Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином

Никола Варагић

 

У српском народу, већина је против уласка у ЕУ и Нато алијансу, против продаје Косова и Метохије, против продаје привредних и природних ресурса (јер нико не жели да ради као “јефтина радна снага“), против наметања “параде поноса“, па ипак, мањина (тј. владајућа елита) води Србију у ЕУ и Нато алијансу, продаје Косово и Метохију, продаје привредне и природне ресурсе (већина радно способних или не ради, или не прима плату или ради као “јефтина радна снага“) и организује две “параде поноса“. Зашто је то тако?

Можда је то тако због тога што, у народу, већину чине маловерни и лицемерни – они који јавно осуђују оно што тајно раде или подсвесно раде оно против чега се свесно боре. Они који су храбри на речима, али не и на делима. Они који бацају смеће где стигну и много псују (често и Бога псују). Они који се никада неће продати и никад неће издати – све док им неко не понуди нешто конкретно или им неко не запрети (имају поданички, робовски менталитет). Они који никада ништа не би завршили преко везе – све док не нађу везу. Они који не би урадили ништа лоше – све док им се не укаже прилика.

Они који би радо учинили превару, али се плаше да то ураде. Они који би да бране КиМ, али да они (или њихова деца) не узимају пушку у руке. Они који су љубоморни на бољег од себе и уместо да сами себе усавршавају, они бољег од себе вуку на дно, где се и сами налазе. Они који кукају како смо ми Срби заборавили на своју традицију, док они сами пишу латиницом и неће да славе породичне славе зато што то више “није модерно“. Они што критикују власт да краде, али када би дошли на власт, крали би још више. Они који се радују када комшији цркне крава. Они који виде само да је чаша до пола празна, а не и да је чаша до пола пуна. Они који очекују да други човек, или држава, реши њихове личне проблеме и пребацују одговорност на друге, или државу; ако говоримо о народу и држави, такви људи очекују да нас спаси Бог, или Русија, тј. увек неко други – за такве људе, други су криви за све лоше у њиховом приватном животу, или у Србији. Они који највише воле своју породицу и свој народ, али ако нешто није по њиховој вољи, тј. ако у породици не раде сви како они мисле да треба да раде, или у народу, онда иду у крајност и спремни су да се одрекну или униште своју породицу, или свој народ. Они чија реч ништа не вреди (самим тим ни потписан уговор), јер имају дебео образ. Они који гледају Пинк, Хепи и ријалитије. Они који мисле глобално, али не делују локално. Они који себе увек пореде са истим или горим, али никад са бољим од себе.

Да ли већину у српском народу чине такви људи? Ако такви људи, ипак, не чине већину, него су мањина у српском народу, зашто и како они владају над већином[1]? Наравно, јасне су историјске околности (да се не враћамо на доба под окупације пре 20. века, ако гледамо само околности у 20. веку, када смо имали своју државу): у два светска рата српски народ је доживео геноцид, најбољи су тада страдали, најбољи су страдали и за време комунизма (неке су комунисти убили, неки су избегли у свет), и у посткомунизму, што због ратова у бившој СФРЈ и санкција, и напада Нато на СРЈ, што због негативне селекције и корупције. Чињеница је да су на стварање лоше владајуће елите и лоших услова за живот у Србији у 20. веку и на почетку 21. века утицале и спољашње силе или околности. За доста ствари смо ипак сами криви[2]. Ако сада знамо где смо до сада грешили, да ли ћемо и у будућности исто тако грешити?

Вољом Божјом, Србија ће у наредним годинама и деценијама добити нову владајућу елиту – која неће грешити попут (до)садашње владајуће елите. Потребно је време да се упознају и организују прави људи. Потребно је време да се створи позитивна селекција. Сада смо тек на почетку тог процеса. Елита долази из народа. Ако у народу већину чине они који нису маловерни и лицемерни; они који поштују дату реч и иза којих стоје дела а не само речи; они не бацају смеће и не псују; они који се никада не продају и неће да издају своју државу и свој народ – ни када им се понуди нешто конкретно, ни када им се прети; они који ништа неће да заврше преко везе ни када имају везу, нити би урадили нешто лоше ни када би имали прилику, ни када не би било (страха од) могуће казне; они који бољем од себе признају да је бољи, они који следе мудријег од себе, они који не желе да комшији цркне крава; они који би ишли у војску у случају рата, заједно са својом децом, уместо у иностранство; они који заиста не би крали када би дошли на власт; они који не дају (или не примају) мито ни због саобраћајног прекршаја; они који не намећу другима своју веру и традицију, а поштују своју – пишу ћирилицом, славе славе, поштују јунаке и жртве из свог народа (знају шта је и јунаштво и шта је чојство); они који сами решавају своје проблеме, они који не пребацују одговорност или кривицу на другог човека (или народ, државу), они који који не чине другима оно што не желе да они чине њима, они који су извадили брвно из свог ока, они који љубе добро ради самог добра и поштују Божје заповести, онда ће они чинити, у једном тренутку, и већину у новој српској владајућој елити.

Стање у Србији зависи од људи који живе у Србији. Међутим, стање у региону, и посебно у свету, не зависи једино од Србије. Много коцкица мора да се сложи да би се окупила и организовала нова српска владајућа елита, чак и невезано за дешавања у свету, а посебно је тешко да се сложе све коцкице и у региону и у свету, тако да се Србија може несметано развијати, са том новом елитом, која ће да је води. Те коцкице може да сложи једино Бог. Можда ће Бог да окупи нову елиту, људе који не воле “зачеља по синагогама и поздраве на трговима“ (Лк. 11; 43), који не товаре “на људе (тј. народ) бремена тешка за ношење“, а да они сами “ни једним прстом својим неће да се прихвате бремена“ (11; 46)[3], тј. људе који се чувају “сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат“ (Лк. 12; 15) – пошто у изобиљу, ничији живот не почива на његовом имању[4] – и можда Србију чека век мира и несметаног развоја, тј. век “златног доба“. А можда нас чека нов Косовски бој (неповољне међународне околности – ничим изазвани напад неке државе, светски рат, санкције, велике елементарне непогоде, још већа криза са избеглицама и емигрантима из Азије…), или, избор између Небеског и земаљског царства. Не можемо да предвидимо сва дешавања у свету, нити како ће она утицати на Србију. До нас је само да се свако од нас појединачно непрестано духовно усавршава, да стварамо боље међуљудске односе и боље услове за живот у Србији – све остало је “до Бога који милује“.

Животни услови у Србији могу да се промене на боље ако верујемо да могу да се промене и ако они који мењају Србију заиста нису, или неће постати исти, као они које мењају на власти. И наравно, ако се један део оних (најбољих) који живе у расејању врати у Србију да је мењамо на боље. Нову владајућу елиту ће чинити најбољи из Србије и расејања, а са повратком оних који сада живе у расејању (довољно је да се врати сваки десети), поред проблема са “одливом мозгова“, решава се и проблем “беле куге“ (у мојој генерацији, они који живе у расејању имају децу или више деце у односу на нас који смо остали у Србији). Сигуран сам да у расејању имамо довољно оних који нису заборавили своје порекло, који су и своју децу научили да говоре српски језик, и који су спремни да се врате у Србију (нису сви као они министри задужени за финансије, привреду, банке и приватизацију који су из расејања дошли после 2000. године да владају и да распродају Србију). Сви заједно можемо да створимо боље услове за живот у Србији, и можда ће нас Бог погледати, тако да останемо оаза која се несметано развија, у миру, чак и ако настане хаос у свету[5].

***

Народ чине личности. Масу чине индивидуе. Да ли је српски народ, у овом тренутку, маса (безличних колективиста) или “народ-монарх“ (заједница личности)? Маса постаје “народ-монарх“ (сваки грађанин је “краљ“ или “последњи извор легитимности“), једино ако свака (или већина) индивидуа превазиђе саму себе и постане личност. Јер, само праве личности могу да се изборе за “право личности“[6]. Права елита од масе прави “народ-монарх“. Праву елиту чине личности. Бог учи човека (који љуби Бога) како да постане савршена личност[7]. Бог учи чланове духовне елите, а духовна елита учи народ – индивидуа постаје личност, маса постаје народ. Личност поштује право и достојанство друге личности, доживљава и радост и тугу друге личности као сопствену. Личност налази себе у другој личности и другу у себи. У заједници личности, нико “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ и свако “угађа ближњему на добро ради напретка“. Личност је пример “чојства и јунаштва“ (Марко Миљанов) – чува другог од себе (поштује другог, неће да повреди право и достојанство другог или другачијег човека), чува себе и своје од других (поштује себе и своје). Хришћанин се и према нехришћанима (или несрбима) увек понаша – хришћански. Христолика љубав тражи да се воле и они који (у овом тренутку) нису део духовне (или нису део исте етничке) заједнице, тражи да морал који важи за припаднике моје заједнице, (ближње), важи и за припаднике друге (туђе, стране, другачије) заједнице[8].

Лични односи стварају јединство личности (аутентичну заједницу, заједницу саосећања[9]). Ако елита није однарођена, онда је елита она мањина (изабрани представници народа) која влада над већином и спроводи вољу народа (већине), као “први међу једнакима“ или као “сервис грађана“ (никако као аутократе или популисти који би спроводили “терор већине“ над мањинама). Дакле, ако елита није однарођена, онда то није она мањина (олигархија, са “великим вођом“ на челу) која спроводи “терор мањине“ над већином. Личности, које чине (или буду чиниле) “нуклеус праведних“ или “семе за племе“, окупиће се спонтано (тј. уз помоћ Бога, “после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе“), и створити нову српску владајућу елиту. У новој елити ће сви да буду једнаки и истомишљеници, у смислу да желе добро свом народу и својој држави (и свим грађанима ће да служе као последњи – последњи се тада неће гурати да буде први), али, у сваком другом смислу, у елити (између осталог, зато што правимо разлику између духовне и државне заједнице[10] и имамо историјску свест или свест о злу) ће владати плурализам мишљења[11].

***

На Небу не постоји “криза модернитета“, нити постоји “криза ауторитета“, јер је свему на челу Ред. У Царству Божјем влада хармонија између Једног и мноштва, између центра и периферије (“Бог је бескрајни круг, чије средиште је свугде, а периферија нигде“). На Небу је све устројено према “Богом постављеној јерархији духовних вредности и односа“. На земљи, заједница која је најближа рајској заједници је саборна, литургијска заједница. То је духовна заједница, Црква. У световном смислу, то је правна држава – државна заједница чији чланови имају развијену правну свест и образ (поштују дату реч). Свако може да ради на самоме себи (да се духовно усавршава) – да делује локално, а да мисли глобално.

“Парохијска заједница је конкретна појава Цркве. Не постоји светска Црква, већ свест парохијана да припадају заједници са другим парохијанима…. Није могуће спасити свет (цивилизацију) од ‘правца’ (бесмисла) у који срља! Могуће је само издвојити се у – ма како мале – заједнице људи склоних мирном дијалогу (па макар и у логору!). А то је тешко постићи и у Цркви, у својој, православној цркви!… Парохијска заједница ствара дух који после обједињује народ. Без парохијске заједнице Црква није жива“ (Жарко Видовић).

Будућност српског народа (и свих осталих православних народа, хришћанства и Цркве), је сабор оваквих заједница. Такве заједнице настају ако се свако труди да победи зло у себи, да извади прво брвно из свог ока, да не греши. Парохијска заједница је основа за стварање позитивне селекције и нове елите, саборног духа и правне свести. Саборност је слободно јединство у љубави између људи који не живе себи[12]. Међутим, у саборности, “неписмени се повинује писменоме“, или, “неуки образованоме“, тј. “сваки орган има своју јерархијску улогу и одговорност“[13]. Није сваки верник на истом степену духовног знања, узрастања у вери или очишћења срца. Послушност долази из “богатства расуђивања“.

Наравно, када говоримо о државној заједници и управљању државом (световном животу), ствари стоје другачије. Демократија је најбољи облик друштвеног организовања[14]. Ако би Србија постала монархија, била би парламентарна монархија, демократска држава, јер би све друго била класична диктатура (нехришћанска теократија). Ако смо прави хришћани, нећемо другачијима (из свог народа) и другима (неправославнима, несрбима) да намећемо православље (или родољубље) насилно[15]. “Богатство различитости“ је одрживо једино у правној држави. Правна држава настаје једино ако се на свакој страни унутар Србије (међу онима који су различити или другачији – етнички, идеолошко-политички, верски…) налазе људи који имају развијену културу дијалога[16] и правну свест (савест).

На овом свету никада неће бити савршене хармоније између Једног и мноштва (савршене јединствености у мноштвености и мноштвености у јединствености), зато што људи нису савршени – увек ће постојати, у неком облику, и на неком степену, “криза модернитета“, “терор већине“ или “терор мањине“, увек ће маса (безличних индивидуа) бити бројнија од народа (заједнице личности). Највише што ми можемо у овом времену и простору, јесте да припремамо пут ка Царству Божјем, да будемо што ближи савршеном узору – Богочовеку Исусу Христу. Унутар Цркве, могу да се оживе парохијске заједнице, а у држави може да се успостави владавина права, право личности.

Здрава парохијска заједница (у којој настаје, кроз христолику љубав према свом ближњем, култура дијалога и саборни дух, “који после обједињује народ“) је доказ да (ли) је Црква жива. Ако нема Српске православне цркве, нема ни српског народа (а ако нема српског народа, нема ни државе Србије, док аутентична или саборна заједница, као заветни народ, може да опстане и када остане без државе). Владавина права (или право личности) је доказ да (ли) је Србија демократска и суверена Држава. Задатак нове српске елите је сачувати и обновити Цркву и створити правну Државу – уредити однос између Цркве и Државе тако да буду задовољни и верници и они који нису верници Српске православне цркве. Србија може да постане држава у којој се, ни у теорији, ни у пракси, не доводи у питање уставни статус било ког грађанина (домаћина, држављанина), нити права народа (како већинског српског, тако и било ког другог народа чији припадници живе у Србији), да негује своје обичаје и језик, да исповеда своју веру, укључујући и све грађане Косова и Метохије (уз посебан статус, који тај део Србије буде имао).

Србија може да постане држава чији држављани (грађани) су задовољни и поносни што живе у таквој држави. Народ (држављани) ће поштовати и следити елиту (државнике) која поштује народ и брине о народу (свим грађанима), и која, када наступи тешко време, носи бреме заједно са народом. Добри и мудри људи могу и морају да се баве политиком. Ако се поштени и паметни људи не укључе у политику, нећемо добити нову елиту. Са лошом елитом, нестаје народ. Без добре елите, нема ни народа[17].

____________________________________________________

[1] Никола Варагић: Пирамида власти у Србији

[2] Узмимо пример са загађењем. Чињеница је да су појаве неких болести последица Нато бомбардовања са осиромашеним уранијумом, али је чињеница и да грађани Србије толико загађују своју природу деценијама уназад (од доласка комуниста на власт) да су неке болести последица загађења које сами производе.

[3] “Да би настала мањина – елита – сваки њен члан мора да се од мноштва издвоји из посебних разлога и то релативно индивидуалних… (уједињење са другим члановима елите долази) после часа у којем се сваки члан елите већ био издвојио од масе… Човека елите од обичног човека разликујемо овако: први захтева много више од себе, а други не захтева од себе ништа, већ је собом задовољан и штавише – очаран. Племенитости достојно је кад човек нема поверења у оно што без претходно уложеног труда затиче да му се врзма по глави: такав човек прихвата као њему достојно само оно што га превазилази и што захтева улагање новог напора да би се досегло. Одабрани људи, а не маса, живе суштински подређено. Такви људи не спознају властити живот све док га не ставе у службу каквих виших циљева. Кад им такви циљеви недостају, постаје им нелагодно и смишљају нове норме, још теже и строжије, којима се покоравају*. Такав је живот као дисциплина – племенити живот. Отменост, племенитост, се дефинишу по захтевима и обавезама, а никако по правима. Присвојена права или привилегије нису пасивно имање нити прост ужитак, већ омеђује обрис домета до ког сеже снага личности… Племство је синоним живота проведеног у раду и сталном улагању напора да човек превазилази самог себе… Већина мушкараца и жена није кадра ни за какав напор осим наметнутог, што је нужна реакција на неку спољну потребу. Оно мало познатих људи који су спремни за спонтане и доборовољне напоре јесу одабрани људи, племенити, једини активни а не само реактивни; за њих је живот вечна напетост, непрестани тренинг, а тренинг је исто што и askesis. То су аскете… Подела друштва на масу и елиту није подела на друштвене класе, већ на класе људи. У сваком друштвеном сталежу може се наићи на масу и на праву елиту“ (Ортега и Гасет, “Побуна маса“).

*“Од свакога коме је много дано, много ће се и тражити. Коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). Ако кажете “какви сте ви Енглези, такав сам и ја Гледстон“, ви не дајете много, не трудите се.

[4] Другим речима, “ако си обдарен премудрошћу, или ти је поверена власт, или си богат, или поседујеш нешто друго – не смеш да дарове своје користиш на штету своје сабраће или на властиту погибао… знај да све то Богу припада*… Бог ти је зато и подарио богатство, како би ти другима давао храну на време (убогима, гладнима)… Ниси задобио имовину да би живео у раскоши, већ да би чинио милостињу. Је ли то имање твоје сопствено власништво? Оно заправо припада сиротињи, а теби је само поверено, па макар се радило и о родитељском наследству и макар било стечено честитим радом“ (Св. Јован Златоуст) .

*“Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом“ (Лк. 12; 20-21).

[5] Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

[6] “Представа о Римском праву је веома замагљена нововековним етатистичким схватањима да је право реално, ‘историјско’ и аутентично тек кад је то право државе, а не личности држављана. То етатистичко схватање (о праву као праву саме државе) систематски је заступао и изложио Хегел. Али оно потиче из папске сколастике и државно-црквене праксе у историји Римске епархије: ту је корен европског етатизма, апсолута, ‘светости’ и права саме државе. А у ‘византијски’ круг (у православне народе) та теорија продире тек у Русији, са реформом Петра Великог (кога су православни сматрали ‘Антихристом’)… Извор права у метафизичкој теорији државе је монарх, тј. врховни државник: он је тако обоготворен… Хегел сматра да метафизичкој обичајности смета Римско право као сувише уско, јер оно би раскинуло метафизичку обичајност (‘друштвеност’, тобожњу заједницу) на ‘особне приватне самосвести’ друштва које Хегел презире као ‘грађанско друштво’. Маркс се поводи за Хегелом кад правну државу – ‘довршену политичку државу’, западну, на основама Римског права – сматра озакоњењем ‘грађанске приватности’, ‘приватне својине’, па када уз то и саму хришћанску религију види као ‘Богом дано’ озакоњење исте приватности. Кад би човек заиста био – не личност, него – тзв. ‘друштвено биће’ (што је чист појам и само појам!), онда би суштински био заштићен и у етатизму, јер етатизам не штити човека него ‘друштво“’ (Жарко Видовић).

[7] Човек је створен за личносно постојање. Бити човек, значи бити – личност. Бити личност, значи стајати пред Лицем Другог, постојати у односу са другим – живети у заједници са Богом, који је љубав, у заједници са другим људима, са другим христоликим личностима. Личност је “апсолутна стварност која превазилази елементе који битишу у њој“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност “осећа у својој посебности јединство целине и у целини своју посебност“ (Соловјов). “Личност се јавља као јединство општег и појединачног… Бити у исто време појединачан и општи човек, то је одиста права животна вештина“ (Кјеркегор). Личност је изнад и друштвеног и биолошког детерминизма, изван је и психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима.

[8] Тамо где нема такве љубави, они који се боре за права другачијег (право на различитост), када остваре то право за себе, над другим (другачијим) људима (желе да) спроводе унификацију (према својој мери, или укусима), као што се опозиција увек бори за више демократије (слободе) и “право личности“, против криминала и корупције, али, када постане позиција (власт), гуши слободе и опозицију, радо учествује у криминалу и корупцији. Дакле, са једне стране, постоји (нехришћански) (не)морал, према коме је “брат мио“ једино ако је “наш“, док за сваког који није “наш“, важи други морал (“двоструки стандарди“) и према њему су сва средства дозвољена*. Са друге стране, постоји христолика љубав која воли и праведне и грешне, и богате и сиромашне, и непријатеље, која тражи да благосиљамо оне који нас куну, да се не светимо; да сваког човека поштујемо као личност, да исти морал (и закон) мора да важи за сваког. Јер, богочовечанска љубав је “знак по коме се хришћани разликују од нехришћана. Они воле човека и у греху његовом, и никада не изједначују грех са грешником“ (Св. Јустин Ћелијски). Тако се испуњава последњи завет Христов.

*Софисти су учили да иста етичка правила не треба да важе за све државе. “Што се свакој држави чини праведно и добро, то и јесте за њу тако докле год она то сматра“ (Протагора). Јер, “природни је закон да јаче не буде ометано слабијим, него да се слабије прилагођава и подређује јачему, и да јаче предњачи, а слабије слуша“ (Горгија). Више од два миленијума касније, у доба Дарвина, либерални левичар Џон Стјуарт Мил је писао (“О слободи“): “Деспотизам је легитимни начин владања варварима, под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља“. “Добро је када ми другима отмемо краве и жене, зло је кад то други отму нама“, рекао је неком антропологу припадник племена Зулу. Код масона, “брат је мио ма које вере био“, али ако није масон, онда за њега важи “Зулу логика“ или Милова метода.

[9] “Аутентична заједница је заједница саосећања. Морал је моје осећање припадности заједници којој осећам да припадам. Морал је осећање дужности према тој заједници. Иначе нема дужности без осећања дужности, нити има осећања дужности према заједници, ако не осећам да припадам тој заједници“ (Жарко Видовић).

[10] “Нема те земаљске установе која би била у стању да задовољи човекову потребу за духовном заједницом. Држава не сме бити ни покушај таквог задовољења. Зато она и јесте заснована на Римском праву. На Еванђељу може да буде заснована само духовна заједница“ (Видовић). Српски народ није успео, током 20. века, да створи правну државу – цео српски народ је данас пред биолошким нестанком. Очигледно је да “негација Римског права (светосавског предања) делује директно против постојања српске националне заједнице као такве“ (Видовић). Православље полази, подсећао нас је дуго и упорно Жарко Видовић, од Римског права као јединог хришћанског статуса света и световности. Враћање на основе Римског права значи да право опет полази од права личности и реалности личне душе. (Православна) Црква у свом институционалном изразу не управља читавом стварношћу. Људи су способни да сами доносе законе, и морају искључиво својом слободном вољом да спроводе те законе.

[11] Никола Варагић: Дебата о дебати

[12] “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15). „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20). “Свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12; 25). Дакле, велика је разлика између заједнице људи у којој је делатност сваког члана заједнице увек личносаборна (у правом братству или у саборној заједници, личност цело своје “ја“, целога себе жртвује друштву, без икаквих услова предаје друштву – истовремено – сви остали прилазе тој личности и сви остали, без молбе онога “ја“, признају га равноправним и једнаким), и заједнице гордих људи у којој је сваки појединац толико пун себе и толико не може да изађе из самога себе (осећа се “сам у свемиру“), да је за њега други човек “пакао“ (“човек је човеку вук“), а ту је и огроман страх од тзв. “самовоље“ Бога.

[13] “Да бисмо покушали да разумемо колико се саборност разликује од нашег виђења демократије није лоше да се подсетимо саборности која је постојала у средњовековној српској држави. Кад се појави озбиљан проблем – владар је сазивао сабор. Морао је да пази да позове све од којих је нешто зависило – племиће, црквене великодостојнике, угледне личности. Није ваљало ако би неког пропустио или избегао. Затим би пред сабор поставио проблем. Ту не би почињала расправа уз могуће чупање и грају него би владар пажљиво постављао питања онима чији су одговори били важни. И ту је морао да пази да неког не прескочи. Најзад, без расправе, пошто би сви упитани рекли шта имају владар је доносио одлуку која би одмах била прихваћена. Нашем уму прилагођеном једном хаотичном времену и сумњивим концепцијама слободе, ово може да изгледа као формална играрија једне тираније. Али ако ова привидно безначајна процедура не би била испоштавана, дешавало се да дође до побуна па и свргавања владара“ (Ђакон Ненад Илић).

[14] “Чак и тамо где функционише, подела власти остаје фокусирана на односе унутар власти; она нам не говори о грађанима и њиховом односу са влашћу. Овде се зато уводи демократски аргумент. Присетимо се парадокса: – власт постоји да би заштитила слободу / – власт је принципијелна претња слободи. Један могући одговор гласи да се од претње можемо ефикасно одбранити само ако је власт демократска“ – Ненад Димитријевић: О уставу и демократији, Пешчаник, 16.11.2017. http://pescanik.net/o-ustavu-i-demokratiji/

[15] “Уважавати достојанство, право (с тим и живот и срећу) човека је исто што и осећати смисао његовог постојања; осећањем смисла човек верује у нешто што не може разумом бити доказано; тим осећањем се човек снажно укључује у духовну заједницу. (Православна) Црква је – у ‘византијском’ и светосавском схватању Римског права и хармоније вере са правом – таква заједница. Но, мада је Црква била пропагатор и чувар тога права, у његовој основи нема ни цезаропапизма, ни папоцезаризма, ни клерикализма (клеро-национализма или клеро-етатизма), јер Црква је иницијатор за то да би у основу права била уграђена хармонија Цркве и државе, вере и правне свести“ (Жарко Видовић). Само “лично усвајање Господа Христа непрекидним практиковањем хришћанских врлина – ствара царство Божје на земљи, ствара православну културу“ (Св. Јустин Ћелијски). Дакле, не желимо да ширимо веру мачем, не желимо принудну асимилацију.

[16] “Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу, јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога“ (Жарко Видовић). Дијалог или разговор, као сагласност у Логосу, није исто што и полемика или расправа (тј. дијалектика европског човека). “Циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов). Између два горда човека не постоји Трећи, зато што у гордом човеку не постоји Други.

[17] Државници (елита) морају да постану слуге своје речи, “слуге народа“, а држава “сервис грађана“, да би се “власт закона“ спустила у народ, тј. да би грађани слободном вољом примењивали законе. Грађани ће да поштују свог “цара“ (елиту), ако “цар“ поштује грађане, ако је “закон изнад свега, чак и изнад цара“ (“кад цар влада, то влада воља закона, а не његова воља“). Ако постоји “критична маса“ државника (судија, тужиоца, официра…) и држављана који не крше “своје право користећи јавне установе“ (или на било који други начин не варају друге грађане или државу), већ својом вољом спроводе законе и своју дату реч извршавају “претварајући своје поступке у инструменте те речи“ – постоји и аутентична заједница.

Информер и Курир: Христос је лицемер

Пише: Никола Варагић

 

Како преносе Политика, Вечерње новости и све телевизије са националном фрекфенцијом, новинари и фотографи (“папараци“) таблоида Информер и Курир су, заједно, неко време, тајно пратили Господа Исуса Христа, који се, такође тајно, појавио у Београду.

БИА је случајно сазнала да је Христос у Београду (Исус је некима које је исцелио рекао да никоме о томе не говоре, али, они су говорили, а и људи су приметили да онај који је био слеп сада има здрав вид, или, да је онај који је имао неизлечиву болест одједном постао потпуно здрав…), одмах су обавестили председника државе, а председник је дао задатак власницима Информера и Курира (које воли подједнако, а и они њега) да заједно провере да ли је то тачно, и да виде шта жели тај Исус, ако је стварно дошао.

Новинари Информера и Курира су пронашли Христа. Снимали су тајно Исуса. Тако су на једном месту чули Господа како говори окупљенима да морају да поштују свог оца и своју мајку, а на другом месту су чули да је Христос окупљеним верницима говорио да су они његова породица, и да онај који воли мајку или оца више него њега, није њега достојан. У месецу када је Исус дошао, у Србији је трајао пост, међутим, Христос није постио, и још је тражио, како су забележили новинари таблоида, да ученици које је окупио, не посте. Из храма је терао трговце, али се онда дружио са богатим цариником. Онда су слушали Исуса како прича нешто о сејачу, и о неком винграду, али ништа нису разумели. Чули су да Исус говори да се поштује закон, да се слушају заповести Божје, али су видели да не поштује закон, и чули су да је говорио да није човек установљен ради закона, него закон ради човека. Виделу су га и како разговара са неким незнабошцима и многобошкињама.

Новинари Информера и Курира су забележили још неколико Исусових говора, све им је то звучало противречно, апсурдно. Нису видели ниједно његово чудо. Истина, чули су да је Исус рекао својим верницима да он не може да чини чуда пред људима који не верују у његовог оца и њега. Новинари Информера и Курира нису успели да сазнају ко је његов отац, и где се сада он налази. Сазнали су само да га је отац послао међу нас, и да помиње некакву власт, тј. да је дошао да влада у име свог оца. Последње што су забележили да је Исус радио и говорио биле су ове речи упућене окупљеним ученицима (нису чули први део њиховог разговора): “Зашто мислите да је то што хлеба немате? Зар још не разумете? Зар је још окамењено срце ваше? Имајући очи зар не видите, и уши имајући зар не чујете? И не памтите ли: кад оних пет хлебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте?“. “Дванаест“ – одговорили су му ученици. “А кад оних седам на четири хиљаде, колико пуних котарица комада накуписте?“, опет их је питао Исус. А они рекоше: “седам“. И рече им Христос: “Како не разумете?“.

Новинари су се са материјалом који су сакупили о Христу вратили у редакцију. Уредници и власници Информера и Курира су, на основу материјала који су добили, закључили да је Исус лицемер, који час једно, час друго говори, и да једно говори а друго ради. Међутим, видели су да Христа доста људи следи, да помиње мач и рат, и да постаје претња по власт. Председник државе им је наредио да га блате преко насловних страна својих медија (да је усташа и соросевац, педер и лопов), што ће после пренети остали дневни листови и све телевизије, тако да народ стекне лоше мишљење о њему. Од својих шефова, односно, од амбасадора САД и држава ЕУ, тражио је да се Исус ухапси. Преко својих тајкуна, који имају добре везе у Русији, убедио је руску власт да је Исус за улазак у Нато алијансу и ЕУ. Међутим, странци-намесници нису пронашли никакву кривицу и рекли су председнику државе и СНС да тај посао обави српско правосуђе.

Наредних дана Информер и Курир су објавили на насловним странама следеће:

– “Христос је лицемер. Ми већ имамо свога Бога и код њега ништа није противречно“

– “Исус подржава одржавање ‘параде поноса“’

– “Исуса плаћа Сорос“

– “Христос је лажни месија, руши председника који нас је спасао“

Власник Пинка је написао отворено писмо Исусу Христу у коме га је оптужио за богаћење на рачун пореских обвезника Србије.

Градоначелник Јагодине и председник ЈС је изјавио да таквих хришћана нема у Јагодини.

Вође навијача Црвене Звезде и Партизана и познати “контроверзни бизнисмени“ су данима тражили Исуса да му “покажу свога Бога“.

Председник СПС, председници највећих синдиката, бивши гувернер, министар и оснивач пропалог УРС, тајкуни из Шекспирове и председник Савеза економиста Србије истакли су у заједничком саопштењу да у Србији нема сиромашних и гладних људи и да су радници задовољни са својим платама и условима рада.

Председник СПО оптужио је Исуса да је издао Чича Дражу на Равној гори.

Председници ЛДП и ЛСВ оптужили су Исуса да је верски фанатик и руски шпијун.

Председник СРС изјавио је да је од Лауфера сазнао да је Исус педер.

Водитељ “Ћирилице“ је окупио најпознатије војне и политичке новинаре и аналитичаре из Прве Србије да би од Христа тражили да се покаје (промени свест) и уђе у ријалити.

Друга Србија подржава одлуку председника државе и СНС да се ухапси и осуди Господ Исус Христос. Другосрбијанци подсећају да председник државе има њихову подршку све док продаје Косово и Метохију и уводи Србију у ЕУ и Нато – све док из Србије протерује Бога и не приближава Србију Русији.

Грађанске НВО су оптужиле Исуса да је хомофоб, националиста и шовиниста.

СПЦ је о свему обавештена преко медија. Зилоти су оптужили Исуса да је екумениста и јеретик. Екуменисти су оптужили Исуса да је зилот и јеретик.

Никола Варагић: Београд под окупацијом

 

Почео Душан Петричић да црта своју карикатуру за наредни број НИН-а.

Одлучио је да тема буде “Београд под окупацијом“.

Нацртао је прво Турке и њихово освајање Београда 1521. године.

Затим је нацртао како Аустријанци и Немци нападају и освајају Београд 1914. године.

Затим је нацртао како нацисти бомбардују и освајају Београд 1941. године.

Затим је нацртао како савезници бомбардују Београд на крају Другог светског рата.

Затим је нацртао како САД и остали сателити из НАТО бомбардују Београд 1999. године.

Испод свих тих цртежа, нацртао је како изгледа окупација Београда под Србима, односно, напредњацима, после њиховог доласка на власт 2012. године.

Онда је мејлом послао своју карикатуру уредницима.

Недуго после тога, звонио му је телефон.

Петричић се јавио.

“Да ли знаш за кога радиш?“ – питао га је шеф из германског Рингијера, и прекинуо везу.

Петричић је знао шта то значи. Убрзо је променио карикатуру.

Оставио је турско освајање Београда из 1521. године.

Избацио је нападе Германа из 1914. и 1941. године и Нато бомардовање 1999. године.

Уместо тога, убацио је освајање Аустријанаца из 1716. године, када је Београд (као и цела Србија) био под турском окупацијом. Лукаво, нема шта – испада да су Германи освајали Београд само када су у њему владали Турци, а да су Београд окупирали једино Турци. (У страху и брзини, случајно или не, заборавио је да стави тачку иза године 1716.)

На крају, наравно, остао је, као највећи цртеж, онај који приказује да су се највећа рушења Београда догодила под Србима, тј. СНС режимом.

И Петричић и напредњаци имају исте газде, заједно држе Београд под окупацијом.

Душан Петричић, “Београд под окупацијом“, стр. 6, недељник НИН, број 3490, 16.11.2017.

 

Бриселски дијалог о европској корупцији на Балкану

 

Директорка Агенције за борбу против корупције поднела оставку

Директорка Агенције за борбу против корупције Мајда Кршикапа поднела је неопозиву оставку на ту функцију. Јавност је била изненађена одлуком Кршикапе, која је на тој функцији била два месеца, и остала је ускраћена за објашњење шта је Кршикапу навело на то да поднесе оставку. Због тога остаје отворено питање да ли је на њу вршен притисак. Јер у том периоду Агенција је обрадила је предмет „тетке из Канаде“, бавила се финансирањем СНС-а и „необичним“ појединачним донацијама странци у идентичном износу – 40.000 динара. Агенција се интензивно бавила и имовином појединих функционера. Последњи предмет који је обрадила јесте финансирање председничке кампање, где је установљено драстично повећање броја и вредности донација којим су кампање кандидата помогли грађани Србије, посебно СНС.
Данас, 15. новембар 2017.

Главни судија у мисији Еулекс на Косову поднео оставку

Главни судија у мисији Еулекс на Косову Малколм Симонс поднео је оставку наводећи као разлог корупцију у оквиру те мисије и нереаговање на његове притужбе. Еулекс је саопштио да се наводи које је Симонс изнео истражују, али да је он од прошле године такође предмет низа независних истрага о „озбиљним оптужбама против њега“.
Данас, 16. новембар 2017.

Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

Никола Варагић

 

 

Између Нато алијансе и Русије

 

Државе средње и југоисточне Европе – чланице ЕУ и Нато алијансе – јесу сателити САД, Велике Британије и/или Немачке (тј. западњачке владајуће елите), али, у суштини, у њима постоји дубока подела на еврофиле и русофиле. Из године у годину, све је мање Пољака, Чеха, Словака, Мађара, Румуна, Бугара или Грка који у Русији виде непријатеља, а све је више оних који су незадовољни стањем у ЕУ и Нато, те почињу све више да говоре о изласку из ЕУ и Нато. Са друге стране, Запад је окупирао већи део Украјине, у Казахстану ничу масонске пирамиде док се прелази на латинично писмо, тим путем су кренуле још неке државе ЗНД или Евроазијске уније, у балтичким државама не јењава русофобија. У Грчкој се доноси антиправославни закон упркос великом противљењу цркве и већине у народу. У Србији су на власти они који глуме да “седе на две столице“, док воде Србију као ЕУ и Нато алијанси (иако је већина у народу против тога). Хрвати су, традиционално, на страни Запада, односно, непријатеља Србије и Русије, православља. На страни Хрвата и Албанаца, тј. Нато алијансе, овога пута су и Црна Гора и БЈР Македонија. И у Румунији јачају антируске снаге, док Румунска православна црква има нерешене проблеме са СПЦ. Бошњаци (њихови политички лидери) су тренутно више под контролом Запада, него под контролом Турске (која је све ближа Русији, а даљa од ЕУ и Нато), Ирана (који је у савезу са Русијом) или Саудијске Арабије (која, након пораза у Сирији, покушава да успостави боље односе са Русијом, а близу је и одлуке да трговину нафте са Кином почне да врши у јуану, а не у петродолару као до сада).

Запад је, у односу на Русију, још увек у предности, у овом делу Европе, али је та предност доста мања него пре две деценије, тако да полако долазе у стање егала. Запад има моћне ресурсе, доминира економски и медијски, али су све државе средње и југоисточне Европе везане за Русију на више начина, што неутралише деловање Запада – неки воле Русију зато што су Словени, неки зато што су православци, ту су и везе из доба СССР, затим интерес да се обезбеди нафта и гас, итд. Није свако спреман да се прода Западу, и није свако ко воли Русију плаћеник. Наравно, није ни свако ко воли Запад плаћеник, али је далеко више оних који воле Запада а јесу плаћеници, него оних који су плаћени од стране Русије, јер су са руским народом природне и културне везе јаке (словенски или православни народи и скоро исти језик. Исто тако су јаке природне и културне везе између германских народа, па је Русији теже да утиче, ако то жели, на односе између, на пример, Холанђана, Немаца и Англоамериканаца, као што је и Западу теже да се меша у однос између словенских или православних народа). Русија још увек није довољно привлачна или добар узор, а Запад постаје све мање привлачан или добар узор.

Наравно, подела на еврофиле и русофиле, у државама средње и југоисточне Европе, много је дубља од простог политичко-економског сврставања на страну САД или Русије. Подела је, у свом корену, духовне и културне природе – есхатолошке. У сваком поменутом народу средње и југоисточне Европе, квислинзи и аутошовинисти чине мањину у народу (не и у владајућој елити!) – већину, ипак, чине они који желе да живе у сувереној држави, а не да њихова национална држава буде сателит Нато или Русије, експеримент у “мелтинг поту“ и слично. Свако жели да буде домаћин у својој кући. Запад и Русија су, пре свега, симболи. Запад се претворио у место окупљања антихришћанских и неолибералних вредности, док је Русија поново постала место окупљања хришћанских и традиционалних, породичних вредности. Једноставније речено: Русија је ближа срцу свим верницима, без обзира из које цркве или религије долазе, који негују традиционалне породичне вредности, док је Запад ближи срцу атеистима и трансхуманистима, који се боре за нетрадиционалне породице.

Дакле, ако неко (обичан грађанин) у Пољској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој или Србији стаје на страну Русије или Запада, то не значи одмах да је он страни плаћеник (има и таквих, али су они, као што већ сам истакао, мањина), него да он жели да истакне одређене вредности за које се бори, свој начин живота. Он се бори да у његовој сопственој држави те вредности победе, и у тој борби тражи савезнике са стране. (Тако се на нивоу целе Европе групишу народњаци, левичари, либерали, црни, црвени, плави, зелени…) И једни и други верују да су вредности за које се боре универзалне људске вредности. Једни се окупљају око Русије, а други око САД. Они који воле Русију, Запад прозивају због расизма, фашизма и нацизма. Они који воле Запад, Русију прозивају због тоталитаризма, клерикализма и деспотизма. Једни стају испод штита Русије, док други стају испод штита САД. Русија је у Сирији доказала да је сада довољно војно јака да заштити сваког савезника. Руски империјализам није исти као и империјализам који долази из фаустовске културе (са Запада), а није ни исти као што је то био совјетски или комунистички. Русија је, у односу на СССР, демократска и православна држава. Наравно, Русија је далеко од идеалне демократске и правне државе, Русија је још увек у процесу рехристијанизације, али је стање много боље него пре неколико деценија. На Русији је да узме оно најбоље са Запада (ту спадају и неке вредности социјализма које су прихватили у доба СССР), а да одбаци све лоше; пре свега, да обнови најбоље из своје царске традиције, и, посебно, из традиције Источног римског царства (тзв. “Византије“), тј. из православља, наравно, прилагођено 21. веку. (Исто важи за Србију и Грчку.)

Са друге стране, на Западу је све мање директне демократије, а све више (нео)либералног фашизма, док је хришћанство скоро потпуно нестало. Уколико Ватикан доживи неуспех у тзв. екуменском дијалогу са православним црквама и верницима, постаће неупотребљив за главне центре моћи на Западу (а ти центри се налазе у протестантским државама). Ватикан данас, практично, постоји једино да би, кроз тзв. екуменски дијалог, довео до раскола и превео у западни метафизички систем што више православних верника из средње, источне и југоисточне Европе. (То је, на пример, једини разлог зашто Ватикан није признао тзв. Косово.) Ако Ватикан не испуни мисију, није више потребан антихришћанској владајућој елити Запада, испливаће у јавност многе афере које се сада крију, остаће и без оно мало верника које има на Западу (не рачунајући ту Латинску Америку). Међутим, ако нестане Римокатоличка црква, ако од протестантских цркава остане само циркус, ако у владајућој елити Запада више не буде ниједног, условно речено, хришћанина, да ли ће православне државе остати без непријатеља на Западу, или ће, можда, непријатељ са Запада бити још јачи и одлучнији да сломи православни свет? Да ли је боље да на месту председника САД буде какав-такав хришћанин (који, дакле, није расиста или нациста) који жели мир и сарадњу са Русијом, или, борбени атеиста и тоталитарни трансхуманиста који жели рат са Русијом? Право питање је: да ли је могуће, да на Западу (у било којој држави Запада), на власт, икада више дођу искрени и прави хришћани?

Русија нема економске ресурсе да парира Западу на простору словенских и православних европских држава, али има моћног савезника који то има, а то је Кина, која је економски присутна у овом делу Европе. Кина је инвестирала огроман новац од Пољске до Грчке, за Кину је Балкан важан због “пута свиле“. Са Кином и Русијом, долазе инвеститори, и још важније, отварају се тржишта и осталих држава БРИК савеза, и већине држава покрета несврстаних, односно, држава које су у УН и Унеско подржале Србију и њен суверенитет на Косову и Метохији (друга је ствар да ли ће и колико државе попут Србије то знати да искористе). На Балкану, Русија и Турска почињу да сарађују, такође и у Сирији. Свет постепено постаје мултиполаран. Настају два супротстављена политичка, економска и војна блока: са једне стране имамо САД, са савезницима (државе ЕУ и Нато алијансе, Аустралија и Нови Зеланд, Саудијска Арабија, Кувајт, Бахреин, УАЕ, Албанија, Ватикан, Швајцарска, Јапан, Јужна Кореја, Колумбија…), док други блок стварају Русија и Кина, са савезницима (Индија, Иран, Бразил, Аргентина, Куба, ЈАР…). Неке државе су између два блока, тј. у некој држави, у сваком тренутку, стање може да се промени (нпр. Венецуела), неке државе полако прелазе са западне стране на источну страну (нпр. Молдавија, Турска, Египат, Катар…), у неким државама увек може да дође до промене стране (нпр. Србија, Грчка, Бугарска…), а неке државе чувају свој суверенитет и одржавају равнотежу тако што сарађују са оба блока (на пример, Вијетнам се отворио ка САД да би смањио зависност од Кине; неке европске државе сарађују са Русијом да би смањиле зависност од САД или од највећих европских држава попут Немачке и Велике Британије, и обратно, неке европске државе сарађују са САД или са Немачком да би смањиле зависност од Русије; Израел одржава добре односе и са САД и са Русијом – на Блиском истоку је у војном савезу са САД и Саудијском Арабијом, али на Балкану подржава Србију и Републику Српску, итд.).

Не постоји проста подела на Исток и Запад. На Западу живе и русофили и србофили (и није свако међу њима хришћанин или десничар, има и левичара и либерала и неопагана), тј. на Западу живе и они који су против бомбардовања Србије, Сирије или Либије, против рата са Кином, против отимања Амазона од Бразила и ресурса од Африканаца… Неке државе Запада ће можда да изађу из ЕУ и Нато. Исто тако, на Истоку живе и људи који воле добре стране Запада и желе мир са Западом (а нису вестернизовани аутошовинисти). Затим, ни Запад ни Исток нису и никада неће бити монолитни блокови. Унутар Запада постоје бројна непријатељства и ривалства (нпр. између Велике Британије и Немачке). Исто тако, унутар Истока постоји много нерешених спорова и ривалства (и више, пошто је Запад иста цивилизација, култура, раса и религија, док Исток чини више различитих цивилизација, култура, раса и религија). Јапан је географски крајњи Исток, али политички и економски припада Западу. Мексико, Бразил, Аргентина, Куба, Венецуела… налазе се на Западу, али политички (све више) припадају Истоку. И на Западу и на Истоку живе и верници и атеисти. У борби између добра и зла, добрих и злих људи има и на Западу и на Истоку. Невини људи страдају и на Истоку и на Западу. Узмимо и пример са слободом интернета. Све велике државе, од САД и Велике Британије до Русије и Кине, из својих националних и себичних (очување режима, контрола масе) разлога, разматрају како да ограниче слободу на интернету у својим државама и свету, под изговором заштите деце од пронографије и слично, и заједно усаглашавају делатност поводом тог питања. Сигуран сам да би то радила и свака мала држава да се налази на месту неке од великих сила – у малим државама попут Србије, режими контролишу све главне медије и имају за циљ да ограниче и слободу на интернету. Не постоје слободни медији ни у Швајцарској, ни у Шведској. Са друге стране, показало се толико пута у животу да свет заиста нема границе и да су сви људи исти и једнаки (пред Богом) – у економији, култури, науци, уметности… људи сарађују без обзира на њихове разлике и припадности, када неки део света погоди нека природна непогода и хуманитарна катастрофа, увек постоје људи у другим деловима света који шаљу помоћ. У свету траје рат сваког са сваким, али се свако са сваким и воли (људи улазе у везе/бракове, пријатељства, кумства… исто тако и народи и државе сарађују, без обзира на разлике међу њима). Свако са сваким тргује (развијена је трговина између свих делова и држава света), али не постоји светско слободно тржиште.

Дакле, у овом тренутку, свет се, у политичком, економском и војном смислу, дели на два блока. Ако дође до озбиљног војног сукоба између ова два блока, мале државе или државе које сада нису део ниједног блока, не могу да остану ван тог војног сукоба. (Јасно је да би, уколико данас дође до тог сукоба, власт у Србији изабрала да буде на страни Нато, а народ на страни Русије.) Можда до тог сукоба, а то је светски рат, неће доћи, бар не у овом веку. То не значи да ће владати мир у свету, мир између великих сила, него да ће се рат водити на друге начине, и вероватно ће увек постојати неки локални војни сукоби. На нама је да се изборимо да не будемо место где велике силе одмеравају снаге (преко наших леђа). У сваком случају, ако се руска и кинеска елита не договоре са евроатлантском елитом око стварања светске владе, Запад ће постати, у очајању што губи хегемонију, још агресивнији (унутар европске цивилизације то би био сукоб између хришћана и антихришћана). Не знам да ли ће Русија и Кина бити у савезу за сто година, али све док је Запад агресиван и жели да све покори, а у Русији и Кини постоји отпор према Западу, ове две државе остаће у савезу и тај савез би у наредних пар деценија могао да промени однос снага у свету, на штету Запада, у корист Русије и Кине. Запад се неће тако лако предати. У случају да и Турска уђе у војни савез са Русијом, Кином и Ираном, Србија може да спречи стварање “Велике Албаније“ и може да пронађе трајно решење за миран суживот са Бошњацима у Босни и Херцеговини, Рашкој и северу Црне Горе. Ако реше проблеме са Турском (након што Турска уђе у савез са Русијом), велике су шансе да и Бугарска и Грчка (а можда и Румунија), заједно са Турском, изађу из Нато и приђу Русији. У том случају, искључиво од договора између Србије, Грчке, Бугарске, БЈР Македоније и Албаније зависи решавање македонског и албанског питања на Балкану. Уколико резултат тог договора буде да су све стране задовољне, Србија, у случају да дође до озбиљног сукоба између Нато и Русије, први пут у таквом сукобу не би имала неког да јој забија нож иза леђа, односно, иза себе би имала цео Исток, како Балкана, тако и Европе и добар део Азије (од Турске, преко Ирана до Индије и Кине). И не само да Србија не би имала неког да јој забија нож иза леђа са југоистока, него и са севера, јер је могуће да и Мађарска, Чешка, Словачка и Пољска, овога пута, или први пут, не буду у том сукобу на страни непријатеља Русије, и Србије.

 

Панонско-балканска организација или савез држава

 

Свет је глобално село, зато се глобализацији не треба супростављати анти-глобалистички, већ алтер-глобалистички. Пре свега, у духовном и културном смислу, иначе ће увек једног тиранина (хегемона) да мења други “светски полицајац“. За нас, из средње и југоисточне Еропе, који живимо између Запада и Истока (између великих сила које су биле и остале окупатори и колонизатори и на овом простору), важно је и да ли ћемо се и како међусобно договорити, не зависи све од великих сила. Да ли државе Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), заједно, са православним државама на Балкану (Србија, Бугарска, Грчка, Румунија), могу да формирају заједничку организацију, која би била мост између Европске уније и Евроазијске уније? Препреке су велике: у свакој држави постоје националисти, постоје и глобалисти; већина народа је словенског порекла, али, једни су православци а други католици, док је и међу једнима и међу другима и доста атеиста (у Чешкој атеисти чине већину), а негде и муслимана (БиХ, Србија, Бугарска…), али, да ли је могуће да ове државе у наредним годинама и деценијама ближе сарађују, тако да смање притисак који оне вековима трпе и са Запада (из Брисела, од стране САД, Немачке…) и са Истока (пре свега, оне државе које су биле под совјетском окупацијом, од Русије, али и од Турске и арапских држава које финансирају терористичке организације)? То је једна врста алтер-глобализације, демократизације европске и светске политике. Нешто слично могу да ураде државе Јужне и Средње Америке. То би онда могло да води ка реформи УН, тако да у Савету безбедности Уједињених нација, панонско-балканска заједница (савез) држава има стално место и свог представника; исто тако и латиноамеричка заједница држава (и да своје место има неко ко ће представљати исламске и афричке државе). Тада ће свет заиста постати мултиполаран. Потребно је увести ред у пословању мултинационалних компанија у целом свету и слично. Једино тако мале државе могу да опстану и да се развијају.

У међународној политици, трговини и праву влада закон јачег. Они који воле Русију, воле Русију зато што је велика и јака, те може да се супротстави глобализаторима и њиховом (нео)либералном фашизму, али, очекују, да са победом Русије, више не важи закон јачег. Шта мале државе, у овом нашем делу света – а то су све, од Пољске преко Србије до Грчке – добијају, ако једног окупатора или колонизатора мења други који ће примењивати закон јачег? У домаћој, унутрашњој политици, у свакој поменутој држави, такође, влада закон јачег. Шта значи обичном Пољаку, Чеху, Словаку, Мађару, Србину, Бугарину, Румуну, Грку… да живи у сувереној држави, ако нема никаква права, ако ради за мале паре код домаћег тајкуна, уместо код страног инвеститора? Шта значи обичном грађанину Русије, или Турске, да живи у (обновљеној) империји, ако живи лоше, без икаквих права – ако за елиту важе једна правила, а за обичне грађане, или мањине, друга правила? Ако они који критикују Запад примењују “двоструке страндарде“ (закон јачег), исто као и Запад, онда је то борба зла против зла, а не борба добра против зла – на тај начин не може да се дође до ослобођења, изласка из колонијалног стања, Запад никада неће бити побеђен, чак ни ако се ЕУ и Нато распадну због унутрашњих разлога. Панонско-балканска организација или савез држава, у коме би се налазиле скоро све словенске и/или православне државе, није могућ ако су ове државе неуређене и нестабилне, а Русија колонијална сила исто колико и највеће државе Запада, или, ако се догоди револуција у Русији, те и Русија у духовном и културном смислу (п)остане колонија Запада. Са Русијом су природне везе најјаче, те је немогуће створити панонско-балкански (словенско-православни) савез ако нема договора и са словенском и православном Русијом. Договор је могућ једино ако се у државама од Пољске до Грчке сузбије русофобија, а Русија не постане империјално-колонијална сила у којој не постоји владавина права и која у међународним односима примењује закон јачег.

Везе између Словена из средње Европе и Словена са Балкана нису тако чврсте, али су увек биле братске – у 19. и 20. веку Пољаци, Чеси и Словаци су увек, колико и како су могли, помагали борбу за ослобођење балканских народа. Словачка није признала тзв. Косово, а није немогуће да у будућности Чешка и Пољска повуку признање. Ови народи, заједно са Мађарима, формирали су Вишеградску групу и међусобно немају нерешених спорова, а последњих година односи између Мађарске и Србије су све бољи, са Грчком, Бугарском и Румунијом државе Вишеградске групе су заједно у ЕУ и Нато, скоро све државе су биле и део Варшавског пакта, тако да између панонских (или средњеевропских), и, балканских (или јужнословенских и православних) народа и држава постоје предуслови за стварање ближих односа, заједничких организација, итд. За почетак, у спорту, култури, науци… Од свих великих сила, географски, културно, етнички… најближа је Русија. Русија је део словенске и православне цивилизације. Поред Русије, чланице ЗНД или Евроазијске уније су остале словенске и православне државе. Са Русијом, неке државе имају одличне односе одувек (Србија, Грчка), са неким државама Русија је у сукобу вековима (Пољска), са неким државама постоје проблеми и лоша искуства или сећања настала у совјетско доба (Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка). Од свих држава, у Пољској живи, у овом тренутку, највише русофоба, а у Србији живи највише русофила. Пољска и Србија немају блиске односе, али немају и никада нису имали лоше односе. Слично је и између Чешке и Грчке, али у Чешкој живи више русофоба, а у Грчкој више русофила. Дакле, очигледно је да панонско-балканског савеза нема ако све државе немају (наравно, подразумева се да прво морају да изграде међусобне односе, па тек онда) добре односе са Русијом, а да ли ће имати, зависи највише од Русије. Од Русије зависи да ли ће да буди у људима који живе у државама некадашњег Варшавског пакта лоша сећања из совјетског доба, и претходних векова, или оно добро, тако да представља наду и светлу будућност, и за оне који су сада русофоби. На русофилима из панонско-балканских држава је да помогну Русима, и свим осталим грађанима Русије, и држава ЗНД, да изграде правне државе – у којима се негују породичне вредности, а нико не прогони због критичког или различитог мишљења.

 

Нова спољна политика Србије

 

Стварање панонско-балканског савеза (и сарадња између овог савеза и Русије), могуће је једино ако већину у овим државама чине хришћани (а не екстремни десничари), родољуби (међу њима нису сви хришћани и десничари), здраве породице, људи који имају развијену правну свест. У овим држава, већину (посебно унутар владајуће елите) су некада чинили комунисти. Њих су заменили (нео)либерали. Неолиберализам промовише антихришћанске вредности и антихришћански начин живота. Неолиберали верују да су они прогресивни еманципатори, али су, у суштини, декаденти и немају правну свест, зато неолиберализам намећу насилно, нелиберално, недемократски. Неолиберални фашизам (из угла хришћана и родољуба) је, дакле, насилно наметање западњачког (дионизијског, фаустовског) начина живота свим људима, и на Западу и у целом свету – насилно наметање прогресивизма и трансхуманизма, разврата, разбијање традиционалних породица, стварање прекаријата или “јефтине радне снаге“ а нестанак средње класе, присилна вакцинација са вакцинама које производе мултинационалне корпорације са Запада којима је здравље људи на последњем месту (посебно оних “ниже“ расе), стварање “мелтинг пота“, уништење домаће економије, наметање ГМО хране, продаја производа западњачких корпорација на тржишту Истока који су лошијег квалитета него исти такви који се продају на тржиштима држава Запада, итд. Нико не жели да купи лошу робу, да прима сумњиве вакцине, да не може да живи од свог рада или плате, нико не жели да буде грађанин другог реда, а управо се тако, унутар Европске уније, сада (све више) осећају грађани држава бившег Варшавског пакта које су примљене у ЕУ и Нато након краја Хладног рата. Од Пољске до Грчке постоје хришћани и десничари антиглобалисти, али и левичари-антимперијалисти и прави либерали (искрене демократе), који су противници неолибералне идеологије и економије, тј. неолибералног начина живота. Исто тако и у Русији. Пошто је Русија велика светска и војна сила, сви они виде у Русији штит који може да заштити заједничке вредности и начин живота.

Међутим, бити противник либералног фашизма не значи бити и противник демократије, а присталица аутократије. При том, можете да будете монархиста а да не будете присталица деспотизма и шовиниста. Другим речима, једно бити против наметања трансхуманизма и разврата, а нешто сасвим друго је бити против критичког мишљења и забранити слободу говора, посебно ако онај који говори износи истину. Једно је борити се против домаћих тајкуна и страних и мултинационалнх корпорација и банака које пљачкају људе, а нешто сасвим друго је гушити слободу предузетништва. Једно је бити против наметања “параде поноса“, а нешто сасвим друго пребити некога из чистог мира само зато што је другачији. Прво је оправдано, јер је то борба против онога што представља најгоре из либерализма, тј. неолиберализма. Друго је погрешно, јер се напада оно најбоље из либерализма, а то је повезано са хришћанством. У хришћанству, људска личност и људски живот представљају највишу вредности, постоји плурализам мишљења, а не постоји мржња према женама или према људима друге расе, итд. Хришћанин не може да буде националиста (што не треба мешати са родољубљем), не може да буде расиста, ни фашиста, али не може да буде ни левичар и (нео)либерал. Хришћанске и демократске вредности су оно што може да повеже све државе од Пољске до Грчке, а све нас заједно са Русијом. Неке државе могу поново да постану монархије, али је важно да увек негују хришћанске и демократске вредности. Ако се не негују те вредности, онда ће се неговати неке друге вредности, па ће у некој држави на власти бити националисти-фашисти који мрзе све друге народе, а у некој глобалисти који ће служити интересима Запада, у сваком случају, неће бити оних који воде дијалог, сарађују, стварају нове организације и повезују наше државе и народе. Они који негују хришћанске и демократске вредности не желе да прекину све односе са Западом, желе да сарађују са добрим људима и са Запада. Уосталом, те везе је и немогуће прекинути, све ове државе имају тесне везе са Западом, сваки народ има велику дијаспору која живи на Западу, итд. Државе које би чиниле панонско-балкански савез налазе се између Русије и Запада, због тога су идеалне да буду мост између Русије и Запада. То могу остварити ако направе заједничку организацију, која би била независна и од Русије и од Запада. Ове државе (а то је, свакако, улога Србије, без обзира да ли ће се, икада, формирати панонско-балкански савез), ако у њима победе хришћанске и демократске вредности, могу да успоре прецес дехристијанизације и подстичу демократизацију Русије, а обратно, могу да успоре антидемократске процесе и подстакну (ре)христијанизацију Запада.

Државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада; са Запада примају најбоље из демократске традиције, а са Истока најбоље из хришћанске или православне традиције и зато могу бити мост који спаја најбоље са обе стране. Сви ми припадамо истој хришћанској и европској цивилизацији. Једино што никада нико са европског Истока није правио поход на Запад, док Запад редовно прави поход на Исток и изгледа нема намеру да престане, јер сматра да су Словени, и сви остали који нису Западноевропљани, ниже расе. Због тога је неопходно да се ове државе (које би чиниле панонско-балкански савез) мало удаље од ЕУ и Нато алијансе, тј. да не буду више колоније Запада, али тако да не постану обичне руске губерније. Србија жели да буде неутрална држава, али, док је сама тешко ће постићи неутралност. Када би се све поменуте државе – од Пољске до Грчке – удружиле, онда би сви заједно могли да смањимо притисак који свако од нас трпи и са Запада и од Русије. Све друго води ка томе да све остане како је до сада било – унутар наших држава водиће се грађански ратови између русофила и еврофила, неке државе ће Запад да користи за своје интересе, а неке Русија; у случају рата, неке државе ће бити на страни Запада, а неке на страни Русије, али ћемо сви имати рат у својим државама и између наших држава. Уколико не можемо да спречимо рат између Истока и Запада, можемо да избегнемо да се тај рат води и у нашем делу света, или да максимално ублажимо размере тог рата.

У нашем делу света – у словенској и православној цивилизацији – не живе само Словени и православци (хришћани). Словени и/или православци (хришћани) чине већину у источној Европи и на Балкану, али на Балкану имамо и муслимане, као мањину (Србија, Бугарска, БЈР Македонија, Грчка, Црна Гора), негде чине и већину (Босна и Херцеговина, Албанија). Погрешно је насилно словенизирати несловене. Исто тако је погрешно насилно наметати хришћанство (православље) нехришћанима. Са друге стране, и ми Словени и православци имамо право да бранимо своје народе, државе, цркве, традиције, језике… од оних који би желели да нас колонизују, натерају да променимо веру, итд. Видели смо, на примеру кризе са избеглицама, да се сукоб између хришћанства и ислама, или Запада и Азије, више не тиче само балканских држава, него да је то сада нешто што се непосредно тиче и држава средње Европе или Вишеградске групе, које су због тога ушле у сукоб и са комесарима из Брисела. Балканске православне државе имају две могућности – наставити вишевековни сукоб са муслиманима или градити добре међусобне односе. Договор између балканских православаца и муслимана, у великој мери, зависи од развоја односа између православне Русије и исламске Турске. Турска може да се развија у два смера. Један смер је радикални ислам и неосманизам, а други смер је умерени ислам и демократија. Турска може да буде и теократија, али не морају да се прогоне верске и етничке мањине. Што се тиче осталих исламских држава, неке имају добре односе са Србијом и Русијом (Иран), неке подржавају тероризам (Саудијска Арабија), Катар је изгледа кажњен од арапских држава зато што је почео да сарађује са Ираном и Русијом у Сирији и Ираку, али деловање свих балканских муслимана, пре свих, Бошњака у Босни и Херцеговини, и осталих муслимана на Балкану (у Србији, Црној Гори и Бугарској), највише зависи какву ће политику водити Турска у наредним годинама. На одлуку Турске могу да утичу Србија, Грчка и Бугарска са својим заједничким деловањем, усаглашеним са деловањем Русије (не само због “Турског тока“).

 

Православци и муслимани на истој страни

 

Што се тиче неговања традиционалних и породичних вредности и поштовања вере (Бога), тј. религиозног начина живота, православцима су данас ближи муслимани са Истока, од неолиберала са Запада, и обратно, муслиманима су ближи православци, од неолиберала, који бомбардују њихове државе, који су бомбардовали и Србију и нападају Русију – зато велики број муслимана широм света подржава Русију (и Србију) у борби са Западом (иако су Албанци муслимани, велики број исламских држава подржава суверенитет Србије на Косову и Метохији). У том смислу, муслиманима одговара стварање панонско-балканског савеза држава, ако су то државе у којима се негују хришћанске и демократске вредности, и нису сателити САД и Немачке. Суштина овог предлога је да се православци и муслимани договоре, да реше међусобне спорове које имају, тако да свако штити своју цивилизацију и простор своје цивилизације, и поштује оне који су друге вере и културе, а који ту живе као мањина, или долазе због посла, као туристи, итд. Дакле, то није синкретизам у духу идеологије “новог доба“, то није стварање једне религије или једне нације или надржавне творевине, што спроводе глобализатори, него свако остаје оно што јесте – свако чува свој идентитет (традицију, веру, језик и културу), у сувереној држави, али се сви међусобно поштују и сарађују. Православци неће водити или неће ићи у крсташке ратове у исламске државе (због ширења вере или због освајања нафтних налазишта) и поштоваће муслимане који живе у њиховим државама, или долазе као гости, и обратно, исламске државе неће извозити тероризам или водити џихад у православним државама и поштоваће православце који живе у њиховим државама, или долазе као гости. То је и основа стварања Евроазијске уније – “Евроазија нација“ је у суштини исто што и “Европа нација“.

Простор источне Европе и западне Азије (од Балтичког мора, Паноније и Балкана преко Мале Азије и Кавказа до Урала и Ирана), простор словенске и православне цивилизације и исламске (шитске и сунитске) цивилизације (средиште Евроазије), на коме православци (Словени) и муслимани (Турци, Иранци) живе једни поред других и једни са другима вековима уназад, једино је место на свету, у овом тренутку, на коме могу да се окупе традиционалисти и сачувају своје вредности. Далеки Исток је друга цивилизација (нпр. када хришћанин говори о Богу, муслиман га много боље разуме него будиста, и обратно) и под културним утицајима је Запада. Африка је, такође, друга цивилизација, и остаће још дуго колонија Запада. Запад је постао место на коме се прогоне традиционалне вредности и породице, Запад је прогласио Бога мртвим. Једино место, поред православне и исламске цивилизације, где се још увек негују и могу очувати традиционалне вредности је Латинска Америка. (Она је далеко од нас, па је тема за посебан текст.)

Када данас говоримо о традиционализму међу православцима и муслиманима, свесни смо да међу њима постоји негативни традиционализам. У овом тренутку, све словенске и/или православне државе су секуларне. Међу исламским државама (које овде имам у виду – од БиХ и Албаније, преко Турске, држава које су биле део СССР, до Сирије, Ирака и Ирана, дакле, без арапских заливских држава и исламских држава из Африке и Далеке Азије) има и секуларних и теократских држава, али се и у секуларним државама више поштује вера, него у европским (словенским, православним) државама. Због тога, у исламским државама постоји више негативног традиционализма, а у европским државама има мање позитивног. Наведене исламске државе се полако ослобађају негативног традиционализма (ослобађање предводе жене). Православни народи се полако враћају традицији, вери и цркви. Уколико у исламским државама победе умерени исламисти, а у православним државама победе хришћани (ако се за власт више не боре једино екстремни десничари и левичари, тј. ако не влада црно-црвена интернационала), ове државе (тј. православни и поменути исламски народи) могу да живе у миру једна са другом, тако да заједно штите свој начин живота и своја верска права, и једни од других, и од напада глобализатора и трансхуманиста.

 

Закључак

 

Између Словена и православаца, тј. између свих народа који живе у источној Европи и на Балкану, природне и културне везе су веома јаке, оне постоје вековима, али никада није постојала нека озбиљна заједничка организација, и никада ови народи нису били сви заједно у истом савезу, на истој страни у истом тренутку. Мислим да је дошло време да се то промени. Предлог за стварање панонско-балканског савеза је само пример где то може да води. То води ка трајном миру између ових држава и добрим односима ових држава са Русијом. Такође, и ка добрим односима са исламским државама, али и са Западом. Све државе средње и југоисточне Европе налазе се између Истока и Запада – добро познају и Запад (државе Вишеградске групе боље него балканске) и Исток (балканске државе боље него државе Вишеградске групе), зато могу да буду мост (са мисијом миротворца) између Запада и Русије. Уколико (п)остану чувари хришћанских и демократских, традиционалних и породичних вредности, могу да буду мост између хришћанске и исламске цивилизације. То је позитиван развој догађаја по нас.

Наравно, могућ је и негативан, по нас у Србији, и у овом региону, развој догађаја у свету. Можда на овим нашим просторима, у нашим државама и између наших држава, све остане исто као и до сада, што може да води само ка горем стању. Можда у Русији и Кини дође до револуција и пада антиглобалистичке елите, муслимани могу да уђу у савез са Западом. Можда ће Исток да остане јак и да настави да пружа отпор Западу, а Запад неће престати са нападима, али ако дође до светског рата – тада су сви на губитку, то је најнегативнији развој догађаја за све, имајући у виду да би се у светском рату користила оружја и оруђа за масовно уништење. Да ли се зло може победити на други начин? Ако Русија, Кина, Иран… предводе силе добра, против Запада, Саудијске Арабије… као “осовине зла“, онда ће зло победити добрим – на Западу ће бити све мање оних који верују да су изабрани (зато што су “виша“ раса) да владају над свим народима и државама. Ако се они који се боре против глобализатора питају: “каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“, има наде за свет.

За мале државе, попут Србије, које се налазе између Истока и Запада, излаз се налази у стварању мултиполарног света и добрих односа између Истока и Запада. Ми можемо да постанемо мост између Истока и Запада једино ако се издигнемо изнад и Истока и Запада и постанемо место окупљања хришћанских (универзалних људских) вредности.