Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

Никола Варагић

 

На врху пирамиде власти у Србији налази се „веће стараца“ (Момчило Селић), односно „Србијом влада 100 породица“ (професор ФОН Слободан Миладиновић, НИН, број 3195). Они чине српску владајућу елиту. Међутим, то „веће стараца“ и тих 100 породица, немају ништа заједничко са оним идеалним или позитивним у традицији, са оним најбољим што знамо у историји везано за „веће стараца“ – то нису најмудрије „седе главе“, најчаснији и најпоштенији државници, духовници и интелектуалци, ту нема пастира који брину о свом стаду, те породице нису хришћанске, ту нема хришћанских вредности.

На врху пирамиде власти су професори, генерали, судије, тужиоци, новинари, политичари, бизнисмени, адвокати, академици, писци, глумци, редитељи… Међу њима има и масона и илумината, и рационалиста и окултиста, неки су повезани са домаћим а неки са страним тајним службама, неки су у добрим односима са врхом СПЦ, они тргују и са Истоком и са Западом… Они одлучују ко ће постати главни тужилац, ко ће постати судија највишег суда у држави, ко ће постати генерал и начелник, ко ће постати уредник телевизије или новина, ко ће постати академик, ко, шта и колико може да извози а ко да увози, ко може да продаје нафту, ко може да гради путеве, а ко да дистрибуира допуне за мобилне телефоне, ко може да се бави и којом врстом шверца и криминала… Наравно, ово пре свега важи за више нивое власти и државе – главне послове, који доносе највише пара, могу само они да раде. Људи који се налазе на врху пирамиде власти су неформално повезани, долазе са (наизглед) различитих идеолошких страна или социјалних класа, неки су непознати јавности и живе скромно (на пример, неки масони или обавештајци који су „обични људи“ са обичним пословима), а неки су познати јавности („славне личности“ и богати), али их нико у јавности не доводи са врхом пирамиде власти, нико не може да замисли да су све те личности у добрим односима и да се добро познају, тако да се они крију „у сенци“, иза званичних, државних институција и разних странака, удружења, комора… Данас су на власти наследници оних који су владали за време СФРЈ, а који су током ратова и санкција деведесетих 20. века државно претворили у лично власништво и акумулирали капитал кроз приватизацију и криминал – они су заузели све позиције у новој организацији државе и друштва, прилагодили су се новом светском поретку, одлучили да им више не требају ратови и санкције и да је дошло време да се сарађује са Западом (на пример, стране банке у Србији праве екстрапрофите, али, у тим банкама свој део профита, на разне начине, узимају и чланови српске владајуће елите), тако да су они после 2000. године значајно увећали свој капитал. Они без новца не могу и не умеју да владају.

У пирамиди власти постоје фракције, долази до породичних свађа, до смена династија, али оно што држи на окупу владајућу елиту је то што они Србију сматрају својом имовином, те нико осим њих ту не сме да се пита – они се међусобно могу борити за превласт, али ако неко са стране покуша да узме власт, они се сви уједине да одбране „своје“ (тако су се сада, на пример, ујединили Карић и Динкић). Унутрашњи окупатор, наравно, жели сам да влада, не жели ни народ, ни спољашњег окупатора да га ограничава. Међутим, спољашњем окупатору (од прве половине 20. века окупатор долази са Запада) није тешко да окупира и држи под меком окупацијом Србију, не зато што је Србија мала држава, већ зато што је оваква српска владајућа елита. Српска владајућа елита је са окупатором направила договор око процента расподеле плена – окупатор узима свој део плена (видимо по броју несталих беба у протеклих неколико деценија – и у деци) од српске државе и српског народа, српска владајућа елита узима свој део плена за добро обављен посао квислинга, а српској држави и народу, наравно, не остаје ништа. Ако нема спољашњег окупатора, владајућа елита све узима за себе, ништа не оставља народу и држави. Дакле, српска владајућа елита је таква да је српском народу или грађанима Србије потпуни исто или свеједно да ли је или није под спољашњој окупацијом. Тако је након 1945. спроведена дећирилизација, после 1990. промовисан је турбо-фолк, порнографија…, а после 2000. године ријалити програми (у које улазе „љути“ противници националиста Шешељ и анационалиста Чанак). Са владајућом елитом какву имамо, нама спољашњи непријатељи нису потребни.

Други, нижи степен, у пирамиди власти или владајућој елити, чине политичари, официри, банкари, лекари, судије, адвокати, новинари, интелектуалци, јавне личности (од уметника до спортиста и естрадних звезда), „бизнисмени“, директори највећих јавних предузећа, власници највећих агенција за маркетинг и рекламирање… На том нижем, другом степену налазе се председници политичких странака – и позиције и опозиције (и анационалних, проевропских и „патриотских“), министри у влади, тајкуни, власници и главни уредници највећих или главних медија, судије, тужиоци, начелника у полицији и војсци… Они су главни оперативци, за њих јавност зна, иза њих се крију они који су на врху пирамиде власти, „у сенци“, главе тих 100 породица (некада чак ни страни окупатор не зна ко чини то „веће стараца“ у Србији). Да ли стварно верујете да неки тамо Кокеза може да ради то што ради са фирмом Проинтер, и да иза њега стоји само његов кум? Или неки тамо Неша Роминг (видети Двериликс)? Главни оперативци су потрошна роба, чак и ако су чланови породице (попут Бориса Тадића, или Слободана Милошевића и његове породице, да не идемо даље у историју), а уколико су део губитничке фракције, или су компромитовани у народу, или се мења државна политика, или се сарађује са неком другом светском силом, постају кварљива роба (попут Стамболића, Ђинђића…). Њихов је задатак да обезбеде да на изборима на функције увек дођу кандидати који раде за оне на врху пирамиде власти (некада су сви кандидати њихови, па су избори само представа), они контролишу главне или највеће токове новца (и легалне и илегалне токове новца) и све информације (преко тајних служби и медија). На овом степену има и свештених лица који својевољно или због уцене раде за владајући елиту.

Трећи степен пирамиде власти чине нижи оперативци. Ту су „независни“ аналитичари који гостују по медијима, председници општина и локалних странака и покрета, нижи официри полиције, тајних служби и војске, затим председници спортских савеза и клубова (пре свих, фудбалских, пре свих, Црвене Звезде и Партизана), „контроверзне личности“. Они су шефови онима који се налазе на четвртом степену пирамиде власти или организоване криминалне групе. Унутрашњи окупатор је организована криминална група.

Четврти степен пирамиде власти чине они који раде на терену, углавном најпрљавије или најмање плаћене послове. Ту се налазе вође криминалних група, вође навијача (пре свих, Црвене звезде и Партизана), одатле се регрутују батинаши пред изборе, за обезбеђење, ту се налазе они који на терену учествују у изборним крађама… На пример, када је владајућа елита одлучила да је дошло време да се организује „параде поноса“ или прода Косово и Метохија, одмах су вође навијача Црвене звезде и Партизана, патриЈотских организација и криминалних група (а који су пре тога говорили да је „Косово срце Србије“, нападали полицију приликом претходних покушаја организације „параде поноса“, одлазили на барикаде на Косово и Метохију), добили послове на тендерима за ЕПС (вође навијача Црвене Звезде) или Мостоградњу (навијачи Партизана обезбеђују градилиште на мосту код Остружнице), за градњу путева (Звонко Веселиновић), или посао у државној служби (нпр. Миша Вацић), у градској власти (нпр. Паровић, Фајгељ, Младеновић…), и наравно, неки за остале криминалне послове, и више нико од тих великих националиста није правио проблем око организације „параде поноса“, није било протеста због тзв. Бриселског дијалога, барикаде су уклоњене, са Севера Косова повучене су институције државе Србије, Срби са КиМ „интегришу“ се у тзв. Косово… Ови са четвртог степена су најближи народу, али, они раде за оне на врху пирамиде власти, који, по потреби, могу да буду велики националисти, али и да одлуче да се без сукоба организује „парада поноса“, или да се позоришна представа „Олимп“ преноси на РТС, или да власник ТВ Пинк постане диригент који ће од државе да узме кредит и субвенцију да би држави платио порез.

Српска владајућа елита деценијама уназад сарађује са највећим убицама Срба и највећим криминалцима у региону – са онима који владају у Црној Гори и Хрватској, албанским клановима… На пример, Аркана су створили Словенци и Хрвати из УДБ-е, или, недавно ослобођен Насер Орић, који је убијао Србе у Сребреници и Братунцу, радио је за српску владајућу елиту, или, владајућа елита у Србији подржава антисрпску власт у Црној Гори и обратно, антисрпска власт у Црног Гори подржава владу у Београду (Коштуница је ушао у сукоб са Ђукановићем и склоњен је из власти, Тадић је ушао у сукоб са Ђукановићем и замењен је са подобним Вучићем), итд. Другим речима, радити за српску владајућу елиту, значи радити против свог народа, тј. за највеће злочинце српског народа, од Орића, Тачија и Харадинаја, преко хрватских десничара из ХДЗ и левичара попут Месића, Јосиповића или Милановића, Мила Ђукановића и црногорске мафије, до Кушнера, Сороса, Блера, Клинтонових, Меркелове… пошто српска владајућа елита са њима има одличне односе. На четвртом нивоу пирамиде највише је традиционалиста и русофила, али, на врху пирамиде власти најмање их има или их нема уопште, тако да ови русофили са четвртог степена (или трећег и другог), у суштини, раде за глобализаторе и антихришћане са првог степена или врха пирамиде власти.

Бити део такве пирамиде власти на било ком степену, служити тој владајућој елити, значи бити изрод и српског и људског рода, нечовек. „Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). Српску владајућу елиту не интересује народ, не интересује је живот обичног човека. Стање у коме се налазимо нема никакве везе са распадом СФРЈ и ратом, нити са бомбардовањем НАТО алијансе, санкцијама, војном или меком окупацијом. Исто је било и пре 2000. године, и пре 1990. године, а није много боље било ни пре 1945. године. Српска владајућа елита је узрок негативне селекције (непотизма и корупције), „беле куге“ или „одлива мозгова“. Због те елите није истражен случај несталих беба, због тога нема достојних споменика, меморијалних комплекса и културе сећања на геноцид над српским народом почињен у два светска рата, због тога не постоји фонд за лечење тешко болесне деце већ се новац за њихово лечење у иностранству прикупља преко порука, због тога не постоји ни Министарство за дијаспору, нити је људима из расејања омогућено да гласају, због тога нема новца за бесплатне уџбенике за ђаке основних и средњих школа, због тога Србија још увек није збринула избеглице из Крајина, због тога српске раднике продају страним инвеститорима као „јефтину радну снагу“… Какав сте то владар државе или члан елита неког народа, ако свој народ продајете на тај начин, ако гледате то сиромаштво док се ваљате у свом богатству. Шта сте ви?

За стање државе и народа одговорна је његова владајућа елита. Србија и српски народ је лоше прошао у 20. веку, на исти начин је почео и 21. век, пре свега јер није имао достојну владајућу елиту. Сами смо криви. Елита долази из народа. Да ли српски народ заслужује бољу владајућу елиту, да ли може да изнедри бољу елиту? Заслужује и може. Доказ је то што садашња владајућа елита не наступа отворено антисрпски, антихришћански и русофобичнo, они са врха пирамиде морају да се крију „у сенци“, пошто су у народу, још увек, присутни православни и родољубиви елементи. Нису сви политичари, судије, тужиоци, генерали, академици, новинари, привредници, лекари, адвокати, уметници, редитељи, глумци, професори, интелектуалци, аналитичари, спортисти… као и у свим осталим занимањима, у народу уопште, део пирамиде власти, нису се сви предали и продали, неће сви да лажу, да краду, да варају или чине прељубу, неће свако да изда и прода свој народ, не живе сви само ради себе… Нажалост, ти који се нису продали и предали су „испод медијског радара“, тешко су видљиви обичном човеку, али постоје – нису „сви исти“ како желе да нас убеде.

Српски народ није сломљен или готов, није пред нестанком. Српски народ ће непријатно изненадити и унутрашњег и спољашњег окупатора. Крст је јачи од пирамиде.

„Олимп“ је глупост

 

Нермин Вучељ: „Олимп“ је глупост

Нермин Вучељ

Погрешно су перципиране супротстављене критичарске стране као одушевљени постмодернисти усхићени гениталним перформансом и насупрот њима конзервативни моралисти згранути сценском голотињом.

Као у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“, нико не сме да изговори да је „Олимп“, представа Јана Фабра којом је отворен овогодишњи БИТЕФ, глупост, плашећи се да не буде подвргнут подсмеху постмодернистичке интелектуалности.

Не би Ниче у овој представи видео испуњење оног диониског начела, већ пре његову декаденцију. Не би Милош Ђурић перципирао ‘хоммаге’ античком позорју, јер представа има везе с грчком трагедијом колико и Јонескови комади с француским класицистичким позориштем. Звучно получасовно избезумљено плакање на сцени, или получасовно кружно витлање главом и косом, или вишечасовно спавање глумаца на сцени, нема ничег од поетичких начела, ни од естетских мерила, ни од драмске напетости грчке трагедије. Не пружа „Олимп“ драмску екстазу, већ је само приказ атмосфере екстази журке.

Одушевљавати се „цитатима из поп културе“ који се учитавају у представу, тражити смисленост у костимографији у којој се комбинују античка хаљина, кухињске рукавице и патике из 21. века, уписивати интелектуалне кодове у сцене са онанисањима и ерекцијама, нема везе с истинском уметношћу, с правом емоцијом, с катарзом у правом смислу речи, већ једино са критичарким снобизмом и уметничком декаденцијом. Еротика јесте уметност, а представа „Олимп“ најмање има еротичног, а највише сексуализованог. Прави комад од двадесет четири сата трајања, у славу грчког театра, био би онај који показује еволуцију од диониског култа музичких и фалусних свечаности, до премештања догађаја, мита и изолованог јунака на сцену, наступа једног глумца, затим два, увођење трећег глумца, и до аполонске стилизације диониског, јер из тог споја и настаје грчка трагедија у којој се човек, као индивидуа, суочава са својим безграничним тежњама и ситуационим ограничењима, што чини људски усуд. Нажалост, такву смисленост не могу да припишем овој представи.

Представа „Олимп“ има пандан у савременом сликарству где „уметност“ чине три насликана троугла на платну, и у модернистичкој поставци која се састоји од шољице за кафу, развученог тоалет папира, пепељаре пуне опушака и разнобојног пара чарапа. И то називамо уметношћу. А ко то не разуме, није дорастао томе. Уметност се осећа. Тамо где се надугачко интелектуализује, нешто је дебело лажно. Док је света, остаје грчка трагедија као непревазиђени уметнички легат. „Олимп“ је покушао да се маркетиншки окористи о ово наслеђе.

Аутор је филолог романиста, доцент на Филозофском факултету у Нишу

Danas, 02. октобар 2017.

***

Златко Паковић: Стари Грци, како их данас читамо

Златко Паковић

Полусатним овацијама, на ногама, београдска публика збратимила се (да, и посестримила) с колегама у Берлину, Солуну, Антверпену и другим европским градовима у којима се досад приказивала даноноћна „Планина Олимп: у славу култа трагедије – двадесетчетворочасовна представа“ Јана Фабра, где су гледаоци, који овом приликом себе радо називају причесницима, такође усправљени и радосни, аплаудирали у трајању пропорционалном дужини представе.

Битеф је ове године, дакле, угледао оно о чему највише прича позоришна Европа данас, у заносу, у опијености животом и сном коју може дати само старохеленски неклерикализовани мит и еп и живот, насупрот овом, нашем, у улогу жртве, као у највећу светињу, умоченом свету и прози јудаизма-ционизма, хришћанског клерофашизма и, од њих ништа мање милитантног и снужденог – од њих још и понижаваног – ислама.

Клали су се и претхомеровски Грци, али су знали да уживају у животу наискап, наште и до дна. О овом умећу њиховог уживања не говори ништа боље од оне слике у Хомеровој „Илијади“, у којој ожалошћени ратници, пре него што почну да оплакују своје убијене другове, вечерају, а након вечере, скубе косе и приносе жртве у славу својих дичних покојника, за којима им се срце цепа. Та ингениозна егзистенцијална симетрија радости и жаловања створила је генијалну, непоновљиву архитектуру Партенона и непоновљиву логику (дијалектику), те трагедију, као најсудбоноснији облик песништва, и комедију, као песништво о оном што трагедији нужно измиче – о спознаји ироније и иронији спознавања. Постоји време за уживање у раду, али и у доколици, време за филозофију, и за пожуду, за ужитак у одбрани части, али и за уживање у освети која пролива крв, не само без оптерећења савести, него управо као потреба те старе, затомљене савести, која не оплакује, него слави живот.

Јан Фабр успоставио је ову симетрију у својој двадесетчетворочасовној представи, у којој су перформери и подвижници, а њиховој не тек непосусталој него стално изнова обновљивој енергији, публика је највише одавала признање. Кажем, успоставио је Фабр ову зачудну старогрчку симетрију, постигавши и то да обнажена тела и огољена споловила јунака и актера ниједног јединог тренутка не буду нешто нелепо и вулгарно на сцени, него управо најбожанственији костим човека – тело по подобију богиња и богова. Али, као што смо, у хришћанској епохи, свикли да скривамо своје тело, као срамоту, тако смо свикли да скривамо и друге божанске прерогативе код себе, те и очигледну истину, прву истину, да свако има право на уживање живота. Но, овом се основном праву готово увек неко или нешто испречи, и ту онда мора да следи праведна казна. Грци су, наиме, знали оно што смо ми заборавили: да је праведно казнити оно што нам не дозвољава да, како би се то садашњом правном терминологијом изрекло, конзумирамо овај јединствени и једини живот, на који после смрти немамо више право. Грци су живели систем вредности у којем је милосрдно немилосрдно казнити немилосрднике, а немилосрдно бити милосрдан према њима. Ми смо ово изопачили, па смо милосрдни према онима који су немилосрдни према основном праву највећег броја живућих људи да уживају у животу, јединственом, непоновљивом.

Фабр узима слике, јунаке и говоре из грчке митологије, пре свега из Хомера и из трагедија тројице трагичара, али слободно интерпрета на том материјалу, пуштајући, у дугим ноћним бдењима, интуицији да га туда води. Предочене слике понекад познате нам јунаке представљају другачије од оног какви они јесу старогрчким писцима. Прометеј је сада, на пример, уплашен и потребан му је подстрек других, такође у јези, да би украо ватру од Зевса. Фабр је Прометејевом подвигу посветио неколико представа, али га овде представља као врсту лукаве, од страха устрептале варалице која одустаје од свог циља да му се затим врати. То је својеврсни дијалог аутора са самим собом, са сопственим делом: један ироничан гест према самоме себи, као што је и ова његова представа један, додуше прикривени, иронијски гестус у односу на оно што је у младости конципирао и режирао.

Главне јунаке и хероине трагедија, Фабр, ипак, углавном оставља онако како их знамо из писане оставштине, с тим што глумци њихове речи изговарају у духу фразеологије савременог језика. Изврсна је сцена у којој Агамемнон има шта да каже у своју одбрану, бацајући у лице свима онима који му замерају што је жртвовао кћер, управо аргумент своје љубави према том детету, које је уморио као жртву боговима да би освајање Троје могло да започне. Да ли ико од оних који приговарају има ту смелост да убије оно што највише воли како би се задовољила правда и скинуо срам са полиса?

Изврсна је и Медеја док говори у своју одбрану, као пред поротом, коју презире, јер јој може судити само суд њене напаћене душе која у освети, страшној, грозоморној, налази одушка од којег умире. То су, дакле, секвенце, а има их још, које овом „физичком“ театру дарују снагу логоса.

Има и баналних досетки, читавих сцена потопљених у њих, али оне лако устукну пред оним надахнутим, оригиналним решењима аутора. За оног који ово пише, једна од најлепших сцена својеврсни је лајтмотив, који се три пута јавља – као што Свети Петар три пута издаје Исуса. То су моменти када се појављује Хрисип, једном, трудећи се да схвати ко је, а не могавши то, други пут, јасно говорећи о себи ко је и шта је, наиме лик из неповратно изгубљене трагедије, тврдо нам стављајући до знања колико је, у ствари, битно сећање у људској заједници, наиме, да је људска заједница заједничко сећање, и то сећање у којем би морала бити јасно успостављена симетрија разлике између тога ко су хероји, а ко кукавице, и шта је то хероизам, а шта кукавичлук… Трећи пут јавља се Хрисип да говори о томе како је силован.

Хрисип је јунак Еурипидове трагедије, чији је наслов управо његово име, а део је оне трилогије којој припадају, сачуване, „Феничанке“. Овог јуношу, најлепшег међу најлепшима, силовао је његов педагог, гласовити Лај, док је био прогнан из Тебе. Како је Лај окончао, то добро знамо. Хрисип промиче сценом, међу попамћеним трагедијама и херојима, као личност из заборава, у име свих жртава којих се не сећамо, у име свих хероја за које не знамо, а међу којима можда живимо.

Још једна кључна ствар у овој Фабровој интерпретацији грчког света јесте духовитост: иронија, која данас изгледа као савремени облик односа према староставној озбиљности епа, али није тако, јер је иронија неизоставни удео старогрчког живота. На њој настаје не само Сократова мајеутика него, више од ње, читава комедиографија, а у ној је и Сократ добар за подсмех.

Напор, неуобичајен напор, на крају благотворан, овде је оно што улажу и играчи и публика, јер треба издржати тих двадесет и четири сата, и то у некој врсти омаме, чиме се, заправо доводи у питање здравље оног што уобичајено називамо здравим разумом. Хоће се рећи, да бисмо стигли до потпуније истине, можда бисмо морали с ума сметнути здрав разум, јер је тај и такав здрави разум управо довео до хорора у којем данас јесмо на прагу Трећег светског рата и у избегличкој кризи, у којој је Европа, својом кривицом, својом хамартијом, погњурена до дигнутог носа (којим пара облаке).

Унисона је позитивна рецепција ове представе, упркос битне ствари коју она пренебрегава, не угледајући се на неизоставног Аристофана, који је у својим комедијама упућивао инвективе ка људима од утицаја и моћи. Фабр трага и показује саму структуру моћи, али не назива њене носиоце данашњим њиховим именима. То, међутим, древни Грци очекују од нас, јер у представи у којој ми гледамо њих у њиховом времену, они гледају нас у нашем, и чекају да, као и они, говоримо разговетно, јасно и оштро, без страха и са страшћу за именовањем.

У овом слављењу грчке трагедије, Фабр је себи ускратио право да разоткрива и именује, што је, такође, ствар лудичке нарави театра, да разоткрива и именује оне који данас махнитају и чија се безразложна воља прихвата неупитно. Упркос томе што Фабров Дионис личи на председника САД Доналда Трампа, ниједном нема чак ни алузије на ову сличност, којом се уочава структурна разлика између Диониса некад и Диониса сад, јер Трамп јесте Дионис савременог света (сиц!), односно, Дионис је данас постао Трамп, силом прилика, и јесте бог безумља политике и људске трагедије коју производи та политика.

У једном од дивних тренутака представе, Фабр је на мелодију америчке химне дао да се певају речи сасвим супротног значења од речи те химне, а у другом таквом моменту, један спартански исцрпљујући дрил, у којем је публика учествовала весело (не схвативши о чему је реч, дакле, омамљена, преварена), режирао је као гимнастичку вежбу америчких маринаца, али није ишао даље на линији овог момента силе. Чак и у оном тренутку кад стари Грци узимају на себе обличја народа међу којима су живели као међу варварима, Фабру није пало на памет да се помене злочин геноцида који је његова Белгија у XИX веку починила, свирепо уништивши десет милиона становника колонијализованог Конга, одакле је извлачила богатство на којем и данас стоји, омогућујући и уметнику Фабру да лежерно ради дуготрајне представе, којима могу присуствовати, и на крају здушно аплаудирати, и они који данас својим политичким и пословним одлукама уништавају читаве насеобине и народе.

Не случајно, дакле, стоји и она грешка у наслову представе, да је она „у славу култа трагедије“. Трагедија није култ. Трагедија је управо пропитивање култа и увреженог светоназора. Трагичка уметност је политичка уметност пар еxцелленце, уметност коју је полис изнудио, јер су му били недовољни храмови, скупштине и сама агора (на којој су се трагедије најпре изводиле). Тај моменат спознаје политичког недостаје Фабровој разиграној, лепој и узбудљивој представи.

Не бих о овоме говорио да сам Фабр у овој представи не исказује потребу да мења перспективу, не заборављајући сасвим да старе Грке гледамо из данашњице. О томе говори и његов Агамемнон, који поред оклопа и шлема, у пуној ратној опреми, на стопалима носи патике по последњој моди. О томе говори и онај данашњи сиртаки који играју древни Грци, обнажени, како су се иначе носили и на бојном пољу и на стадиону. Али, Фабр се ту убрзо зауставља, и кад на крају, уз френетично одобравање публике, у Београду, Берлину, Антверпену и Солуну, ти грчки разиграни ратници узвикну да свако има право да понекад буде луд, он не иде дотле да у тој слици, у којој повезује данашњицу са временом од пре две и по, три хиљаде година, покаже шта заправо јесте та лудост, та грчка лудост, која је данас заборављена мудрост.

Та лудост јесте покретач „грчког чуда“ пре две и по хиљаде година. То је онај тренутак у којем у Атину ступа генијални законодавац Солон, трговац и песник, и укида, једним јединим актом, дужничко ропство. Исти тај моментум налазимо у нашем времену, али савремена Грчка није имала Солона да дужничком ропству узвикне не, иако је премијер Ципрас то наговештавао у предизборној кампањи. То новогрчко пристајање на дужничко ропство, то је свежа рана на европском телу, рана из које цури њена будућност.

У Фабровој представи често се, у име старих Грка, чује да демократија не штити слободу, али тај закључак за старе Грке изгледа бесмислено. Зашто? Зато што стари Грци, кад су говорили о демократији, никад нису пред очима имали представничку демократију: она би за њих била облик тираније или олигархије. Атинска демократија је први облик директне демократије.

Фабр је пуно тога назрео, али се није осмелио да то и изведе на сунце свог спектакла, зато то и јесте спектакл; наиме, његова велелепна представа припада друштву спектакла: грандиозна представа без субверзивности. А позориште, онако како су га изумели Грци, најсубверзивнији је, најопаснији изум светске културе.

Danas, 26. септембар 2017.