Никола Варагић: Информербиро

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

На скупу “Култура: основа државног и националног идентитета“, који је организован у Академији (САНУ), министар културе Владан Вукосављевић је истакао да се тренутно ради на културној стратегији, да се припрема закон о позоришту, с прописима из области кинематографије, а посебну пажњу, каже, посветиће неким облицима аматеризма. Вукосављевић је додао и да је важно питање кадрова, те да на одговорним местима у институцијама културе треба афирмисати стручне и образоване људе, али да је вишедеценијска пракса афирмисала принцип политичко-партијског кадровања. „То нигде више него у области културе производи негативне последице“, казао је Вукосављевић.

Међутим, пре него што је министар културе дошао на скуп у САНУ, изабран је нови Управни одбор Народног позоришта у Београду. Нови чланови УО су:  глумац Светислав Гонцић, бивши министар културе Братислав Петковић, правник Ненад Вујић, директорка маркетинга и развоја „Телекома“ Љубинка Зарубица, у име Народног позоришта, оперска певачица Ивана Крстоношић Раковић и балерина Смиљана Стокић, а председник новог УО је писац Александар Гаталица.

Дакле, нови чланови УО су бивши министар у влади СНС, и глумац који је био активан у кампањи за изборе испред владајуће Српске напредне странке, да би после избора Лутрија Србије (под контролом СНС) пустила рекламу у којој глуми поменути глумац, а одмах затим је изабран и у УО Народног позоришта (под контролом СНС).

Исти дан, или само дан након што је министар културе на скупу у Академији изјавио да на одговорним местима у институцијама културе треба афирмисати стручне и образоване људе, али да је вишедеценијска пракса афирмисала принцип политичко-партијског кадровања („То нигде више него у области културе производи негативне последице“), у Суботици је локални одбор Српске напредне странке сменио познатог редитеља Золтана Шифлиша из Савета Фестивала европског филма Палић. Смени се успротивио Томислав Жигманов, одборник у Скупштини Суботице и председник Демократског савеза Хрвата Војводине речима: „Уколико политичке снаге буду градиле кадровску политику у подручју културе на начин привржености и лојалности, онда ћемо имати ситуацију која је била на делу за време Информбироа“. Одборници Српске напредне странке су узвратили увредама и претњама на рачун Жигманова.

А да нисмо далеко од времена Информербироа и Голог отока, показује и снимак са последње седнице Административног одбора Народне скупштине Р. Србије, на којој председник тог одбора скупштине, члан владајуће СНС, док је изрицао казне посланицима опозиције, није дозволио посланицима опозиције да говоре, чак и када су се позивали на пословник.

Видети још:

Никола Варагић: Док политичари глуме, глумци воде политику

Advertisements

3 Responses to Никола Варагић: Информербиро

  1. Varagić Nikola каже:

    Povodom 90 godina Srpskog PEN centra

    Povratak u varvarstvo

    * U Srbiji su danas tabloidi najčitaniji, a rijaliti serije najgledanije. A od naroda se očekuje da što više liči na ono što čita i gleda* Rušenje u Savamali, uključujući i neutralnost policije za vreme te akcije, može da organizuje samo onaj ko sve konce vlasti drži u svojim rukama
    Kao jedan od osnovnih zadataka svoje organizacije osnivači PEN-a su, 1921. godine, definisali borbu protiv cenzure, borbu za slobodu misli i govora, i podršku piscima „koji su uhapšeni, kažnjeni ili prognani“.

    Piše: Ljubomir Simović

    Tokom cele druge polovine dvadesetog veka, što će reći za sve vreme trajanja socijalističke Jugoslavije, ovi zadaci su u našoj zemlji bili aktuelni. I Srpski PEN, i umetnička udruženja, i posebno formirani odbori za zaštitu umetničkih sloboda, imali su pune ruke posle. Nepodobne knjige su zabranjivane, nepodobni filmovi su sklanjani u bunkere, nepodobne pozorišne predstave su skidane s repertoara, a hajke protiv onih koji bi se usudili da kažu ili napišu nešto što nije prihvatljivo za zvaničnu politiku bile su predviđene u opisu radnih mesta svih komiteta. Zbog knjige pesama ili priča, zbog filma, ili zbog mišljenja i stava koji se nisu poklapali sa sudom i stavom Partije, na robiju su slati pisci i pesnici, filmski reditelji, profesori univerziteta. Intelektualni nivo robijaša bio je veoma visok.

    Viši nego danas. Danas ni u jednom od zatvora, ni u Padinskoj skeli, ni u Sremskoj Mitrovici, ni u Zabeli, nećete naći nijednog Đilasa, Đoga, Lazara Stojanovića, Momčila Selića ili Mihaila Đurića. Srpski PEN nema koga da brani, osim pisaca i novinara uhapšenih u Turskoj. Da li to znači da je situacija danas bolja nego što je bila juče?

    Slobodu misli i govora niko formalno ne dovodi u pitanje i ne ograničava. Čak je vladajuća stranka nedavno, izlažući na džinovskim panoima sve ono što je napisano i objavljeno protiv aktuelnog premijera i njegove politike, celom jednom velikom izložbom dokazivala da u današnjoj Srbiji cenzure nema. Nije, međutim, trebalo mnogo da se shvati da je ta izložba, koja je trebalo da predstavi demokratičnost aktuelne vlasti, u stvari velika kolektivna poternica.

    U odnosu vlasti prema piscu i knjizi danas se ipak nešto bitno promenilo. Vlast je, naime, shvatila da se uticaj knjige može osujetiti manje upadljivim, ali i efikasnijim sredstvima nego što su hajke, zabrane i hapšenja. Nije, na primer, slučajno što bar trideset godina u Srbiji ne postoji književni život. Nije život ako jedini preostali književni list umesto, kao nekad, jednom u petnaest dana, izlazi jednom u četiri meseca. Nije život ako se knjige štampaju u hiljadu, u 500, u svega 300 primeraka. Nema hajki, nema zabrana, nema suđenja i hapšenja, ali više nema ni potresa koje je knjiga izazivala kada je bila zabranjivana. I kad je njen tiraž spaljivan. Umesto u zatvor, književnost je zatvorena u rezervat. U tom rezervatu možete da pišete šta hoćete, da govorite šta hoćete, niko vas neće dirati. Važno je da to što pišete niko ne čita, i da to što govorite niko ne čuje.

    Istovremeno, narodu se u zamenu nudi obilje tabloida i tabloidnih televizijskih stanica: u Srbiji su danas tabloidi najčitaniji, a rijaliti serije najgledanije. A od naroda se očekuje da što više liči na ono što čita i gleda.

    Ako niko do sada nije shvatio kuda to vodi, neka čuje šta je o tome u svoje vreme rekao Eliot: „Narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski…“

    U našem slučaju situacija je mnogo komplikovanija i dramatičnija: na udaru nisu samo literatura i literarno nasleđe nego i jezik. U jednom nedavno objavljenom članku filolog Miloš Kovačević između ostalog kaže: „… logično je bilo očekivati da će se srpska zvanična politika usaglasiti sa srpskom filologijom – i da će napokon prihvatiti činjenicu da dobre jezičke politike, posebno dobre nacionalne jezičke politike, ne može biti bez harmonične saradnje politike i filologije.“

    Kod nas, međutim, ne da nema dobre, nego nema nikakve jezičke politike. Političari ne znaju da posledice loše ili nikakve jezičke politike mogu da proizvedu katastrofalne političke posledice. Iz obilja zabrinjavajućih zaključaka o stanju u našem jeziku, i o odnosu politike prema jezičkim problemima, izdvojićemo samo jednu konstataciju akademika Predraga Pipera: „U ‘Strategiji naučnoistraživačkog rada u Republici Srbiji'“, kaže Piper, „jeziku je posvećeno svega nekoliko redaka, napisanih površno i nestručno.“

    Do tih površno i nestručno napisanih redaka dolazi zbog toga što se jezik i jezički problemi uopšte ne nalaze u vidnom polju naših političara. A posledice takvog odnosa mogu se videti na jedom od mnogih karakterističnih primera. Jedna profesorka, koja nam je u „Politici“ predstavljena kao ovlašćeni, zvanični prevodilac sa srpskog na bosanski jezik, na pitanje u čemu je razlika između srpskog i bosanskog, kaže da se na srpskom kaže „vreme“ a na bosanskom „vrijeme“, da se na srpskom kaže „opšti“ a na bosanskom „opći“. Kad bi bilo tako kako ta ovlašćena profesorka misli da jeste, morali bismo na srpski da prevodimo i NJegoša, i Kočića, i Branka Ćopića. A s obzirom da seljaci iz okoline Užica govore „vjetar“ i „vrijeme“, ja ni na užičku pijacu ne bih mogao da idem bez ovlašćenog prevodioca.

    (Kao da mi Sterija odnekud šapće: „Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja…“)

    Slika ni sa ovim nije sasvim iscrpena. Tu sliku dopunjava i činjenica da su najvažniji beogradski muzeji – Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti na Ušću – zatvoreni već više od deset godina. Da ni to nije slučajno, dokazuje jedna slika iz centra Beograda. Posle završetka Drugog svetskog rata, Nemci su brzo obnovili svoje bombardovanjem do temelja srušene gradove: Berlin, Drezden, Minhen… Poljaci su iz ruševina brzo podigli svoju do temelja srušenu Varšavu. A jedno od najreprezentativnijih dela naše moderne arhitekture, Generalštab Nikole Dobrovića, porušen u NATO-bombardovanju 1999. godine, i danas stoji kao nedirnuta ruševina, u kojoj raste i buja kiselo drveće.

    Da li to znači da je vlast nezainteresovana za gradnju i razvoj? Vlast je tokom poslednjih godina obznanila dva spektakularna projekta, koji bi svojim džinovskim dimenzijama trebalo da deluju zasenjujuće: prokopavanje kanala kroz Srbiju, Makedoniju i Grčku – o čemu Makedonija i Grčka nisu konsultovane – ocenjena kao neozbiljna i diletantska, i koja povremeno tinja još jedino na Andrićevom vencu, za ovaj drugi projekat, Beograd na vodi, vlada se zalaže maksimalno, iz sve snage, sa svim svojim kapacitetima. Tom projektu se, međutim, takođe sa svim svojim kapacitetima usprotivila arhitektonska struka. Otkad je obelodanjen, taj projekat je izložen temeljno argumentovanoj stručnoj kritici arhitekata i urbanista, koji ukazuju da on ugrožava identitet i duh Beograda, da je on, „sa profesionalne tačke gledišta“, u najmanju ruku, „nepristojan“, i da je „arhitektonski nepismen“. Kritici tog projekta pridružuju se i ekonomisti, koji ukazuju na njegovu ekonomsku neutemeljenost, i pravnici, koji upozoravaju da se ugovorom o njegovoj realizaciji krše i zakoni Srbije, i njen Ustav. Da se, ugovorom sa Emiratima, Beogradu na vodi obezbeđuje čak i eksteritorijalnost, čime se dovodi u pitanje i suverenitet zemlje. Argumenti protiv tog projekta izneti su i u SANU, a Akademija arhitekata Srbije nekoliko puta ponavlja zahtev da se ugovor sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima hitno raskine. Vlast se, međutim, na te argumente i zahteve i ne obazire. Ona, po svaku cenu, hoće u Beogradu da podigne Dubai i Abu Dabi, s kulom koja nadvisuje, i baca u senku, sve što je u Beogradu tokom vekova stvoreno. Zanimljivo je da se prostor za izgradnju Beograda na vodi oslobađa i noćnim rušenjem u Savamali, koje obavljaju ljudi sa fantomkama i sa bagerima bez registarskih tablica. Na pitanje ko stoji iza tog rušenja nije teško odgovoriti, jer nije teško zaključiti da sve to, uključujući i neutralnost policije za vreme te akcije, može da organizuje samo onaj ko sve konce vlasti drži u svojim rukama.

    Ovde moram da ponovim nešto o čemu sam, ovim povodom, već imao priliku da govorim. Kad je u Skupštini usvajan Leks specijalis, kojim se mimo postojećih zakona obezbeđivala izgradnja Beograda na vodi, pred Skupštinom su mase naprednjaka organizovale demonstracije podrške tom zakonu i toj izgradnji, noseći nad glavama transparente na kojima je pisalo: „Vučiću, sve ih uhapsi!“ Uhapsi sve arhitekte, sve urbaniste, sve ekonomiste, sve pravnike, sve građane koji taj projekat osporavaju. Tim zahtevom – „sve ih uhapsi!“ – oni su pokazali da se ne bi nimalo dvoumili da, ako ocene da tako treba, zaborave sve priče o demokratiji i da se vrate onoj staroj i proverenoj praksi iz vunenih vremena. Time bi i onaj zadatak PEN-a da daje podršku uhapšenim piscima – bio ponovo aktuelizovan.

    Postoji, međutim, nešto mnogo opasnije od tog zahteva da se ljudi, zbog zločina slobodnog mišljenja, hapse. Početkom aprila ove godine, u organizaciji Odbora za visoko obrazovanje SANU, održan je skup na kome se raspravljalo o tome koliko se na univerzitetima u Srbiji poštuje kodeks profesionalne etike. Između ostalog, na tom skupu je konstatovano da na privatnim univerzitetima predaju „kvazidoktori nauka“, koji državi isporučuju „još gori kadar“, „tragičan“ i „polupismen“. Na ispitima dolazi do brojnih zloupotreba, a plagijati cvetaju na svim nivoima, od diplomskih i master radova do doktorskih disertacija. Kupovina diploma je postala toliko uobičajena da se više niko i ne stidi kad se otkrije da je diplomu kupio, niti kad se optuži da je do doktorske titule došao krađom. Vlasnici kupljenih diploma i plagijatori bez teškoća dolaze na najviše položaje. I kakav se odnos prema literarnom nasleđu – na kome se zaustavio Eliot – kakav se odnos prema muzejima i pozorištu, i kakva se kulturna i jezička politika, mogu očekivati od ministara koji su svoje doktorske disertacije prepisali, i od predsednika koji su svoje diplome kupili? Kad se jednim pogledom obuhvati cela ta slika, Eliotov zaključak da „narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski“, deluje bledo kad se uporedi sa našom situacijom. Jer je naš povratak u varvarstvo pripremljen sveobuhvatnije. I temeljnije.

    Da li i Srpski PEN, koji danas obeležava devedeset godina od svog osnivanja, sve ovo o čemu smo govorili, ali i mnogo onoga o čemu večeras nismo stigli da govorimo, treba da uzme u obzir, i da svoje zadatke, svoje programe, i svoje aktivnosti, i sam organizuje sveobuhvatnije? I temeljnije?

    Ljubomir Simović
    24. novembra 2016,
    Narodna biblioteka Srbije, Beograd

    http://www.danas.rs/kultura.11.html?news_id=333149&title=Povratak+u+varvarstvo#sthash.2zR3xNxc.dpuf

  2. […] претходном тексту (Информербиро) писао сам о томе како владајућа СНС у пракси […]

  3. Varagić Nikola каже:

    Saša Ilić: Autocenzura je sestra laži

    Ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure.
    Danilo Kiš

    To se najpre dogodilo sa literaturom u Srbiji, da bi se nakon maja 2012. prenelo i na šire diskurzivno polje, pre svega medijsko koje se veoma brzo prilagodilo novim uslovima političkog limitiranja distribucije informacija. Tek mali broj štampanih i elektronskih medija ostao je izvan te zone, ali zato neprestano pod političkim pritiskom i optužbama da se radi o „plaćeničkom“, „neprijateljskom“ novinarstvu. Jedan nedavni događaj i reakcija medija predstavljaju školski primer autocenzure, pošasti čiji je zloćudni učinak prilično zapostavljen u javnim debatama o slobodi govora pod vlašću naprednjaka i njihovog lidera. Ona obično dolazi nakon javnih manifestacija cenzorskih aktivnosti, otvorenih zabrana emisija, izbacivanja novinara iz redakcija, iznenadne promene programske šeme po imperativu godišnjih doba, kao što je to bio slučaj sa B92 u slučaju “Utiska nedelje” ili aktuelnog odbijanja serijala “Moje pravo” Bojane Maljević zbog “delikatnog trenutka”. Zapravo, taj trenutak u okolnostima kapilarno raširene cenzure u jednom društvu može zauvek ostati delikatan, a odluke redakcija koje se pozivaju na ovakve izgovore samo su simptom dublje patologije koja naizgled nema veze sa onim ko je trenutak učinio tako delikatnim.

    O cenzuri je Danilo Kiš pisao davne 1985. kao o pojavi “koja svoje postojanje ne priznaje i želi da se prikrije u okrilju demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti) ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora”. Njeno postojanje Kiš je video kao “simptom jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure”.

    Slučaj koji se dogodio poslednjih dana izazvan je jednim oštrim nastupom akademika Ljubomira Simovića na inače bezbolnoj proslavi devedesetogodišnjice Srpskog PEN centra. Sve je bilo zamišljeno da prođe u najboljem redu, uz prigodne govore ministra Vladana Vukosavljevića i predsednice domaćeg PEN-a Vide Ognjenović. Od ostalih članova ove organizacije nije se očekivalo ništa drugo osim da slede zadati kurs, baš onako kao što su ga sledili u zimu 2012, kada je jedan član PEN-a, pisac Sreten Ugričić bio izložen javnom linču i proterivanju ne samo sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije nego i iz zemlje. Među potpisnicima tada pokrenute peticije za podršku Ugričiću najmanje je bilo članova Srpskog PEN-a. No to više nije bitno, kao što nije važno ni to što se niko od prisutnih, tokom patetičnih prisećanja na godine koje je trebalo “pregurati”, nije setio zime kada je Srpski PEN centar izvršio ritualno samoukidanje.

    Govor kontroverznog akademika Ljubomira Simovića, koji je prešao dug stvaralački put, od Boja na Kosovu, koji je nadahnuo čitave generacije varvara, među kojima i Crvene beretke koje su delove njegovog teksta pevale kao svoju himnu (Hriste bože), sve do detektovanja “Povratka u varvarstvo”, kako je glasio naslov i refren njegovog izlaganja na pomenutoj proslavi. Neko bi rekao da između ove dve amplitude postoji neraskidiva veza, ali ni to sada nije važno kada se nalazimo u uslovima u kojima, s jedne strane, gotovo da nema nikog ko bi javno ukazao na pojavu varvarstva, dok s druge, nema mogućnosti da se takvo ukazivanje na duboku patologiju politike prenese do javnosti, koja je ukinuta dekretom o “delikatnom trenutku”. Govor pesnika Ljubomira Simovića, koji je usledio nakon slatkih reči bola i ponosa Vide Ognjenović i opštih mesta ministra Vukosavljevića o “uzburkanim vremenima”, aktivirao je alarm za autocenzuru kod većine medija koji su preneli vest sa ovog skupa.

    Prvu vest sa proslave PEN-a objavio je poluilegalni Tanjug i to pod naslovom “Devet decenija postojanja Srpskog PEN centra”. Struktura ove vesti imala je tri segmenta od kojih je prvi i najvažniji bio zasnovan na govoru ministra Vukosavljevića, koji je izneo uglavnom poluistine o istoriji PEN-a, a sve u znaku dobrog raspoloženja i lepih želja za budućnost ove organizacije. Drugi segment odnosio se na skraćenu verziju govora Vide Ognjenović, iz kog je izdvojena samo jedna udžbenička rečenica koja glasi: “PEN je neophodan kao saborac u borbi za slobodu govora, pisane reči i mišljenja, a protiv rata, cenzure, nasilja i nehumanih postupaka”. Tekst se završava podsećanjem na godinu osnivanja PEN-a 1926, kao i na mitski katalog imena pisaca koji su učestvovali u njegovom osnivanju (Andrić, Crnjanski, Dučić, Isidora Sekulić i drugi). Bila je ovo zapravo (auto)cenzurisana verzija događaja. Ova “agencijska vest” poslužila je kao alibi za autocenzuru ostalih medija koji su oberučke preuzimali Tanjugovo viđenje događaja, kao što je to učinila B92. Inače, sam ministar kulture je sredinom oktobra pohvalio ovu agneciju da, prema njegovom saznanju, “posluje samostalno i na tržištu”. Međutim, njena samostalnost i netransparentno finansiranje pokazali su se na ovoj vesti kao više nego upitni.

    Na sreću, iste večeri je vest o ovom događaju objavila i N1, tako da je jedan deo javnosti ipak bio upoznat sa realnim činjenicama, pre svega sa kritičkim nastupom akademika Simovića, koji je pobrojao sva nepočinstva Vučićeve vlasti, od patologije urbane politike (Beograd na vodi), preko medijske, jezičke, kulturne, obrazovne, privredne, sve do fantomki u Savamali. Ove dve vesti, dva viđenja jednog istog događaja koji se zbio u Beogradu 24. novembra tekuće godine ukazuju na to da nešto ozbiljno nije u redu sa političkim ambijentom u kome se medijski programi realizuju. Iako je ministar Vukosavljević svojevremeno najavio novu medijsku strategiju koja će rešiti sve probleme, podsmevajući se pre svega izveštaju EK koji je ukazao na loše stanje medijskih sloboda u Srbiji, izgleda da je ovaj proces ušao u svoju terminalnu fazu.

    Politika je tek u subotu 26. novembra i to na redovnoj stranici kulture prenela “agencijsku vest” o ovom događaju i to pod naslovom “Srpski Pen – saborac u slobodi govora”. Zanimljivo je da ovu vest niko nije potpisao, već se radi o hibridu izveštaja Tanjuga i Seeculta. Struktura vesti u Politici predstavlja zanimljiv iskorak iz Tanjugovog slepila. Naime, tu je dodatak o nastupu akademika Simovića koji predstavlja tipičan primer lakirovke. Iz njegovog govora izvučene su i parafrazirane izjave o stavljanju književnosti u rezervat, jedna aluzija na izložbu Necenzurisane laži kao i osuda plagijata naučnih radova. Ovo je neobično i zbog toga što je Politika, a naročito njen Kulturni dodatak, verni pratilac života i rada pisaca iz PEN-a. Nedelju dana ranije, Kulturni dodatak je čak kao najavu velike rasprave o statusu kritike u kulturi koja će se odvijati pod okriljem konferencije PEN-a, objavio mali temat o kritici danas i ovde. U subotu, 26. novembra, Politika je bila zaokupljena nekim drugim problemima.

    Zato je Danas istog dana preneo integralnu verziju govora Ljubomira Simovića pod naslovom “Povratak u varvarstvo”. Ovim gestom je jedan deo publike, zainteresovan za događaje u javnosti, izvan zone otrovnog zračenja Informera, Pinka, B92 i ostalih satelita, mogao da se obavesti o kritici vlasti koja se mogla čuti pre nekoliko dana u Beogradu.

    Istog dana je i Blic objavio kratku vest o Skupu povodom devedeset godina PEN-a. Naslov je preuzet od Simovića, ali je zato reprezentacija njegovih ideja takva da se stiče utisak kako je Simović govorio o opštim problemima marginalizacije književnosti, pozivajući se na Eliotov stav “da narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski”. Udarna glosa u tekstu novinarke Tatjane Nježić glasi: “Vlast je shvatila da se uticaj knjige može osujetiti”. Ovo zapravo ne znači ništa, kao što i ceo tekst deformiše realni kritički kapacitet izgovorenih reči. Ispada da su Simovićevi varvari zapravo Eliotovi varvari, koji u istoj meri more čitav svet, što u stvari nije tačno.

    Za sklapanje integralne slike o proslavi devedesete godišnjice Srpskog PEN centra potrebno je mnogo više napora nego što je to bilo proteklih godina. Čitaocu je neophodna visoka medijska pismenost i upornost istraživača, naravno pod uslovom da je već na početku posumnjao u ono što mu servira “samostalni” Tanjug i ono što recmo govori ministar kulture. Takvih je, međutim, malo. Ogromna većina je prepuštena pogubnoj “mentalnoj manipulaciji sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po ljudski duh”. Njihove su zidine odavno pale pod najezdom varvara sa fantomkama, kao “tri barake u Savamali”.

    Peščanik.net, 29.11.2016.
    http://pescanik.net/autocenzura-je-sestra-lazi/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: