Никола Варагић: Питање из економије за кандидате за председника Србије

Никола Варагић

Никола Варагић

 

На скупу у Српској академији наука и уметности, Министарство пољопривреде je недавно представило Стратегију развоја сектора вода на територији Србије за период 2016–2034. године. У наредних скоро 20 година, према тој стратегији, у доградњу канализационих система и изградњу постројења за пречишћавање отпадних вода, за успешно управљање водама и обезбеђивање здраве пијаће воде за све становнике, неопходно је инвестирати најмање 8 милијарди евра (око 1 000 милијарди динара).

Шта је још потребно урадити у наредних 20 година да бисмо живели у држави благостања и колико то кошта?

  • За улагање у градњу нових и завршетак и обнову старих аутопутева, затим магистралних, градских, приградских, локалних, сеоских путева, тунела, мостова, обилазница… потребно је обезбедити најмање 10 милијарди евра (преко 1 200 милијарди динара), да би добили квалитетну мрежу путева на целој територији Србије.
  • За улагање у железничку мрежу и метро у Београду потребно је обезбедити најмање 5 милијарди евра (више од 600 милијарди динара; под условом, то овде не рачунам, да се стварно изгради пруга Београд-Будимпешта новцем који даје Кина и да се заврше пројекти за које је Русија дала новац).
  • За улагање у здравство (градњу нових и обнову старих болница, породилишта, домова здравља, служби хитне помоћи…) потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара).
  • За улагање у просвету и науку (градњу и обнову основних и средњих школа, факултета, института…) потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара).
  • За улагање у културу (музеје, позоришта…), истраживање и заштиту културне баштине, потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара).
  • За улагање у заштиту природе, индустрију отпада и рециклаже, комуналне службе… потребно је обезбедити најмање 3 милијарди евра (400 милијарди динара; под условом, то овде не рачунам, пошто се на том пројекту већ ради, да се успешно реши питање главне градске депоније у Винчи код Београда).
  • За улагање у војску, полицију и систем цивилне заштите потребно је обезбедити 10 милијарди евра (преко 1 200 милијарди динара).
  • За сређивање ПИО фонда, РФЗО, предузећа попут РТБ Бор, Србијагас, да би Телеком Србија и ЕПС остала јавна, државна предузећа, која послују са профитом, ефикасно и не заостају у технолошком развоју, потребно је обезбедити најмање 7 милијарди евра (више од 800 милијарди динара).
  • За улагање у Развојну банку и за субвенције (подршку предузетницима да започну посао, малим и средњим предузећима да шире посао, пољопривредницима, извозницима…) потребно је обезбедити најмање 15 милијарди евра (скоро 2 000 милијарди динара).

Ова апроксимативна рачуница показује да је потребно уложити најмање 65 милијарди евра (преко 8 000 милијарди динара) у наредне две деценије. Наравно, ту се не рачунају зараде, пензије, социјална давања, дугови и све остало што држава мора да исплаћује. Наш циљ није да све те путеве, школе, болнице, фабрике… граде радници који од своје плате не могу достојно да живе, циљ је да њих граде радници и да у тим школама, болницама, фабрикама раде професори, доктори, инжењери који су добро плаћени, и могу да купе аутомобил да би се возили новим аутопутевима, или, ако се обнавља флота војних авиона, циљ је да авионима управљају војни пилоти који не морају да размишљају шта ће дете да им једе за ручак, итд.

Тренутно стање је следеће:

  • Јавни дуг Србије је 25 милијарди евра (преко 3 000 милијарди динара) или 71,9% БДП-а.
  • Бруто домаћи производ (БДП) Србије је, дакле, нешто преко 30 милијарди евра (око 4 000 милијарди динара) годишње. Овде не рачунамо сиву економију (додати око 30%).
  • Из Србије се извезе роба вредна око 10 милијарди евра (1 200 милијарди динара), а увози се роба вредна преко 12 милијарди евра годишње (1 500 милијарди динара; опет, не рачунамо сиву економију и високи криминал на царини).
  • Буџет Владе Србије је око 8 милијарди евра (1 000 милијарди динара) годишње. Расходи су већи од прихода. Највећи део одлази на плате државним службеницима, пензије и враћање дугова.
  • Просечна плата је око 350 евра (45 000 динара) месечно (због тога што се не рачунају они који раде на црно, а у евиденцији запослених највише је оних који раде за државу и стране банке и који подижу просек плата – реално, просечна плата је нешто изнад званичне минималне зараде).
  • Минимална плата је 170 евра (нешто преко 20 000 динара) месечно.
  • Минимални трошкови живота за четворочлану породицу (за достојан и квалитетан живот) су 1 200 евра (преко 150 000 динара) месечно.

То значи да:

  • Минимална плата (нето) мора да буде најмање 500 евра (60 000 динара) месечно.
  • Просечна плата (нето) мора да буде најмање 1 000 евра (120 000 динара) месечно.
  • Буџет Владе Србије мора да буде преко 50 милијарди евра (преко 6 000 милијарди динара) годишње.
  • БДП Србије мора да буде (када се реши и питање сиве економије) преко 200 милијарди евра (25 000 милијарди динара) годишње.
  • Извоз из Србије мора да вреди најмање 100 милијарди евра (12 000 милијарди динара) годишње.

Питање за председничке кандидате (иако то све не спада у њихова овлашћења, потребан нам је председник способан да створи услове да се Србија развија и способан да води Србију, а то подразумева и бригу о економији, животном стандарду грађана… и пошто то не може сам, и има ограничен мандат, мора да има праве сараднике и наследнике око себе, и још ако из његове странке долази и председник владе, мора да одговори на следеће питање):

Како да се то оствари – како да се обезбеди новац за наведена улагања, а да се смањује дуг, да расте животни стандард грађана и да се незапосленост смањи са 20% на 5%?

Кампања званично почиње за неколико месеци, имате довољно времена да припремите озбиљан, темељан одговор, на више стотина страна (ако тако желите, слободно пишите руком и обичном оловком). Да прочитате одговор, тј. ваш план, имате највише два сата.

За оног ко је способан, нису потребна више од два мандата да оствари скоро све циљеве, да остави државу у добром стању, и праве наследнике, тако да наставе посао, све док Србију не учине државом благостања. Није нам потребно ни 50, а не 100 година, ако имамо праве људе на власти. Са правим људима потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд. Зато је тешко очекивати да неко ко је већ имао прилику да буде председник републике или председник владе, или министар у више мандата, а није до сада ништа урадио, може да одговори на ово питање. Зато кандидата режима, ко год то да буде, који уђе у други круг председничких избора, може да победи само кандидат опозиције који зна и грађанима Србије може дати одговор. Питање је тешко, не може свако да одговори, а ко одговори, заслужује поверење грађана, грађани ће то препознати, медијска машинерија режима не може то да спречи.

 

Никола Варагић: Питање из економије за кандидате за председника Србије

Стање ствари, 13.09.2016.

https://stanjestvari.com/2016/09/13/varagic-pitanje-za-kandidate-za-predsednika/

Advertisements

6 Responses to Никола Варагић: Питање из економије за кандидате за председника Србије

  1. Varagić Nikola каже:

    Шта је потребно да просечна плата буде преко 1000 евра?

    OVO su uslovi da prosečna plata bude 450 evra

    M. R. Petrović | 19. 09. 2016 – 19:12h

    Premijer Aleksandar Vučić najavio je da će prosečna plata do kraja naredne godine biti 450, a do kraja 2018. 500 evra.
    „Svi nam brojevi rastu. Ne mogu plate da se uvećaju ako ekonomija ne napreduje. Povećali smo minimalnu zaradu za 7,43 odsto, to znači da će plate realno porasti za osam odsto. Profesorima, zdravstvu, policiji, vojsci povećaćemo platu i to značajno“, ukazao je premijer u intervjuu Radio-televiziji Srbije i dodao: „Mi rastemo i napredujemo. Sledeće godine će prosečna plata pre kraja godine biti 450 evra“.

    „Blic“ je pitao srpske ekonomiste šta treba da se dogodi da bi se ove brojke ostvarile. Dobra vest je da će plate i penzije i naredne godine i 2018. moći da budu povećane, a manje dobra vest je da je za toliko povećanje prosečne plate potrebno ispunjenje nekoliko preduslova.

    Rast je uslov za platu, a uslovi za rast su…

    Da bi prosečna plata godišnje rasla za 60 do 70 evra, s obzirom da trenutno iznosi oko 375 evra, potreban je veći privredni rast od onog koji Srbija sada ima, a koji je za ovu godinu prognoziran na nivou od oko 2,5 do 2,8 odsto, kažu naši sagovornici. A da bi trend privrednog rasta bio nastavljen, slažu se ekonomisti, neophodno je da bude ispunjeno nekoliko uslova:

    – povećanje javnih i privatnih investicija
    – reforma javnih preduzeća
    – smanjenje javne potrošnje.

    Većih ivesticija, opet, ne može da bude ukoliko se ne stvore povoljniji uslovi za poslovanje. A oni bi podrazumevali:

    – smanjenje parafiskalnih nameta, čime bi se podstakao razvoj malih i srednjih preduzeća
    – uvođenje elektronske uprave koja povećava produktivnost, smanjuje troškove poslovanja i nivo korupcije
    – postepeno smanjivanje, a potom i ukidanje subvencija za strane investitore.

    Povećanje prosečne plate za 130 evra u roku od dve godine je, za ekonomistu Miroslava Prokopijevića, zahtevalo bi stvaranje okruženja u kome se poslovanje isplati, što bi podstaklo i investicije.
    – Da bi se nacionalni dohodak udvostručio, na realnim osnovama, uz stopu rasta od jedan odsto i bez inflacije, potrebno je 70 godina. Uz stopu rasta od pet odsto potrebno je 14 godina – objašnjava Prokopijević.

    Ekonomista Saša Đogović sa Instituta za tržišna istraživanja kaže da će izvesno doći do rasta plata, ali pitanje je na kom nivou.
    – Prvo, porašće minimalac, doći će do povećanja zarada u javnom sektoru, jer su konsolidovane javne finansije, a i privatni sektor bi mogao da poveća plate, naravno u skladu sa svojim mogućnostima – dodaje Đogović, koji smatra da ni uz rast od četiri do pet odsto nije sasvim realno očekivati skok plata od 70 evra godišnje.
    Javne investicije i oslobađanje od parafiskalnih nameta
    I on potencira veće investicije kao glavni preduslov povećanja prosečnih zarada.
    – Potreban je veći nivo javnih investicija, pre svega u energetsku i saobraćajnu infrastrukturu, neophodno je razvijati javno-privatno partnerstvo. Istovremeno, privatni sektor potrebno je osloboditi raznih parafiskalnih nameta, naknada, taksi… kako bi oni imali više sredstava da ulažu u nove investicije. Javna preduzeća je neophodno reformisati kako pare koje zarade ne bi trošili na plate, već na dalja ulaganja – dodaje Đogović.
    On ističe i da treba postepeno smanjivati, a potom i ukinuti subvencije stranim investitorima. One su, kako kaže, bile korisne kao amortizer u prvom periodu kada je došlo do neophodnih hirurških rezova u srpskoj privredi.
    – Ako ostane taj sistem, stranci koji ovde otvaraju fabrike i dalje neće imati interes da povećavaju plate radnicima. Postaviće se i pitanje njihovog ostanka u Srbiji, jer se može pokazati da su mnogi od njih došli samo zato da bi uzeli pare od subvencija – kaže Đogović.
    On dodaje da ne treba bežati ni od uzimanja kredita koji bi bili korišćeni za investicije jer “retko ko danas ulaže svoj novac”.
    – Te kredite bi bilo moguće servisirati. Ali uzimati kredite da bi se isplaćivale plate ili penzije, to je nedopustivo – dodaje Đogović. Takvo zaduživanje brzo bi, kako kaže, Srbiju ponovo dovelo do ruba dužničke krize.

    Ekonomista Milan Kovačević ističe da plate ne mogu rasti brže od investicija.
    – Potrebno je prvo povećati investicije, a za to su potrebna ulaganja. Ako povećate plate, nećete imati novac za investiciona ulaganja. Potrebno je podstaći privredni rast da bi porasle i plate. Privredni rast koji premijer predviđa od tri odsto godišnje, nije dovoljan za povećanje plata koje najavljuje – dodaje Kovačević.

    Blic, 19.09.2016.
    http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/ovo-su-uslovi-da-prosecna-plata-bude-450-evra/ll30kyc

  2. Varagić Nikola каже:

    Мајчинство мора бити избор

    Аутор: Јована Ружичић

    среда, 21.09.2016.

    Жалосном и јадном Клубу упирача прста, који своју одговорност не види ни у чему, недавно се придружила министарка без портфеља Славица Ђукић Дејановић, која је у интервјуу Радио-телевизији Србије „образоване жене старије од 30 година, које немају децу и не размишљају о томе, иако нису економски угрожене јер имају висок степен потребе за комфором” – окарактерисала као кривце за негативни наталитет у Србији.

    У земљи где је свака пета радно способна особа незапослена, где је свака трећа особа до 18 година изложена ризику од сиромаштва и где свака десета особа не може да приушти исхрану какву прописују стандарди, говорити о комфорном животу ширих народних маса, увредљиво је. Група о којој цењена министарка говори је, и да постоји, толико мала да не заслужује пажњу коју добија.

    Наталитет је у Србији низак из једноставног разлога – за његово повећање је потребно више од једног или два изборна циклуса, а политичке елите које владају Србијом, у које спада и цењена министарка, већ деценијама нису заинтересоване да се баве темом која ће дати резултате у далекој будућности.

    Упирање прстом у жене је одличан начин да се скрене пажња од тога шта држава ради, или не ради, да се ситуација у њој промени. Такође, пребацивање кривице само на жене, а сви знамо да жене не могу саме да направе децу, затвара простор за даљи разговор о томе шта као друштво можемо да урадимо да се ситуација побољша.

    Држава Србија, односно они који је воде, верујемо не разумеју како то изгледа бити мајка данас у Србији, јер да разумеју другачије би се понашали. С њима и са широм јавности ћу поделити искуства мама које се нама јављају.

    Доживљај звани материнство за жене почиње неколико година пре него што постану мајке, када на интервјуима за посао уместо да причају о својим знањима и вештинама одговарају на законом забрањена питања о томе да ли су у вези, да ли је та веза озбиљна, да ли планирају децу итд.

    Када остану у другом стању, срећне су ако су биле пријављене за посао који раде, јер то онда значи да ће моћи да остваре своја права.

    Али ако нису пријављене, уз честитку на лепим вестима често долази и отказ. Материнство за већину жена почиње у породилишту, одакле свака десета жена, како показују наша истраживања, излази чврсто решена да више никада не роди дете само због односа медицинског особља према њој.

    Када изађе из породилишта, очекује је пуно трошкова и нада да породиљска плата не касни више од шест месеци. Ако је имала среће и није добила отказ неколико недеља по повратку са породиљског, велике су шансе да су је сачекале мања позиција и плата од оне коју је имала када је отишла на трудничко.

    Ако пожели да правду потражи на суду, јер Србија ипак има пристојне законе који штите права својих грађана и грађанки, правду ће наћи, али ко зна колико година касније.

    Ствари за децу у Србији често коштају скупље него у Немачкој, а од следеће године за то родитељи неће чак ни добијати повраћај ПДВ-а.

    Када дође време за упис у јаслице или вртић, који не постоје у свим местима где су потребни, јуриће се везе и везице да би се дете уписало, а када дете крене у школу, довијаће се како зна и уме да пронађу новац за уџбенике који су сваке године другачији и морају да се купују нови као и школски прибор који кошта као право мало богатство.

    Управо сам описала најбољи могући сценарио у којем су родитељи заједно, запослени и сви здрави. Животи многих нису толико срећни када су родитељи незапослени, самохрани или у случају болести када схватите да наше здравство и није баш тако бесплатно како смо мислили.

    Центар за маме нуди своју експертизу свима који заиста желе да раде на дугорочним решењима која ће да промене ситуацију на тему наталитета у Србији. Почетак треба да буде улагање у здравство, образовање, правосуђе, запослење, предузетништво, подржавање жена и породица и улагање у родну равноправност.

    Било би сјајно и када би се поштовали закони који већ постоје и спроводиле стратегије и планови који су донети.

    Мајчинство мора бити избор. Имати или немати децу је лична одлука која треба да буде поштована и ни на који начин не сме да буде осуђивана. Посао државе није да дели савете о томе ко треба да има колико деце. Посао државе јесте да обезбеди систем који функционише на сваком нивоу. Тек онда ће избор броја деце да буде стварно избор.

    Оснивачица и директорка „Центра за маме”

    http://www.politika.rs/scc/clanak/363910/Pogledi/Majcinstvo-mora-biti-izbor

  3. Varagić Nikola каже:

    Akademija arhitekture Srbije je reprezentativno udruženje arhitektonske struke, nezavisna naučno­umetnička asocijacija stvaralaca, dobitnika najviših priznanja u oblasti arhitekture, urbanizma, istorije i teorije arhitekture. Udruženje čini 40 članova, među kojima su 17 profesora univerziteta i stvaraoci koji su poslednjih 60 godina planirali, projektovali i gradili u Beogradu, gradovima Srbije i širom sveta.

    7 pitanja o Beogradu na vodi:

    1. Zašto se javnosti i dalje predočava ulaganje stranog partnera od 3,5 milijarde evra, kada je to samo mogući obrt kapitala u narednih 30 godina, od koga bi samo jedna trećina pripala Republici Srbiji, i kada je, kao što vidimo, iznos ulaganja 150 miliona evra?

    2. Zašto je potpisan ugovor po kome se do isteka narednih 30 godina neće znati šta je konačna fizička struktura „Beograda na vodi”? Dakle, ni „čuvena” maketa ni Prostorni plan područja posebne namene ne znače ništa, već će strani partner graditi po svom nahođenju 30 godina šta on misli da treba, gde i kad mu treba, da bi domaći partner, na kraju, uradio nekakav projekat izvedenog stanja! Iako je Srbija zbog slabe države već dovela do odnosa pravne i bespravne gradnje 1:1, ovo bi bila najveća bespravna ad hoc gradnja svih vremena.

    3. Kako se i zašto u novoformiranom društvu došlo do odnosa prava vlasništva i prava odlučivanja od 68:32 procenta u korist stranog partnera? Ničim to nigde nije obrazloženo niti utemeljeno. Obaveze ulaganja domaćeg partnera su minimizirane, bez jasne analize i finansijske procene svega onoga što – a posebno kada! – Srbija mora da uloži i uradi do 31.12.2019. godine. U Ugovoru se uopšte, osim jedne stavke, ne vidi šta mora da uradi strani partner. On nema nikakav rizik jer je dobio pravo da za svoj uloženi kapital od 150 miliona evra (koji svakako treba poštovati) gradi kuću po kuću, pa kada jednu završi i proda, od dobijenog novca gradi dalje u sledećih 30 godina. Takav princip bi prihvatio mnogi koji naš ili drugi strani krupni investitor. Istovremeno, Srbija preuzima ogroman rizik i obavezu da za četiri godine od zagađene ledine napravi opremljeno građevinsko zemljište sa svim komunalnim instalacijama, ogromnih kapaciteta, na čitavoj teritoriji od 100 hektara, na kojoj se unapred ne zna konačni razmeštaj objekata.

    4. Zašto je Ugovorom sa naše strane prihvaćeno da, po završetku nekog od objekata i dobijanja upotrebne dozvole za najviše 30 dana, odmah može biti izvršena konverzija u pravo svojine i pravo prenosa svojine trećim licima?

    5. Zašto, nadalje, strani partner dobija opremljeno građevinsko zemljište od 100 hektara bez plaćanja nadoknade (ili „doprinosa”, od kojih se gradi infrastruktura grada)? Kako se uopšte može razumeti da strani partner dobija opremljeno zemljište u zakup na 99 godina „bez ikakve nadoknade” i šta je tu onda uopšte zakupljeno? Kako Srbija može da sa privatnim stranim licem, koje je u isto vreme i izvođač i garant, sklapa ugovor koji treba da važi tri decenije, bez ikakvih bankarskih i drugih garancija i za našu stranu zaštitnih klauzula?!

    6. Zašto je već u prvoj fazi gradnjom kuća na početku, u sredini i na samom kraju kompleksa otvoreno čitavo gradilište, i to uz samu reku? Pitamo se i kako može da izgleda svakodnevica stanara useljenih u prve stambene kule i da li je njihovo useljavanje moguće uz gradilište rašireno na milion kvadratnih metara, uz blato i buku mašina koje pobijaju šipove i tresu čitavu Savamalu?

    7. Zašto su predstavnici vlasti pristali na svakako najskandalozniji član Ugovora, kojim se za dato područje stavljaju van snage svi važeći zakoni RS sem Ustava, čime se zamrzava svaka dalja zakonska regulativa u narednih 30 godina koja bi se mogla odnositi na ovaj projekat?! Time je faktički, iz ugla legislative građenja, prihvaćena eksteritorijalnost ovih 100 hektara. Prema Ugovoru, takođe, strani partner i njegova povezana lica jedini su i isključivi „dobavljači svih usluga” projektovanja, izgradnje, upravljanja, prodaje i marketinga. Budući da za to dobijaju poseban honorar od 3% na ukupnu vrednost projekta, koji u ovom slučaju prelazi iznos od 100 miliona evra, strani partner samo po ovom osnovu ima priliku da povrati veći deo svog uloženog kapitala.

    **************************************

    AAS zato ovim putem poziva sve pravnike, pravne stručnjake, advokate i institucije zadužene za zaštitu pravnog poretka da jasno i javno provere i ustanove kakav je u pravnom smislu ugovor o izgradnji „Beograda na vodi”, koji je očito pisan negde drugde, a ne u Srbiji. Urbanističke i ostale nelogičnosti i strahovite opasnosti ranije nagoveštene kroz kampanju za „Beograd na vodi” dobile su sada svog blizanca u pravnim, ugovaračkim elementima, koji se graniče sa opisom teške pronevere javnog interesa.

    Zbog svega navedenog AAS zahteva da Ugovor o zajedničkom ulaganju u projekat „Beograd na vodi” bude HITNO RASKINUT, dok su štete još na početku umnožavanja, a realni ulozi partnera iz Emirata skromni. Tražimo i da se područje „Beograda na vodi” vrati u okrilje Generalnog urbanističkog plana i da budu raspisani međunarodni konkursi za urbanističko‐arhitektonsko rešenje i za izbor najboljeg partnera.

  4. Varagić Nikola каже:

    Деценија до просечне плате од 600 евра

    Годишњим привредним растом од пет одсто на дужи рок повећали бисмо садашњи просек зарада за више од 50 одсто, тако да би у том случају просечна пензија могла да буде око 300 евра

    Аутор: Александар Микавица

    четвртак, 22.09.2016. у 22:03

    Први пут од 2008. Србија остварује солидан раст привреде, између 2,5 и три одсто, а доприносе му више привредних делатности, повећање инвестиција и извоза, изјавио је јуче економиста Милојко Арсић, представљајући као уредник нови број часописа „Квартални монитор” Фонда за развој економске науке. Иако највиши од почетка кризе, овогодишњи привредни раст биће око очекиваног просека за земље централне и источне Европе од 2,7 процената, али и знатно мањи од очекиваног раста Румуније и Словачке.

    Плате у Србији су сада приближно у складу са нивоом развијености, а за знатнији и одржив раст стандарда грађана, неопходне су високе стопе раста бруто домаћег производа у дужем периоду од четири до пет одсто, казао је Арсић.

    – Да би се просечна плата повећала на 600 евра, односно за више од 50 одсто, а да то буде дугорочно одрживо, неопходно је да раст плата буде у складу са растом продуктивности – указао је Арсић. – Уз стопу раста БДП од око пет одсто, потребна је готово једна деценија да се достигне толики раст зарада. Кад достигнемо просечну плату од 600 евра, просечне пензије би могле да буду око 300 евра.

    Високе стопе раста су и услов да Србија током неколико наредних деценија надокнади историјски заостатак и сустигне развијене европске земље. Али, за висок и одржив економски раст изнад четири одсто неопходно је испунити одређене услове. Учешће инвестиција, пре свега у производњу намењену извозу, у годишњој вредности свега створеног (БДП) мора да се повећа са садашњих 19 на 25 одсто БДП. Да би се то остварило треба унапредити макроекономску стабилност и инвестициони амбијент.

    Арсић је истакао да су постигнути резултати фискалне консолидације у прошлој, а нарочито овој години, надмашили сва очекивања јер ће буџетски дефицит који је у 2014. износио 6,7 одсто БДП, у 2016. бити сведен на два процента. Као резултат значајног пада фискалног дефицита, већ у овој години ће бити заустављен раст јавног дуга у односу на БДП. И поред тога, аутори „Кварталног монитора” указују да највећа опасност по макроекономску стабилност прети управо „са фискалне стране”.

    – Иако је раст јавног дуга у односу на БДП заустављен, до тога је дошло када је он премашио 75 одсто БДП, што је изузетно висока задуженост за земље као што је Србија – сматра Арсић. – Са толико великим државним дугом сваки нови спољни шок и рецесија, попут оне из 2008. године, довели би до његовог поновног раста, који би надмашио 80 одсто БДП, што би вероватно довело до кризе. Зато фискална консолидација мора да се настави док се дефицит државе не сведе на мање од једног процента БДП.

    Велики ризик по јавне финансије и макроекономску стабилност и даље прети од нереформисаног јавног сектора, пре свега великих јавних и државних предузећа, као што су ЕПС, „Србијагас”, „РТБ Бор”… После безброј одлагања, за њих се мора наћи решење.

    За побољшање инвестиционог амбијента неопходно је спровести више реформи, почев од државне администрације, судства, просвете, здравства, поједностављења процедура и убрзања издавања дозвола до сузбијања корупције.

    У којој мери су привредна кретања у Србији још нестабилна, показују најновији статистички подаци. После високих стопа раста у првом кварталу, раст индустријске производње и извоза у другом тромесечју и јулу се успоравају, а спољни дефицит расте. Ипак, аутори сматрају да ће солидан раст страних директних инвестиција у протеклом делу године и повећање одобрених банкарских кредита убрзати привредни раст до краја године. Погурао би га раст јавних инвестиција у инфраструктуру и приватних инвестиција у капацитете намењене извозу.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/364057/Decenija-do-prosecne-plate-od-600-evra

  5. Varagić Nikola каже:

    ОКРУГЛИ СТО ВЕСТИ (1): ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА НА ПУТУ ЕКОНОМСКОГ КОЛАПСА

    12. октобра 2016.

    Преносимо вам расправу у оквиру Округлог стола Вести, на којем је учествовао и народни посланик Ненад Божић.

    Док од дугова не можемо да дишемо, домаћу привреду систематски уништавамо, а пољопривреднике уцењујемо.

    Саговорници Округлог стола „Вести“ агроекономиста проф. др Миладин Шеварлић, бивши директор Агенције за приватизацију Бранко Павловић и народни посланик Ненад Божић готово су једногласни у оцени да је у Србији стање далеко горе него што и највећи песимисти могу да замисле.

    Просечна српска породица броји три члана, а банкама дугује чак 1.300 евра. Просечна плата за јун је била 375 евра, што илуструје колико је то задужење велико. Док од премијера Александра Вучића свакодневно добијамо уверавања да се економска ситуација у земљи поправља, плата повећава, а страни инвеститори доносе нова радна места, грађани су у све већој беспарици. Број динарских готовинских кредита, који се најчешће користе за храну и плаћање комуналија, порастао је за 70 одсто у прва три месеца ове године. Колико то говори о беди српског друштва? Да ли је Србија на путу економског колапса?

    ШЕВАРЛИЋ: Било би добро да нам Миладин Ковачевић, директор Републичког завода за статистику, објасни како се израчунава просечна плата. Дубоко сам уверен да је ситуација много тежа, нарочито када бисте урачунали дозвољени минус на текућим рачунима грађана, него што наш председник Владе то саопштава јавности три пута дневно.

    ПАВЛОВИЋ: Три пута када је заузет. Иначе, пет пута се као хоџа појављује, јер мора да држи ту веру. Ако нестане вере, настаће проблем. На просек плате утичу и запослени у банкама, осигуравајућим друштвима и страни невладин сектор с енормним платама. То је мали број људи, и када бисмо њих искључили, видели бисмо да велики број грађана не прима тих 400 евра месечно. Имамо и велики број незапослених, оних са ниским платама и сиву економију.

    Али премијер тврди да нам је боље?

    ПАВЛОВИЋ: Тамо где вас странац води то није буквално колапс, али вам економију спусти тако ниско, па вам стагнацију планира 30 година унапред. И нема бежања. Од 2012. године Србија је озбиљно повећала јавни дуг, енормно се задужила, а нисмо добили развој. Овај стагнирајући развој је окренут само страном интересу, и тим путем су прошли и други пре нас, а ми ништа нисмо научили.

    БОЖИЋ: Сложио бих се са господином Павловићем. Највећи проблем је задуженост. Од 2008. се сваке године задужујемо за по две милијарде евра годишње. Премијер говори о суфициту, а држава мора да врати старе дугове и попуни рупу у буџету. И док задуженост расте, плате падају и обичном човеку ће бити све горе. Биће све задуженији и имаће све веће проблеме да сервисира своје обавезе, баш као и држава.

    ПАВЛОВИЋ: Тачно речено. Јавни дуг достиже забрињавајуће размере, јер се не види како би га вратили. А док се грађани задужују, меримо се са земљама у дужничком ропству. Кажемо – видите ли колико су Хрвати задужени? Па зар то није поука да не идемо тим путем? Можемо и да кажемо да наши грађани нису задужени као Американци. Али када незадовољни Американци изађу на улицу, држава ће обрисати јавни дуг, наштампати доларе. А Србија је задужена у страној валути, и ниједним својим потезом не може да угрози оне којима дугује. Докле год се макроекономски концепт не промени, бићемо на опасној стази, на крају које ће неко рећи – сада дуг вреди више него земља у Војводини.

    ШЕВАРЛИЋ: Када доведете страног инвеститора који производи каблове за аутомобилску индустрију и дате му све могуће бенефиције: плац, инфраструктуру, 10.000 евра по радном месту, он каблове уместо из фабрика у Јагодини, Новом Саду или Зајечару, увози са ко зна којих тржишта по дампинг ценама.

    http://dostajebilo.rs/okrugli-sto-vesti-1-da-li-je-srbija-na-putu-ekonomskog-kolapsa/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: