Никола Варагић: Борба за бољу Српску православну цркву

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Стање унутар Православне Цркве

 

Место и улога хришћанства у 21. веку иста је као и у сваком веку (тј. као у претходних 20 векова). Православна Црква не иде за временом, не прилагођава се времену, или, не влада се према овоме веку. Врлине су врлине у сваком веку, а „све свете врлине су свете догме“. Чињеница је да од настанка модерне Србије међу клирицима и верницима било оних који нису били одлучни у акцији попут Светог Саве[1], да „нису спретно руководили светом који се види под природним светлом“[2] и да нису имали довољно развијену правну свест, пошто нису довољно уважавали „промену као категорију живота“, па је било превише „бега у прошлост“, а то не решава проблеме које имамо „овде и сада“ („бег у прошлост“ не треба мешати са конзервативизмом, поштовањем традиције, провереним вредностима из наше прошлости). Због свега лошег што се налази(ло) у самој СПЦ, али и због историјских околности, Срби и даље траже узоре и одговоре у туђим идеологијама и религијама, а да велики број њих пре тога никада није ни упознао хришћанство или суштину православља. Уместо тога, читајући стране књиге и шта Западњаци говоре о хришћанству, о њиховој цркви, о нашој цркви – постали су непријатељи православља. Они су видели само лоше стране српске цркве (због неког лошег попа Саве нису познали свети лик Светог Саве) и неких верника и политичара (који „гетоизирају православље“, или „прилагођавају и уједначавају“ православље према другим религијама и идеологијама, кроз „мајмунисање иностраних покрета“, тако што су „искључиво слуге национализма“). Да ли због тога треба нападати СПЦ, желети њен нестанак? Никако, напротив. У Цркви увек постоји „нуклеус праведних“, Црква је остала „окамењена“, „стуб и утврђење истине“, или, савршени образац за образовање.

Део српског народа је под комунизмом „променио свест“. Део Срба је милом (а не уз претњу силом од стране комуниста) прихватио све што је доносио европски човек са својим атеистичким погледом на свет (уосталом, то је трајало од Доситеја, комунисти су само последица). СПЦ после 1990. године поново постаје слободна у свом раду. Тако је било и са осталим православним црквама у државама које су припадале комунистичком блоку. Стање унутар Православне Цркве је боље него пре неколико деценија, али сада опасност прети изнутра, а не од споља. Све је дубљи раскол унутар Православне Цркве, између цркава, унутар сваке помесне цркве. Унутар српске цркве раскол је све дубљи, међу клирицима руске цркве све је више оних који више не помињу свог патријарха током службе, у грчкој цркви расколи постоје деценијама… На Сабору на Криту нису биле присутне све цркве, нису усвојени предлози СПЦ, није решен спор са румунском црквом, и даље траје сукоб између руске и васељенске Патријаршије, нема сагласности ни да ли се сабор на Криту може назвати свеправославним Сабором. „Зилоти“ оптужују „екуменисте“ (називају их и „либералима“) да изазивају раскол тиме што учествују у екуменском дијалогу и у Светском савету цркава, а „екуменисти“ оптужују „зилоте“ да су они ти који изазивају раскол, јер су искључиви и заборављају шта је мисија Цркве. „Екуменисти“ се оптужују да нису „чврсти у вери“, а „зилоти“ да се према нехришћанима не понашају увек хришћански – кад истичу да су они једини правоверни хришћани.

Хришћани морају да указују на грех, не пристају да прилагоде небо земљи, Христа другим „оснивачима вере“ а Радосну Вест осталим верама – у име „толеранције“, „у интересу мира“ међу људима и народима, нити се „изговарају сентименталним и празним фразама“ о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о „дијалогу љубави“ који „тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим вековима мржње“, или „другим сличним лицемерним фразама“, јер је Господ учио: „изиђите из њихове средине и одвојите се, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери“. „Зилоти“ су делом у праву и није добро што је све више клирика унутар СПЦ којима смета сваки контакт са „артемијевцима“, а не смета им контакт са папистима, и што се прогоне хришћани попут бившег владике Артемија, док се награђују НАТО зликовци (политичари и генерали) који су бомбардовали Србију и војно окупирали Косово и Метохију, или српски политичари који продају народ и државу. Исто тако, није добро што зилоти не подносе владике СПЦ више него паписте. Хришћанин мора да се моли и за своје непријатеље, ако је уопште хришћанин.

Хришћанин мора истовремено „да посрами свет“, да се „забија као трн у тело света“, и да има милосрдно срце, да прашта „седамдесет и седам пута“, да воли и праведне и грешне. Са једне стране, не смемо бити „млаки“ у вери, ватра вере мора да гори и у том смислу нема „средњег пута“, нема прилагођавања времену. Са друге стране, хришћанин у животу иде „средњим путем“ у смислу умерености у својим жељама и ономе што ради, и уважава „промену као категорију живота“. Хришћанин увек и према свакоме мора да се понаша као хришћанин. Христос је разговарао са Самарјанком. Апостоли су ишли међу многобошце. Бити странац међу незнабожцима, и поштовати странца у својим редовима – то су природна кретања и стања за хришћане. Данас је око нас више нехришћана (и јеретика), него хришћана – (прави) хришћанин се мора понашати као мисионар. Патријарх московски и целе Русије Кирил због тога каже: „Чим кажете особи да је она јеретик, затварате било какву могућност дијалога са њом – она престаје да вас чује и постаје ваш непријатељ, јер она сама не верује да је јеретик и види ове речи као увреду“[3]. Човек рођен у 20. или 21. веку на Западу, ако није имао прилику да упозна православно учење – а скоро нико није и нема, треба да се зове јеретиком само ако добије ту прилику и онда одбаци, а не само зато што је тамо рођен. Ако не добије ту прилику, он је више незнабожац, тако треба на њега гледати. Они који не знају, њима се опрашта, или, са њима крећеш од почетка, као први хришћани, први мисионари, мораш да им објасниш зашто је Исус Христос Победник (Ника). Уосталом, велики број Срба, чак и у самој Србији, није имао прилике да упозна православно учење, а посебно они који живе цео живот у расејању, широм Запада.

У том смислу могу да се тумаче и изјаве двојице српских владика „екумениста“, који су омражени међу српским „зилотима“. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије је изјавио: „За поједине је екуменизам зло, издаја православног идентитета. За мене је насушна потреба за сведочењем, братољубивим дијалогом, као суштином Цркве. Христос је рекао: ‘Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме Ти послао.’ Често заборављамо да имамо више година јединства него раздељености. Надам се да ће овај нови миленијум водити јединству. Императив је јеванђеља да радимо на јединству, упркос свим препрекама, уздајући се увек у Божју помоћ и промисао Његову[4].“ Владика аустријско-швајцарски Андреј слично размишља: „После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације… Ја сам против теорија кад се каже – Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на ‘перфидан’ начин или преко ‘нејасних’ разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро. Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не[5].“

Нема сумње, на први поглед, у речима ових српских владика (посебно када Митрополит Порфирије признаје јеретика за свеца[6]) могу се наћи елементи наивности или лукавства о којима говоре Св. Владика Николај и Св. Јустин Ћелијски када упозоравају да не наседамо на приче о „духу времена“, о „духу екуменизма“ који влада у свету, о „дијалогу љубави“, и то је разлог зашто их данашњи „зилоти“ нападају, али, то не мора да значи да је до краја тако како „зилоти“ мисле да сигурно јесте. Да ли су сви који се оптужују да су „екуменисти“ заиста „екуменисти“, да ли су само „безазлени као голубови“, или су и „лукави као змије“ да би добили простор за рад са својим верницима који живе у непријатељским државама? То ће се ускоро показати. Да ли су сви они исти? Можда су „зилоти“ у праву, а можда и греше. Надам се да греше, за нашу цркву и наш народ би било добро да греше, тј. било би добро да није истина да су сви ти епископи заиста „екуменисти“, спремни на „прилагођавање и уједначавање“ (или да то раде зато што су уцењени), да је и руски Патријарх „екумениста“, а поред њих, српски и руски „зилоти“ оптужују и руског Владимира Путина[7] да је под контролом „екумениста“ и циониста, а Митрополита Волоколамског Илариона Алфејева[8] због компоновања класичне, западне музике.

Са друге стране, „екуменисти“ не могу тек тако да одбацују мишљења „зилота“, попут Митрополита пирејског Серафима, јер оно што они говоре није без основа: „Сурова и трагична реалност показује како је Екуменистички покрет, кроз искључиву одговорност јеретика и инославних са једне, и ‘православних’ екумениста са друге стране, бесплодан. Једино што је постигао то су конфузија и синкретизам. Јеретици и инославни се одликују недостатком искрености и покајања, остајући сатански у какодоксији (злослављу). Одиста, јерес папизма наставља да инсистира на светском примату моћи римског папе, ремећењу тајне Свете Тројице и негирању обожења човека кроз своје учење о створеним енергијама. И јерес протестантизма наставља да заговара иконоборство, негирање тајне Цркве и негирање тајне девице Богомајке… што ствара једну лажну антропологију као врхунац грехова, као и признавање хомосексуалних ‘бракова’, показују да на протестанте нимало нису утицали теолошки дијалози, нити су се јереси и инославна учења приближила православној вертикали, теологији и животу“[9].

Заиста, деценијама се води екуменски дијалог и постоји Светски савет цркава, а стање међу римокатолицима и протестантима није боље, док стање у православљу постаје све горе. Сада се води разговор између СПЦ и Ватикана поводом кардинала из доба НДХ, али, чак и ако се папа искрено противи канонизацији – а то је сасвим могуће, да је папа искрен – хрватски, италијански, аустријски и немачки лоби унутар Ватикана ће победити и тај кардинал ће бити канонизован. Ако заиста дође до канонизације усташе, који је следећи корак владика који су означени као „екуменисти“ у односима према Ватикану? Да ли ће тада признати да је екуменизам, речима Св. Јустина Ћелијског – „свејерес“?

Нико није савршен (без греха). Да би другог позвао на покајање (рекао му да има трун у оку) мораш да се ти први покајеш (извадиш брвно из свог ока). „Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада, и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање ни очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу, а Запад покајању“, писао је Св. Владика Николај. Раскол унутар Православне Цркве, како ствари стоје, и „екуменисте“ и „зилоте“ чини јеретицима, јер хришћанин зна да је он увек крив и увек има свој грех пред собом. То каже и Хорепископ старорашки и лознички Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске у егзилу Николај: „За све смо сами криви (Ми Срби)“[10]. Само, „артемијевци“ тврде да једино они нису нимало криви, да само они чине „нуклеус праведних“ Срба (док нам, са друге стране, монах Арсенија Јовановић, из манастира Острог, преноси своја искуства са црноречким братством, док је међу њима боравио), а да су сви остали у СПЦ јеретици, „новотарци“… То исто мисле за себе и „екуменисти“, и убеђени су да су „зилоти“ јеретици. Православац се моли за спас душе и бившег владике Артемија и Патријарха Иринеја, за спас душе и руског Патријарха и васељенског Патријарха, он жели да сви људи буду спасени, да се испуни последњи завет Христов.

Док се клирици свађају, народ гледа њихове возне паркове, избегава и једне и друге. Ниједан монах није запалио скупоцени аутомобил неког епископа СПЦ, попут оца Анатолија који је у филму „Острво“ запалио чизме свог игумана, али важније од тога – можда ниједан епископ не би схватио оно што је игуман схватио (да је пао у грех, да се везао за материјалне ствари, за свет, па се игуман захвалио оцу Анатолију зато што му је на то указао), већ би епископи казнили монаха који би тако нешто урадио, било би им жао аутомобила. Око таквих епископа, или свештеника, или игумана, нема саборности, неће се окупљати „верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради“.

Да ли су, онда, прави православци и светосавци они који не долазе на Литургију ни код једних ни код других, попут монахиње која је престала да се причешћује када је злоба ушла у манастир, када су се сестре стално свађале, а редовно причешћивале? „Због тога што су се неке сестре недостојно причешћивале, она се уздржавала од причешћа на дуго време, из страха Божјег и из љубави према оним сестрама, да им причешће не би било ‘огањ сагоревајући’. Колика љубав!“, писао је Св. Владика Николај[11].

Оно што „зилоти“ и „екуменисти“ сада раде супротно је од онога што нам је Свети Сава оставио преко Карејског и Хиландарског типика (устава): „Ако ко каже: Ја љубим Бога, а брата свога мрзи, лажа је. Јер који не љуби брата свога кога види, Бога, кога није видео, како може љубити? И ову заповест имамо од њега, да који љуби Бога, да љуби и брата свога… Исповедајте се не окривљујући један другог када упаднете у неку малу срџбу или у друге какве распре, а себе приказујући без кривице и још тражећи осуду… Да се онај који се не исповеда не причешћује док не дође к себи… требало би таквог и из манастира избацити… али пошто се не зна шта ће бити и пошто има наде да ће се некада освестити, одустадосмо од такве одлуке… И каква му је корист од неисповедања?… Јер рече Лествичник: ‘Ране које се откривају, не иду на горе’… Јер није могуће никако да ви као људи никада не помишљате нешто зло… И нека се не унесе ова зла и проклета реч: ‘моје’ и ‘твоје’, ‘веће’ или ‘мање’, мислити да је бољи онај који је донео од оног који није донео“ (Свети Сава, Карејски иХиландарски типик, 6707. године или 1199. године после Христа).

Не треба стварати нову цркву, треба се борити за бољу Српску православну цркву. Да би се борио за бољу цркву, или за боље друштво и државу, или свет, мораш да поставиш божанско савршенство „као циљ живота“. Мораш да преузмеш одговорност за спас своје душе, али свестан да спасења нема без заједнице, да обожења нема ван Цркве и да твоја делатност мора да буде увек личносаборна. „Саборност је решење – верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради, они могу нешто да направе. Ако од њих не крене ништа, стање је стварно драматично“ (Ђакон Ненад Илић)[12]. Стање у СПЦ, у српском народу је драматично, јер смо на раскрсници или прекретници. Жарко Видовић је истицао да „српску нацију може да обнови само парохијска заједница и да је будућност српске нације сабор оваквих заједница. ‘Није могуће спасити свет (цивилизацију) од ‘правца’ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви!“’[13]. Да ли је и немогуће?

 

________________

 

[1]  „Св. Сава је био склон дубокој медитацији као оријенталац, а одлучан у акцији као западњак“ – Св. Владика Николај.

[2]  „Можда баш због свега тога неки други, којима таворска светлост не значи колико нама, задовољни оним што виде под природним, створеним светлом, спретније руководе светом од нас… Али не можемо све време остати на литургијском Тавору. Христос нам није рекао да ту саградимо сенице и останемо док нас не покупи на крају историје, него нас је преко апостола повео назад у свет. Да га спасавамо, спасавајући тако и себе. Ако то не радимо – ко смо заправо ми?“ – Ђакон Ненад Илић:  „Преображење Господње и преображење наше“, Стање ствари, 19.08.2015.https://stanjestvari.com/2015/08/19/%d1%92%d0%b

[3]  „Саопштења РПЦ: Хавана и Крит“, Стање ствари, 17.04.2016.https://stanjestvari.com/2016/04/17/%D0%BF%

[4] Митрополит загребачко-љубљански Порфирије:  „Екуменизам је насушна потреба за братољубивим дијалогом“, Српски тједник Новости, 28. 10. 2014; https://stanjestvari.com/2014/10/30/

[5] Владика Андреј (Ћилерџић):  „Морамо да имамо обзира према Католичкој цркви“, РТС, 2. 11. 2014;https://stanjestvari.com/2014/11/03/%D0%B

[6] Митрополит Порфирије је био присутан на дочеку тела Леополда Мандића испред Загребачке катедрале, а био је и на вечерњој молитви која је уследила након тога, током које га је надбискуп загребачки кардинал Јосип Бозанић посебно поздравио. У разговору који је водио новинар Дарко Павичић митрополит Порфирије је проговорио о  „посебном духовном озрачју „ које је долазак земних остатака Леополда Мандића створило у Загребу.  „Јер сваки просвећени и крепостан човјек светац је без обзира којој Цркви припада“, закључио је он у разговору за Вечерњи лист.

[7] Иван Максимовић:  „Гнев, страст и православље Драгослава Бокана“, КМ новине, 18.04.2016. www.kmnovine.com/2016/04/bokan.html

[8] Православље живот вечни: Јеванђеље по Баху или О премијери филма митрополита Илариона (Алфејева), Стање ствари, 22.04.2016.https://stanjestvari.com/2016/04/22/%d0%bf%d1%8

[9] Митрополит пирејски Серафим:  „Шта је потребно да би Свеправославни Сабор уопште био православан“, Стање ствари, 26.04.2016.https://stanjestvari.com/2016/04/26/%D0%BF%D

[10] Владимир Јанковић: „Писмо и разгледница од црноречког игумана Николаја из 1997“, Стање ствари, 22. 08.2016.  https://stanjestvari.com/2015/08/22/%D0%B2

[11] Владика Николај Велимировић:  „Цветник“ ( „Мудра игуманија љубостињска“), Евро, Београд, 2001.

[12] Ђакон Ненад Илић:  „Постали смо грозни лицемери“, Време, бр. 1302, 17. 12. 2015. (Стање ствари, http://wp.me/p3RqN8-6LU)

[13] Богдан Златић:  „Жарко Видовић – човек 25. часа“, Стање ствари, http://wp.me/p3RqN8-44G

—————

Извор:

Никола Варагић: Борба за бољу Српску православну цркву

Стање ствари, 11.08.2016.

https://stanjestvari.com/2016/08/11/varagic-stanje-unutar-pravoslavne-crkve/

Advertisements

9 Responses to Никола Варагић: Борба за бољу Српску православну цркву

  1. Varagić Nikola каже:

    Стефан Каргановић: Једнострано екуменистичко становиште на трибини о „Великом расколу“

    У четвртак 25. августа, у парохијском дому цркве Светога Саве у Београду, одржана је трибина на тему „Велики раскол: јуче и данас“, уз учешће др Владимира Цветковића, независног истраживача из Гетингена, и др Драгољуба Марјановића, доцента на катедри за византологију Философског факултета. Судећи по томе што је сала била пуна, за питања на која се трибина односила влада велико интересовање. Модератор је био један од свештеника Светосавског храма. Трибина је одржана у организацији Храма Св. Саве на Врачару и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке.

    Предмет излагања учесника – узроци и последице поделе у хришћанском свету која је настала при крају првог миленијума, такође познате и као „велики раскол“ – несумњиво је од огромног значаја у историји Православне цркве. У светлу савремених напора да се последице тог раскола изгладе, пре свега учешћем многих помесних православних цркава и истакнутих појединаца који себе идентификују са православљем у екуменским дијалозима са представницима других верских заједница, сваки покушај бацања светла на прву велику поделу у хришћанском свету, која већ хиљаду година траје, добродошао је.

    Учесници на трибини, мада очигледно наклоњени разматрању ове проблематике са званичног црквеног становишта, наступили су у првом реду као професионални историчари. Без да то нужно умањује резултате њихових покушаја да допринесу бољем сагледавању предметних питања, њиховим разматрањима на једну превасходно црквену тему то је ипак дало извесну ноту једностраности. То се најбоље видело у поприлично редукционистичком објашњењу главног узрока раскола између хришћанског Истока и Запада, који су они свели поглавито на секуларно објашњење борбе за превласт. У излагању оба учесника, доминирало је поимање раскола као чисто административног феномена, у смислу истицања превласти и одбијања једних структура да се потчине другим. На основу стандардне анализе текстова, каква би била својствена професионалном историчару, то би се могло и прихватити као једно од могућих објашњења за раскол, или у сваком случају, полазећи од пале људске природе, као значајна компонента укупне слике о узроцима тог догађаја.

    Излагачи су, међутим, пропустили да се систематски позабаве догматском позадином раскола, што је у великој мери допринело утиску једностраности трибине. Питање западног додавања Символу вере уметака који нису предвиђени у формулацији Никејског сабора дотакнуто је овлаш и површно, углавном у функцији релативизовања значаја те интервенције – која не само да задире у срж садржаја исповедања заједничке вере, већ је била учињена и на једностран и несаборски начин. Додаци који су уследили током наредних столећа и који су кулминисали проглашавањем догмата о непогрешивости Римског папе нису били узети у обзир као елементи који указују на историјско продубљавање „великог раскола“. Уместо тога, наглашавана је релативно једноставнија административна, науштрб неупоредиво сложеније и дубље догматске компоненте поделе. Веома важна тема оцене психолошких последица узајамног удаљавања у вери и црквеној пракси, које је текло током вишевековног узајамног отуђења, још једно је важно питање којем у склопу ове трибине такође није била удељена дужна пажња.

    Подједнако занимљива – ако не и занимљивија од излагања учесника – била су питања и коментари из публике. Мада се из многих реакција осећала јака нота острашћености, важно је истаћи да је преовлађивао критички став слушалаца. У сали је била осетна перцепција да су излагачи исувише настојали да поједноставе спорна питања око којих је „Велики раскол“ настао и још увек траје, да би на такав начин ефикасније промовисали своју екуменску визију о његовом превазилажењу. Публика, најблаже речено, није имала разумевање за такву визију и критичка питања упућена излагачима то су јасно стављала на знање.

    Чини се да је организатор направио велики пропуст тиме што је као учеснике на овој трибини ангажовао два научника са суштински подударним гледиштима на тему скупа. Било би далеко занимљивије, а и интелектуално поштеније, да се организатор постарао да обезбеди учешће научних радника са различитим становиштима. Пошто је тема контроверзна и довољно је компетентних посматрача који заступају разне тачке гледишта, начело различитости могло је лако бити испоштовано. На тај начин трибина би била много успешнија и интелектуално изазовнија.

    Овако, уколико је замисао организатора била да трибину о „великом расколу“ искористи за промовисање једностраног екуменистичког становишта, тај план се у четвртак увече срушио као оловни балон.

    ———————————————————————–

    Срђан М. Крунић

    26. август 2016.

    Господин Стефан Каргановић и Стање ствари, јавност свеколиког Србства задужују не само насуштним, више него ангажованим текстовима поводом актуелних друштених процеса у којима се налазимо, већ и културом повратне информације, које је овај приказ плод.

    Како сам и сам био учесник приказане трибине, сем захвалности госн. Каргановићу за овај веран и одмерен осврт, узећу слободу за још по који коментар.

    Модератор је био отац Далибор Стојадиновић. Трибини је присуствовао и фра Илија Аланџак, жупник и декан београдског деканата Београдске надбискупије, са још једним католичким свештеником коме сам на жалост заборавио име. Лично сам им изразио своју задовољство што су се нашли ту. Надао сам се професионалним и душекорисним предавањима којим би се православни утврдили у Православљу као Цркви, а католици надахнули да преиспитају где све греше. Али авај, и нас и њих дочекала је што прикривена, што отворена екуменистичка пропаганда и фразеологија. дакле што но народ каже – дупло голо.

    Да ће кола обрнути низастрану дало се наслутити већ при уласку оца Далибора и цењених предавача. Они су „снимали“ и „мерили“ присутне како још нисам видео, и по мени осећали се као неки кривци. Увод модератора је само то потврдио. Часни отац је, чини ми се, себе без икакве потребе оптеретио изпоштовавањем екуменистичке коректности. Да ли због присуства слушалаца друге вере?

    Ако Бог да, вратићу се касније на излагања детаљније. Сада толико, да господин Марјановић није чак ни своју основну идеју о „великом расколу“ као процесу дугог трајања, што је тачно, да је није испоштовао ни у скици камоли чињеници. Толико се занео жељом да нам открије да смо са Римом били у интеркомунији и кад су у њему као православном вршљале јереси. Па што онда не би били у интеркомунији сада, ваљда је хтео да нам сине. Ако грешим грех на моју душу – али не грешим!

    За господина Цветковића ћу отворено рећи да основано сумњам да је злонамеран, да је лукав, манипулатор. Нпр. своја обраћања скупу је завршио са „случајним“ откривањем да је он видео 8 потписа српских архијереја на документу бр.6. Када је питао српског патријарха зашто других 17 архијереја, чланова делегације СПЦ на Критском сабору, није потписало, каже да је добио одговор да су владике имали преча посла, паковали су се за пут ако сам добро запамтио. Велики независни научни истраживач са белелосветским стипендијама, са белосветских катедри, родом из Ниша, је тако научно утврдио да нема дубоких разлога, да нема проблема вере због којих сви потписи нису легли на папир бр.6. Притом је научно анализирао да су тамо потписи Григорија херцеговачког, Максима калифорнијског, Андреја бечког, упс опростите Андреја не из него у Бечу, без Малте, дакле све владика који се налазе на мултиконфесионалном терену, где православци нису у већини. Други су не знамо шта – етнофилетисти, без филинга за „стваралачки дијалог“, како то воли да нагласи модератор? Штета што се ово „научно откриће“ руши са набрајањем владика који нису потисали, и територија на којима служе.
    Господину Цветковићу сам у свом обраћању на трибини признао да сам после његовог предавања постао екумениста свим срцем и свом душом, и сходно том екуменистичком духу који ме је обузео позвао оца Далибора да у име свих нас, ту православних, позове присутне католичке свештенике да се крсте у Православљу, заједници обожења – да тако на најлепши и најбржи начин решимо проблеме Велике шизме.

    P.S. Надам се да су малобројни припадници Савеза православних екумениста Србије нашли начина да утеше уцвељене предаваче и госте из Католичке цркве. Севап им било.

    https://stanjestvari.com/2016/08/26/karganovic-tribina-o-velikom-raskolu/

  2. Varagić Nikola каже:

    Драгољуб Марјановић: Одговор Каргановићу и Крунићу или Неозбиљно тумачење историје

    Реаговање на текст Стефана Каргановића Једнострано екуменистичко становиште на трибини о „Великом расколу“ и пратећи коментар Срђана М. Крунића

    Када Срђан М. Крунић већ помиње „културу повратне информације“ – дозволите да изнесем пар контра аргумената на Каргановићев осврт и на Крунићево виђење трибине, односно мојег излагања.

    Када наш народ каже „у страху су велике очи“ не каже то за џабе. Поједини присутни на трибини, а међу њима и г. Каргановић и г. Крунић, су то потврдили. Г. Каргановић је случајно или не, неке моменте из мојег излагања заборавио да помене, а друге је релативизовао и променио им смисао. Г. Крунић се пак бави накнадним тумачењем мојих изјава и „скривеним порукама“, односно оценама шта сам ја заиста желео да поручим слушаоцима, сматрајући их ваљда недотупавим и глупавим те да ћу их лако све заједно обратити у екуменизам. Ко зна, са таквим параноичним слушањем и тумачењем мојих речи, г. Крунић би могао да оде и даље па да устврди да су двојица римокатоличких свећеника доведена на трибину циљано, у случају мог успешног унијаћења публике да их одмах јелте и покрсте и приме њихово исповедање папског примата и филиокве као врховних догми васколиког хришћанства.

    У сваком случају, осврт г. Каргановића је све само не истинит. Он каже да сам се само овлаш и површно осврнуо на догматске основе раскола. Ја не знам која је то мера која мора бити испоштована по Каргановићу, али добро знам шта сам том приликом говорио. Јасно сам рекао да су филиокве и папски примат били одбацивани као јерес и неисправна еклисиологија од источних патријаршија и светих отаца од 4. односно 7. века када се појављују у учењу Римске цркве. А изнео сам и свој став по тим питањима, односно, подржао сам однос светих отаца према тим новачењима Римске цркве.

    Каргановић чак износи и „поуку“ да је интерполација филиокве у Символ вере „била учињена и на једностран и несаборски начин“ као да ја то нисам рекао, а јесам. Можда г. Каргановић није био довољно концентрисан па му је тај део мојег излагања промакао. Опет кажем, у страху су велике очи, па се види оно чега реално нема, а слух тада изгледа атрофира па се предавач у моментима слабо чује. Но, на радију Слово Љубве су у емисији Збор зборила господа Хришћанска пренели управо тај део мојег предавања тако да сви па и г. Каргановић могу да се подсете. Дакле, догматске основе раскола сам поменуо, и објаснио укратко зашто су оне биле проблематичне за источне патријаршије и оце. Извињавам се г. Каргановићу што нисам испунио меру његових очекивања па говорио само о томе и што сам својих 20 минута за говоранцију желео да искористим за још нешто. И то што сам после говорио, неким чудом г. Каргановић не помиње у својем осврту, ни Савино писмо папи Хонорију Трећем, ни начин како он и брат му Стефан Првовенчани обојица помињу Немањино латинско крштење па потом миропомазање, чиме су показали да се нису плашили Латина док су сами били чврсти у православљу, него да су са њима комуницирали као нормални и озбиљни људи и хришћани, при том не издајући своје православље. Поента тог дела мојег излагања је била да покажем да Велики раскол из 1054. није свугде на исти начин доживљаван, па чак ни после два века од његовог избијања, па чак ни после латинске похаре Цариграда 1204. године. Догматске разлике на којима толико Каргановић инсистира, филиокве и папски примат, постојале су и у време св. Јована Дамаскина, Теодора Студита, Фотија Великог и стотине других светих отаца па Велики раскол није избио тада, него 1054. године у осетљивом политичком тренутку на релацији Рим – Византија. Жао ми је што су Крунић и Каргановић разочарани таквим стањем ствари у 11. веку и актерима раскола, односно што раскол није био последица њиховог ревновања за догмате и православну еклисиологију, него политичких односа и борбе за надмоћ. Једном Св. Теодору Студиту и Св. Фотију нису сметали филиокве и папски примат да буду једна Црква са латинима, иако су обе догме критиковали и називали јересју, а Крунић и Каргановић су изгледа већи од Студита и Фотија. Узгред, буди речено, Теодор Студит је у својим писмима папама Лаву Трећем и Пасхалију ове називао врховним епископима читаве Цркве који једини имају власт да дефинишу православно учење и да га намећу осталим Црквама, дакле и он сам је у неким моментима застрањивао у погрешну еклисиологију. Зато су му ти списи касније и анатемисали у Синодику православља 843. године. Ипак данас га најрадије цитирају разни псевдоревнитељи и расколници.

    За Каргановића питања публике су била занимљивија од самог предавања. То више говори о његовом познавању историје. Један критичар ми је замерио што не поменух како је Свети Сава позвао на Атос римокатолике и позвао их да приме православље па их анатемисао када су ови то одбили. Међутим, када сам дотичног момка замолио да каже из којег извора црпе тај феноменални податак он није желео. Ја сам му пак рекао да тога нема ни код Доментијана ни код Теодосија, оба сам прочитао пажљиво више пута. Ни Крунић ни Каргановић ме ту нису оспорили, а нису ни могли јер тог момента у Савином житију заиста нема. Али ипак је по њима публика била православна, док сам ја крипто екумениста.

    По питању Немањиног латинског крштења па миропомазања у Православној цркви јавио се један момак са тврдњом да се римокатолици морају крштавати сасвим поново, па је тиме испало да ни Немањино присаједињење Православној цркви није било валидно јер није био докрштен. Немам ништа против критике и супротних мишљења, али очигледно, нису сви позвани да критикују, јер да би се нешто критиковало, мора се познавати материја, а ова двојица то очигледно нису знали, па су на крају довели у питање Немањино крштење и Савину ревност за православље и тако стали насупрот оних које наводно бране.

    Г. Крунић каже да се надао професионалном и душекорисном предавању, и разочарао се. Жао ми је што нисам испунио меру његових очекивања, осим тога, испоставља се да сам докторирао на историји Византије и средњег века а да нисам ништа специјално научио тако да и један лаик у том смислу може да ме превазиђе. Ове недеље сам имао два излагања на светском конгресу Византолога који се одржава у Београду, као и мој колега и саговорник Владимир Цветковић, али г. Крунића и г. Каргановића не видех тамо, а било је више сесија посвећених односима Византије и Запада, јересима и расколу.

    Истине ради треба поменути и то да су критичари мојег излагања били једна бучна и прилично агресивна мањина, док је већина задржала пристојан и културан манир, ако су имали и неко питање или реч слагања, нису се могли чути нити доћи до изражаја од наших ревносних критичара. По којима сада испада да је трибина била екуменистичка и да су посетиоци сви махом устали у одбрану православља. Ако је њима тако лакше да превазиђу осећај пораза у дискусији након сучељавања историјских аргумената с моје стране и њихових неозбиљних тумачења историје, онда нека им.

    Др Драгољуб Марјановић је доцент на катедри за византологију Философског факултета и учесник трибине „Велики раскол: јуче и данас“

    https://stanjestvari.com/2016/08/27/marjanovic-karganovicu-i-krunicu/

    • Varagić Nikola каже:

      Стефан Каргановић: Одговор Д. Марјановићу или Чему јед према онима који нису за екуменизам

      Одговор на текст Драгољуба Марјановића „Одговор Каргановићу и Крунићу или Неозбиљно тумачење историје“, Стање ствари, 27. 8. 2016.

      Схватам разочараност г. Марјановића у вези за начином како је пре неки дан протекла трибина о „Великом расколу.“ Делим ту разочараност, али вероватно не из потпуно истих разлога. Међутим, г. Марјановић греши што своје емоције искаљује на мени.

      Поред тога, он чини још једну грешку. Из неразумљивих разлога, у пакету реплицира мени и једној другој особи, г. Срђану Крунићу. Господин Крунић и ја се познајемо, али он и ја никада нисмо водили разговор на теолошке теме и на трибини о „Великом расколу“ нашли смо се случајно. Он има своје ставове и тумачења, ја имам моје. Он је на трибини постављао питања излагачима, ја нисам. Ја сам своје утиске са трибине пренео у тексту „ Једнострано екуменистичко становиште на трибини о Великом расколу“, објављеном на овом порталу.

      Господин Марјановић би коректније поступио да је сваком коментатору одговорио понаособ, по оним тачкама за које сматра да су спорне, уместо што реплицира колективно. Нисам сигуран да би коришћењем сличне методологије, у односу на колеге са чијим гледиштима се не слаже, г. Марјановић успео да објави текст у неком озбиљнијем научном часопису. Он можда сматра да на „Стању ствари“ стандарди нису толико ригорозни, али као научни радник г. Марјановић ипак има опцију да покаже поштовање и према овом порталу придржавајући се вишег стандарда понашања што би, у сваком случају, требало да буде рутински и природно неком ко се бави научним радом.

      Ово је важно не само из формалних већ и из суштинских разлога. Немам утисак да г. Марјановић реагује на ставове које сам стварно изнео у свом осврту, него пре на неке друге, које он учитава. Мој текст је умерен и избалансиран и ако се назиру неке критике (а чак и да је тако, је ли то проблем у једном слободном и отвореном друштву?) оне су дискретне и више алузивне него изричите. Као контраст томе, реплика г. Марјановића је по тону врло острашћена и местимично готово грчевита. Узрочнопоследична веза између ставова које сам ја изнео, или који би се могли разумно извести из мог текста, и реакције г. Марјановића је нејасна, осим ако бисмо пошли од хипотезе да је свака разлика у мишљењу, у односу на његове ставове и тумачења – начелно неприхватљива.

      Присталице традиционалног поимања теолошких питања која се налазе у средишту дебате на тему екуменизма имају бар ту привилегију да одређене ставове могу изричито да означе као „погрешне“ (из каквих год разлога) и што, следствено томе, могу да их категорички одбаце. Када то чине, они поступају доследно и не повређују начела којима се јавно руководе, свиђали се ти постулати некоме или не. Међутим, присталице екуменистичког становишта лишени су такве могућности као конзистентног става. Уколико им је стало до тога да остану доследни, они су принуђени да и традиционалистичко становиште третирају подједнако благонаклоно као што третирају „сестринске цркве“ најразноврснијих провенијенција и теолошких садржаја. Заправо, анти-екуменисти са њиховог становишта и јесу само једна „сестринска црква“ више и зато треба да буду третирани са њихове стране са истом врстом дијалошке ревности као и све остале деноминације.

      У пракси, наравно, то уопште није тако. Љубазност и „хришћанско прихватање различитости“ код присталица екуменистичког становишта резервисани су за иноверне и испољавају се искључиво према њима. За све који су опредељени за традиционалистичко исповедање Православља, резервисани су јед, надменост и неретко прогон, као што смо се у овој земљи осведочили задњих неколико година.

      Надам се да ће се г. Марјановић сложити са мном бар у томе да је ово једна фрапантна појава, недостојна сваког ко држи, у најмању руку, до интелектуалног поштења.

      https://stanjestvari.com/2016/08/30/karganovic-odgovor-d-marjanovicu/

      Трибина „Велики раскол: јуче и данас“ (аудио)

      https://stanjestvari.com/2016/08/30/veliki-raskol-audio/

      • Varagić Nikola каже:

        Драгољуб Марјановић: Други одговор Каргановићу или Мантра о прогону антиекумениста

        Поводом текста Стефана Каргановића „Одговор Д. Марјановићу или Чему јед према онима који нису за екуменизам“, Стање ствари, 30. 8. 2016.

        Мислим да г. Каргановић вештачки уводи поларизацију „екуменисти vs антиекуменисти“ у оба своја текста посвећена трибини о Великом расколу. Такође, желео бих да укажем на чињеницу да се г. Каргановић у овом свом одговору суштински није осврнуо ни на један аргумент који сам изнео како у току предавања на самој трибини тако и у реаговању на његов осврт. Дакле, чињенице које сам навео и даље стоје неоспорене, али се зато упорно инсистира, рекао бих, на мантри „прогона антиекумениста“. Зато је овај последњи одговор г. Каргановића управо и написан у таквом једном општем маниру, поново се не дотичући конкретних проблема у вези трибине, мојих поставки и историјских чињеница које су тада изнете, од којих је неке, понављам, г. Каргановић, случајно или не, просто изоставио из свог првог осврта на трибину, тиме заиста битно искривљујући приказ трибине и правећи своју сопствену слику теме и предавача, управо у контексту наводне промоције екуменизма. Г. Каргановић се сада бави маниром мојег писања, емоцијом, што је све небитно у расправи о тако значајној теми као што је Велики раскол. То на крају крајева показује да он и нема чврстих аргумената за своју хипотезу о мом наводном екуменистичком приступу тумачењу Великог раскола, јер да их има, не би се бавио питањем да ли сам разочаран или не самом трибином него би директно изнео чињенице које би ме разобличиле као екуменисту.

        Господин Каргановић ми је пришао после трибине и поставио хипотетичко питање шта бих ја учинио оног тренутка када се дијалог са Римокатоличком црквом заврши, постигне се договор између православних и римокатолика, и шта би по мени тада требало даље радити. Овим је ваљда хтео да ме истера на чистац као некаквог крипто паписту, очекујући да ће мој одговор ваљда ићи у том правцу пуног сједињења са Римском црквом као некада на сабору у Лиону 1274. Пошто се у његовом осврту на трибину и моје излагање износе утисци, ја ћу себи дати за право да овде изнесем свој утисак таквог сусрета с њим. Наиме, пошто се он том приликом није представио, а будући да је био прилично упоран у наметању такве врсте дијалога, прва помисао ми је била да се ради о каквом римокатоличком свештенику – познато је да се они крећу у јавности и без обележја својег свештеничког чина. Да се г. Каргановић на почетку представио, можда бих га и удостојио свог одговора у другачијем маниру. Овако, нисам имао жељу да разговарам са особом која је очигледно притворно пришла и постављала хипотетичка питања о томе ‘шта би било кад би било’ оног лепог дана када Рим и православни постигну некакав договор. При том он није рекао какав договор, и шта би он подразумевао за православне а шта за Римокатоличку цркву. Очигледно је у томе и била његова ‘цака’, односно жеља да ме разобличи као наводног латинофила, па би то откриће ваљда било шлаг на торти његовог критичког осврта на трибину. Будући да се није представио и да сам осетио извесну дозу притворности у његовом питању, кратко сам му одговорио да би такав евентуални договор и сједињење цркава требало да се одвија искључиво на основу хришћанског наслеђа првог миленијума, односно када је Римска црква била у заједници са црквама Истока, и када су оци цркве попут Фотија Великог решавали спорна питања са Римом знајући да је најлакше одвојити се, направити раскол, далеко лакше него покушати да се православно учење уобличи међу западним хришћанима унутар саме Цркве. Толико о томе.

        Наравно да нисам разочаран трибином. Сматрам да су овакве теме врло важне и потребне за анализу и јавну дискусију, не само на нивоу високе црквене јерархије, него и на нивоу лаиката који очигледно тек треба да упозна правилан приступ у тумачењу историјских процеса одакле ће несумњиво уравнотежити и своју црквеност и учврстити своју веру, а страх и параноју од „другога“ и његове различитости свести на трезвено расуђивање о супротностима које нас православне и римокатолике раздвајају. Обзиром на све то, изузетно сам задовољан трибином, па чак и питањима дела публике, која су управо показала да данас као Црква имамо велики проблем у томе што велика већина верника, који несумњиво имају ревност према исповедању своје вере, исту не разумеју у њеној основи, док историју схватају као средство у одбрани вере и неуко или пак субјективно је искривљујући тако заправо манипулишу истинама и полуистинама у служби оправдања својих квази теолошких поставки. У том смислу упућујем на коментар извесног ‘Србољуба’ у оквиру мог првог одговора Каргановићу. Управо стога сматрам да је трибина била изузетно успешна, не ради промовисања екуменизма, чега није ни било те вечери у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару, то учитава г. Каргановић али не даје и реалне аргументе за такво тумачење, него баш због тога што је усталасала духове, од којих ће се неки, уколико имају дара ка уравнотеженом промишљању, упутити у здравом правцу разумевања историјских процеса и проблема као што је Велики раскол.

        https://stanjestvari.com/2016/09/01/marjanovic-drugi-odgovor-karganovicu/

      • Varagić Nikola каже:

        Стефан Каргановић: Д. Марјановићу – трећа и завршна рунда

        Поводом текста Драгољуба Марјановића „Други одговор Каргановићу или Мантра о прогону антиекумениста“, Стање ствари, 1. 9. 2016.

        Господин Марјановић је љубазно прокоментарисао мој последњи осврт на контроверзу која се распламсала поводом трибине о „Великом расколу.“ Редакција „Стања ствари“ је исправно поступила што је на сајт поставила аудио запис трибине тако да сви који нису били присутни могу да преслушају и формирају сопствено мишљење. Мислим да је то најцелисходнији приступ, уз поштовање права свих заинтересованих читалаца да сами расуђују о овим важним питањима. Остаје само жал што Радио „Слово љубве“ није проценио да је и дискусија након излагања предавача достојна јавног публиковања.

        Ја нисам имао никаквих специфичних опаски везано за излагање г. Марјановића, већ сам у свом првобитном приказу покушао да представим ток и атмосферу трибине у целини. Зато и није било потребно да са њиме посебно полемишем по свакој тачки његовог излагања. Као неко са стране, један од најдубљих утисака који сам понео са трибине била је готово опипљива дисонанса између дискурса говорника и расположења публике која их је слушала. Плашим се да тај који промовише поларизацију између „екумениста и антиекумениста“ нисам ја, већ да је то готова чињеница, која је настала и траје без икаквог доприноса са моје стране.

        Да сам на месту ауторитета званичне Цркве, ја бих пажљиво и самокритички одслушао тонски запис трибине и извео бих из тога нужне закључке. Да подсетим. Они су организовали трибину, одржали су је на територији која је несумњиво њихова, изабрали су тему и учеснике и одредили су модератора. Ако је намера било да се јавности приближи екуменистичко становиште, свима који су били присутни и онима који нису, али ће преслушати запис, биће јасно да замисао није успела. Ако би екуменистичко становиште посматрали аналогно новом производу који се нуди на тржишту, рекао бих да исувише велики број потенцијалних потрошача не показује велику пријемчивост за нову пасту за зубе, а знатан број чак исказује одбојност према њој. Ако има нешто у фабричкој формули што не одговара потрошачима, можда би требало да се формула мења.

        Зато бих сугерисао, уместо јалових препуцавања, да је време да компетентни црквени ауторитети и њихова интелектуална екипа озбиљно преиспитају свој приступ. У противном, завршиће каријеру као колеге у Цариградској Патријаршији, као пастири без пастве, али не зато што им је паства протерана и етнички почишћена, него из разлога који ће по њихову репутацију бити неупоредиво гори – зато што им је окренула леђа и напустила их.

        Почаствован сам да ме је г. Марјановић погрешно проценио као свештено лице, али чини ми се да неадекватно оцењује питање које сам му после трибине приватно поставио. По среди није „цака“, како се прилично неакадемски изражава, него питање које је врло умесно и смислено: Ако је објављени циљ екуменистичког покрета дијалог и ништа више, шта ће се догодити, има ли неки следећи корак, након што, захваљујући успешно обављеном дијалогу, све стране постигну наведени циљ и савршено схвате садржај ставова других страна и аргумената који их поткрепљују? Да ли се тада само рукујемо, и свако иде својој кући, или је предвиђено још нешто, да уследе и неки други кораци?

        Одговор на то питање може да буде врло значајан уколико би разјаснио из чега се састоји стварна суштина екуменског пројекта. Да ли се исцрпљује међусобним бољим упознавањем и дружењем (чему би било тешко приговорити) или је та етапа део неке шире, синкретистичке агенде? Питање је смислено зато што, у пријатељском духу, можемо (и треба) да становиште и начин размишљања другог схватимо и испоштујемо, али ипак не морамо да то друго становиште делимично или у целини прихватимо и напустимо сопствено. Међутим, у наставку дијалошког процеса могућа је и друга варијанта. Могли бисмо такође да кренемо и ка одређеним изменама у сопственој вери и пракси, жртвујући аспекте свог верског становишта зарад неке „више синтезе“, каква год она била. Али уколико таква намера јесте присутна, уместо играња са стварима које мноштво људи перципира као светиње (били они у томе у праву или не), зашто не, поштено и од самог почетка, све карте ставити на сто, уместо позивања на „дијалог“, правећи се као да је то циљ по себи? Дакле, сврха мога питања није било да г. Марјановића лично изводим на чистац, него нешто друго. У оквиру екуменског дијалога који сам после трибине покушао да поведем са њиме, и у нади да би ми он могао помоћи да стекнем боље разумевање, настојао сам да изведем на чистац сам екуменистички покрет, у погледу његових коначних планова и намера.

        У закључку, искрено колегијално, подсетио бих г. Марјановића да је он по струци историчар, али да је тема која се налази у позадини наше расправе, иако мултидисциплинарна, ипак суштински теолошке природе. То не значи да он алатима своје струке, или ја моје, не би могли да корисно допринесемо расветљавању појединих важних аспеката ове контроверзе. Мислим, наравно, на централно питање екуменизма, не само на потпитање Великог раскола. Рекао бих да свако ко није теолог или, још прецизније, особа изграђена на темељима православног духовног искуства, свакако може да учествује из свог угла и са својом интелектуалном опремом, али ће на крају ипак морати да се задовољи статусом – да се изразим помало застарелом средњовековном терминологијом – „слушкиње (или слуге) теологије“. До коначних одговора на ова дубока питања из области богословља нећемо доћи методологијом историјске или правне струке, зато што се та питања налазе на сасвим другом плану.

        У односу на свако од тих питања подразумева се да људи треба да се одреде слободно и без икаквог притиска. А то значи – по савести, која је, пожељно, још и просвећена. Моја савест бира да буде руковођена расуђивањем и искуством о. Јустина Поповића и изразите мањине из круга његових најближих ученика. Али нека свако бира ауторитет који му најверодостојније делује и нека формира своју савест у складу са тиме.

        https://stanjestvari.com/2016/09/02/karaganovic-d-marjanovicu/

  3. Varagić Nikola каже:

    Ђакон Ненад Илић: Тајно оружје или Разговор са недавно причешћеним „соларис-перунистом“

    На тролејбуској станици приђе ми човек који ме је и тако без мантије препознао као свештено лице са екрана. Гледао ме је негде. Притом у последње време и нисам на екрану честа појава. Мислим – добро је. Мала хришћанска заједница у ишчекивању тролејбуса.

    Међутим – засу ме човек подацима о томе како је цивилизација настала. Са Сиријуса, наравно. И о томе да сем Срба заправо нико други и не живи на земљи. О томе како је Свети Илија заправо Перун, и још много других занимљивости.

    Покушам да успоставим у нашој заједници макар одређену сумњу у тај заиста сумњиви нови завет. Говорим о Литургији. О Светом Причешћу. Причестио се човек пре две недеље – каже.

    Почели смо озбиљно да се расправљамо. Народ на станици нас гледа помало забринуто, а троле као за баксуз нема, па нема.

    Сетим се онога што ми ових дана стално пролази кроз главу. Зар није необично да постоји народ драматично спреман да се жртвује за своју веру, за Православље, иако о тој вери мало или ништа не зна? Па чак је и не практикује у пуној мери. Или је практикује сасвим симболично.

    Преко пута пролази бивши монах, веома активан у одбрани Ваљевске Грачанице. Ништа не измишљам, све је тако било. Размишљам онда и о тој нашој привидно дубокој црквеној подели унутар оних који за разлику од перуниста ипак нешто знају о својој вери. Подели на чуваре и мисионаре. На оне који се посвећују чувању тајне, макар она уопште не утицала на околни свакодневни живот, која се чува за последња времена, и на оне који би да тајанствени реактор Литургије активирају тако да озрачи што већи број људи и утиче на живот макар Срба а онда и колико Бог да – читавог човечанства.

    А времена су незгодна. Глупа и без ентузијазма.

    Можда ми године и године искуства живота у Цркви дају за право да помислим – не можемо Христа релативизовати али даље ипак идемо сви заједно, и они који знају и они који не знају, док га јасно не угледамо. И можда смо сви једни другима неопходни за самоспознају и кориговање. Можда је Црква на земљи увек то – обједињавање свих тих енергија и пут ка Царству. И оних свесних и оних несвесних и оних у блиској заједници и оних који лутају. Подносимо једни друге, покушавамо да исправимо очигледне грешке и уштедимо непотребна лутања – али стрпљиво и смирено гурамо даље. ка Царству Небеском. Носимо терет свих за све.

    Чувари знају да је оно што чувају драгоцено пре свега за последња времена. Пошто не знамо кад су последња времена – немојмо да их нападамо. А луде поштоваоце Перуна који су спремни да живот дају за Христа не одбацујмо него имајмо стрпљења. Они мисле да се сусрећемо у Крсној Слави. Шта ћемо. Проповедајмо. Сви носе неке одломке тајне, а ми треба сам о да имамо поверење у црквено искуство и – бескрајно смирење.

    Како време иде све сам сигурнији у оно што можемо да прихватимо и ми као народ, са нашом драматичном мученичком историјом, и моћнији западњаци на Христовом трагу – Православље је тајно оружје хришћанства. Тајанствено чак и за нас, православне. Притом – то заиста озбиљно мислим.

    И како сам дошао до свих тих закључака поздравио сам се са мојим недавно причешћеним соларис-перунистом. Ускочио сам у аутобус да побегнем макар станицу-две па да тамо сачекам мој тролејбус.

    Допуна наслова: Стање ствари

    (Фејсбук страница ђакона Ненада Илића)

    https://stanjestvari.com/2016/08/27/djakon-nenad-ilic-tajno-oruzje/

  4. Varagić Nikola каже:

    Intelektualac u tranziciji

    Samoubistvo mladića S. S.

    Piše: Zlatko Paković

    petak, 02. septembar 2016.

    Osamnaestogodišnji S. S. obesio se u nedelju. Nije više mogao da podnosi siromaštvo u kojem je s majkom proveo svih svojih osamnaest godina u bačkom selu kraj Tise.

    Otišao je do reke i u šumarku, na topoli, ostavio sav jad tih svojih osamnaest leta i svu prazninu vere u robovsku nadu da će veći deo svog predstojećeg života provesti dostojanstveno. Ovaj tek opunolećeni dečak nije imao snage da se sveti društvu koje ni najmanje nije briga za njega. Jedino što je mogao jeste da to društvo tiho uguši u sebi, skinuvši sam sebe sa sopstvenog vrata.
    Sudeći po njegovom imenu i prema predsmrtnom postupku njegovog, pre više od jedne decenije upokojenog, oca, S. S. je kršten u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, čiji je hram u tom bačkom selu, mađarskog imena, posvećen Svetom Savi, i kulturno je dobro u neobaroknom stilu, staro dvesta godina.

    Ne znam hoće li sveštenik održati opelo nad telesnim ostacima u kojima je nekad boravio, teskobno, mladi život osamnaestogodišnjaka koji je ime poneo po prvom hrišćanskom mučeniku. Crkveni tipik to zabranjuje – opelo onima koji su sebi oduzeli život. Ali, nije danas retkost da se sveštenici, suočeni sa rastom samoubistava, naročito među mladim svetom, ogluše o ovu drevnu zabranu. Možda će se, dakle, i nad mrtvim S. S. začuti onaj poj za oprost njegovoj duši, koja je, inače, bila sto puta nevinija od same te molitve za upokojenje. Toj i takvoj odluci crkvenih starešina možda doprinese i predsmrtna odluka oca ovog dečaka koji se u nedelju obesio, a danas mu je sahrana.

    NJegov je otac svoje imanje i kuću poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Srpska pravoslavna crkva, pak, nije čekala s prisvajanjem ovog „dobra“, makar dok dečak poodraste. Delovala je po slovu svetovnog zakona i uzela ono što joj po njemu pripada, a po volji jednog očigledno sumasišavšeg čoveka, koji svojom odlukom svoje dete ostavlja bez krova nad glavom. SPC na ovo darovanje nije odgovorila darežljivo, recimo, vodeći računa o budućnosti dečaka čiji joj je otac darovao kuću i imanje, darujući tuđi dar – oduzet od deteta.

    Stoga, S. S, koji je ime dobio po prvomučeniku, sa svojom majkom, koja se zove onako kako se zvala i majka Isusova, odrastao je u zapuštenoj kući majčinih roditelja, u kojoj svih tih njegovih osamnaest godina nije bilo struje.

    Majka i sin primali su socijalnu pomoć od koje se da živeti dan-dva (pa nek je i deset!). Malo ojačavši, sin je počeo da radi kao sezonski nadničar. Ali, ako i ima potrebe za nadničarem, nema danas više tog bačkog paora koji bi mogao i da ga plati.

    Prošle godine, dečak je morao da napusti treći razred ugostiteljske škole, jer nije imao čime da plaća mesečnu kartu za autobus – od svog sela do Bečeja i nazad. Kad je mati Marija kod predsednika opštine išla da moli za stipendiju, kako bi njen sin nastavio školovanje, išla je i molila uzalud. Dečak se obesio u nedelju, na Veliku Gospojinu, i danas mu je sahrana.
    Ne znam hoće li se danas nad tim lešom mladića S. S. prolomiti iz sveštenikovih usta Psalam 90, „Koji živi u pomoći Višnjega“, i Psalam 118, „Blaženi su neporočni“, i hoće li se zatim čuti tropar: „Sabor svetih pronađe izvor života“, sa, doista muzički dirljivim, eolskim pripevom autoritarnog stiha: „Blagosloven si, Gospode, nauči me naredbama Tvojim“, jer ne znam hoće li crkveno starešinstvo bačkog sela odobriti takozvano bogosluženje, hoće li, naime, u vidu pozitivnog odgovora, samoubistvo sasvim mladoga S. S. proglasiti počinjenim u stanju umne poremećenosti.
    U svakom slučaju, znam da su oni koji o ovome odlučuju, pa kako god da odluče, saučesnici u osamnaestogodišnjem ubijanju čoveka S. S. koji je tek počeo da živi. Razlika je samo u tome da li će biti prisutni na njegovoj sahrani, ili neće biti prisutni. Razlika je samo u načinu na koji će obeležiti ovo svoje krunsko saučesništvo: ćutanjem ili pojanjem.

    I znam još nešto, kad sledećeg juna meseca povedem svoju decu na Tisu da je posmatramo dok cveta – dok se iz nje rađaju rojevi tiskih cvetova upravo da umru – spomenućemo se hrabrosti mladića koji se obesio da bi nam svima jasno stavio do duše gde je mesto mladosti i nevinosti u Srbiji danas, koje su joj namenile njene institucije najvišeg ugleda: Vlada i Crkva.
    Mladić, gotovo dečak, popeo je, u nedelju, na jednu topolu na obali Tise jedan uništen, sprečen život, ne pristajući više na laž imitacije života. O granu je okačio sebe kao živu zastavu naše domovine.

    O Srbijo, bleda majko!/ Kako uprljana sediš/ Međ narodima!/ Među ukaljanima/ Padaš u oči.

    Laka ti zemlja, Stefane S, tiski cvete!

    http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=326861&title=Samoubistvo%20mladi%C4%87a%20S.%20S.#sthash.yXaFmi87.dpuf

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: