Никола Варагић: Ко (не)може да учествује у дебати о образовању

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Према антихришћанским хуманистима, Србија је превише православна држава – све што кочи развој друштва, све лоше у образовном систему, повезано је са хришћанством. Један од аргумената који борбени атеисти истичу, када тврде да је Србија православна држава, је тај да је веронаука уведена у школе и да све школе славе Светог Саву као дан просвете (поред тога што попис показује да већину чине православни верници, итд.). Али, да ли је Србија у овом тренутку заиста толико православна држава? Узмимо као пример школовање ђака у основним школама. На једну реч о Богу коју ђаци чују у школи (на часу веронауке), долази десет речи еволуциониста против Бога, тј. у корист теорије еволуције и хуманистичке етике (на свим осталим часовима), а оно што деца чују ван школе, у свом најближем окружењу и посебно путем медија, што на њих утиче више него оно што чују у школи, нису речи које их уче шта је Бог, а шта човек, и како се постаје савршен човек (личност). Пре тога, деценијама није било ни веронауке у школама.

Пред вама су делови из текста који је објављен на сајту Пешчаник (где се окупљају људи са атеистичким погледом на свет). Аутор је Јана Баћевић, истраживач на “Институту за образовање и педагогију“ универзитета у Архусу (Копенхаген, Данска), а пре тога је руководила семинаром социокултурне антропологије у “Истраживачкој станици Петница“: “Модел у коме министарство диктира курс (политику), а на ‘заједници’ је да ту политику спроведе, само је још једна варијација идеје о одлучивању која моћ концентрише у политички врх (елиту), док ‘друштву’ (читај: свима који не спадају у елиту) најчешће приписује одговорност за неуспехе. Оба приступа подразумевају да ‘лидери’ увек знају шта је најбоље: проблем је у ‘непросвећеним’ масама које, ето, не разумеју да је то све за њихово добро. У просветним радницима који не разумеју да ће им бити боље са мањом платом. У младим истраживачима који не схватају да је много боље продавати патенте фармацеутским компанијама. Другим речима, проблем је у свима који нису ‘ми’ – а, у овом случају, ‘ми’ смо мала, повлашћена елита која мисли да бити на власти значи, по дефиницији, бити у праву… Проширити петнички модел на образовање у Србији значило би уништити посебан статус научног образовања, и његове принципе применити на укупну популацију. Много опасније, то би значило да се успех и напредовање учесника у образовном процесу мере у односу на то како се – и да ли се – уклапају у наведени модел… Шта би се догодило са онима који се не уклапају? Са онима који, на пример, воле музику, а не области које ПИСА мери? Са онима са много интересовања, а без посебног ‘талента’? Са онима са проблемима у учењу? Коначно, шта са онима који не желе да се такмиче и не желе да буду ‘најбољи’ у нечему? Они би готово сигурно били гурнути на маргину образовног процеса, а затим и друштва, као ‘лењи’, ‘непродуктивни’, можда чак ‘друштвени паразити’. А зна се шта се ради са паразитима, зар не? Оно чему сведочимо, заправо, јесте увођење – на мала врата – социјалног дарвинизма у образовање. Образовање које је усмерено на развој елита прави велику – и вештачку – поделу између оних који се у тај модел уклапају, и свих који ‘отпадају’… Запамтимо, елитно образовање увек има за циљ продубљивање разлике између оних који га поседују и оних који га не поседују. Другим речима, на поделу између ‘нас’ и ‘других’. Приче о томе ‘ко је нови министар’ – позитивне, једнако као негативне – служе томе да одвуку пажњу јавности са много важније, а до сада углавном неупит(а)не, идеолошке трансформације дебате о томе шта је образовање и чему оно служи, и – најбитније – ко има право да о томе одлучује. То је дебата на коју природне науке, попут физике, и поред својих огромних достигнућа, не могу понудити одговор. Она је политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на ‘чињеницама’ или ‘доказима’ – просто зато што подразумева расправу о суштинским питањима уређења живота у заједници, као што су једнакост, права и поверење, и зато што има импликације за то како живи свако од нас. Самим тиме, та дебата мора да буде отворена и за оне који нису ‘елита’. Образовање, између осталог, треба да служи томе да омогући да се њихови гласови чују“[1].

У овом тексту Јане Баћевић (текст је написан пре две године, али је још увек актуелан), на видело излази неколико битних ствари (посебно имајући у виду, због објективности, да је текст објављен на неправославном сајту). Очигледно је да у Србији (и даље) одлуке доносе они који (би да) шире “петнички модел“ (а међу њима, у идеолошком смислу, већину чине левичари и либерали, тј. еврофили и атеисти, образовани у доба комунизма). Поменути министар је дошао из Петнице, из “грађанског блока“, био је члан проевропске владе. Поред тога, ако је дебата о томе шта је образовање, чему оно служи и ко има право да о томе одлучује дебата на коју природне науке (попут физике) не могу понудити одговоре, да ли је та дебата отворена баш за све, да ли могу да се чују гласови, на пример, и оних који заступају хришћански поглед на свет? Не знам да ли би и сама Јана Баћевић дозволила да се и гласови хришћана (верника, богослова) чују у дебати, или се она бори само за гласове хуманиста (атеиста, позитивиста) из друштвених наука, али знам да без борбе против греха или против гордости, не може да се створи заједница “која је боља, мање агресивна и мање пати“ од ове коју сада имамо.

Позитивисти (још увек) верују да се природом може овладати само позитивистички и да наука (може да) има одговоре и на сва етичка и метафизичка питања. Тако је закон логике истовремено етички закон, тј. етика је изједначена са математиком. Маркс је самоуверено тврдио да “све мистерије које теорију наводе на мистицизам налазе своје рационално решење у људској пракси и у разумевању те праксе“ и да је личност “тоталитет друштвених односа“. Како онда научници из друштвених или хуманистичких наука, које су подређене природним наукама и који на друштво и човека примењују исту методу, могу да дају одговоре које научници из природних наука не могу да дају? Да ли су дарвинитис, “синтетичка филозофија“, биолошки детерминизам и редукционизам[2], или етички егоизам (неолиберализам), последице уграђивања теорије еволуције у друштвене теорије? Шта је узрок “милитаризације науке“ и “индустријализације универзитета“? Шта Запад, ка коме теже српски еврофили – или сами српски еврофили – нуде као алтернативу “психологији без душе“, “расистичком хуманизму“ или социјалном дарвинизму? Да ли у европском човеку имају савршен узор, ако све наведено против чега се боре (укључујући и нехришћански национализам и традиционализам црне интернационале) долази са Запада и ако Запад нема прави одговор? Зар нису, како је писао Лешек Колаковски, антихришћански хуманисти (левичари и либерали) угрозили човечанство “много горим ропством него што га је хришћанство икад изазивало“[3]? Чињеница је да није створен “нов човек“, нису настале “људске потребе које су саме себи сврха“ у “правом царству слободе“. (“Право царство слободе“ је настало на погрешан начин, као злоупотреба слободе.) “Револуционарна демократија“ (Иљин) створила је “човека-масу“ (Ортега и Гасет), док у “великом стилу“ влада “архитект“ (Ниче), као следбеник (масонског) великог архитекте.

Ако заиста живимо у православној држави, у хришћанској цивилизацији, зашто се уводи социјални дарвинизам у образовање? Да ли социјални дарвинизам уводе православци, који верују да је Бог створио човека, или они који верују да је човек настао од мајмуна? Очигледно је да је ових других унутар владајуће политичке, привредне и интелектуалне елите далеко више. Православци нису владајућа елита, нису већина у српском друштву – православци не диктирају политику образовања у Србији. Реалност је да “највећи број образованих људи данас одбацује схватања… која су заступали црквени Оци[4]“. Они одбацују оно што не познају. Данас се може наћи велики број атеиста који верницима тумаче учење Господа Исуса Христа, које не познају и у Кога не верују. Данас се може наћи и доста оних који за себе кажу да су православци, али који у суштини не верују у Бога. Данас скоро сви знају шта је “нирвана“, или “бајт“, али скоро нико не зна шта је “созерцање“; већина не разуме шта заиста значи саборност, не разликује саборност од демократије, или од колективизма, не разликује духовну заједницу од државне заједнице, не зна шта је “срце“ као орган сазнања и шта значи повратак ума у срце. Штавише, све је мање људи који имају и опште образовање – они који желе да буду академски грађани купују дипломе, или докторате (најчешће на приватним, али и на државним факултетима), а они који то не желе или немају услове, припремају се за дуално образовање[5]. Хришћани су мањина свуда: и на универзитетима, и унутар политичке и привредне елите, и у медијима… Свету Тројицу је и у Србији, као и у свету, заменила световна тројка – ММФ, СБ, ЕБРД. Хришћани су мањина и унутар “хришћанских“ цркава на Западу, а како се ствари одвијају, ако се ускоро нешто не промени, хришћани ће постати мањина и унутар Православне Цркве.

Имајући претходно наведено у виду, ко (може да) представља страну друштвених или хуманистичких наука, и “не-елиту“, и по чему се они разликују од владајуће елите, која образовање обликује “у складу с ПИСА тестовима“[6]? Са вером, или под претпоставком, да ће се Српска православна црква извући из проблема и да ће у будућности међу клирицима и верницима бити више оних који су Њега достојни – са ким ће (прави) светосавци да воде дебату или дијалог о образовању – да ли ће друга страна (секуларисти, атеисти, левичари…) желети дијалог, да ли ће дозволити да се и глас (правих) хришћана чује? Како поступати ако друга страна не жели да дозволи да се глас православаца чује? Затим, колико су хришћани, тј. они који се представљају као православци, спремни за дебату са другачијима од себе? Затим, како да “маса“ постане народ, или, како да држава не служи само да штити индивидуалне слободе припадника “елите“? Како да индивидуа постане личност? Како да не стварамо (анти)културу која иде против биологије? Да ли можемо да створимо друштво “атомске технике“ (технолошки развијено), а да не останемо друштво “прашумске етике“?

Стварати мир између вере и науке, речима Колаковског, “не значи порицати или умањивати разлику између идеалног језика бихејвиориста или постојећег језика световног живота, с једне, и језика о Светом, с друге стране“. Супротно мишљењу већине у научној или академској заједници (или већине атеиста), хришћани неће “образовање понижавати зато што неки тако мисле о њему, него ћемо за неразумне и неваспитане сматрати оне који тако мисле, који би хтели да сви буду као они необразовани и неваспитани, да би се општим стањем сами прикрили и избегли критику због необразованости… Философија је потребна, јер је једно чувати овце и волове, а друго управљати људским душама“ (Св. Василије Велики). Образовање данас подразумева и знање природних или експерименталних наука (оци из доба патристике су то знање звали “физичко знање“), потребно је знати и “идеални језик бихејвиориста“, тј. “постојећи језик световног живота“, који је “у својим чисто ‘искуственим’ видовима погодан за реаговање на нашу околину и поступање са њом“ (Колаковски). Петница је потребна Србији, такви пројекти треба да имају подршку државе и друштва.

За хришћане, није спорно да треба развијати математичко мишљење и користити и “постојећи језик световног живота“, светосавац треба да буде спретан (вешт) и у “руковођењу света који се види под природним, створеним светлом“, мора да буде одлучан у акцији, неће “образовање понижавати“, јер је “философија потребна“. Али, једно је пројектовати крило за авион, или део за компјутер, или зграду, или оперисати срце, или управљати саобраћајем, а нешто сасвим друго је управљати људским душама или друштвом. У суштини, “каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Мат. 16; 26-27)[7], или, како учи Апостол Павле: “ако језике људске и анђеоске говорим, и ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, и ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам – ништа сам“[8]. Човек је ништа – без Љубави. Ко воли Бога, воли све људе – моли се и бори се за спас сваке душе – и за оне “друштвене паразите“, “са маргине друштва“, који не испуњавају “стандарде успеха“ данашње владајуће “елите“. Човек није ни аутомат (машина, робот), ни животиња, ни број, ни појам, ни роб… Људска душа је у својој суштини боголика. Човек је саздан је “по лику и подобију“ Божјем. За хришћане, човекова личност (душа) је највећа вредност. Сваки човек је непоновљива личност. Свака индивидуа може да постане христолика личност. Циљ православног образовања је стварање савршене личности и заједнице слободног јединства у љубави – једнодушности у различитости – једнодушности у чињењу добра (припремање пута ка Царству Божјем). Христос нам је оставио путоказе како да постанемо савршене личности и како да стварамо право братство међу људима.

***

Дебата о образовању је, како је истакла Јана Баћевић, “политичка и филозофска и не може се никада заснивати само на ‘чињеницама’ или ‘доказима“’. Човек који верује у Бога за кога је све могуће, може да замисли брдо без долине или да 1 плус 2 дају 4 (или, поред Декартовог примера[9], сетимо се и примера који је наводио Достојевски: “формула ‘2 плус 2 једнако је 5’ има своје привлачности“). Уосталом, савремене физичаре је истраживање природе довело до парадокса, до апсурда; квантни физичари свет атома нису могли да објасне уз помоћ логике (рационалног мишљења, емпиристичке философије “common-sensa“), схватили су да стварност надилази свакодневни језик, логику и уобичајене појмове, које намећу језик и линеарно мишљење, те да је и уобичајени језик непрецизан и неадекватан да опише (суб)атомску стварност. Ако квантни физичари имају проблем да опишу атомски свет – колики је тек проблем користити “исправан разум“ који је “у сагласности са природом“, и “постојећи језик световног живота“ (укључујући бројеве као “највеће добро“ које су људи добили или украли “од богова“), да се позна, и опише, Бог, или, барем, осећање смисла. Из осећања смисла – “смисла самог битија (постојања) и човека у њему“ – јавља се “осећање достојанства човека (његове вредности, важности, значаја)“, а то осећање, како је истицао Жарко Видовић, “не долази од разума, него од ‘Поезије’… Питање смисла је питање осећања смисла, дакле, питање духовно, а не разумско“. Духовно је и изнад осећања, а не само разума – духовно је изнад и душевног и телесног. Духовну љубав нико не може да оствари ако није просвећен Духом Светим. Љубав је дар од Бога – Бог је љубав.

Према учењу Св. Исака Сирина, физичко знање претходи вери, духовно знање рађа се од вере. Ослобођење од физичког знања услов је за стицање духовног знања. Вера гледа духовним очима оно што је сакривено. Човек мора да крене на пут у непознато, у “обећану земљу“, са “поверењем у Господа“. “Разум не може да појми Суштог, па и ако успемо да о Њему створимо узвишенију представу, онда то, што смо замислили, не може да се изрази никаквим речима… Вера је ствар поверења у Господа, као највишег извора свих истина вере“ (Св. Јустин Ћелијски). Истине вере (истине дате од Бога) противрече “вечним истинама“ или “логичким аксиомима“ до којих је дошао човек са “исправним разумом“, који је “у сагласности са природом“. Исто важи за “логику срца“ – (објективно) добро није оно до чега је дошао човек који није победио плотску вољу, који није своју вољу ускладио са вољом Божјом. Да би дошао до Истине и Добра, човек мора да одбаци и такав “исправан разум“ и такву “логику срца“. Разум мора да постане ум, душа мора да постане дух(овна). Метаноје нема без повратка ума у срце (унутрашње тело тела). Да би ум био чист, срце мора да буде чисто. Да би срце било чисто, ум мора да буде чист. Дух Свети, Благодат, прима само човек који је очистио срце. Бог се јавља у човековом срцу. Човеков ум је слика Божјег ума.

“Наша мисао о васпитању, о образовању људи мора произилазити из наше мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету. ‘Како’ образовати, увек зависи и од ‘шта’ образовати. Јер, образовати – то значи давати образ, облик, лик човечји; и увек је ту питање: ‘а по ком подобију?“’ (Владимир Вујић)[10]. Постати по подобију Божјем зависи од човекове воље – од личног подвига, од личног преузимања одговорности. Са друге стране, само Бог може да научи човека како да постане личност. Бог не може спасити човека, човек се не може спасити без Бога. Да би човек постао личност, тј. “бог по благодати“, неопходно је дејство и воље Божје (Благодати) и човекове воље (подвиг вере). “Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје…. Спасење је двострук подвиг и процес: ослобођење себе од греха, смрти и ђавола, и испуњење себе Спаситељем“ (Св. Јустин Ћелијски). Бог прати покрете срца, стремљење воље, односно – онолико колико човек љуби добро ради самог добра, онолико колико успева да очува своју слободу и да се не подвргава јарму (унутрашњег) ропства, онолико колико успева да победи свет, толико се његова воља подудара са вољом Божјом – толико се испуњава Спаситељем и постаје христолика личност. Христолика личност је изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се “свим материјалним принудама и догађајима“, или, изнад је и друштвеног и биолошког детерминизма. Христолика личност је “апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“. У христоликој личности одиграва се “сједињење човечанског и божанског“, долази до “богочовечанског синергизма“ између “човекове воље и Божје благодати“ (Св. Јустин Ћелијски). Човек постаје бог и остаје човек.

Христос је, дакле, савршен узор, или, савршен образац. “Пробајте, замислите или савршенијег Бога од Христа или савршенијег човека од Њега. Али, ви нећете бити у стању да то учините. Јер ни индивидуална ни колективна мисао људска не може замислити ни савршенијег Бога од Христа ни савршенијег човека… Он је тај савршени и довршени човек, кога род људски, мисао људска, срце људско тражи кроз своје религије, философије, науке, уметности, културе… Шта је то светосавска просвета; откуда она? – Од Светога Саве. А Свети Сава, откуда он? – Од Богочовека Христа. Јер, порекло свега светосавског јесте Богочовек, и нико други и ништа друго… Загледајте озбиљно и објективно у унутрашњу архитектонику светосавске просвете… у њој је Бог увек на првом, а човек на другом месту: човек и живи и мисли и осећа и дела Богом; a то значи: човек се просвећује Богом“, писао је Св. Јустин Ћелијски у свом делу „Светосавље као философија живота“. Хришћанин (светосавац) се образује и усавршава према Личности Богочовека (при дијалогу и сусрету са Лицем Другог). То је суштина светосавске просвете.

Само “светосавственост, очишћена од кривих тумачења и пребацивања на туђа духовна земљишта, може бити извор жељене и тражене ‘народне културе’. Њен прави зачетник је Свети Сава, али свети, не онај други и онај трећи лик, који се направио и правио касније, преламан кроз друге идеологије“ (Владимир Вујић).  Циљ православне културе је Христос. Славити Светог Саву без познања оног светог лика Савиног, исто је што и порицати да је Христос Бог, тј. Богочовек (а то онда значи да се до краја иде у “лаицизацији метафизике“, у профанизацији или у “рационализацији свега“, без “страха од Бога“; а ако иде још даље, на тај начин – иза “зида који је изградио разум“, без “страха од Бога“ – човек се отвара за демонску духовност и лако упада у замке мистицизма). Избацити Светог Саву из образовања, значи избацити Христа из образовања – то значи одбацити савршен узор и образац за образовање. Познати свети лик Савин значи познати Свете Оце Православне Цркве, познати Свете Оце значи познати Христа.

Свети Оци Православне Цркве најдаље су отишли у превазилажењу самих себе, највише су се подвизавали и били су најближи савршеном узору или образцу – Господу Исусу Христу. То може да буде сваки верник – и човек који се школовао за занат, али “не гуши Духа“. “Од спасавајућег једино тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“ (Св. Никола Кавасила). Наравно, он мора да иде уском стазом. “Коме је више дано, више ће се од њега и тражити: а коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12; 48). Љубав према Богу и према ближњему, љубав која воли “човека и у греху његовом“, највећи је подвиг, “то је рад, свети рад, велики посао: да срце своје, грубо и сурово, омекшаш и умекшаш сузама, молитвом, постом, бдењем, и свим осталим еванђелским светим подвизима“. Кроз “свете врлине ствара се нови човек у нама, и обнавља лик Божји у човеку“ (Св. Јустин Ћелијски). “Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности… Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље)“ (Св. Никола Кавасила).

Када се човек сједини са Богом, када његова воља постане воља Божја, постаје неспособан за чињење зла – он љуби Бога свим срцем својим и свим срцем својим одбија зло (ни у мислима не чини грех). Наравно, ниједан човек не може живети небеским животом на земљи, зато хришћанин себе сматра несавршеним, зато је увек у молитви и зато стално своје мисли преиспитује Богом. Потребно је стално имати грех свој пред очима: „грех је мој стално преда мном“ (Пс. 50; 5). Обожење је бесконачан процес – духовног! – усавршавања. Хришћанско савршенство само ретки достижу, па и они, попут Св. Јована Златоустог, кажу: “савршеноме је својствено – сматрати себе несавршеним“. Почетак мудрости која води ка стварању савршене личности је “страх Божји“. И када постане савршен, човек осећа и даље “страх Божји“ – тај страх га држи будним да га Господ не затекне како спава, то је самодисцилина ума, јер се он, ако је постао савршен у љубави, не боји Бога, осећа само љубав Божју. Он зна да је ништа без Бога, захвалан је зато што је добио “жалац у тело“ да га опомиње, да га држи будним.

Човек који није примио Духа Светог не може да буде мудар (без обзира колико је интелигентан и образован), јер не може да разликује добро и зло, а необразован човек, за кога је “почетак мудрости страх Господњи“, и који је примио Духа Светог, постаје премудар (и у односу на интелигентног, високообразованог човека без Духа) и разликује добро и зло. Мудар је постао зато што није жудео за знањем. “Знање надима, а љубав изграђује… Слово убија, а Дух оживљава“ (Ап. Павле). Мудар је постао зато што није имао жељу за откривањем (виђењем). “Блажени који не видеше а вероваше“ (Јн. 20; 29). Мудар је постао зато што се богатио само Богом. “Блажени су сиромашни духом, њихово је царство небеско“ (Мт. 5; 3). Благодат отвара човеку очи на разликовање добра и зла, испуњује га тајном светлошћу. “Просвећиван Духом Светим човек стиче нове очи и нове уши, и на све гледа духовно“ (Св. Симеон Нови Богослов). Тада види, чује и осећа оно “што око не види, и ухо не чу, и у срцу човеку не дође“ (1. Кор. 2; 9). Неки од тих људи (који воле Бога, поезију или “музику, а не области које ПИСА мери“), према данашњим “стандардима успеха“, били би проглашени за “друштвене паразите“, њихов глас се никада не би чуо.

Да закључим: ако је дебата о томе шта је образовање, чему оно служи и ко има право да о томе одлучује дебата на коју природне науке не могу понудити праве одговоре, онда та дебата мора да буде отворена за све друштвене или хуманистичке науке, укључујући богословље (православну теологију) – мора да се чује и глас оних који заступају хришћански поглед на свет. У Србији живи доста хришћана, плаћају порезе и имају право да се питају око свега што се тиче образовања њихове деце, јавног морала, итд.

Хришћани су само они који живе према светим догмама (врлинама), чија вера кроз љубав дела, јер “ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит). Потребно је и учити и читати, “философија је потребна“, али разликовање добра и зла важније је од сазнавања “врховног закона природе“. Разликовање добра и зла веће је и од сваке врлине, и дар је Духа Светога (Св. Исак Сирин). “Пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“ (Ап. Павле). “Делатност вере испуњује се духовним мислима, у чисто духовном делању“, док ум следи “молитву срца“, јер се “у срцу све савршава и говори се духовно“. “Ко преко (поштовања) заповести прима Логос, задобија и природу Оца и Духа који су у њему“ (Св. Максим Исповедник).

У православном српском народу, ако је заиста православан (а он то, без обзира на све још увек јесте – наше искуство је православно), учење Светих Отаца (синаита, исихаста или стараца) треба да буде део општег образовања – да свако зна ко су они били (да упозна онај свети лик Савин) и да зна (тј. да исправно тумачи, чак и ако није православни верник), шта значи “срце“, “истина“, “саборност“, “покајање“, “метаноја“… у православној терминологији или појмовности (као што је део општег образовања да знаш основе географије, физике, хемије и математике, планете у Сунчевом систему, шта су гени и ДНК…). Данас се Догматика Православне Цркве Св. Јустина Ћелијског избацује из богословских школа, а потребно је да се са основама православља упознају и ђаци у световним школама.

Нико се не може натерати да поверује у Христа. Само “лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Исто тако, они који знају да је Христос савршен узор и надпојмовно верују у Христа, не могу се натерати да прихвате неке друге узоре, “мит о генију“, неће Христа прилагођавати према другима и уједначавати са другима. Због тога нећемо да поричемо или умањујемо “разлику између идеалног језика бихејвиориста или постојећег језика световног живота, с једне, и језика о Светом, с друге стране“.

Последњи је час да се чује “глас вапијућег из пустиње“.

 

Видети још:

 

Никола Варагић: Искуство нам је православно

Никола Варагић: Православни универзитет Свети Сава

Никола Варагић: Србија је и православна и демократска држава

Никола Варагић: Борба за бољу Српску православну цркву

 

—————————————————————————–

 

[1] Јана Баћевић: “Ко је Кајзер Созе? Или, о фантомима образовања у Србији“, Пешчаник, 14.05.2014, http://pescanik.net/ko-je-kajzer-soze-ili-o-fantomima-obrazovanja-u-srbiji/

[2] “Дарвинова објашњења природе веома лако су пронашла пут до теоретичара друштва. Херберт Спенсер (1820–1903), утицајни британски филозоф, сматрао је да начело еволуције може представљати окосницу ‘синтетичке филозофије’, то јест да природна селекција јесте филозофско начело које може ујединити различита поља науке. Видећи себе као напредне и либералне мислиоце, многи индустријалци и филозофи попут Спенсера лако су прихватили биолошки детерминизам по коме друштвене класе представљају манифестацију природних разлика између људи, при чему су богаташи биолошки супериорнији у односу на сиромашне чланове друштва. Тиме је дат ‘научни’ легитимитет класној сегрегацији, а на еволуцију друштва гледало се као на ‘природно’ чишћење од инфериорних чланова“ – Биљана Стојковић: “Дарвинитис у економији“, Пешчаник, 20.02.2014. http://pescanik.net/darvinitis-u-ekonomiji

[3] Лешек Колаковски: “Религија“, Бигз, Београд, 1992.

[4] Ненси Ен Дејвис: “Савремена деонтологија“, из књиге “Увод у етику“, приредио Питер Сингер, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2004.

[5] “Дуалним образовањем подстиче се послушнички дух, ако то образовање није прожето и неким другим садржајима поред овладавања вештином потребном за обављање посла на конкретном радном месту… такви ђаци не само да немају никакве шансе да постану предузетници, дакле власници предузећа или предузимачи, него су им никакве шансе и да постану грађани који ће компетентно преговарати о праведним друштвеним аранжманима и борити се за боље услове рада и живота… па се дуално образовање своди на производњу дисциплинованих и средње обучених радника, којима се од малена ускраћује могућност да размишљају предузетнички, и у пословном и у социјалном смислу“ – Дејан Илић: “Домаћинско образовање“, Пешчаник, 14.07.2016. http://pescanik.net/domacinsko-obrazovanje/

[6] “Србија није учествовала у расправама које су довеле до утврђивања најважнијих информација и њихових индикатора што су потом послужили за обликовање ПИСА тестова. У време када су се те расправе водиле, Србија је имала преча посла – да води ратове и чини ратне злочине. Стога је заслужено што се сада као земља чланица другог реда укључује у ПИСА процес и самерава се према одлукама које су доношене мимо ње. Но, ако је заслужено, не значи да је то и добро по домаће образовање. Да би се тај пасиван, квазиколонијални статус Србије у догледно време променио, потребно је учинити бар два корака. Први је отварање расправе о томе шта ми који живимо у Србији видимо као важно за образовање, које су то информације и индикатори на основу којих бисмо ми желели да пратимо учинке и кретања у домаћем школству. Ово је уједно и врло сложен корак јер претпоставља да смо се претходно договорили у каквом бисмо друштву у начелу желели да живимо: само у оквиру једног таквог договора има смисла договарање о образовању. Други корак је једноставнији: с припремљеним одговорима затражити учешће у даљем обликовању и реализацији ПИСА циклуса. Наш министар, међутим, добацује само дотле да домаће образовање преко мале матуре треба обликовати у складу с ПИСА тестовима.“ – Дејан Илић: “Ко тестира тестирање?“, Пешчаник, 15.05.2014. http://pescanik.net/ko-testira-testiranje

[7] “Боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли да имаш две руке или две ноге, а да те баце у огањ вечни… Боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени“ (Мат. 18; 8-9)

[8] “Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо, а када дође савршено, онда ће престати што је делимично… А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13; 1-13).

[9] “Ја тврдим само да ми је дат такав дух да не могу појмити брдо без долине или збир 1 и 2 који није 3“ – Рене Декарт.

[10] Владимир Вујић: “Педагогија Светог Саве“, из књиге “Тајна светосавља“, Catena Mundi, Београд, 2013.

 

—————————————————————–

 

Никола Варагић: Ко (не)може да учествује у дебати о образовању

Стање ствари, 05.09.2016.

https://stanjestvari.com/2016/09/05/varagic-debata-o-obrazovanju/

Advertisements

7 Responses to Никола Варагић: Ко (не)може да учествује у дебати о образовању

  1. Varagić Nikola каже:

    Научници пред Уставним судом

    Аутор: Мирослава Дерикоњић, уторак, 06.09.2016. у 22:00

    Институт за упоредно право поднео је Уставном суду Иницијативу за оцену уставности и законитости Правилника о поступку, начину вредновања и квантитативном исказивању научноистраживачких резултата истраживања, сазнаје „Политика”.
    Како сазнајемо, иницијативу су подржали и Балканолошки институт, Институт за српски језик САНУ, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Музиколошки институт САНУ, Етнографски институт САНУ, Институт за политичке студије, Институт за међународну политику и привреду и Синдикат научних радника Србије.

    Политика

    —-

    Будућност хуманистичких наука у Србији

    Аутор: Александра Павићевић, среда, 16.03.2016.

    У Србији је тренутно ангажовано између 600 и 700 научника из области хуманистике. Они обављају истраживања из историје, језика, књижевности, археологије, етнологије, антропологије, музикологије, етномузикологије, историје уметности. Током последње деценије у Србији је дошло до озбиљне деградације улоге ових научних дисциплина у друштву и смањивања њиховог утицаја на ниво опште културе.
    …И поновићемо још једанпут: не противе се научници из хуманистичких дисциплина објављивању у иностраним публикацијама. Они то и раде, сарађујући с колегама сличних интересовања из региона и из читаве Европе. Међутим, примарна улога ових истраживача јесте да својим истраживањима утичу на културу и на културне политике у сопственој средини. Од мере у којој то буду успели умногоме ће зависити будућност грађана Републике Србије. У овом тренутку, у држави која за науку издваја процентуално најмање у Европи и из које свакодневно одлазе млади и образовани људи, док се здравство, школство, култура и наука рачунају као трошак, Стратегија научног и технолошког развоја која иначе носи мото „Изврсност и релевантност у науци“, заиста звучи као још једна фарса, још један ријалити у који треба да поверујемо и у коме треба да живимо.

    Виши научни сарадник Етнографског института САНУ

    Политика

  2. Varagić Nikola каже:

    Hannah Arendt

    Kriza u obrazovanju

    …Amerika nije naprosto kolonijalna zemlja kojoj su potrebni imigranti kako bi naselila teritoriju, a da pri tom njena politička struktura ostane nezavisna od njih. Za Ameriku je odlučujući faktor oduvek bio moto odštampan na novčanici od jednog dolara: Novus Ordo Seclorum (Novi svetski poredak). Imigranti, došljaci, garancija su da zemlja predstavlja novi poredak. Smisao tog novog poretka, tog osnivanja novog sveta nasuprot starom, bio je i jeste oslobađanje od siromaštva i tlačenja. Ali, istovremeno, njegova veličina leži u tome što se nikad nije izolovao od spoljnog sveta – kao što je to na drugim mestima bio običaj kad su osnivane utopije – kako bi mu suprotstavio savršen model, niti je težio da jača imperijalne pretenzije, a ni da se postavi kao nekakav neprikosnoven uzor. Odnos prema spoljnom svetu od početka je više karakterisalo to što je nova republika, koja je planirala da ukine siromaštvo i ropstvo, dobrodošlicom dočekivala sve siromašne i porobljene sveta. Džon Adams je 1765. godine, dakle pre donošenja Deklaracije nezavisnosti, izgovorio sledeće reči: “Naseljavanje Amerike oduvek shvatam kao početak velikog plana i namere Proviđenja da prosvetli i oslobodi porobljeni deo čovečanstva širom sveta”. Amerika je otpočela svoj istorijski i politički život u skladu s tom osnovnom namerom ili osnovnim zakonom. Izuzetna zainteresovanost za ono što je novo, ispoljena u skoro svim aspektima američkog svakodnevnog života, i istovremena vera u “beskrajno savršenstvo” – u čemu je De Tokvil video kredo običnog, “neukog čoveka” i što se, kao takvo, pojavilo skoro sto godina pre nego što je otpočeo razvoj drugih zemalja na Zapadu – trebalo je u svakom slučaju da dovedu do toga da se veća pažnja posvećuje i veći značaj pripisuje došljacima po rođenju, to jest deci koju su, kad prerastu detinjstvo i kao mladi ljudi treba da se uključe u zajednicu odraslih, Grci jednostavno nazivali οί υνεοι (novi). Međutim, postoji još nešto, nešto što je odredilo značenje obrazovanja, a to je da se ta strast prema novom pojmovno i politički razvila u osamnaestom veku iako se pojavila znatno ranije. Otuda je, još na početku, izveden obrazovni ideal – obojen rusoizmom i zapravo pod direktnim uticajem Rusoa – po kojem obrazovanje postaje političko sredstvo, a sama politička aktivnost je shvaćena kao oblik obrazovanja.

    Od antičkih vremena do danas, uloga obrazovanja u svim političkim utopijama pokazuje u kolikoj meri se čini prirodnim da se stvaranje novog sveta započinje s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se politike tiče, to naravno povlači za sobom pogrešno razumevanje stvari: umesto da se u ubeđivanju i rizikovanju da u tome ne uspemo pridružimo ravnima sebi, mi preduzimamo diktatorsku intervenciju zasnovanu na apsolutnoj superiornosti odraslih i pokušavamo da proizvedemo novo kao gotovu stvar, to jest kao da je novo već postojalo. Otuda je u Evropi verovanje da moramo početi od male dece ako želimo da stvorimo nove uslove ostalo najvećim delom monopol revolucionarnih pokreta tiranskog tipa koji su, kad osvoje vlast, oduzimali decu roditeljima i indoktrinirali ih. Obrazovanje ne treba da učestvuje u politici jer u politici uvek imamo posla s onima koji su već obrazovani. Ko god želi da obrazuje odrasle zapravo želi da bude njihov čuvar i spreči ih da budu politički aktivni. Pošto ne možemo da obrazujemo odrasle, reč “obrazovanje” loše zvuči u politici; pretvaramo se da je to obrazovanje, a u stvari glavna svrha je prisila bez upotrebe sile. Onaj ko stvarno želi da putem obrazovanja stvori nov politički poredak, to jest ni silom ni prinudom, a ni ubeđivanjem, mora doći do stravičnog platonovskog rešenja: izgona svih starijih ljudi iz države koju treba osnovati. Ali čak se i deci koju želimo da obrazujemo kao građane utopijske sutrašnjice zapravo poriče buduće uloga u političkom telu jer, sa stanovišta novih, sve novo što stariji svet predloži nužno je starije od njih samih. U ljudskoj prirodi je da se svaka nova generacija razvije u stari svet, tako da pripremanje nove generacije za nov svet može samo značiti da želimo da došljacima uskratimo šansu za novo.

    …Na prvi pogled može nam se učiniti da ta anomalija proističe iz same prirode masovnog društva budući da u njemu obrazovanje više nije privilegija bogatih klasa. Ako bacimo pogled na Englesku, gde je, kao što svi znamo, odnedavno srednje obrazovanje takođe dostupno svim klasama stanovništva, videćemo da je taj zaključak pogrešan. Jer tamo, na kraju osnovne škole, đaci od jedanaest godina moraju da polažu veoma težak ispit koji uspeva da savlada samo deset procenata učenika spremnih za srednje obrazovanje. Tako stroga selekcija ni u Engleskoj nije prihvaćena bez otpora; u Americi bi bila naprosto nemoguća. U Engleskoj je cilj “meritokratija”, a jasno je da ona opet uspostavlja oligarhiju, ovog puta ne bogatih ili zaslužnih po rođenju, nego talentovanih. Ali to znači da će se, iako ljudima u Engleskoj cela stvar možda nije sasvim jasna, tom zemljom, čak i pod socijalističkom upravom, i dalje vladati kao što se vladalo od pamtiveka, to jest ni monarhistički ni demokratski, nego će tu funkciju obavljati oligarhija ili aristokratija, ovo poslednje u slučaju da se zauzme stanovište da su najnadareniji istovremeno najbolji, što ne mora biti tačno. U Americi bi takva, gotovo fizička podela dece na nadarene i nenadarene bila neprihvatljiva. Meritokratija je, ništa manje nego bilo koja druga oligarhija, suprotna principu jednakosti u egalitarnoj demokratiji.

    To znači da razlog za tako akutnu krizu u američkom obrazovanju leži u političkoj klimi zemlje koja se bori da uspostavi jednakost ili da što više izbriše razlike između mladih i starih, nadarenih i nenadarenih i, konačno, između dece i odraslih, naročito učenika i nastavnika. Očigledno je da se takvo uspostavljanje jednakosti zapravo može postići na račun autoriteta nastavnika i na račun obdarenih đaka. Međutim, takođe je jasno, bar svakome ko je ikad došao u dodir s američkim obrazovnim sistemom, da taj problem, proistekao iz političke orijentacije zemlje, ima i velike prednosti, ne samo u humanom nego i u obrazovnom smislu; u svakom slučaju, tim opštim činiocima se ne može objasniti kriza u kojoj se sada nalazimo niti se mogu opravdati mere koje su do nje dovele.

    Šematski prikaz nastanka tih pogubnih mera pokazao bi da se one oslanjaju na tri osnovne i dobro poznate pretpostavke. Prva je da postoje dečji svet i društvo uspostavljeno među decom koja su samostalna i mora im se prepustiti, koliko god je to moguće, da sama vladaju. Odrasli su tu samo da im pomognu da vladaju. Autoritet koji pojedinačnom detetu govori šta treba i šta ne treba da radi u rukama je same njegove grupe, a posledica toga je, između ostalog, da odrastao čovek bespomoćno stoji pred detetom i nema kontakt s njim. Jedino što može da mu kaže jeste da radi ono što mu se dopada i zatim spreči najgori ishod. Tako se kidaju istinske i normalne veze između dece i odraslih zasnovane na činjenici da su ljudi svih doba života uvek istovremeno prisutni u svetu. Suština ove prve osnovne pretpostavke leži u tome što se u obzir uzima samo grupa, a ne i pojedinačno dete.

    …Druga osnovna pretpostavka o kojoj treba razmisliti u sadašnjoj krizi ima veze s podučavanjem. Pedagogija se, pod uticajem moderne psihologije i načela pragmatizma, razvila u nauku podučavanja uopšte, to jest potpuno je zanemarila gradivo koje deca treba da uče. Nastavnik je, kako se mislilo, čovek koji može da predaje bilo šta. On se obučava da podučava, a ne da vlada nekim određenim predmetom. Takav stav je, kao što ćemo videti, po svojoj prirodi vrlo blisko povezan s osnovnom pretpostavkom vezanom za učenje. Otuda je prethodnih decenija potpuno zanemareno obučavanje nastavnika da predaju sopstveni predmet, naročito u državnim srednjim školama. Pošto nastavnik ne mora da zna sopstveni predmet, neretko se dešava da od svog razreda više zna u onoj meri u kojoj mu je to potrebno da bi održao sledeći čas. To, zauzvrat, znači ne samo da učenici moraju sami da se dovijaju nego i da najlegitimniji izvor nastavnikovog autoriteta kao osobe koja, kako god okreneš, ipak više zna i više može da uradi od njih nije više delotvoran. Dakle, neautoritarni nastavnik, koji želi da se uzdrži od svih metoda prisile jer je u stanju da se osloni na sopstveni autoritet, više ne može da postoji.

    Ali ta štetna uloga koju pedagogija i koledži za nastavnike igraju u sadašnjoj krizi postala je moguća samo zbog moderne teorije učenja. To je, jednostavno rečeno, logična posledica oslanjanja na treću osnovnu pretpostavku u našem kontekstu, pretpostavku koje se moderni svet vekovima drži i koja svoj sistematski pojmovni izraz nalazi u pragmatizmu. Ta osnovna pretpostavka glasi da možemo znati i razumeti samo ono što smo sami uradili, a njena primena u obrazovanju primitivna je koliko i očigledna: učenje treba zameniti činjenjem koliko god je to moguće. Razlog što je postalo nevažno da nastavnik ovlada sopstvenim predmetom bio je zapravo želja da se on natera na neprestano demonstriranje aktivnosti učenja da ne bi, kako se to kaže, prenosio “mrtvo znanje” nego stalno pokazivao kako se ono proizvodi. Svesna namera nije prenošenje znanja nego upućivanje u veštinu, a rezultat je neka vrsta pretvaranja učilišta u institucije za stručno obrazovanje, nesposobne da omoguće deci da normalno savladaju standardni nastavni program, ali uspešne u njihovom osposobljavanju da voze auto, kucaju na pisaćoj mašini ili, što je za “umeće” življenja još važnije, da se slažu s drugima i budu popularni.

    Međutim, ovaj opis je pogrešan, ne samo zato što očigledno preuveličava stvari da bi istakao suštinu nego i zato što ne uzima u obzir činjenicu da se u tom procesu posebna važnost pridaje što temeljnijem brisanju razlike između igre i rada – u korist ovog prvog. Za igru se veruje da je najživlji i najprikladniji način ponašanja deteta u svetu, jedini oblik aktivnosti koji se spontano razvija iz njegove egzistencije kao deteta. Samo ono što se može naučiti kroz igru dostojno je te životnosti. Misli se da je igra aktivnost karakteristična za dete; učenje u starom smislu, prisiljavanjem deteta na pasivno ponašanje, teralo ga je da odustane od sopstvene inicijative zasnovane na igri.

    …Оbrazovanje spada u najelementarnije i najneophodnije aktivnosti ljudskog društva, koje nikad ne ostaje takvo kakvo je nego se stalno obnavlja rađanjem, dolaskom novih ljudskih bića. A ti došljaci nisu dovršeni ljudi nego su u stanju postajanja. Otuda dete, subjekt obrazovanja, ima za pedagoga dvostruki aspekt: novo je u svetu koji mu je stran i u procesu je postajanja; ono je novo ljudsko biće i ljudsko biće u postajanju… Odgovornost za razvoj deteta okreće se u izvesnom smislu protiv sveta: detetu su potrebni posebna zaštita i briga da mu spoljni svet ne bi uradio ništa pogubno. Ali i svetu je potrebna zaštita da ne bi bio upropašćen i uništen napadom novih koji se sa svakom novom generacijom obrušavaju na njega. Pošto dete mora biti zaštićeno od sveta, tradicionalno mesto mu je u porodici, čiji se odrasli članovi svakodnevno vraćaju iz spoljnog sveta i povlače u bezbednost privatnog života između četiri zida. Ta četiri zida, unutar kojih se odvija privatni porodični život ljudi, štite od sveta, a naročito od javnog aspekta sveta. Oni okružuju bezbedan prostor bez kojeg nijedno živo stvorenje ne može da napreduje. To ne važi samo za detinji život nego i za ljudski život uopšte. Kad god je ljudski život neprestano izložen svetu, bez zaštite koju pružaju privatnost i bezbednost, vitalni kvalitet mu biva uništen. U javnom svetu, zajedničkom svima, ljudi su važni i važan je rad, to jest rad naših ruku kojim svako od nas doprinosi zajedničkom svetu; ali život kao život nije važan. Pošto svet ne može da bude obziran prema njemu, život se mora sakriti i zaštiti od sveta.

    …Dete se obično prvo upoznaje sa svetom škole. Ali škola nije svet i ne sme se praviti da jeste; ona je institucija koju umećemo između privatnog domena kod kuće i sveta kako bismo uopšte omogućili prelazak iz porodice u svet. Pohađanje škole ne zahteva porodica nego država, to jest javni svet, i zato, u odnosu na dete, škola u izvesnom smislu predstavlja svet mada još nije istinski svet. U toj fazi obrazovanja odrasli opet preuzimaju odgovornost za dete, ali sad to nije toliko odgovornost za vitalnu dobrobit bića koje raste koliko za ono što obično zovemo slobodnim razvojem karakterističnih kvaliteta i talenata. S opšteg i suštinskog stanovišta, to je jedinstvenost po kojoj se svako ljudsko biće razlikuje od drugih bića, kvalitet zahvaljujući kojem ono nije samo tuđinac u svetu nego i nešto što nikad nije bilo tu.

    Dokle god se ne upozna sa svetom, dete se mora postepeno uvoditi u njega; dok god je novo, mora se voditi računa da to biće sazri u odnosu na svet takav kakav je. Međutim, kako god okrenemo, pedagozi su za mlade predstavnici sveta za koji moraju da preuzmu odgovornost iako ga nisu lično pravili i možda, tajno ili otvoreno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije im slučajno nametnuta; nju podrazumeva činjenica da odrasli uvode mlade u svet koji se stalno menja. Onaj ko odbije da preuzme zajedničku odgovornost za svet ne treba da ima decu i ne sme mu se dozvoliti da učestvuje u njihovom obrazovanju.

    U obrazovanju se ta odgovornost za svet javlja u obliku autoriteta. Autoritet pedagoga i kvalifikacije nastavnika nisu ista stvar. Iako je neophodno da autoritet ima izvesnu kvalifikaciju, ni najviša moguća kvalifikacija ne može da izrodi autoritet. Nastavnikova kvalifikacija sastoji se u upućenosti u svet i sposobnosti da uputi druge u njega, ali se njegov autoritet zasniva na preuzimanju odgovornosti za svet. U odnosu na dete, on igra ulogu predstavnika svih odraslih stanovnika, ukazuje na detalje i kaže detetu: to je naš svet.

    …Autoritet su odbacili odrasli i to može značiti samo jednu stvar: odrasli odbijaju da preuzmu odgovornost za svet u koji su uveli decu.

    Između gubitka autoriteta u javnom i političkom životu i gubitka autoriteta u privatnim i prepolitičkim domenima porodice i škole svakako postoji veza. Kako se sve više zaoštrava nepoverenje u autoritet u javnoj sferi tako je, naravno, sve veća verovatnoća da ni privatna sfera neće ostati toga pošteđena. Postoji i dodatna činjenica, verovatno odlučujuća, a to je da naša politička misao od pamtiveka vidi autoritet roditelja nad decom, učitelja nad đacima, kao model na osnovu kojeg treba razumeti politički autoritet. A upravo je taj model, koji nalazimo već kod Platona i Aristotela, razlog što je pojam autoriteta u politici tako ambivalentan. Prvo, zasnovan je na apsolutnoj superiornosti koja je takva da ne može postojati među ljudima i, sa stanovišta ljudskog dostojanstva, ne sme nikad ni postojati. Drugo, zasnovan je, po ugledu na model obdaništa, na krajnje privremenoj superiornosti i stoga postaje kontradiktoran kad se primeni na odnose koji po svojoj prirodi nisu privremeni – na primer između vladara i podanika. Otuda je u prirodi same stvari – to jest i u prirodi sadašnje krize autoriteta i u prirodi naše tradicionalne političke misli – da se gubljenje autoriteta koje je počelo u političkoj sferi prenosi i u privatnu; i naravno nije slučajno to što se tamo gde je politički autoritet prvo potkopan, to jest u Americi, moderna kriza u obrazovanju najjače oseća.

    U stvari, najradikalniji vid opšteg gubitka autoriteta nalazimo u njegovom prodoru u prepolitičku sferu, gde se činilo da autoritet određuje sama priroda i da je nezavisan od istorijskih promena i političkih uslova. S druge strane, svoje nezadovoljstvo svetom i gađenje prema stanju stvari moderni čovek najjasnije izražava kad odbija da, u odnosu na decu, preuzme odgovornost za sve to. To je kao da im roditelji svakodnevno poručuju: “U ovom svetu nismo sasvim bezbedni; i za nas je tajna kako treba da se krećemo u njemu, šta treba da znamo, kakvim veštinama da ovladamo. Morate pokušati da se sami snađete; u svakom slučaju, nemate pravo da nas pozivate na odgovornost. Mi smo nedužni, dižemo ruke od vas.”

    Naravno, takav stav nema nikakve veze s revolucionarnom željom za novim poretkom u svetu – novus ordo seclorum – koja je nekad nadahnjivala Ameriku; pre će biti da je reč o simptomu modernog otuđenja od sveta, koji se, iako ga srećemo svuda, u posebno radikalnom i intenzivnom obliku ispoljava u uslovima masovnog društva.

    …Da bismo izbegli nesporazum treba reći i sledeće: čini mi se da je konzervativizam, u smislu konzervacije, neodvojiv od obrazovne aktivnosti, čiji je trajni zadatak da neguje i štiti dete od sveta, svet od deteta, novo od starog, staro od novog. Čak i time preuzeta sveobuhvatna odgovornost za svet svakako podrazumeva konzervativan stav. Ali to važi samo za oblast obrazovanja ili, bolje reći, za odnose između odraslih i dece, a ne i za oblast politike, gde delujemo među odraslima i jednakima sebi i zajedno s njima. U politici taj konzervativni stav – koji prihvata svet takav kakav je i nastoji samo da očuva status kvo – može da vodi jedino ka destrukciji jer svet je, u celini i u detaljima, nepovratno prepušten zubu vremena ukoliko ljudi nisu odlučni da intervenišu, da stvaraju novo… Obrazovanje mora biti konzervativno upravo u ime onog što je novo i revolucionarno u svakom detetu; mora sačuvati tu novinu i uključiti je kao novu stvar u stari svet, koji je, bez obzira na sva revolucionarna dešavanja u njemu, sa stanovišta svake sledeće generacije prestareo i blizu uništenja.

    …Kriza autoriteta u obrazovanju blisko je povezana s krizom tradicije, to jest krizom u našem odnosu prema prošlosti. S tim aspektom moderne krize naročito se teško nose pedagozi jer je njihov zadatak da posreduju između starog i novog, što znači da sama profesija zahteva da izuzetno poštuju prošlost. Tokom mnogih vekova, to jest tokom perioda rimsko-hrišćanske civilizacije, nisu imali potrebu da budu svesni tog svog posebnog kvaliteta jer je poštovanje prema prošlosti bilo suštinski deo stanja duha Rimljana i to se u hrišćanstvu nije promenilo niti završilo, nego je samo prebačeno na druge osnove.

    Suštinski važni činioci rimskog pogleda na svet (mada to nije važilo za sve civilizacije, pa čak ni za zapadnu uzetu u celini) bili su: prošlost kao uzor, preci kao primer koji potomci u svakoj situaciji treba da slede i verovanje da sve što je vredno počiva u onome što je bilo i da je stoga starost najbolje doba jer star čovek, budući da je gotovo predak, može da služi kao model za način življenja. Sve to je suprotno ne samo našem svetu i modernom dobu od renesanse nadalje nego i grčkom stavu prema životu. Geteov komentar da je starenje “postepeno povlačenje iz sveta pojavnog” izrečen je u duhu starih Grka, za koje su se bivanje i pojavljivanje podudarali. Rimljani su smatrali da starenjem i laganim nestajanjem iz zajednice smrtnika čovek postiže svoj najkarakterističniji oblik bivanja jer samo tada, iako se, u odnosu na svet pojavnog, nalazi u procesu koji vodi ka nepojavljivanju, može približiti postojanju u kojem će biti autoritet za druge.

    …Problem obrazovanja u modernom svetu proističe iz činjenice da ono po samoj svojoj prirodi ne može odustati ni od autoriteta ni od tradicije, a ipak se mora odvijati u svetu koji autoritet nije strukturirao niti ga tradicija drži na okupu. Međutim, to znači da se nastavnici i pedagozi, ali i svi mi, budući da zajedno sa svojom decom i mladima živimo u jednom svetu, moramo prema njima radikalno drukčije ponašati nego što se ponašamo jedni prema drugima. Moramo odlučno odvojiti oblast obrazovanja od drugih oblasti, pre svega od javnog, političkog života, da bismo samo u obrazovanju primenili koncept autoriteta i prema prošlosti zauzeli stav koji je za tu oblast prikladan, ali nema opštu važnost niti na nju može pretendovati u svetu odraslih.

    U praksi, prva posledica toga bilo bi jasno uviđanje da je funkcija škola da uče decu kakav je svet, a ne da ih upućuju u umeće življenja. Pošto je svet star, uvek stariji od njih, učenje se neizbežno okreće ka prošlosti bez obzira na to što se življenje dešava u sadašnjosti. Pored toga, linija povučena između dece i odraslih značila bi da ne možemo ni odrasle obrazovati ni prema deci postupati kao da su odrasla; ali ne smemo dozvoliti da ta linija preraste u zid koji decu odvaja od zajednice odraslih, kao da ne žive u istom svetu i kao da je detinjstvo nezavisno stanje ljudske egzistencije u kojem su deca sposobna da žive po sopstvenim zakonima. Nema opšteg pravila koje bi odredilo kuda treba da ide linija podele između detinjstva i odraslosti; to se često menja u skladu s dobom deteta i razlikuje se od zemlje do zemlje, od civilizacije do civilizacije, ali i od pojedinca do pojedinca. Ipak, za razliku od učenja, obrazovanje mora imati predvidljiv kraj.

    …Obrazovanje je tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svet da smo spremni da preuzmemo odgovornost za njega i tako ga spasemo od uništenja koje bi, kad ne bi bilo obnavljanja, kad ne bi pristizali novi i mladi, bilo neizbežno. Obrazovanje je i tačka u kojoj odlučujemo da li dovoljno volimo svoju decu da ne želimo da ih izgnamo iz svog sveta i pustimo da se sami snalaze, i da li ih volimo dovoljno da im ne uskratimo šansu da preduzmu nešto novo, nešto što ne vidimo unapred, ali ih unapred pripremamo za zadatak obnove zajedničkog sveta.

    Naslov teksta na engleskom: The crisis in education, u knjizi Hane Arent “Between past and future. Eight exercises in political thought”, Penguin Books 2006. Esej je napisan za predavanje u Bremenu 1958. U engleskom prevodu ga je prvi put objavio Viking Press 1961, a Penguin Books ga je prvi put štampao 1993.

    S engleskog prevela Slobodanka Glišić
    REČ 86.32, avgust 2016. Peščanik.net, 11.09.2016.
    http://pescanik.net/kriza-u-obrazovanju/

  3. Varagić Nikola каже:

    Čemu još društvene nauke?

    Na izvesnom i samozvano opozicionom internet portalu, pojavio se tekst sa naslovom: „Pajtić zaboravio da svet menjaju inženjeri, a ne doktori društvenih nauka“.

    Piše: Aleksej Kišjuhas

    A, uz udarnu sliku spomenutog Bojana Pajtića, išla je i rečenica „Zaboravio da su nosioci razvoja i promena na planeti inženjeri, ne sociolozi“. Dakle, šatro analitički i polemički, tekst je zapravo bio očigledna propaganda u korist (inženjera) Dragana Šutanovca i sproću (doktora društvenih nauka) Bojana Pajtića. Ostaje nejasno samo otkud nesretni sociolozi u celoj priči, odnosno šta su oni kome skrivili. Možda je to famozni Šule, iz trećeg puta, dobio šesticu na tradicionalno nezgodnoj sociologiji na svom Mašinskom fakultetu, odsek hidroenergetika.

    Ali, poenta uopšte nije u Demokratskoj stranci, neka dotične da se davi u svojoj sujeti, pohlepi i metiljavosti. Radi se o opštoj percepciji koju društvene nauke imaju u javnosti, a ne (samo) u okvirima jedne relativno bezmude i jalove partije. Retko koji roditelj se obraduje kada mu dete saopšti da bi da studira društvene nauke. Jer, dok programeri mlate pare, a lekari beže u Nemačku ili izazivaju zavist komšinica, malo ko se naročito opario od istorije umetnosti ili od antropologije. Doduše, možda je zgodno razmišljati o društvenim fenomenima i izazovima dok se sa diplomom društveno-humanističkog fakulteta prodaju cigarete u trafici, peru automobili u autoperionici, ili konobariše u kladionici? Sve je to lepo, sine, ali od čega ćeš živeti? Pri čemu je „sin“, naravno, i sin i ćerka.

    O ovome svedoče i duboko penetrirani stereotipi koje uredno negujemo u vezi sa društvenim naukama. Sociologija mora da je neki mrski socijalizam, a politikologija „škola za političara“. Na Pravnom fakultetu i onako samo uče zakone napamet, a ekonomiju poznaje i baba na pijaci, šta tu ima da se studira. Psihologijom se bavi samo ćaknut svet, a pedagogija se svodi na to da se provetri učionica i podvikne kad zatreba. Jezik se, ako baš mora, dadne naučiti i u privatnoj školi, a koga briga za francuski roman, nemačku dramu ili englesku poeziju? Ko hoće, neka čita u slobodno vreme. A ta žurnalistika, nije li i to samo lepo pisanje, i nije li novinar postao svaki zemara sa Tviterom? Najzad, filozofija? Reči „filozof“ i „filozofirati“ (jedino) u srpskohrvatskom i bugarskom jeziku imaju negativnu konotaciju, i predstavljaju sinonim za nepraktično lupetanje i laprdanje raznih pametnjakovića i mudrosera. Dakle, društvene nauke i humanističke discipline su nešto što je ili relativno nepoznato i ezoterično, ili nešto potpuno besmisleno i svakako slabo plaćeno ili neplaćeno uopšte. Jer, svet menjaju inženjeri, reče Šule i ostade živ.

    Međutim, i mimo ovih neukih i uskogrudih stereotipa, razumno je zapitati se čemu zaista društvene nauke u ovom dobu i trenutku? Jer vaistinu nema hardverskih, softverskih, automobilskih, građevinskih ili bilo kojih drugih firmi koje u hektolitrima zapošljavaju filozofe, sociologe, arheologe ili profesore francuske književnosti. U pitanju je egzistencijalno pitanje, kao i pitanje javnih i obrazovnih politika: trebaju li nekom društvu politikolozi, antropolozi i istoričari umetnosti, koliko njih i, dođavola, zašto? S tim u vezi, udeo društvenih nauka u kurikulumima Sjedinjenih Država i razjedinjenih evropskih zemalja je dramatično opao, a japanska vlada je prošle godine donela uredbu o tome da se batali finansiranje svega visokoškolskog što ne nudi „praktično, stručno obrazovanje“. Pa je čak 50 japanskih univerziteta zatvorilo ili najavilo zatvaranje svojih departmana za društvene nauke.

    Ovaj trend je bio započeo sa Hladnim ratom, kada su Amerikanci upumpali milijarde dolara u svoje univerzitete i naučne institute, kako bi im inženjeri i nuklearni fizičari poslali čoveka na Mesec i proizveli više nuklearnih bombi od Sovjeta. Ali, pošto se novca sipalo tako da preliva, i društvene nauke su učačkale ponešto, i dočekale kraj hladnog rata relativno netaknute. Međutim, sve se promenilo na prelasku u 21. vek, odnosno sa ekonomskim kriziranjem i sa merama štednje. Pa je i žaba od Srbije digla nogu pred belosvetskim potkivanjem, i to u vidu nakaradne sklonosti finansiranju samo onih nauka koje donose nekakvu kintu ili stranu investiciju odmah i sada, da se zabode ašov pred kamerom. Ubrzo je gotovo sve postalo preorijentisano na tzv. STEM (nauku, tehnologiju, inženjerstvo i matematiku), u kratkovidoj zamisli da će društva koja globalno prevladaju u ovim disciplinama, istovremeno zavladati svetom. Ali, da li snaga i moć zaista leže samo u slaganju čipova i cigala?

    I zato je ključno odgovoriti na pitanje čemu još društvene nauke. Čemu to služi (a uz to i ne radi)? Tada valja posegnuti za zgodnom alegorijom koju je, na dodeli diploma, ispričao američki esejista i profesor kreativnog pisanja Dejvid Foster Volas. Naime, plivale u moru dve ribice, i sretnu stariju ribu kako im pliva u susret. I sad, kaže im ova starija riba: „Ćao, momci, kakva je voda?“ i ode dalje. I ove dve produže i nakon par trenutaka zastanu i zapitaju se: „Dođavola, šta je voda?“. Dakle, šta je voda? Društvene nauke i humanističke discipline predstavljaju onaj korpus ljudskog znanja koji nam nudi odgovor na upravo to neobično pitanje. Jer, baš kao i ova riblja omladina, ni mi ne skapiravamo da plivamo kroz tu neku vodu, kroz sve ono što nas okružuje, menja i ograničava, a da toga nismo ni svesni. Dok društvene nauke razotkrivaju i raskrinkavaju tu vodu. I zato su opasne, koliko i mudre.

    Naime, svi mi živimo jedne relativno banalne i prozaične živote: umivamo se, peremo zube, vozimo se na posao, rmbačimo, vozimo se natrag kući, umivamo se, peremo zube, spavamo, pa ispočetka. U nekom međuvremenu i doručkujemo, ručamo i večeramo, prndačimo se i/ili masturbiramo, odlazimo na kafe ili u posete prijateljima, slavimo praznike sa rodbinom, obeležavamo svadbe i sahrane, putujemo na more na godišnji odmor, javljamo se komšijama u prolazu, gledamo filmove i čitamo vesti, slušamo i širimo tračeve, isprobavamo i kupujemo odeću, depiliramo se ili brijemo, brišemo zadnjicu WC papirom, gutamo čips, pljeskavice, sladoled i pivo. Vodimo taj neki život, klizeći kroz njega više ili manje glatko. Ali ne kapiramo vodu oko nas. Nesvesni smo vode koja doslovno oblikuje i ograničava našu egzistenciju, naše emocionalno i mentalno iskustvo, naše želje, naše potrebe i naše strasti. Ne razumemo da su i naš posao, i prostori u kojima živimo, kao i naša razonoda – determinisani nekim širim i dubljim, nevidljivim i „vodenim“, društvenim, kulturnim i istorijskim silama.

    I baš to je ono što inženjerski um najčešće ne ume da provali. Jer, tri obroka, novac, pranje zuba, seks, plaža, fudbal, komšiluk, školovanje, lečenje, svadba, film, muzika, vesti, kafa, depilacija, suknje i kravate, sladoled i pivo, naši celokupni životi i sve ono važno i nevažno u njima, imaju i neku društvenu i kulturnu istoriju, a ne samo puku tehnologiju. Društvene nauke nam ukazuju na to da stvari koje nam se dešavaju, i stvari koje živimo, nisu samo proizvod naših ličnih odabira, želja i nastojanja, već stvar nekih dubljih društvenih, političkih, kulturnih i istorijskih procesa. Možemo izgubiti posao svojom krivicom, naravno, ali ako svoj posao paralelno izgubi na desetine hiljada ljudi, onda je u pitanju jedna šira društvena, strukturna i ekonomska stvar. Onda je u pitanju voda koju ne kapiramo, ali koja i te kako utiče na naše kretanje i (pre)oblikuje naše ponašanje. Uostalom, ljudi na Zapadu se i nisu masovno kupali u moru sve do 17. veka, nisu išli u restorane sve do 18. veka, a počeli su da brišu zadnjicu papirom tek od 19. veka. Sve su to novotarije u kojima danas spremno učestvujemo, kao da smo mi sami baš tako odlučili i hteli. Ali smo u njih zapravo neznalački uronjeni i kroz njih plivamo nesvesni. Društvene nauke nam pomažu da se osvestimo.

    Skapiravanje društvenog, istorijskog, kulturnog, ekonomskog i pravnopolitičkog konteksta naših života i našeg delanja jeste ono što društvene nauke rade i čemu ponajpre služe. Tome da shvatimo spomenutu vodu koja ograničava naše kretanje i kroji naše mišljenje i ponašanje. A koje toliko (volimo da) smatramo za naročito lično, samostalno i slobodno. I to ih kroji na složene i nelinearne načine koji se, nažalost, ne mogu izraziti inženjerskom formulom. I zato, pa šta ako se društvene nauke najčešće ne sipaju u rezervoar i ne mažu na hleb? Da li su litar dizela i hlebni namaz ama baš sve što nas u životu interesuje? I kakav je to život onda? Čuvajmo i negujmo društvene nauke, da se u toj vodi oko nas ne bismo udavili.

    02. oktobar 2016.
    http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=328878&title=%C4%8Cemu%20jo%C5%A1%20dru%C5%A1tvene%20nauke?#sthash.tY8RP0j8.dpuf

  4. Varagić Nikola каже:

    Vladimir Ilić

    Društvene nauke – for what?

    Društvene nauke mogu da budu manje ili više korisne; one mogu i nekima da koriste, a drugima da štete. Zavisi od toga kako su ustrojene, organizovane i usmerene. A njihovo oblikovanje i usmerenje zavise od potreba dominantnih delova društva; ove potrebe deluju kroz organizaciju saznajnih delatnosti u ovim naukama.

    Dr Aleksej Kišjuhas u Danasu obrazlaže da društvene nauke postavljaju pitanje smisla i značenja onoga što postoji. Neki njegovi primeri su sasvim uverljivi: „Možemo izgubiti posao svojom krivicom, naravno, ali ako svoj posao paralelno izgubi na desetine hiljada ljudi, onda je u pitanju jedna šira društvena, strukturna i ekonomska stvar“. Istina je da prosečna odrasla osoba malo zna o funkcionisanju društva koje uveliko određuje njenu sudbinu. Pritom ne bih išao toliko daleko kao danas kod nas mnogo navođeni Maks Veber, koji je smatrao da ljudi najveći deo vremena provode u tupavom svesnom ili polusvesnom delanju.

    Društvene nauke ne daju samo praktično-tehničko znanje; one, kao što upozorava Kišjuhas, daju i znanje koje ulazi u pogled na svet članica i članova nekog društva. One daju i društveno-integrativno znanje: nastale su da bi rešile probleme legitimacije svojedobno novog (kapitalističkog) društva. Njihova sadašnja kriza uveliko je uslovljena time što se savremeni kapitalizam ne oseća prinuđenim da integraciju ostvaruje kroz teorijski oblikovane sadržaje društveno-integrativne misli. Stoga se društvene nauke bave uglavnom nevažnim, sporednim temama.

    Navodio sam u Reviji za sociologiju (našem sociološkom časopisu, koji se kao i časopisi Sociologija i Sociološki pregled i kao i svetski sociološki časopisi uglavnom bavi sporednim naučnim temama), da je profesor Slobodan Antonić analizirao pet godišta tada najuticanijeg svetskog sociološkog časopisa, American Journal of Sociology (oko 250 tekstova objavljenih između 2007. i 2011) i da u njima nije našao nijedan tekst koji bi bio posvećen klasnoj analizi američkog društva, funkcionisanju svetskog kapitalističkog sistema, promenama globalne društvene strukture ili društvene strukture SAD. Antonićeva analiza sadržaja pokazala je da su najvidljivija sociološka istraživanja ona u kojima se zanemaruju osnovni i najvažniji problemi sociologije i samog društva.

    Nije tako bilo ranije, u vreme kada je kapitalizam bio ugrožen i kada je osećao potrebu da se opravdava i naučnim razlozima. Robert Merton, inače liberal, pisao je o prikrivenim funkcijama političkih stranaka u parlamentarnom sistemu, analizirajući partije kao predstavnike interesa različitih grupa, od krupnog biznisa do organizovanog kriminala.

    Ekonomista Torsten Veblen takođe je bio jasan: „Može se slobodno reći da oslobođenost od skrupula, saučešća, poštenja i poštovanja tuđeg života, u vrlo širokim granicama unapređuje uspeh pojedinca u novčanoj kulturi. Ljudi koji su postizali velike uspehe u svim poznatim vremenskim razdobljima pripadali su obično ovom tipu izuzevši one koji nisu postizali uspehe ni u oblasti bogatstva ni u oblasti moći. Samo u izvesnim uskim granicama, i to u pikvikijanskom smislu, može se reći da je poštenje najbolja politika”.

    Veblen je istinito pisao i o radnicima i radu: „Sklonost radinosti gotovo je uvek prepreka za napredak pojedinca. Pod okolnostima režima nadmetanja, članovi moderne industrijske zajednice su rivali, od kojih će svaki najbolje postići individualnu i neposrednu prednost ako je, zaslugom svog izuzetnog prenebregavanja skrupula, u stanju da bez ikakve griže savesti spokojno nadmudri i ošteti svoje kolege kad mu se za to pruži prilika“.

    Kad već navodim ekonomistu, da pomenem i ekonomiju: neki ključni problemi ove nauke potpuno su zapostavljeni, jer ne postoji praktična potreba da se sistem teorijski opravdava. Jedan ekonomista mi kaže da nema sa kim da razgovara o Pjeru Srafi, koji je dokazao održivost radne teorije vrednosti. Ekonomisti, kod nas i u svetu, ignorišu ga; oni prvi to najčešće rade i sa njegovom koleginicom sa Kembridža, Džoan Robinson, antimarksistkinjom koja je podržala kinesku kulturnu revoluciju. Ekonomska nauka svela se na ogranke neoklasične tradicije, uz oživljavanje neokejnzijanizma; pritom se skoro redovno zapostavlja Mihal Kalecki, koji je osmislio kejnzovsku revoluciju pre Kejnza. Možda stoga što je decenijama bio prihvaćen naučnik u socijalističkoj Poljskoj.

    Da pomenem i filozofiju. Meni profesionalno sasvim odgovara sistematsko uklanjanje takozvane kontinentalne (odnosno ne-anglosaksonske i ne-liberalne) filozofije iz nastavnih planova, programa i kadrovskih sastava filozofskih katedri. Pretežno se bavim sociološkom metodologijom, pa ne moram da razmišljam o povesnom mišljenju, o društvenoj uslovljenosti filozofske misli i o njenom uticaju na sadržaj i način filozofiranja, o otkrivanju već postojećih klica budućeg i mogućeg ispod površine sadašnjeg, koje se nastoji prikazati kao nepromenljivo i neizbežno. Ali ja nisam filozof, a filozofi danas rade isto što i sociolozi i ekonomisti: bruse svoja analitička oruđa umesto da istražuju značajne teme iz obećavajućih perspektiva. Sistemu nije potrebna povesna misao, kao što mu nije potrebno ni preispitivanje radne teorije vrednosti (ili ne daj bože teorije nejednake razmene), niti proučavanje društvene strukture i društvenog razvoja.

    Kapitalizam (zasad) nije u ozbiljnoj krizi. Otvaranje krupnih pitanja u društvenim naukama nije društvena potreba sistema. Biće.

    Peščanik.net, 05.10.2016.
    http://pescanik.net/drustvene-nauke-for-what/

  5. Varagić Nikola каже:

    Дуално образовање – бушење рупе на саксији

    ​Тежња да се уско профилишу радна места и да се на основу њих насликају наставни програми врло је опасна и нехумана

    Аутор: Чедо Недељковић

    05.10.2016.

    Средње образовање, као етапа између основног и високог образовања, име две функције: да припреми младе за рад и за наставак школовања. Неки аутори, не случајно, кажу „или за наставак школовања“, чиме јасно наглашавају да је за део генерације средња школа и завршна. Тако је формирана средњошколска мрежа, која, сем гимназија, обухвата техничке, економске, медицинске и друге школе.

    Притисак привреде, а може се рећи, друштва и државе, на школство углавном се своди на захтеве да се програми средњих стручних школа готово потпуно подреде потребама радног места, при чему се запостављају потребе ученикове личности. Тачно је да променљивост савременог света захтева да образовни систем буде еластичан и покретљив, али то је могуће, истичу познати аутори Хуторској и Корољ, ако међу основним компонентама образовања, поред захтева и стратегије државе, пронађу своје место и личне потребе ученика које не зависе од социјалне поруџбине. У крајњој линији, све се своди на једно: треба се окренути целовитости човекове личности, његовим духовно-моралним основама. Овај нагласак је неопходан баш сада када се у Србији на велика звона промовише као новина тзв. дуално образовање, које треба да буде кључ за задовољавање кадровских потреба производње и повећање запослености. Привредна комора која то истиче као иновацију, у ствари, буши рупу на саксији. Дуално образовање карактеристика је школских система од настанка капитализма, а чине га два образовна пута – један који омогућује проходност до врха образовне пирамиде (факултети), и други који после (трогодишње) средње стручне школе упућује свршене ученике у производњу, с минималном могућношћу да наставе школовање. Не треба бити много паметан па закључити да је први пут резервисан за децу из породица повољнијег социо-културног статуса (високообразовани родитељи, породичне библиотеке, приватни професори), а други за децу из депривилегованог слоја. Тако школски систем репродукује постојећу социјалну структуру. Једни се спремају да раде главом, а други рукама. Србија је имала, а и сада има, дуално средње образовање. Сетимо се некадашњих школа ученика у привреди (ШУП) у које су били шупирани они који немају могућности да крену даље. Сада образовни пут прекидају трогодишње стручне школе.

    Дакле, дуално образовање за које се залаже Привредна комора Србије није никаква новина него само појачавање онога што смо имали и имамо. Истиче се важност учења на радном месту и тражи се да се послодавци укључе у израду функционалних програма. Циљ је да се код ученика развију кључне компетенције неопходне за успешно запошљавање. Још се каже да је „превише високошколских, а премало нискошколских радника“. Залаже ли се то Привредна комора за нижу образовну структуру? Ако неко мисли да ће се млади тако натерати да буду зидари, тесари, вариоци, љуто се вара. Неће млади да раде тешке и опасне послове за мале паре. Зашто су популарне средње медицинске школе? Зато што медицинске сестре и техничари могу лако да се запосле у иностранству за добру плату.

    Компетенције, које се у образовном систему помињу у последњој деценији, дошле су на захтев привреде и најчешће се схватају врло уско као оспособљеност за извршне операције на радном месту.

    Притисци из привреде су технократског карактера и теже да образовање сузе на производну функцију.

    Европски савет је још пре 25 година као важан циљ образовања истакао такву припрему, која треба да омогући широк поглед на рад и теоријски увид у природу и облике рада. Имао је сигурно у виду тенденције да се образовање уско подреди тренутним потребама, а да се запостави његова развојна улога. Тежња да се уско профилишу радна места и да се на основу њих насликају наставни програми врло је опасна и нехумана.

    Ваља знати да је образовање вишедимензионалан процес који треба да задовољи многе захтеве и да искључива прагматично-практична усмереност не може да задовољи ту вишедимензионалност. Мајкл Рeмзи, надбискуп од Кентерберија, који истиче да је заснивање добрих веза образовања са индустријом и трговином високо пожељно и суштински важно, критички наглашава и следеће: ,,Образовање се све више посматра првенствено као роба на тржишту. Његови људски производи постоје не да би служили Богу него бруто националном производу…”

    На то свођење образовања само на једну – економистичку димензију упозорава и Џорџ Вуд, који каже: ,,Законодавни покрети за успех се првенствено брине о америчкој економији, не о животима наше деце… Бруто национални доходак и цифре трговинског биланса се читају исто онако као што доктор чита пацијентове виталне знакове“… И за саму привреду боље је да образовање буде постављено на широку основу јер се тиме обезбеђује боље прилагођавање брзим техничко-технолошким и културним променама.

    Претерана амбиција да школа припрема ученике само за пословни успех има своју тамнију страну. Она може да води саможивој егоцентричности и нездравој преокупираности друштвеним статусом или материјалним поседовањима.

    Професор
    http://www.politika.rs/scc/clanak/364948/Pogledi/Dualno-obrazovanje-busenje-rupe-na-saksiji

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: