da je diskurs političkog govora takav da dijalog i polemika podrazumevaju da se protivnik mora „zgaziti“.

    Takođe, istakao je da opšta konfuzija nije samo „srpska privilegija“.

    „Cela civilizacija u globalnoj je konfuziji, i to nije samo naša privilegija. Medutim, istorijski splet okolnosti, političkih prevara, svega što je ovaj narod prošao u poslednjih nekoliko decenija zapravo nas čini u toj konfuziji još ranjivijim, jer bez jasnih orijentira posegli smo za mitomanijama, mitologemama, samoponištavanjem i jednostavno smo postali društvo bez društva“, opaža Kostić i dodaje da smo nekoliko puta konstatovali da je u dužim periodima politika pojela život u Srbiji i da za nekakve male stvari gotovo da nema mesta.

    Kostić je, kako je rekao, nedavno dobio i pismo u kojem je optužen da se bavi umetnošću i naukom „dok kuća gori“.

    „Ja duboko verujem da kuća koja nema umetnost i nauku i treba da izgori, od nje nema velike koristi“, objasnio je predsednik SANU, istakavši da bi pomenita kuća, kuća države, morala da ima osećaj upravo za te stvari.

    „U tom nekom kontekstu čini mi se da smo postali društvo latentnog neprijateljstva, a diskurs političkog govora je govor u kojem je dijalog i polemika razgovor u kome se onaj ko je vaš protivnik mora smazati, poniziti, uništiti, zgaziti, povrediti…“, primećuje Kostić.

    „Podelili smo se po partijama, podelili smo se na mlade i stare, podelili smo se na Beograd i provinciju, na Zvezdu i Partizan… I jedino što radimo je da trošimo neiscrpno energiju u tim podelama, a kada se pogleda mi smo svi u jednom istom kara-kazanu“, objašnjava.

    „Ja sam duboko ubeđen da se Srbija može voleti na različite načine, a da ti načini ne moraju biti identični. Insistiranje na sabornosti onog tipa koje se ponekad pogrešno shvata je praktično ideja jedne knjige, mi tu sabornost moramo da definišemo kroz različita mišljenja, kroz individualna pregnuća“, podvlači Kostić.

    http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/vladimir-kostic-kuca-bez-nauke-i-umetnosti-i-treba-da-izgori

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: