Никола Варагић: Да ли термин „балканизација“ може постати позитиван

Никола Варагић

Никола Варагић

 

У свакој држави, у сваком народу еврохришћанске цивилизације, постоји подела на људе са атеистичким погледом на свет и људе са неатеистичким погледом на свет. Неколико хиљада година траје дебата између људи са атеистичким погледом на свет и религиозних људи и мистика, или, пре, сукоб између световне и духовне власти, између Светог и Световног. Етничке, верске, економске или идеолошке поделе које данас постоје између народа и држава Европе, подела на север и југ, или на богате и сиромашне, на елиту (господаре) и масу (слуге), нису ништа ново. Јединство Запада је изграђена на онај спољашњи начин – први пут на врхунцу моћи Римокатоличке цркве у Средњем веку, и други пут кад су формирани НАТО и pax americanа у другој половини 20. века.

Тако је Запад, привремено, зауставио „балканизацију“, и рат Светог и Световног, унутар свог лимеса. Тада је идентитет Запада био (делимично) хришћански. Сада се Запад опет налази у озбиљној кризи. САД су дубоко подељено друштво – и расно и класно и идеолошки. Европска унија се налази у озбиљној кризи и уставног и егзистенцијалног идентитета. Поред тога, унутар сваке државе ЕУ постоји подела на прву и другу Енглеску, Немачку, Француску, Аустрију…

Од „Европе нација“ до „тврђаве Европа“

Европска унија се распада зато што глобализатори (анационалисти) који воде ЕУ не траже начин за суживот тако да народ који се налази унутар ЕУ не губи своj идентитет, већ гуше идентитете народа и стварају вештачки „наднационални“ и квазиевропски идентитет. Са друге стране, десничари (националисти), који заступају свој народ (грађане својих држава) и негују идентитет свог народа, не труде се да народ, којем припадају и који представљају, буде и „место окупљања универзалних људских вредности“ – тако да се у (њиховој, свакој „националној“) држави поштује „право личности“ (или, не гуши „богатство различитости“). Другим речима, као алтернатива глобализацији или црвеној интернационали (либералном или левичарском фашизму), иза старе идеје „Европа нација“, крије се нова идеја стварања „тврђаве Европа“, односно, ствара се Европа националистичких или фашистичких нација (које ће, наравно, када се изолују у своје „националне“ државе, а Европу претворе у „тврђаву“, опет ратовати међусобно). Цела Европа, цео Запад, је „буре барута“, или, у стању „балканизације“.

Балкан је после деценијe мира и „досаде“, поново у центру пажње светске јавности: прате се дешавања у БиХ након референдума, у Хрватској криза, стање на КиМ је напето као и увек, исто тако у Македонији, постаје занимљиво у Црној Гори, Мађарска се налази на „црној листи“ због политике према избеглицама, у Србији су на власти популисти који се лако из националиста претварају у Европљане, али се лако и из Европљана претварају у балканске националисте, итд. Дакле, западно од нас, Европска унија је „буре барута“. Источно од нас, Мала Азија и Блиски Исток су „буре барута“, које је већ експлодирало. Украјина на североистоку је исто тако „буре барута“ које је већ експлодирало, а јужно од нас (преко Медитерана), Северна Африка је „буре барута“.

Није само Балкан „буре барута“ 

Свуда постоји („буре барута“ је сваки део света, и Северна, Средња и Јужна Америка, и цела Азија[1]…) сукоб Светог и Световног, једног и мноштва, индивидуалног и колективног, локалног и глобалног, свуда постоје етничке, верске, економске или идеолошке поделе између народа и држава, поделе на богате и сиромашне, на елиту и масу… Европска унија може да опстане само као Европа јединствених народа од Атлантика до Урала, Европа народа који негују своју традицију, који развијају своју економију (домаћу привреду), али, у којој је сваки народ „место окупљања универзалних људских вредности“. Међутим, Европа одбацује хришћанство, уклања се основа идентитета, оно што спаја све европске народе, тј. оно што може да споји све европске народе, оно што може да изазове морални препород и саосећање код људи, оно што може да реши питање неједнакости у економији, итд. Хришћанске вредности су универзалне људске вредности.

Потребна је заиста велика вештина да се направи идеалан спој (наравно, без насилног или „позитивног“ програма измене стварности, или „друштвеног инжењеринга“), са једне стране, личног, локалног и непоновљивог (јединственог), и са друге стране, колективног, глобалног и универзалног (општег). Таква вештина је плод практиковања (хришћанских) врлина. Циљ је постати као „једно“, а да то „једно“ не редукује „мноштво на власт једног“ (да постоји заштита од домаће, али и од стране „власти која хоће да мноштво редукује на власт једног“, да свако чува своје „језгро идентитета“, да се поштује свака личност), тј. да будемо као „једно“, али да и даље имамо „богатство различитости“. Свет је сада далеко од тога, Европа такође, а да се на Балкану тако нешто догоди, сада нико озбиљан не узима у обзир.

Балкан као посебна цивилизација

Сви Срби су „једно“, сви грађани Србије су „једно“, сви Европљани су „једно“, а као део људског рода, грађани света или деца Божја, ми смо сви (сви људи света) „једно“. Свако је, са друге стране, непоновљива личност. Људи се разликују једни од других (без обзира што припадају истој породици или истом народу), народи се разликују једни од других (и они који су блиски, попут народа у нашем региону, или свих словенских, или свих европских народа), расе и цивилизације се разликују једни од других (без обзира што смо сви иста, људска, раса и цивилизација). Срби се разликују од народа из окружења, али се сви ми заједно, који живимо на овом простору (Срби, Бошњаци, Мађари, Албанци, Румуни, Бугари, Роми, Хрвати, Русини…), разликујемо од Западњака. Разликујемо се и од људи који живе ван Европе. За људе ван Европе, ми смо Европљани, а за Западњаке нисмо Европљани, или смо Европљани другог реда, нижа раса. Себе доживљавамо као Европљане, али осећамо да се разликујемо од Западњака (у дијаспори често, када људи кажу „наши“, мисле на све „југовиће“). Блиски су нам народи са Истока (или сви народи ван Запада, припадамо и „несврстанима“), али не осећамо да смо исти.

У сваком случају, Балкан је посебна цивилизација (словенска, православна, „византијска“, медитеранска, делом западноевропска и исламска, пошто се у нашем региону налазе једине европске државе у којима муслимани чине већину становника, а међу њима један део њих је српског или словенског порекла). Срби нису ни Исток, ни Запад. У основи српског идентитета (а он је православни) је да будемо и изнад Истока и изнад Запада. Цео Балкан је такав. Балкан има свој, балкански идентитет. Балкански идентитет није ни европски (атлантски), није ни оријентални (азијски). Православна култура је и европска култура, и словенска култура је европска култура, али за разлику од западноевропске културе, имају више веза са азијском културом. Српски идентитет је у основи православни („византијски“/грчки, медитерански) и словенски. Иста је основа балканског идентитета, иако је део и српског и балканског идентитета и католичка и западноевропска култура (која опет, извире из хеленске/старогрчке и источноримске или „византијске“, православне или хришћанске културе[2]), и исламска[3] и азијска култура, а на Балкану, поред Словена, живе и Грци, Румуни, Мађари, Албанци, Турци, Роми…

Балканци – исти а различити

Сви поменути народи су се, после векова и векова суживота, измешали међусобно, а опет остали различити, свако има своје „језгро идентитета“, своју веру, свој језик… На пример, Срби не могу да убеде Хрвате и Бошњаке да говоре српски језик, а Хрвати и Бошњаци не могу да убеде Србе да српски језик није српски језик[4]. Шта је решење у овом тренутку? Да свако зове свој језик како хоће, да се Бошњацима и Хрватима (и свима осталима) који живе у Србији поштују њихова права, да се исто тако поштују права Срба који живе у њиховим државама, и да покушамо да нам језици у будућности остану слични, да језик буде најмањи проблем да бисмо се разумели (и шире, сви словенски језици и писма треба да буду што сличнији у будућности, али то је посебна тема).

Нормално је да су Балканци (и Словени) римокатоличке вероисповести окренути ка Риму и Западу, да су Балканци (и Словени) исламске вероисповести окренути ка Турској, да су Балканци (и Словени) православне вероисповести окренути ка Русији. Није нормално да су Балканци (и Словени) окренути једни против других, да се мрзе толико и да ратују међусобно до истребљења. Како да се договоре већински и мањински народи у било којој држави у региону око уставног идентитета у својој држави, ако су укупни односи међу овим народима веома лоши, ако траје рат међу њима. Криза у једној држави утиче на другу државу. Свака држава-матица брине о свом народу који живи у другим државама. Срби су мањина у Босни и Херцеговини, Бошњаци су мањина у Србији, Срби су мањина у Румунији, Румуни су мањина у Србији… у свакој држави у региону је слично стање. Морамо да сарађујемо и решавамо проблеме које имамо, сами (без посредовања са стране, упркос свим изазовима које имамо) – и унутрашње проблеме, које сами себи правимо, и оне који нам се „увозе“ из света (попут кризе са избеглицама, кризе у ЕУ, кризе долара или евра, последица сукоба између Запада и Истока…).

Србија као огледни пример

Да ли Србија може нешто да предузме, и покаже да је то могуће? Са Мађарима, Румунима, Русинима, Бугарима, Македонцима… који живе у Србији, Срби немају већих проблема, нити Србија са матичним државама ових народа, и обратно, они немају већих проблема са Србима и Србијом[5]. Са Бошњацима у Србији односи су све бољи, а надам се, и све треба учинити, да се односи између Бошњака и Срба у БиХ не погоршају и да се сарадња између Србије, РС и БиХ развија. Дакле, ако изузмемо Албанце и нерешен статус Косова и Метохије, и проблеме Срба у Хрватској и Црној Гори, уз наду да се односи са Бошњацима неће погоршати, између Срба и осталих народа или грађана несрпског порекла који живе у Србији нема великих сукоба и препрека да се постигне договор како да у Србији, без КиМ, живот буде бољи и ко смо то „ми народ“, док не дође време да се реши спор и са Албанцима. У Србији, све зависи од самих Срба – ако се Срби међусобно не договоре ко је и шта је „ми народ“, као већински народ, нема ништа од договора са другим народима око уставног идентитета на нивоу целе државне заједнице, а самим тим ни од реинтеграције Косова и Метохије (како да се договоримо са Албанцима ако не можемо да се договоримо међусобно) и заштите Срба који живе у државама у региону[6]. После српског народа, ако тренутно изузмемо албански, мађарски и бошњачки народи су највеће етничке заједнице које живе у Србији и које су политички организоване. Договор Срба са Бошњацима и Мађарима је кључан за стабилност у Србији, самим тим и на целом Балкану.

За Србију су, дакле, највише одговорни Срби, као што су за Мађарску одговорни Мађари, за Немачку Немци, за Русију Руси, за Бугарску Бугари и тако редом, у свакој држави у којој постоји већински народ, која је матична држава тог народа (док су за стање државама у којима не постоји већински народ, одговорни народи који деле ту државу: у Републици Српској одговорни су Срби, у кантонима БиХ одговорни су Бошњаци, а за стање у целој Босни и Херцеговини, а самим тим и у делу Србије и Црне Горе, одговорни су Срби и Бошњаци; слично је и са стањем у Македонији, или у државама попут Белгије…). За стање на Балкану одговорни су сви балкански народ и само они. Српски народ је, због своје дуге државотворне и ослободилачке традиције, величине и положаја, међу најодговорнијим, а на простору некадашње Југославије, најодговорнији. Зато се од Србије највише очекује. Српски народ мора да буде место окупљања универзалних људских вредности. Као стари хришћански народ, српски народ се према свакоме мора понашати хришћански.

Ако држава Србија постане добар пример, ако Србија не угњетава Бошњаке, Хрвате, Албанце… који живе на њеној територији, већ, напротив, поштује њихова права и њихово „језгро идентитета“, и они прихватају Србију као своју државу, бесмислено је да се Србија и даље оптужује да је „тамница народа“ или да се шири паника због некакве „великосрпске хегемоније“ (или, да се брани Србији да брине о гробљима својих војника који су животе дали за ослобођење Србије и Балкана од небалканских сила, и Европе од неевропских сила, или о културном и сваком другом наслеђу и правима српског народа од Вардара до Триглава, од Темишвара до Драча, од Солуна до Будимпеште, ако Србија не брани другим народима и државама да то исто раде у вези свог наслеђа, које се налази на територији Србије). Наше је да од Србије створимо узорну хришћанску и антифашистичку државу. Да ли ће у народима и државама у региону да победе фашисти или антифашисти, не зависи толико од Србије, али ако у Србији владају антифашисти, веће су шансе да фашизам буде побеђен у свим државама око нас[7] (ако тако не буде, ако код суседа победе фашисти, рат је неизбежан[8]). Наше је да будемо на правој страни, страни Добра.

Србија и Балкан као наше прве одговорности

Како ће се развијати појединачни народи и односи између европских народа у наредним годинама и деценијама најмање зависи од Србије. Од нас зависи само како ће Србија да изгледа унутар својих граница. Ми који живимо у Србији морамо сами да решавамо своје проблеме, према својим условима и околностима, без обзира да ли ће и како ће ЕУ да реши своје проблеме, и како ће друге државе и други народи решавати те проблеме (не само унутар ЕУ и САД, видимо да је и Турска на исти начин подељена, као и многе друге државе ван Запада). Када решимо своје проблеме (а делом и паралелно), можемо и морамо да се бавимо решавањем проблема на Балкану, посебно у државама у региону у којима живе Срби. Србија не може да постане потпуно стабилна и уређена држава, ако је хаос у региону. Исто важи за остале државе на Балкану. Решити „српско питање“, значи решити сва „питања“ на Балкану. Исто тако, решити „албанско питање“, „македонско питање“, „бошњачко питање“’… значи решити сва „питања“ на Балкану. Решити сва „питања“ на Балкану не значи да ће се решити сва „питања“ у Европи, или свету, али значи да ће живот свих Балканаца да буде бољи.

Ми морамо прво да уредимо нашу државу и наш регион (део света). Унутрашње уређење Србије не сме да зависи од оних који не живе у Србији и нису грађани Србије. Суштина је да унутрашње уређење увек буде оно за које су се одлучили држављани Србије, које одговара свим грађанима Србије, и да се не мења према жељама оних који не живе у Србији. На пример: ако смо се договорили да је то демократија, онда (п)остајемо демократска држава и ако најважнији савезник постане светска сила у којој нема демократије. Ако смо се договорили да је то владавина права, онда (п)остајемо правна држава и ако најважнији савезник постане светска сила у којој нема владавине права. Ако смо се договорили да је јавни морал хришћански, онда (п)остајемо држава у којој се поштују традиционалне породичне вредности и ако најважнији савезник постане светска сила у којој јавни морал није хришћански. У свету ће увек постојати нека велика светска сила са којом мора да се сарађује, која има свој идентитет и на чије унутрашње уређење не можемо да утичемо. Успех је да не дозволимо да било која сила мења наше унутрашње уређење према својим интересима, да не дозволимо да било која сила одређује ко може да добије статус домаћина или пуноправног грађанина у нашој држави, уместо нас, домаћина или грађана Србије, и слично.

Ми, Балканци

Након тога, пошто смо ми одговорни прво за Србију, па за Балкан (па за источну Европу, целу Европу, онда тек за цео свет), успех је да се са свим осталим народима и државама у окружењу, на целом Балкану, договоримо око нашег, балканског, уређења, тако да само ми, Балканци, одлучујемо о томе, да сами решимо проблеме које имамо међу нама. Када то урадимо, можда цео свет неће постати боље место за живот, али ће захваљујући миру и благостању у нашем делу света, постати бар мало боље место, а свакако ће Балкан бити једно мање „буре барута“ у свету, тако да светски рат не почне због неког догађаја на Балкану, а можда (ако би почео трећи светски рат), и да Балкан не буде место сукоба или један од главних ратних фронтова сукобљених светски сила. Србија може да буде неутрална држава само ако је цео Балкан неутралан.

***

Озбиљно, да ли термин „балканизација“ може да постане – позитиван? Данас је мала квота да ће балканско „буре барута“ експлодирати – сви очекују да се то догоди (само је питање времена), али, да ли можемо да изненадимо оне који се кладе да ће Балкан увек остати „нецивилизован“, и простор који ће свака светска сила лако да контролише (да пали и гаси пожар) уз помоћ политике „завади па владај“ (као да су Балканци малоумни)?

Да ли Балканци имају своје достојанство? Да ли можемо изненадити себе, и свет?

 

ВИДЕТИ ЈОШ

________________________________________

[1] Само у Азији велики рат, са глобалним последицама, може да избије због Северне Кореје, због сукоба у морима око Кине, Тајвана и Јапана, између Индије и Пакистана због Кашмира, итд.

[2] Римљани су преузели културу Етрураца и Грка, на истој основи су развијали сопствену културу.

[3] Ислам настаје (и) под утицајем јудеохришћанске културе и Источног римског царства (тзв. „Византије“).

[4] Тако се група „југословенских“ лингвиста (Кордић, Клајн, Бугарски, Перишић…) недавно окупила у Београду да би нам саопштили да „српски, хрватски, босански и црногорски језик појединачно не постоје – то су само различити називи за ‘наш’ стандардни и заједнички језик“, а онда кажу, то користе као аргумент: „Идеја о повезаности народа и језика пада када се људи сјете да је њемачки матерински језик људима у Њемачкој, Аустрији и Швицарској, а сви су они припадници различитих народа“. Зашто Немци не зову свој језик „наш језик“ или само „језик“, и зашто Аустријанцима и Швајцарцима не смета то што се њихов матерњи језик зове немачки језик, односно, зашто онда Хрватима, Бошњацима и Црногорцима смета да се заједнички језик, њихов и наш матерњи језик, зове – српски језик? Зашто људи у Аустралији и Северној Америци свој матерњи језик називају енглески језик? Где се то у свету језик неког народа назива безличним именом „наш језик“ или само „језик“? Дакле, прихватамо да Бошњаци, Хрвати и Црногорци не желе да назову свој матерњи језик српски језик, али не прихватамо да се наш матерњи језик не назива српски језик. Они не морају, због тога што се називају различито, да буду различити језици. Остало треба препустити времену, за неке ствари време је најбољи лек и судија.

[5] Проблеми између ових народа и држава постоје, постоје и ствари из прошлости које оптерећују наше односе, постоје и црквени спорови, али то није ништа нерешиво у овом тренутку.

[6] Срби у расејању ће се, као и Срби у матици, међусобно удаљавати, јер и они учествују у договору ко је и и шта је „ми народ“ – ако се Срби који живе у Зрењанину или Лесковцу не могу договорити, неће се договорити ни они који живе у Кливленду или Перту, или Никшићу, или Требињу, а веза између матице и расејања може само да слаби.

[7] Председник Српске академије наука и уметности академик Владимир Костић рекао је да је део реакција, које су се у последње време појавиле у вези са Меморандумом САНУ, заправо био покушај да се „нешто што се догодило” представи као „морални преступ” и наметне као стална хипотека Академије. „То је био преступ који је требало у главама неких људи да постане вечита и стална пресуда без обзира што смо објашњавали да су неки од данашњих академика били пубертетлије када се тако нешто појавило”, истакао је Костић, одговарајући на питање новинара о реакцијама поводом Меморандума. Он истиче да је Академија апсолутно за ширење демократских и простора слободе и да је то посао који их итекако чека. „Немамо никакву врсту реваншизма, не бавимо се прекрајањем и цртањем мапе, поштујемо своје суседе, радујемо се њиховим успесима и покушавамо да скренемо пажњу и на своје успехе, а на оне који нам диктирају историју, пресуду и просторе наше слободе у понашању било да се ради о политичким факторима или факторима са стране, једноставно не пристајемо”, поручио је Костић. Председник САНУ је казао да Академија својим активностима покушава да изгради мостове. „У једном обраћању колегама у суседној земљи, наша рука јако дуго стоји испружена, понижавајуће дуго стоји у неким ситуацијама. Верујте да нам сујета није толико велика, да то мало понижење, уколико је будућност нешто чему тежимо, постане још извесно време без одговарајуће реакције”, рекао је Костић. (Политика, 07.10.2016. www.politika.rs/Pokusaji-da-se-Memorandum-predstavi-kao-moralni-prestup) „Што се тиче недавних „гротескних“ наслова у медијима који имплицирају наводни став САНУ о тренутној затегнутој ситуацији у региону, могу да кажем да сам деда четири унука и да не знам како ико може да замисли да ми је макар у малом мозгу идеја о рату, о агресивности у друштвеним, међуетничким или било каквим односима – рекао је Владимир Костић, на годишњој конференцији те институције. Одговарајући на питање да ли Академија планира да поводом узавреле ситуације у региону изда документ сличан Меморандуму, Костић је изјавио да је та могућност апсолутно искључена.“ (Данас, 07.10.2016.www.danas.rs/Ne+bavimo+se+prekrajanjem+mapа)

[8] Навијачи Косова и Хрватске у Скадру заједнички скандирали „Убиј Србина” и „Србе на врбе”

—-

Никола Варагић: Да ли термин „балканизација“ може постати позитиван

Стање ствари, 12.10.2016.

https://stanjestvari.com/2016/10/12/%D0%BD%D0%B8%D

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: