Никола Варагић: Уставни идентитет Србије

 

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

“Уставни идентитет видимо као један посебан аспект комуналног идентитета, управо као идентитет политичке заједнице (и њених припадника), уобличен важећим, легитимним и ефективним уставом… (и) односи се на заједничке вредности и нормативне стандарде, начин на који су они формализовани у уставу, те начин на који се они остварују у политичким и друштвеним процесима унутар заједнице… Ми очекујемо да уставни идентитет буде нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса… У демократији се народ састоји од већине и мањине. ‘Ми народ’ састоји се од припадника који без штете прелазе с победничке на поражену страну и обрнуто, при том никада не губећи језгро свог идентитета, нити доводећи у питање свој уставни статус… Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора. Политички идентитет претпоставља друштвену укорењеност… легитимна владавина већине потребује јасно заједничко осећање пред-политичког идентитета: нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе… унутрашња сложеност колективног идентитета – иако налаже да сви будемо као ‘једно’, те да то ‘једно’ схватимо као у начелу социјално задато – ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства“ (Ненад Димитријевић, поводом кризе, у којој се налазила Европска унија, те 2013. године[1]).

Србија и даље иде ка Европској унији, у којој није решена криза уставног идентитета. Европска унија је данас још даље од постизања консензуса. Пре кризе са избеглицама, написао сам да ће Европска унија, кроз цео 21. век, остати заједница националних држава, све док буде постојала, а можда неће још дуго постојати[2]. То су, у међувремену (поред кризе око избеглица), доказали и Енглези, који су на референдуму гласали за излазак из ЕУ, због чега ће Шкоти и Ирци, вероватно, гласати за излазак из Велике Британије. Како то кажу мондијалисти, победило је “питање идентитета“. Исто као и у Југославији пре 30 година. Немачка само на силу може да одржи на окупу све државе ЕУ. САД исто тако, или само тако, може да одржи све државе Нато алијансе на окупу у годинама пред нама. Шта ће Европи донети победа црвене интернационале (црвеног фашизма), а шта победа црне интернационале (црног фашизма)? Ко год да победи, и шта год да настане, у том сукобу између црвених и црних, идентитет Европе ће сигурно бити антихришћански.

Од Србије зависи само како ће се решити питање уставног идентитета наше државне заједнице. Погрешно је да идемо ка чланству у ЕУ и Нато, или ка Русији, или да стварамо неку нову балканску конфедерацију, ако прво то, ми који живимо у Србији, нисмо решили међу собом. Ако свако иде својим путем, не можемо да имамо заједничку спољну политику, не можемо да имамо правну државу. Свака етничка, верска, идеолошка… или већинска и мањинска заједница има своје црвене линије – своја учења, своју традицију и вредности које брани. То није спорно, све док је живот сваког човека важан – све док се поштују универзалне људске вредности – тада свако те вредности примењује и на оне који нису “наши“, који нису “слични мени“. Међутим, сада се у Србији са победничке на поражену страну прелази са штетом, а победничка страна (свим средствима) покушава да уништи “језгро идентитета“ поражене стране, што значи да још увек постоји манихејска подела на “наше“, који су увек “добри“, и оне који нису “наши“, и увек су “зли“. То није добар начин да решимо кризу уставног идентитета и дођемо до консензуса поводом новог Устава Србије, који ће заиста постати “нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса“. Уместо да водимо рат до истребљења, “рат свих против свих“, боље да стварамо културу дијалога и правну свест (“право личности држављана“ и “власт закона“).

Дакле, пре него што постанемо део неке шире заједнице држава или народа, прво морамо да знамо ко смо то “ми народ“ – Срби, сви грађани Србије, Србија. Ако смо у 19. веку били “народ са три вере“, а у 20. веку народ без вере и Југословени, ко смо у 21. веку? Ако не можемо да се договоримо да ли је човек настао од мајмуна или је Бог створио човека, можемо да се договоримо да ли смо ми Срби и шта су Срби. Када се Срби договоре и усагласе ко је и шта је “ми народ“ – тако да сви буду “једно“, а да колективни идентитет (српског народа) има и “дијалошка или релациона својства“, може да дође до договора и сагласности ко је и шта је “ми народ“ (уставни идентитет државне заједнице) између српског народа и свих осталих народа који живе у Србији – на исти начин, да сви наши (партикуларни) идентитети буду као “једно“, а да свако и даље чува свој (партикуларни) идентитет (“језгро идентитета“), односно, колективни идентитет (или уставни идентитет државне заједнице) мора да има и “дијалошка или релациона својства“ (“у демократији се народ састоји од већине и мањине“). Када се договоримо ко је и шта је “ми народ“, и постанемо као “једно“, унутар већинског српског народа, постојаће изузеци који потврђују правило. Када се све заједнице (народи) и сви грађани договоре око уставног идентитета, и постану као “једно“, постојаће изузеци који потврђују правило. Изузеци су такође грађани (или личности), и имају своја права и достојанство. Државно или јавно право мора да буде изведено из личног, тј. право мора да полази од права личности. Грађанин може да буде ко хоће и шта хоће, и са собом може да ради шта хоће – грађанина мора да штити Устав (држава), све док тај исти грађанин поштује Устав (државу), не вређа јавни морал и не чини зло другом човеку.

***

Нико не бира где ће да се роди (у којој породици, држави, народу, времену…) и нико се не рађа као “грађанин света“, већ се свако рађа у одређеној породици, у одређеном народу или одређеној култури, у одређеној држави, која има своју историју[3]. Да ли ће неко, када сазри или одрасте, да буде верник или атеиста, да ли ће да промени веру, или идентитет, или државу, мора да зависи искључиво од њега самог.

Стање у Србији је такво (ако говоримо о поштовању другог, правима већине или мањине, морамо да поштујемо права постојећих људи – то што су они сада) да у етничком смислу апсолутну већину (не рачунајући у овом тренутку Албанце са КиМ[4] – са Албанцима то је и даље већина, али не апсолутна) чини српски народ, да су у верском смислу на граници већине православни верници (хришћани уопште), да је јавни морал оно што је морал већине, а већина негује традиционалне породичне вредности (у тој већини налази се, природно, већина хришћана и муслимана, али и оних нерелигиозних грађана Србије, из свих етничких и идеолошких заједница, јер конзервативних или традиционалних људи, у том смислу, има и међу Србима, и међу Бошњацима, и међу Мађарима… и међу левичарима и међу либералима, односно, и међу верницима и међу атеистима из свих народа). Поред Срба, хришћана, муслимана и грађана Србије који негују традиционалне породичне вредности, у Србији живе и несрби, и неправославни, и атеисти, и грађани који не живе традиционалним начином живота. Сви грађани имају статус “домаћина“, сви су (тј. пошто нисмо правна држава – сви морају да буду) једнаки пред законом, и никоме држава не сме да се меша у приватни живот.

Ко се роди и/или ко живи у Србији, живи у таквој држави, као део ове заједнице, говори српски језик и Србија је његова држава – он је део, мање или више, ове културе, она је део, мање или више, његовог идентитета. Када поштујеш човека, ти поштујеш сваког човека (уважаваш “достојанство, право – с тим и живот и срећу – човека“, а то је “исто што и осећати смисао његовог постојања“), без обзира на његово етничко, верско, идеолошко… порекло, без обзира на његов род, или социјални статус… поштујеш права и достојанство постојећих људи (личности), то што су они сада, са својим “језгром идентитета“. Када волиш свој народ, или своју државу, волиш је такву каква је, са том већином, са тим мањинама. У држави можемо да имамо више владавине права и социјалне правде, људи могу да постану бољи, то може да се мења, али не можеш да мењаш цео народ (његово “језгро идентитета“) према својим жељама и да тражиш од свих људи да се прилагођавају теби (и ја би волео да се у Србији мање слуша турбо-фолк, али не могу наметати своје укусе другим људима). Можеш да се одселиш из Србије, али нећеш наћи такву државу на овом свету (осим ако у Србији или било којој држави не постанеш диктатор).

***

“Одговор на питање ко смо ‘ми’ није ствар слободног конституционалног избора… нема легитимно одрживе политичке заједнице без јаке културне основе.“ У случају Србије, дакле, културна основа већинског народа је православље (светосавље као философија живота). Ако је светосавље (хришћанство) културна основа српског народа, ако је наше писмо ћирилица, легитимно је право, и морална одговорност, да већински народ (и унутар већинског народа они који чине већину, а то су унутар српског народа – православни верници), тражи и штити своја права и своје вредности (веру, писмо, језик…). Сваки народ има право да негује свој идентитет, своју културу, то важи и за српски народ. На пример, државни симболи не могу да буду неутрални, безлични, без упоришта у традицији, у културној основи народа који је створио државу Србију, СПЦ не може да се изједначи са неком малом сектом, итд. Србија је држава српског народа, културна основа српског народа је (још увек) православна култура.

Са друге стране, Србија је држава свих њених грађана, секуларна држава. Није реално да ће се у скоријој будућности сав српски народ, а онда и сав народ (тј. сви грађани) у држави, окупити око Патријарха СПЦ, и да ће, као пред Светим Савом, на Сабору у Жичи, сви изговорити: “Верујемо као што заповедаш и исповедамо као што ти, Владико, учиш“. У случају да апсолутну већину чине православци (они који искрено верују и који би драговољно изговорили), шта ће да раде са онима који неће да исповеде Символ вере, а који су лојални грађани Србије – који плаћају порезе, поштују Устав и законе, не спутавају верске слободе, поштују јавни морал и јавно право? Ако немаш проблем са тим што си рођен у Србији, што и људи које највише волиш на свету, и људи које мрзиш и са којима не желиш да живиш, говоре српски језик, ако ипак има више људи које волиш него које не волиш, ако не желиш да оставиш кућу и имање које си наследио од предака и где си рођен и провео свој живот, ако желиш да живиш у Србији и да Србија постане лепо место за живот, ако не желиш да ти деца и унуци одлазе у свет, ти не можеш да не будеш родољуб (патриота), тј. лојални грађанин Србије. У Србији живи доста таквих људи, а нису сви они верници СПЦ, нису сви они Срби.

Зато не треба стварати “рђаву хомогеност“ унутар већинског српског народа, а затим и унутар државне заједнице – не треба да спроводимо асимилацију (да сви који живе у Србији буду Срби), или покрштавање (да сви Срби буду православни, или да сви људи који живе у Србији буду православни Срби). Са друге стране, Срби не треба да се одричу свог српског (светосавског) идентитета, или да српски језик зову неким заједничким или неутралним (безличним) именом, или да стварају нову, вештачку нацију или наднацију и да Србија постане трајно уточиште за велики број избеглица из Азије (плански, вештачки “мелтинг пот“), или да се ствара једна светска црква и једна светска религија, као што не треба да сви грађани Србије буду следбеници једне идеологије, или једне политичке странке, као што не треба спроводити унификацију мишљења, одевања, укуса…

Повратак православљу подразумева повратак на основе Римског права, а то значи да право полази од права личности, да је јавно право изведено из личног. Православна култура се ствара једино на онај унутрашњи начин, од стране слободних људи. Нема насилног и спољашњег наметања својих вредности, идеја, циљева, симбола, химне, писма, закона… свима који су другачији, или се не слажу са тобом[5]. “Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола“ (Св. Јован Лествичник). На пример, бесмислено је да атеисту убеђујете да човек није настао од мајмуна или да не постоје ванземаљци, зато што знате колико је бесмислено када вас атеисти убеђују да не постоји Бог, да не постоје анђели. Сваки човек мора до тога да дође на онај унутрашњи начин, кроз лично искуство (подвиг вере). Исто важи за однос према својој традицији, цркви, српском језику и ћирилици.

***

Нема бежања у прошлост (у “златно доба“) – прошлост (историја) је таква каква је и не може се преправити. Нема ни утопистичког маштања о будућности. Полазимо од стања које затичемо и гледамо како да из тога извучемо најбоље за све нас. Србија је данас и православна држава (држава српског народа) и држава свих њених грађана (мултиетничка, мултиконфесионална и мултикултурална држава). Када говоримо о “легитимно одрживој политичкој заједници“, у којој су сви као “једно“, морамо увек да имамо у виду да “то ‘једно’ ипак подразумева да идентитет има дијалошка или релациона својства“. Свака већинска и мањинска заједница у Србији негује своју традицију и чува свој идентитет. Никоме не сме да се доводи у питање статус “домаћина“ и “језгро идентитета“.

Србија по мери свих њених грађана била би Србија у којој је могуће да већину академика САНУ чине верници, а да председник САНУ буде атеиста, и да то никоме не смета, или, да већину чланова САНУ чине атеисти, а да председник САНУ буде православни верник који сваке недеље одлази на Литургију, и да то никоме не смета. Такође, да никоме не смета ако се бивши муфтија, из бошњачког народа, нађе на челу скупштинског одбора за образовање (али, под условом да испуњава научне стандарде, да долази са универзитета који је акредитован према највишим образовним стандардима… и наравно, подразумева се, да поштује Устав и институције државе, грб, химну, језик и писмо…), као што никоме није сметало, напротив, сви су се радовали, када је рвач из Суботице (коме су одмах у неким новинама у Србији и региону бројали крвна зрнца) освојио златну медаљу на ОИ у Рију, као што никоме не смета “прва геј министарка“ у влади (ако добро ради свој посао – у интересу грађана Србије, а не страних инвеститора – нико не сме да добије посао и нико не сме да буде отпуштен са посла само зато што је “геј“). Сваки грађанин Србије је “домаћин“ у својој држави (домовини) и има своје достојанство (личну част).

Као што сваки човек има своје достојанство, тако и свака држава има своје достојанство. За људе са стране (ван Србије), ми смо сви “једно“, посебан међународни субјекат, и као субјекат учествујемо, на пример, на Олимпијским играма (без обзира на наше разлике, на ОИ сви наши спортисти учествују под заставом Србије, и сви грађани, осим изузетака, радују се освојеним медаљама). Сваки субјекат је одговоран само за себе. Морамо да бранимо своје достојанство, морамо да се боримо за своје интересе, јер, без обзира на разлике које имамо међу собом, оно што је лоше за целу државу, лоше је за све њене грађане. То доказује и процес приступања и само чланство у ЕУ – тамо свако штити своје интересе. Неће нико из ЕУ, или Русије, да решава наше проблеме, нити је било ко осим нас одговоран за оно што се догађа у Србији, сами морамо да се боримо за бољи живот, унутар наших граница. Мислим да је из дана у дан све мањи број грађана Србије који очекују да ће ЕУ да реши наше проблеме, пошто је све већи број грађана Србије који су свесни да ЕУ не може да реши ни своје проблеме. Грађани Србије постају свесни да од њих зависи како ће изгледати живот у Србији. Међутим, нема договора око тога како да нам буде боље, како да се ослободимо културне и економске окупација, и око оног најосновнијег, ко смо и шта смо “ми народ“, зато што нема договора да ли је Бог створио човека или је човек настао од мајмуна. Ако од 100 проблема које имамо у држави, кроз културни дијалог, може да се реши 90, а не може 10, уопште неће бити дијалога, неће се решити ни оних 90, а када би њих решили, живот свих би био много бољи, па би онда оних 10 проблема решавали са мање срџбе или страсти. Поделе користе непријатељи, мада нам непријатељи тада нису ни потребни – ако не постигнемо јединство, не мора нико да нас проклиње, сами смо себе осудили[6].

***

Договора нема без културног дијалога. У дијалогу се не размењују само речи (мисли), већ и осећања – људи се међусобно упознају, развијају се лични односи између њих, јавља се емпатија, осећај заједништва. “Аутентична заједница је заједница саосећања“ – писао је Жарко Видовић – “Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници. Иначе нема дужности без осећања дужности, нити има осећања дужности према заједници, ако не осећам да припадам тој заједници“. Морал је осећање дужности према заједници, према којој човек осећа припадност (према својој породици, својој цркви, свом народу, држави…). Сваки народ је, мање или више, аутентична заједница (негује своју традицију, језик и писмо, навија за своје спортисте, жали за својима). Српски народ је заједница саосећања[7]. Сви народи који живе у Србији и на Балкану су такође заједнице саосећања, али и заједнице које, као и српска заједница, као и свака заједница (народ), имају већине и мањине, поделе и кризе. Наравно, без обзира колико у једном народу влада плурализам мишљења и без обзира колико су дубоке поделе у народу, када се бира између “наших“ и “туђих“, увек се бирају “наши“, или, када прети опасност из спољашњег света, увек дође до унутрашње хомогенизације (а код неких и када треба напасти други народ или суседну државу).

Пошто се ниједан човек не рађа као “грађанин света“, прво се развија морал који важи за припаднике своје заједнице (свог народа), а врло ретко, да исти такав морал важи и за припаднике друге (туђе) заједнице (народа), тј. тако да и “наши“ и “други“ буду једнаки пред законом, као што су сви људи једнаки пред Богом. Дакле, како да морал који важи за припаднике моје заједнице (нашег народа), важи и за припаднике друге заједнице (туђег народа)? Како да државна (или надржавна) заједница, која је, попут Србије, и српска, православна држава, и плурална, мултиетничка и мултиконфесионална држава, постане аутентична заједница и колико је важно имати историјску свест (свест о злу) и правну свест (свест о слободи)? Европска унија то није успела да постигне. Југославија је у том смислу била неуспешна. Србија (још увек) није успешна.

Да би сваки грађанин осећао Србију као своју државу, да би наша државна заједница била аутентична заједница, Србија не сме да буде у групи са државама у којима постоји “терор већине“ над мањином, нити у групи са државама у којима постоји “терор мањине“ над већином. Већина треба да поштује права мањине, мањина треба да поштује права већине[8]. Ако се у Србији у једном тренутку тај однос (већина-мањина, у политичком, етничком, верском, идеолошком, културном… смислу) промени, “поражени“ на страну губитника треба да прелази “без штете“, тако да нова већина не уништи “језгро идентитета“ нове мањине, као што ова нова мањина, док је била већина, није тежила да уништи “језгро идентитета“ мањине, која је сада постала већина[9]. Желимо да живимо у држави у којој је “човекова личност највиша вредност“. У држави у којој нема насиља и “терора већине“ (етничке, верске, идеолошке… већине) над мањином (етничком, верском, идеолошком… мањином, или припадницима ЛГБТ популације), или, “терора мањине“ (владајуће елите, државника, класе богатих) над већином (народом, држављанима, радничком класом), или наметања начина живота неке мањине (на пример, “геј лобија“) већини (која живи у традиционалним породицама и деци). У таквој држави не би било терора било које врсте (ни у односу већина-мањина на било ком нивоу, ни између мушког и женског рода, ни између старих и младих људи… осим, наравно, у појединачним, изолованим случајевима), само таква држава није тоталитарна држава, само таква држава је правна држава.

Сада однос већина-мањина није како треба (на пример, постоје српски националисти који малтретирају припаднике мањина, постоје насилници који нападају припаднике ЛГБТ популације, постоје припадници мањина који не поштују Србе и државу Србију, постоје припадници ЛГБТ популације који вређају јавни морал и непоштују права деце, итд.), али није ни све тако црно како неки представљају (још увек се више ради о изузецима). Много горе је (зато што се ту ради о правилу) ако се гледа однос мањина-већина у политичком смислу – однарођена, у разврату, криминалу и корупцији огрезла владајућа елита (мањина) свакодневно терорише грађане Србије (већину). Ако већински народ (или, Бога, тј. Цркву) представљају најгори, они најбољи (или, сви нормални) из народа желе да избегну да се на било који начин идентификују са државом и народом који има такве вође, а грађани који не припадају том народу и живе у истој државној заједници, више не желе да живе са њима у истој државној заједници (или да буду део исте цркве). Народ неће да поштује елиту која не поштује народ[10]. Договор (око уставног идентитета, али и поводом било чега другог) можемо да постигнемо само ако сви заједно извучемо најбоље из нас, а то можемо само ако су државници (представници народа, они који воде дијалог у име народа или групе грађана) најбољи, а не најгори. Када извучемо оно најбоље из нас (свако, цео народ), добићемо и најбоље државнике (најбоље међу нама, из народа, тј. позитивну селекцију). Традиција је преношење оног што је доказано вредно, најбоље, а то је могуће само ако пренос обављају они који су достојни.

Државна заједница може да постане аутентична заједница, заједница саосећања, само ако се, кроз културни дијалог, однос већина-мањина (и хоризонтално и вертикално, на свим нивоима), доведе у хармонију[11]. За почетак, да би почели дијалог, довољно је да се људи који живе у истој држави и говор исти језик, људи који зависе једни од других – не мрзе. Поред тога, потребно је да имају историјску свест (свако да чува сећање на жртве из своје заједнице и да осуди злочинце са своје стране) и да су спремни да се извине и да праштају једни другима. У заједници саосећања, нико своју срећу не гради на несрећи других људи и народа; грађани једни друге уважавају као личности и ниједним поступком једни другима не повређују права и достојанство; елита поштује свој народ (и законе), народ поштује своју елиту (државу). Држава брине о својим грађанима када грађани брину једни о другима (државу чине њени грађани; држављани бирају међу собом државнике; држава је онаква какви су држављани). Када држава брине о достојанству својих грађана (када елита поштује народ и не крши законе, када је власт сервис грађана), грађани брину о достојанству своје државе (народ поштује елиту или власт и законе државе).

***

Када се гуши “слобода индивидуалног постојања“ (“аутономија индивидуалног деловања“, “право личности“), или “језгро идентитета“ (етничких, верских, идеолошких… заједница), нестаје “богатство различитости“. Када то ради српска власт (елита, мањина у којој влада једноумље) грађанима Србије (народу, већини), или већина мањини, нестаје “богатство различитости“ у Србији. Када то ради нека светска сила (окупатор или колонизатор) са српском културом (народом, државом), и другим јединственим културама (народима, државама), нестаје “богатство различитости“ у свету (или речником економије: гуши се слободно тржиште, гаси се конкуренција, сужава се избор…). Тада у држави, или у свету, настаје “рђава хомогеност“, “вулгарна једнообразност“ или “плурализам истоветности“. Ако би сви људи, сви народи, све државе и сви градови на свету били исти, униформисани и унифицирани, свет би постао сиромашнији. У тоталитарном систему (било које врсте) не постоји плурализам мишљења. Проблем је што најчешће они који се највише боре за право на различитост, када остваре то право за себе, над другим (другачијим) људима (желе да) спроводе унификацију (према својој мери), као што се опозиција увек бори за више демократије (слободе) и “право личности“, против криминала и корупције, али када постане позиција (власт), гуши слободе и опозицију[12], учествује у криминалу и корупцији. Доћи до универзалног, до оног што је свему заједничко и опште (објективно), са једне стране, и спроводити (или пристајати на) унификацију, са друге стране, није исто. Да ли ми, који живимо у Србији, у 21. веку, можемо да изађемо из те “рђаве бесконачности“? Да ли можемо (наравно, колико је то могуће на овом свету) да решимо “кризу модернитета“, у нашој држави? Моје мишљење је да можемо.

Верујем да грађани Србије заслужују бољу владајућу елиту и да ће је добити. Само нова елита може да реши кризу идентитета, и кризу морала, и кризу у економији…. Верујем да православни Срби Христа не морају да уједначавају са и прилагођавају према другим верама и идеологијама, ради “мира у свету“ (тј. мира у српском народу, у нашој држави, и региону), зато што можемо да сви заједно будемо као “једно“, тако да свако чува своје “језгро идентитета“, да постоји “богатство различитости“. Верујем да Србија може донети Устав који ће заиста постати “нормативни оквир који легитимно усклађује наше партикуларне идентитете, различите светоназоре и мноштво наших личних интереса“ и да Србија може да постане православна и демократска држава у којој се (и у пракси) не доводи у питање уставни статус било ког грађанина (“домаћина“, држављанина), или народа (да негује своје обичаје, језик, исповеда своју веру…), укључујући и све грађане и народе Косова и Метохије (уз посебан статус, који тај део Србије буде имао).

Верујем да још увек постоји довољно Срба који неће да се одрекну свог идентитета или своје државе због рђавих политичара, своје хришћанске вере и своје Православне Цркве због рђавих свештеника и политичара, да неће да се одрекну ћирилице због националиста и расиста, или традиције да би се допали мондијалистима – верујем да међу Србима, који се поносе својим пореклом, има довољно правих родољуба, православаца и антифашиста. Верујем и да међу грађанима Србије, несрпског порекла, постоји довољно оних који у српском народу разликују лоше и добре људе, који знају и добре стране српског народа и СПЦ, који искрено воле Србе и Србију и желе да у њој живе. Верујем у Србију, верујем да ће се такви људи појавити, са свих страна, створити заједницу саосећања и договорити око уставног идентитета Србије и свега осталог што је потребно да се уради да би живот свих грађана Србије био бољи.

 

ВИДЕТИ ЈОШ

 

______________

 

[1] Ненад Димитријевић: “Уставни идентитет Европске уније“, превео Дејан Илић, Реч бр. 84, Пешчаник, 28.05.2013. http://pescanik.net/ustavni-identitet

[2] Увод овог текста је нешто измењен увод текста од пре пар година, када сам коментарисао и текст Ненада Димитријевића. Пошто се ништа у Србији није променило (нема одговора на питање ко смо “ми“) за ове три године, а стање у ЕУ је све горе, тема је и даље актуелна.

[3] Укључујући и оне који су се родили у мултиетничким и/или мултиконфесионалним породицама (или у нетрадиционалним породицама) и живе у мултикултуралној средини – и они су део одређене културе, грађани одређене државе, говоре одређеним језиком и живе у свету у коме нису сви као они и никада неће бити, у коме су мањина или већина.

[4] У овом тексту имам у виду Србију без Косова и Метохије, с’ тим што би Срби са КиМ, као и сви остали грађани Србије, учествовали у постизању договора око уставног идентитета. Са Албанцима који живе на Косову и Метохији не може да буде озбиљног дијалога док не престану са нападима на Србе који сада живе на КиМ и не омогуће повратак Срба који желе да се врате. Поред тога, доста тога зависи и од међународних околности – чак и када би Албанци изразили жељу да се врате у Србију, на Косову и Метохији се налази војна база САД и војници осталих Нато и ЕУ држава. Са друге стране, може да се догоди да се Нато повуче са КиМ, а да Албанци одлуче да заврше започети геноцид над Србима. Ако Албанци одлуче да заврше етничко чишћење, дужност је Србије да не дозволи да се икада више понови погром из марта 2004. године. Наравно, тако се ништа неће решити. Рат није решење, решење је дијалог са албанским народом. Све што је речено у овом тексту, важи и за албански народ, ако албански народ искрено жели дијалог. Србија не може да дозволи да “Косово“ буде независна држава, Косово и Метохија више не може да буде део Србије као пре 1999. године – тражи се посебан статус, посебно решење. Ако нема сличног решења у историји или у свету, треба бити оригиналан, важно је само да се дође до трајног мира – да се протерани Срби врате, да се Албанци више не прогоне, а да између њих више не стоје страни војници.

[5] Држава може и треба да примењује закон који каже да је службено писмо ћирилица, али не може на силу да натера човека да приватно пише ћирилицом, ако тај човек цео живот користи латиницу, тј. ако већина Срба почне да пише ћирилицом, својевољно, онда више нећемо бити “народ са два писма“; ако већина не жели да пише ћирилицом, неминовно је да латиница једног дана постане службено писмо. Добро је да Срби знају два писма (и више страних језика), али само једно писмо је основа српског идентитета, а то је до сада била ћирилица.

[6] На пример, када дође до елементарне непогоде, ако народ није јединствен, држава не може да буде добро организована, а када су људи у завади и неорганизовани, штета од поплава или неке друге непогода, да не помињемо ширење вируса и зараза, је много већа, а вода, или вирус, не бира ко је из које странке, или народа, него носи и коси све редом.

[7] То је показао и резултат референдума у Републици Српској, али, мала излазност на референдуму и то што влада Србије није подржала одржавање референдума, показују и да никада неће сви Срби, у истом тренутку, да буду “политички Срби“, или, једно-исто без другог-различитог, или, већина без мањине. Слично је прошао референдум у Мађарској (Мађари који живе у Србији и имају право да изађу на референдум у Мађарској, у веома малом броју су се одазвали и искористили то право, као и Мађари у самој Мађарској).

[8] Свако је, у суштини, некада негде део мањине, а некада негде део већине. Свако је доживео да је негде део мањине коју на неки начин малтретира већина (макар да мора да слуша музику која му уопште не прија), зато он не треба да ради то исто некој мањини када је део већине.

[9] До промена, наравно, може да дође (па и да неко одбаци свој идентитет, да створи неки нови идентитет или преузме туђи), али рачунају се само оне промене које долазе на унутрашњи начин, ненасилним путем, као одлуке слободних и одговорних људи.

[10] Неко може да се представља као највећи националиста, а у ствари је лопов – народ таквог неће да следи. Неко може да се представља као велики верник, а у ствари живи развратно – народ таквог неће да следи. Неко може да се представља као велики демократа, а у ствари је аутократа – народ таквог неће да следи. Неко може да се представља као велики левичар, а у ствари профит и лична корист су му на првом месту – народ таквог неће да следи. Такав човек не може да окупи духовну и интелектуалну елиту, и цео народ око себе, он не може да вара све људе све време. Па и ако му то прође за живота, догоди се оно што се догодило комунистичком диктатору, маршалу СФРЈ – одмах након смрти, сви су га се одрекли, стидели, више ниједна улица није названа по њему, а “моћна“ држава се распала, као што се распао југословенски идентитет.  Остало је само да се склони његов гроб са Дедиња. И тај дан ће доћи. Онај који је хтео да га имитира, сахрањен је под липом у Пожаревцу, а држава коју је хтео да сачува, распала се. Никола Пашић је добио трг и споменик у Београду, али га сви зову “Баја лопов“, а распала се и држава коју је он водио и стварао, итд.

[11] У свету, па и унутар целе Европе, то није могуће, цео свет, или цела Европа, никада неће бити аутентична заједница – мало је вероватно да ће се између људи (народа) који живе далеко једни од других и не познају се, појавити саосећања, или солидарност (ви можете да волите све људе и цео свет, али ће у том свету увек бити оних који исто неће осећати према вама) – “цео свет“ се може волети само апстрактно, а конкретно само живи људи, људи око тебе, са којима имаш личне односе (ако не волиш човека поред себе, не можеш искрено да волиш “све људе“). Свет је постао “глобално село“, али је то село још увек велико и не могу се сви људи и народи упознати, то неће бити могуће још дуго времена, а када буде било могуће, о томе треба да размишљају те генереције људи. До тада, наша пажња треба да буде усмерена прво на Србију, затим на регион (Балкан, Панонију) – како да у овом нашем делу света, за који смо ми одговорни, створимо боље односе међу људима и народима.

[12] Или други пример: поменута министарка за локалну самоуправу, док је била на челу НАЛЕД-а, заступала је интересе градова и општина и бранила став да је у интересу грађана да се новац не одузима од општина, а сада као министарка (власт) смањује приходе локалних самоуправа и пуни буџет републике, да би се задовољили апетити ММФ-а.

 

———

Стање ствари, 08.10.2016.
Advertisements

2 Responses to Никола Варагић: Уставни идентитет Србије

  1. Varagić Nikola каже:

    Nenad Dimitrijević

    Demokratija na ivici

    Predgovor

    I

    Živimo u nepravednom svetu, punom patnje koja bi se mogla izbeći. Ratovi, terorizam, represivni režimi i druge vrste nasilja samo su deo bede. Vidimo i ogromno siromaštvo, hiljade ljudi koji umiru od izlečivih bolesti i gladi, žive bez pitke vode i krova nad glavom, ili rade u neljudskim uslovima. Naša je bezuslovna humanitarna dužnost da se borimo protiv ovakvog stanja. Tu obavezu dugujemo svakom ljudskom biću naprosto zato što je svako ko pati moralno ravnopravan sa nama.

    Međutim, čak i kada bismo bili spremni da se ponašamo u skladu sa ovom humanitarnom obavezom, to ne bi bilo dovoljno. Velik deo nepravdi proizlazi iz organizacije naših ekonomskih, političkih i pravnih sistema, kako onih domaćih tako i međunarodnih. Pravednost zahteva da se iz ravni humanitarne pomoći pređe u ravan bavljenja izvorima i institucionalnim strukturama nejednakosti. Pravedan je onaj poredak “koji nastoji da eliminiše moralno arbitrarne nejednakosti i zaštiti pravo na slobodu”.[1]Jedno od najbitnijih pitanja pravde tiče se preuređenja domaće i međunarodne institucionalne arhitekture sa ciljem reafirmacije ljudskog dostojanstva.

    Ovo je i pitanje o stanju i perspektivama demokratije. Demokratija je u ozbiljnim poteškoćama. Njena sadašnjost je mračna; njena budućnost je neizvesna. Pre četvrt veka smo bili skloni da frazom o ’kraju istorije’ izrazimo veru u konačnu pobedu ustavne demokratije nad totalitarnim i autoritarnim alternativama. Danas mi kojima je stalo do demokratije možda trebamo da skupimo hrabost i zapitamo se da li prisustvujemo kraju demokratije. Znam da će se ovo mnogima učiniti kao preterivanje. No može biti i da je danas “postalo moguće ono što je ranije bilo nemoguće i [da to] mora stoga biti predmetom mišljenja”. O čemu je reč?

    Ustavna demokratija je u krizi. Kriza pogađa demokratske vrednosti, institucije i procese. U normativnom pogledu, čini se da demokratski režimi više nisu u stanju da afirmišu temeljne principe političkog legitimiteta. U institucionalno-pravnom pogledu, još uvek možemo da identifikujemo ravnopravne građane, demokratsku političku vlast, političke organizacije, te pravna pravila koja uobličavaju polja društvenog i političkog. Međutim, formalni kvalitet institucionalne arhitekture sve više tone u formalizam. Kad pogledamo političke procese, videćemo da demokratije trpe neuspeh za neuspehom u ispunjavanju njihovih ustavom definisanih funkcija. Kao da su politički akteri demokratskih država istovremeno i jaki i slabi. Formalne institucije su dovoljno moćne da ignorišu građane, ali su istovremeno nesposobne da se odupru diktaturi socijalne moći. Ritualno se pridržavajući demokratskih procedura, vlade stavljaju njihove kapacitete kontrole i represije u službu frakcijskih korporativnih interesa. Iza fasade oficijelne politike formira se paralelna struktura netransparentne i nekontrolisane moći.

    Krizu produbljuje globalizacija koja odlučno menja socijalne, političke i pravne konture modernih društava i država. Novi nedržavni izvori moći i prava, formirani od strane slabo vidljivih nacionalnih i nadnacionalnih aktera, nameću i šire svoj autoritet na račun državne suverenosti. Neke osnovne političke kategorije – državljanstvo, individualna prava, političko predstavljanje, pravni sistem, suprematija vlasti izražena kroz donošenje zakona i obavezujućih odluka, te konačno prinuda – prestaju da budu isključivo ili primarno državne kategorije. Temeljni politički odnos vladajućih i podvlašćenih izmešta se iz države. Pred našim očima rastače se bitna odlika moderne državnosti: nestaje isprepletanost države, demokratije, prava i individualnog subjektiviteta. To više nisu kategorije koje idu jedna s drugom. U ovom pogledu, moderna se već preselila u prošlost.

    Neće se svi složiti sa ovakvim konstatacijama. Svedočimo mnogim doktrinarnim sukobima, u političkoj nauci, političkoj i ustavnoj teoriji, sociologiji politike. Ne ulazeći u sadržinu ovih neslaganja, tvrdiću tek da nas ona podsećaju kako stanje demokratije nije samo analitičko i empirijsko, već je i normativno pitanje. Demokratija nije samo institucionalni oblik režima, niti je samo politička praksa koja zadovoljava neke jasno odredive kriterijume. Demokratija je i interpretativni koncept u čijem jezgru su neke vrednosti. Zato naši sporovi nikad nisu jednostavno sporovi o činjenicama. Mi se ne slažemo od koje tačke treba poći, šta je zaista važno, i na koji način je to važno. Ukratko, naš sud o stanju demokratije zavisi prvenstveno od toga kako razumemo ovaj koncept i praksu. Phillippe Schmitter na jednom mestu piše kako mi koji studiramo demokratiju često robujemo “zlosrećnoj navici da izjednačavamo demokratiju sa modernom, predstavničkom, liberalnom političkom demokratijom koja se praktikuje u nacionalnim državama”.[3] Institucije su važne, i država je važna, ali nam proučavanje njihove arhitekture i dinamike ne otkriva celu istinu o demokratiji.

    U ovoj knjizi demokratija se razume kao složen ansambl institucija, aktera, procesa i vrednosti, koji počiva na ideji i praksi samovladavine. Institucije su važne i legitimne samo u meri u kojoj afirmišu osnovne normativne postulate samovladavine u političkoj zajednici: individualnu (ličnu i političku) autonomiju, ljudsko dostojanstvo, slobodu, moralnu jednakost i socijalnu pravdu. Demokratija nije politički sistem koji bi se mogao opravdati ako bismo pokazali da većina građana na neki način učestvuje u procesima političkog odlučivanja. Većinski princip nije – ili ne bi trebao biti – bitno obeležje ovog tipa režima. Demokratija je normativno utemeljen poredak koji polaže pravo na ispravnost. Demokratski legitiman je samo onaj poredak koji u praksi afirmiše pomenute vrednosti. Mi građani, odnosno mi koji smo predmet pravne i političke represije, imamo obavezu da se pokoravamo samo legitimnom demokratskom režimu.

    Pitanje o kriterijumima političkog legitimiteta i odgovarajuće (uslovne) političke obaveze dugo je figuriralo kao klasičan problem za političku teoriju. Danas je drugačije. Živimo u vremenu u kome se vrednosti autonomije, jednakosti, slobode, solidarnosti i socijalne pravde urušavaju. Nacionalni i globalni režimi generiraju stanje institucionalnog voluntarizma i vladavinu razobručenih korporativnih preferenci, što zajedno rezultiraju u rutinskom kršenju ljudskih prava, privatizovanoj dominaciji, arbitrarnosti i isključivanju. Parafrazirajući Ronalda Dworkina, mrlja je toliko duboka i raširena da zahteva da se zapitamo da li je demokratski režim, onakav kakvog smo ga navikli poštovati i zahtevati, uopšte u stanju da na legitiman način generira obavezu pokoravanja državnoj (ili postdržavnoj) vlasti. Ako je demokratija vrednosno utemeljna autonomna politička praksa, ovakvi režimi više ne zaslužuju da se nazovu demokratskim. Mi više nismo autonomne osobe, ni na državnom ni na globalnom nivou.

    Kuda da krenemo odavde? Nisam siguran da su moje dijagnoze tačne. Još manje sam uveren da su predlozi za alternativno mišljenje koje nudim pouzdani ili ostvarivi. No, čini mi se očiglednim da se moramo vratiti osnovnim pitanjima. U čemu je smisao demokratije i kako je ona danas moguća? Mislim da je neophodno fokusirati se na normativna pitanja. U prvom koraku treba analizirati bogato empirijsko iskustvo modernih i savremenih demokratija. Potom treba identifikovati trajne vrednosti njihovog nasleđa, i jasno razdvojiti ta postignuća od problema koji su doveli do krize i pada. Analiza ne bi trebala da bude isključivo niti prvenstveno institucionalna.[5] Ponoviću kako mislim da nam je moderna ostavila važnu lekciju u nasleđe: institucionalna arhitektura je samo instrument za odbranu određenih vrednosti i ostvarivanje određenih ciljeva. Ponoviću i da danas svedočimo rascepu između vrednosti i institucija. Demokratske institucije štite interese koji direktno obesmišljavaju individualnu i političku autonomiju. U takvom stanju, zalaganje za poboljšanje ‘kvaliteta demokratije’ koje ostaje usredsređeno na izbore, izborno ponašanje građana, političke partije, način funkcionisanja političkih tela, ili ulogu medija u politici, više nije sasvim adekvatna strategija za razumevanje krize i mogućih alternativa. Zato, okrećući se budućnosti kakvu bismo želeli, trebamo da se fokusiramo na rekonstrukciju smisla i mogućnosti ostvarenja ideala samovladavine. Ovo nije predlog za utopijsko mišljenje. Ovo je predlog za povratak vrednosnom jezgru demokratije kao kriterijumu za razumevanje onoga što imamo danas i za prosudbu mogućnosti alternative.

    http://pescanik.net/demokratija-na-ivici/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: