Никола Варагић: Дебата о дебати

Никола Варагић

Никола Варагић

 

Реаговање поводом текстова: Игор Ивановић: “Патриотски блок или како до Трећег пута“ и Слободан Антонић: Умеју ли патриоте да дебатују?

 

Политика ДСС је “позиционирање при напредњачком блок“. Један део функционера ДСС је прешао у СНС одмах након доласка СНС на власт 2012. године. Нови ДСС наставља кохабитацију са СНС, одлучни да не улазе у коалицију са другосрбијанцима.

Као што је познато, ДСС је на власт 2000. године дошао у коалицији са другосрбијанцима и све време док су били на власти били су у коалицији са другосрбијанцима.

СНС је дошао на власт уз подршку другосрбијанаца и све време је у колицији са њима. У почетку је скоро цела Друга Србија била на страни СНС. Данас је део другосрбијанаца уз СНС, а део против.

Првосрбијанци који би да се позиционирају “при напредњачком блок“ не желе у коалицију са Весном Пешић, али су у коалицији са Аном Брнабић; не желе са “жутима“ да организују “параду поноса“, али са СНС организују две “параде поноса“; не желе у коалицију са Чедом и Чанком, али су се заједно са Чедом и Чанком позиционирали “при напредњачком блок“; не желе у коалицију са другосрбијанцима зато што би амбасадори НАТО држава имали превелики утицај, али пружају подршку влади коју су саставили и коју воде НАТО амбасадори, итд.

Нови ДСС, исто као и ЛДП и ЛСВ, покушава да сачува своје “језгро од 3%“ и добаци до “спасоносних 5%“, тако што ће сарађивати са СНС. Наравно, ДСС подржава СНС што се тиче сарадње са Русијом, а ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче уласка у ЕУ и НАТО.  Међутим, и ДСС и ЛДП и ЛСВ подржавају СНС што се тиче градње тзв. Београда на води, подршке страним инвеститорима, сарадњи са ММФ… јер су и ДСС и ЛДП и ЛСВ били део ДОС-а, тј. у коалицији са Динкићем, Влаховићем, Малим, Весићем, Карићима… који су сада у колицији са СНС. Као што је написао Слободан Антонић у претходном тексту, “систем корупције има тенденцију да се убрзано шири на целу политичку сферу, укључив и на важне одлуке које се тичу управо суверенизма. Како можемо да знамо када се нека таква одлука (не)доноси због националних интереса, а када због тога што нема (или има) коверте?“

Нови ДСС је у неискреној коалицији са оним делом Друге Србије који је коалицији са СНС, одбија разговоре са патриотским странкама опозиције које желе да победе СНС и одбија разговоре са другосрбијанцима из опозиције који су против СНС. Исто тако и другосрбијанци из опозиције одбијају разговоре са патриотским странкама из опозиције.

Уместо закључка, а пошто ми је циљ да овим коментаром само дам допринос отварању дебате, преносим делове из последња два текста која сам написао:

После 2000. године, живимо у некој врсти хибрида, између комунистичке и православне традиције. Нико нема већину. Само ако се покрије и један и други део бирачког тела, ако за тебе гласају и бирачи прве и бирачи друге Србије, можеш да се добијеш већину на изборима. Са једне стране, да би се дошло до већине потребно је да се уједине они који заступају оба крила бирачког тела. Можда ће у будућности неко ко заступа чисто прозападну политику и увео би санкције Русији, или, неко ко заступа чисто патриотску политику и обуставио би евроинтеграције, а излази самостално на изборе, имати већину. Сада имамо пат позицију. Са друге стране, нама је потребна промена система, грађани траже нове људе у политици, али не само нове, већ заиста другачије, боље људе – боље политичаре, судије, тужиоце, генерале… То је тренутно стање.

Није довољно да се унутар опозиције удруже све странке, јер су неке међу њима већ биле на власти и нису се показале добро. Грађани их више не желе, зато су у опозицији. Није довољно ни да се, са једне стране, удруже све проевропске странке (из опозиције), а са друге стране, да се удруже све патриотске странке (из опозиције), и да онда сваки блок наступи самостално, јер ниједан блок нема и не може, у овом тренутку, да има већину. Поред тога, није добро да било чији циљ буде – имати већину да би се спроводио “терор већине“. У таквом систему живимо већ деценијама, на тај начин не можемо да променимо систем.

Неопходан је дијалог између представника странака које заступају различите политике и разних већина и мањина. Али, ти представници морају да буду нови, много бољи људи. Лош човек није и не може да буде добар политичар, судија, тужилац, полицајац, војник… Правити компромис са другачијим од себе не значи да се одричеш себе и своје политике, своје идеологије или своје вере. Они који су стварали коалицију ДОС, и ову коалицију окупљену око СНС, водили су се личним интересима, идеологија или вера је код њих у другом плану. Ми до сада (од почетка 20. века, после 2000. године) нисмо имали искрен дијалог између левичара и десничара, атеиста и верника, еврофила и русофила, итд. Сваку владу од 2000. године наовамо јесу формирали и чинили левичари и десничари, атеисти и верници, еврофили и русофили, али су њих повезивали лични интереси, те су на општем нивоу правили труле компромисе. Узмимо пример из просвете – после 2000. године сваке године имамо неко узбуњивање јавности – због тога што неко хоће да “избаци“ теорију еволуције из наставе, или, због тога што неко промовише “идеологију хомосексуализма“ деци у школама. Неко ће рећи да је тако и у другим државама, али нас занима наша држава. Да ли можемо да се договоримо како ће се у школама учити теорија еволуције, веронаука или уводити сексуално образовање, или не можемо.

Свака власт (владајућа елита), све стране државе и сви страни инвеститори који овде дођу – добијају у Србији и од Србије све што желе, остварују своје интересе, само је грађанима, народу, сељацима и радницима, живот све гори и гори, а доктори, медицинске сестре и млади и даље одлазе из Србије. Грађани или народ, неће повратити државу све док се не постигне консензус, или национално помирење, јер, чија је држава, ако једни (не) желе да живе у (парламентарној) монархији, а други (не) желе да живе у (секуларној) републици, или, ако једни желе да држава штити и промовише искључиво традиционалне породичне вредности, а други да држава штити и промовише искључиво права ЛГБТ заједнице, итд? Све док се грађани не договоре какву државу желе, држава није и неће бити њихова. Они који су отели државу од грађана, они који су окупирали државу, користе то што постоје поделе међу грађанима, у народу. Док се двојица свађају, трећи то користи, каже народна пословица.

Већина схвата да смо окружени Нато државама и да не можемо  да прекинемо све односе са Западом, али, и да не можемо, и нећемо, да уводимо санкције Русији. Већини је, такође, јасно да статус Косова и Метохије не може да се врати на оно што смо имали пре 1999. године, али, и да нећемо да се одрекнемо или продамо Косово и Метохију. Да ли постоји решење, излаз? Сигурно постоји. Да ли су веће шансе да пронађемо излаз, из ове тешке економске ситуације и неповољних међународних околности, ако постигнемо консензус око тога ко смо “ми народ“, шта су наши државни интереси, ако сви заједно штитимо наше интересе, ако поштујемо једни друге уз уважавање разлика, ако се права сваке личности поштују? Сигурно су веће шансе, и сигурно је да то могу да ураде само неки нови, много бољи људи. То смо, у суштини, сви ми. Свако од нас треба да буде бољи, “нов човек“ (Еф. 4; 24). (Из текста: Никола Варагић: Србија која није ни Прва ни Друга, мај 2017.)

Две недеље траје штрајк у ФАС-у. Ћути власт, ћути опозиција, ћуте економисти и привредна комора, нико не реагује што се тиче захтева радника, али и будућности фабрике, пошто Фијат није (био) најбоље решење за Заставу, и нема нове моделе…

Многи критикују пројекат Београд на води, али нико не говори шта ту да се гради ако је овај план лош (а јесте), шта да се уради са овим што је до сада изграђено, како да се извучемо из тих уговора са најмањом штетом, како обезбедити новац за реализацију…

Како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида у преговорима са Западом око уласка у ЕУ и питања Космета? Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо, како да се развијамо, пошто ће нас ЕУ и Нато у том случају саботирати на сваком кораку? Ко од економиста и привредника има такав план? Нико. Ко из опозиције ради на стварању таквог плана? Нико.

Економију и даље воде они који су створили велика богатства док је већина (грађана) постала сиромашнија; они који су створили велике компаније и износили велике профите из државе док је БДП Србије стагнирао или падао. Да ли је за грађанина који ради за плату од које не може да се прехрани важно да ли ради у компанији која је у власништву тајкуна или странца? Да ли је малим и средњим предузећима која пропадају важно да ли НБС воде тајкуни или ММФ? Чињеница је да у Србији у последњих десет година добро иде компанијама које су у власништву тајкуна и странаца. Осталима је све горе, из године у годину. Тајкуни и странци куповали су фабрике и банке, међусобно трговали, градили, увозили и извозили, а за то време стандард грађана је постао нижи, плате мање а трошкови живота већи, све је више незапослених, мала и средња предузећа су у већини неликвидна, инфраструктура није изграђена иако су продати бројни ресурси и узети кредити, итд. Тајкуни гледају само свој интерес. Странци гледају само свој интерес. Када су им интереси усаглашени, долази до сарадње. Када су им интереси противни, долази до сукоба. И опет, у питању су, најчешће, лични разлози, и једних и других. Да ли у Србији постоји страни инвеститор који није близак естаблишменту своје државе и који до посла у Србији није дошао уз помоћ амбасаде своје државе а преко неког политичара у Србији? Да ли је то тржишна привреда о којој сви причају? Да ли је то владавина права за коју се сви залажу?

За Србију није добро ако привреду и НБС воде само тајкуни. За Србију није добро ако привреду и НБС воде само странци. За Србију није добро ако привреду и НБС воде и тајкуни и странци. Србија мора да изгради трећи пут.

Свака странка опозиције има економски програм, али то што раде очигледно није довољно, нису убедили гласаче да имају јасан план како да обезбеде новац за реализацију програма, итд.

Са правим људима на власти потребно нам је највише 20 година да би Србија постала уређена држава, у којој људи добро живе, у којој постоји владавина права, итд.

Пре 40 година Јужна Кореја је била сиромашна и заостала држава попут Србије данас. И онда су решили да то промене. Окупили су се најпаметнији људи у држави, донели стратегије и 20 година касније Јужна Кореја је постала једна од најбогатијих и технолошки најразвијенијих држава света.

Посебна је тема какве вредности и какво друштво стварамо – да ли ће новац свакоме постати циљ, да ли ће профит свако стављати изнад свега. Дакле, да ли можемо да постанемо богати, али да не постанемо нехумани, похлепни, развратни, бахати, исти као они које критикујемо? (Из текста: Никола Варагић: Где су, колико их има и шта раде економисти у Србији?, јул 2017.)

 

 

 

 

Advertisements

3 Responses to Никола Варагић: Дебата о дебати

  1. Varagić Nikola каже:

    Зоран Чворовић: Већина нас ће сасвим сигурно дочекати усамљеничку старост без деце

    Насупрот приступа, који борби за владавину начела законитости и правне једнакости додељује статус најважније теме у патриотском дискурсу (његови изразити заступници су поједини аутори који објављују на ФСК, пре свих С. Антонић и Б. Павловић), стоје они аналитичари на патриотском делу наше јавне сцене који приоритетном патриотском темом сматрају правилно спољнополитичко позиционирање Србије (пре свих Ж. Цвијановић и поједини аутори који објављу на Новом стандарду). Имајући у виду њихову доминантну преокупацију, прве аналитичаре ћемо назвати „легалистима”, а друге „геополитичарима”. У зависности од тога шта сматрају приоритетним, ови аутори се различито односе и према резултатима политике коју оличава А. Вучић. И док је према мишљењу „легалиста” Вучић пао на државничком испиту, „геополитичари” му дају прелазну, често и високу оцену из државничке вештине.

    Једно је сигурно, посматрано хронолошки, а не и садржински, аналитичари које називамо „геполитичарима”, представљају нову појаву, што се не може рећи за „легалисте”. Наиме, појава „геополитичара”, барем у садашњем броју и форми организовања, у Србијином информативном простору корелира са почетком првог премијерског мандата А. Вучића, после парламентарних избора одржаних у марту 2014. године. До тада је сцену политичке аналитике у Србији карактерисала прилично једноставна, дуална подела на „патриоте” и „другосрбијанце”.
    Оваква јасна подела међу аналитичарима замућена је онда када су се на патриотском полу појавили аналитичари „геополитичари”, из под чије се критичарске оштрице на волшебан начин измигољила унутрашња политика напредњачко-еспеесовског режима. Тако смо добили аналитичаре који унутрашњу политику у потпуности изводе из спољне политике, па, сходно томе, успостављање делотворног и правичног правног, политичког и привредног система повезују са претходним успехом владе Србије у спољној политици. Овакав распоред приоритета, сасвим логично, ствара код аналитичара „геополитичара” високи степен незаинтересованости за свакодневна нарушавања права појединаца. Уз то, опозициона критика се доживљава као погубно политичко нестрпљење које опструише реализацију доброг спољнополитичког решења, које има својство панацеје за све наше бољке. Тако смо добили предлог једног концепта обрнуте политике, у коме се ваљана унутрашња политика процењује према параметрима успешне спољне политике. У концепту обрнуте политике, уместо да спољна политика служи унутрашњој политици, дешава се обрнуто. Циник би приметио да је концепт обрнуте политике идеално теоријско решење за оправдавање колонијалног статуса. Јер се политика не формира према интересу народа као носиоца суверености, већ према опортуности спољнополитичких прилика, где опортуност служи као параван за скривање диктата метрополе.

    Својим муком пред безакоњем, испада да „геополитичари” у крајњем резултату искључиво бране опстанак једног „режима”. Овим се „геполитичари” не показују као новина у српској политичкој мисли, већ, нажалост, само као нова верзија апологије власти. При том, не оптужујемо, већ само закључујемо на основу чињеница.

    Горки плодови издаје који данас расту са дрвета социјалистичко-радикалског популистичког патриотизма из деведесетих година прошлог века, налажу потребу за патриотизмом који ће пре свега бити правни. Он подразумева борбу, не за било какву Србију, већ за државу у којој закон господари над вољом појединца, ма ко он био. Само таква држава може бити Отаџбина свих њених грађана и само грађанин заштићен у својим правима може бити одан својој Отаџбини. Једино патриотизмом високе правне свести можемо да сачувамо Косово и Метохију у саставу Србије, а све грађане од неколонијалне експлоатације и понижења.

    Патриотизам на кога се позивају властодржци убоге правне свести, није ништа друго него демагогија, са којом је још од Пизистратовог преседана започињала тиранија. Против таквог „патриотизма” и јаке личне власти, каква је Вучићева, западне „демократе” немају ништа против, поручио нам је ових дана бивши амбасадор САД у Србији, К. Мантер.

    Правни патриотизам мора бити основа за почетак дијалога (о томе, С. Антонић) у оквиру патриотске јавности, јер смо већ упозоравали да „уколико неолибералима, али и разним глобалним „антиглобалистима” оставимо да решавају питања владавине права, онда ће се та питања у условима постојеће тектонске кризе међународних односа решавати онако како су се решавала у Русији 1917. и Југославији од 1941. до 1945.” Ово је ваљда ствар коју подједнако не желе патриоте „легалисти” и патриоте „геополитичари”.

    ИЗВОР: Фонд стратешке културе

  2. Varagić Nikola каже:

    Nikola Mladenovi: Zamke dijaloga o Kosovu

    Objasniću zašto opoziciona javnost ne treba da upadne u zamke uključivanja u „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, kao i koje su prave namere ove inicijative.

    U demokratskim državama birači su po svojim stavovima tipično distribuirani kao po Gausovoj krivoj. Zamislimo liniju političkih podela u nekoj zemlji: to može biti podela na levicu i desnicu ili, u slučaju Srbije, na proevropske i prokosovske birače. Najveći broj birača je tipično u centru, dok se sa približavanjem ekstremnim tačkama njihov broj smanjuje. Najveći broj birača u Srbiji želi „i EU i Kosovo“, a manje je onih koji bi se odrekli jednog zarad drugog.

    Politička borba je borba za centralnu poziciju (John Rentoul). Racionalne stranke i kandidati koji žele vlast teže da budu što bliže centru. Sa udaljavanjem od centra oni se udaljavaju od većine prosečnih birača i smanjuju šansu da osvoje vlast. Na primer, vladajuće stranke u Srbiji su prošlih godina zagovarale politiku „i EU i Kosovo“. Ovo je važilo za SNS, DS i DSS (u značajnom periodu dok je bio na vlasti). Jedan od razloga Vučićeve popularnosti je i zagovaranje oba ova cilja. U stvari, to je nastavak Tadićeve politike. Zato je na poslednjim izborima toliko bio napadan Jeremić, jedini opozicioni kandidat koji se zalagao za ovu ideju centra.

    Dalje, ideja dijaloga o Kosovu nije nova. On je postojao godinama unazad i uključuje faze razgovora na nivou tzv. Trojke, tehnički dijalog (sa Borislavom Borkom Stefanovićem i Tahiri) i briselsku fazu (do postizanja Briselskog sporazuma 2013). Dakle, dijalog se vodio i pre i posle proglašenja nezavisnosti Kosova (2008). Ono što je sve vreme razdvajalo strane u dijalogu je shvatanje njegovog smisla: da li se raspravlja samo o „tehničkim“ ili i o statusnim pitanjima. Naravno, zagovornici nezavisnosti Kosova smatraju da je rasprava o statusnim pitanjima izlišna, i obratno.

    Šta je, onda, karakteristika najnovije inicijative o „unutrašnjem dijalogu“? Vučić nije izneo nikakav konkretan predlog o tome šta bi ovaj dijalog trebalo da znači. To ostaje nepoznato. Samo znamo da je on u više navrata posle preuzimanja dužnosti predsednika kategorički odbacivao mogućnost priznanja Kosova (na primer u emisiji Ćirilica).

    Vučić nam je objasnio da se on sam neće izjasniti o Kosovu kako ne bi sprečio dijalog. On u stvari ne želi da se udalji od centra. S druge strane, on želi da isprovocira opoziciju da se izjasni. Svaki potez koji bi neki opozicioni kandidat preduzeo bio bi pogrešan. Ako bi prihvatio dijalog tvrdeći da želi razrešenje kosovskog problema, odbio bi od sebe prokosovske birače, a ako bi rekao da je status Kosova rešen Ustavom odbio bi proevropske birače. Time bi Vučiću dao još jedan argument pred Evropom i svetom o tome kako on jedini može da se nosi sa regionalnim problemima na Zapadnom Balkanu.

    Za ljubitelje istorije, evo jedne analogije (W. Riker – The art of political manipulation). Godine 1858. Linkoln i Stiven Daglas su se takmičili za mesto u Senatu ispred države Ilinois. Linkoln je postavio pitanje protivkandidatu da li se on zalaže za pravo država članica SAD-a da mogu da zabrane ropstvo. Daglasova dilema je bila sledeća: ako odbaci ropstvo zadobiće simpatije u severnjačkom Ilinoisu, ali će izgubiti šanse na jugu i obratno. Linkolnovo pitanje o ropstvu je bilo lukavstvo koje je trebalo da pocepa koaliciju demokrata koja je dugo vladala SAD-om u prvoj polovini 19. veka, objedinjujući trgovački sever i agrarni jug zemlje.

    Vučićeva namera u Srbiji je identična. On želi da uvođenjem navodnog „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu pocepa opoziciju. Na ovaj način bi osujetio šanse za saradnju proevropske i prokosovske opozicije.

    Ova inicijativa zasta dolazi u pravom trenutku za Vučića. Sa zapada se čuju sve glasnije kritike na račun Vučićeve vlasti i, šire, autoritarnih tendencija na Zapadnom Balkanu, koji je evropsko predvorje. One ne dolaze iz diplomatskih krugova, ali su prisutne u respektabilnim medijima i među uticajnim međunarodnim posmatračima. Autoritarne tendencije u Srbiji nisu izolovana pojava u bivšoj Istočnoj Evropi i briselski krugovi su veoma zainteresovani za ovu temu. (Treba zaboraviti floskulu iz devedesetih godina prošlog veka o tome da je „zapad neinformisan“ o našim prilikama.)

    Vučićev potez treba da ublaži ove kritike. On želi da se dodatno umili zapadu, kako bi ostao „stub stabilnosti“ u regionu. Pomirujući tonovi upućeni Kosovu su muzika za uši zapada, naročito u kontekstu narastajućih prekograničnih tenzija na Zapadnom Balkanu. Izbor Ane Brnabić za predsednicu vlade ima identičnu svrhu. Ovaj izbor treba da komunicira poruku da Srbija želi da bude moderno društvo, da se tehnički modernizuje, kao i da prihvata evropske stavove u pogledu uvažavanja ljudskih prava. Zapad će i dalje zazirati od Vučićevog autoritarizma, ali će mu, makar kratkoročno, on biti prihvatljiviji. I deo liberalne javnosti u Srbiji može biti zaveden Vučićevim nagoveštajem promene dosadašnje politike prema Kosovu.

    Nastojanja raznih autoritaraca da se približe zapadu bez suštinskih promena karaktera svoje vladavine nije nova tehnika. Uzmimo za primer Žan-Klod Duvalijea (Jean-Claude Duvalier), koji je bio dugogodišnji predsednik Haitija (1971-1986). Njegova vlast je poznata po netoleranciji prema opoziciji, po cenzuri, kršenjima ljudskih prava, torturi i ubistvima hiljada Haićana. Međutim, on je bio vešt da tokom svoje vladavine unapredi odnose sa SAD-om. Duvalije je bio antikomunista u vreme kada je SAD-u ovo bilo važno, te je bio saveznik – neprijatan, ali koristan. Takođe, on je učinio Haiti primamljivom destinacijom za američki biznis, zahvaljujući više nego jeftinoj (dirt-cheap) radnoj snazi koja nije bila sindikalizovana. Pod spoljnim pritiscima, on je uvodio kozmetičke promene u ovoj zemlji. Između ostalog, u vladu je po potrebi ubacivao ministre sa „tehnokratskim“ imidžom. Tako je Haiti zasluživao periodičnu pomoć SAD-a, koja je retko stizala do građana ove zemlje.

    U tom kontekstu, Vučićevi potezi u Srbiji postaju razumljiviji. On nema nameru da suštinski promeni karakter svoje vladavine, već mu se samo veoma isplati da nađe način da se približi zapadu. I on je angažovao „tehnokrate“ u svojim vladama (Udovički, Vujović, Radulović, Krstić, Brnabić). Istu svrhu ima Vučićevo angažovanje u kosovskom dijalogu, igranje po nemačkim notama u tretiranju migranata i deklarativna nastojanja da se stabilizuje region Zapadnog Balkana.

    Javnost u Srbiji koja mari za stanje demokratije ne treba da bude zavedena najnovijom inicijativom vlasti. Možda bi ona delovala iskrenije ako bi Vučić objasnio svoje ideje. Ovo bi bilo i normalno očekivanje od nekoga ko pretenduje da vodi državu. Takođe, ako je vlasti stalo do toga da dijalogom dođe do političkih rešenja u Srbiji, onda ne treba da guši dijalog o drugim važnim pitanjima. Ovo bi bio suštinski test Vučićevih namera. Dok ga ne položi, za javnost u Srbiji kojoj je stalo do budućnosti ove zemlje, najbolje bi bilo da ovu igru ne igra.

    Autor je politikolog iz Beograda.

    Peščanik.net, 01.08.2017.
    http://pescanik.net/zamke-dijaloga-o-kosovu/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: