Никола Варагић: “Правна свест“

 

 

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

 

Србија није правна држава (“обичан“ грађанин је немоћан пред људима на власти, нико га не штити и живи у страху од полиције, судова и приватних извршитеља – као радник од свог рада живи испод сваке границе достојанства и без икаквих права, као предузетник који жели поштено да ради посао не може да се избори са сивом економијом, нелојалном конкуренцијом, државном бирократијом и рекетирањем од стране оних који су у власти, итд.). Правну и уређену државу у којој су “пред законом сви људи једнаки“, у којој се “другачији поштује“, у којој је сваки грађанин “краљ“ или “последњи извор легитимности“, а држава “сервис грађана“, не можемо да имамо ако не дође до моралног препорода. Све остало долази тек после тога. На пример, свесни смо да је Србији потребна Развојна банка, али ако и ту банку буду водили лопови, ако раде исто што и лопови који су водили Фонд за развој – и не иду у затвор због крађе – ништа се неће променити, без обзира да ли смо република или монархија, да ли имамо планску или тржишну привреду, без обзира да ли су на власти они са дипломама на државним или они који су куповали дипломе на приватним факултетима, десничари или левичари, русофили или еврофили, без обзира какве законе имамо… Моралност је стваралачка активност. Само морални људи могу да покрену и предводе морални препород. Правне државе нема без правне свести, односно, ако међу грађанима и унутар елите нема довољно људи који имају (развијају) правну свест – нема правне државе.

Да су биле другачије историјске околности између 15. и 19. века и да је била слободна православна држава у којој је светосавље философија живота, Србија би се несумњиво развијала, не би стагнирала… Верујем да би у Србији парламентарна монархија или правна држава била успостављена пре него у Великој Британији, директна демократија би била успостављена пре него у Швајцарској, али не зато што су Срби посебан народ – цео православни Балкан би такав био, због православља, због светосавља, због вере у Христа. (Наравно, то не би била демократија какву је Запад изнедрио, какву данас знамо – не би постојао етатизам какав данас имамо.) Од прве половине 19. века, у Србији је успостављан правни поредак према западном моделу. То је ишло тешко и споро. Међутим, средином 20. века, комунисти су Србију (тј. Југославију), што се тиче развоја правне свести и владавине права, вратили на почетак 19. века. Српски комуниста је био опчињен европским човеком, али је владао као оријентални човек. Исто важи за руске комунисте. Комунизам је у Србију и дошао преко Русије, а у Русију су те идеје стигле са Запада. Да ли је либерална Енглеска подупирала апсолутистичке тежње кнеза Милоша? Да ли је либерална Енглеска век касније издала демократе и хришћане и подржала партизане и антихришћане у Југославији? На Западу постоји једна врста или тип тоталитарног система, на Истоку постоји друга врста или тип тоталитарног система.

Зато “суштину Римског права, и саме српске римско-правне традиције“, како је истицао Жарко Видовић[1], “не можемо схватити из историје Русије, него само из историје и вере која је Римско право кодификовала“ – из Источног римског царства или тзв. “Византије“. “Представа о Римском праву је веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ‘историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ‘светости’ и права саме државе. А у ‘византијски’ круг (у православне народе) та теорија продире тек у Русији, са реформом Петра Великог (кога су православни сматрали ‘Антихристом’)… Петар Велики је државну политику (и стратегију историјску) окренуо не само од Медитерана ка Атлантику (и Пацифику), него и од Православља (медитеранске вере) ка вери која ће своје образложење тражити само у етатистичкој (метафизичкој) теорији попут Хегелове… Извор права у метафизичкој теорији државе је монарх, тј. врховни државник: он је тако обоготворен… Хегел сматра да метафизичкој обичајности смета Римско право као сувише уско, јер оно би раскинуло метафизичку обичајност (‘друштвеност’, тобожњу заједницу) на ‘особне приватне самосвести’ друштва које Хегел презире као ‘грађанско друштво’. Маркс се поводи за Хегелом кад правну државу – ‘довршену политичку државу’, западну, на основама Римског права – сматра озакоњењем ‘грађанске приватности’, ‘приватне својине’, па када уз то и саму хришћанску религију види као ‘Богом дано’ озакоњење исте приватности. Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ‘друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ‘друштво“’ писао је Жарко Видовић. Тако се на Западу, а затим и у Русији, развијало “право државе“, док је Балкан (“византијски“ круг држава) био под окупацијом муслимана и док је водио борбу за ослобођење у 19. веку.

За разлику од папског Рима, и даље речима Жарка Видовића, “’Византија’ је васпитавала народе да постану заветни народи, да сазру за аутокефалну Цркву, да сами осете шта је закон. Римско право схвата да реда не може да буде без закона. И да је ред и цивилизација исто што и поштовање закона. Ти закони морају да буду спровођени искључиво слободном вољом… Законоправило (Св. Саве) указује на човекову велику одговорност управо зато што је слободан да поступи како хоће. Тако да је на основу тога цар Душан и могао у свом Законику да каже да је закон изнад свега, чак и изнад цара. Цар је слуга закона. Кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља… У правној свести човек има свест – не о самим законима, него – о својој слободи: да сам одлучи хоће ли законе вршити или кршити… Право, дакле, није ‘генеричко’, ни ‘гентилно’ (обичајно), него може да буде само лично: у својој основи лично. А државно или јавно право је изведено из личног, као посебан облик понашања којим личност врши или крши своје (или других личности) право користећи јавне установе… Не постоји демократија без власти закона о правима грађана. Не постоји власт закона ако државник, или држављанин, не спроводи својом вољом закон. Ако ја вама дам реч, ја ту реч извршавам претварајући своје поступке у инструменте те речи. Ја постајем такорећи слуга или роб своје речи. И баш то је моја слобода: што ја располажем својим поступцима. Зато право може да припада само конкретним субјектима… Христос је показао да (правни, световни) закони не потичу од Бога, него да је сам човек, својом свешћу о слободи, способан да доноси законе“. Уместо да развијају Римско право, Грцима, Србима и осталим православним народима је од 15. века наметано шеријатско право, док је Петар Велики православну Русију вестернизовао.

“Извори Европе“ су Атина и Јерусалим и налазе се на територији некадашњег Источног римског царства (“Византије“), тј. Цариград је у односу на Рим (био) ближи и Атини и Јерусалиму (самом извору). Због тога што су образовани на самом извору, православци немају легалистички (моралистичко-јуридички) приступ духовном животу, већ духовно онтолошки. Онтологија је важнија од етике. У православљу, термин “саборност“ нема јуридистичко значење. Христолика љубав воли сваког човека и жели да сваки човек буде спасен. Христос учи: љуби и грешнике и непријатеље своје, разликуј грех од грешника, не суди, праштај, грешник у сваком тренутку може да се покаје и постане праведник, тј. може да се укључи у духовну заједницу (а на Небу ће бити велика радост због грешника који се покајао). Правна свест каже: поштуј сваког човека (као икону Божју), гледај у човеку оно што је у њему најбоље, а не најгоре. “Уважавати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека је исто што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. (Православна) Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Но, мада је (Православна) Црква била пропагатор и чувар тога права, у његовој основи нема ни цезаропапизма, ни папоцезаризма, ни клерикализма (клеро-национализма или клеро-етатизма)[2], јер Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести… Хармонија (вере и правне свести) није никаква ‘обичајност’, него лична духовност. Она се постиже бестрашћем као чистотом става вере према правном поретку“ (Видовић). Да ли ће нека заједница да створи правну државу, зависи од осећања смисла људи који припадају тој државној заједници, од њихове “мисли о природи и о бићу човека, о његовом положају у животу и свету“ (Владимир Вујић).

Пре Христа, живот сваког човека није био вредан, тј. постојали су људи првог и другог реда (варвари, робови и жене су сматрани животињама и третирани су као животиње, итд). Након Христa, то се мења, сви до којих је дошла Христова наука, прихватају Христову науку, од ислама у коме се каже да убити једног човека значи убити цело човечанство, до Запада који је изнедрио универзалне декларације о људским правима, све до укидања смртне казне. Међутим, ни на Западу, ни у исламу и остатку Истока, људи не разликују јасно духовну и државну заједницу, црквене и световне законе, “право државе“ и “право личности“. Секуларне државе Запада, на један начин, а исламске теократије на други начин, не поштују “право личности“ (на пример, данас ће вас казнити и у западним и у исламским државама ако истичете крст на јавном месту; на Западу ће муслиманке да казне ако носе хиџаб или буркини, у исламским државама ће хришћанке и све остале жене да казне ако нису покривене). Само православна “вера доноси и тражи од човека правну свест“ (Видовић). Само православље, како је писао Св. Владика Николај, уздиже Србију (цео православни Балкан, и Русију) изнад Истока (Азије) и Запада (Европе).

***

Хришћанство је на Западу прихватано на онај спољашњи и хилијастички начин, а онда је од већине Западњака одбачена и та спољашња форма. Карактер Запада је формиран под утицајем паганско папског Рима. Последице легалистичког приступа духовном животу су развој етатистичког схватања права (цезаропапизма, папоцезаризма, клерикализма, клеро-национализма или клеро-етатизма), стављање етике испред онтологије и изједначавање етике и математике, итд. Карактер једне цивилизације, како је говорио Жарко Видовић, зависи од схватања суштине људског бића и осећања смисла, од система културних вредности. Разум европског човека прави систем искуства на осећању сопствене моћи. Разум православног човека прави систем искуства на осећању сопствене немоћи (у односу на Бога). Зато је за европског човека снага оно што је за православног човека слабост, и обратно, оно што је за светосавце снага, за Европљане је слабост. Очигледно, разлике између европског човека и православног човека су велике. “Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи… Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари“, писао је Иван Иљин.

За Србију је окретање ка Русији Петра Великог било, у суштини, исто што и окретање ка Риму, ка Западу, “ка Атлантику (и Пацифику)“. После Петра Великог дошли су Лењин и Стаљин. Због тога Достојевском као реални историјски прототип за Великог Инквизитора “нису ни била потребна искуства из римокатоличког, папског света“. Савременим српским писцима такви примери нису потребни ни са Запада, ни из Русије, имамо их довољно у нашој новијој историји. Са успостављањем комунистичке диктатуре (или инквизиције), у Србији се укоренило “етатистичко схатање права“ (“право државе“). До тога би дошло, имајући у виду колико смо се удаљили од светосавља, од “права личности“, и да смо после Другог светског рата, уместо комунизам, уводили “револуционарну демократију“. “У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе, настављајући да и даље себе сматра демократијом, проповедала и припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима… Ето зашто је противстављање демократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка“ (Иљин). А левичари Хард и Негри, у “Империји“, пишу да су “аранжмани дисциплине почели да се формирају већ у класично доба, али је тек у модерно доба дисциплинарни дијаграм постао дијаграм саме администрације“. Технике дисциплиновања спољашњег човека и утицања на јавно мњење стваране су вековима (речима Ортеге: “Већ вековима постоји европско јавно мњење, па чак и техника утицања на то мњење“). На Западу, посебно у северним и протестантским државама, у односу на Русију, или Србију, нема корупције на нижим нивоима, зато што су државни службеници добро плаћени и зато што се и они и грађани плаше државе – законе прихватају на онај спољашњи начин (али има, наравно, и оних који воле своју државу и који поштују законе зато што поштују људе, а не зато што се плаше власти), док на високим нивоима цвета корупција, најмоћнији људи у држави су потпуно заштићени, изнад закона[3]. У државама Запада, које се диче владавином права и заштитом радника, настаје – прекаријат. Ред који постоји на Западу доказ је снаге елите Запада – доказ да су технике дисциплиновања спољашњег човека и утицања на јавно мњење усавршене, и напредније него на Истоку, да су грађани Запада стављени под контролу. “Никада нисмо били толико слободни. Никада се нисмо осећали толико беспомоћнима“, сумира стање социолог Зигмунт Бауман.

Суштину Римског права и српске римско-правне традиције, дакле, не можемо схватити ни из историје Русије ни из историје Европе/Запада. На Западу се сви боре за лична права, али је све мање личности. Срби су, попут Руса, у неолиберализам ушли из комунизма, а да је Србија (или Југославија) после 1945. године била демократска, али дехристијанизована држава, везана за Запад, још раније би прихватили неолибералну културу, идеологију и економију (етички егоизам, мекдонализацију или плурализам истоветности, итд.). Криза демократије је била неизбежна. У неолиберализму важи закон јачег, богатијег, себичност је врлина, све је “лична корист“, демократија гуши индивидуалне слободе етичких егоиста, зато у неолиберализму нема владавине права – закон не важи за богате, и нема “социјалне правде“, увећава се неједнакост, држава штити само права припадника владајуће елите. За државнике важи “право личности“, за држављане (све који нису део олигархије) важи “право државе“. На Западу се добро зна (постоје разрађене технике) како “варварин“ или роб постаје “цивилизован грађанин“ и “слободан човек“, како да “промени свест“, али да никада не постане једнак са господарима (да нема исти статус домаћина). Ко достигне “стандарде успеха“ и усвоји вредности свог господара, постаје слободан – слуга (тако се унутар елите може наћи и понеки припадник друге расе, попут првог председника САД афроамеричког порекла). Србија већ два века следи Запад, а Русија дуже од два века. Из века у век, све смо даље од извора. Данас је стање горе него пре сто година.

Велика је разлика између оснивача данашње Српске напредне странке, који (не)поштују законе попут титоиста, и напредњака од пре сто година, попут Стојана Новаковића (1842-1915), који је био један од оснивача Напредњачке странке и “схватио да напретка нема без ‘конзервативности’ која се састоји у враћању на основе Римског права (позната је студија Средњевековна Србија и Римско право, објављена г. 1906.). Ту Стојан Новаковић истиче (године 1906!) да је српска култура и повест поникла у византијском кругу, ‘у класичној домовини римског права’ и да је само у тој средини Свети Сава могао да препише, обради и напише законске књиге којима је предодређена повест Срба; да је опредељење Светога Саве за правну државу (поредак по Римском праву) сасвим у духу његове вере, јер је Римско право ‘саставни део вере’ православне“ (Видовић). Данашњи “напредњаци“ (СНС) раде све супротно од Стојана Новаковића – понашају се (и даље) као прави радикали или комунисти. Председник СНС уводи апсолутизам, а тиме намеће патернализам – третира грађане као незреле људе, које мора да води “велики вођа“. Председник СНС је завршио правни факултет, али познаје само “право државе“, не разуме шта значи “право личности“. Данас нико не жели да живи у држави у којој не постоји владавина права (довољно је видети државе попут Бугарске, Румуније, независне републике Хрватске… које су примљене у ЕУ, али из којих, након тога, још више беже њихови грађани на Запад, више него када су били под комунистима, a Хрвати више прогоне преостале Србе након уласка у ЕУ него пре уласка у ЕУ, да не помињемо судове и правду на Косову и Метохији под контролом УН, Нато и ЕУ). Исто се дешава и у Србији која је на путу ка ЕУ, чија власт има подршку ЕУ. Градња тзв. “Београда на води“ и рушења у Савамали то доказују (да ли је случајно то што су СНС и ХДЗ у коалицији?). Српски народ није успео, током 20. века, да створи правну државу – цео српски народ је данас пред биолошким нестанком (у Србији влада “бела куга“, велики део српског народа живи у расејању и губи везу са коренима, док се стално нови придружују, наставља се и “одлив мозгова“). Очигледно је да “негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). Исто важи за грчки, руски… народ.

***

Свети цар Јустинијан је кодификовао Римско право. Свети Сава се определио за правну државу (поредак по Римском праву) из хришћанских побуда. Они су следили Господа и Апостоле. Господ Исус Христос је био против законопоклонства[4]. За православца или светосавца, дакле, хоризонтала је Римско право, а вертикала је вера у Христа[5]. “Напретка нема без ‘конзервативности’ која се састоји у враћању на основе Римског права… јер је Римско право ‘саставни део вере’ православне“. Шта то значи данас, у нашем времену? Са једне стране, светосавци треба да буду највећи противници државе, морају стално да врше контролу токова новца којим власт располаже, да захтевају поштовања Устава и закона, да ограничавају уплитање државе (власти) у приватне животе грађана и привреду, да се боре за лична права и људске слободе (“право личности“ – лично начело је спутавано и у комунизму, и пре тога у предратном етатизму, и пре тога у оријенталном деспотизму). Са друге стране, светосавци треба да буду лојални својој држави, родољуби, да плаћају порезе, делатност светосавца мора да буде увек личносаборна, прави светосавци служе војску и иду у рат ако је држава нападнута (али никада да не чине злочине над цивилима, тј. над женама и децом, или над ратним заробљеницима). Конзервативизам је управо то: ограничавање моћи државе према својим грађанима, јачање државе тако да нико не може да буде изнад закона, јачање државе у односу на друге државе (са циљем одвраћања сваког напада). Другим речима, треба спутати што више моћ државе и истовремено државу учинити што више Државом. Важно је и колико ти можеш да урадиш за државу, и колико држава може да уради за тебе. Држава, са своје стране, не сме да буде етатистичка и бирократска, не сме да се меша у приватни живот њених грађана, власт не сме грађане да третира као незреле људе и на народ да гледа као на безличну, непросвећену масу, грађани (као порески обвезници) морају да знају како се троши сваки динар у државним установама и јавним предузећима, а грађани, са своје стране, морају да поштују законе и да не варају своју државу (и друге грађане)… У економији мора да се нађе мера између државног интервенционизма и тржишне привреде…

Крајњи ауторитет модерне православне државе, када би таква држава постојала, или, ако једног дана настане (ако Србија то постане), почивао би на свим њених грађанима, тј. личностима. У суштини, иако Црква и Држава нису исто, и не треба да буду исто, то би био исти принцип: као што крајњи ауторитет Цркве почива на целом верујућем народу, тако би крајњи ауторитет модерне православне државе или православне монархије (у којој нису сви грађани православци) почивао на свим њених грађанима, домаћинима, тј. личностима. Православна држава је “држава права личности“, зато што је у православној култури “човекова личност највиша вредност“. Бог је дао човеку слободу (са слободом је човек добио одговорност) и “свете силе како да изгради себе у савршеног човека“ или у савршену личност. Држава, у којој би православна култура била “доминантна култура“, али која никада не може да буде идеална хришћанска држава, у којој би живели само савршени хришћани, сваког грађанина (без обзира да ли јесте или није или какав је православни верник) мора да поштује као слободног и одговорног човека који зна да брине о себи – сваки грађанин је “краљ“, “последњи извор легитимности“. Сваки грађанин (домаћин) има право да буде ко и шта хоће, и да ради са собом шта год хоће све док не угрожава људе око себе (али, и тада треба знати да “није слобода када кажемо људима да је све допуштено – то је ропство“; но, до тог знања свако мора да дође сам, на онај унутрашњи начин, кроз лично искуство). На грађанину је велика “одговорност управо зато што је слободан да поступи како хоће“ – слободан је да поштује или не поштује право и достојанство (личну част, традицију…) других грађана или домаћина, слободан је да поштује или не поштује законе и државу, јавно право и јавни морал, или “право личности“ сваког грађанина, држављанина или домаћина.

“Од свог постанка до данас суштина права остала је иста као и у Римском праву: одређена је тачно описаним правима домаћина. Кроз историју се не мења суштинска одређеност права (права домаћина), него број и проценат људи који стичу тај статус домаћина (у Новом веку: пуноправног ‘грађанина’). Римско право почива на осећању личне части домаћина… У римском праву извор права (конкретни, живи извор) је римски домаћин, јер само од његовог признања зависи право других (и његово право од признања других). Само он може да признањем оснажи или повредом поништи право других. Зато заједница домаћина (civitas као заједница civis-а) представља једини могући простор права, као што говорни простор стварају само они који могу да говоре… Нема права ни заштите човека ако право није схваћено као право личности. Христос признаје Римско право, јер је то право полазило од права личности и реалности личне душе (којој је и упућено Откровење). Христа није осудило, него га је, напротив, ослободило оптужбе Римско право. Зато ‘византијско’ Хришћанство (православно) полази од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Па и сам апостол Павле се позвао на право римског домаћина (право које је уживао) и то га је спасило“ (Видовић).

Дакле, православље полази од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Враћање на основе Римског права значи да право опет полази од права личности и реалности личне душе. Црква у свом институционалном изразу не управља читавом стварношћу. Људи су способни да сами доносе законе и морају искључиво слободном вољом да спроводе те законе. У данашњој Србији, која је држава свих њених грађана, сваки човек, који је у Србији рођен или је стекао држављанство Србије, има статус “домаћина“ или пуноправног грађанина, без обзира на његово етничко, верско, политичко или било које друго порекло и опредељење или социјални статус. Тако је на папиру, али да би сви грађани заиста били једнаки пред законом, потребан је морални препород. То је услов за успешну реформу образовања, правосуђа, полиције, медија и све остале реформе које нас чекају. Ако у држави не постоји довољно правих личности, не можемо имати “право личности“. Личност поштује другу личност (неће да повреди право и достојанство другог или другачијег човека, чува другог од себе), као што поштује себе (чува себе и своје од других). Да би “маса“ постала “народ-монарх“ (да би сваки грађанин постао “краљ“, “последњи извор легитимности“), индивидуа мора да постане личност. Човек је личност када има развијено лично начело (индивидуалност), тако да је његова делатност увек и саборна (колективна). Човек из масе (“човек-маса“) не може да се избори за “право личности“. Само се личности могу изборити за “право личности“.

***

Личност није “тоталитет друштвених односа“. Задатак припадника нове српске елите је да се издигну изнад друштвеног и биолошког детерминизма и да својим примером покажу да нема “двоструких стандарда“, да је “закон и изнад цара“, тј. да су они праве личности. Око тога да је човек који краде лопов начелно ће сви сложити. Међутим, сада су лопови само они из других странака, као што су злочинци у рату само они из других народа. Пред судом треба да буде важно само шта си ти лично урадио, а не чији си син или кум, или ког си етничког порекла, или политичког опредељења, или које си вере[6]. Наравно, није довољно имати добре законе и добру заштиту судија, потребно је поштовати написане законе и поштено судити, потребни су поштени људи у правосуђу. Не могу судови и полиција да буду корумпирани, а да у њима раде поштени људи. Још су се Скити смејали Хеленима зато што су ови веровали да ће се закони поштовати ако се напишу. За праву личност је довољна дата реч, није потребан писани документ као гаранција. У данашњем свету праведни међународни суд делује као утопија, али мислим да не делује као утопија да у Србији имамо боље законе и да у српским судовима имамо много више правде него сада. То је задатак за нову српску елиту, ако се појави.

Људи су способни да сами доносе законе, али, да би сви људи у држави слободном вољом спроводили те законе, да би власт припадала законима, ти закони морају да постоје ради људи, јавно право мора да буде изведено из личног права. Да би успоставили владавину права потребно је да представници свих делова друштва учествују у стварању правних норми. Да би људи који живе у плуралном друштву сели за исти сто да разговарају, да би се затим поделили у радне групе и договорили око хиљаде закона и прописа, потребна је добра воља. Ако се сви међусобно поштујете, ако постоји култура дијалога, ви ћете се договорити око свих закона и прописа у држави – ко, шта, како и када сме и има право да ради, колико и од кога држава може да узима, колико и коме мора да даје, итд. Личности кроз дијалог долазе до сагласности какав поредак желе да имају (свако има црвене линије, али и свако мора да направи одређене компромисе). Тај поредак после тога прихватају на онај унутрашњи начин, кроз срце: идеални принципи и нормитивни оквири до који су дошли представљају личне вредности, за које су се залагали и за које су се изборили – око који су се они који су у дијалогу учествовали, а сви треба да учествују, са добром вољом – сложили, и својим делима то потврђују (поштују дату реч, договор). Ако након постизања договора и доношења закона, нема поштовања закона у свакодневном животу, од стране свих који су учествовали у писању закона – нема владавине права.

Владавине права нема ако свако мисли (а посебно они који се налазе на вишим државним, друштвеним или привредним позицијама) да му је све дозвољено и да може да ради шта хоће, или ако нико не може да се самоконтролише (да чува друге од себе). Државници морају да постану слуге своје речи, “слуге народа“, а држава “сервис грађана“, да би се “власт закона“ спустила у народ, да би грађани слободном вољом примењивали законе. Грађани ће да поштују свог “цара“ све док “цар“ није изнад закона и све док “цар“ поштује грађане као личности (а неће када се “цар“ понаша према грађанима као према безличној “маси“ поданика). Богу се даје божје, а цару се даје царево, јер је “закон изнад свега, чак и изнад цара“ – “кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља“. Политичари су “слуге народа“ само када служе законима који постоје ради људи. Све док не добијемо “критичну масу“ државника (политичаре, судије, тужиоце, полицајце…) и држављана који не крше “своје (или других личности) право користећи јавне установе“ (или на било који други начин не варају друге грађане или државу), већ својом вољом спроводе законе и своју дату реч извршавају “претварајући своје поступке у инструменте те речи“, Србија не може да постане правна држава. У привреди и даље нећемо имати лојалну конкуренцију, потрошачи неће бити заштићени, посао ће се и даље добијати преко везе, исто тако лечење, или место за дете у школи, или у спортској екипи… Владавине права нема ако постоје “изабрани“ који доносе законе који само њима одговорају, а онда још крше те законе и пролазе некажњени. Међутим, кажњавање (дисциплиновање спољашњег човека) није прави пут за развој правне свести, уједињење грађана и успостављање владавине права. Прави пут је онај унутрашњи, када свако драговољно усваја одређене вредности, постаје личност и стиче правну свест. Нема боље борбе против криминала и корупције и бољег начина за уједињење грађана од моралног препорода. Држава у којој постоји “критична маса“ моралних људи не може и не мора да буде полицијска држава, полиција је потребна да штити границе.

Кажњавање је неопходно, али, када почнемо да стварамо правну државу, кажњавање због прекршеног закона мора да буде усмерено прво ка врху власти, јер ако кажњавање крене од “обичног“ грађанина, или ситних прекршаја, малих лопова, а велики лопови у врху извршне, законодавне и судске власти раде шта хоће, остаћемо где смо сада – народ види како они на власти краду, онда свако гледа да украде шта стигне, да ради исто што и онај пре њега, кога је критиковао док није био на власти (или: ако саобраћајни полицајац види да начелник полиције краде, што би и он писао сваку казну, боље да стави неки динар себи у џеп, а када постане начелник, да ради исто што и његов претходник). Такву државу нико не поштује. Није исто уводити ред у саобраћају и натерати грађане да плаћају претплату телевизији која није у служби грађана, већ режима или нежељене елите. РТС треба да постане телевизија коју ће грађани да цене, да бране, а када тако осећају, они ће сами да плаћају претплату ако је то једино решење да имамо квалитетан образовни програм за децу и све остало што јавни сервис треба да производи. Ако неко дивља у саобраћају и може да убије некога, мора да буде кажњен, са надом да то више неће радити. Ако неко неће да плаћа телевизију која није сервис грађана и чије пословање је тајна, онда не сме бити кажњен због тога. Мора да буде кажњен онај са РТСа који не троши новац у складу са законима и који спутава “право грађана да знају све“. Када тај са РТС-а (или из било ког министарства, врха полиције и војске…) буде кажњен, онда држава може и треба да кажњава “обичне“ грађане који крше законе, попут закона о плаћању претплате РТС-у.

Да би полицајци хапсили грађане, морају да имају ауторитет и кредибилитет, морају да буду полицајци, а не као сада, криминалци. Наравно, нису сви с оне стране закона, али у полицији, у судству, у осталим државним инстутуцијама сада је више оних који се неће “држати закона к’о пијан плота“ и који ће штитити једни друге у незаконитим радњама (и оних који се плаше да се супротставе криминалцима у својим редовима), него оних који поштују законе и смеју да ухапсе и осуде колеге полицајце и начелнике, или утицајне судије, тужиоце, политичаре, адвокате, тајкуне… када крше законе. Сада у полицији највише има оних са “синдромом бициклисте“ – то су полицајци који својим шефовима и начелницима, или политичарима, тајкунима и естрадним звездама, не смеју и не могу ништа, па се доказују пред “обичним“ грађанима, тада “глуме“ полицајце. Србија сада није правна држава, већ криминална или мафијашка – полицијска – држава, зато што највећи криминалци у држави раде у полицији, судству, тужилаштву, Агенцији за приватизацију и осталим агенцијама, инспекцијама, Влади, председништву… У правној држави сива економија је изузетак, а у Србији правило. Зато борба против сиве економије мора да крене од врха, од власти, међу најбогатијим људима налазе се они који највише учествују у сивој економији, а ситни шверцери који продају робу на тезгама на улици чине мали део сиве економије, и то раде зато што су их ови богати политичари, судије, полицајци, тужиоци, цариници, тајкуни… оставили без посла. Ко жели да буде веома богат човек, нека се бави спортом (знамо како су Ђоковић и Дивац зарадили и први милион и првих сто милиона долара), или науком (нека смисли неку иновацију/патент), нека буде успешан уметник (на пример, глумац попут Шербеџије, Манојловића, Анице Добре, редитељ попут Кустурице), нека иде у предузетнике (привреду) и ради као приватник 24/7, јер није могуће – у правној држави – да постанеш богаташ ако радиш као државни функционер или службеник (политичар, полицајац, судија…). Ко ради за државу одговоран посао може и мора да живи добро, да има добру плату, али нико не може на тај начин да постане мултимилионер или милијардер (сада међу људима који су радили само за плату у државној служби имамо стотине милионера који су се обогатили путем корупције и криминала, и, наравно, сви ти политичари, генерали, судије, тужиоци, начелници грађевинских и осталих инспекција и завода, цариници, директори јавних предузећа, који су постали милионери, неки међу њима богатији и од Ђоковића и Дивца, нису регистровани у Пореској управи – није утврђено порекло њиховог богатства, није урађена унакрсна процена њихове имовине).

Нама требају богати привредници, али богати привредници који не желе да за њих ради “јефтина радна снага“, богати привредници који раднике поштују као личности, који се поносе када плате порезе и царину држави, који су поштено радили  и стекли богатство. Такви привредници желе и знају да послују само у правној држави – у којој се и они поштују као личности. Ако се појаве такви привредници (довољно њих да формирају “критичну масу“), са онима који ће заузети највише функције у извршној, законодавној и судској власти (ако се и такви појаве) – као део привредне власти, унутар нове српске елите – да би доказали да се разликују од ове елите коју сада имамо, да су праве личности, морају да докажу да су више од тоталитета друштвених односа какве данас имамо унутар елите, између политичара, полицајаца и тајкуна, између елите и народа, међу грађанима.

***

Основна демократска култура, основни ред у правној држави је да власт ништа не ради тајно, да све информације од јавног значаја буду доступне свим грађанима и да се грађани питају око свега што је важно за њихов живот. У Србији данас нема такве отворености, јавности или транспарентности. Извршна власт не осећа потребу да такве информације подели са грађанима. Потписују се уговори са “страним инвеститорима“, а након тога уговори се проглашавају за “државну тајну“. Државни функционери иду у Брисел и сами о свему одлучују (уводе Србију у ЕУ и Нато без намере да организују референдум и чују мишљење грађана Србије). Тренутно ни у једној од три гране власти немамо “критичну масу“ људи (личности) који имају правну свест (нити међу најбогатијим људима – унутар привредне власти). У опозицији, посебно међу онима који су били на власти у претходним годинама и деценијама, не постоји “критична маса“. Војску више немамо, официри су постали менаџери. САНУ нема утицај на извршну власт и на медије. Да ли у СПЦ (и међу клирицима и међу верницима) постоји “критична маса“ моралних људи?

После Владе Србије, друга по утицају у народу и држави је Српска православна црква. Уколико је верна свом светосавском предању, писао је Жарко Видовић, правну природу државе мора да брани сама Српска православна црква. Да ли Српска православна црква треба да пружа уточиште за “узбуњиваче јавности“ који откривају корпуцију у државним институцијама и јавним предузећима? Да ли СПЦ треба да даје подршку Комисији или Агенцији за борбу против корупције? Замислите свештеника који предводи протест сељака из своје парохије којима се одузима земља, или свештеника који предводи протест радника из своје парохије којима се одузима фабрика, и којима приватни извршитељи након тога долазе да одузму стан. Да ли Српска православна црква треба да се јасно и јавно дистанцира од оних који су чинили ратне злочине, који позивају на насиље, који ускраћују другачијима њихова уставна права? Да ли грађани плаћају порезе држави или министрима, који новац грађана (или предузећа чије власнике рекетирају) дају СПЦ, а онда СПЦ даје њима одликовања? Да ли су министри слуге народа, или деспоти, а грађани слуге деспота, који порезе плаћају (приватници плаћају и “рекет“) деспотима, а не држави, у којој нико није изнад закона? Да ли нам је потребна таква “симфонија“ између Цркве и државе? СПЦ мора да “чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар“ (Видовић). Најмање што СПЦ мора и може (имајући у виду мисију Цркве на овом свету, и пошто живимо у секуларној држави), јесте да пружа моралну и јавну подршку онима који се боре против корупције и криминала, а да не додељује одликовања онима који учествују у корупцији и криминалу. Ако се у Цркви јасно не разликује добро и зло, како да очекујемо да се та разлика прави ван Цркве? Ко је био јунак: Срђан Алексић или онај српски војник који га је убио? Да ли су јунаци војници са Кошара или они који су били у Шкорпијонима? Војници са Кошара и Срђан Алексић су најбољи примери јунаштва и чојства.

Јунаштво је, како је учио Марко Миљанов, када себе бранимо од зла других, а чојство је када бранимо друге од зла у себи; јунаштво је када слабије браниш од јачих (на пример,  себе, свој народ и државу од агресора, или, “обичне“ грађане и раднике од самовоље оних у власти и власника крупног капитала), а чојство када слабије браниш од себе (на пример,  жену и дете ако си јак мушкарац, или запослене раднике ако си њихов шеф или власник), или од јачих (на пример, када мањину браниш од “терора већине“, којој припадаш у том тренутку и на том месту).

Ко се Бога боји, никога се не боји, он се неће уплашити ни када се “безаконик“ појави. Када будемо имали више грађана који осећају “страх Божји“, имаћемо мање грађана који имају страх од државе (мање оних који се плаше власти, полиције судова, инспекција…). Када будемо имали више грађана који се не плаше власти, у власти ћемо имати више оних који се плаше грађана. Најбоље би било да у власти највише буде оних који осећају “страх Божји“, тј. оних који не би учинили неко недело (злоупотребили положај) због савести, а не зато што се плаше грађана. Најбоље би било да и у власти (елити) и у народу (и међу државницима и међу држављанима) највише буде оних који добро знају да “пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“. Праве личности поседују обе врлине (и јунаштво и чојство) и задржавају (ометају) дејство “тајне безакоња“ (2. Сол. 2; 1-8) – због њих се неће “множити безакоње“, зато што њихова срца нису охладнела (Мт. 24; 12).

Правну свест може да има само човек који има савест.

 

 

ВИДЕТИ ЈОШ:

 

______________

[1] Овај и наредни цитати су из више радова Жарка Видовића. Пре свега, из његовог дела “Свети Сава и Римско право“, а већину осталих текстова и видео прилога, из којих га цитирам, можете наћи на овој страни сајта Стање ствари: https://stanjestvari.com//?s=%D0%96%D0%B0%D1%80%D0%BA%D

[2] Ако је Свети Сава прихватио Римско право, зато што је одвајао “световну власт од црквеног ауторитета, јер световни закони нису црквени… онда је тиме искључен сваки клерикализам (‘клеронационализам’, ‘клерократија’) из српске повести, јер правну природу државе има да брани сама Српска Православна Црква, уколико је верна свом, светосавском предању… Црква чини Римско право јачим од локалних обичаја, колико и од војне силе којом заповеда сам цар… Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић).

[3] На пример, најмоћнији људи на Западу, попут бившег британског премијера или бивше државне секретарке САД и садашњег кандидата за председника, никада неће одговарати за кривична дела која су починили у својим држава, и злочине ван својих држава, иако грађани њихових држава, и цео свет, зна да треба да одговарају за своја недела. Да не помињемо најбогатије нафташе, банкстере или “вукове са Вол Стрита“ или лондонског Ситија.

[4] Христос је говорио да није човек суботе ради, него је субота човека ради – није забрањено од Бога добро творити у суботу него зло творити. Свето Писмо каже: “Закон доноси проклетство“; “грех је без закона мртав“; Христос нас је “ослободио проклетства Закона“; Христос је “избрисао писани докумет који је својим одредбама био против нас“ и “зато нека вам нико не говори шта да једете и пијете и нека вам нико не заповеда да славите празнике“; само “љубав испуњава Закон“; Христос је “свршетак Закона“; “пред Богом нису оправдани они који слушају закон, него ће бити оправдани они који закон творе“, итд.

[5] “’Византинчев’ свет је координантни систем у којем се он сналази лако и тражи своје место. Апсциса (хоризонтална, световна и земна раван) тога света је Римско право, ордината (вертикала по којој се човек уздиже и стреми Небу) је вера“ (Видовић).

[6] А судија мора да “представља ауторитет самог закона“ (“јер по Римском праву власт припада – не људима, него – само закону!“) и мора да буде “заштићен законом о правима судије“, као што “сваки човек (обичан грађанин) мора да буде заштићен законом (о својим правима)“ и “јачи и од најсилнијег властелина на територији где живи“ (Видовић).

 

Никола Варагић: Правна свест

Стање ствари, 24.09.2016.

https://stanjestvari.com/2016/09/24/varagic-pravna-svest/

Advertisements

12 Responses to Никола Варагић: “Правна свест“

  1. Varagić Nikola каже:

    Да ли је злочинац болесник или грешник

    Кроз дугу историју човечанства, чињени су тако свирепи злочини, да је дубоко било распрострањено уверење у народима (и паганским и хришћанским) – таква ужасна недела могао је да изврши само демон у човеку, никако не човек, „слика и прилика Божија”

    Аутор: Владета Јеротић

    недеља, 25.09.2016.

    По једној површној дефиницији, злочинац (безаконик, кривац, разбојник) је човек који чини злодело (недело), и то најчешће из користољубља. Дубинска психологија није задовољна оваквим одређењем појма злочинца и злочина, већ пита: Ко је злочинац и зашто је учинио злочин? Није увек довољно јасно ни шта је зло! Свакако да је то убиство, покушај убиства, силовање и друга сексуална изопачења, насиље над другим човеком, разбојништво сваке врсте; да ли се може говорити о злочину у рату? ( Познато је да су и такви велики хришћански светитељи као што су били Атанасије Велики или Василије Велики, благосиљали војску свога народа која је полазила у рат ( праведан рат? А шта је то?). При повратку из рата, већина преживелих исповедала се црквеним лицима, и том приликом добијали су различите епитимије због убијања у рату; (епитимија је казна којом црквене власти кажњавају неко лице за учињену кривицу.)

    Полазимо од хипотезе (која скоро да је доказана) да сваки човек носи у себи (од рођења?) клицу Добра и Зла. Ток развоја његовог карактера у зависности је од мноштва узрока; споменимо само: наслеђе, пренатално доба и развој будућег човека (психички и физички), у раном детињству. Зашто неко од људи постаје геније (у науци Никола Тесла и Михајло Пупин код Срба), док се неко изопачи до непрепознавања људскости? Ово није јасно ни психијатрима ни психолозима, као ни другим антрополозима. Вишеструких убица и сексуалних злостављача било је у свим временима и земљама света; било их је у политици и на највишим врховима у држави и цркви: од Нерона и Диоклецијана (али и пре њих) преко папе Борџије (15/16. век) до неколико бруталних диктатора у 20. веку.

    Кроз дугу, познату историју човечанства, све до данас (многима се чини, нарочито данас?) чињени су тако свирепи (садистички) злочини, укључујући такве злочине почињене и деци, да је дубоко било распрострањено уверење у народима (и паганским и хришћанским) – таква ужасна недела (непозната у анималном свету) могао је да изврши само демон у човеку, никако не човек „слика и прилика Божија”. Веровање у демоне, као што је добро познато, било је (са малим изузецима занимљивих појединаца) чврсто веровање свих народа света хиљадама година. Да ли ово тврђење доводи у сумњу уверење данашњег човека да демони не постоје? Само делимично! Зашто ни у 21. веку није потпуно ишчезла вера у демоне (али ни у Бога!) и поред прилично убедљивих разлога (па и доказа?) материјалистички (атеистички) оријентисаних научника, да нема ни Бога ни демона? А зашто онда неки човек постаје суров злочинац? И даље одговор треба тражити у укорењеном веровању (од преисторије до данашњег човека) у постојање демона, али и у човековој немоћи (и код најпознатијих стручњака за људску психу) да неке грозне злочине до краја објасне.

    Основно је и битно питање: Где су демони, где је, одакле је порекло човековог Зла? Реални песимиста и атеиста Сигмунд Фројд (али и многи талентовани људи и пре и после њега) није се колебао: демони постоје, али они су у нама самима. Мање самокритични људи, горљиви у својој вери у Бога, такође немају сумњу: демони постоје и они су ван нас. Постоји, разуме се, и трећа велика, и све већа, категорија људи који мисле и верују: демони постоје у нама и ван нас. У овоме уверењу, нарочито од времена настанка све три монотеистичке религије, веровање у реално постојање демона подржавале су и одржавале све верске установе (у монотеистичким религијама цркве, као званичне институције у држави). Тако је и данас, и у већини великих светских религија света (најмање у загонетном, више философском него религијском учењу у будизму).

    Када је реч о хришћанској религији, несумњиво најидеалнијој религији света, у много чему и најстрожијој, најзначајнији хришћански Оци кроз векове (често и философи и теолози, сетимо се Светог Максима Исповедника из 7. века) били су уверени да су демони присутни и ван човековог бића и у њему самом. Све што човек зло чини почиње ипак, и према хришћанским Оцима, од њега самог, и то, не само од његових злих мисли и осећања, већ од помисли, не одричући при томе могући утицај демона („Зашто си им допустио да уђу у тебе, а сам си им отворио и прозор и врата”, упозоравају хришћански подвижници).

    Човек је отворено биће, отворено и према Добру и према Злу; јадан човек непрестано се колеба (психолози говоре о амбиваленцији, скоро урођеној) између несхватљиве Нужности и такве исте Слободе. За вернике, Бог је човеку оставио отворен пут према Слободи, али онда и према одговорности. Чак и када није психички (душевно-духовно) довољно развијен (слабе индивидуације, никакво обожење!) човек је одговоран за своја дела и недела.

    На наше питање из наслова овог есеја: Да ли је злочинац болестан или грешан, могући одговор би могао да буде: Злочинац је и болестан човек (и према мерилу строге? психијатрије) и грешник (и према хришћанском уверењу).

    Да ли се може овакав човек-злочинац лечити? Питање са правом поставља и психијатар/психотерапеут, као и религија (не само хришћанска, али нарочито хришћанска!). Они који су позвани да лече душевно болесне људе (међу њима има и злочинаца) када су атеистички (па и агностички) расположени, верују да ће будућност науке, нарочито неуро и патофизиологија, открити једнога дана праве узрочнике „злочиначког, a болесног мозга”. Тада су изгледи за успешно лечење таквих људи на добром путу успеха. До тога будућег доба науке, остаје палијативно (привидно) лечење (комбиновано медикаментима и психотерапијом) у душевним болницама, али и у затворима.

    Хришћанско позивање на лечење људи уопште (јер сви људи у нечему греше!), злочинца посебно, одавно је знано: кајање и покајање (нису синоними ова два појма!), преображај дотадашњег живота. Немогуће остварити? He, то је могуће; познато је да су неки злочинци постали хришћански светитељи! Остаје за сва времена Христова Реч човеку: He бој се, само веруј! Опет нешто идеално што слушамо (ако и чујемо) од Христа. He, сваком човеку је потребно идеално, јер је оно Смисао и Циљ личног живота.

    http://www.politika.rs/scc/clanak/364312/Da-li-je-zlocinac-bolesnik-ili-gresnik

  2. Varagić Nikola каже:

    Pod izgovorom dalje harmonizacije sa pravom Evropske unije odvija se proces potpunog „postvarenja“ ljudi kao radne snage, njihova decivilizacija i dehumanizacija. Zaposleni prestaje da bude subjekt, već postaje bezlični i obespravljeni objekt. Nijedan cilj koji je proklamovan 2014. godine, kao razlog za donošenje novog zakona nije postignut, osim možda povećanja fluktuacije radne snage, ne i zaposlenost , što je generisalo samo povećanje prekarijatskih radnika. U Srbiji je neophodno da se probude one snage, ljudi koji žele da se vrate iz odnosa „postvarene“ radne snage u odnos koji recivilizuje i rehumanizuje ljude, koji žele pod fer uslovima da ponude svoje znanje, veštine i sposobnosti na tržištu, gde će se poštovati njihova ličnost. Sindikalna Srbija mora da ustane i da traži svoje dostojanstvo i pravdu. U narednom periodu cilj bi trebalo da bude, okupljanje svih segmenata društva, uzajamna solidarnost i zajednička borba protiv anticivilizacijskog neoliberalnog koncepta i njegovih predstavnika u svetu rada. Ta okupljanja podrazumevaju neprestanu komunikaciju, razmenu mišljenja i iskustava, i upoznavanje ljudi. Buđenje iz očaja i beznadežnosti.

    Socijalni dijalog u nokdaunu
    http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=328481&title=Socijalni+dijalog+u+nokdaunu

  3. Varagić Nikola каже:

    U Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske iz 1969. godine pod odrednicom „narod“ stoje sledeća objašnjenja : a) „deo čovečanstva povezan etničkim i tešnjim međusobnim vezama: jezičkim, tradicijama, istorijom, dugom ekonomskom ili državnom zajednicom“; b) „osnovna masa ljudi, stanovništva“; c) „ljudi na nižim stepenima imovinske i društvene hijerarhije“; d) „ljudi uopšte, pripadnici ljudskog roda“.
    Poslednju, univerzalnu definiciju naroda (d) možemo odmah zaboraviti: retko će neko danas i ovde u javnom obraćanju tu reč upotrebiti u njenom univerzalnom smislu. Naprotiv, „narod“ se kod nas, kao i drugde, najčešće koristi kao referenca kojom se odmah uspostavlja neki oblik razdvajanja na „nas“ i „druge“. To razdvajanje može biti, da tako kažemo, horizontalno i vertikalno. Horizontalno se odnosi na razlikovanja između raznih „naroda“; vertikalno se tiče raslojavanja unutar jednog „naroda“.
    Horizontalno se „narod“ dalje cepa po više mogućih osnova. U prvoj (a) od četiri definicije iz 1969. ta značenjska segmentiranost sugerisana je naporednim stavljanjem etničkih, s jedne strane, i tešnjih međusobnih veza, s druge. Pod svod „etničkog“ smeštaju se i jezik i tradicija i istorija; dok se druge „tešnje međusobne veze“ odnose na ekonomske ili državne zajednice. To naprosto znači da narod čine i svi građani jedne države (definicija (b): „osnovna masa ljudi, stanovništva“), te da ekonomske i institucionalne spone koje povezuju te građane mogu biti jednako „tesne“ kao i etničke, to jest jezičke i tradicijske, i ujedno nezavisne od njih.
    S vremenom se, međutim, taj nacionalni, u smislu državnog, aspekt naroda istanjio, ako ne i sasvim prelio u domen etničkog. Godine 1989, dve decenije posle Rečnika Matice srpske i Matice hrvatske, Institut za srpskohrvatski jezik Srpske akademije nauka i umetnosti objaviće 14. tom svog nikada završenog Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, u kome će se, na strani 360, naći ovako objašnjen „narod“: „istorijski stvorena veća zajednica ljudi sa zajedničkim etničkim imenom, obično nastala na osnovu zajedničkog porekla, jezika, teritorije, društvenog života, tradicije i kulture“.
    Inerciji „etničkog“ dvadesetak godina kasnije predali su se i autori novog Rečnika srpskoga jezika Matice srpske iz 2007. godine. Tu, na strani 775, o „narodu“ čitamo: „istorijski stvorena veća zajednica ljudi sa zajedničkim etničkim imenom, obično nastala na osnovu zajedničkog porekla, jezika, teritorije, tradicije, kulture, religije, društvenog života i dr.“ Zadržaće se, ipak, i u ovom potonjem, kao i u prethodnom Akademijinom rečniku, one strane „naroda“ na koje pažnju skreće i odrednica (c) iz 1969, a koje se tiču socijalno obojene dimenzije te reči: „ljudi na nižim stepenima imovinske i društvene hijerarhije“. Ali, definitivno će nestati onaj dragoceni drugi pol prve definicije iz 1969, gde je narod bio čvrsto vezan za državu i njene institucije i ekonomiju.
    Ove promene u definicijama iz rečnika posledica su promena koje su se odvijale (ponajviše) u domenu popularne kulture. Svrha škole nije da decu nauči tim raznim definicijama (mada bi i to bilo bolje od učenja samo poslednje u nizu), nego da ih osposobi da razumeju kako se te promene događaju.

    Popularna, visoka ili kultura za narod
    http://pescanik.net/popularna-visoka-ili-kultura-za-narod/

  4. Varagić Nikola каже:

    Sofija Mandić

    Privatno pravosuđe

    U prošlonedeljnom susretu sa predstavnicom Evropske unije za proširenje, nova ministarka pravde Kuburović je rekla da je Srbija i pre zvaničnog otvaranja Poglavlja 23 u julu ove godine počela da sprovodi Akcioni plan za to poglavlje, kao i da se u okviru tog plana „velika pažnja poklanja upravo unapređenju efikasnosti pravosuđa (ministarka isto to uporno ponavlja na brojnim sastancima sa stranim zvaničnicima od kada je došla na funkciju). Kuburović je takođe i naglasila da će se posebno raditi na jačanju pravosudnih profesija – javnih izvršitelja, beležnika i medijatora. Da li su sa liste pravosudnih profesija kojima treba „jačanje“ slučajno ili namerno izostavljene sudije i tužioci – možda o tome možemo da zaključimo na osnovu vesti koje su dospele u javnost baš u vreme sastanka ministarke sa predstavnicom Evropske unije.

    Jedna od tih vesti tiče se zastarevanja krivičnog gonjenja Bogoljuba Karića. Gonjenje je obustavljeno posle deset godina, što je zakonski rok za zastarevanje za delo za koje se sumnjalo da ga je izvršio – zloupotreba položaja odgovornog lica. Sumnje su ukazivale da je Karić kao čelnik kompanije Mobtel, iskorišćavanjem svog položaja od 1998. do 2005. godine, stekao protivpravnu imovinsku korist od oko 60 miliona evra. O sticanju te imovinske koristi, kao i povezanim slučajevima delovanja protivnih interesima Srbije, detaljno je izvestio Savet za borbu protiv korupcije još 2005. godine. Postupak protiv Karića se zahuktao godinu dana kasnije, kada je on napustio zemlju. Situaciju sa pravne strane komplikuje činjenica da je delo koje mu se stavlja na teret u međuvremenu prekvalifikovano, kao i to što je u desetogodišnjem periodu gotovo svake godine (u manjem ili većem obimu) menjan Zakonik o krivičnom postupku. Ipak, i pored neverovatno čestih promena zakona, kao da postoje i neke konstante u ovom procesu, poput, recimo, principa nekažnjivosti porodice Karić.

    Otkuda ta nekažnjivost? Biće da je njen izvor isti onaj zahvaljujući kojem su Karići stekli Mobtel, kako se kaže u podacima iz sad već zastarelog postupka. Dva člana porodice Karić danas su poslanici vladajuće većine i to upravo ispred porodične stranke Pokret snaga Srbije. Jedno od njih dvoje je – ni manje ni više – nego Karićeva supruga, dok je drugi njegov brat, koji je nekoliko dana po zastarevanju gonjenja rekao da „BK televizija ponovo startuje sa programom do kraja godine“. Da ambicije nisu male, svedoči i izjava da nepostojeća televizija „čeka nacionalnu frekvenciju“. Karić poslanik je još najavio i da televizija neće biti konkurencija Pinku ili RTS, već da će imati „svoj porodični program“. Ovo je početkom godine u ekskluzivnom intervjuu iz Belorusije potvrdio i sam Bogoljub Karić. Ne samo da Karić poslanik zna da će televizija koja još ne postoji moći da emituje na nacionalnom niviou, već nas unapred obaveštava da ćemo kao stvar od opšteg interesa gledati karićevske privatno-porodične stvari.

    Verovatno s dobrim razlogom, Bogoljub Karić je svoj povratak na „velika vrata“ u Srbiju najavio još prošle godine i to – pogađate – ako optužbe protiv njega „padnu u vodu“. Kako sada stoje stvari, taj veliki povratak je izvestan već sledeće godine (kada zastareva krivično gonjenje za drugi i dalje otvoren slučaj) i to u direktnom televizijskom prenosu.

    Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da tužioce, koji su bili dužni da se staraju o tome da postupak protiv Karića ne zastari, bira Narodna skupština na predlog Vlade. Dakle, onaj ko nije postupao u ovom slučaju, a želi da ostane na svojoj poziciji, u ovom trenutku je u dvostrukoj institucionalnoj vezi sa porodicom Karić – kako preko Vlade koja mora da ga predloži za ostanak na funkciji (a Vladu biraju narodni poslanici), tako i kroz izbor u Narodnoj skupštini. U tom privatnom interesu verovatno leži i odgovor na pitanje zašto Kariću nije bilo suđeno u odsustvu, iako to zakon dozvoljava pri naročito opravdanim razlozima i pod uslovom da je okrivljeni u bekstvu – što je Karić bio svih ovih deset godina.

    Ovoj privatno-porodičnoj slici srpskog pravosuđa možemo pridružiti i nedavno odbijanje Višeg javnog tužilaštva da objavi ime postupajućeg tužioca u slučaju „Savamala“. Naime, tužilaštvo je odbilo dostavljanje tog podatka, pored ostalog i zato što su „ime i prezime lični podaci“.[1] Ovom tvrdnjom je Više tužilaštvo i zvanično u javni diskurs uvelo činjenicu da se tužilački posao obavlja u privatnom svojstvu i da je najbolje da u vršenje te funkcije javnost i građani ne zabadaju nos.

    Dakle, ako privatnim interesima tužioca, kao i onih koji ga biraju, ne odgovara da neka osoba položi račun za dela koja joj se stavljaju na teret – to će se tako i dogoditi. Pritom je neizvesno da li ćemo saznati ime tog tužioca jer je on zaštićeno privatno lice. Postoji mogućnost i da se tim privatnim interesima tužilaca i onih koji ih biraju nađete na putu – u tom slučaju ćete proći kao nekadašnji sudijski pripravnik Nenadić (koji je izgubio svoju pripravničku poziciju zbog obelodanjivanja koruptivnih radnji sudija i predsednika suda u kojem je radio), a koji je pre nekoliko dana po nalogu tužilaštva ekspresno ispitan zbog sumnje da je učinio krivično delo nasilne promene ustavnog poretka. Naime, Nenadić je u autorskom tekstu govorio o političkoj prošlosti Aleksandra Vučića i finansijskom, pravnom i institucionalnom ruglu koje pravi od zemlje sa mesta predsednika vlade. Na kraju je pozvao na promenu okolnosti rečima „srušimo zlikovca“. Ovo je za tužilaštvo bio nesumnjivi dokaz ne samo za rušenje ustavnog poretka, već i za to da je u pitanju nasilno rušenje. Treća je mogućnost najverovatnija za najveći broj građana: da ne budu ni u milosti ni u nemilosti pravosudnih gospodara, pa da im se postupci odugovlače u nedogled dok se pitaju zbog čega su se ikada obratili policiji, tužilaštvu ili sudu, i zašto umesto toga nisu stvar uzeli u svoje ruke. Njima sistem nema vremena da se bavi pokušavajući da zaštiti svoje „prijatelje“ ili da sebe zaštiti od „neprijatelja“. Naravno, ta treća pozicija vam jasno signalizira da je biti prijatelj mnogo bolje i korisnije nego biti beznadežno neutralan.

    U svemu ovome nema ničega posebno novog. Ono što ovde navedene slučajeve ipak razlikuje od nekih prethodnih jeste otvorena i očigledna veza porodice Karić sa vladajućom strankom i vladajućom većinom. Preko tih veza „regulisanje pravodsudnih problema“ više se ne rešava tajnim dogovorima i skrivenim migovima. Poruka je jasna i javna – ako si naš, učinićemo sve da te aparat koji kontrolišemo zaštiti. Pažnju treba skrenuti i na informaciju da tužioci u privatnom svojstvu obavljaju svoju dužnost, kao i na evropsku oblandu koja se nudi korisnicima takvog pravosudnog sistema. Međutim, istina je jedna: učešćem u pozitivnom etiketiranju srpskog pravosuđa, svi, uključujući tu i zvaničnike Evropske unije, postaju deo nedopustivih i protivpravnih privatnih aranžmana pod čijim se teretom lomi ovaj sistem.

    Peščanik.net, 04.10.2016.
    http://pescanik.net/privatno-pravosude/

  5. Varagić Nikola каже:

    Obustava Ustava

    Piše: Boris Jašović

    Zove me izvesna Milojka iz Nelegalnog Rušiteljca da joj na osnovu tranzicijskog sanovnika protumačim sledeći san.

    „Snevam“, veli Milojka, „Ustav Republike Srbije kako tužno jeca na obali reke Zakon. Reka uglavnom teče ustanovljenim tokom ali joj se povremeno neki deo izlije i prokopa bočni rukavac koji se zatim račva u bezbroj pravaca. Takav razvoj događaja rastužuje naš Ustav koji bolno rida i kroz suze, poput izgrebane ploče, ponavlja: ‘Remek-delo nepravde je da izgleda pravedna, iako to nije’. U tom se sa okomitih litica Vlasti spuštaju nekakvi tipovi u lister odelima i mašući kažiprstima (koji na toljage liče), dovikuju našem Ustavu kako će ga eto baš Oni baciti u vodu“.

    Sanjati najviši pravni akt jedne zemlje kako bolno jeca na obali reke Zakon, dok mu uništenjem prete vlastodršci u lister odelima i sa toljagama mesto prstiju – prema tranzicijskom sanovniku označava sumrak vladavine prava.

    Elem, prvi član važećeg Ustava veli da država Srbija (između ostalog) počiva na vladavini prava. S druge strane, vladavina prava se prema trećem članu važećeg Ustava (između ostalog) ostvaruje i nezavisnom sudskom vlašću. A to dalje znači da tužilaštvo i sud moraju vršiti svoju ustavnu funkciju pa makar se na optuženičkoj klupi (preko puta) nalazila Vlast lično. U suprotnom, ukoliko sudska vlast poklekne pred pritiscima izvršne vlasti (jer tamo neki građani zahtevaju da se ispitaju protivzakonite radnje dela Vlasti ili legitimnog organa sile – policije na primer), tada bivaju narušena još dva ustavna principa na kojima počiva vladavina prava – princip podele vlasti i princip ustavnog jemstva ljudskih i manjinskih prava.

    No, vladavina prava se ostvaruje i slobodnim i neposrednim izborima, kao i povinovanjem Vlasti Ustavu i Zakonu – što znači da narod bira svoje predstavnike koji bi trebalo da vladaju u njegovo ime i polažu mu račune za svoj rad. Pritom, ne treba zaboraviti da je o imperativu polaganja računa narodu 300 i kusur godina pre Hrista pisao premudri Aristotel, dok su pomenuti imperativ Francuzi ozakonili još krajem 18. veka u okviru slavne Deklaracije o pravima čoveka i građanina.

    Međutim, ukoliko Vlast danas (početkom 21. veka) iz nekog razloga izbegava drevnu obavezu polaganja računa sopstvenim građanima – onda Ona tim činom pokazuje da izbegava povinovanje Ustavu i Zakonu – što nadalje dovodi u pitanje njen legitimitet. I umesto da se prizove pameti, Vlast neretko (mada u potpunosti svesna da u određenim slučajevima zaobilazi Zakon) nedemokratski osipa paljbu po samosvesnim građanima koji je kritikuju upravo zbog tog zaobilaženja. (A da, država Srbija počiva i na načelima građanske demokratije – član 1 URS). Štaviše, Vlast neretko (osokoljena podrškom simpatizera koji ni čuli nisu za princip ustavnosti na kojem počiva pravni poredak države) naziva neprijateljima sve one koji protestuju zbog nepovinovanja Vlasti Ustavu. Na taj način Vlast krši i drugi član važećeg Ustava koji kaže da su nosioci suverenosti zapravo građani koji je vrše, između ostalog, i preko narodne inicijative (građanskog protesta na primer). Na stranu što isti član važećeg Ustava proklamuje da niti jedan državni organ, partija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana! Desili se to – eto nama obustave ustava od strane same Vlasti.

    Pisao je mudri Platon da je zlo od trpljenja nepravde veće negoli dobro od nanošenja nepravde. Stoga ne treba da čudi, već treba da raduje, činjenica da u ovoj zemlji postoje građani koji ne žele da trpe neodgovorno ponašanje Vlasti. A upravo bi nosioci vlasti (kako je pisao Platonov učenik Aristotel) morali brinuti da deo građana koji je odan Ustavu ostane jači od onog dela kod koga to nije slučaj. Eto zbog čega, između ostalog, treba pisati o fantomskom rušenju (pod okriljem noći i pred nosom državnih organa) tri „barake“ u centru Beograda. Građani odani Ustavu reagovali su na ovu „sitnu“ nezakonitost države koja bi (u suprotnom) zasigurno ostala neprimećena.

    „Naročito treba paziti na male nezakonitosti koje se u početku jedva primećuju a nagomilavanjem dovode do velikih problema“, pisao je davnih dana Aristotel.

    Još kad bi okoreli simpatizeri Vlasti čitali Aristotela umesto Informerstotela.

    http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=329611&title=Obustava+Ustava

  6. Varagić Nikola каже:

    Aleksandar Roknić

    Helikopter, tužioci i političari, odgovornost…

    Vest da je Gordana Jovanović, zamenica višeg javnog tužioca u Beogradu, napustila to tužilaštvo i prešla u notare, odnosno javne beležnike, nije neka vest, kako bi to novinari rekli – sa potencijalom. Veliki broj tužilaca već godinama odlazi iz pravosuđa, razočaran fingiranjem sprovođenja zakona ili naprosto odbijanjem i dovijanjem državnih institucija da ne sprovode čak ni zakonske odluke. Ali kada bismo rekli da je Gordana Jovanović bila tužiteljka odgovorna za slučaj Helikopter, nastao kada je 13. marta 2015. poginulo sedmoro ljudi, posle čega se aktuelna naprednjačka vlast dobrano uzmuvala da dokaže da ni tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, a ni još uvek aktuelni ministar zdravlja Zlatibor Lončar nemaju nikakve veze sa tim slučajem, stvar poprima drugačije obrise.

    Dve su verzije koje kolaju o ovom slučaju. Prva – da je zamenica nadležna za ovaj slučaj otišla iz tužilaštva u potrazi za boljim uslovima života, odnosno da je u notare prešla da bi popravila finansijsku situaciju. Druga verzija je da je otišla zbog ljutnje jer joj je predmet preuzela šefica, odnosno v.d. višeg javnog tužioca u Beogradu Nataša Krivokapić, koja je zapečatila ovaj predmet tako što je rekla da tu nema ničije krivične odgovornosti.

    Tu je zanimljivo par stvari. U višednevnoj prepisci sa medijima, Gordana Jovanović je tvrdila da je za ovaj predmet bila nadležna od 13. marta do oktobra 2015. kada je i otišla iz Višeg tužilaštva u notare. Međutim, Više javno tužilaštvo je tek 30. juna ove godine saopštilo javnosti da je nakon sprovedenih predistražnih radnji doneta odluka o nepokretanju istrage u slučaju Helikopter i da niko nije krivično odgovoran.

    Iz Višeg javnog tužilaštva se osim pomenutog saopštenja tada niko nije oglašavao, mediji su analizirali odluku, negodovali, ali je stvar na kraju legla i predmet je skoro otišao u zaborav kao još jedan u kojem su državne institucije, ovaj put tužilaštvo, u zaštitu uzele političare na vlasti. Sve do pre neki dan, kada je portal Insajder objavio odgovor Višeg javnog tužilaštva na pitanje zbog čega odluku o nepostojanju krivičnog dela u predmetu Helikopter nije potpisao postupajući tužilac u predmetu, a to je bila Gordana Jovanović. Onda je klupko počelo da se odmotava.

    “Odluku da se ne pokreće postupak u formi službene beleške potpisala je javna tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nataša Krivokapić imajući u vidu da se radilo o složenom predmetu za koje je interesovanje javnosti bilo veliko, a da u praksi Tužilaštva ovo nije presedan niti je prvi put da tužilac preuzme na sebe odgovornost u komplikovanim i važnim predmetima i bude potpisnik konačne odluke donete u predmetu, zbog čega i nije bilo razloga da javni tužilac postupi shodno čl. 24 Zakona o javnom tužilaštvu i izda obavezno uputstvo”, piše u odgovoru novinarima Insajdera.

    Upravo to je iznova podgrejalo sumnje da je odluku u ovom slučaju zapravo donela politika, kao i to što je čitavih osam meseci nakon što je predmet razdužen od tužiteljke koja je radila na njemu, baš šefica tužilaštva odlučila da preuzme predmet i da ga stavi ad acta i zatim pošalje u arhivu.

    Sumnja da je šefica Višeg javnog tužilaštva zapravo uradila posao za političare je tim veća što se baš niko iz Višeg javnog tužilaštva u Beogradu ni do danas nije okuražio i izašao pred medije i objasnio razloge odluke da nema krivičnog dela u postupanjima ministara odbrane i zdravlja u slučaju Helikopter. Sve je do danas ostalo na prvom šturom saopštenju.

    Da ne bude nedoumica, odluka da viša tužiteljka okonča rad na predmetu nije nezakonita, ali je svakako par exellance primer kako se sprovodi politička volja i ide uz dlaku vlasti. Javni tužilac ima zakonska ovlašćenja da uzme predmet od zamenika tužioca i da ga dodeli nekom “podobnijem”, a može i da preuzme predmet od nižeg tužioca.

    Ipak, iako je mešanje višeg tužioca u rad nižeg zakonom dozvoljeno, ono nije uobičajeno u praksi. Jedini slučaj za koji iz svoje dvadesetogodišnje prakse praćenja pravosuđa pouzdano znam da se desio je bio čini mi se 2005. godine. Tada je opštinski tužilac u jednom beogradskom tužilaštvu podigao optužni predlog protiv tadašnjeg visokopozicioniranog političara – Miloša Aligrudića (DSS) i visokog funkcionera SPO Aleksandra Milutinovića. Oni su u to vreme bili na čelu JAT Ervejza, prvi kao predsednik Upravnog odbora, a drugi kao generalni direktor. Tužilac je tvrdio da su nezakonito isplatili neke silne milione zaposlenima da bi ugušili seriju štrajkova, a tada je bio aktuelan štrajk aviomehaničara koji su, između ostalog, tražili i isplatu zaostalih plata. Na vlasti je tada bio Koštuničin DSS, pa je potpuno jasno iz kojih struktura je i došla urgencija da se ovaj predmet zatvori baš odlukom višeg tužioca. Sećam se samo da je postupajući tužilac bio zbunjen i ljut zato što mu je predmet, na njegove oči, zatvoren.

    Upravo ovakve situacije, zaštita političara i ljudi bliskih vlasti, je i razlog što se svaka vlast trudi da na čelne funkcije u tužilaštvima postavi svoje ljude. Nisu to mehanizmi koje su naprednjaci izmislili. Svojevremeno je cilj Slobodana Miloševića bio da na čelne pozicije u tužilaštvima i sudovima postavi podobne i sebi bliske kadrove. To je urađeno prilikom izborne krađe 1996-1997. godine u Beogradu, pa je tek nakon dolaska Gonzalesove komisije tadašnjoj opoziciji priznata izborna pobeda u glavnom gradu.

    Srpski pokret obnove Vuka Draškovića prilikom paktiranja sa socijalistima 1998-1999. godine je od Slobodana Miloševića tražio procenat mesta u sudovima i tužilaštvima saglasno koalicionom sporazumu. To isto je svojevremeno uradio i Vojislav Šešelj kada je sa radikalima pravio koaliciju sa Miloševićem. Ovi kadrovi su uglavnom i danas u tužilaštvima i sudovima.

    Onda su posle pada Miloševića sa vlasti na red došli demokrati, da i oni guraju svoje ljude u tužilaštva. Neka vrsta čistke je napravljena za vreme Sablje, nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, pa je iz tužilaštva 21. marta 2003. “izleteo” tadašnji republički tužilac Siniša Simić, dok je sutradan beogradski okružni javni tužilac Rade Terzić podneo ostavku “iz ličnih razloga”. Umesto Simića za v.d. republičkog tužioca je postavljen Đorđe Ostojić, koji danas zbog uloge u Sablji ne može da napreduje do mesta tužioca za ratne zločine, na koje je konkurisao, iako je još od 2003. na mestu zamenika republičkog tužioca.

    Tužilaštvo nikad nije bilo nezavisno od politike. Svaka vlast je postavljala svoje tužioce i svoje sudije. Što se tužilaštva tiče, razlog leži u Ustavu Srbije, koji u članu 156 navodi da je tužilaštvo samostalno, ali nigde ne navodi da je i nezavisno. To pokazuje način izbora, jer se tužioci biraju u parlamentu, na predlog Vlade Srbije, kojoj kandidate dostavlja Državno veće tužilaca. U Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Italiji… izbor tužilaca je izmešten iz ruku politike, pa tužioce bira struka, odnosno posebno veće tužilaca. Parlament je zaobiđen. U Srbiji nije tako. A slučaj ekspresnog završetka slučaja Helikopter je potvrdio tezu da politika i danas upravlja tužilaštvima.

    Autor je urednik u dnevnom listu Danas iz Beograda.

    Peščanik.net, 13.10.2016.
    http://pescanik.net/helikopter-tuzioci-politicari-odgovornost/

  7. Varagić Nikola каже:

    Zlatko Minić

    Kad premijer uhlebljuje

    Samo nekoliko sati nakon što su mediji objavili “saznanje” da će Željko Sertić postati direktor Razvojne agencije Srbije (RAS), Vlada je potvrdila tu “ekskluzivu” i postavila bivšeg ministra privrede u fotelju koju je sam dizajnirao i konstruisao.

    Razvojna agencija osnovana početkom godine, zamenila je Agenciju za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), čuvenu po curenju u javnost e-mail prepiske u kojoj su tadašnji Dinkićevi kadrovi odokativno procenjivali ko će dobiti 2-3 hiljade evra po novootvorenom radnom mestu, ko 10.000, i razmenjivali informacije ko je od onih koji traže pare “naš” a ko “njihov”.

    Potrebno je mnogo naivnosti da bi se poverovalo da će političari tek tako dići ruke od “naših” i “njihovih”, da će pristati da departizuju javni sektor, da će početi da poštuju propise ili da primenjuju mehanizme koji treba da spreče korupciju (konkurencija, transparentnost).

    Neće to uraditi sami od sebe, ako ih na to ne nateraju javnost i mediji. A u vreme kada se svaka kritika i ukazivanje na lošu praksu proglašava neprijateljskom agresijom (ili rušenjem Vučića) bode oči i nije dobro kada i mediji, kao nešto najnormalnije, promovišu lošu praksu, kao što je direktno političko kadriranje i “uhlebljavanje”.

    Razvojna agencija Srbije postoji već devet meseci. U januaru je, posle privremenog direktora, dobila prvog v.d. direktora, dotadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu privrede Miloša Petrovića. Njemu je rok na koji je postavljen istekao krajem jula. Do 12. oktobra niko se nije brinuo zbog toga, a onda je imenovan novi vršilac dužnosti, bivši ministar privrede. Tako su na mestu v.d. direktora jedan drugog nasledili ljudi koji su sačinili pravni okvir za instituciju na čijem su čelu. Za sada nema “saznanja” da li je i da li će biti raspisan konkurs za izbor direktora. U Službenom glasniku, na sajtu Ministarstva privrede i same Agencije, konkurs se ne pominje. Nema ga ni u vestima o “saznanju” da će Sertić biti direktor i u vestima kojima je potvrđeno da je postavljen za v.d. direktora.

    Šta je ovde sporno?

    Možda Sertić ima sve kvalitete potrebne ne samo za mesto vršioca dužnosti, već i za to da na mesto direktora bude postavljen u regularnoj proceduri, nakon konkursa. S druge strane, po prvim komentarima se vidi da ima ljudi kojima se čini neprimerenim (“pisao zakon za sebe”) da osoba koja je u Skupštini branila zakon po kome je Razvojna agencija Srbije osnovana – ubzro po okončanju funkcije ministra postane njen direktor.

    Dodatno komplikuje stvar to što nadzor nad radom RAS vrši upravo Ministarstvo privrede, gde je “do juče” stolovao Sertić. Međutim, odredbe u Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije o “zasnivanju radnog odnosa i poslovne saradnje” po prestanku funkcije takve su da je moguće da nema pravne prepreke za postavljenje bivšeg ministra na mesto direktora RAS.

    Pa u čemu je onda problem?

    Barem u dve stvari: Zakoni (i onaj opšti – Zakon o javnim agencijama, i Zakon o ulaganjima, na osnovu čijih odredbi je osnovan RAS) propisuju da direktora Agencije imenuje Vlada Srbije posle sprovedenog javnog konkursa. Kada mediji “saznaju” da će neko zauzeti određenu funkciju, to može značiti da se “puštaju probni baloni”, da neko promoviše “svog kandidata”, ili naprotiv, da želi da dezavuiše kandidata za ovu funkciju – ili da je ovo zaista “gotova stvar”. Ovoga puta se ispostavilo da je reč o ovom poslednjem. Konkurs se u celoj priči – od medijske promocije do zvanične potvrde imenovanja – ne pominje, čak ni kao formalnost koju treba “odraditi”.

    Iako znamo da politika odlučuje o funkcijama, nije dobro kada mediji, koji treba da budu odgovorni korektiv vlasti, bez pitanja prihvataju faktičko stanje – da je konkurs samo formalnost. Ili da se ponekad (kao što je slučaj sa javnim preduzećima) konkursi i ne sprovode.

    U proteklim godinama imali smo nekoliko upečatljivih primera da su vršioci dužnosti dobijali ogromnu medijsku promociju. Jelena Marković smenila je svojevremeno Radoša Ljušića u fotelji v.d. direktora Službenog glasnika uz pompu i fanfare. Režim je organizovao toplu medijsku dobrodošlicu za ovu izbeglicu iz DS-a, najavljenu kao osoba sa planom koja nije došla na to mesto “po političkom angažmanu”. Niko nije pominjao, niti su mediji pitali, šta se desilo sa konkursom za direktora Službenog glasnika, raspisanim 18 meseci pre rotacije “vedeova”. Nekoliko meseci po postavljenju Marković, za nepunih 45 dana raspisan je i sproveden novi konkurs na kome je bivša portparolka DS-a izabrana za direktorku “u punom mandatu”. Tu vest su mogli da saznaju samo pasionirani čitaoci Službenog glasnika.

    U takvom političko-medijskom okuženju, šta očekivati od konkursa u Razvojnoj agenciji Srbije i svim drugim agencijama i državnim preduzećima u kojima vlasti, uz podršku medija, promovišu vršioce dužnosti? O kakvoj departizaciji i profesionalizaciji govorimo? Da li će neki ozbiljan stručnjak željan dokazivanja pomisliit da ima šanse na konkursu protiv “viđenog” i “svečano otvorenog” v.d. direktora sa političkim pedigreom? Da li će se neko od službenika na rukovodećim pozicijama unutar firme ili agencije osmeliti da napravi korak napred u profesionalnoj karijeri i da na konkursu “izađe na crtu” šefu koga je lično Vučić tu doveo? Jer iz vesti kojom je najavljeno uhlebljenje Sertića ne proizlazi da je bivši ministar “viđen” za direktora zato što je najbolji kandidat ili zbog toga što je dobro upućen u materiju iz Zakona o ulaganjima, već se praktično konstatuje da će zasesti u fotelju iz koje se raspodeljuju subvencije kako bi se “uhlebio”.

    Naime, mediji su saznali da je “premijer Aleksandar Vučić dugo tražio adekvatno mesto za Sertića”, a pri tome se “u više navrata spekulisalo o tome šta bi ministar privrede mogao da radi ubuduće”.

    Za ovakvo stanje nije odgovorna samo vlada, odnosno premijer. Oni rade svoj “posao” – politički kadriraju, bez stvarne želje da nešto menjaju. Problem je u tome što im mediji pomažu plasirajući ovakve “ekskluzive”, promovišući vršioce dužnosti ne pitajući šta je sa zakonima, rokovima, konkursima, procedurama. I šta je sa pravnom državom.

    Možda bi neko (s pravom) odmahnuo rukom i citirao čuvenu repliku iz Bureta baruta “Nije to najgore što nam se dešava”. U zemlji u kojoj policija ne reaguje na poziv čoveka koga su u Hercegovačkoj oteli maskirani razbojnici, mi se zgražavamo zato što se ignoriše procedura javnog konkursa. Mada, i jedno i drugo su cigle u zidu pravne države. I svejedno je da li neko taj zid ruši bagerom ili čekićem.

    Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
    http://pescanik.net/kad-premijer-uhlebljuje/

  8. Varagić Nikola каже:

    Леонид Решетњиков: Русија је духовна цивилизација

    Питање историјског пута Русије, њеног места у свету, цивилизацијске и духовне мисије је увек актуелно. Ко смо ми и куда идемо, у чему је непоновљивост руске цивилизације и који је њен задатак у савременом свету? На ту тему разговарамо са директором Руског института за стратешка истраживања (РИСИ), генерал-потпуковником Леонидом Решетњиковoм

    Господине Решетњиков, као друштвени и политички делатник, научник и историчар, често се бавите питањем цивилизацијског развитка Русије. Томе сте посветили и књигу „Вратите се Русији“ и своје многобројне активности. Примера ради, веома сте посвећени руској емиграцији и њеном наслеђу, а то је тема која је у Русији скоро заборављена. Које цивилизацијске теме су, по Вашем мишљењу, најважније и шта конкретно предузимате по том питању?

    – На почетку ћу истаћи да је РИСИ аналитички центар, повезан са Администрацијом председника Руске Федерације. Основни задатак нашег института је анализа свих процеса, који се одвијају ван граница Русије, а који притом представљају интерес руске државе. То обухвата разне области: од НАТО-а, ЕУ и САД-а, до екологије и спорних делова историје и међународних односа. Свиме тиме се бавимо непосредно и у великој мери. Несумњиво да се те теме дотичу и питања, која сте Ви споменули. Поред тога ја сам и председник фонда „Наслеђе. Руски Лемнос“. Тај фонд се бави обновом историјског сећања нашег народа о периоду Првог светског рата и руској емиграцији, а то су трагични догађаји, који су за последњих 100 година бачени у запећак. Као научник и историчар, који се бави истраживањима у пољу међународне политике и Балканом, већ дуго времена тврдим да Русија није просто држава, она је цивилизација. Моје колеге и ја, делимо то уверење. Неколико пута сам наше медије подсетио на изјаву Жака Ширака, на самиту у Петербургу 2006. године. Он је тада нашем државном врху рекао: „Руси се све време расправљају на чијој страни треба да буде Русија, на страни Запада или Истока. Али зар ви не разумете да је Русија посебна цивилизација?! Русији је све дато: огромна територија, ресурси, она има све да буде засебна цивилизација“.

    Још средином 80-их година прошлог века схватио сам да погрешно посматрамо Русију. Грешимо када је називамо државом, она је права цивилизација, слична византијској и другим цивилизацијама. Наравно, ми смо претрпели страшан ударац, као и Византија, са циљем да се одрекнемо своје цивилизацијске улоге, да постанемо псеудо-цивилизација и то се десило. Тај период је трајао 70 година и поклапа се са дужином једног људског живота. Проживели смо тај живот и сада се налазимо у неком међустању. Последњих година, напокон, опет је покренута тема руске цивилизације. Почињемо да признајемо улогу, коју нам је Господ доделио: да будемо утемељивачи и заштитници цивилизације, која је алтернатива Западном свету.

    У књизи „Вратити се Русији“ изложени су путеви, којима је ишла наша држава. Први пут је државни пут, који датира још од пре Христа, када је држава имала већу вредност од човека и човек јој је беспоговорно служио. Тај модел је био примењен у разним деловима света, па и код нас, чак смо били и сведоци тога. Ми смо савременици тоталитарних држава: немачког, совјетског и многих других политичких система. То је пут свемоћног етатизма.

    vratiti-se-rusiji

    Други пут се појавио после доласка Господа нашег Исуса Христа, а то је држава као човек. То је одређени либерални модел, који се квари и опет преображава у етатизам.

    И трећи пут, је Христов пут, а он је срж наше цивилизације. Често су ми смешне политичке платформе разних руских странака. Ми већ имамо главни програм, то је Јеванђеље. Русија је изграђена као Христова цивилизација. Друга је ствар, што је изградња такве цивилизације јако компликован процес. У оквиру тога се праве грешке, постоје падови, као и у животу сваког хришћанина, али морамо да се исправимо и да наставимо даље. Русију је задесила таква судбина: ђаво је хтео да је скрене с пута и то му је успело. Сада морамо да устанемо и кренемо својим природним путем развоја, тојест да се вратимо сами себи, да се вратимо Русији. То је мисао, која се налази иза свих делатности нашег института и фонда. Када ми, на пример, анализирамо политику САД-а, крећемо управо с позиције: ко се налази на каквом путу и шта жели тиме да постигне.

    Али како да се вратимо на наш историјски пут? То ће бити немогуће, ако се већина нашег народа опет не окрене православљу. Постоји још један проблем, а то је да руска нација живи у историјским митовима. Ако је руска историографија пре бољшевичке револуције имала елементе тенденциозности, онда је комунистичка историографија пуна лажи и митова. Тиме је цела историја Русије извитоперена. Оптерећени смо огромном количином митова и они нам сметају да разумемо пут наше цивилизације, Христов пут, а такође нас спречавају да се вратимо Цркви. Наш институт има циљ да раскринка те митове. Један од главних митова је „Велика октобарска социјалистичка револуција“ и догађаји, које је она изазвала. Тај труд обухвата рад са архивском грађом и читајући те изворне документе човек схвата колико је тај историјски догађај био трагичан. Многи и до дан данас не схватају ко се борио на којој страни, и са којим циљем. Многи људи који су живели у то време, схватили су револуцију као губитак Русије, разумели су да се прекида руски пројекат и замењује новим, страним. Њима је било јасно да сама Русија нестаје.

    carska-porodica-2

    Господине Решетњиков, желео бих да се дотакнем једне друге важне теме, која се налази на периферији наше колективне свести, иако је у одређеној мери присутна у друштву. Ми се налазимо на прагу стогодишњице једног од најтрагичнијих догађаја у руској историји. У марту следеће године биће сто година од тренутка када је Русија изгубила своју монархију. Након тога Русија је лишена своје хиљадугодишње традиције и постала је сасвим другачија. Барем што се политичког и државног система тиче. А 17. јула 2018. године, очекује нас стогодишњица од убиства последњег руског цара, Мученика Николаја II, и целе његове породице. Пошто говоримо о обнављању историјског сећања, да не знамо много тога из своје историје, као и да смо заборавили наше хероје и великане, онда је јасно да је најважнији међу њима цар Николај II и његова породица.

    – Слажем се с тврдњама, које сте изложили у Вашем питању. Зашто, широм света, Николај II није прихваћен? Зато што он није просто убијен као Николај II Романов. Њега су зверски уморили, јер су желели да сатру смисао наше цивилизације. Јер монархија је наш смисаони ослонац. Цар је убијен као носилац тог смисла, а не због његових успеха или неуспеха, не зато што је био јак или слаб, као што то обично људи тврде. Догађаји из 1917. и убиство из 1918. су постали венац слома руске православне цивилизације. Они су уништили њен смисао и то је био тријумф ђаволских сила. Они нису просто убили „деспота“ и „злобног цара“, „Николаја Крвавог“, како су га бољшевици клеветали у својој пропаганди. Не! Они су уништили смисао наше цивилизације.

    Нашег мученичког цара је Господ одавно признао као свог, а ми овде говоримо о томе да треба да га бранимо од клевета! Нема никакве љаге на Николају, он је чист и светао, он је светац. Не треба ми да скидамо љагу са његовог имена, већ народ треба да схвати зашто је он мученички страдао пре 100 година. Тренутно, чим нешто добро кажеш о Николају II, одмах следе жестоке критике либерала, комуниста, атеиста, ЛГБТ активиста и просто будала. Размислите зашто је то тако? Зашто их све толико раздражује име нашег цара? Само зато што је Николај извршио подвиг по угледу на Христа и успео се на своју Голготу. А други разлог је тај што је он био смисао наше цивилизације. Из истог разлога су и православну Цркву бесно уништавали, буквално су покушали да је сравне са земљом. Тако су поступили и са царем и са сећањем на њега, са његовим светлим ликом.

    Многим научницима, који се баве овом темом, саветујем да престану да причају да се цар одрекао престола. Он је био свргнут са власти услед завере. То је била јако добро организована и подла завера! Преусмерили су његов воз на станицу Дно, окружили га и изоловали од спољног света… Често се у јавности користи фраза „абдикација цара“ и обичан човек замишља следећи призор: цар седи на престолу и чита дворјанима проглас о абдикацији. А у ствари, цара су довели у безизлазну ситуацију, одвојили га од свих његових сарадника и оставили без икаквих вести. Генерал Сахаров, који је командовао армијом, касније је написао да су га обманули генерал Алексејев и Брусилов, када су му рекли да је сам цар затражио да ступи с престола. Тако су главном команданту фронта рекли завереници. И он није био једини кога су преварили на тај начин. Многи, који су подржавали цара су били обманути. Није случајно цар написао: „Свуда око мене крију се издаја, кукавичлук и лажи“. А ми само понављамо „абдикација, абдикација“ и тиме сву кривицу збацујемо на цара, заборављајући да су све то организовали одређени људи и центри моћи. Све што се касније десило, па и само свирепо убиство цара, исход је те завере…

    carski-mucenici

    Међутим, најважније је да непрестано говоримо о уништењу смисла наше царевине и цивилизације, а то је био наш монарх, цар, оличење хиљадугодишње Русије. Наши непријатељи су тачно знали да не убијају само Николаја II, већ и хиљадугодишњу историју, коју је он представљао. Али упркос свему, ђаволске силе не успевају да униште смисао наше цивилизације, само име нашег мученичког цара.

    Да, али испада да наши непријатељи боље разумеју сакрални смисао свега што се десило, од нас, који смо носиоци те цивилизације. То можемо видети из реакција и активности, које сте помињали. У томе је проблем.

    – Да, у праву сте. Многи Руси не разумеју да ми чинимо посебну цивилизацију. А они који говоре да разумеју, свеједно често не могу до краја да проникну у дубинско значење појма „руска цивилизација“. Неретко се можемо сусрести са људима, који одбацују православље, Бога, Христа, тојест можемо приметити неразвијеност верске свести, то је нека врста полуатеизма. Сви, који критикују наш цивилизацијски приступ, не прихватају Христа и православну веру. Из тога се рађају разне јереси попут „православног стаљинизма“. Без дубоке религиозне свести нећемо стићи далеко.

    Господине Решетњиков, како Ви видите будућност руске цивилизације? Које одлике она треба да поседује, како би могла да заживи? Када се расправља о цивилизацијском развитку Русије, једни причају да све треба прикључити на интернет и живот ће се одмах побољшати, други обећавају подизање пензија… Комунисти су својевремено, на сличан начин, обећавали да ће у Русији „сва деца свирати харфу“. У реалности су та деца убијала једна другу 90-их. Свима је јасно да је тај цивилизацијски приступ пропао. Нама је потребна социјална правда, али то није излаз из ситуације. Да би цивилизација постојала, неопходно нам је озбиљно решење. А истовремено су нам потребни базични оријентири: вера, идеологија и циљ…

    – Када се бавите изучавањем историјских процеса, долазите до закључка да је историја циклична. Све се понавља на новом обртају. Али историја је још и истина. Ми смо сада у ситуацији када је могуће да се, при новом обртају, вратимо својој вери, духу и традицији. Сматрам да ће нам бити јако тешко да кренемо напред, док год људима не буде јасно шта су све учинили за последњих 100 година. Док сам био на одређеним државним функцијама увидео сам да је најефикаснија сарадња са оним људима који се исповедају и причешћују. Можда, строго професионално гледајући, они нису били најквалификованији, али пракса је показала да то није најбитније. Понекад се лакше можете ослонити на човека без много професионалног искуства, него на стручњака, који нема јасна уверења и није начисто сам са собом. Док се у Русији не буде формирао слој људи, који се руководи вером, као вишим смислом, као истинским смислом живота, тешко ћемо моћи да унесемо потребне промене.

    resetnjkov-car

    Сада се код нас често говори о патриотизму, од људи се очекује да треба да служе својој отаџбини. Али ако ниси успео да зарадиш милионе, ти си губитник. Као што видимо основне вредности су нам помешане. Влада мишљење, да ако човек зарађује само просечну плату, он је такође губитник, без обзира да ли је реч о талентованој и доброј особи. Морамо постепено из друштва да истискујемо људе који тако мисле, а када директор Канцеларије за борбу против корупције прима мито, то је већ апсурд. Узгред буди речено, све је то последица распада совјетског друштва. Нису сви ти преваранти, банкари, проститутке и мафијаши пали с Марса, то су све бивши партијски кадрови, комунисти, скојевци. То је производ потпуног распада совјетског друштва. Још за време СССР-а је успостављен култ потрошње, а данас се то већ развило у потрошачки дух. Док духовно и морално не изађемо на пут вере, биће нам јако тешко да изградимо државу, каква нам је потребна. А код нас се многи могу купити. Која је једина гаранција да до тога неће доћи? Само причешће. Чак се и човек који се причешћује може продати, али су шансе за то знатно ниже.

    Наше морално стање је још увек тешко. Наравно, ствари су се поправиле у том погледу за последњих неколико година, али није све тако једноставно, зато се изградња државе јако тешко одвија. Како да градимо, када људи стално мисле: где су паре, да ли ће их закинути и да ли они могу да отму од другог… С таквим мислима нема државотворности. Наравно, увек се можемо вратити етатизму: измислити позицију за још једног бирократу, који ће сваког надзирати, хватати за руку и бацати у тамницу, али и том процесу једном мора доћи крај, па ће на крају у затвору завршити онај, који је претходно затварао друге. Већ смо прошли тај пут. То је својеврсни зачарани круг, који не доприноси ничему, осим распаду система.

    Спасење се крије у моралном развитку нашег народа и то је јако дуг пут. Али други не постоји. Ако успоставимо моралну атмосферу, лакше ћемо моћи да се посветимо државотворности. Тада ћемо оставити по страни циљеве, који тренутно доминирају. Пре неколико година имао сам нека посла у Паризу и док сам чекао у центру града почео сам да бројим „мерцедесе“. Избројао сам три. А у Москви многи возе скупа кола. Како нас је то спопало? Руси су увек били скромни. Тежили су просперитету, али су се устручавали да се шепуре и хвалишу своји богатством. Сада је у току нека трка: ко ће својој жени или љубавници да купи скупља кола. Такав дух нас озбиљно спутава.

    gosudar

    Мислим да је пред нашим председником врло тежак задатак. Он одлучује кога да постави на руководећа места и мора да процени ко је савестан, у ком човеку је жив глас савести. Добар руководилац није само професионалац, већ и човек кога краси савест. Ако он нема савести, кренуће да искоришћава људе и да проневерава новац. Знамо за многе такве примере. Водити кадровску политику је тежак задатак. Увек је то било тако, али сада је све многоструко сложеније.

    Наш цивилизацијски пут је пре свега пут срца и пут духовности. Ако поправимо своје срце, наћи ћемо пут и почети да градимо државу. Историја је пуна таквих примера. Ми имамо огромно искуство, али смо почели превише приземно да копирамо Запад. Буквално до те мере, да је и наш Устав написан по узору на амерички. Многи су и за време комунизма маштали да ће код нас све бити као на Западу. Сада је куцнуо час да се вратимо својим коренима. Без духовне победе унутар себе, нећемо моћи да сачувамо Русију.

    Разговарао јеромонах Игњатије (Шестаков)
    С руског Александар Ђокић

    (Православие.ру, 29. 11. 2016)
    https://stanjestvari.com/2016/12/05/resetnjikov-rusija-duhovna-civilizacija/

  9. […] тако можемо да успоставимо систем у којем нико није изнад закона. Ми желимо да се против зла боримо добрим. Ако се добро […]

  10. Varagić Nikola каже:

    Зоран Чворовић: О утицају Вучићевог „унутрашњег дијалога” на правну свест Срба

    Лични утисци о нашој правној свести

    Неко ко учи будуће правнике, као писац овог текста, не може а да у свакодневном животу не примети бројне доказе који сводоче о дубокој кризи правне свести код наших људи. Тако је, примера ради, ових дана једном мом времешном факултетски образованом суграђанину, бившем директору друштвеног предузећа и некадашњем власнику приватне фирме, био потребан по његовим речима „способан адвокат”. При томе „способност” није требала да се огледа у стручном знању и професионалном моралу, већ у „способности” адвоката да код првостепеног и другостепеног судије купи за своју странку „правду” и то у парници коју речени пензионер има са првом супругом око брачне тековине. Моје образложење да лично не знам ни једно таквог адвоката, он је пропратио са видно исказаном неверицом, ваљда због тога што је мој одговор, за разлику од његовог питања, био посвађан са реалношћу. Негде у исто време жали ми се један дугогодишњи судија и новопечени адвокат из другог града како му је странка повукла пуномоћје за заступање са образложењем да јој треба „адвокат који има моћ на суду”, а да он по свему судећи није такав. У тек завршеном испитном року, на моју констатацију да је у Србији пад образовања такав да ће Срби у ЕУ-ропској будућности бити обично робље мултинационалних компанија (само у једном дану једна студенткиња није знала како зове Горњи дом британског Парламента, друга није знала ко је донео Magna carta libertatum, а трећа шта значи фраза „радити о глави” којом је описан један бракоразводни узорак у византијском праву), једна будућа правница, из срца државотворне Шумадије, ми је одговорила како због наводне моралне искварености Срба само владавина странаца може да нас усрећи. У исто време, у месту у коме живим, Скупштина Града је на две узастопне седнице донела три очигледно противзаконите одлуке. До партијски ушанчене свести одборничке већине није могао да допре ни такав чак и лаику ноторан правнички аргумент опозиције да град не може да наплаћује закупнину од власника угоститељских објеката који се налазе на сплавовима на реци Ибру, јер је према Закону о водама власник водног земљишта Република, односно ЈВП „Србијаводе”, а не локална самоуправа; чак и да локална самоуправа са Републиком закључи уговор о закупу водног земљишта, на водном земљишту према истом закону не би могао да се конституише подзакуп (овде). Овај случај показује да је један правни постулат, који је био дубоко укорењен још у правној свести старих народа, о чему сведочи римска максима – нико не може на другог пренети више права него што сам има, по свему судећи недокучив за ниво правне свести данашњих српских политичара.

    Истине ради, опадање српске правне свести није скоријег датума. Одавно је примећено да су Срби из турског ропства изашли са правном свешћу којој су била страна висока правна начела законитости и судске независности усвојена у епохи Немањића („Све судије да суде по закону…а да не суде по страху од царства ми”, чл. 172; „Меропхом ва земљи царства ми да нест вољан господар учинити през закона ништа, разве што јест царство записало у Законице”).[1] Отуда је Слободан Јовановић, примећујући да наши државни службеници у свом раду не одвајају приватну од јавне личности, истицао да код Енглеза „јавне личности не знају за севап, па ни за хатар, ни за инат – три турске речи које су извитопериле цео наш јавни живот”.[2] Управо, имајући у виду низак ниво правне свести код тек ослобођених Срба, мудри Јован Ристић је упозоравао: „Зато је и речено за законе, да без нарави ништа не вреде. Нашта најбољи закони, кад се не поштују?”[3] Оно што је у правној свести Срба с муком обнављано током 19. и на почетку 20. века, урушено је током живота у две Југославије. Када је у питању правна свест, Срби су се крајем 20. века нашли у својеврсном стању шизофреније; располућени између архетипске свести кристализоване у Јевросиминим речима „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”, као обичајно-правног одраза поруке Душана Силног „да судије не треба да суде у страху од царства ми” и нове свести изграђене на Брозовој поруци да „судије не треба да се држе закона ко пијан плота”.

    По свему судећи Вучићева владавина, а нарочито најављени „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, оставити ће дубоке трагове на правној свести данашњих Срба. Да би правилно проценили тај утицај, морамо пре тога да знамо шта је уопште правна свест и какав је њен значај у процесу стварања и примене права.

    Иљин о правној свести

    Чини се да нико није дубље продро у суштину правне свести и њен значај за правилно функционисање правног поретка једне државе од генијалног руског правника и философа, Ивана Иљина. У својој чувеној расправи „О суштини правне свести” (овде), којa на жалост још увек чека српског преводиоца и издавача, Иљин најпре дефинише област деловања правних норми, истичући како „право по својој суштини налаже и забрањује само спољне радње људи и претпоставља постојање у човеку одговарајућих душевних стања, све док се не докаже супротно”. „Право не може и не тежи да регулише својим нормама душевно-духовни живот човека, већ своју пажњу усредсређује на оно што је споља видљиво и испољено: било би апсурдно прописивати човеку у хетерономном (несамосталном) поретку таква деловања, чија је вредност условљена њиховом аутономношћу и чије остваривање не подлеже евидентирању и провери”. Једном речју, закључује Иљин, „право је спољашњи поредак живота”.

    Мада „право, споља гледано, нема потребе за правном свешћу и често нема приступ правној свести… у стварности право живи од правне свести и што је правна свест зрелија и беспрекорнија, право боље испуњава своју сврху”. Јер, лек није у добрим законима и правним моделима, већ у високој правној свети. У прилог овој тврдњи, Иљин наводи како „парламентаризам не искључује корупцију; слободни избори не искључују класне програме (Иљин се под утиском руске револуције залагао да партије програмски и организационо надиђу све партикуларне, па и класне интересе, З. Ч.); двобој и убиство се не могу спречити спољашњим мерама; мобилизација армије је неостварива у условима свеопште принуде; и само зрела правна свест може да из живота искорени мито, класну политику, убиство и дезертерство”. Једном речју, „право може да створи спољни поредак живота само кроз унутрашњу уређеност душе, тј. кроз правну свест” (овде).

    Иљин је не само утврдио место и улогу правне свести у стварању и примени права, већ је дефинисао и аксиоме „здраве правне свести” појединца и народа.

    Аксиоми здраве правне свести

    Први аксиом је „закон духовног достојанства”, који писац одређује као „осећање сопственог достојанства” које треба да поседује човек здраве правне свести. Ово осећање је „знак духовног самопотврђивања, без кога нису замисливи ни борба за право, ни политичка самоуправа, ни национална независност”. Јер, „човеку као субјекту права и творцу права неопходно је самопоштовање”. Иљин скреће пажњу да се „уважавање свог духовног „ја” налази у основи животне борбе за субјективно право”. „Грађанин лишен тог осећања”, закључује Иљин, „политички је неспособан, а народ који није вођен овим осећање је осуђен на тешка историјска понижења”.

    Иљин улогу права и државе види у стварању такве форме живота која ће погодовати неговању духовног достојанства сваког појединца. Грађанин који је свестан свог духовног достојанства је најсигурнија брана против непотизма, корупције и насиља, као најтежих болести сваког друштва. Зато што се „духовно самопотврђивање састоји у томе да човек пронађе правилно решење у конфликту између духовног призива и инстинкта самоочувања”. „Самопоштовање које грађанин гаји према себи”, примећује Иљин, „не трпи ни ласкање, које понижава како оног коме се ласка, тако и оног који ласка, ни подмићивање, које изопачује мотиве нечијег понашања и разара сам темељ правне свести, ни насиље, које негира идеју права као идеју духовне аутономије, ни непринципијелне компромисе, који се граниче са издајом”.

    Поштовање сопственог духовног достојанства треба да има сваки грађанин једне државе, али и народ као органска духовна заједница. Тачније, „осећање сопственог достојанства неопходно сваком поједином грађанину, истовремено одређује и духовни ниво народа у целини”. Иљин закључује како „национална духовна култура може да расте само ако самопоштовање поседују, не само изабрани појединци који непосредно стварају националну културу, већ и широке масе народа. Без самопоштовања нема ни вере у сопствене снаге, а без вере у сопствене снаге не може бити стварног духовно-стваралачког полета и процвата. При томе, природно је да човек у себи поштује не само своју личну духовну снагу, већ и њен национални карактер. Исказивање поштовања према националном „ми” основа је истинског поштовања према личном „ја” (овде).

    Други аксиом здраве правне свести је „закон аутономије”. Реч је о способности појединца и народа да „сам себе определи и сам собом руководи”. Зато што „духовном бићу приличи да самостално увиђа и зна шта је добро а шта зло, где се завршава право и где почиње обавеза, да самостално тражи и налази, налази и одлучује, одлучује и поступа сагласно својој одлуци и, извршивши радњу, отворено призна да је радњу извршио свесно и намерно, следећи своје убеђење и преузимајући на себе сву одговорност за учињено”. Сходно томе, грађанин не сме да буде „објект власти и проста психо-физичка индивидуа, већ духовно биће, такво, за кога је аутономија (самосталност одлучивања и деловања, З. Ч.) потребна као ваздух”. „Бити грађанином у истинском смислу те речи значи водити аутономни духовни живот, имати аутономну правну свест и самостално изграђивати свој живот и живот своје државе”. Аутономни (слободни) духовни живот стоји у непосредној вези са осећањем духовног достојанства, као првим аксиомом здраве правне свести, јер је „истинита аутономија (слобода) доступна само оном ко се духовно самопотврдио и у себи учврстио духовно достојанство.” Стога, Иљин упозорава да „ослободити се, не значи разуздати се, већ научити се слободном прихватању права и обавеза”. У основи „спољњег самоопредељења човека мора да се налази духовна зрелост. Зато роб уистину може бити ослобођен изнутра, а не споља.” Следствено, „духовна аутономија је услов здраве правне свести и само таква правна свест је способна да носи терет спољне слободе”. С тим у вези, Иљин указује, како „слобода штампе није право на ширење лажи и клевета; слобода окупљања није право уништавања; слобода својине није право на злоупотребу права”. Без изградње унутрашње, односно духовне аутономије (слободе) код грађана, спољашња, односно правна аутономија (слобода) постаје у пракси предмет злоупотреба.

    Иљин упозорава како „државна власт треба да васпитава народ да води самосталан живот… јер изградити државу значи створити у народу способност за духовну аутономију”. Да би одговорила том задатку државна власт мора да „овлада самосталном правном свешћу”, која је „духовно компетентна да ствара право и поредак” (овде).

    Трећи аксиом здраве правне свести, по Иљину је узајамно духовно поштовање људи, јер „правни односи почивају на узајамно духовном признању људи”. Ступајући у правне односе субјекти признају своје духовно достојанство и духовно достојанство другог субјекта, као и обострану аутономију да изјавама воља стварају право. При том је први аксиом – осећање сопственог духовног достојанства, органски повезан са трећим аксиомом здраве правне свести – узајамним духовним поштовањем људи. Јер, „да би човека поштовали, он најпре треба да поштује сам себе”, „ко не уме да поштује себе, неће умети ни да поштује друге”. Пошто се узајамно поштовање заснива на узајамном поверењу грађана, „онај који очекује поверење од другог, мора сам да верује себи”. „Онај који не верује ни својој одлуци, ни својим речима, тај почиње да изазива неповерење код других, а пошто о другима суди полазећи од себе, почиње да губи поверење у друге”. „Без узајамног поверења”, даље објашњава Иљин, „није могућа морална веза међу људима, а правни односи неминовно се дегенеришу, па се свака лаж и кривица, свака обмана и сплетка, свако вероломство и издаја показују као апсолутно штетни и чак погибељни у животу људи”. Лаж, закључује Иљин, „уништава јединство људи, њихову комуникацију, њихову солидарност и њихову организацију”.

    Здрава правна свест подразумева постојање у једној држави не само међусобног поштовања и поверења између грађана, већ и поштовање и поверење државне власти према сваком грађанину, у коме држава треба да види „аутономни духовни центар – правно способног субјекта”. Узајамно поштовање народа и власти чини, по Иљину, „неопходну основу државног живота”. „Поверење у власт јесте духовна снага која власт претвара у стварни орган народа и у исто време даје народу стварно вољно јединство. Нормално је да власт види у својим грађанима достојне и пожељне сараднике у послу државне изградње; она треба да верује њиховој вољи и њиховом признању; она треба да рачуна на њихову подршку” (овде).

    „Унутрашњи дијалог” на тасу Иљинових аксиома

    Кроз „унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији Срби треба да прихвате да је противправна сецесионистичка државолика „реалност”, извојевана у терористичкој побуни и НАТО агресији, стварнија и јача од њиховог права на одбрану уставног поретка и територијалне целовитости државе. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да прихвате да је сепаратистичка акција етничког чишћења насилно отцепљене територије Србије јача од њиховог права на живот, слободу, имовину и државу. Кроз „унутрашњи дијалог” Срби треба да се помире са тим да је правда селективна и недостижна, а да су безакоње и сила „старији” од права.

    Извор: Блиц

    Ако је, према Иљину, први аксиом здраве правне свести осећање духовног самопоштовања од стране свих грађана појединачно и народа као целине, онда је јасно да би „унутрашњи дијалог” о КиМ, замишљен као помирење једног народа са обесправљеношћу, насиљем и понижењем, бесповратно уништио код Срба сваки осећај самопоштовања сопственог духовног достојанства. После таквог „дијалога” достојанство сваког грађанина Србије, а нарочито оних који оличавају државу – полицајаца, официра, тужилаца, судија, чиновника, остао би без унутрашње заштите правне свести, препуштен голој спољној заштити апарата принуде. Које то право може ефикасно да заштити апарат принуде државе која се добровољно одрекла заштите своје територије? Јер, ако је у једном моменту воља албанских сепаратиста била – све, а воља државних органа – Народне скупштине, Уставног суда, полиције, војске, правосуђа – ништа, зашто би после тога воља тих истих државних органа поново добила превласт у односу на вољу било ког преступника. И зашто би држава која је капитулирала пред сепаратистима, била јача од мафије? Ако је аболиран велеиздајник, ко гарантује да неће бити аболиран убица и силеџија? Онај ко политичким бајкама о страним инвестицијама и „европској будућности” купује невиност за велеиздају, шаље јасну поруку да је тужилачко-судска правда у Србији на продаји и за друга кривична дела. Једно је сигурно, држава која убеди грађане да не треба да бране Устав, добиће, према Иљиновом закључку, појединце незаинтересоване за нарушавање било чијег достојанства, а самим тим и било ког права.

    Кроз „унутрашњи дијалог” Срби не само да треба да се сагласе са „реалношћу” коју су против њихове воље насиљем други створили, већ су им други, по речима Вучића (овде), одредили и рок у коме треба то да ураде. Дакле, од Срба се очекује да у унапред одређеном року својим потписом конституционализују туђу одлуку о ампутацији Косова и Метохије из уставно-правног поретка Србије.

    Овакав понижавајуће несамосталан исход „унутрашњег дијалога” био би у потпуности супротан другом Иљиновом аксиому здраве правне свест – закону аутономије. Грађани који би ћутке пристали да се туђа одлука о легализацији сепаратистичке побуњеничке творевине прогласи за Србијин уставно-правни акт, показали би, не само одсуство било каквог личног и националног самопоштовања, већ и одсуство способности за самостално одлучивање и управљање (аутономија). Грађани који пристану да им туђин наметне конституционални оквир, омеђујући територију њихове државе, престају да буду субјекти здраве правне свести и аутоматски се претварају и несамосталне објекте власти. То је сигуран доказ да би у Србији после таквог „унутрашњег дијалога” лако био извршен обрачун са последњим остацима демократског поретка.

    Ако, према Иљину, здрава правна свест почива на узајамном поверењу грађана и државне власти, онда би „унутрашњи дијалог”, који би део грађана Републике Србије изручио непријатељској противправној творевини тзв. републици Косова, посејао трајно семе неповерења и унутрашњег раздора између грађана и државних власти. Без елементарног поверења у државу и овако бедна правна свест деградирала би на ниво из времена непосредно после ослобођења од Турака, када је тражећи заштиту већина Срба одлучивала да се „заклоне пре за грм но за државу”.[4]

    Шта је Србији потребније: стране инвестиције или владавина права

    Мексику, који је члан Северноамеричког споразума о слободној трговини (NAFTA), не недостају стране инвестиције. Бугарска је чланица ЕУ и не недостају јој стране инвестиције. И поред инвестиција, Мексиканци и Бугари напуштају своје државе одлазећи у САД и Канаду или државе старе Европе. Зашто? Шта је то што не постоји у Мексику и Бугарској, а постоји у државама у које они одлазе. Одговор је једноставан – владавина права и све оно што она подразумева.

    Данас Србију масовно напуштају високообразовани кадрови и то углавном из једног разлога – осећаја бесперспективности. При том, Србију напуштају, примера ради, лекари са специјализацијама, који су запослени, а неки од њих имају и решено стамбено питању. У чему се онда састоји њихов осећај бесперспективности? У томе што су живели у земљи у којој „закон није исти за све, било да штити или кажњава”. Стране инвестиције неће спречити средњу класу да напусти Србију, уколико у њој не буде успостављена истинска владавина права.

    Као што показује историја колонијализма и садашњег неоколонијалзма, метропола економски инвестира у колоније вођена сопственим економским интересом. Метрополе су, ради обезбеђења трајне културне доминације и акултурације, у колонијама пресађивале поједине своје законе. Међутим, метропола се никада није трудила да у колонијама изградити функционалан и правичан правни поредак, онакав какав постоји код ње.

    Иљин нас учи да само слободни грађани са личним и националним самопоштовањем могу да изграде слободну државу у којој ће право бити изнад воље појединца. Да ли тај испит из државности данашњи Срби могу да положе показаће дани последње одбране Устава и Државе од велеиздаје под фирмом „унутрашњег дијалога” о Косову и Метохији. У супротном, биће у праву и пензионер и студенткиња с почетка текста, јер Србија у којој су држава и право на продају (Устав за тзв. европску будућност) не заслужује ништа боље од колонијалне управе странаца.

    Опрема: Стање ствари

    (ФСК, 17. 10. 2017)

    [1] М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр. 1-4.

    [2] М. Павловић, О правној свести код Срба, Архив за правне и друштвене науке, 1-3/1996, стр. 453.

    [3] Исто, стр. 446.

    [4] М. Павловић, Правна европеизација Србије: 1804-1914, стр. 4.

    https://stanjestvari.com/2017/10/18/cvorovic-vucic-pravna-svest/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: