Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

Nikola

Никола Варагић

 

На врху пирамиде власти у Србији налази се „веће стараца“ (Момчило Селић), односно „Србијом влада 100 породица“ (професор ФОН Слободан Миладиновић, НИН, број 3195). Они чине српску владајућу елиту. Међутим, то „веће стараца“ и тих 100 породица, немају ништа заједничко са оним идеалним или позитивним у традицији, са оним најбољим што знамо у историји везано за „веће стараца“ – то нису најмудрије „седе главе“, најчаснији и најпоштенији државници, духовници и интелектуалци, ту нема пастира који брину о свом стаду, те породице нису хришћанске, ту нема хришћанских вредности.

На врху пирамиде власти су професори, генерали, судије, тужиоци, новинари, политичари, бизнисмени, адвокати, академици, писци, глумци, редитељи… Међу њима има и масона и илумината, и рационалиста и окултиста, неки су повезани са домаћим а неки са страним тајним службама, неки су у добрим односима са врхом СПЦ, они тргују и са Истоком и са Западом… Они одлучују ко ће постати главни тужилац, ко ће постати судија највишег суда у држави, ко ће постати генерал и начелник, ко ће постати уредник телевизије или новина, ко ће постати академик, ко, шта и колико може да извози а ко да увози, ко може да продаје нафту, ко може да гради путеве, а ко да дистрибуира допуне за мобилне телефоне, ко може да се бави и којом врстом шверца и криминала… Наравно, ово пре свега важи за више нивое власти и државе – главне послове, који доносе највише пара, могу само они да раде. Људи који се налазе на врху пирамиде власти су неформално повезани, долазе са (наизглед) различитих идеолошких страна или социјалних класа, неки су непознати јавности и живе скромно (на пример, неки масони или обавештајци који су „обични људи“ са обичним пословима), а неки су познати јавности („славне личности“ и богати), али их нико у јавности не доводи са врхом пирамиде власти, нико не може да замисли да су све те личности у добрим односима и да се добро познају, тако да се они крију „у сенци“, иза званичних, државних институција и разних странака, удружења, комора… Данас су на власти наследници оних који су владали за време СФРЈ, а који су током ратова и санкција деведесетих 20. века државно претворили у лично власништво и акумулирали капитал кроз приватизацију и криминал – они су заузели све позиције у новој организацији државе и друштва, прилагодили су се новом светском поретку, одлучили да им више не требају ратови и санкције и да је дошло време да се сарађује са Западом (на пример, стране банке у Србији праве екстрапрофите, али, у тим банкама свој део профита, на разне начине, узимају и чланови српске владајуће елите), тако да су они после 2000. године значајно увећали свој капитал. Они без новца не могу и не умеју да владају.

У пирамиди власти постоје фракције, долази до породичних свађа, до смена династија, али оно што држи на окупу владајућу елиту је то што они Србију сматрају својом имовином, те нико осим њих ту не сме да се пита – они се међусобно могу борити за превласт, али ако неко са стране покуша да узме власт, они се сви уједине да одбране „своје“ (тако су се сада, на пример, ујединили Карић и Динкић). Унутрашњи окупатор, наравно, жели сам да влада, не жели ни народ, ни спољашњег окупатора да га ограничава. Међутим, спољашњем окупатору (од прве половине 20. века окупатор долази са Запада) није тешко да окупира и држи под меком окупацијом Србију, не зато што је Србија мала држава, већ зато што је оваква српска владајућа елита. Српска владајућа елита је са окупатором направила договор око процента расподеле плена – окупатор узима свој део плена (видимо по броју несталих беба у протеклих неколико деценија – и у деци) од српске државе и српског народа, српска владајућа елита узима свој део плена за добро обављен посао квислинга, а српској држави и народу, наравно, не остаје ништа. Ако нема спољашњег окупатора, владајућа елита све узима за себе, ништа не оставља народу и држави. Дакле, српска владајућа елита је таква да је српском народу или грађанима Србије потпуни исто или свеједно да ли је или није под спољашњој окупацијом. Тако је након 1945. спроведена дећирилизација, после 1990. промовисан је турбо-фолк, порнографија…, а после 2000. године ријалити програми (у које улазе „љути“ противници националиста Шешељ и анационалиста Чанак). Са владајућом елитом какву имамо, нама спољашњи непријатељи нису потребни.

Други, нижи степен, у пирамиди власти или владајућој елити, чине политичари, официри, банкари, лекари, судије, адвокати, новинари, интелектуалци, јавне личности (од уметника до спортиста и естрадних звезда), „бизнисмени“, директори највећих јавних предузећа, власници највећих агенција за маркетинг и рекламирање… На том нижем, другом степену налазе се председници политичких странака – и позиције и опозиције (и анационалних, проевропских и „патриотских“), министри у влади, тајкуни, власници и главни уредници највећих или главних медија, судије, тужиоци, начелника у полицији и војсци… Они су главни оперативци, за њих јавност зна, иза њих се крију они који су на врху пирамиде власти, „у сенци“, главе тих 100 породица (некада чак ни страни окупатор не зна ко чини то „веће стараца“ у Србији). Да ли стварно верујете да неки тамо Кокеза може да ради то што ради са фирмом Проинтер, и да иза њега стоји само његов кум? Или неки тамо Неша Роминг (видети Двериликс)? Главни оперативци су потрошна роба, чак и ако су чланови породице (попут Бориса Тадића, или Слободана Милошевића и његове породице, да не идемо даље у историју), а уколико су део губитничке фракције, или су компромитовани у народу, или се мења државна политика, или се сарађује са неком другом светском силом, постају кварљива роба (попут Стамболића, Ђинђића…). Њихов је задатак да обезбеде да на изборима на функције увек дођу кандидати који раде за оне на врху пирамиде власти (некада су сви кандидати њихови, па су избори само представа), они контролишу главне или највеће токове новца (и легалне и илегалне токове новца) и све информације (преко тајних служби и медија). На овом степену има и свештених лица који својевољно или због уцене раде за владајући елиту.

Трећи степен пирамиде власти чине нижи оперативци. Ту су „независни“ аналитичари који гостују по медијима, председници општина и локалних странака и покрета, нижи официри полиције, тајних служби и војске, затим председници спортских савеза и клубова (пре свих, фудбалских, пре свих, Црвене Звезде и Партизана), „контроверзне личности“. Они су шефови онима који се налазе на четвртом степену пирамиде власти или организоване криминалне групе. Унутрашњи окупатор је организована криминална група.

Четврти степен пирамиде власти чине они који раде на терену, углавном најпрљавије или најмање плаћене послове. Ту се налазе вође криминалних група, вође навијача (пре свих, Црвене звезде и Партизана), одатле се регрутују батинаши пред изборе, за обезбеђење, ту се налазе они који на терену учествују у изборним крађама… На пример, када је владајућа елита одлучила да је дошло време да се организује „параде поноса“ или прода Косово и Метохија, одмах су вође навијача Црвене звезде и Партизана, патриЈотских организација и криминалних група (а који су пре тога говорили да је „Косово срце Србије“, нападали полицију приликом претходних покушаја организације „параде поноса“, одлазили на барикаде на Косово и Метохију), добили послове на тендерима за ЕПС (вође навијача Црвене Звезде) или Мостоградњу (навијачи Партизана обезбеђују градилиште на мосту код Остружнице), за градњу путева (Звонко Веселиновић), или посао у државној служби (нпр. Миша Вацић), у градској власти (нпр. ПаровићФајгељМладеновић…), и наравно, неки за остале криминалне послове, и више нико од тих великих националиста није правио проблем око организације „параде поноса“, није било протеста због тзв. Бриселског дијалога, барикаде су уклоњене, са Севера Косова повучене су институције државе Србије, Срби са КиМ „интегришу“ се у тзв. Косово… Ови са четвртог степена су најближи народу, али, они раде за оне на врху пирамиде власти, који, по потреби, могу да буду велики националисти, али и да одлуче да се без сукоба организује „парада поноса“, или да се позоришна представа „Олимп“ преноси на РТС, или да власник ТВ Пинк постане диригент који ће од државе да узме кредит и субвенцију да би држави платио порез.

Српска владајућа елита деценијама уназад сарађује са највећим убицама Срба и највећим криминалцима у региону – са онима који владају у Црној Гори и Хрватској, албанским клановима… На пример, Аркана су створили Словенци и Хрвати из УДБ-е, или, недавно ослобођен Насер Орић, који је убијао Србе у Сребреници и Братунцу, радио је за српску владајућу елиту, или, владајућа елита у Србији подржава антисрпску власт у Црној Гори и обратно, антисрпска власт у Црног Гори подржава владу у Београду (Коштуница је ушао у сукоб са Ђукановићем и склоњен је из власти, Тадић је ушао у сукоб са Ђукановићем и замењен је са подобним Вучићем), итд. Другим речима, радити за српску владајућу елиту, значи радити против свог народа, тј. за највеће злочинце српског народа, од Орића, Тачија и Харадинаја, преко хрватских десничара из ХДЗ и левичара попут Месића, Јосиповића или Милановића, Мила Ђукановића и црногорске мафије, до Кушнера, Сороса, Блера, Клинтонових, Меркелове… пошто српска владајућа елита са њима има одличне односе. На четвртом нивоу пирамиде највише је традиционалиста и русофила, али, на врху пирамиде власти најмање их има или их нема уопште, тако да ови русофили са четвртог степена (или трећег и другог), у суштини, раде за глобализаторе и антихришћане са првог степена или врха пирамиде власти.

Бити део такве пирамиде власти на било ком степену, служити тој владајућој елити, значи бити изрод и српског и људског рода, нечовек. „Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). Српску владајућу елиту не интересује народ, не интересује је живот обичног човека. Стање у коме се налазимо нема никакве везе са распадом СФРЈ и ратом, нити са бомбардовањем НАТО алијансе, санкцијама, војном или меком окупацијом. Исто је било и пре 2000. године, и пре 1990. године, а није много боље било ни пре 1945. године. Српска владајућа елита је узрок негативне селекције (непотизма и корупције), „беле куге“ или „одлива мозгова“. Због те елите није истражен случај несталих беба, због тога нема достојних споменика, меморијалних комплекса и културе сећања на геноцид над српским народом почињен у два светска рата, због тога не постоји фонд за лечење тешко болесне деце већ се новац за њихово лечење у иностранству прикупља преко порука, због тога не постоји ни Министарство за дијаспору, нити је људима из расејања омогућено да гласају, због тога нема новца за бесплатне уџбенике за ђаке основних и средњих школа, због тога Србија још увек није збринула избеглице из Крајина, због тога српске раднике продају страним инвеститорима као „јефтину радну снагу“… Какав сте то владар државе или члан елита неког народа, ако свој народ продајете на тај начин, ако гледате то сиромаштво док се ваљате у свом богатству. Шта сте ви?

За стање државе и народа одговорна је његова владајућа елита. Србија и српски народ је лоше прошао у 20. веку, на исти начин је почео и 21. век, пре свега јер није имао достојну владајућу елиту. Сами смо криви. Елита долази из народа. Да ли српски народ заслужује бољу владајућу елиту, да ли може да изнедри бољу елиту? Заслужује и може. Доказ је то што садашња владајућа елита не наступа отворено антисрпски, антихришћански и русофобичнo, они са врха пирамиде морају да се крију „у сенци“, пошто су у народу, још увек, присутни православни и родољубиви елементи. Нису сви политичари, судије, тужиоци, генерали, академици, новинари, привредници, лекари, адвокати, уметници, редитељи, глумци, професори, интелектуалци, аналитичари, спортисти… као и у свим осталим занимањима, у народу уопште, део пирамиде власти, нису се сви предали и продали, неће сви да лажу, да краду, да варају или чине прељубу, неће свако да изда и прода свој народ, не живе сви само ради себе… Нажалост, ти који се нису продали и предали су „испод медијског радара“, тешко су видљиви обичном човеку, али постоје – нису „сви исти“ како желе да нас убеде.

Српски народ није сломљен или готов, није пред нестанком. Српски народ ће непријатно изненадити и унутрашњег и спољашњег окупатора. Крст је јачи од пирамиде.

Advertisements

4 Responses to Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

  1. Varagić Nikola каже:

    Goran Vesić: Operativac

    Politička i psihološka transformacija Gorana Vesića je nešto što stvarno treba pratiti na javnoj sceni.

    Piše: Jasmina Lukač
    14. oktobar 2017. 13:09

    Ovaj operativac Zorana Đinđića zadužen u vreme uspona DS 90-ih za dve ključne stvari za svaku partiju – medije i pare – postao je glavni menadžer Aleksandra Vučića, mada mu je formalna funkcija „gradski menadžer“.Bio je pouzdan politički izvor prvih srpskih tabloida i to bilo lično noseći im oglas o koruptivnom poslu pokojnog Miloševićevog premijera Mirka Marjanovića „pšenica za ruski gas“, bilo javljajući im da je tadašnji šef CIA Džon Dojč upravo stigao na Andrićev venac kod Miloševića. Sada je glavni nosilac „bager kampanje“ kojom Vučićeva SNS treba da izdominira nad protivnicima na beogradskim izborima, što je operacija s obzirom na broj raskopanih ulica u prestonici, masivnih razmera.

    Bio je čovek koji je brojio glasove kada se u DS glasalo između Đinđića i Slobodana Vuksanovića. Sada je navodno, jedan od najjačih pretendenata na funkciju gradonačelnika Beograda, smatrajući da je aktuelni miljenik vrha naprednjaka Siniša Mali donosio samo afere, a on, Vesić, samo rezultate. Među njima je i vlast u beogradskom opštini Vračar, ranijem najjačem uporištu nenaprednih i nesocijalističkih stranaka u Srbiji.

    Bio je čovek koji je učestvovao u više izbornih kampanja Mila Đukanovića, a u prvoj postpetooktobarskoj vlasti postao je savetnik saveznog ministra policije Zorana Živkovića. U to vreme mu je Vojni sud oprostio robiju zato što se nije odazvao vojnom pozivu prilikom NATO bombardovanja. Tada se još uvek svim novinarima javljao na telefon, a sada ne može da odgovori na pitanja TV N1 o nalazima Saveta za borbu protiv korupcije, a da se ne iznervira, baš onako naprednjački. Doduše, ni u ranoj fazi karijere novinari ga nisu baš mnogo voleli, a Đinđić im je odgovarao da je Vesić u redu, jer hoće da radi, i to mnogo. Zajedno sa sadašnjim kolumnistom Ekspresa Ivanom Radovanovićem, jedno vreme je držao agenciju koja se bavila i političkim analizama. Tako je u septembru 2012. ponudio Draganu Đilasu i dokument „Manifest novih demokrata“. Boris Tadić ga nije podnosio, upamćeno je da ga je nazvao „Iznogudom“, a ipak je Vesić bio član mnogih upravnih odbora, funkcioner Košarkaškog saveza i savetnik predsednika FK Crvena zvezda.

    O Vesićevim poslovnim poduhvatima nema pouzdanih podataka, kao i o godini kada je tačno diplomirao na Pravnom fakultetu. Rođen je 1969, odrastao u Kraljevu, i oženjen je. Njegov brat Zoran Vesić bio je svojevremeno savetnik direktora RFZO. U Glavni odbor SNS Goran Vesić izabran je tek u maju 2016, nakon parlamentarnih i vračarskih izbora. Osam godina ranije, kada je ova stranka nastala, verovatno u tako nešto ne bi moglo da poveruje 99 odsto njenih običnih članova.

    http://www.danas.rs/ljudi.1141.html?news_id=359292&title=Goran+Vesi%C4%87%3a+Operativac

  2. Varagić Nikola каже:

    Пропуст Јединице за заштиту личности МУП-а Србије – Како је главни сведок одустао од сведочења против Орића…

    Наслов РТРС: Београдски пријатељи и даље помажу Насеру Орићу!?

    Супруга Самира Авдића, крунског свједока против Насера Орића, који је чуван у Београду, новцем државе Србије 2015. купила је мобилни телефон ради контакта са Орићем.

    Авдића (50), који је требало да буде најважнији свједок Тужилаштва БиХ на суђењу Орићу у Сарајеву, и његову породицу у Београду чували су припадници Јединице за заштиту личности МУП Србије, који су направили пропуст и дозволили да оптужени ступи у контакт са свједоком, који је затим одустао од свједочења. Овај свједок се трећи пут оженио и нова супруга је родом из Сребренице, као и Орић.

    „Први пропуст је био што није обављена ваљана безбједносна процјена Авдићеве супруге, која је чувана са њим. Кључни пропуст је направљен када није откривено да је набавила мобилни телефон и картицу, који нису били под надзором српских служби. Накнадно је откривено да је она новац који је држава Србија дала породици Авдић да купи школске књиге за дјецу искористила да купи мобилни телефон“, каже извор “Блица“ који је био упознат са чувањем Авдића. Преко тако набављеног телефона, за који српске службе нису знале да постоји, Орић је разговарао са Авдићем који је затим одустао од свједочења.

    Тај разговор обављен 2015. пресрела је СИПА, агенција БиХ за борбу против криминала, и обавјестила је надлежне у Србији. У пресретнутом разговору прво Авдићева супруга прича са непознатом особом на енглеском језику. Након тога разговор настављају Авдић и Орић. Авдић је тражио од Орића да му пошаље 2.000 конвертибилних марака, наводећи да му је тај новац потребан да напусти Београд.

    Овај разговор нису скривали ни Орићеви адвокати, али у њиховој верзији Авдић је наводно био заточен у Београду, и тврдио да га муче, те да потплаћују свједоке са 2.000 марака. Дио разговора је достављен суду у Сарајеву.

    Иначе, Авдић, који је био припадник 28. дивизије Армије БиХ и члан Сребреничке групе, прије овога био је осуђен и одслужио је казну за убиство четири Србина из Милића. Авдићу и још једном његовом саборцу судило се и за убиство једног Бошњака из Сребренице. Осуђен је на 10 година затвора, а након жалбе Врховни суд је казну смањио на пет година.

    Самир Авдић је још 1. и 8. децембра 2008. свједочио Тужилаштву у Бијељини. Он је прије тога своју изјаву о бројним злочинима Орића исписао руком на 130 страна. Међу најсвирепијим злочинима су убиство труднице у Лозничкој Ријеци, као и убиство сребреничког судије, Слободана Илића (46).

    Насер Орић, који је као српски полицајац почетком деведесетих био један од тјелохранитеља Слободана Милошевића, у интервјуу 2014. рекао је да је сачувао пријатељство са неким политичарима у Београду али и са некима који су “на високим позицијама у полицијским структурама“.

    Извор: Блиц/РТРС

    ————-

    16.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

  3. Varagić Nikola каже:

    У ЦЕНТАР – ИВАН МИЉКОВИЋ: О отетим српским бебама које су продате Албанцима

    30.10.2017.

    Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју” био је Иван Миљковић, Србин из Свиљанца, чијег су брата близанца, Ненада, када су се родили, украло мединцијско особље из породилишта, прогласивши га мртвим и продало католичкој породици на Косову.

    Тема емисије је била масовна крађа српских беба из породилишта, широм Србије и њихова продаја странцима.

    „Сусрет са мојим украденим братом близанцем је био веома дирљив, али већ сам био донекле зато спремен јер сам га годинама већ тражио”, рекао је Иван Миљковић о свом првом сиусрету са братом Ненадом.

    „Њега, када су га украли из породилишта у Свилајнцу 1979.г. одмах су продали католичкој албанској породици са Косова, из Косовске Митровице, која је на исти начин усвојила још две бебе уз уже Србије, пошто нису могла да имају деце. Сва деца, коју су усвојили, купивши их из српских породилишта, имали су биолошки српске родитеље”, у емисији је открио Иван причајући о трагичној судбини своје породице.

    „Крађом беба из породилишта, српска деца су се широм Србије продавана и албанским породицама на Косову. Ја имам сазнања да је то трајало сигурно од 1954 до 2006.г. можда је било таквих радњи и пре или после али до тих података, у мом истраживачком раду, нисам успео да дођем. Занимљиво је да је док је народни посланик СПС и министар без портфеља, др Славица Ђукић Дејановић, била директор Клиничког центра у Крагујевцу (1993-2000г.) имамо случајеве да је мединциско особље усмено родитељима саопштавало да им је дете умрло након порођаја, а да родитељи притом никад нису видели ту наводно умрли своју децу нити да су та деца званично била проглашавана мртвим. Ја не знам да ли је она лично директно учествовала у отмици и продају српских беба, али стоји чињеница да је 2001.г. била на челу Скупштинског радног тела које је случајеве отмице деце из српских породилишта прогласило застарелим”, устврдио је Иван Миљковић током емисије.

    Како су и када крађена српска деца из породилишта широм Србије; и како је Иван дошао до свога брата Ненада, извукавши га из албанске породице и довео у Београд, где се Ненад крстио у православну веру, сазнајте гледајући цео видео

  4. Varagić Nikola каже:

    Пројекат повратка у своју кожу
    БРАНИСЛАВ МАТИЋ („НАЦИЈА“) у интервјуу интернет радију „СНАГА НАРОДА“

    Морамо најпре да рашчистимо једну ствар која објашњава многе друге: од јесени 2000. године Србија није слободна, независна и суверена земља. Она је тужни протекторат којим пресудно, у крајњој инстанци, управљају непријатељи Србије. Над Србијом се од тада спроводи један осветнички програм меке али вулгарне окупације. Његове омиљене поштапалице су преваспитавање, „промена свести”, тобоже цивилизовање, а заправо обеснаживање главних елемената националног идентитета. Његов главни метод је уцењивање и понижавање. А једини стварни разлог: одмазда за отпор пружен поробљавању. Тек кад то знамо постаје јасно шта се заправо дешава на политичкој и јавној сцени, у култури и медијима, у економији и спорту. Преокрет је, наравно, могућ и много ближи но што нам се сада чини

    У двосатној ауторској емисији угледног српског новинара Дејана Булајића, на интернет-радију „Снага народа”, 26. августа гостовао је књижевник и новинар Бранислав Матић, главни уредник „Нације”. Преносимо неколико питања и одговора: о глобалној медијској технологији, о медијима као управљачком инструменту, о моделу меке али вулгарне окупације који се примењује у Србији, о „компрадорској псеудоелити” која спроводи осветнички програм над сопственим народом, о стању у српским медијима и на културној сцени, наравно и о излазу из свега тога. Цео интервју можете преслушати у архиви емисија на сајту радија „Снага народа”.

    ***

    *Доста сте се бавили глобалним медијима и њиховом филозофијом. Како данас видите светску медијску ситуацију и улогу новинара у свему томе?

    Медији за какве смо се ми припремали, и због каквих смо заволели овај посао, на глобалном нивоу одавно више не постоје. Промењена је њихова природа и функција, њихова суштина и смисао. Пред нашим очима метастазирају процеси започети средином прошлог века и очитовани успоном науке зване кибернетика. У западној цивилизацији тада превладава поглед на свет као један Систем. Кључни модели светске доминације разрађују се као као модели управљања Системом. Норберт Винер, амерички математичар и „отац кибернетике”, дефинише своју науку као управљање Системом помоћу информација.

    Тачно је проучено: када, колико и каквих информација треба упумпати да би се изазвало жељено понашање Система. Или да би се оправдале управљачке одлуке које су, из сасвим других разлога, већ донете. Зна се колико је потребно крви, суза, злочина, несреће, жртава, колико фарисејске потресености или страха, да би се оправдала унапред донета одлука о бомбардовању неке земље. Да јавно мњење тобоже изврши притисак на владу да донесе одлуку коју је она, сасвим другачије мотивисано, већ донела. И да се све то не зове злочин агресије, како му је право име, него хуманитарна интервенција.

    Ти медији, дакле, више не служе за преношење информација, за образовање, васпитавање укуса, квалитетну забаву, него су претворени у инпут машине. У машине помоћу којих се у Систем убацују информације какве су потребне да би се подстакло или изнудило његово одређено понашање.

    Ти медији све мање прате догађаје, а све више их сами производе и обликују према потребама управљања Системом. Ако их није могуће произвести, они ће их напросто измислити. После неког времена измишљотину ће демантовати управо они од којих је потекла, али Систем је у међувремену неповратно одмакао путем на који су они хтели да га гурну.

    Примера има много, и светских и домаћих. Од намерног допуштања напада на Перл Харбур, да би се оправдао позни улазак Америке у Други светски рат (ушетавање Американаца у Европу, већ искрварену и десетковану братоубилачким ратом, и окупација њене западне половине), па до измишљотине о ирачком оружју за масовно уништење (у тој несрећној земљи је од почетка напада на њу до данас убијено преко милион људи). Од Улице Васе Мискина, Маркала и Рачка, до бестијалних кривотворења и манипулација Сребреницом.

    У таквој поставци, новинари су само службеници Система, опслуживачи, техничари, најамници различитог ранга и талента, али генерално све безличнији, све блеђи и јаднији. Сво знање и креативност, сва одговорност и мисија, сведени су на технике манипулације. А то је, за озбиљне људе, врло мучно и неприлично.

    ТРИ ЗАБАШУРЕНЕ ВЕЛЕИЗДАЈЕ

    *Ситуација у новинарству није много боља ни на локалном нивоу, на унутрашњем плану?

    Каква нам је држава, таква нам је култура, такви су нам медији, такво нам је новинарство. Провизоријум и бешчашће, слом вертикале вредности и издаја. Забрињавајуће великим делом српских медија – сасвим програмирано – хара полуписмен свет, са вишком ега и мањком падежа, са лажним грудима и лажним дипломама, без икаквог осећаја етике и одговорности у заједници, одговорности пред Богом, родом или самим собом. Не знам да ли је икада српска штампа у етичком смислу била на нижим гранама него сад. Да ли је икада могла овако да забашури и разводни три ужасне велеиздаје које је Србија доживела од 2000. до 2013. године (велеиздаје у фебруару 2008, у септембру 2009. и у априлу 2013). По образовном и занатском нивоу, по креативности и укусу, по храбрости и поштењу, српски медији деценијама нису били ниже.

    Знате, некада нам се са врха „Београђанке” свакога јутра обраћао Душан Радовић. Забавник и Политику је уређивао Влада Булатовић Виб. У Радио Београду радили су Стева Раичковић, Љубомир Симовић, Данило Николић, Бода Марковић… У новосадском Дневнику био је запослен Мирослав Антић. Културни-образовни и Дечји програм у Телевизији уређивали су Витезовић и Ршумовић. Када сам ја дошао у Дугу, још веома млад, у другој половини осамдесетих, тамо су седели Момо Капор, Брана Црнчевић, Драгош Калајић, Драган Барјактаревић, Зоран Богавац, Мира Бобић… Или замислите двадесете и тридесете године, када су у београдским редакцијама и кафанама седели Милош Црњански, Сташа Краков, Раде Драинац, Густав Крклец, Сибе Миличић, Сташа Винавер, Бошко Токин…

    Такви асови давали су тон у јавном животу и чинили дух не само медија него и свога града, своје земље. Они су у редакцијама дочекивали талентоване клинце, још полуфабрикате, и од њих правили своје истинске наследнике, па и боље од себе.

    Данас тога нема. Недоучени клинци, осакаћени упропашћеном школом, долазе код недоучених уредничића, од којих немају шта да науче, осим можда политичке проституције и продавања вере за вечеру. У већини редакција укинута су лекторска одељења. Влада правописни и језички хаос. Нема филмске, музичке, књижевне, ликовне критике, јер су критичари одавно претворени у пи-ар агенте великих издавачких и продуцентских кућа. Нема мајсторских живих репортажа, тог често књижевног жанра у новинарству, јер редакције годинама наводно немају новца за такве путне трошкове. (Баснословно плаћају комесаре, а укидају репортере и ауторске хонораре.) Нема занимљивих прилога школованих дописника, јер су дописништва у великом броју позатварана. Царују преписивање са интернета и импровизација, аматеризам и тешка јефтиноћа, са дугорочно врло скупим последицама. Све се то прикрива глупом бомбастичношћу, примитивизмом и дреком.

    Е сад, ако знамо да је главни производ медија сама публика, онда имамо још више разлога за узбуну.

    Силом биологије, у нашој јавности постаје доминантна генерација која је пресудно обликована оваквим медијима. Она за боље и не зна. Тровачки медији, и они који помоћу њих управљају овом разваљеном кућом, ускоро ће моћи да се позивају искључиво на „закон тражње”. То је, разуме се, само још једно подмукло подметање. Већ сам то описивао: ако наркоман, у гроги стању, тражи још дроге, ми смо дужни да се таквом „закону тражње” не повинујемо. Морамо да пронађемо начине како да му истински помогнемо.

    *Како је могуће да нам се дешава све то што описујете? Зашто доносимо одлуке против себе самих, против своје државе и народа? Ко то спроводи и како?

    Морамо најпре да рашчистимо једну ствар која објашњава многе друге: од јесени 2000. године Србија није слободна, независна и суверена земља. Није њен суверенитет ни пре тога био потпун и беспрекоран, али од тада, до даљњег, он не постоји.

    Србија је од тада тужни протекторат којим пресудно, у крајњој инстанци, управљају непријатељи Србије. Дакле, не са српских, не са несрпских, него са антисрпских позиција. Над Србијом се од тада спроводи један осветнички програм меке али вулгарне окупације. Његове омиљене поштапалице су преваспитавање, „промена свести”, тобоже цивилизовање, заправо обеснаживање главних елемената националног идентитета. Његов главни метод је уцењивање и понижавање. А једини стварни разлог: одмазда за отпор пружен поробљавању. (Уз остало, непријатељ нам никада неће опростити што је на нашем простору, задржан српским слободарским отпором, изгубио десет кључних година, док је Русија била на коленима и лак залогај. Као Хитлер 1941. године. Сада ствари стоје друкчије.)

    Тек кад то знамо и узмемо у обзир, постаје јасно шта се заправо дешава на политичкој и јавној сцени, у култури и медијима, у економији и спорту.

    Сва наша разматрања морају поћи од те тешке и једноставне чињенице.

    Сва ова јефтина драматургија око нас, сви ови патетични скечеви, треш телевизије, бестијални таблоиди, бескрајно пренемагање, ту су пре свега да прикрију ову страшну чињеницу и учине нас равнодушним према њој.

    Ту су да нас срозају до подљудског нивоа, са којег се више не постављају озбиљна питања и где више нико не зна зашто је ту, шта му је дужност.

    Тај окупациони програм спроводи једна компрадорска псеудоелита, дуго стипендирана и припремана споља, која нескривено мрзи ову земљу и све њене вредности. Али то је једна посебна и врло сложена тема.

    „КОРИСНИ ИДИОТИ” И КОМПРАДОРСКА ЕЛИТА

    *Па ипак, бар у најкраћем, ко чини ту „компрадорску псеудоелиту” и шта су њени покретачки мотиви?

    Прво, да се разумемо, то није елита, поготову не веродостојна, не елита врлине и знања, стаменог и безусловног пожртвовања за заједницу. То је једна сложена и шарена структура која је под принудом запосела место елите у друштву, нелегитимна „функционална елита”. Има ту људи који су, због наивности или недовољног познавања ствари, поверовали у пропагандне лаже Запада, у идеолошке флоскуле у које ни Запад више не верује. Они не узимају новац за своје служење страним интересима, чине то „из уверења”. Америчка псеудоимперијална доктрина зове их „корисним идиотима”. Има један проценат људи који су део широке агентурне мреже Запада, стари стипендисти и активирани спавачи, као и удбашки пребези.

    Али највећи проценат, и то са највише болесног негативног осећања према сопственој земљи и народу, чине деца „деце комунизма”. Они су у пређашњем поретку, гуслајући о комунистичкој интернационали и обављајући многе прљаве послове против свог народа, уживали огромне привилегије. А онда се, стицајем историјских околности, њихов идеолошки сан претворио у реални кошмар народа којем припадају. Тај свет се распао. Они су се нашли на ветрометини, морали су чак да промене интернационалу како би задржали старе и изборили нове привилегије. Иако је њихов народ, српски, највећа жртва распада њиховог идеолошког сна, иако је најмање желео тај распад од свих умешаних, они су по кључу и дресури управо Србе окривили за све. За распад њихове утопије, за губитак привилегија, за личну патњу. Отуд њихово патолошко и ирационално антисрпство. Отуд болесна потреба да се под својим новим господаром свете Србима.

    Они разарају базични систем вредности у земљи. Уништавају сваки заметак истинске елите, гурају најбоље људе ка далеким маргинама (имају развијен систем дисквалификације), уклањају све „неподношљиве поредбене јединице”.

    Они латинизују и однарођавају Србију, гурају је у обескорењеност и безверје, распаљују комплексе ниже вредности и негативне аутостереотипе.

    Они релативизују светиње и симболе за које су живели и гинули наши преци, спрдају се са нашим ранама и жртвама, са нашим заветима и молитвама.

    Они трују јавни простор треш поткултуром, негативним идолима, банализацијом ужасних размера, лудилом, хушкањем на монструозне злочине и перверзије. Претварају наше животе у бескрајну црну хронику. Подемоњују и поживотињују.

    *Опис стања звучи реалистично и застрашујуће. Шта је решење?

    Држава. Чим истински Срби поново овладају апаратом сопствене државе, чим земљу изведу из статуса бедног протектората, чим нормални људи (дакле одговорни и самосвесни) поново преузму полуге друштвеног живота, међу којима су медији и култура у првом плану, многи од ових ужасних трендова могу бити брзо преокренути. По многим симптомима можемо видети да у народу нема тешких дубинских оштећења. Све је ово, још увек, само површинска корозија, шуга и свраб. Народ је у својој суштини жељан нормалности, вапи за њом, и одлично реагује када му се нормалност понуди.

    Наравно, у неким сферама мора се лечити дуго и стрпљиво, поправљање стања ће потрајати, јер пролазимо кроз врло широко уништавање, великих размера. Већ сада би требало да спремамо генерацију, почетних неколико хиљада младих људи који ће предводити српску обнову државе и повратак у нормалност, повратак у своју кожу.

    О свему томе не треба издавати декларације и програме, треба ћутати и радити. Стару изреку морамо преформулисати: „Риба смрди цела, а чисти се од главе.”

    *Како видите стање на нашој културној сцени?

    Писао сам о врло лошим последицама хроничног потцењивања важности културе од стране српске политичке класе. А оштећења и кварења која нам долазе кроз културу дугорочно су најопаснија и најтеже се исправљају.

    Као и скоро све друго – образовање, привреда, здравство, индустрија, војска, службе безбедности – и културна сцена у Србији данас није у добром стању. Веродостојна српска култура сведена је на ниво поткултуре у сопственој земљи. На банално мишљен фолклор, запевање старица у планини и пластични цвет у коси.

    А оно што је запосело главне токове српске културе није ни српско ни култура. Реч је о баналном епигонству, о закаснелом провинцијалном подражавању концепата који су давно минули великом светском уметничком позорницом. Такви, нису више занимљиви ни овде, камоли у свету. Али, наметнуто окупационим идеолошким обрасцем, управо то запоседа све важне позиције у модерној српској култури. То спречава развој истинске и живе српске урбане културе, затомљава креативност нових генерација. Гуши. Велике културне и уметничке потенцијале траћимо на неталентоване играрије, плитке досетке и пуке мистификације. Олињали и бајати концептуалисти, држећи све жирије и институције културе, све фондове и комесаријате, залуђују клинце да је то њихово ништа сада in, кул, ултрамодерно. Тај провинцијални културни модел је одавно мртав, његова лешина испуњава смрадом наше градове, не може од њега да се дише нити ишта може под њим да никне, и неко га мора сахранити. Тихо, без носталгије и почасти.

    (Извор: http://www.snaganaroda.net. Приређивање, скраћења и опрема: „Нација”)

    —————-

    4.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

    https://facebookreporter.org/2017/11/04/projekat-povratka-u-svoju-kozu-branislav-matic-nacija-u-intervjuu-internet-radiju-snaga-naroda/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: