Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

На универзитетима, али и на свим нижим нивоима образовања, све се објашњава кроз атеистички, еволуционистички или монистичко-позитивистички поглед на свет. Наравно, постоји и опозиција. То се види и поводом обарања конкурса министарства просвете за нови циклус научноистраживачких пројеката, и захтева научника који се баве друштвеним наукама, да се поништи „Правилник о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживача“, јер се тим правилником, према речима научника из тог дела научне заједнице, „ниподаштавају хуманистичке науке, у првом реду оне које се баве националним истраживањима: историја, историја уметности, етнологија, археологија и музикологија и свесно умањује значај историјског и културног наслеђа Републике Србије, што неминовно води ка гашењу многих хуманистичких дисциплина“. Другим речима, када се о људским душама ради, не може физичар да зна исто што и психолог, а посебно богослов. Са друге стране, није мали број верника који у науци и уметности виде само демонску страну.

Имајући то у виду, да ли можете да замислите Православни универзитет Свети Сава, на којем, поред Богословског (Литургијског!) факултета, и факултета друштвених наука и уметности, постоје и факултети природних наука (названи по нашим великим научницима Тесли, Пупину, Миланковићу, Панчићу…), а да се оквиру факултета природних наука налазе институти за квантну физику, нанотехнологије, медицинска истраживања… На том универзитету би се у раду примењивали сви научни методи и стандарди (осим тамо где то није могуће: на Богословском факултету и факултетима уметности), а у моралу аскетски, а онда би заједно, богослови и научници, одређивали докле да се иде у истраживањима, шта све може да се производи (комерцијализује), шта су „аутентичне људске потребе“, а шта су непотребне „вештачке“ потребе, шта лоше а шта добро утиче на човека и природу? Да ли можете да замислите да се у наредних неколико година појави толико православних верника и привредника из Србије и расејања који ће (као акционари и донатори), уз благослов и активно учешће Српске православне цркве, основати приватни Православни универзитет Свети Сава, пошто није реално да ће држава имати новца у наредним годинама, нити политичке воље? Србија нема ниједан велики универзитет (кредибилан у свету), на који би, на пример, масовно долазила деца из расејања да студирају (и да могу да се врате у своје државе, ако желе, са дипломама које су признате, али са одличним знањем српског језика, или да остану у Србији), посебно нема приватни универзитет који има високе научне страндарде, односно, одличне услове за стицање знања, и истовремено даје стипендије надареној деци, која немају новац, али испуњавају услове (а ти услови не би обухватали само „области које ПИСА мери“).

Стварати мир између вере и науке, речима Лешека Колаковског („Религија“), „не значи порицати или умањивати разлику између идеалног језика бихејвиориста или постојећег језика световног живота, с једне, и језика о Светом, с друге стране. Они служе различитим сврхама: први, у својим чисто ‘искуственим’ видовима погодан је за реаговање на нашу околину и поступање са њом, други – за њено схватање; као целина, језик о Светом, укључујући и његова средства за описивање људског света помоћу његових моралних и ‘интенционалних’ својстава, омогућује општење у области битно људских односа“. Без „језика о Светом“, тј. ако људи „гуше Духа“, нема борбе против греха, против гордости, а то спада у „области битно људских односа“. Опет речима Колаковског: „Хришћанство је отворено пркосило прометејској страни просветитељства и морало је неизбежно да буде критиковано због своје ‘антихуманистичке’ склоности… А искуствено гледајући далеко је од очигледног да хуманизам у својој антихришћанској верзији – тј. оној која подразумева да људска врста не затиче никаква мерила добра и зла, него их може обликовати по вољи – ствара људску заједницу која је боља, мање агресивна и мање пати. Изгледа да скорашња историја пре указује на то да су покушаји, у традиционално хришћанским друштвима, да се постигне потпуно ‘ослобођење’ од онога за шта су коренити хуманисти веровали да је човеково ропство под замишљеном Божјом тиранијом, имали да угрозе човечанство много горим ропством него што га је хришћанство икад изазивало“. Без неговања и „језика о Светом“, без вере која „у љубави дела“, у образовање ће сигурно бити уведен социјални дарвинизам, неће се развити правна свест, човек ће остати човеку вук. „Историјске свести нема без свести о злу“ (Жарко Видовић). А „да би победио зло око себе, прво мораш да победиш зло у самом себи“ (Св. Владика Николај).

Ништа нисмо урадили ако се направи технолошки скок у „атомску технику“, а останемо друштво са „прашумском етиком“ (Св. Јустин Ћелијски). Да би превазишао „прашумску етику“, и тако спречио злоупотребу „атомске технике“, човек мора да достигне „чисто расуђивање и неупрљану савест“. Ако нема увек пред собом свој грех, човек проналаске (иновације, технику, науку) не користи да би спасавао животе људи. Жељена елита је она која ће развијати науку и привреду, модернизовати Србију, тако што ће развијати православну културу. Део те нове елите би дошао са Православног универзитета Свети Сава. Такав универзитет би био добра основа. У пракси, да би сликовитије то објаснио, Србија би била држава чији грађани, не сви али већина свакако, разумеју смисао поста, држава у којој је дозвољена и у којој се производи само органска храна, а у којој су сви аутомобили на електрични погон, чија је наменска индустрија инсталирала „Теслин штит“ или нешто слично, јер је прва у свету ушла у „четврту индустријску револуцију“, док њени грађани, иако су информационо и технолошки веома писмени, врло мало времена проводе на виртуелним друштвеним мрежама, а таблоида и ријалитија нема, не зато што су забрањени, већ зато што нема читалаца и гледалаца, већину грађана то не интересује, па нису исплативи.

Дакле, није спорно да треба развијати логичко мишљење и користити и „постојећи језик световног живота“, који је „погодан за реаговање на нашу околину и поступање са њом“, светосавац треба да буде спретан и у „руковођењу света који се види под природним, створеним светлом“, тј. мора да буде одлучан у акцији попут западњака, односно, Светог Саве, или, како је још Св. Василије Велики учио, неће „образовање понижавати“, јер је „философија потребна“. Али, једно је пројектовати крило за авион, или део за компјутер, или зграду, или оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама или друштвом. То важи и за оне „мумије појмова“ којима су се „философи током хиљаду година служили“, и за оно Марксово и Контово упоређивање природних наука са хуманистичким, тј. да на „друштво треба применити исте методе и правила истраживања која се примењују на природу“.

Верујем да већина грађана Србије жели да Србија изгледа као Данска данас. Данска је донела одлуку да цела земља постане 100% органска, тј. да се производи и продаје, и самим тим конзумира, само органска, здрава храна. У обдаништима и основним школама деци ће служити само здраву, органску храну. Ко не би волео да је тако и у Србији? Замислите да сва деца у Србији уместо отпада из ЕУ који прерађују наши тајкуни, једу органску храну. Поред тога, Данска је донела одлуку да елиминише угљен-диоксид из производње електричне и топлотне енергије, уз прелазак на електричне аутомобиле. Ко не би волео да је тако и у Србији? Међутим, постоји и друга страна Данске, и у Данској је нешто труло. У Данској је усвојен закон којим се избеглицама трајно заплењују све драгоцености вредније од 1.300 евра, како би се платили трошкови њиховог боравка током тражења азила. Многи овај закон оправдано пореде с конфискацијом јеврејске имовине спроведеном у нацистичкој Немачкој, пре и током Другог светског рата. У Данској без проблема пролазе закони који су у интересу ЛГБТ популације, али и закони попут овог о заплени драгоцености од избеглица. Исто се дешава у осталим државама Европске уније. То је још један доказ да нацизам није само немачки проблем, већ „проблем целог Запада“, и да није проблем само деснице, већ и левице. Да ли желимо да Србија тако изгледа? Дакле, не желимо да у свему изгледамо као Данска (или било која друга држава Запада). Не желимо да Србија постане нацистичка држава у којој се користе само зелене технологије, зелени извори енергије, брзе пруге и брзи интернет. Не желимо да се сукоб између црвене и црне интернационале са Запада (или преко Истока) прелије у Србију, доста нам је више таквог „мајмунисања“ (Црњански). Део таквог „мајмунисања“ је и „рат“ између научника и верника. Мислим да говорим у име већине када пишем да грађани Србије желе да користе зелене и свемирске технологије, да имају брзе пруге и брзи интернет, али, да не желе да живе у фашистичкој или тоталитарној држави.

Стање ствари, 05.06.2016.

Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава

Advertisements

4 Responses to Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава

  1. Varagić Nikola каже:

    Аскетски етос је одлика хришћанског живота у свим његовим појавним облицима

    Свети и Велики Сабор, осим конкретних тема о којима је одлучивао, указује, сажето, и на следећа онтолошка и актуелна савремена питања:

    7. Што се тиче теме односа хришћанске вере и позитивних наука, Православна Црква избегава туторство над научним истраживањем и не заузима став по сваком научном питању. Она благодари Богу што научницима даје благодатни дар да откривају непознате стране Божје творевине. Савремени развој позитивних наука и технологије доноси корените промене у нашем животу. Он нам пружа значајне услуге као што су олакшан свакодневни живот, суочавање са озбиљним болестима, лакша комуникација међу људима, истраживање свемира и тако даље. И поред свега тога, има и разноврсне негативне последице као што су манипулисање слободом, постепено губљење драгоцених традиција, упропашћивање природне околине и оспоравање моралних вредности.

    Научно знање, маколико се развијало најбржим могућим темпом, не покреће човекову вољу нити даје одговор на озбиљне етичке и егзистенцијалне проблеме, на трагање за смислом живота и света. Ови проблеми изискују духовни приступ, што Православна Црква и чини уз помоћ биоетике засноване на хришћанској етици и на светоотачком учењу. Напоредо са поштовањем слободе научног истраживања Православна Црква указује на опасности које се крију иза одређених научних достигнућа и наглашава човеково достојанство и његово божанско назначење.

    8. Очигледно је да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Она је укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећеност атмосфере штетним загађењима и промену климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу.

    Човек истовремено мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине.

    https://stanjestvari.com/2016/07/23/%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3-%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81/

  2. […] Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава […]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: