Никола Варагић: Дебата о дебати

јул 20, 2017
Никола Варагић

Никола Варагић

 

Реаговање поводом текстова: Игор Ивановић: “Патриотски блок или како до Трећег пута“ и Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују?

 

Политика ДСС је “позиционирање при напредњачком блок“. Један део функционера ДСС је прешао у СНС одмах након доласка СНС на власт 2012. године. Нови ДСС наставља кохабитацију са СНС, одлучни да не улазе у коалицију са другосрбијанцима.

Као што је познато, ДСС је на власт 2000. године дошао у коалицији са другосрбијанцима и све време док су били на власти били су у коалицији са другосрбијанцима.

СНС је дошао на власт уз подршку другосрбијанаца и све време је у колицији са њима. У почетку је скоро цела Друга Србија била на страни СНС. Данас је део другосрбијанаца уз СНС, а део против.

Првосрбијанци који би да се позиционирају “при напредњачком блок“ не желе у коалицију са Весном Пешић, али су у коалицији са Аном Брнабић; не желе са “жутима“ да организују “параду поноса“, али са СНС организују две “параде поноса“; не желе у коалицију са Чедом и Чанком, али су се заједно са Чедом и Чанком позиционирали “при напредњачком блок“; не желе у коалицију са другосрбијанцима зато што би амбасадори НАТО држава имали превелики утицај, али пружају подршку влади коју су саставили и коју воде НАТО амбасадори, итд.

Нови ДСС, исто као и ЛДП и ЛСВ, покушава да сачува своје “језгро од 3%“ и добаци до “спасоносних 5%“, тако што ће сарађивати са СНС. Наравно, ДСС подржава СНС што се тиче сарадње са Русијом, а ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче уласка у ЕУ и НАТО.  Међутим, и ДСС и ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче градње тзв. Београда на води, подршке страним инвеститорима, сарадњи са ММФ… јер су и ДСС и ЛДП и ЛСВ били део ДОС-а, тј. у коалицији са Динкићем, Влаховићем, Малим, Весићем, Карићима… који су сада у колицији са СНС. Као што је написао Слободан Антонић у претходном тексту, “систем корупције има тенденцију да се убрзано шири на целу политичку сферу, укључив и на важне одлуке које се тичу управо суверенизма. Како можемо да знамо када се нека таква одлука (не)доноси због националних интереса, а када због тога што нема (или има) коверте?“

Нови ДСС је у неискреној коалицији са оним делом Друге Србије који је коалицији са СНС, одбија разговоре са патриотским странкама опозиције које желе да победе СНС и одбија разговоре са другосрбијанцима из опозиције који су против СНС. Исто тако и другосрбијанци из опозиције одбијају разговоре са патриотским странкама из опозиције.

Уместо закључка, а пошто ми је циљ да овим коментаром само дам допринос отварању дебате, преносим делове из последња два текста која сам написао:

После 2000. године, живимо у некој врсти хибрида, између комунистичке и православне традиције. Нико нема већину. Само ако се покрије и један и други део бирачког тела, ако за тебе гласају и бирачи прве и бирачи друге Србије, можеш да се добијеш већину на изборима. Са једне стране, да би се дошло до већине потребно је да се уједине они који заступају оба крила бирачког тела. Можда ће у будућности неко ко заступа чисто прозападну политику и увео би санкције Русији, или, неко ко заступа чисто патриотску политику и обуставио би евроинтеграције, а излази самостално на изборе, имати већину. Сада имамо пат позицију. Са друге стране, нама је потребна промена система, грађани траже нове људе у политици, али не само нове, већ заиста другачије, боље људе – боље политичаре, судије, тужиоце, генерале… То је тренутно стање.

Није довољно да се унутар опозиције удруже све странке, јер су неке међу њима већ биле на власти и нису се показале добро. Грађани их више не желе, зато су у опозицији. Није довољно ни да се, са једне стране, удруже све проевропске странке (из опозиције), а са друге стране, да се удруже све патриотске странке (из опозиције), и да онда сваки блок наступи самостално, јер ниједан блок нема и не може, у овом тренутку, да има већину. Поред тога, није добро да било чији циљ буде – имати већину да би се спроводио “терор већине“. У таквом систему живимо већ деценијама, на тај начин не можемо да променимо систем.

Неопходан је дијалог између представника странака које заступају различите политике и разних већина и мањина. Али, ти представници морају да буду нови, много бољи људи. Лош човек није и не може да буде добар политичар, судија, тужилац, полицајац, војник… Правити компромис са другачијим од себе не значи да се одричеш себе и своје политике, своје идеологије или своје вере. Они који су стварали коалицију ДОС, и ову коалицију окупљену око СНС, водили су се личним интересима, идеологија или вера је код њих у другом плану. Ми до сада (од почетка 20. века, после 2000. године) нисмо имали искрен дијалог између левичара и десничара, атеиста и верника, еврофила и русофила, итд. Сваку владу од 2000. године наовамо јесу формирали и чинили левичари и десничари, атеисти и верници, еврофили и русофили, али су њих повезивали лични интереси, те су на општем нивоу правили труле компромисе. Узмимо пример из просвете – после 2000. године сваке године имамо неко узбуњивање јавности – због тога што неко хоће да “избаци“ теорију еволуције из наставе, или, због тога што неко промовише “идеологију хомосексуализма“ деци у школама. Неко ће рећи да је тако и у другим државама, али нас занима наша држава. Да ли можемо да се договоримо како ће се у школама учити теорија еволуције, веронаука или уводити сексуално образовање, или не можемо.

Свака власт (владајућа елита), све стране државе и сви страни инвеститори који овде дођу – добијају у Србији и од Србије све што желе, остварују своје интересе, само је грађанима, народу, сељацима и радницима, живот све гори и гори, а доктори, медицинске сестре и млади и даље одлазе из Србије. Грађани или народ, неће повратити државу све док се не постигне консензус, или национално помирење, јер, чија је држава, ако једни (не) желе да живе у (парламентарној) монархији, а други (не) желе да живе у (секуларној) републици, или, ако једни желе да држава штити и промовише искључиво традиционалне породичне вредности, а други да држава штити и промовише искључиво права ЛГБТ заједнице, итд? Све док се грађани не договоре какву државу желе, држава није и неће бити њихова. Они који су отели државу од грађана, они који су окупирали државу, користе то што постоје поделе међу грађанима, у народу. Док се двојица свађају, трећи то користи, каже народна пословица.

Већина схвата да смо окружени Нато државама и да не можемо  да прекинемо све односе са Западом, али, и да не можемо, и нећемо, да уводимо санкције Русији. Већини је, такође, јасно да статус Косова и Метохије не може да се врати на оно што смо имали пре 1999. године, али, и да нећемо да се одрекнемо или продамо Косово и Метохију. Да ли постоји решење, излаз? Сигурно постоји. Да ли су веће шансе да пронађемо излаз, из ове тешке економске ситуације и неповољних међународних околности, ако постигнемо консензус око тога ко смо “ми народ“, шта су наши државни интереси, ако сви заједно штитимо наше интересе, ако поштујемо једни друге уз уважавање разлика, ако се права сваке личности поштују? Сигурно су веће шансе, и сигурно је да то могу да ураде само неки нови, много бољи људи. То смо, у суштини, сви ми. Свако од нас треба да буде бољи, “нов човек“ (Еф. 4; 24). (Из текста: Никола Варагић: Србија која није ни Прва ни Друга, мај 2017.)

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо? (Из текста: Никола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?, јул 2017.)

 

 

 

 

Advertisements

Никола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?

јул 10, 2017

 

Nikola

Никола Варагић

 

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Како да дође до раста плата и нижих цена – нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне на домаћем и светском тржишту? Ко од економиста и привредника, посебно из опозиције, има план или ради на том плану у овом тренутку? Нико. Да ли се бар осећају одговорним? Ко може да изради и спроведе у дело економски програм ако не економисти? Колико економиста имамо у држави? То не могу да ураде ни политичари који нису економисти по струци и немају искуство у раду у привреди. То је посао за економисте.

Нико неће озбиљно да се бави економијом на нивоу државе – стратешку, плански. Сви би да живе боље и имају веће плате, али нико неће да уради нешто поводом тога. Треба прочитати 300 000 страна разних закона и прописа, ускладити све мере, написати нових 30 000 страна закона, прописа…. Сви само констатују проблеме. Да би се решили проблеми, мора да се удари на службе, на тајкуне… Слушао сам две деценије угледне економисте, привреднике, правнике, научнике који су говорили шта не ваља у нашој економији, а када би говорили шта треба да се ради то није прелазило једну страну папира. Нико међу њима није рекао „дајте људи да седнемо и да напишемо прави програм за економски развој Србије“, да имамо све од А до Ш, и план А и план Б и план В.

***

У Србији (и у расејању) постоје способни и поштени предузетници, али, немамо озбиљну привредну комору која окупља и штити домаће предузетнике и пољопривреднике, домаћа мала и средња предузећа, домаћа велика предузећа, домаће мале и велике извознике, и инвеститоре из расејања. Мале предузетнике или приватнике нико у Србији не штити, они немају начин да се изборе за своја права. У питању је велики број домаћих предузетничких радњи, домаћих малих и средњих предузећа, домаћих великих предузећа и извозника, у којима ради десетине хиљада радника и од којих живи неколико стотина хиљада људи.

Најбогатији људи су најбоље повезани међу собом, поштени власници средњих и малих предузећа немају ниједну организацију (тј. привредну комору) која их окупља и која штити њихове интересе. Такође, не постоји неки клуб привредника из расејања који би штитио своја улагања, залагао се за стварање услова у матици за улагање наших људи из расејања. Увознички лоби је јачи од извозничког. Извозници немају лоби.

Да ли су за то, макар мало, криви и извозници и предузетници у Србији, и привредници из расејања, који се нису организовали за 27 година? Ко ће то да уради уместо њих? Они морају сами да се организују. Какви су то приватници ако чекају државу да уради посао уместо њих?

***

Тренутно стање је следеће:

  • Јавни дуг Србије је 25 милијарди евра (преко 3 000 милијарди динара) или 71,9% БДП-а.
  • Бруто домаћи производ (БДП) Србије је, дакле, нешто преко 30 милијарди евра (око 4 000 милијарди динара) годишње. Овде не рачунамо сиву економију (додати око 30%).
  • Из Србије се извезе роба вредна око 10 милијарди евра (1 200 милијарди динара), а увози се роба вредна преко 12 милијарди евра годишње (1 500 милијарди динара; опет, не рачунамо сиву економију и високи криминал на царини).
  • Буџет Владе Србије је око 8 милијарди евра (1 000 милијарди динара) годишње. Расходи су већи од прихода. Највећи део одлази на плате државним службеницима, пензије и враћање дугова.
  • Просечна плата је око 350 евра (45 000 динара) месечно (због тога што се не рачунају они који раде на црно, а у евиденцији запослених највише је оних који раде за државу и стране банке и који подижу просек плата – реално, просечна плата је нешто изнад званичне минималне зараде).
  • Минимална плата је 170 евра (нешто преко 20 000 динара) месечно.
  • Минимални трошкови живота за четворочлану породицу (за достојан и квалитетан живот) су 1 200 евра (преко 150 000 динара) месечно.

То значи да:

  • Минимална плата (нето) мора да буде најмање 500 евра (60 000 динара) месечно.
  • Просечна плата (нето) мора да буде најмање 1 000 евра (120 000 динара) месечно.

***

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Практично сви економисти у држави и сви привредници су уз ову власт. Од савеза економиста и економског института до клуба у Шекспировој, удружења менаџера… Само Карића да пустите да прича о зеленој салати победио би целу опозицију.

Нама требају успешни и богати домаћи привредници, али богати привредници који не желе да за њих ради “јефтина радна снага“, богати привредници који раднике поштују као личности, који се поносе када плате порезе и царину држави, који су поштено и напорно радили и стекли богатство. Такви привредници желе и знају да послују само у правној држави – у којој се и они поштују као личности. Данас нема много таквих привредника, они морају да се стварају.

Због комунизма, немамо ни много добрих економиста и менаџера. Већина економских стручњака и успешних провредника живи и ради у расејању. Како да их вратимо, тј. како оне који су тамо рођени, да доведемо у Србију? Шта сви заједно можемо да урадимо да би се они вратили или овде дошли да живе и раде, а да они који живе у Србији више не одлазе одавде због посла и лоших услова живота?

*** 

Повод за реаговање је овај текст:

Rastislav Dinić: Ništa i nešto

…Ne vidi se da bi pad aktuelnog režima suštinski popravio ekonomski i društveni položaj većine građana Srbije. I dok je tako, opozicija nema čemu da se nada.

…Šta znače građanske slobode nekome bez posla i hleba? Slobodu da umru od gladi ili da žive u bedi. Šta im znači vladavina prava? „Zakon u svojoj veličanstvenoj jednakosti, zabranjuje i bogatima i siromašnima da spavaju ispod mostova, prose na ulici i kradu hleb“, pisao je svojevremeno Anatol Frans. S druge strane, učlanjenje u vladajuću stranku može im obezbediti koliko-toliko pristojan život. Jasno je šta bi svaka iole racionalna osoba u takvoj situaciji uradila. I eto, misterija je rešena, odnosno nikakve misterije nije ni bilo. Građani glasaju za vladajuću stranku jer im ona može obezbediti nešto, dok im opozicija ne može obezbediti ništa. A nešto je veće od ničega.

…Ako želi da pobedi na izborima, opozicija mora da na jasan način pokaže građanima kako će se njihov život popraviti ako glasaju za nju. U prevodu, to znači da ona mora građanima ponuditi nešto, ne samo građanske slobode i vladavinu prava, već i neke stvari, stuffOna nema sredstava da deli džakove s brašnom i lekarske preglede, niti je u poziciji da deli poslove, niti bi sve to trebalo da radi, ali može obećati da će kada dođe na vlast, država obezbediti svim građanima neka ključna dobra, da će za kratko vreme, u nekom ključnom aspektu, popraviti život ljudiPonudite nešto – besplatne vrtiće, besplatne fakultete, sigurnu i svima dostupnu zdravstvenu zaštitu – i pokažite da imate jasnu ideju kako da to nešto obezbedite i da ste odlučni u nameri da tu ideju sprovedete u delo.

…Opozicija će ili naći načina da građanima ponudi neko konkretno i neposredno poboljšanje života ili može odmah da se ispiše iz politike.

Peščanik.net, 03.07.2017.

ЦЕО ТЕКСТ: http://pescanik.net/nista-i-nesto/

***

Поред грађанских слобода и владавине права, можемо да додамо ћирилицу и православље, тј. оно што је важно оном делу бирачког тела које не чита Пешчаник, и опет долазимо на исто: шта значи ономе који умире од глади то што ће сви да пишу ћирилицом, итд. И онај патриотски део гласачког тела тражи нешто конкретно у економском смислу, није довољно само обећати да ће се неговати православна традиција… Таква су времена, такви су људи – желе да преживе до сутра и треба им нешто конкретно од чега могу да живе…

Задатак економиста и привредника је да понуде конкретно решење за побољшање живота. Нису сви себични, не мисле сви само на свој интерес и не мисле сви да је политика само за оне прљаве.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо?

 

Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?

Nikola Varagić on LinkedIn

July 6, 2017


%d bloggers like this: