Никола Варагић: Морална дилема

Никола Варагић

 

 

“Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те ко потера једну миљу, иди с њим две. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Господ Исус Христос (Мт. 5; 38-48).

“Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга осветник, да излије гнев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, него и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божји који се тиме стално баве.  Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон“ (13; 1-8). “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните“ (12; 14). “Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима“ (12; 17). “Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (12; 21) – Апостол Павле, Посланица Римљанима.

***

Када би данас применили ове речи, у оваквој Србији, са оваквом владајућом елитом, то би значило да свим лоповима и криминалцима међу политичарима, тајкунима, генералима, адвокатима, тужиоцима, судијама… који већ пар деценија воде ову државу, тј. који краду од државе и грађана – треба окренути и други образ. Другим речима, грађани треба да им окрену и други џеп – да вам лопови узму и новац који имате у другом џепу.

Када судије, тужиоци и полицајци, који нису смели да осуде политичаре и тајкуне попут Динкића, Карића, Суботића, Влаховића, Мишковића, Вучића (чак ни због саобраћајног прекршаја) пошаљу приватне извршитеље у ваш стан да вам одузму нешто, или цео стан, због неплаћеног рачуна за струју или за саобраћајни прекршај, онда треба да им, поред стана, дате и ауто, и викендицу, и да их благосиљате.

Када вас нељубазни службеник у станици полиције, у фонду за здравство, у ПИО фонду, у Пореској управи, у било ком јавном предузећу или служби локалне и државне управе који не ради добро и који неће да ради свој посао, тера да се пет пута враћате због једног истог папира, частите га кафом и чоколадом и дођите још пет пута и чекајте у реду по сат времена. Када вам стигне уплатница за претплату са РТС (рачун за струју), платите дупло.

Наравно, Христове и апостолове речи се односе само на власт која је од Бога установљена, и само на владаре који су слуге Божје “теби за добро“, јер, Христос нас учи да се само Богу покоравамо, а не људима.

Ако обратите пажњу, видећете да они који имају државни посао предњаче у корупцији и криминалу, у непоштовању закона, прописа, правила и некултури. Министри, генерали… краду на велико, остали који раде неки државни посао краду на мало. Чак и када су у питању неке баналне ствари, запослени у државним институцијама су први у прекршају: они заустављају своја приватна возила (на пример, полицајци када нису на дужности) у прометним улицама где је то забрањено и где блокирају целу траку; паркирају где стигну и често заузимају по два паркинг места; они бацају највише смећа на улице и у реке; они узимају игралишта за децу и школска игралишта да би правили приватне балоне; они преко реда улазе где год стигну, купују дипломе и докторате, итд. Нико од њих не служе Богу, већ свако од њих служи само самоме себи и живи само за себе. Ко не служи Богу – када је на власти, када ради државни посао – не служи ни грађанима (другим људима). Само слуга Божји може да буде и слуга свим грађанима. У коју год државну институцију да уђете, налазите само бахате и безобразне раднике. Где год да загребете, што се криминала тиче, наилазите на раднике или бивше раднике полиције, царине, војске, пореске управе, неке инспекције, неког министарства, а сви су повезани са неком странком на власти или која је била на власти. Они су народни непријатељи. Војска и полиција су претворене у приватне службе обезбеђења и служе само за чување највећих лопова и издајника у држави. У полицији, тужилаштву и судовима је толико криминалаца да смешно звучи када неко од њих каже да им политичари сметају да раде свој посао како треба. Колико они сметају поштеним људима да дођу на власт?

Дакле, шта нам је чинити? Како да се ми, православни, понашамо према антихришћанској власти? Да ли да се боримо против власти, или да трпимо и окренемо и други образ?  Како да се боримо против оваквих властодржаца и како да их сменимо? Шта да радимо са њима након што их сменимо?

Идеално решење би било да се власт смени на изборима (о томе сам писао у тексту План за борбу против режима и промену система) – да на изборима победе поштени и храбри људи, који би онда изградили правну државу, у којој би се свим лоповима судило по закону, и где нико не би избегао казну, али и тако да нико ко је невин не заврши у затвору, да му се не одузима имовина (дакле, да не радимо исто што и комунисти после 1945. године). То би била идеална, хришћанска, ненасилна, без крви, смена власти – победа над злом не чинећи зло. Али, да ли ће то тако бити зависи и од власти, јер, можда ова власт није спремна да оде без крви (на то ме је Момчило Селић упозорио пре неколико година). Ми имамо право да се бранимо.

У том случају, у свакој оштини треба формирати локалну народну милицију и обновити парохијске заједнице. Мој предлог је да се народна милиција зове – Марко Краљевић. Народну милицију би чинили обични грађани који знају ко је ко и какав је ко у њиховој средини и којима је доста бахатих политичара, безобразних бирократа и криминалаца из полиције и војске. Нешто слично као у оним градићима у САД, где се грађани удруже у борби против локалног корумпираног шерифа, смене га и поставе најпоштенијег међу собом да буде нови шериф (или, нешто слично удружењу Свети Сава из Лазаревца, само са вишим циљевима и ширим деловањем).

Задатак је вратити оно што је отето од државе и народа. Када неки бахати моћник дође и жали се (са оном причом “али имам уговор“, “све је по закону урађено“) зато што сте му узели балон да би деци вратили игралиште, или кућу и станове да би уложили у болницу, или фабрику коју је планирао да руши да би градио тржни центар, а ви желите да новац уложите у обнову производње и да вратите раднике на посао, ви (из народне милиције Марко Краљевић) му само реците: “Море тајкуни (или политичари, полицајци, тужиоци, судије…), не газите нам орање“. Када се неки страни инвеститор или банкар побуни због сличне мере (зато што наплаћујете екстрапрофит и укидате привилегије до којих је дошао давајући мито домаћим политичарима), само му реците: “Море Турци, Немци, Французи, Енглези… не газите нам орање“. Сваком кадији, Курти и Мурти који се жали, само кажете да вам не гази орање.

То све мора и може да се уради без мржње и без крви и насиља. Међу онима који су нас крали, варали и издавали све ове године, никога не мрзимо, молимо се за спас њихових душа, надамо се да ће се покајати и радоваћемо се сваком грешнику који се покајао, разликујемо грех од грешника, љубимо и благосиљамо (народне) непријатеље – ми само желимо да их склонимо са власти, тако да се према свима њима цивилизовано понашамо, као људи према људима и да свима којима треба да буде суђено, буде суђено према закону, јер само тако можемо да успоставимо систем у којем нико није изнад закона. Ми желимо да се против зла боримо добрим. Ако се добро организују народне милиције, ову власт нема ко да брани – они који сада раде у Војсци Србије и они који сада раде у полицији, жандармерији и БИА, не смеју и неће због политичара и тајкуна (или због својих начелника и директора) да уђу у сукоб са народном милицијом, тј. народом, грађанима Србије, када грађани дођу по њих. Вође навијача Црвене Звезде и Партизана раде за власт и биће на страни власти, али ће већина навијача бити на страни народа. Онда српским политичарима, генералима и тајкунима једино преостаје да се за помоћ обрате својим сарадницима, пријатељима и шефовима у албанској и црногорској мафији и хрватској обавештајној служби, али ни они не могу да им много помогну када се српски народ дигне на буну против дахија, када народна милиција Марко Краљевић крене да оре њихове криминалне друмове (путеве, канале за шверц, итд).

Све је на грађанима Србије. Идеално решење би било да на демократским изборима дође до промене власти, да се после тога спроведе реформа полиције, тужилаштва и судова и да почну судски процеси против највећих лопова и криминалаца из највиших нивоа све три гране власти. Борба против криминала и корупције (и сиве економије) мора да почне од “главе“. Бес и незадовољство (сопствено, народа) морамо да каналишемо тако да останемо прави хришћани – да нико не изгуби своју душу током промене власти или након доласка на власт. Револуционарство је “само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у својој души“, само ако је то “побуна против зла у себи, против смрти у себи“ (Св. Јустин Ћелијски). Они који руше овај систем прво морају да победе зло у себи и изваде брвно из свог ока, јер само тако могу да изграде нов, бољи систем. Будимо савршени као што је савршен Отац наш небески.

 

 

 

Никола Варагић: МУТАВИ

Никола Варагић

 

 

Сећате се приче са мајицама Салета Мутавог које су носили фудбалери и кошаркаши Партизана након што је овај убијен у мафијашком обрачуну између српске и црногорске мафије?

Да ли се сећате колико су новинари тада писали о томе “ко је дао мајице играчима“?

И онда се појави човек који је дао мајице и каже – ја сам дао мајице, и сви полицајци, политичари, тужиоци, судије и новинари у држави одједном постали  – мутави.

 

Вођа навијача Беливук: Знам ко је убио Салета! Нико га никад није звао Мутави

Вељко Беливук за Њузвик:
– Па, ко је њега звао Мутави? Јесте то помињано, али ко је за његовог живота смео да му се тако обрати? Убијен Мутави! Најблаже речено, много је ружно да тако пишу – каже Беливук.
Беливук је говорио и о случају „мајице“.
– Дато је да се обуку и то је крај приче, нема расправе. Да видим ко ће да каже да неће. Ето када морам тако да кажем. Да видим ко ће да забрани да се обуку мајице с ликом мог покојног брата? Човека који је, колико год некада навијао за Звезду, много већи партизановац него неки који су овде тренутно. И јесу и фудбалери и кошаркаши морали то да прихвате. Лепо су прихватили. Било је „Људи да ли хоћете“, „Хоћемо“. Али шта ураде новинари? Зауставе два најглупља фудбалера и питају за тако шкакљиву тему. Па зауставе неког кошаркаша који нема појма. Нама је важно да није било никаквог приморавања – додао је вођа навијача црно-белих.

ЊУЗВИК

 

Можда тај Сале стварно није био мутав, али сада знамо да су сви који воде ову државу  – мутави. И ако овај Беливук опет дође у свлачионицу и подели мајице играчима, сви ће се правити мутави.

 

Љубиша Диковић МУТАВИ, начелник ГШ ВС

 

Јовица Драганић МУТАВИ, заменик начелника ГШ ВС

 

Зоран Стојковић МУТАВИ (први слева), директор ВОА

 

Петар Цветковић МУТАВИ, директор ВБА

 

Александар Ђорђевић МУТАВИ, директор БИА

 

Владимир Ребић МУТАВИ, вд, директора полиције

 

Слободан Малешић МУТАВИ, заменик директора полиције

 

Милош Опарница МУТАВИ, начелник сектора унутрашње контроле МУП

 

Александар Степановић МУТАВИ, председник Вишег суда

 

                                 МУТАВЕ СУДИЈЕ Уставног суда

 

Младен Ненадић МУТАВИ, тужилац за организовани криминал

 

Загорка Доловац МУТАВА, републички јавни тужилац

 

Небојша Стефановић МУТАВИ, министар полиције

 

Зоран Ђорђевић МУТАВИ, министар одбране

 

Александар Вучић МУТАВИ, председник владе

 

Томислав Николић МУТАВИ, председник републике

 

Драган Бујошевић МУТАВИ, директор РТС

 

Ратко Дмитровић МУТАВИ, уредник Вечерњих новости

 

Жарко Ракић МУТАВИ, вд уредник Политике

 

Александар Родић МУТАВИ, власник Курира

 

Дража Петровић МУТАВИ, уредник Данаса

 

Драгољуб Жарковић МУТАВИ, уредник Времена

 

Милан Ћулибрк МУТАВИ, уредник НИНа

 

Вељко Лалић МУТАВИ, уредник Недељника

 

Зоран Кесић МУТАВИ, 24 минута

Никола Варагић: О суштини

Никола Варагић

 

 

Разумети или волети

О суштини се може и не размишљати, писао је Шестов, и био је у праву, пошто Суштина, ионако, није доступна човеку. Човеку је доступна Енергија. Човеку је доступна Светлост. Човеку је доступна Љубав. Љубав је и суштина човекова и суштина Божја, доступна човеку. Бог је љубав. Бог је свуда, али Бога нико никада није видео, нема научних доказа и мерења у лабораторијама. О суштини не треба размишљати, у Суштину треба веровати, Суштину треба волети. Суштина се може само осећати. Бог је љубав. Љубав је Истина. “Око Истине ум налази границу свога кретања – Бог је Истина, и око Њега непрекидно и незаборавно креће се ум“ (Св. Максим Исповедник). Дакле, суштина се може осећати као љубав, као енергија Божја, може се видети кроз дејства Божја, као таворска светлост, може се и видети и чути, као Дух Свети. „Дух Свети дише где хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш од куда долази и куда иде“, учи Господ. Дух Свети је дар Божји који у човеку изазива истинску љубав, без Духа Светог човек не може познати себе – Дух Свети показује човеку и све његове врлине и све његове грехове.

Љубав (Истина) ослобађа, а разум поробљава. Човеку није потребно да разуме, већ да живи (Кјеркегор, Шестов), али пре свега да живи у оном животу. Живот достојан назива живота је само онај живот који не умире, који васкрсењем прави мост у бесмртност – једино је Вечни Живот прави живот. “Човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере. У подвигу вере умире и разум, али умире да би, препорођен и прерађен вером, нашао у Христу свој вечни смисао и своју бесмртну стваралачку силу. Само такав човек може ићи за Христом, који својом божанском силом ослобађа свега греховног и смртног и душу човекову, и срце, и вољу, а испуњује их бесмртним и вечним. Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави“ (Св. Јустин Ћелијски). У срцу се налази знање да ли је нешто могуће или немогуће, да ли је нешто стварно или није стварно. Разум може разумети да не може познати Бога (Његов “процес стварања“, “основне елементе“ или matrix) до краја и да је разумно не тражити суштину, или тајну “језгра“, већ – живети и волети. Стваралачка активност, а са њом и моралност као главна и најважнија стваралачка активност, производ је активне љубави. Човеку није потребно да разуме, већ да воли. Љубав је дар Божји и не стиче се заслугама високоумља.

Вера у разум и/или “вишу силу“

“За интелект који би у датом тренутку знао све силе које делују у природи и положај свих ствари од којих се свет састоји… ништа не би било неизвесно и цела би се будућност као и прошлост распрострла пред његовим погледом“ (Лаплас). “Човекова гордост је оправдана. Врлином свог разума он је саздао материјални свет који превазилази чак и визије бајки и утопија… Мада многи циљеви још нису достигнути нема сумње да су врло близу“ (Фром). “Биће пронађен и камен мудрости, и еликсир живота, али путем светлог жртвовања а не мрачне себичности, кроз владавину љубави, а не насилног зачаравања. Магија ће окончати окамењеност“ (Берђајев).

Тамо где се не прави разлика између Божје суштине и Божје енергије, и између Божје енергије и природе (католици тврде да у Богу постоје и створенe енергије; за Спинозу су Бог и природа једно те исто…), научници поникли у таквој традицији и култури верују да су на путу да упознају “врховни закон природе“, “теорију свега“. Верују да, без Благодати, могу да премештају планине – себе постављају на место Платоновог демиурга, или на место Анаксанагориног ума који је свему дао кретање. То је могуће, мисле они, ако се познаје геометрија (тј. математика, физика, хемија, биологија…), пошто бројеви (и атоми, бозони, хемијски елементи, ДНК…), то “највеће добро“ које су људи “добили од богова“ (или, које су украли од богова), управљају “вечним током“ (који се открива у субатомском свету, угледа на “вечне идеје“ и математичка начела), који је ван чулне природе, али доступан преко разума и чула (тј. апстракције, научних експеримената и технике). Они верују да човек може да спозна невидљиви свет, “унутрашњу природу ствари“, “врховни закон природе“, “теорију свега“, “основне елементе“, праузрок материје, или ону “вишу стварност која није ни материја ни свест“. У то верују зато што су сигурни да не постоји “субатомски“ свет унутар или иза субатомског света, или “невидљиви свет“ унутар или иза невидљивог света (односно, да не постоји ништа што не обухвата природни свет, ван људског света). Субатомски свет је свет природних феномена, природна светлост. Према атеистима, не постоји нешто иза тога, други свет, не постоји ни нестворена светлост, не постоји Бог. Пронађено је знање које је опште и свему заједничко (или верују да су само на корак од тог знања). Субатомски или невидљиви свет може се спознати, природом је могуће владати – (други) човек, друштво, може се контролисати. То могу само они најјачи, најспособнији, “изабрани“.

Не заборавимо и другу страну. Магија је сродна науци. Окултисти верују да поседују (или да могу поседовати) “интелект“ који зна “све силе које делују у природи“ и духовном свету, и “положај свих ствари“ од којих се и физички (видљиви) и духован (невидљиви, онострани) свет састоје. Мистици опажају и појме и оно што нису могли опазити и појмити Декарт и Кант, Гете и Ниче, Ајнштајн, Хајзенберг и Бор. Међутим, не увиђају разлику између “духова природе“ и Светог Духа, између природне светлости и нестворене светлости, између демона и анђела, између “субатомског“ и субатомског света, између нестворених и створених енергија… Не сме да се заборави да “врли нови свет“ не стварају само атеисти и научници. Постоји и лева (црвена) и десна (црна) интернационала (масонерија), унутар (сваке) елите увек има мистика и упућених у окултне науке. “На Западу још увек постоји традиција која нема ништа заједничко са циркуском вревом, пародијом и привидом онога што се данас сматра окултизам“, писао је италијански масон, математичар, питагорејац, паганин, тј. окултиста Артуро Регини између два светска рата. Исто је и данас. Исто је и у Србији. Зато ни магија (окултизам), ни наука (позитивизам), тиме и масонерија која се нада (тежи) њиховом сусрету, није сродна исихазму. Зато се Православље не може, речима Св. Владике Николаја, “прилагођавати и уједначавати“ са философијама и измима или другим религијама. Хришћанско братство нема никакве сличности са масонским братством. Хришћански традиционализам нема никаве сличности са нехришћанским традиционализмом.

Суштина и Енергија

Према православном, светоотачком учењу, човек је више духовно него физичко биће. Зато у православној појмовности, онтолошко и трансцендентално, као и метафизичко, обухвата и оно што је заиста изнад физичког света, оно што је и иза субатомског света, што не обухвата (само) природни и људски свет – натприродно, онострано. Бог је, у православној онтологији, у односу на биће – небиће, зато што је – надбиће[1]. Према православном учењу, човек познаје Божје енергије, никада Божју суштину – Бог и постоји и не постоји, Он је и доступан и недоступан. Божанска природа није створена енергија. Бог није створио свет из себе и своје Суштине. Бог постоји изван и независно од Своје творевине, која је плод Воље, а не Суштине. Створене енергије разликују се од нестворених колико и твар од Творца. Творевина је плод Воље, а не Божје суштине. Благодат је нестворена енергија. Савршенство је дар нестворене благодати Божје. Божанске енергије су Бог, али нису Његова суштина. Бог се налази у човековом срцу, али је доступан само преко Божје енергије, преко које се води дијалог, одвија сусрет, сједињење, док суштина Божја остаје недоступна за човека. Божанска природа није створена енергија. Бог ступа у заједницу са творевином и са људима посредством Своје нестворене енергије.

Нестворене енергије биле би, према аналогији коју користим овде, “субатомски“ свет унутар или иза субатомског (или субмолекуларног) света који се налази унутар или иза физичког света, или, другим речима, “невидљиви“ свет унутар или иза невидљивог света који се налази унутар или иза видљивог света (природе). На пример, таворска светлост коју су Апостоли видели, није Божја суштина, већ је нестворена Божја енергија, дејство, тј. светлост, и њу човек (исихаста), може видети својим физичким очима – познање Бога (енергије) је могуће и спољашњим чулима. Бог је трансценденталан, а опет, иманентан. “Иманетност Божјег присуства у Његовим енергијама никада не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом“ (Евдокимов). То значи да Бог (суштина) није доступан, и да Бог (енергија или дејство) јесте доступан човеку. Човек је различит од Творца и у заједници са њим. Сједињење са Богом “не укида оностраност Његовог Бића у Себи Самом“. “У извесном погледу Бог и оно што је божанско могу се познати; у другом погледу не могу се познати – може се познати кроз оно што је око Њега; али се не може познати у ономе што је Он сам“ (Св. Максим Исповедник). “Да је Бог свуда – то знамо, али како – то не разумемо“ (Св. Јован Златоуст). Човек са великом муком, уз велики рад и напор, упознаје субатомски свет физичког света (природу). “Субатомски“ свет унутар или иза субатомског света (или “невидљиви“ свет унутар или иза невидљивог света) остаје човеку (са “исправним“ разумум који је “у складу са природом“) недоступан. Пут до знања – да је недоступан, и до знања како је доступан – је још тежи, и захтева још већи рад и напор (подвиг човеков).

Дакле, у православној онтологији Небо је заиста Небо, а то значи да Небо није исто што и природа и свемир, или субатомски свет; Дух је заиста Дух – Божјем Граду, Небеском Јерусалиму, “није потребно сунце, ни месец, да му светле“, у њему “ноћи неће више бити“ (Отк. 21; 23, 25), јер “Бог је светлост, и у Њему нема никакве таме“ (1. Јов, 1; 5), самим тим ни греха (зла), ни смрти. Бог се од стране човека не може на било који начин ограничити: “Бог је наш на небесима, твори све што хоће“ (Псалм 115, 3).

Вера је осећање љубави према Богу (Другом)

Љубав је оно “коначно“ (“извор и корен“), према којем треба да стреме философи. Љубав је онај “камен мудрости“ (“еликсир живота“) према којем треба да стреме окултисти. Љубав је “врховни закон природе“ (основни или “пети елемент“ од којег се састоји свет), према којем треба да стреме научници. Љубав је “унутрашња природа ствари“ (matrix) коју треба познати. Суштина је у ономе што је вечно, непролазно и непропадљиво. Довољно је веровати да суштина Божја постоји и да је доступна путем енергија Божјих, не питајући се како изгледа Његов “процес стварања“. Да ли је толико важно од чега је састављен “етар“, или како “непсихичка информација“ путује између душе и тела? Такво знање се открива у созерцању, молитвеном усредсређивању над надумним тајнама, само ономе коме то уопште није важно (који о суштини не размишља, који не жели да открије тајну “језгра“ или да стигне до “тачке Омега“ и гуши жељу за виђењем, који не тежи сопственој добити и не служи само самоме себи, већ Богу), само ономе који је достигао расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“, јер се до созерцања стиже кроз покајање, кроз подвиг вере. Такво знање се открива само ономе коме није потребно да разуме, само ономе који верује без доказа и воли Бога “свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом“ – такав човек на крају све разуме.

Човеку који не жели да открије matrix пролазног света, који не жели да влада светом (задобије свет), већ само жели да своју душу спаси (молећи се и за спас свих душа и целог света), открива се matrix не само пролазног света, већ и matrix духовног света, matrix иза matrix-а. Наравно, ни тај matrix иза matrix-а нико не може познати до краја (као суштину Божју), зато обожен човек не би ништа мењао (својом вољом), већ би живео према Њему (и преображавао matrix пролазног света у matrix духовног света). Само када “усходи Богу незаблудним путем“, ум не прима светлост, која није нестворена светлост, за познање истинског Бога, јер би у супротном “мрак занемаривања“ постао “непрозирни застор“, а то човека “одваја од Бога више него мрак буђења грубих страсти“. Природна светлост ума достиже границу светлости и мрака, али не и светлост која нема таме.

Љубав је једина “урођена идеја“, или главни “архетип“, у човеку. Бог је усадио човеку у душу, у срце (тело) и ум, способност за богопознање, и “дао му саму силу те божанске, миротворне љубави“. Љубав Божја није нека “туђа“ сила, она се налази у богосазданој природи људској, човек има усађену способност за богопознање. Апостол Јован учи: “Ако нас срце не осуђује, смелост имамо пред Богом. Ако се држимо Христових заповести, познајемо да је Он у нама, по Духу кога нам је дао. Љубав је од Бога, и свако ко воли, од Бога је рођен и познаје Бога. Бога нико никада није видео; ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је Његова савршена у нама. Ако волимо један другога, Бог остаје у нама и Његова љубав је савршена у нама. Бог је љубав и ко остаје у љубави, остаје у Богу, и Бог остаје у њему“.

Живот без (ван) Бога је живот без љубави и живот без суштине и осећања смисла. “Ако љубави немам, ништа сам.“ Човек може да оствари своју суштину – ако љуби Бога више него себе самога, ако љуби ближњег као самога себе. “Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Циљ је љубави да двоје постану једно, и то – једно суштином. Богочовечанска љубав је увек тиме нова што је бесмртна и вечна и што љубећег и љубљеног сједињује до једносушности. Зато је та љубав знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником. Христолика љубав воли све људе: и праведне и грешне. Универзално остварење те љубави јесте крајња жеља и последњи завет Христов“ (Св. Јустин Ћелијски). “Љубав је племенито расположење душе, по којем она ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Немогуће је задобити ову љубав ономе, ко је привезан за било шта земаљско“ (Св. Максим Исповедник). “У љубави нема страха, пошто савршена љубав изгони страх, а ко се боји није савршен у љубави“ (Свети Сава).

“Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици“ – проповедао је Христос – “И познаћете истину, и истина ће вас ослободити“. Ако волимо један другога, љубав Божја је савршена у нама. Људи су створени да се узајамно воле и испуне Богом, који је љубав. Смисао живота је живот у љубави. Смисао живота је живот у заједници са другим. Вера је осећање љубави према Другом. Љубави нема без Другог. Вера је подвиг човеков, љубав је дар Божји.

“Бог је постао човек остајући Богом, да би човек постао бог остајући човеком“ (Св. Јустин Ћелијски). Обновити лик Божји у себи, значи остварити своју суштину – сјединити се са Богом до једносуштности.

 

____________________

[1] “Бог је створио из небића биће, из невидљивог видљиво, из непостојећег постојеће“ (Св. Јован Златоуст).

 

Видети још:

Никола Варагић: Никола Тесла