Никола Варагић: Морална дилема

Никола Варагић

Никола Варагић

 

 

“Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину. И ако те ко потера једну миљу, иди с њим две. Који иште у тебе, подај му; и који хоће од тебе да позајми, не одреци му. Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. Да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Господ Исус Христос (Мт. 5; 38-48).

“Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божјој, а који се противе примиће осуду на себе. Јер старешине нису страх за добра дела, него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње. Јер је слуга Божји теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божји слуга осветник, да излије гнев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гнева, него и због савести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божји који се тиме стално баве.  Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон“ (13; 1-8). “Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте, а не куните“ (12; 14). “Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима“ (12; 17). “Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“ (12; 21) – Апостол Павле, Посланица Римљанима.

***

Када би данас применили ове речи, у оваквој Србији, са оваквом владајућом елитом, то би значило да свим лоповима и криминалцима међу политичарима, тајкунима, генералима, адвокатима, тужиоцима, судијама… који већ пар деценија воде ову државу, тј. који краду од државе и грађана – треба окренути и други образ. Другим речима, грађани треба да им окрену и други џеп – да вам лопови узму и новац који имате у другом џепу.

Када судије, тужиоци и полицајци, који нису смели да осуде политичаре и тајкуне попут Динкића, Карића, Суботића, Влаховића, Мишковића, Вучића (чак ни због саобраћајног прекршаја) пошаљу приватне извршитеље у ваш стан да вам одузму нешто, или цео стан, због неплаћеног рачуна за струју или за саобраћајни прекршај, онда треба да им, поред стана, дате и ауто, и викендицу, и да их благосиљате.

Када вас нељубазни службеник у станици полиције, у фонду за здравство, у ПИО фонду, у Пореској управи, у било ком јавном предузећу или служби локалне и државне управе који не ради добро и који неће да ради свој посао, тера да се пет пута враћате због једног истог папира, частите га кафом и чоколадом и дођите још пет пута и чекајте у реду по сат времена. Када вам стигне уплатница за претплату са РТС (рачун за струју), платите дупло.

Наравно, Христове и апостолове речи се односе само на власт која је од Бога установљена, и само на владаре који су слуге Божје “теби за добро“, јер, Христос нас учи да се само Богу покоравамо, а не људима.

Ако обратите пажњу, видећете да они који имају државни посао предњаче у корупцији и криминалу, у непоштовању закона, прописа, правила и некултури. Министри, генерали… краду на велико, остали који раде неки државни посао краду на мало. Чак и када су у питању неке баналне ствари, запослени у државним институцијама су први у прекршају: они заустављају своја приватна возила (на пример, полицајци када нису на дужности) у прометним улицама где је то забрањено и где блокирају целу траку; паркирају где стигну и често заузимају по два паркинг места; они бацају највише смећа на улице и у реке; они узимају игралишта за децу и школска игралишта да би правили приватне балоне; они преко реда улазе где год стигну, купују дипломе и докторате, итд. Нико од њих не служе Богу, већ свако од њих служи само самоме себи и живи само за себе. Ко не служи Богу – када је на власти, када ради државни посао – не служи ни грађанима (другим људима). Само слуга Божји може да буде и слуга свим грађанима. У коју год државну институцију да уђете, налазите само бахате и безобразне раднике. Где год да загребете, што се криминала тиче, наилазите на раднике или бивше раднике полиције, царине, војске, пореске управе, неке инспекције, неког министарства, а сви су повезани са неком странком на власти или која је била на власти. Они су народни непријатељи. Војска и полиција су претворене у приватне службе обезбеђења и служе само за чување највећих лопова и издајника у држави. У полицији, тужилаштву и судовима је толико криминалаца да смешно звучи када неко од њих каже да им политичари сметају да раде свој посао како треба. Колико они сметају поштеним људима да дођу на власт?

Дакле, шта нам је чинити? Како да се ми, православни, понашамо према антихришћанској власти? Да ли да се боримо против власти, или да трпимо и окренемо и други образ?  Како да се боримо против оваквих властодржаца и како да их сменимо? Шта да радимо са њима након што их сменимо?

Идеално решење би било да се власт смени на изборима (о томе сам писао у тексту План за борбу против режима и промену система) – да на изборима победе поштени и храбри људи, који би онда изградили правну државу, у којој би се свим лоповима судило по закону, и где нико не би избегао казну, али и тако да нико ко је невин не заврши у затвору, да му се не одузима имовина (дакле, да не радимо исто што и комунисти после 1945. године). То би била идеална, хришћанска, ненасилна, без крви, смена власти – победа над злом не чинећи зло. Али, да ли ће то тако бити зависи и од власти, јер, можда ова власт није спремна да оде без крви (на то ме је Момчило Селић упозорио пре неколико година). Ми имамо право да се бранимо.

У том случају, у свакој оштини треба формирати локалну народну милицију и обновити парохијске заједнице. Мој предлог је да се народна милиција зове – Марко Краљевић. Народну милицију би чинили обични грађани који знају ко је ко и какав је ко у њиховој средини и којима је доста бахатих политичара, безобразних бирократа и криминалаца из полиције и војске. Нешто слично као у оним градићима у САД, где се грађани удруже у борби против локалног корумпираног шерифа, смене га и поставе најпоштенијег међу собом да буде нови шериф (или, нешто слично удружењу Свети Сава из Лазаревца, само са вишим циљевима и ширим деловањем).

Задатак је вратити оно што је отето од државе и народа. Када неки бахати моћник дође и жали се (са оном причом “али имам уговор“, “све је по закону урађено“) зато што сте му узели балон да би деци вратили игралиште, или кућу и станове да би уложили у болницу, или фабрику коју је планирао да руши да би градио тржни центар, а ви желите да новац уложите у обнову производње и да вратите раднике на посао, ви (из народне милиције Марко Краљевић) му само реците: “Море тајкуни (или политичари, полицајци, тужиоци, судије…), не газите нам орање“. Када се неки страни инвеститор или банкар побуни због сличне мере (зато што наплаћујете екстрапрофит и укидате привилегије до којих је дошао давајући мито домаћим политичарима), само му реците: “Море Турци, Немци, Французи, Енглези… не газите нам орање“. Сваком кадији, Курти и Мурти који се жали, само кажете да вам не гази орање.

То све мора и може да се уради без мржње и без крви и насиља. Међу онима који су нас крали, варали и издавали све ове године, никога не мрзимо, молимо се за спас њихових душа, надамо се да ће се покајати и радоваћемо се сваком грешнику који се покајао, разликујемо грех од грешника, љубимо и благосиљамо (народне) непријатеље – ми само желимо да их склонимо са власти, тако да се према свима њима цивилизовано понашамо, као људи према људима и да свима којима треба да буде суђено, буде суђено према закону, јер само тако можемо да успоставимо систем у којем нико није изнад закона. Ми желимо да се против зла боримо добрим. Ако се добро организују народне милиције, ову власт нема ко да брани – они који сада раде у Војсци Србије и они који сада раде у полицији, жандармерији и БИА, не смеју и неће због политичара и тајкуна (или због својих начелника и директора) да уђу у сукоб са народном милицијом, тј. народом, грађанима Србије, када грађани дођу по њих. Вође навијача Црвене Звезде и Партизана раде за власт и биће на страни власти, али ће већина навијача бити на страни народа. Онда српским политичарима, генералима и тајкунима једино преостаје да се за помоћ обрате својим сарадницима, пријатељима и шефовима у албанској и црногорској мафији и хрватској обавештајној служби, али ни они не могу да им много помогну када се српски народ дигне на буну против дахија, када народна милиција Марко Краљевић крене да оре њихове криминалне друмове (путеве, канале за шверц, итд).

Све је на грађанима Србије. Идеално решење би било да на демократским изборима дође до промене власти, да се после тога спроведе реформа полиције, тужилаштва и судова и да почну судски процеси против највећих лопова и криминалаца из највиших нивоа све три гране власти. Борба против криминала и корупције (и сиве економије) мора да почне од “главе“. Бес и незадовољство (сопствено, народа) морамо да каналишемо тако да останемо прави хришћани – да нико не изгуби своју душу током промене власти или након доласка на власт. Револуционарство је “само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у својој души“, само ако је то “побуна против зла у себи, против смрти у себи“ (Св. Јустин Ћелијски). Они који руше овај систем прво морају да победе зло у себи и изваде брвно из свог ока, јер само тако могу да изграде нов, бољи систем. Будимо савршени као што је савршен Отац наш небески.

 

 

 

Advertisements

11 Responses to Никола Варагић: Морална дилема

  1. Varagić Nikola каже:

    Мирослава Дерикоњић: Истраге и оптужнице без доказа

    Да ли је иједан политичар, државни службеник, министар, бивши посланик, директор компаније… осуђен после оптужби којим су га теретили полиција и тужилаштво. Или је, можда, подизање оптужница у већини ових случајева уследило без доказа, само због бода у политичкој арени тог тренутка?

    Одговор на ово питање можда лежи у чињеници да је све више јавних личности из света политике или бизниса после вишегодишњих поступака ослобођено услед недостатка доказа.

    У само два дана минуле седмице сазнали смо да Тужилаштво за организовани криминал није сакупило довољно доказа да би подигло оптужницу против некадашњег гувернера Млађана Динкића. До истог закључка тужилаштво је дошло и у случају некадашњег председничког кандидата и једног од најбогатијих људи у Србији – Богољуба Карића.

    Два човека која су годинама имала значајан утицај на политичку и економску ситуацију у нашој земљи и која су се, подсећања ради, доводила у везу не са само с једним сумњивим послом, ослобођена су оптужби. Иако су истраге вођене годинама, због тајности тог дела поступка, јавност никада није сазнала на основу којих доказа су уопште покренуте, као и на основу чега се од њих одустало.

    Из истог разлога – недостатка доказа, пре само месец дана, тужилаштво је одустало од оптужби против окривљених за аферу „вакцине”, а пре тога су оптужнице пале у случајевима „стечајне мафије”, поступку против садашњег министра привреде Горана Кнежевића, бизнисмена из Звечана Звонка Веселиновића, Цанета Суботића…

    Одбачена је и кривична пријава против „реформатора” судства Снежане Маловић и Нате Месаровић.

    Много је „палих” аката и одлука тужилаштва. Значи ли то да поступајући тужиоци покрећу истрагу „по налогу”? Јер, тужилаштво је организација у којој, најједноставније речено, заменик тужиоца мора да поступи по наредби надређеног, чак и када се не слаже са „обавезним упутством”.

    Није занемарљива ни чињеница да већина оних који су годинама уназад учествовали у покретању истрага или подизању оптужница, за које се напослетку утврдило да су без основа, и даље раде у истом тужилаштву и обављају исти посао. Питање је само по чијим „обавезним упутствима” сада поступају.

    Можда су траљаво вођене истраге и оптужнице лошег квалитета, продукт тужилаца који се још нису навикли на посао који су до пре коју годину обављале истражне судије или, пак њиховог недовољног броја и преоптерећености?

    Ипак, желим да верујем, ако је то икако могуће, у стручност, поштење и бескомпромисност свих српских тужилаца. Желим да верујем и да ће целокупна тужилачка организација бити боља и да ће сваки њен члан свој посао обављати часно и поштено. Јер, овакву слику о раду српских тужилаштава, грађани Србије, сасвим сигурно, не желе да гледају.

    Политика, 29. 12. 2016.

    • Varagić Nikola каже:

      Što se imovine premijera Vučića tiče, premijer Aleksandar Vučić je vlasnik jedne, a članovi njegove porodice šest nekretnina u srpskoj prestonici, koje vrede više od 1,1 milion evra. – Donedavno porodica je imala još jedan stan koji je prodala. Dva stana su otkupljena od države devedesetih godina po povlašćenim uslovima – objavio je KRIK.
      Međutim, novi i do sada nepoznati detalj vezan za premijera Vučića tiče se saobraćajnog prekršaja. Naime, KRIK je došao do podatka da je policijski radar snimio premijera Vučića u januaru 2011. godine, u pola tri popodne. – Tom prilikom policija je uhvatila Aleksandra Vučića kako u bratovljevoj „škodi“ juri putem Beograd – Pančevo brzinom od čak 179 kilometara na sat. To je bilo više nego duplo od dozvoljene brzine na tom putu, gde je ograničenje 80 kilometara na sat – navodi KRIK. Oni tvrde da je saobraćajna policija u decembru te godine podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Mesec dana kasnije, u januaru 2012, policija je, bez objašnjenja, odustala od prekršajnog gonjenja. Nakon toga je i sud obustavio prekršajni postupak.
      https://imovinapoliticara.krik.rs/display/

      • Varagić Nikola каже:

        Уредбом Владе Србије, усвојеном непосредно пред Нову годину, уређени су услови за избор кандидата, права и обавезе, обука, начин ангажовања као и организација и рад припадника помоћне полиције.
        Према овом акту, помоћна полиција представља облик ангажовања лица која нису у радном односу у МУП-у ради обављања полицијских послова. Одлуку о ангажовању помоћне полиције доноси министар унутрашњих послова на предлог директора полиције. Укупан број припадника помоћне полиције не може прелазити 15 одсто укупног броја систематизованих радних места униформисаних овлашћених службених лица.
        Министар може, у складу с потребама, и без јавног конкурса у помоћну полицију ангажовати лица која су завршила основну полицијску обуку, средњу или вишу школу унутрашњих послова, Полицијску академију, Криминалистичко-полицијску академију или друга лица која испуњавају услове, мора и да задовољи посебне услове за рад у полицији као што су да је незапослено, старије од 18, а млађе од 50 година и да има најмање средњу стручну спрему у четворогодишњем трајању.
        Кандидате бира Комисија од пет чланова, а именује је министар унутрашњих послова. Чланови комисије именују се из састава Дирекције полиције и Сектора за људске ресурсе.

      • Varagić Nikola каже:

        Позивамо грађане да се не плаше и да искористе сва своја грађанска права: изборе, протесте и грађанску непослушност и супротставе се Вучићевом безакоњу, насиљу и терору и да на првим наредним изборима, ма који да буду, гласају за правну и уређену државу, јаке институције, заштићене грађане, за будућност њихове деце и Србије.

        Информативна служба Српског покрета Двери

  2. Varagić Nikola каже:

    Pravda za Karića

    Piše: Redakcijski komentar

    Još davnih devedesetih uočena je sledeća pojava kod srpskih zvaničnika – a to je da kada se desi nešto toliko očigledno suprotno i njihovoj proklamovanoj politici i logici, oni jednostavno zažmure kao sasvim mala deca kada se igraju žmurke.

    I koja misle da to što su im oči zatvorene znači da i drugi ne vide njih.

    U takav spektar političkog ponašanja spada i izjava ministarke pravde Nele Kuburović o slučaju biznismena Bogoljuba Karića, protiv koga je država Srbija obustavila dugogodišnje sudske postupke, kao i međunarodnu poternicu. Ministarka je rekla da će svoje građansko i pravno mišljenje o slučaju zadržati za sebe, dok u političkom svojstvu o tome ne može da se izjašnjava, zbog je li nezavisnog pravosuđa. Sličnu izjavu dao je i premijer Vučić, koji je ako se držimo poređenja o žmurenju, dodao i da nije srećan što to čini.

    Dobro, a šta mi ostali građani vidimo? Da su Karićevi najbliži srodnici poslanici izabrani na listi SNS – vladajuće stranke iz koje su i premijer i ministarka pravde. Da je osnivač SNS predsednik Nikolić viđao Bogoljuba Karića u Minsku i dok je važila poternica. Da Bogoljub Karić daje na veliko izjave medijima u kojima za politički progon optužuje davno prošlu vlast Vojislava Koštunice, gotovo i ne pominjući više Mlađana Dinkića. Dinkića, koji je takođe pripadnik prošle vlasti, ali protiv koga je upravo sada obustavljena istraga u slučaju Nacionalne štedionice, i koji je sasvim moguće i dalje na nekoj poziciji pri Vladi koja se tiče saradnje Srbije i Emirata.

    I na osnovu tog što vidimo, šta da zaključimo? Da je glavni pokretač pravosuđa u Srbiji politika i obrnuto, a da je poštovanje zakona stvar koja se u tom međudejstvu primenjuje po političkoj potrebi. Kao što je jedan strani zvaničnik nedavno napisao za Danas – u Srbiji ne vladaju zakoni, nego se vlada pomoću zakona, što nikako nije isto. I šta sad možemo da očekujemo? Kakvu recimo presudu za Karićevog nekadašnjeg bliskog poslovnog partnera Miroslava Miškovića? I šta će se sa tom presudom desiti ako se promeni vlast? I koga će ta nova vlast hapsiti sprovodeći neku svoju antikorupcijsku akciju?

    A možda najjasnije treba da vidimo prvo to, da živimo u državi koja je sve drugo samo nije pravna, a drugo, da je u tom slučaju sve moguće, jer nikakvih opštih pravila i zakona u stvari nema. Samo politike, koja i nije politika, već goli interes biznisa. Ili, da se pravimo da svi žmurimo.

    http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=335633&title=Pravda+za+Kari%c4%87a#sthash.Fh603fYb.dpuf

  3. Varagić Nikola каже:

    Последња нада: Двери и Доста је било

    Двери: Вучић је једна обична кукавица

    Председник Двери, Бошко Обрадовић, изјавио је данас у Народној скупштини да је крајње време да се испита највиша корупција у једном друштву, а то је корупција у врху власти, у срцу једног система. Недоласком на институт Посланичких питања Влади, Вучић је показао да је једна обична политичка кукавица.

    Председник Двери је нагласио, да је Скупштина Србије радила више од 24 сата, да би се на силу данас завршило постојеће заседање, како не би било настављено сутра и како председник Владе сутра са читавом Владом не би имао обавезу да дође и одговара на Посланичка питања.

    „Сутра је последњи четвртак у месецу, дан када Влада по Пословнику Народне скупштине, им обавезу да одговара на питања народних посланика. Међутим, ово је већ други месец како Влада не долази да одговара на питања посланика, а постојало је и десет захтева за посебне седнице, на које Влада такође уопште није дошла.

    Зато ми данас постављамо Влади Србије и председнику Владе следећа питања, а такође и Агенцији за борбу против корупције, јер смо ускраћени да их сутра поставимо“ – рекао је Бошко Обрадовић и поставио следећа питања:

    1.Питамо Александра Вучића и надлежне државне органе – Ко штити Млађана Динкића? Под чијим утицајем је Тужилаштво за организовани криминал? Како је могуће да један од актера бројних коруптивних афера буде невин?

    2. Како је Динкић, као „највећи пљачкаш и лопов у Србији“, како га је пре неколико година назвао Александар Вучић, и оптужио га да је опљачкао Националну штедионицу, Евроакциз банку и Вексим банку, и да је учествовао у пљачки Аеродрома и цементаре „Нови Поповац“, данас потпуно невин, и у међувремену постао одличан Вучићев сарадник? Да ли је сада он Динкићу дао имунитет за пљачкање Србије и наших грађана?

    3. Тражимо од Агенције за борбу против корупције да нам хитно достави своја сазнања у вези са пословањем Фондације Драгице Николић. Ово је од суштинског интереса за јавност, имајући у виду да је Николић најавио своју кандидатуру.

    4. Да ли је прекршен члан Закона о Агенцији за борбу против корупције који прописује да функционер не сме да користи јавну функцију за стицање било какве користи или погодности за себе или повезано лице?

    5. Да ли су донатори Фондације заузврат добили било какве повластице или привилегије?

    6. Да ли је председник Николић својим поступањем злоупотребио јавну функцију и није више достојан да буде председник државе?

    7. Председник Двери је још додао да су медији ових дана открили богатство породице Кркобабић само у некретнинама у вредности од 1,8 милиона евра, богатство породице Вучић само у некретнинама од 1,1 милион евра, затим да родитељи Александра Вучића имају кућу и гаражу у насељу Јајинци од 209 квадрата, вредности 141.000 евра, која је изграђена без дозволе за градњу, као и викендице породице Николић на Сави, офшор фирме министра одбране Зорана Ђорђевића, и наставио са питањима:

    Питамо надлежне државне органе да ли ће се закон примењивати и у случају председника, премијера и министара као што се примењује према обичним грађанима?

    Шта ради Агенција за борбу против корупције када цела Србија зна да сви ови политичари који су се обогатили на грбачи сиромашног народа своју имовину никада не стављају на своје име већ увек пребаце на повезана лица из најближе породице и тако је скривају?

    Да ли било ко у Србији верује да Александар Вучић живи од 100.000 динара плате председника Владе и нема никакве друге приходе?

    „Јесте ово време празника, и Вучић вероватно мисли да је Деда Мраз, али више ни деца не верују у ове бајке. Време је да Агенција озбиљно испита порекло имовине породица Николић, Вучић, Кркобабић, Ђорђевић и свих актуелних функционера власти, јер очито скривају порекло своје имовине.

    Крајње је време да се испита та највиша корупција у једном друштву, а то је корупција у врху власти, у срцу једног система“ – закључио је председник Двери, Бошко Обрадовић.

    Посебно је тужна фарса са измишљеном виком Александра Вучића на министарку правде Нелу Кубуровић у оквиру које он њу пита како то нема доказа за суђење Динкићу и Карићу? А они обојица његови политички пријатељи и коалициони партнери. Динкић и даље саветник у Вучићевој Влади, Динкићева жена запослена у Влади, Карићев брат и жена народни посланици са Вучићеве изборне листе. Кога више Александар Вучић лаже и фолира?

    У Вучићевом окружењу не зна се ко је богатији од кога: да ли брат, кумови или лични пријатељи. Када и где су стекли то богатство? Да ли ико у Србији верује да Вучић живи од премијерске плате од 100.000 динара? Ко то сме да испита? Поштовани полицајци – хапсите редом у врховима власти и нећете погрешити.

    Информативна служба Српског покрета Двери, https://dveri.rs/aktivnosti-predsednika/vucic-je-jedna-obicna-kukavica

    ***

    ДОСТА ЈЕ БИЛО: ОСЛОБАЂАЊЕ КАРИЋА И ДИНКИЋА СЛОМ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ

    28. децембра 2016.

    Ослобађање Богољуба Карића и Млађана Динкића од сваке одговорности за милионске пљачкашке манипулације са имовином грађана Србије и злоупотребу службеног положаја коначна је потврда слома правне државе. Одлука је очигледно политичка, а не правна и само је још један доказ да је премијер центар корупције у Србији.

    Провидан је покушај премијера да медијски маскира своју улогу у ослобађању Карића и Динкића. Медијска измишљотина да је био љут кад је сазнао да “нема доказа” против његових пословних партнера само је глуматање и понављање истог кризног маркетинга као кад је, пре две године, исти медиј објавио како је кобајаги “поломио браву” на вратима у Влади од „беса“ због захтева о исплати 13. плате. Лажљиви премијер који је на власт дошао уз предизборно обећање да “тајкуни и криминалци неће владати Србијом никад више” устоличио је корупцију у Србији као модел владавине.

    И Динкић и Карић су све време део његове власти. Динкић му је саветник у кабинету, Динкићев бивши шеф кабинета је све време шеф Вучићевог кабинета, а Карићев Покрет снага Србије је део владајуће коалиције, док све време Карићи несметано послују у Србији и посредују у пословним шемама са тајкунима у Русији и Казахстану.

    Поступци који су годинама наводно вођени против Динкића, у случају Националне штедионице, и против Карића због Мобтела, очигледно су били лажни и служили су као параван за јачање корупције. Тужилаштво ништа није урадило у овим случајевима и било је само играчка у премијеровим рукама, а један од доказа је и то што је као вештак у случају Мобтела ангажована особа којом се лако манипулише јер је под сумњом да је фалсификовала диплому Економског факултета.

    Власт се није много чак ни ангажовала да прикрије шараду са процесима против Карића и Динкића. Поражавајуће је да ништа од доказа о намештању ослобађајућих пресуда које су повремено објављивали ретки независни медији није утицало да тужилаштво или суд независно од премијера и тајкунских притисака донесу одлуке које су у интересу државе.

    Коначно формално ослобађање Карића и Динкића утицаће погубно на правосуђе које се од овога дуго неће опоравити. Снажна политичка порука о тужилаштву које је играчка у рукама премијера, скида сваки привид правне државе. Вучић се више и не труди да то сакрије јер му је очигледно довољно да пустити један текст о томе да је “викао на министарку правде”.

    На изборима следеће године грађани ће бирати између очигледне владавине тајкуна и шансе да Србија ипак постане правна држава својих грађана. Доста је било.

    ДОСТА ЈЕ БИЛО, http://dostajebilo.rs/oslobadjanje-karica-i-dinkica-slom-pravne-drzave/

  4. Varagić Nikola каже:

    Матија Бећковић: Окупација

    Кад сте нас већ окупирали
    Какав је проблем
    Да будете мало љубазнији
    Што мора сваку окупацију
    Да прати исти буђав израз лица
    И нескривеног гађења

    Ако се све на свету променило
    Зашто би једино окупација
    И у трећем миленију
    Изгледала као у прва два
    Као да нисте ништа научили
    Ни од једне претходне окупације

    Зашто би уз окупацију на крају историје
    Тријумфа људских права и демократије
    Била обавезна набуситост и ароганција
    Зар већ себи не можете приуштити
    Да мало предахнете и у све унесете
    Нешто мало лакоће
    И колико толико стила и шарма

    Што мора поводац да се види
    И модрице по врату
    Као да су ешарпе скупе
    Не може нас нико убедити
    Да нема бољих решења
    И да све мора бити до краја огољено
    Макар на трибинама
    О људским правима и слободама

    Зар је проблем попустити омчу
    Док су камере присутне
    Мора ли у сваком кадру
    Да се виде дугачке цеви
    И чује звека синџира
    Зар вам никад није пало на памет
    Да најмите неког дизајнера
    Да све лепо упакује
    У какву шарену амбалажу
    Из њиховог богатог репертора
    Да све делује дискретније
    Подношљивије и прихватљивије
    И за вас и за нас

    Што сте увек на крај срца
    И на ивици нерава
    Да нас се подједнако гадите
    И кад смо послушни
    И кад смо непослушни

    Као да ми сами себи
    Нисмо довољно одвратни
    Па морате да нам дајете на знање
    Подвлачите и наглашавате

    Зар вас до сада нисмо уверили
    Да не бисмо могли без вас
    И да вас нема
    И да бисмо остали у ропству
    И кад бисте отишли
    И помакли цокулу с врата

    Ко је толико неодговоран
    Да сече грану на којој седи
    И лиши се неког
    Од кога му зависи живот
    И од њега све боље зна и уме

    Чему претње и уцене
    Као да не знамо ко је јачи
    И да свакоме није јасно
    Да не може бити друкчије
    Сувишни су неспоразуми
    Кад је већ како јесте
    Свак зна и где му је место
    И шта му је посао

    Свесни смо својих мана
    И да никад нећемо бити
    Какви бисмо желели
    Ма колико се трудили
    И давали све од себе
    Робови не могу бити идеални

    Одрасли смо и одговорни људи
    Свесни да мора бити
    Тако како је
    И да је све обављено одавно
    Више нема ни међу лудима
    Некога ко се нечему нада

    Што би вас болела брига
    Кад ми себи у браду гунђамо
    И кобајаги пружамо отпор
    Тобож постављамо услове
    И не пристајемо на све

    Чак се толико заборавимо
    Да спомињемо мило за драго
    И црвену линију
    Преко које никад нећемо прећи

    А нико нема снаге да ичим мрдне
    Зар не би било и у вашем интересу
    На овој стопи раста
    И достигнутог стандарда
    Да нас и сами подстичете
    Да се мало бранимо
    Што би сваки наш шушањ
    Добио размере Принциповог пуцња

    Вама би требало да буде симпатично
    Да се понекад раскомотимо
    Као да нисмо окупирани
    И немамо појма у каквом смо положају
    Па једино ми морамо да штрчимо
    С нашом чувеном храброшћу
    Иза бодљикавих жица

    Ви најбоље знате да немамо куд
    И кад причамо да имамо
    Што бисте се ви секирали
    Што смо сувише лак плен
    И правили питање
    Од наших тикова и гримаса
    Као да нас нисте проучили боље
    Него ми сами себе

    Никад нам неће бити јасно
    У чему је ствар
    И што вам смета
    Ако за тренутак заборавимо
    И на себе и на вас
    Па се макар суботом и недељом
    Тамо где нас нико не види и не чује
    Разгаћимо и разгаламимо
    Као да смо газде у својој кући

    Кад је Бог већ тако уредио
    Да је вама дан
    Кад је нама ноћ
    И није се потрудио
    Да свима једнако сване
    Што се не бисте опустили
    Макар док спавате у нашој временској зони
    И киша вас успављује
    Док ми по ноћном пљуску хитамо на посао
    И не видимо у томе никакву неправду

    Није тачно да никад није било
    Љубазних џелата
    Наш највољенији џелат
    Био је увек добро расположен
    Чак и на џет легу
    Кад тек допутује
    Са пута око света

    Тај се није замарао ситницама
    Ни губио контролу над собом
    Док одсеца главе
    Већ остајао савршено спокојан
    Ако је суштина како треба

    Да је могло бити боље
    Имало је кад да буде
    И кад већ нема избора
    И немамо куд
    Што о томе отворено не поразговарамо
    И искрено се заложимо
    За окупацију са људским ликом

    Не би вам било ни у џеп
    Ни из џепа
    Да се за неки међународни празник
    Сви ухватимо у коло
    И загрљени запевамо као браћа
    Кад већ равноправни никад бити нећемо
    Али да бар све замаскирамо
    Да изгледа како није
    Ватрено говорећи шта било
    Кад већ не мора бити истина

    Зар вам не би одговарало
    Да своје богато искуство
    Пренесемо на неког другог
    Зар то није смисао сваке едукације
    Немогуће да нисте приметили
    Како бисмо и ми волели
    Да се над неким натресамо
    И ломимо штап
    Па испаде да смо последња станица
    И немамо над ким
    А и не треба нам нико
    Док имамо једни друге

    И кад паднемо у ватру
    И не знамо куд ударамо
    Не падамо због вас
    Ви немате ништа с тим
    Све ће се сломити на нашој деци
    И на случајним непознатим пролазницима

    Наша кућа је ваша
    Ако нас не нађете
    Кључ је код вас
    Или под отирачем
    Мада су врата одавно разваљена
    А брава обијена

    Печат/Искра, 30. 12. 2016.
    https://stanjestvari.com/2016/12/30/matija-beckovic-okupacija/

  5. Varagić Nikola каже:

    Penzionisani kapiten vaterpolo reprezentacije Srbije

    Živko Gocić: Voleo bih da sam muzičar

    Ako o čoveku najbolje govore njegova dela onda bi vaterpolo priča Živka Gocića bila dovoljna za jedan uzbudljiv roman, s pregršt šampionskih poglavlja o gotovo dve decenije dugoj karijeri u reprezentaciji.

    Piše: Olgica Nikolić

    Beograd 02. januar 2017.

    Ušao je tiho u nju, bez buke je kapitenski vodio kroz Scile i Haridbe, a napustio kao istinska legenda, uz fanfare i dubok naklon nacije za silne osvojene titule. Istorija sporta upamtiće ga kao kormilara jedine ekipe u vaterpolo analima s objedinjenim prvim mestima na Olimpijskim igrama, Svetskom i Evropskom prvenstvu, u FINA kupu i Svetskoj ligi, a tridesetčetvorogodišnji as mađarskog Solnoka, nekadašnji dika i ponos naših Partizana i Niša, ruskog Dinama, italijanskih Ortiđe i Latine voleo bi da ga se sin Bogdan jednog dana ne seća samo po privatnoj kolekciji od 26 seniorskih medalja.

    – Najvažnije mi je da me se seća kao dobrog tate. I moj pokojni Borivoje je bio takav otac braći Nemanji, Draganu i meni. Oslonac i uzor, u pravom smislu tih reči. Kao muški roditelji tog doba i kova. I ja bih da od svog Bogdana stvorim pravičnog, odgovornog, vrednog, karakternog, poštenog… čoveka. Samo, ne sa distance, kao što se nekada radilo. Od prvog dana se trudim da budem prisan s njim. Ekspresivan u pokazivanju emocija. I dobrih i loših – počinje jedan drugačiji, intimniji intervju za Danas doskorašnji vođa grandiozne generacije Živko Gocić.

    # Dok ne odraste i ne progovori o Vama recite nam nešto Vi sami o sebi privatno. Kakva ste to osoba, recimo iz vizure Vama najbližih ljudi?

    – Hvala vam. Lakše je citirati druge ljude, nego sam sebe opisivati. Moji posebno vole što sam otvoren, pristupačan, druželjubiv, pozitivan, samostalan… Imaju i zamerke, naravno. Supruga Svetlana recimo zna da kaže da umem da budem prek. Ona me je prihvatila takvog, jer smo dugo zajedno, ali drugi se ne malo iznenade brzim i burnim reakcijama poslovično mirnog i staloženog tipa kao što sam ja. Dobra okolnost je što nema(m) mnogo povoda za takve stvari.

    # Kakve Vas to situacije izuju iz cipela?

    – Preosetljiv sam ili alergičan – ne znam šta je bolja reč – na ljudski bezobrazluk i drskost. Jednom rečju, nekulturu. Neizgovoreno dobar dan, hvala, molim te ili izvini, pljuvanje po ulici, galama tamo gde se podrazumeva tišina, parkiranje na mestu gde nije dozvoljeno, kupovina preko reda, ismejavanje nemoćnih…. Ima je svuda oko nas, u svim mogućim oblicima. Naravno, ne dopuštam joj da me uvek uznemiri. Samo ne prećutkujem ekstremne slučajeve.

    # Pronalazite li se u isključivom stavu većine „takav sam kakav sam, ne mogu da se menjam“ ili držite da je ljudski karakter živa kategorija?

    – Ne prestajem da se menjam, korigujem, oblikujem… Nazovite kako hoćete taj proces samopreispitavanja i rada na sebi. Svesnog ili nesvesnog, kako kada. S protokom vremena, spram određenog životnog iskustva, u skladu s okruženjem… Na primer, raduje me smirivanje temperamenta. Kao mlađi sam često radio stvari na prvu loptu, a sada gledam da promislim akcije i(li) reakcije. Pošto prethodno sagledam priču iz više uglova. Ako sam pre brojao do 10 sada idem do stotke.

    # Koliko se vaš Beograd promenio? Šta vas to iznenadi, uplaši, rastuži… kada s vremena na vreme svratite u mesto svog detinjstva i mladosti?

    – Beograd je moj grad i kao takav će mi uvek biti lep i drag, bolji od ostalih. Sa svim mojim ljudima, mestima i uspomenama u njemu. Ipak, nisam slep pa da ne vidim bujanje nekulture, množenje bahatih i moćnih samoreklamera, maltene opšti pesimizam, dilentatizam, agresivnost… Nema više one bezbrižnosti i bezbednosti iz vremena mog detinjstva i momkovanja. Što je nekada bilo normalno sada mu dođe kao hendikep ponašanje, na ceni su bivši marginalci naopačke postavljenih nazora. Nedostaje i više solidarnosti. Zvučim možda kao starac Fočo od sto ljeta ili profi kritičar, a u stvari želim mom Beogradu i mojim Beograđanima da se vrate starim vrednostima. Ne moramo baš u svemu da idemo u korak s ovim modernim, a ja bih rekao, ludim vremenom. Zar da nam budu prihvatljivi klinci što za 30 evra opklade šamaraju nastavnike, žene s više naslovnih strana nego dana radnog staža, vozači što gaze po pešačkim prelazima…?! I pre je bilo mangupa, ali ti momci su štitili devojke, nejake kada ih napadne ekipa iz kraja, nisu dali na stare ljude…

    # A, kada vas stranci pitaju za njega, za šta ga pohvalite i preporučite?

    – Kažem im da je Beograd, svidelo se to nekome ili ne, ostao balkanska prestonica. Pa i šire. I ne moram da ih ubeđujem u to, uglavnom su već čuli za širinu shvatanja i širokogrudost naših ljudi. Za njihovu nepresušnu energiju, retku toplinu i umeće življenja. Ne pričam, naravno, o kategoriji ljudi od malopre… Ko jednom dođe u njega taj ne ne zaboravlja ni našu rakiju, hranu i autentičnu muziku. Neki moji prijatelji iz sveta sporta mu se toliko često vraćaju da imaju svoje omiljene kafane.

    # Pravite li im društvo? Da li ste uopšte kafanski tip?

    – Neka mi ne zamere Zdravkovićevci ako pogrešno interpretiram Tominu misao kada kažem „ Pare potrošene u kafani nisu bačen novac nego ulaganje u sećanja“. Kafana to je Beograd, kafana to je život. Baš onako kako ju je u svojim pesmama opevao jedan od poslednjih autentičnih boema. Sreća, pa takva stara i prava mesta okupljanja ljudi još nekako prkose svojim današnjim lošim kopijama ili, još gore, neuspelim parodijama. Imam i ja omiljenu. Imam i „najskuplju pesmu“. Već neko vreme, kada me rade emocije, naručujem „Ne idi od mene, zlato moje“, evergrin Mirjane Beširević.

    # Zvučite kao neko ko baš voli muziku ili to samo vara utisak?

    – Na pravom ste tragu. Ne da obožavam muziku i non-stop je slušam nego bih, da imam dva paralelna života, u jednom probao da budem muzičar. Iskusio sam kako je to kada svojim uspehom pokreneš i usrećiš masu i zahvalan sam bogu na tome, ali sam uvek zamišljao kako se osećaju pevači ili bendovi kada svojim rečima ili tonovima dotaknu duše stotine hiljada ljudi. I to stalno rade… Ali, kako nemam talenat ni za šta od toga, a rano sam između fudbala, učenja sviranja harmonike i vaterpola izabrao ovo poslednje, svoje muzičke fantazije namirujem odlaženjem na koncerte. Uživo sam slušao Boba Dilana, Madonu, Rolingstounse, AC/DC… Kao što vidite, nisam omeđen krutim žanrovskim granicama. Isto je i s čitanjem. Imam širok dijapazon interesovanja, a po ugledu na selektora Dejana Savića bistrim više knjiga u istom periodu. Ne biram ni premijerligaške ekipe i utakmice, samo neka je ostrvski fudbal. Još kada bih imao više vremena za odlaske u pozorišta i bioskope..

    # Žalite li što niste ostali u fudbalu, pa da sada uživate u „milionima, kamionima i avionima“, kao mnogi momci u kopačkama?

    – Stoprocentno sam zadovoljan onim što sam prošao, preživeo i postigao u mom vaterpolu. Kako ono kažu „Ne bih ja tu ništa dirao“. Ok, možda bih ostavio tih „miliona, kamiona i aviona“ za nekoliko generacija naslednika, ali neke stvari prosto nemaju cenu. Govorim vam iskreno. Kao što sam realan i pošten kada kažem da je u svetu fudbala još komplikovanije dostići vrh, jer ga bukvalno ceo svet igra. Imam poštovanje za ono što fudbaleri (u) rade u „džungli“ talentovanih.

    # Nije vam, zato, kasno da „šetate“ starlete, po ugledu na neke od njih. Zašto se ponašate drugačije?

    – Zašto bih menjao svoju Svetlanu, kada sam sve pronašao u njoj? I kakve veze ima što smo pola života zajedno? Još od leta posle završetka XI gimnazije, kada smo ostali u šoku čuvši da smo oboje išli u školu, a zbog različitih smena nismo se nikada sreli za te četiri godine. Nama tradicionalnog vaspitanja zdrava i složna porodica je najčvršći oslonac i nepresušni izvor sreće, vredan svake žrtve. Žao mi je što su se te stvari promenile, mada nije da ne razumem današnje sportiste. One mlađe, naročito. Lak su „plen“, jer u sistemu poremećenih vrednosti prebrzo dođu u fokus, a vrlo često nemaju dovoljno posvećene roditelje, koji će na vreme da im zaustave taj ringišpil u glavama. Nemaju ni trenere spremne da se bave njihovim ličnostima, voljne i sposobne da ih nauče još po nečemu pored tehnike i taktike. Kamo sreće da je više Duška Vujoševića u srpskom sportu. Mogu ljudi da misle šta hoće o njegovom liku i delu, i meni kao partizanovcu neki Duletovi stavovi zvuče ekstremno, ali niko mu ne može osporiti jak i pravilan pedagoški uticaj na momke koje vodi. Nedostaju nam tipovi kao on i njihovo „Gde si sine krenuo, s cvetom u kosi?“ dečacima sluđenih posle par menadžerskih poziva, nekoliko novinskih tekstova o njima i prvog „tipovanja“ atraktivne devojčice. Ja sam imao dva oca. Rođenog Borivoja i trenera Nenada Manojlovića. Svaki na svoj način i u svom domenu učinili su da ispadnem ovakav. Doživotno hvala obojici.

    # Da li biste takvi kakvi ste uronili u političke vode, kada jednog dana završite i klupsku karijeru? Po ugledu na pojedine vaše kolege.

    – Ovog 24. decembra 2016. godine, kada mi postavljate to pitanje, jasno i glasno kažem – NE. Svaka čast svakome od njih, poštujem svačiji izbor, ali nisam ja iz te priče. Nikada ne reci nikad, ali mislim da bih bio korisniji, uspešniji i, ako hoćete, sebi draži u nekoj drugoj ulozi.

    # Imate li već scenario svog života posle definitivnog izlaska iz bazena?

    – Imam, ali nedovršen. Uglavnom, i u njemu se sve vrti oko vaterpola. Isuviše ga volim i previše dugo sam u njemu da bih mu okrenuo leđa kada za koju godinu prestanem da plivam za bodove, pobede, medalje i trofeje. Želim da ostanem na meni najsigurnoj teritoriji, kao trener, sportski funkcioner ili nešto treće. To ću odlučiti kada dođe vreme za konačan izbor.

    # Ako se desi da „zaveslate“ kao trener da li biste sebi poželeli ekipu kakvu ste napustili odlaskom u reprezentativnu penziju? Da li je moguć njen copy-paste?

    – Ne verujem da će svetski vaterpolo ikada više imati takvu ekipu! To što ih volim kao rod najrođeniji ne znači da sam subjektivan kada tvrdim da sam bio kapiten jednoj neponovljivoj grupi ljudina i diskretnih heroja. Velikih i istih u dobru i zlu, u pobedama i porazima, u slavlju i tugovanju… Zahvalan sam na svakom minutu života provedenog s njima, a najponosniji na poruku koju smo sve te godine skupa slali našim zemljacima. Nije sve u medaljama.

    # Na šta biste to od vašeg rada i ponašanja voleli najviše da se ugledamo? Da li ste optimista kada je u pitanju budućnost ovog naroda, ima li nam spasa?

    – Naša misija bi bila kompletna ako bi što više ljudi u ovoj našoj, u svakom smislu, razorenoj zemlji krenulo od sebe u traženju razloga za sopstvene „minuse“. Ako bi na našem primeru naučili i usvojili da jaka volja, rudarski rad, sistemska rešenja i empatija, uprkos svemu i posle svega, imaju smisla. Da se isplate, ako ne na mostu onda na ćupriji. Prođoše vam vaši životi u bavljenju tuđim, u čekanju poklona sa neba, traženju izgovora za neuspehe, podelama… Aman, bre ljudi, dozovimo se pameti i spasavajmo što se spasiti može! Ne sutra nego juče!

    Muške suze su OK
    Zlatno olimpijsko veče srpskih vaterpolista u Rio de Žaneiru ostaće upamćeno (i) po monologu iz duše Andrije Prlainovića o očajnom stanjem u našem klupskom vaterpolu, ali i „moru suza“ Živka Gocića na pobedničkom postolju.

    – Mogu misliti šta su ljudi komentarisali dok su me gledali onako obnevidelog od plača. Verovatno je bilo „Vidi ovog razbacanog bradonju, do malopre se tukao i davio u vodi s ‘konjima’ od 100 kila, a sada plače kao neka devojčica“. I ja sam bio u čudu. Ne zbog izbačenih emocija, jer sam običan čovek, od krvi i mesa. Ni zbog toga što sam im dao na volju pred tolikim svetom, zato što su mi muške suze OK. Čak i kada ih pusti Balkanac. Samo sam ostao zatečen njihovom silinom.

    Top 5
    NAJGORA KAZNA: Pripreme juniorske reprezentacije, 1999. godina, Kotor, za „govornicom“, posle jednog treninga, tada pomoćnik selektora a danas moj veliki prijatelj, Nenad Vasilevski, tema roditeljske dozvole za put u inostranstvo i ja mali naloženi klipan koji se nasmejao dok je pričao… Nikada neću zaboraviti tu bol, ne od dva dobijena šamara, pošto sam ih zaslužio, već zbog teranja u sobu i komande „ideš kući“. Živ nisam bio dok na ručku nisam čuo selektora Nenada Manojlovića „beži mi s očiju, prvo njemu da se izviniš, a onda da se raspakuješ“.

    NAJDIRLJIVIJI TRENUTAK: Par dana posle povratka iz Rija izveo sam sina u redovnu šetnju našim, tašmajdanskim krajem, kada nam je prišla gospođa godina moje majke… „Jeste li vi kapiten?“. Rekoh da jesam. „Znate li koliko sam se isplakala zbog vas? Mogu li da vas poljubim?“. Odgovorio sam da može, zagrlio je i zamalo pustio suzu. Bogdanu ništa nije bilo jasno, dok je meni u glavi odzvanjalo „Čoveče, sve je imalo smisla. Za ovo se živi“.

    NAJVAŽNIJI TRENER: Imao sam ovakve i onakve trenere, za Nenada Manojlovića već rekoh da mi je bio drugi otac, ali Dejan Savić je broj 1. Ne, brojčina! Naš Bucko je drug, brat, unikat.. Mangup, ali onaj retro i to bez razlike na treningu, tokom utakmice, na ulici, u kafani… Stena velikog i mekog srca. Baš ga mnogo cenim, volim i poštujem.

    NAJTEŽI RIVAL: Bez dileme reprezentacija Mađarske. Ono što su moj Partizan i Crvena zvezda u Srbiji to smo oni i mi u svetu vaterpola. Večiti rivali. Tukli smo se, tučemo se i tući ćemo svaki put kao da nam je poslednji. Međutim, koliko god udarali jedni na druge u vodi toliko se poštujemo na suvom. Takav je i moj odnos s jednim od njih. Uvek mi je bilo teško s Denešom Vargom preko puta mene, a lepo kada smo privatno zajedno. To je poenta sportskog viteštva.

    NABOLJA PROSLAVA: Proslavili smo medalja i medalja, ali olimpijsku titulu kao nijednu drugu. Sve je bilo intenzivno. Od emotivnog pražnjenja na bazenu, preko ludila u svlačionici, histerije u olimpijskom selu, žurke u gradu do fešte u avionu iz Dubaija za Beograd. Uh, koliko se pevalo, igralo, pilo…. Ovo poslednje pogotovo. Sve to uz podršku košarkaša, košarkašica i odbojkašica. I hit za sva vremena „Osvojili smo sve“.

    Volim Danas, volim Dražu
    Za dobijanje novogodišnjeg intervjua sa penzinosanim kapitenom „plavih delfina“ nije bilo potrebno pozivati se na dugodišnje dobre lične relacije sa sagovornikom, jer nam je iz prve rekao DA.

    – Nema laži nema prevare, sada ću da nađem svoj sms odgovor. Evo… „Naravno da hoću. Redovan sam čitalac Danasa, a on je jedan od poslednjih Mohikanaca objektivnog novinarstva u Srbiji…“, napisah tada. Sada dodajem da obožavam haiku glodura Dragoljuba Draže Petrovića. Ni manje forme ni više rečenog.

    http://www.danas.rs/sport.18.html?news_id=335595&title=%C5%BDivko+Goci%C4%87%3a+Voleo+bih+da+sam+muzi%C4%8Dar

  6. Varagić Nikola каже:

    Policiji nema pomoći

    Uredba Vlade Srbije koja je ministru unutrašnjih poslova omogućavala osnivanje Pomoćne policije nije poživela ni pune dve nedelje. Burna reakcija medija i dela opozicije prisilila je ministra Nebojšu Stefanovića da najavi njeno ekspresno ukidanje.

    Piše: Redakcijski komentar

    10. januar 2017.

    Više je uzročnika zbog kojih se oko Pomoćne policije podigla ovolika prašina. Najpre, sam način na koji je Vlada Srbije donela ovu (a i većinu drugih) uredbu definitivno nije pomogao. Uredba je dva dana pred Novu godinu pala sa neba. Nisu joj prethodile diskusije sa stručnom javnošću, pa čak ni obično objašnjenje ministra o čemu je reč. A razjašnjenje pojedinih rešenja, pogotovo onog koje ministru daje diskreciono ovlašćenje da mimo konkursa bira ljude, svakako bi bilo korisno.

    Naknadne izjave ministra u kojima je tvrdio da je tu odredbu donela Vlada DSS-a još 2005. godine naprosto nisu tačne. Da, postojala je uredba iz tog perioda, ali to nije isti dokument. Ova poslednja nosi potpis Aleksandra Vučića.

    Dodatan razlog zbog kojeg je najava formiranja pomoćne policije toliko uzbunila javnost je i „ugled“ jedne druge (para)policijske formacije. Upornim batinanjem građana koji se voze bez autobuske karte, maltretiranja prodavaca lubenica i čuvanja gradonačelnika od nasrtljivih novinara komunalna policija je uspela sebi da izgradi imidž partijske i nasilne jedinice koja služi svemu sem održavanju komunalnog reda.

    Ipak, uredba o Pomoćnoj policiji bi verovatno i dalje bila na snazi da se policija odazvala na pozive građana u noći 25. aprila 2016. godine. U Hercegovačkoj ulici nije samo uništena privatna imovina, već i ionako krhka ideja o policiji kao čuvaru građana i pravnog poretka. A kome zmija „sruši tri ilegalne barake“, taj se i guštera plaši.

    Imajući sve to u vidu, nije teško zamisliti zbog čega je najava o osnivanju pomoćne policije dočekana na nož. A nije moralo tako. Da u Srbiji postoji demokratska diskusija koja može da istrpi i disonantne tonove, da policija istinski posluje kao servis građana, da postoji bar bazično poverenje u društvu, možda bi uredba o pomoćnoj policiji i donela nešto dobro. Ovako, nikada nećemo saznati.

    Pravo pitanje je – zbog čega je reakcija javnosti uticala na Vladu da uredbu promptno ukine? Da neće skoro neki izbori?

    http://www.danas.rs/dijalog.46.html?news_id=336168&title=Policiji+nema+pomo%c4%87i#sthash.sNSsX7TP.dpuf

  7. Varagić Nikola каже:

    МИРОСЛАВА МИЛЕНОВИЋ: ТАМА ЈЕ НАЈДУБЉА ПРЕД ЗОРУ

    Њузвик

    Ненормално мора да престане да буде нормално. Србији је потребна промена система, да криминалци буду у затворима, да пристојан свет може да живи нормално, а не да преживљава, да се морал, част, поштење, одговорност врате у наш живот и речник…

    Одговорност је приоритетни постулат сваког стабилног и цивилизованог друштва. Засад се о одговорности само говори, и то се очекује у одређеним опозиционим круговима док је бахата власт у потпуности занемарује. Уз растуће наметање диктатуре, актуелна власт одбија да прихвати проблематику одговорности као услов свих услова модерног демократског друштва. Деценијама у нашем друштву нема одговорних ни за пропала предузећа, ни за лоше приватизације, ни за пад хеликоптера, ни за Савамалу…

    Актуелна власт приказује себе као свемоћне спаситеље, при чему се свака опозициона мисао и политика представља као нелојална и издајничка. Фокусирајући се на очување и стално јачање своје власти и моћи, политичка квазиелита крши чак и елементарне норме етичности и части, при чему се знатним делом ослања на бројне криминалне групације, често еуфемистички назване спортским навијачима. Тиме се даје до знања да држава нема озбиљну намеру да се обрачуна с корупцијом и криминалом. У таквом склопу друштвене патологије ненормално постаје нормално. Блокада до сржи корумпираног правосудног система ствара све већи осећај несигурности. Тужилаштво као да је заборавило шта је његова примарна функција, као и да тужилац мора да буде храбар, а ако то није, онда није тужилац, онда је крпа владајуће квазиелите. Груба манипулација потпуно подређених и удављених медија генерише моралну и политичку конфузију без преседана у историји ове земље. Одговора на битна егзистенцијална питања нема, а нема их јер власт нема интегритет. Једном изговорена лаж, једном дато неиспуњено обећање, као и неспособност да се сноси одговорност за пропусте и грешке урушавају интегритет појединца. Зато премијер нема интегритет, као ни владајућа квазиелита, која га слепо прати. За њих закони не важе, они без последица могу да руше, граде, поклањају и оно што није њихово, лажу, краду, убијају, пребијају…

    Ко је убио Ћурувију, ко младе војнике на одслужењу војног рока, ко је обесправио на хиљаде малих акционара, ко је покрао пензиони фонд, где су кипарске паре, ко и данас поклања нашу имовину, ко је рушио три бараке? Одговор за све је исти: шљам који су унајмили они који се представљају или су се представљали као држава.

    Пропадање Србије може се зауставити само ако се здраве снаге окупе око најнужнијег плана за спас Србије. Овакав савез са различитим системима вредности има смисла само ако постоји вероватноћа за победу на изборима и спровођење ороченог плана, без интереса да се влада, већ са жељом да се промени систем, с ороченим мандатом на годину дана. У години промене система треба увести потпуну транспарентност рада јавног сектора, забранити потписивање тајних уговора, пописати и проценити сву државну имовину, донети нове изборне законе, нов закон о финансирању политичких странака, ослободити медије, донети дуго најављиван закон о пореклу имовине, укинути противуставно смањење пензија, ставити ван снаге штетне законе, отворити широку јавну расправу о правосуђу, образовању и здравству, увести здравствено осигурање плаћено из буџета за све грађане, увести универзалну социјалну заштиту за сва домаћинства без примања, поставити темеље аграрне реформе, завршити реституцију и вратити отето… Тек тада са слободним медијима могући су и слободни избори.

    Тама је најдубља пред зору, рекао ми је пре неколико дана драги пријатељ, господин Мијач, на додели награде „Верица Бараћ“ за борбу против корупције Душану Теодоровићу. А зора увек сване…

    http://dostajebilo.rs/vestice-iz-njuzvika-miroslava-milenovic-tama-je-najdublja-pred-zoru/

  8. Varagić Nikola каже:

    Zasad bez odgovora Južne Bačke zašto je baš firmu vođe navijača angažovala na poslu za državu

    Objavljeno: 11.01.2017 08:54

    Novinari redakcije Insajder.neta danas nisu dobili odgovor na pitanje na osnovu čega je Južna Bačka za posao u EPS-u kao podizvođača angažovala građevinsku firmu Ultra kop, koja je u tom trenutku postojala manje od godinu dana i imala šest zaposlenih. Podsetimo, prema istraživanju Insajdera, Ultra kop, iza koje stoji vođa navijača Crvene zvezde Marko Vučković, za devet meseci, od kada je osnovana, kao deo konzorcijama s ostalim firmama, dobila je poslove od državnih preduzeća vrednije od 180 miliona dinara.

    Dok predstavnici države poručuju da nemaju snage za borbu protiv huligana, pojedinci iz navijačkih grupa preko svojih firmi razvijaju biznis s državnim preduzećima. Prema istraživanju Insajdera, građevinska kompanija Ultra kop upravo je takav primer. Nakon samo osam meseci postojanja, sa šest zaposlenih, ova firma je angažovana na poslovima nekih od najsupešnijih državnih preduzeća, kao što su Aerodrom Nikola Tesla i EPS. Iza ove firme stoji jedan od vođa navijača Crvene zvezde Marko Vučković.

    Firma Ultra kop osnovana je u julu 2015, a registrovana je za građevinske radove.

    Samo osam meseci od osnivanja Ultra kop je kao deo konzorcijuma, uz još dve firme, pobedio na tenderu Aerodroma Nikola Tesla za radove na gradnji ograde perimetra, ukupne vrednosti 41,8 miliona dinara.

    Mesec dana kasnije, konzorcijum predvođen kompanijom Južna Bačka uvodi Ultra kop kao podizvođača i u posao na gradnji mreže na području ogranaka elektrodistribucija Zrenjanin i Pančevo.

    Južna Bačka je u javnosti postala poznata po tome što je, prema pisanju BIRN-a, od Elektroprivrede Srbije na tenderu dobila posao ispumpavanja kopa u Rudarskom basenu Kolubara, bez dovoljno iskustva, zbog čega je uvećana i cena ovog posla.

    Vlasnik Južne Bačke je Dragoljub Zbiljić, koji je pred Osnovnim tužilaštvom u Kragujevcu u martu 2014. optužen za utaju poreza, dok se u Novom Sadu zbog istih optužbi protiv njega vodi istraga.

    Tender za posao na kom je kao podizvođač angažovan Ultra kop raspisao je EPS, a planirano je da se radovi izvode po fazama do jula 2017. Vrednost te nabavke je 140 miliona dinara.

    Iz firme Južna Bačka danas nismo dobili odgovor ni na pitanje da li su i ranije, na drugim poslovima, angažovali firmu Ultra Kop.

    Građevinska firma Ultra kop

    Ultra kop je tokom 2015, za pet meseci postojanja, ostvarila prihod od 31,5 miliona dinara i dobit od 2,7 miliona. Kompanija je registrovana za građevinske radove i ima tri vlasnika. Dvadeset odsto vlasništva ima Milica Knežević, a po 40 odsto Svetlana Lakić i Aleksandra Vučković. Pre Aleksandre Vučković, sve do oktobra 2016, suvlasnik je bio Marko Vučković, jedan od glavnih vođa navijača Crvene zvezde.

    Kako je još 2009. objavljeno u serijalu Insajdera Nemoć države, protiv Marka Vučkovića podnete su brojne krivične prijave koje uglavnom nisu okončane pravosnažnim presudama.

    Vučković, zvani Mare ili Komandant, bio je vođa podgrupe Delija Ultra bojs, čiju je zabranu tražio republički tužilac 2009, ali je inicijativa odbačena na Ustavnom sudu. Protiv Marka Vučkovića se vodio postupak za nanošenje teških telesnih povreda komšinici Savi Milićević.

    Incident se dogodio u oktobru 2008. u naselju Senjak kada mu je, prema krivičnoj prijavi Policije, Sava Milićević prišla i rekla da više ne prodaje drogu jer će u protivnom pozvati policiju. Vučković je napao ženu udarajući je rukama i nogama i tom prilikom joj naneo teške telesne povrede.

    Posle dva suđenja, 2014. Vučković je prvostepenom presudom osuđen na sedam meseci zatvora.

    Zanimljivo je i da je Ultra kop registrovan na adresi stadiona Crvena zvezda i poslovne zgrade u okviru stadiona u Ljutice Bogdana 1. Prema istraživanju Insajdera, na toj adresi se nalazi oko 30 aktivnih firmi koje se bave različitim delatnostima, od prodaje nakita i ugostiteljstvom do obezbeđenja.

    https://insajder.net/sr/sajt/tema/2689/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: