Никола Варагић: Европски човек или У каквој су вези притисци са Запада и уједињење Србије и РС

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Душа модерног, европског човека је “углавном његов сопствени изум, његова сопствена самовоља и слуша само његов разум“, писао је Јунг. Европски човек је “признао себе за јединог субјекта и творца историје, не прихвата ниједан модел људскости изван људске судбине“, писао је Елијаде. Према Лапласу, за “интелект који би у датом тренутку знао све силе које делују у природи и положај свих ствари од којих се свет састоји… ништа не би било неизвесно и цела би се будућност као и прошлост распрострла пред његовим погледом“. Ако је антички човек субјекат које се одвојио од објекта, европски човек је субјекат који се одвојио од Апсолутног Субјекта, тј. место Апсолута покушавају да заузму апсолутисти. Међутим, европски човек не може да превлада појмовно мишљење, физичко знање, да се одрекне ослонца који је нашао у разуму и чулима. Европски човек оно што је антика приписивала “привиду“ у просторном свету, што ни за хришћане није права слика света, сматра истинитим (Декарт је веровао да га Бог не обмањује).

Европски човек препознаје да поседује дар стварања, да није само “производ од њега независних и механицистички схваћених закона стварности“, тј. да има слободу изласка ван дејства природних закона случајности, да може да мења стварност – према својој мери, али, не може да превазиђе себе (од стране самог себе) и буде оно што сада није, не може да превазиђе постојеће облике и односе стварности. Због тога европски човек,  колико год да је извршио “деконструкцију предметне свести“, и колико год да се није затворио “у оквире чисте (индивидуалне) самосвести“, не достиже “чисту свест“ и “аутентичну егзистенцију“, у “правом царству слободе“, већ остаје затворен у интелигибилном свету људске субјективности. Од европског човека нисмо сазнали чега има ако Бога нема, да ли је човек субјекат или објекат, тј. шта је човек и шта човек “може бити“, или, шта постаје када “трасцендира себе“, након што прође кроз “феноменолошку редукцију“, или кроз “ништење свести“, или кроз “психоанализу“. Европски човек истиче “аутономија упркос зависности“, пошто је “човек који ствара бог“, иако је људска душа и даље само “модус тела“. Европски човек душевно задовољство узима за духовно искуство. Европски човек, без обзира на све то, од себе захтева да се повинује “закону свог ја“, за себе каже да је “сав закон“.

Када је Хегелу један студент скренуо пажњу да чињенице не одговарају тврдњи, Хегел је одговорио – “утолико горе по чињенице“. Зато Шпенглер овако описује своје Западњаке: “У етици Запада све је правац, захтев за моћи, свесно деловање у даљину…. Њихов морал наступа са захтевом да важи уопште и увек. То припада нужностима фаустовског бића. Ко другчије мисли – грешник је, непријатељ… Све што је фаустовско хоће да оно искључиво влада… Фаустовска култура је победила све географско-материјалне границе; она је покушала да достигне северни и јужни пол без икакве практичне сврхе, само ради симбола; она је, најзад, претворила сву земну површину у једну једину колонијалну област и привредни систем. Оно што су хтели сви мислиоци почев од Мајстора Екхарта до Канта – да свет ‘као појаву’ подвргну захтевима за моћи нашегја‘ – то исто су чинили сви велики вођи почев од Отона Великог до Наполеона. Безграничност је била права сврха њихове амбиције… Толеранција је знак гашења снаге… Толеранција је само обмана[1]“. Како је настао европски човек, можемо видети из још пар примера, речима самих Западњака.

“Једна нова историја почиње са нововековном променом симбола Прометеја. Она се надовезује на позноантичку предају о Прометеју као творцу човека, али рефлектује ту предају у новој самосвети духа који се ослобађа из веза хришћанства. Важећу форму је добила у знаменитој Гетеовој оди. У творцу човека Прометеју сазнаје се сад човечанство у сопственој стваралачкој моћи, у царству уметности. На стари симбол се надовезује мит о генију, свемоћној продуктивности уметничког, тај специфично модерни мит о човеку. У стваралаштву уметничке фантазије лежи свемоћ која није ограничена никаквом везом према датоме. Човек који ствара је прави бог. Гетеова ода о Прометеју упадљиво је извела антихришћанске последице тог уметничког осећања моћи: ‘да се не осврће на тебе, као ни ја’, постаје одређење титанског човека. После Гетеа су и други окренули естетичку и етичку самосвест модерног човека против хришћанске предаје и хришћанске цркве“, писао је Гадамер[2].

“Гете је конципирао снажног, високообразованог човека, који је у сваком погледу био физички спретан, држао себе самог за узде, који је самог себе уважавао, који сме да се одважи на потпуност и богатство природности, који је довољно јак за ову слободу; човек толеранције, не из слабости већ од снаге, јер оно, од чега би просечна природа страдала, он још зна да употреби за своју корист; човека, за којега више нема ничег забрањеног, било да је то слабост, звала се она порок или врлина… Такав ослобођени дух стоји, с радосним поверљивим фатализмом, усред васионе, верујући да је само појединачно недостојно, да се у целом све искупљује и потврђује – он не негира ништа више… Али, таква вера је највиша од свих вера: крстио сам је по имену Диониса… Гете је последњи Немац према којем се односим са поштовањем: по својој прилици он је осећао ствари, које осећам ја – ми се слажемо и у погледу ‘крста“’, писао је Ниче[3].

Наредне реченице Ниче је написао пре више од једног века, али у њима препознајете политику данашњег Запада (или наше, српске владе, под вођством председника СНС, коме је узор европски човек, са својом протестантском радном етиком): “Највиши осећај власти и сигурности изражава се у ономе што има велики стил. Власт, којој више нису потребни докази; која презриво одбија да се свиди; која с трудом одговара; која око себе не осећа ниједног сведока; која живи а при том није свесна да против ње постоје противречја; која се одмара у себи, фаталистичка, закон међу законима: ето, то говори о себи као велики стил“. Ниче је био опијен римским (античким) духом, под утицајем фаустовске културе, “повратка природи“ и “мита о генију“. “Архитект не представља ни дионизијско, ни аполонско стање: ту је пред нама велики акт воље, воље која брда помера, опојност велике воље која жуди за уметношћу. Најмоћнији људи су увек инспирисали архитекте; архитект је увек био под сугестијом моћи“’, писао је  Ниче у “Сумраку идола“. (Да ли је случајно то што је симбол владавине СНС градња куле у оквиру тзв. “Београда на води“ и изложба “високе“ уметности названа “Нецензурисане лажи“?)

Европски човек је кренуо путем човекобоштва. Међутим, нема правог хуманизма, или алтруизма, тамо где влада закон егоизма. У овом контексту може се читати и овај одлични текст који је Пешчаник пренео о философима Валтеру Бењамину и Теодору Адорну (немачким Јеврејима), из Франкфуртске школе, формиране почетком 1920-тих: “За њих геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера; био је то Западни проблем, укорењен у просветитељском пориву доминације над природом. Рејмонд Гус, у предговору новом издању обавештајних дописа чланова Франкфуртске школе америчкој влади у време рата, примећује да је нацистичка Немачка, са својом баражном пропагандом и регулисаном забавом, сматрана за ‘архетипски модерно друштво’. Из ове перспективе, антисемитизам није био само манифестација мржње већ средство за остварење циља – ‘ударна песница’ друштвене контроле. Према томе, пораз Мусолинија и Хитлера 1945. није донео и коначан пораз фашизму: тоталитарни ум вребао је свуда, па ни Америка није била слободна од његовог утицаја… Стара хијерархија високе и ниске културе постала је фарса: поп је владајућа странка[4]“.

Од Гетеа и “мита о генију“, европски човек је стигао, очекивано, до мита о “поп идолу“. “Револуционарна демократија“ (Иљин) створила је “човека-масу“ (Ортега и Гасет), док у “великом стилу“ влада “архитект“ (Ниче), као следбеник (масонског) великог архитекте.  Уметност европског човека је постала кич, као што су кич масонски обреди и симболи, као што је кич зграда седиште МИ6 у Лондону (као што је макета Видовданског храма, коју је направио и предложио Мештровић, била обичан кич). То је остало од “великог стила“.

 

Зграда британске обавештајне службе у Лондону

          Зграда британске обавештајне службе у Лондону

 

макета Видовданског храма, коју је предложио Мештровић

   макета Видовданског храма, коју је предложио Мештровић

 

Цитирао сам Западњаке, тј. шта су о самом Западу писали сами Западњаци. Да ли сам онда субјективан ако на овом месту цитирам Св. Јустина Ћелијског и да ли је он био објективан или субјективан када је писао ове реченице: “Европска култура почива на човеку као на темељу… Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то – европски човек. Он је врховни стваралац и давалац вредности. Истина је оно што он прогласи за истину; смисао живота је оно што он прогласи за смисао; добро и зло је оно што он прогласи за добро и зло. Кратко и искрено речено: европски човек је себе прогласио за бога… Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И вођен том логиком он је смело извео закључак из тога: пошто нема Бога, онда сам ја – бог!… Зар не примећујете да је европски човек, у својој културоманији, претворио Европу у фабрику идола?… Отуда је наше доба – идолопоклоничко доба пре свега и изнад свега. Ниједан континент није толико поплављен идолима као данашња Европа. Нигде се толико не метанише пред стварима, и нигде се толико не живи за ствари и ради ствари, као у Европи. To је идолопоклонство најгоре врсте, јер је то клањање пред иловачом… Нема сумње, Европа не пати од атеизма, већ од политеизма; не пати од немања богова, већ од премногих богова. Изгубивши правога Бога, она је хтела да своју глад за Богом засити стварањем многих лажних богова, идола[5]“. Отац Јустин Поповић је описао западноевропски “мит о генију“, “просветитељски порив доминације над природом“, ничеански “инстикт господарења“, фаустовски и хегеловски тоталитет… оно што су сами Западњаци писали о себи. Христос никога није учио да влада у “великом стилу“. Велика је разлика између православног човека и европског човека.

Европу треба волети, али… “Европу треба волети, треба волети вредности које је створила, али избегавати њен рационализам, њен аналитички дух, јер то води у декаденцију. У супротном, уместо културе ‘личности’, забележио је Флоренски, уводи се култура ‘ствари’. Али, руски интелектуалци су се упутили том стазом лажног позападњавања, па су постали атеисти, отпадници од праве словенске културе. Дато им је име интелигенција: она је оформила једну касту у руском друштву која се оптужује, због недостатка чврсте оријентације, да је одговорна за оно што се десило у бољшевичкој револуцији“, писао је Томаш Шпидлик[6]. Све што је Шпидлик написао за руску интелигенцију, важи и за српску интелигенцију. Арчибалд Рајс је овако писао о српској интелигенцији у свом делу “Чујте Срби, чувајте се сами себе“: “Та љубомора касте зване ‘интелигенција’ српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. ‘Отмено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека… Себе су сматрали супериорним. Презирно су називали друге – оне који нису имали универзитетску диплому или неки сличан папир – сељацима… Ти људи сиромашног духа не увиђају да се истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим… Сваки градић је добио ‘гимназију’, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске… Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао“. Морални ниво те касте је, у међувремену, опао до краја.

Српска проевропска интелигенција већ скоро два века на најмањи миг европског човека скаче и извршава наређење. Такви интелектуалци имају или осећају “комплекс ниже вредности“ и онда то преносе на народ. Православни човек, за разлику од припадника српске проевропске елите, не осећа се инфериорно у односу на европског човека. Српска владајућа елита свој поданички карактер показује и поводом дешавања око референдума у Републици Српској, што је повод за овај текст. Српска проевропски интелектуалци су против референдума у РС зато што су опседнути тиме “шта ће Запад да каже“.

Европска унија и САД (Нато) су против тога, пазите добро, да српски народ или грађани Републике Српске сами одреде дан или датум када ће да славе свој државни празник (Дан Републике Српске). Сулудо. Бошњачка власт у Сарајеву је ту небитна, они раде само оно што им господари са Запада кажу. То потвђују и ове речи председавајућег Председништва БиХ након референдума: “Мислим да ће поступно десити реакција међународне заједнице. Гледали смо како Садам Хусеин, Гадафи, Милошевић пркосе и како то изгледа“. Зашто није поменуо Ердогана, зар и Ердоган није пао у немилост Запада? Бошњачка, као и српска интелигенција (или владајућа елита), има понизан, поданички однос према Западу, пред европским човеком. Као што су се некада плашили оријенталног човека, данас се плаше европског човека. Важно је сачувати главу, напунити џеп, за образ и душу нема везе.

Реакција европског човека (ЕУ, САД, Нато) након одржаног референдума је очекивана: “Референдум одржан у Републици Српској нема законску основу јер је Уставни суд БиХ одлучио да суспендује одлуку о референдуму док се не одлучи о његовој уставности“, саопштила је Европска комисија. „Овај референдум не може да промени крајњу и обавезујућу одлуку Уставног суда БиХ“, изјавила је портпаролка ЕК Маја Коцијанчич у Бриселу. А власт у Сарајеву, по налогу Запада, Милораду Додику, председнику Републике Српске, шаље позив за саслушање у својству осумњиченог – у Тужилаштву БиХ формиран је предмет у којем се спроводе активности у вези с неизвршавањем одлуке Уставног суда БиХ поводом референдума у РС. ЕУ и САД планирају да ставе на своју “црну листу“ председника РС.

Запад наставља да спроводи геноцид над српским народом – европски човек је одлучан да истреби свакога ко не мисли исто као и он, спреман је да прегази све људе и народе који не говоре да је европски човек најлепши и најпаметнији, савршен, бог. Очигледно је да “геноцидна држава није била само немачки проблем, нешто што је настало од претераног слушања Вагнера“.

Само због тога треба подржати референдум у Републици Српској и власт коју је изабрао народ Републике Српске. Знамо ми све мане Додика и његових сарадника, знамо за све проблеме грађана РС, знамо како ову прилику користе разни националисти и ратни профитери са обе стране Дрине, Додикова власт је далеко од савршене власти, али ово питање нема везе са Додиком. Нема везе ни са Русијом, која стоји из референдума и РС (због чека руску власт критикује руска проевропска интелигенција).

Једноставно, време је да се каже европском човеку: “Олади мало, европски човече, не можеш да будеш јаднији него што си сада“. Исто тако, српској и бошњачкој проевропској интелигенцији или владајућој елити, време је да се каже: “Много смарате. Престаните да пројектујете на све нас ваше личне слабости“.

Против сам одвајања Републике Српске од Босне и Херцеговине. Верујем да Срби и Бошњаци могу да живе заједно, у миру. Не мислим да је сваки Западњак исто што и овде описан европски човек. Chet Baker или Johnny Cash, на пример, не одговарају таквом опису.

Закључак: ако европски човек (Запад) не олади мало, ако идолопоклоници европског човека у Београду и Сарајеву наставе да нас овако смарају, верујем да нећу бити једини који ће да промени мишљење и да почне да се залаже са уједињење Републике Српске и Србије. Шта друго, човеку (Србину) који има бар мало достојанства, и хришћанину који се никада неће клањати пред идолима (лажним боговима), преостаје?

 

___________________

[1] Освалд Шпенглер: “Пропаст Запада“, ИНП Књижевне новине, Београд, 1989.

[2] Ханс-Георг Гадамер: “Филозофија и поезија“ (“Прометеј и трагедија културе“), Службени лист СРЈ, Београд, 2002.

[3] Фридрих Ниче: “Сумрак идола“, Светови, Нови Сад, 1999.

[4] Alex Ross: “Поп култура и моћ“, The New Yorker, 15.09.2014. Превела Милица Јовановић, Пешчаник.нет, 21.09.2014. http://pescanik.net/pop-kultura-i-moc

[5] Св. Јустин Ћелијски: “Светосавље као философија живота“, Манастир Ћелије, Ваљево, 1993.

[6] Томаш Шпидлик: “На изворима Европе“, Београдска књига/Партенон, Београд, 2007.

 

—–

Никола Варагић: Европски човек или У каквој су вези притисци са Запада и уједињење Србије и РС

Стање ствари, 30.09.2016.

https://stanjestvari.com/2016/09/30/varagic-evropski-covek/

Advertisements

2 Responses to Никола Варагић: Европски човек или У каквој су вези притисци са Запада и уједињење Србије и РС

  1. Varagić Nikola каже:

    Tridesetih godina su u SAD antifašistički filmovi cenzurisani i skidani sa repertoara

    Holivud je bio zaljubljen u Hitlerove marke

    Zbog profita Holivud se do raskida 1940. u odnosima koje je tretirao kao poslovne sa nacističkom Nemačkom najblaže rečeno bio odrekao svega što krasi ljudsko dostojanstvo

    Piše: Branko Rakočević

    04. oktobar 2016.

    Obostrana žalost nastala je 1940. i u nemačkim bioskopima i u Holivudu. Nemci su žalili jeftinu razonodu koja im je u dvoranama ukinula štednju suza, a Holivud nikako da prežali milione maraka koje je zarađivao u Hitlerovoj Nemačkoj.

    A moralo se desiti, pošto je prethodno Musolini zatvorio Holivudu filmsko tržište, pa se celuloidni sanovnici prepuni američkih snova nisu više nastanjivali u projekcionim kabinama italijanskih bioskopa

    A zbog tih maraka Holivud se do raskida 1940. u odnosima koje tretirao kao poslovne sa nacističkom Nemačkom, najblaže rečeno bio odrekao svega što krasi ljudsko dostojanstvo. Holivud se ponašao prema nacističkim filmskim trgovcima ponizno, puzeći, prosjački, kako bi se to u našem narodu reklo „kao da je na kući izgoreo“.

    Beda i sramota ruku pod ruku

    To je gorka stranica istorije Holivuda koja se ne može zaboraviti kao što se niti može niti sme zaboraviti Holokaust. Velika sramota i velika ljudska beda idu ruku pod ruku zbog onog što se desilo: popustljivost, pa čak i divljenje prema hitlerizmu.

    A kako se Holivud odnosio prema svemu onome što se u Hitlerovoj Nemačkoj dešavalo sve do raskida „ljubavi iz računa“ 1940. prisetićemo se u kaži koja sledi.

    Najpre treba istaći da Holivud nije zapazio ništa od onog što je nacistički režim donosio Nemačkoj, i dugo o tome „nije bio obavešten“. Čak šta više, čelnici vodećih filmskih studija ne samo što su uporno odbijali da snimaju antinacističke filmove, nego su se na razne načine dodvoravali Gebelsovom „kreativnom timu““.

    Godine 1933. Asocijacija filmskih kompanija SAD nije dozvolila snimanje filma „Besni pas Evrope“. Ova zabrana je doneta nakon pretnji nemačkog konzula, naciste Georga Hislinga, „zaduženog“ da prati američku filmsku produkciju koji je Vilijamu Hejsu (Villiam Harrison Hays) predočio da će u slučaju da film „Besni pas“ bude snimljen, tržište Rajha za Holivud biti zatvoreno. Ali to nije sve. Konzul-nacista je poslao cirkularno preteće pismo svim glumcima predviđenim da igraju u tom filmu. Pretnja glumcima se sastojala u tome da nijedan film u kojemu se pojavljuje neki od glumaca predviđenih da igraju u antinacističkom filmu „Besan pas Evrope“ neće biti prikazan u Nemačkoj. Ova javna pretnja konzula-naciste je izazvala skandal koji je vlast s teškom mukom ipak uspela da zataška.

    U 1934. u američkim bioskopima zabranjeno je prikazivanje filma „Hitlerovo carstvo terora“, koji je bio bela vrana u celokupnoj holivudskoj produkciji. U ovom filmu reditelj je ispričao šta je video i doživeo u Nemačkoj, ali ga je američka štampa listom dočekala na nož, optužujući ga za „proročanstvo koje nema veze s razumom“ (zašto se tako ustremio na nacizam?), ne zaboravljajući pri tome i da istakne nizak kvalitet režije.

    Godine 1936. snimljen je film „Bila sam zatvorenica u nacističkoj Nemačkoj“. Formalno filmu se nije moglo ništa prigovoriti, pošto je bio u skladu sa Hejsovim kodeksom. To je etički kodeks proizvodnje filmova koji je 1930. g. usvojila Američka asocijacija filmskih kompanija, na čijem je čelu od 1922. do 1945. bio Vilijam Hajs. Ali ipak je prikazivačkim kompanijama bilo naređeno da ovaj film bojkotuju. Te godine je prekinuto i snimanje filma „Kod nas je to nemoguće“ po romanu Sinklera Luisa. Razlog nije naveden, snimanje je jednostavno prekinuto po naredbi direktora producentske kompanije „MGM“.

    Naredne 1937. su na rolnama iz filmske produkcije Holivuda makaze radile više nego obično. Radi prikazivanja u Nemačkoj iz filma „Tri druga“ isečeni su svi kadrovi u kojima su pominjani nacisti, dok su iz filma „Život Emila Zole“ odstranjeni delovi u kojima se govorilo o Jevrejima. Radni nalog za upotrebu makaza na rolnama „Tri druga“ izdao je lično nacistički konzul her Hisling, dok su izbacivanje svakog spomena na Jevreje iz filma „Život Emila Zole“ obavili sami producenti po sopstvenoj inicijativi.

    U 1938. godini holivudske filmske kompanije su se nadmetale u izlivima ljubavi prema Hitleru i njegovom Rajhu. Tako su producenti „Paramaunt“ i XX vek počeli sa proizvodnjom filmske hronike koja je više nego očigledno bila prožeta simpatijama preraslim u neizmernu ljubav prema Trećem Rajhu.

    Kompanija „MGM“ otišla je korak, i to od sedam milja dalje, čak do samog Rajha, da bi uložila novac u vojne fabrike u Sudetima. Razlog je bio što nacisti nisu dozvoljavali izvoz kapitala, pa je trebalo da im se nekako dodvori, a Holivudu to nikad nije bilo teško samo ako je dobit u pitanju.
    Tada u Holivud dolazi slavna gošća sa starog kontinenta – niko drugi nego Hitlerova ljubimica i mezimca iz filmskog sveta:glumica Leni Rifenštal. Ona se interesovala za organizaciju filmske proizvodnje u „fabrici snova“, a verovatno je osmatrala i prilike za svoju buduću poziciju.

    MN Volt Dizni pratilac Leni Rifenštal

    Čast da bude pratilac i vodič po holivudskoj „infrastrukturi“ slavnoj antisemistkinji pripala je nikom drugom nego Voltu Dizniju, a njegov izbor za tu ulogu smataro se za uspešan dilomatski potez. On je odgovarao visokim zahtevima rasne teorije što se ne bi moglo reći za druge holivudske bosove.Ova poseta je u početku bila dočekana mlakim protestima šačice aktivsta lokalne antifašističke lige, ali se ubrzo sve smirilo i sve u svemu Hitlerova ljubimica u sazvežđu filmskih diva, Leni Rifeštal , u svetskoj prestonici snova dočekana je što bi se reklo u jednoj srpskoj narodnoj pesmi „kako carski valja i trebuje“.

    Na ekrane američkih bioskopa tek 1939. dospeo je i jedan film sa antifašističkom temom-„Priznanje nacističkog špijuna“. Snimajući ovaj film kompanija „Vorner Brazers“ nije rizikovala ništa da izgubi pošto je već odavno izbačena s nemačkog tržišta zbog spora sa svojim predstavnikom i svi njeni budući napori da se posle togda ponovo vrati bili su uzaludni.

    Primer filma „Priznanje nacističkog špijuna“ uskoro su počeli da slede i drugi holivudski studiji čiji su prihodi od prodaje filmova Nemačkoj toliko bili opali tako da nije bila nikakva velika šteta ako se bez njih ostane.

    Tek 1940. snimljena su istovremeno tri antifašistička filma: „Samrtni vihor“, „Četiri sina“ i „Veliki diktator“. Posle ovih filmova odnos Holivuda s nacističkim režimom je razoren.

    Slika heroizma holivudskih bosova kako su produkcijom antinacističkih filmova žrtvovali svoju velik dobit, malo je koga uspela da ubedi. Kao uostalom ni ranija pravdanja da „biznis ne ide s moralnošću“, pa zato se ne mogu optuživati za dugogodišnji podanički odnos prema Hitlerovom Trećem Rajhu u godinama njegovog uspona. Po toj logici, da biznis i moral ne idu ruku pod ruku, i biznis nacista stvoren na ropskom radu miliona ljudi, takođe je opravdan.

    Godina 1940. bila je u mnogo čemu prelomna za Holivud. Škrgućući zubima upućivan je pogled na NJujoršku berzu očekujući kakvu će poziciju ona zauzeti. Filmski bosovi nisu mogli ne znati kao ljudi iz sveta novca, da je Volstrit u nemačku ekonomiju uložio ogromna sredstva. Zahvaljujući stranim pokroviteljima , stranim kreditima i tehnologijama, Rajh je uspeo da se ratosilja dugova, da vaspostavi moćnu ekonomiju i stvori snažnu armiju. Filmski bosovi nisu mogli ne shvatiti kako je za spas čovečanstva neophodno što pre isterati na čistinu fašističku zver i ustreliti je. Oni nisu mogli da ne čuju zvona koja su zvonila po celoj Evropi. Jer ta zvona su i za njima zvonila.

    Šokantne činjenice

    Poznate, a takođe i nove, šokantne činjenice saradnje američkih filmskih studija s fašistima sabrao je istoričar Ben Urvant (Ben Urwant) i objavio 2013. u svojoj knjizi „Kolaboracionizam:holivudski pakt s Hitlerom“ ( The Collaboration:Hollivood’s Pact With Hitler). Ta je knjiga postala događaj te godine i izazvala žestoke polemike.
    U akciji “ Svi u odbranu i zaštitu „fabrike snova“ „istakao se Tomas Doerti (Thomas Doherty) koji je svojom knjigom“Holivud i Hitler 1933-1939“, (Hollivood and Hitler 1933-1939 ) zaslužio da bude odlikovan holivudskim ordenom „Zlatno tele“.
    Zasad još uvek nije, a „ka’ će, ne zna se“.

    http://www.danas.rs/kultura.11.html?news_id=329095&title=Holivud+je+bio+zaljubljen+u+Hitlerove+marke#sthash.a5FEjtf0.dpuf

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: