Никола Варагић: Србија је и православна и демократска држава

21 јула, 2016

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

Поводом текста Александра Лазића: Да се ја питам – Десет тачака за Србију и коментара испод текста (Стање ствари)

 

Жива личност ствара живо јединство 

Дијалога нема без разлике, заједнице (уједињења, саборности) нема без дијалога, спаса нема без заједнице. Не полази се од јединства и организације да би се стигло до слободе и љубави – од љубави треба кренути ка јединству и организацији. Идеје и закони не могу ујединити људе – људи ће успети да се уједине кроз дијалог, упркос различитим идејним ставовима. То је разлика између саборности и тоталитаризма. Тоталитаризми „смишљају заједнички поредак и настоје да васпитају људе у складу са тим униформним идејама“.На основу „етатистичког схватања права“ настаје „право државе“ уместо „права личности“. Према православном учењу, принцип истинског јединства међу људима може бити само жива личност, само „јединство личности“. Појединачне личности, лични односи, стварају јединство – једино жива личност може довести до јединства (Хомјаков). Само личности могу да се изборе за „право личности“. Личности кроз дијалог долазе до консензуса какав поредак желе да имају. Тај поредак после тога прихватају на онај унутрашњи начин, кроз срце: идеални принципи и нормативни оквири до који су дошли представљају личне вредности, за које су се залагали и за које су се изборили – око који су се они који су у дијалогу учествовали, а сви треба да учествују, са добром вољом – сложили (свако има црвене линије, али и свако мора да направи одређене компромисе).

За светосавца хоризонтала је Римско право, а вертикала вера у Христа

Демократија за хришћане нема „есхатолошку димензију постојања“, нема „онтолошки или мистички значај“ и не може заменити оно што може бити потпуно реализовано „тек у есхатону“, али је демократија од свих модела ствара најбоље услове да се стање промени – на боље, да се афирмишу хришћанске вредности. Ако је Свети Сава прихватио Римско право зато што је одвајао „световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (‘клеронационализам’, ‘клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). У теократији нестаје разлика између духовне и државне заједнице, између световних и црквених закона. Православна култура може да се ствара само уз развијену правну свест, јер „само вера доноси – и тражи! – од човека правну свест“. Стога, како је истицао Жарко Видовић, треба јасно разликовати „искуство слободе од искуства трансценденције“, јер „кад то разликовање нестане, кад духовна култура опадне, јавља се декаденција, гашење правне свести и распад правне државе“. За светосавца, дакле, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа. Српски народ није успео да више од једног века створи правну државу – цео српски народ је пред биолошким нестанком. Очигледно је да „негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). Свети Сава се определио за правну државу (поредак по Римском праву) из хришћанских побуда.

Без „православне џамахирије“, са личним усвајањем Господа Христа 

У савременој Србији, већински народ је српски, али је подељен на православце (русофиле) и либерале и социјалисте (еврофиле), а поред српског народа у Србији живе и припадници других народа и вера. Нећемо да стварамо некакву „православну џамахирију“ или да спроводимо „истрагу потурица“. Стање ствари је такво да би православни Срби могли да створе теократску државу (или наследну монархију) само револуционарним путем, путем насиља (насилне измене стварности), а светосавци нису револуционари (комунисти), зато што се православни човек разликује од европског човека колико и од оријенталног човека. Да би приступили духовној заједници, светосавци морају да буду бескомпромисни (чврсти у вери), а да би живели у државној заједници морају да праве компромисе (да имају правну свест). Вештина је то радити тако да се не угрожава „језгро идентитета“, да црвене линије буду постављене и да се за њих изборите тако да и друга страна буде задовољна, а да ви нисте морали да „прилагођавате и уједначавате“ Христа и хришћанство, тј. да не морате било шта мењате због тога што то некоме ко није део ваше заједнице смета или зато што то захтева од вас, нити ви то тражите од других. Само „лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски).

Ко је и шта је „ми народ“ 

Пошто ми, светосавци, не мешамо духовну са државном заједницом и имамо правну свест, свесни смо да је Србији потребан консензус око уставног идентитета. Да бисмо дошли до уставног (колективног) идентитета на нивоу државне заједнице, потребно је да се прво они који се на попису изјашњавају као Срби и који чине већину у држави договоре међу собом, да би се након тога договорили са осталим грађанима Србије, који су припадници других народа и религија ко је и шта је „ми народ“. Да би се договорили око уставног статуса и идентитета, свака страна мора да покаже добру вољу, да поштује вредности за које се залаже – да своју срећу не гради на несрећи других људи.

Саборност (у цркви) није исто што и демократија (у држави) 

Постоји разлика између саборности и демократије, у цркви нема демократије као у држави, јер црква није држава или друштво – али неке сличност постоје, као што је вођење разговора или дијалога, на црквеним саборима или у народним скупштинама. Саборности нема тамо где нема демократског духа. Демократије нема тамо где нема саборног духа. Демократије нема тамо где нема поштовања личности другог човека и правне свести. Саборности нема тамо где нема поштовања личности другог човека и правне свести. Правна свест каже: поштуј сваког човека (личност, као икону Божју), гледај у човеку оно што је у њему најбоље, а не најгоре (и највећи грешник може да обнови лик Божји у себи).

Србија је држава „српског народа и свих њених грађана“ 

Из Устава не треба брисати ни одредницу „српски народ“ ни одредницу „свих грађана“, зато што је српски народ посебна заједница која је вековима стварала ову државу, зато што народ схватамо као „место окупљања универзалних људских вредности“, и зато што нећемо, на пример попут Француза, да асимилујемо све припаднике других народа (Француска је држава свих њених грађана, али су сви грађани Французи) и на силу од њих да правимо Србе (то није успело ни Французима) или православце. Можемо да дођемо до заједничког колективног и уставног идентитета тако да нико не губи „језгро свог идентитета“, тако да се након тога више не доводи у питање уставни статус било које стране. Исто тако можемо да решимо „кризу модернитета“. Ми не желимо да будемо у групи са државама у којима постоји „терор већине“ над мањином (нити „терор мањине“ над већином). Ако смо православни, нема насилне асимилације и нема насилног наметања православне вере.

Српска православна заједница 

У плуралном друштву нико не може да добије баш све што жели. Држава попут Србије, у којој постоји већинска етничка и верска заједница – српска православна заједница – која је ту државу вековима стварала и која је матица за цео српски народ, у којој постоје и друге етничке и верске заједнице, мора да буде истовремено и национална и грађанска држава, и православна и секуларна држава, и хришћанска и демократска држава.

 

Стање ствари, 17. 07. 2016.

Никола Варагић: Да се ја питам – Србија је и православна и демократска држава

 


Никола Варагић: Пуч у Турској

16 јула, 2016

Према досадашњим сазнањима, пуч у Турској су предводили комаданти оног дела турске војске који је задужен за контролу области уз границу са Сиријом и Ираком. Најновија вест из Анкаре је да је у пучу учествовао и пилот који је оборио руски авион.

Руски авион је оборен након што су се Турска и Русија договориле да граде гасовод “Турски ток“ и након што је Русија почела бомбардовање Даеша. Руси су прекинули шверц нафте између Турске и Даеша (Сирије). То није одговарало шверцерима у Турској. Ко је могао да буде главни шверцер? Комадант војске за ту област, и наравно, највиши функционери државе (помињао се Ердоганов син међу највећим шверцерима).

Недуго након што се Ердоган извинио Путину, прво се догодио велики терористички напад, а затим су исти војници покушали да изведу пуч. То извињење Ердогана Путину значи да Турска више неће нападати руске авионе, а руски авиони ће и даље бомбардовати конвоје камиона који из Сирије превозе нафту Даеша за Турску. Тако да је могуће да је између генерала војске који стоје иза обарања руског авиона и покушаја пуча, са једне стране, и Ердогана и његове партије, са друге стране, дошло до сукоба интереса око поделе плена, али и до политичког разлаза.

Турски генерали су Нато генерали, имају одличне односе са Западом, са САД. Несумњиво је да су и за обарање руског авиона и за покушај пуча имали подршку неких центара моћи са Запада.

Да ли ће Ердоган након ово неуспелог пуча учврстити власт у Турској, и да ли ће после тога развијати добре односе са Русијом, остаје да се види. Турска има искрене савезнике на Западу само ако је у рату са Русијом.

видети још:


Никола Варагић: Да се ја питам – План за дан након одустајања од уласка у ЕУ

13 јула, 2016

 

 

Да замислимо да се у Србији одржао референдум поводом уласка у Европску унију и да су грађани Србије гласали за одустајање (или неулазак) у Европску унију. Шта је следећи корак?

Које су наше слабе тачке? Запад може, на пример, да натера велике компаније да затворе своје фабрике у Србији и нађу неку другу државу са “јефтином радном снагом“, може да натера неке од великих банака које послују у Србији да изађу са тржишта Србије, може да отежа извоз из Србије у ЕУ, али и у Русију, јер роба из Србије на путу до Русије мора да пролази кроз државе ЕУ и Нато, а са друге стране, тражиће од Србије да све дугове враћа на време. Када је стање у привреди лоше, када људи немају новца, Западу је лако да подрива безбедност државе у кризним подручјима, посебно у оним областима у којима постоји било какав конфликт између различитих етничких, верских и идеолошких заједница, може организовати терористичке акције (као када је Турска одлучила да се извини Русији), или организовати “обојену револуцију“ у самој престоници. Како ће Србија да заштити Србе на Косову и Метохији, ако Нато пакт дозволи Албанцима да спроведу још једно етничко чишћење? Заиста, шта Србија може да предузме ако Запад негативно реагује на одлуку Србије да одустаје од ЕУ (и Нато) – чак иако то не би значило да Србија жели у војни савез са Русијом, иако то не би значило да Србија одустаје од демократизације и успостављања владавине права? Да ли Србија може да (п)остане неутрална држава? Србија мора да има план за унутрашње реформе, реорганизацију друштва, и мора да има савезнике у свету. Онај ко победи на референдуму, и преузме власт у Србији која је одустала од ЕУ, сигурно ће имати доста препрека и саботажа.

Да се ја питам, пре него што би тражио референдум и кренуо у кампању за референдум на којем ће се одлучивати о даље путу у ЕУ, а на којем би се залагао за одустајање од уласка у ЕУ, прво би донео план како да народ не гладује, тј. како да привреда функционише и након тога, како да не буде угрожена безбедност у држави. То значи да је потребно обезбедити довољно новца да се преживе бар две године након референдума (да платни промет функционише нормално, да се враћају дугови странцима и у тим тешким, ванредним околностима…), а до тога новца можемо доћи на два начина – један део се може обезбедити кроз боље управљање сопственим ресурсима и бољом организацијом друштва и државе, а други део се може обезбедити преко савезника у свету (у овом случају то су на првом месту Русија и Кина). Потребно је донети планове за унутрашње реформе, и имати чврсте гаранције од стране савезника да ће подржати Србију након одустајања од  уласка у ЕУ (уколико Запад одлучи да због тога казни Србију). Тек тада треба кренути у кампању. Стварање таквих планова, који подразумевају да након одустајања од ЕУ не останемо држава са “јефтином радном снагом“, посао је за велики тим, не може тиме да се бави један човек или пар људи, или само једна заједница истомишљеника. Потребна је широка подршка стручне јавности, а за победу на референдуму, и успешно спровођење планова након референдума, потребна је подршка апсолутне већине грађана Србије, а до тога се не долази без јаких аргумената и без постизања консензуса у друштву.

Дакле, све је могуће са правим људима, са правим планом, а такви људи у српском народу постоје. Када се окупе прави људи и донесу план, сигуран сам да ће то бити добар план и да ће након тога убедити већину грађана да ће, након одустајања од уласка у ЕУ, сви грађани Србије живети боље – да ће имати боље плате и више посла, да ће се убрзати демократизација, успостављање владавине права и да ће бити више социјалне правде.

 

Излаз: Да се ја питам

јул 5, 2016


Писмо (мејл) ПИО фонду

13 јула, 2016

 

Од: Никола Варагић

За: ПИО фонд http://www.pio.rs/lat/kontakt.html

 

Поштовани,

имамо радника који треба да иде у пензију.

Ишао је у ПИО фонд у Крагујевцу, пошто тамо живи, да поднесе захтев за пензију, али су му рекли да му није уписан стаж за 2009. и 2013. годину и да не може да поднесе захтев док то не реши.

Наравно, ми смо предали М4 за те године.

Отишао сам у ПИО у Београд, пошто је седиште фирме у Београду, да им однесем копије М4, али ме је службеница нељубазно вратила са речима да она неће да поступа по предмету све док радник не поднесе захтев за пензију. А у Крагујевцу не може да преда захтев за пензију док му се не упише стаж.

Зашто у државним службама све мора да буде комликовано?

Зашто не радите свој посао како треба?

Како да поменути радник поднесе захтев за пензију?

 

видети још:

Писмо (мејл) РТС-у и ЕПС-у


Милан Јовановић: У нашега татка поголема патка

10 јула, 2016

 

Неспособна, усплахирена и колебљива власт, уплашена од сваког ко се иоле дрзне да критикује, идеалан је плен за сваког са стране и уједно погубна за сопствени народ.

Не могу да се отмем поређењу са оним трагичним годинама уочи Мајског преврата када су светске силе, вођене наравно искључиво својим интересима, плеле смртоносну мрежу око несрећног краља Александра Обреновића.

Руски мамац тада је био једноставан, уједно неодољив: Драга Машин, Александрова милосница, жена која му је мушкост дигла из мртвих и тиме (и буквално) до смрти цементирала своје место на престолу. Заћорени краљ био је спреман и на абдикацију уколико његовој трагичној љубави стану на пут, а онда се појавио руски цар са својим благословом будућим младенцима, све је мирисало на идилу, али сви знамо како се све завршило: касапљењем краљевског пара у мајској ноћи, уз равнодушно реаговање и Москве, и Беча.

Зато ме не чуди што портпаролка руског Министарства спољних послова тврдње о умешаности Запада у оправдане протесте у Београду поткрепљује и доказује писањем српских таблоида. У сваком рату, па и хладном који се полако, али неумитно загрејава, све је дозвољено, па и то да Марија Захарова у београдској патки препозна рукопис ЦИА.

Српски премијер, политичка луталица и човек који такође не бира средства да продужи своју погубну владавину, шета по жици између Истока и Запада и добродошао је свако ко му дода ону мотку за успешно балансирање. У његовом, испочетка фингираном, сукобу с Америком и ЕУ, Москва је видела идеалну прилику да се на велика врата врати на узаврели Балкан.

Као што је Запад у Вучићу видео оног који ће им завршити све прљаве послове, тако и Русија игра на карту диктатора, свестан да само он и његови имају моћ да окрену српски брод ка Кремљу, а да су сви остали, од дверјана до Ненада Поповића, само део фолклора пријатног народним ушима. Захарова и њен шеф проценили су да је ово тренутак који може да буде преломни. Зато Меркелова и екипа брже-боље отварају поглавља и лупају пацке разочараним Хрватима, дајући ветар у једра и повод за самохвалисање властима у Београду.

Последње што велике силе у Србији интересује јесте демократија. Зато Москви није проблем да баци анатему на једини протест који Вођу истерује из памети и у њему буди најдубље страхове. Људи који неће да ћуте и који се не боје да пред камерама, у лице Свевишњем кажу шта мисле, тако постају колатерална штета тежње великих да владају Србијом.

У таквим закулисним ратовима прво гину правда и слобода, а нама Србима није првина да нам се такво нешто дешава. Што би рекао Черчил свом изасланику Маклејну, кад му је овај замерио што Југославију оставља у рукама комуниста:

– Шта се то Вас тиче, Маклејн? Нећете Ви тамо живети.

У свакодневним и грчевитим покушајима да своју власт цементира за вјеки вјекова, српски премијер не бира ни средства, ни савезнике, поучен поступањем великих и моћних. И биће уз оног ко му то буде омогућио, па био то и црни ђаво.

Народу ће, уколико не схвати да судбину мора да узме у своје руке, не ослањајући се ни на кога другог, остати патка. Поголема. Руска, или америчка, зар је битно.


Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава

6 јула, 2016

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

На универзитетима, али и на свим нижим нивоима образовања, све се објашњава кроз атеистички, еволуционистички или монистичко-позитивистички поглед на свет. Наравно, постоји и опозиција. То се види и поводом обарања конкурса министарства просвете за нови циклус научноистраживачких пројеката, и захтева научника који се баве друштвеним наукама, да се поништи „Правилник о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача“, јер се тим правилником, према речима научника из тог дела научне заједнице, „ниподаштавају хуманистичке науке, у првом реду оне које се баве националним истраживањима: историја, историја уметности, етнологија, археологија и музикологија и свесно умањује значај историјског и културног наслеђа Републике Србије, што неминовно води ка гашењу многих хуманистичких дисциплина“. Другим речима, када се о људским душама ради, не може физичар да зна исто што и психолог, а посебно богослов. Са друге стране, није мали број верника који у науци и уметности виде само демонску страну.

Имајући то у виду, да ли можете да замислите Православни универзитет Свети Сава, на којем, поред Богословског (Литургијског!) факултета, и факултета друштвених наука и уметности, постоје и факултети природних наука (названи по нашим великим научницима Тесли, Пупину, Миланковићу, Панчићу…), а да се оквиру факултета природних наука налазе институти за квантну физику, нанотехнологије, медицинска истраживања… На том универзитету би се у раду примењивали сви научни методи и стандарди (осим тамо где то није могуће: на Богословском факултету и факултетима уметности), а у моралу аскетски, а онда би заједно, богослови и научници, одређивали докле да се иде у истраживањима, шта све може да се производи (комерцијализује), шта су „аутентичне људске потребе“, а шта су непотребне „вештачке“ потребе, шта лоше а шта добро утиче на човека и природу? Да ли можете да замислите да се у наредних неколико година појави толико православних верника и привредника из Србије и расејања који ће (као акционари и донатори), уз благослов и активно учешће Српске православне цркве, основати приватни Православни универзитет Свети Сава, пошто није реално да ће држава имати новца у наредним годинама, нити политичке воље? Србија нема ниједан велики универзитет (кредибилан у свету), на који би, на пример, масовно долазила деца из расејања да студирају (и да могу да се врате у своје државе, ако желе, са дипломама које су признате, али са одличним знањем српског језика, или да остану у Србији), посебно нема приватни универзитет који има високе научне страндарде, односно, одличне услове за стицање знања, и истовремено даје стипендије надареној деци, која немају новац, али испуњавају услове (а ти услови не би обухватали само „области које ПИСА мери“).

Стварати мир између вере и науке, речима Лешека Колаковског („Религија“), „не значи порицати или умањивати разлику између идеалног језика бихејвиориста или постојећег језика световног живота, с једне, и језика о Светом, с друге стране. Они служе различитим сврхама: први, у својим чисто ‘искуственим’ видовима погодан је за реаговање на нашу околину и поступање са њом, други – за њено схватање; као целина, језик о Светом, укључујући и његова средства за описивање људског света помоћу његових моралних и ‘интенционалних’ својстава, омогућује општење у области битно људских односа“. Без „језика о Светом“, тј. ако људи „гуше Духа“, нема борбе против греха, против гордости, а то спада у „области битно људских односа“. Опет речима Колаковског: „Хришћанство је отворено пркосило прометејској страни просветитељства и морало је неизбежно да буде критиковано због своје ‘антихуманистичке’ склоности… А искуствено гледајући далеко је од очигледног да хуманизам у својој антихришћанској верзији – тј. оној која подразумева да људска врста не затиче никаква мерила добра и зла, него их може обликовати по вољи – ствара људску заједницу која је боља, мање агресивна и мање пати. Изгледа да скорашња историја пре указује на то да су покушаји, у традиционално хришћанским друштвима, да се постигне потпуно ‘ослобођење’ од онога за шта су коренити хуманисти веровали да је човеково ропство под замишљеном Божјом тиранијом, имали да угрозе човечанство много горим ропством него што га је хришћанство икад изазивало“. Без неговања и „језика о Светом“, без вере која „у љубави дела“, у образовање ће сигурно бити уведен социјални дарвинизам, неће се развити правна свест, човек ће остати човеку вук. „Историјске свести нема без свести о злу“ (Жарко Видовић). А „да би победио зло око себе, прво мораш да победиш зло у самом себи“ (Св. Владика Николај).

Ништа нисмо урадили ако се направи технолошки скок у „атомску технику“, а останемо друштво са „прашумском етиком“ (Св. Јустин Ћелијски). Да би превазишао „прашумску етику“, и тако спречио злоупотребу „атомске технике“, човек мора да достигне „чисто расуђивање и неупрљану савест“. Ако нема увек пред собом свој грех, човек проналаске (иновације, технику, науку) не користи да би спасавао животе људи. Жељена елита је она која ће развијати науку и привреду, модернизовати Србију, тако што ће развијати православну културу. Део те нове елите би дошао са Православног универзитета Свети Сава. Такав универзитет би био добра основа. У пракси, да би сликовитије то објаснио, Србија би била држава чији грађани, не сви али већина свакако, разумеју смисао поста, држава у којој је дозвољена и у којој се производи само органска храна, а у којој су сви аутомобили на електрични погон, чија је наменска индустрија инсталирала „Теслин штит“ или нешто слично, јер је прва у свету ушла у „четврту индустријску револуцију“, док њени грађани, иако су информационо и технолошки веома писмени, врло мало времена проводе на виртуелним друштвеним мрежама, а таблоида и ријалитија нема, не зато што су забрањени, већ зато што нема читалаца и гледалаца, већину грађана то не интересује, па нису исплативи.

Дакле, није спорно да треба развијати логичко мишљење и користити и „постојећи језик световног живота“, који је „погодан за реаговање на нашу околину и поступање са њом“, светосавац треба да буде спретан и у „руковођењу света који се види под природним, створеним светлом“, тј. мора да буде одлучан у акцији попут западњака, односно, Светог Саве, или, како је још Св. Василије Велики учио, неће „образовање понижавати“, јер је „философија потребна“. Али, једно је пројектовати крило за авион, или део за компјутер, или зграду, или оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама или друштвом. То важи и за оне „мумије појмова“ којима су се „философи током хиљаду година служили“, и за оно Марксово и Контово упоређивање природних наука са хуманистичким, тј. да на „друштво треба применити исте методе и правила истраживања која се примењују на природу“.

Верујем да већина грађана Србије жели да Србија изгледа као Данска данас. Данска је донела одлуку да цела земља постане 100% органска, тј. да се производи и продаје, и самим тим конзумира, само органска, здрава храна. У обдаништима и основним школама деци ће служити само здраву, органску храну. Ко не би волео да је тако и у Србији? Замислите да сва деца у Србији уместо отпада из ЕУ који прерађују наши тајкуни, једу органску храну. Поред тога, Данска је донела одлуку да елиминише угљен-диоксид из производње електричне и топлотне енергије, уз прелазак на електричне аутомобиле. Ко не би волео да је тако и у Србији? Међутим, постоји и друга страна Данске, и у Данској је нешто труло. У Данској је усвојен закон којим се избеглицама трајно заплењују све драгоцености вредније од 1.300 евра, како би се платили трошкови њиховог боравка током тражења азила. Многи овај закон оправдано пореде с конфискацијом јеврејске имовине спроведеном у нацистичкој Немачкој, пре и током Другог светског рата. У Данској без проблема пролазе закони који су у интересу ЛГБТ популације, али и закони попут овог о заплени драгоцености од избеглица. Исто се дешава у осталим државама Европске уније. То је још један доказ да нацизам није само немачки проблем, већ „проблем целог Запада“, и да није проблем само деснице, већ и левице. Да ли желимо да Србија тако изгледа? Дакле, не желимо да у свему изгледамо као Данска (или било која друга држава Запада). Не желимо да Србија постане нацистичка држава у којој се користе само зелене технологије, зелени извори енергије, брзе пруге и брзи интернет. Не желимо да се сукоб између црвене и црне интернационале са Запада (или преко Истока) прелије у Србију, доста нам је више таквог „мајмунисања“ (Црњански). Део таквог „мајмунисања“ је и „рат“ између научника и верника. Мислим да говорим у име већине када пишем да грађани Србије желе да користе зелене и свемирске технологије, да имају брзе пруге и брзи интернет, али, да не желе да живе у фашистичкој или тоталитарној држави.

Стање ствари, 05.06.2016.

Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава


Излаз: Да се ја питам

5 јула, 2016

Представљамо вам нову рубрику ДА СЕ ЈА ПИТАМ: настала је као плод сарадње редакције српског Стања ствари и групе ИЗЛАЗ.

ИЗЛАЗ је неформална, непрофитна и надстраначка група искрено забринутих родољуба за опстанак (и напредак) Србије и српских земаља, а чланови су како из матице тако и из расејања. Можете им писати на izlaz@mail.ru.

Одељак ДА СЕ ЈА ПИТАМ замишљен је као простор на којем ће се огласити они који имају шта да кажу на поједине теме од виталног значаја за Србију и српски народ: услов је да се не нуди само анализа (да не кажемо „кукњава“) већ да се понуде решења. Такође, у обзир за објављивање долазиће само краћи текстови (најбоље сажети на једној Word страници). Своје прилоге шаљите на редакцијски мејл ststvari@gmail.com.

Пошто идеја која лежи у основи јесте да урадимо сами нешто за себе а не да чекамо друге – рубрику отварамо прилогом уредника Стања ствари на тему образовања и његове реформе.

 

Александар Лазић: Неколико теза о реформи образовања

Текуће стање ствари: Образовање је стално у некаквим реформама, а резултат би се могао свести да никад више промена и никад мање знања код ученика. Последња реформа – или последњи делови реформе – у виду увођења образовних стандарда забрињавајуће су спустили лествицу знања. Најкраће речено, уместо дазнају постало је довољно да учениципрепознају градиво: директна последица тога јесте/биће свеопште заглупљивање нације, школовање само „просте радне снаге“ и отварање простора да шефови и (нарочито) менаџери буду увезени из иностранства.

Тезе за излаз из оваквог стања:

  • Одмах престати са избацивањем градива и обећањима да „неће бити тешко“: политичари могу имати своје разлоге (улагивање родитељима/гласачима) али струка мора тражити да се ствари отежају а не даље олакшавају. Вреди се угледати на Русију, где се већ чују гласови да је „руска школа превише лака“. (Директна последица смањивања нивоа знања које се тражи јесте „убијање елите“.)
  • На завршним испитима на крају основне школе увести минималан праг знања (макар он био и један једини поен), а не да се „полаже“ и са нула бодова! Ако се задржи и трећи, комбиновани тест из пет предмета, онда би требало да сваки тест носи по 20 поена а да се из школе носи максималних 40 (као што је било онда када сам ја уписивао факултет). Додатно, треба уједначити тежину сва три теста – српски, математика, комбиновани – у овој ситуацији је несразмерно тежак тест из математике (читај: отежати остала два теста).
  • Већ од виших разреда основне школе (нпр. од шестог) увести селекцију по одељењима – основни, средњи и напредни ниво, са могућношћу „преласка“ у више нивое (или „пада“ у ниже). Тако би они који су „паметни а неће да уче“ већ у основној школи видели шта их чека ако наставе са таквом праксом.
  • Престати са причом о правима ученика без говора о њиховим обавезама. Упростити систем дисциплинског кажњавања ученика (без „суђења“, како је то сада).
  • Увести у основним и средњим школама „алумни“ – да они који су завршили ту школу а сада су успешни посведоче текућим ђацима да „има смисла“ учити.
  • Укинути углавном бесмислене семинаре за учитеље (зовимо тако све просветаре који не предају на факултету) и концентрисати се на заиста (!) стручно усавршавање, а за то онда обезбедити и новац.
  • Вратити школи и образовну функцију; за почетак предлажем да се једна година посвети теми ДА НИЈЕ ДОБРО ДА СЕ КРАДЕ. Да први час сваког дана почне том девизом. А ако се баш не зна како такву „лудост“ правдати у савременим временима, ево увек модерног цитата из псалма пророка и цара Давида: „Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба“ (Пс. 37,25). 
  • Вратити достојанство учитељима; с друге стране, и сами просветари морају да схвате да је време социјалистичких „белих медведа“ одавно за нама.
  • На крају, а заправо је прво: учитељи морају својим животом сведочити оно што предају – иначе ће све остати на причи која (скоро) никог неће занимати.

Аутор је (и) учитељ математике у основној школи

 

https://stanjestvari.com/

 


%d bloggers like this: