Jovo Bakić: Oligarhijska svita srušiće samu sebe

децембар 31, 2017
Jovo

prof. Jovo Bakić

 

* Kako biste opisali ovaj, vrlo kratak, ali intenzivan politički put Saše Jankovića. Da li je tu reč o propalom projektu?
– Meni se čini da je to propao projekt.
* Po toj logici, ko glasa za Đilasa, glasa za Vučića?
– Taj jako mnogo rizikuje. Ne bih bio spreman na takav rizik. Ne slažem se ni s načinom na koji je radio neke stvari kada je bio gradonačelnik, iako je za ove iz aktuelne vlasti, za Vesića i Malog, poštenjačina i genije. Problem je, međutim, u tome što ga Vučić može ucenjivati.


* Tvrdite da Vučić pored Đilasa i Šutanovca, drži u šaci i Šapića. Sa kim prognozirate da će napraviti vlast u Beogradu onda?


– Tako je, Šapić je njegov glavni adut. Razne afere ga prate. 


* Ko je preostao, po vama, a da ne može da bude ucenjen, osim NDBG?


– NDBG, Beli, Dosta je bilo, ali i Boško Obradović. Druga je stvar što za potonje dve opcije ne mogu da glasam, a naročito ne za Dveri. Oni su od mene vrlo daleko, ali Dveri su čista opozicija, tu nema laži, nema prevare. Uz to, Boško Obradović je civilizovan čovek.
* Za koga ćete glasati na predstojećim izborima u Beogradu?


– Na predstojećim gradskim izborima glasaću svakako za Ne da(vi)mo Beograd.


* Vlada duboko uverenje u ovdašnjem javnom mnjenju da EU “drži” Vučića na vlasti zbog rešavanja pitanja Kosova. Kako to EU radi?


– Sećate li se 2011. godine i avgustovske posete Angele Merkel. Tada je jasno i brutalno poručila da EU više neće podržavati Borisa Tadića na vlasti, jer nije hteo Briselski sporazum. NJegova nesaradljivost uslovila je napuštanje velikih sila koje nađoše novog ljubimca. U tom smislu, Srbija je klasična banana država. I nije jedina, sve države naslednice Jugoslavije to jesu. Posledica je to njenoga kraja.


Našu državu je mafija zarobila i drži je čvrsto u svom zarobljeništvu, i to je, bez ikakve dileme, najozbiljniji problem našega društva.

DANAS

CEO INTERVJU: http://danas.rs/politika.56.html?news_id=366626&title=Jovo+Baki%c4%87%3a+Oligarhijska+svita+sru%c5%a1i%c4%87e+samu+sebe

 

Видети још:

Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином

Advertisements

Време системске корупције

децембар 14, 2017

 

Министарка правде најбоље зна колики је ниво корупције и зна ко су те корумпиране групе и ти појединци који креирају јавне политике.

Да ли она може да промени било шта док је део система?

Ко ће идентификовати облике корупције у свим секторима друштва?

За похвалу је то што је она признала да је држава, коју води влада, чији је она члан, дубоко корумпирана.

Ministarka pravde Nela Kuburović upozorila je danas da živimo u vremenu sistemske korupcije koja je politički, institucionalni, ekonomski i kulturni problem.

Kuburović je rekla da živimo u vremenu u kojem mnogi pojedinci, kada dobiju mogućnost da kreiraju javne politike, ili vode privredni život, nisu tu sa motivacijom da pomognu zajednici, već iz svojih ličnih interesa.

Ona je rekla da korupcija obeshrabruje poslovne ljude koji ne žele da rade u privredi u kojoj pravila nameću korumpirane grupe.

Nela

Министарка правде Нела Кубуровић

Kuburović je ocenila da treba identifikovati oblike korupcije u svim sektorima društva, pogotovu u velikim državnim sistemima, ali i u privatnom sektoru u kom su potrebni mehanizmi za borbu protiv korupcije u privredi.

Izgradnja i unapređenje antikorupcijskih institucija je jedini pravi vid borbe protiv korupcije, a uspešna borba podrazumeva efikasne mere prevencije i represivnu reakciju. Danas


Корупција унутар академске заједнице

децембар 14, 2017

 

Проф. Раша Карапанџа је пре више од три године анализирао докторат градоначелника Београда и утврдио да је плагијат. Проф. Карапанџа је пре неколико дана објавио: „На лето, када се заврши пролећни семестар, ако се ФОН не избори са плагијатом Синише Малог, крећем у анализу доктората и радова свих стотинак професора ФОН који су на седници већа гласали да је докторат Малог ОК. 60 од речи до речи преписаних страница није ОК.“ Карапанџа је написао да ће се докторатима професора ФОН бавити и светски познати економисти, међу њима и један нобеловац.

Академик Душан Теодоровић је на свом Твитер налогу спровео истраживање међу члановима те друштвене заједнице. Теодоровић је у твиту написао да су чланови комисије који су потписали докторат Синиши Малом били Ондреј Јашко, професор ФОН, Слађана Барјактаревић-Ракочевић, професорка ФОН, и Драган Ђуричин, професор Економског факултета, и понудио три одговора – да су некомпетентни, саучесници и некомпетентни саучесници. Од 1.083 твитераша који су гласали, 63 одсто је навело да су чланови комисије саучесници, 35 да су некомпетентни саучесници, а два одсто да су некомпетентни.

Проф. Роберто Вералди, члан стручне комисије за преиспитивање оспорене докторске дисертације градоначелника Београда Синише Малог, повукао је чланство у тој комисији.


Никола Варагић: Наши вакцинаши

децембар 9, 2017

 

Nikola

Никола Варагић

 

Поводом текста Наши антивакцинаши, аутор Алексеј Кишјухас, Данас, 3.12.2017.

 

Уколико “ми узимамо баналне неконзистентности у причама о терористичким нападима, и затим креирамо своју утешн(иј)у верзију истих“, зато што је “тешко појмити да су неки зли, непредвидиви и неурачунљиви људи заиста ‘неочекивано и ничим изазвано’ отели пар авиона и запуцали у зграде Светског трговинског центра 11. септембра притом усмртивши 3000 невиних људи, а да је за то знала ‘наша влада“’, зашто је, онда, тешко појмити да постоји фармакомафија? Зашто су, према Алексеју Кишјухасу, једино болести тела “попут терориста“? Зашто (зар) “попут терориста“ нису и колонизатори и банкстери који стоје иза фармакомафије, или несавесни лекари? Зашто је тешко појмити да и међу њима постоје неки “зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“?

Зашто је то тешко појмити, и да ли су то увек “баналне неконзистентности“, ако “понекад имамо добре разлоге да будемо сумњичави и према власти и према естаблишменту; ЦИА, снајка, ЦИА је у својој историји имала многе морално проблематичне акције, а тек су здравствени систем и институције у Србији махом накарадно скарадни“? Кишјухас је убеђен да је “све то заправо разлог мање, а не разлог више, да будемо склони теоријама завере“, због тога што, “огромни системи у којима провејавају или пак владају непотизам, незнање и забушавање – попут државе или јавне управе – једноставно су неспособни да успешно прикрију или заташкају било шта“, јер, према Кишјухасу, “таква (или било каква) власт“, не може “да прикрије или заташка било шта, а понајмање заверу толико крупну као што је систематско тровање популације“ (које или чије популације?), пошто би “у том случају, на стотине или на хиљаде људи морали да буду укључени у глобалну заверу, а ван памети је да до сада то нико није испричао комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“.

Све је то заправо разлог више, а не разлог мање, да верујемо да се неке ствари одвијају по плану који је осмислила одређена група људи, а не случајно. На пример, нису случајно нацисти кренули у “поход на Исток“. Нису се случајно срели неки богаташи (којима је иначе профит на првом месту) и онда “неочекивано и ничим изазвани“ одлучили да оснују Светску здравствену организацију и остале наддржавне или глобалистичке организације. Исламски терористи нису “неочекивано и ничим изазвано“ почели да изводе своје нападе широм Запада, него су то урадили након што су државе Запада бомбардовале и окупирале њихове државе. Ратови у Ираку, Авганистану, Либији или Сирији нису случајно почели, и није случајно након тога дошло до кризе са избеглицама у Европи. Најбогатији људи на Западу су добро повезани, и на Западу постоје тајне организације и службе, међу њима и професионалци – то је чињеница – логично је да они желе да одрже своју власт, а пошто долазе из фаустовске културе, из њиховог угла, разумно је то што желе да владају над свим државама и народима на свету. Последице њиховог деловања су видљиве. Наравно, империјалисти нису толико способни да “успешно прикрију или заташкају“ све што раде, па се догоди да неко некад нешто исприча “комшиници на кафи, фризерки у салону или аутомеханичару у радионици“, односно, довољно је да човек мало укључи мозак, па да схвати да иза много тога што се дешава у политици и економији не стоји “случај“. Постоје људи који имају критичко мишљење и довољно су образовани и информисани. Ето “зашто је антивакцинацијски покрет и/или култ толико популаран и успешан“, исто као и неки “теоретичари завере“ (међу којима заиста постоје опскурни ликови, параноици…).

Правити такве завере нема везе са логиком и здравим разумом. Бити сигуран да не постоје никакве завере и да у СТО и фармацеутској индустрији не постоје “зли, непредвидиви и неурачунљиви људи“ (који, наравно, неће о својим тајним плановима говорити у јавности, нити ће објављивати компромитујуће слике на друштвеним мрежама), да је баш “све тако насумично, непланско и несигурно“, тј. да смо увек “уроњени у блато сурове случајности, без контроле или плана“, такође нема везе са логиком и здравим разумом. Лако је људе који се залажу за ГМО храну и обавезну вакцинацију о(т)писати као “човека-масу“, стране агенте, секташе… Пошто не мислим да Алексеј Кишјухас ради за фармакомафију, или да ради за произвођача ГМО хране, или за стране тајне службе, или за масоне, онда мора да је он наиван попут детета. Ако је он такав – по овом питању, вакцинаши попут њега су, из угла фармакомафије – корисни идиоти. Толико о нивоу научне писмености и критичког мишљења.

Зашто код вакцинаша свако критичко мишљење и сумња у квалитет вакцина изазива исте “емоционалне и стравствене реакције“? Просветитељи попут Кишјухаса верују у разум, па ипак, у оваквим случајевима, воде их емоције и страсти. Само тако се може објаснити то што они уопште не слушају оне који мисле другачије по овом питању. На пример, они упорно помињу “антивакцинацијски покрет“, а ту пре свега мисле на докторку, психијатра Јовану Стојковић, која је на челу удружења грађана “Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“. Из самог назива удружења које предводи др Стојковић, види се да они нису против вакцинације – удружење се, у начелу, залаже за вакцинацију, али необавезну. Но, вакцинаши попут Кишјухаса и њему сличних ће упорно све који не мисле исто као и они називати “антивакцинашима“[1]. Напредак је то што они више не о(т)писују све оне који сумњају као “сумасишавше хипике у исусовкама и органски вуненим џемперима или као теоретичаре завере који носе алу-фолију на глави да им разна јудеомасонска ‘зрачења’ не би побркала мозак“. Он жели да разуме “антивакцинаше“, то је за похвалу.

Питање да ли је нешто обавезно или необавезно нема никакве везе са вакцинама, нити има било какве везе са вером или са сумњом у науку и слично. По питању вакцинације, ја сам, као лаик за медицину и природне науке, у суштини, нешто као агностик. Као дете, примио сам неке вакцине, и прележао сам неке богиње. Прошле недеље сам био у кући у којој се лечи мало дете од малих богиња, играо сам се са њом, држао сам је у крилу, недељу дана касније сам и даље жив и здрав.

Нисам се овим питањем бавио, нисам озбиљно размишљао о вакцинацији, све док нисам видео да се у нашим медијима говори о некаквој епидемија богиња (сто оболелих и сви повезани са КиМ) и да је поднета кривична пријава против др Јоване Стојковић. Онда сам одлучио да сазнам о чему се ту ради. Одгледао сам више интервјуа и емисија у којима је гост била др Стојковић, међу њима и емисију[2] у којој гостује заједно са др Грујичић и др Радовановић (који иначе тврди да бомбе са осиромашеним уранијумом које је Нато бацао по Србији нису штетне по здравље). Др Јована Стојковић је психијатар и мајка троје деце – њено прво дете је потпуно вакцинисано, друго дете делимично, а треће дете није уопште вакцинисано, и оно је  – најздравије. Њен супруг је такође лекар.

После свега што сам одгледао и прочитао на ову тему, на страни сам др Јоване Стојковић, а нисам на страни оних који се залажу за обавезну вакцинацију, или, не верујем министру здравља, председнику лекарске коморе, директорима агенције за лекове или института Торлак (који контролише вакцине) и фармацеутским корпорацијама из света (од којих Србија купује вакцине). То што ја не верујем одређеним људима, не значи да не верујем у људе уопште и да не тражим оно најбоље у људима (који су створени по лику Божјем), одакле год да долазе. Дакле, овде се не ради о томе да ли ја верујем у вакцине и у науку, него да ли верујем у одређене људе и зашто вакцинација у државама попут Србије мора да буде обавезна, а у државама попут Немачке не мора. Такође, питање је и зашто вакцинаши нису тако убедљиви у својим наступима, а “антивакцинаши“ јесу. Јуче нисам знао скоро ништа о овој теми, а данас више верујем др Јовани Стојковић него вакцинашима. Јована Стојковић је докторка, научник, што значи да ја и даље верујем у докторе, у науку (али, наравно, на првом месту, верујем у Бога), увек ћу поштовати научнике попут Пупина и Тесле, као што ћу увек сумњати и имати критичко мишљење – па и према ономе што раде и говоре противници обавезне вакцинације и “теоретичари завере“. То што имам критичко мишљење не значи да сам теоретичар завере, него да нисам наиван и да не верујем лажову и преваранту. Аргументи Кишјухаса зашто треба веровати да је све како треба што се тиче вакцина, равни су онима “тако су рекли на телевизији“, “тако је писало у новинама“.

Обавезна вакцинација је – под садашњим околностима, у тренутним условима које имамо у Србији и у свету – чист фашизам. Зашто је то тешко појмити, ако на делу имамо школски пример спреге државе и приватног крупног капитала. То је у економском смислу основа фашизма. (У државама које су биле комунистичке, то су и реликти колективизма.) Највеће светске фармацеутске корпорације (од којих купујемо вакцине) налазе се на Западу. Иза највећих фармацеутских и хемијских компанија, банака и фондова, нафтних компанија… стоји иста група власника или “акционара“. Они држе под својом контролом све владе свих држава на Западу. Србија је њихова колонија, служи за експерименте. Не мораш да будеш теоретичар завере да би то појмио.

Поред неповерења у глобализаторе, ту је и неповерење у режим. Између осталог, зато што је јасна веза између глобализатора и власти у Србији. Сигуран сам да и Кишјухас сматра да је Србија веома корумпирана држава, али, остаје нејасно одакле поверење, у ту исту државу, када се ради о вакцинацији. У корумпираном друштву, корупцији су подложни и научници који производе и контролишу вакцине, и лекари који дају вакцине, и полицајци, тужиоци и судије који треба да казне несавесне лекаре и научнике… Ти, тако корумирани људи, приморавају све нас да примамо вакцине које они производе и једини контролишу. Тек када се промени закон и више не буде обавезна вакцинација, тек када се поврати или стекне поверење у људе који воде државне институције и службе безбедности, у лекаре, у фармацеутске компаније, у научне институте и лабораторије које контролишу квалитет и исправност, можемо да разговарамо о самим вакцинама – да ли треба давати вакцине, од кога купити вакцине, које вакцине, у ком узрасту и коме давати вакцине, итд. Најбоље решење је да се обнови институт Торлак, и да се вакцине производе и испитују у Србији, ако неке вакцине неко треба да прими. Да ли постоји вакцина за тако нешто?

Надам се да сам бар мало помогао вакцинашима, попут Кишјухаса, да боље разумеју или појме “антивакцинаше“.

____________________________________

[1] Исто тако су направили велики буку да се “укида Дарвин“, тј. да се избацује теорија еволуције из наставе у школама. Др Радмило Рончевић је тада када је покренуо петицију да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школама и на факултетима, нагласио да “теорија еволуције треба да се изучава као хипотеза са свим чињеницама које јој евентуално иду у прилог и чињеницама које јој не иду у прилог“. Они уопште не слушају шта др Ромчевић или др Стојковић говоре, они не чују другог и другачијег, они не виде шта пише.

[2] У овој емисији је гост и мајка детета које је примило вакцину и постало инвалид. Мајка тог детета је медицинска сестра. Она већ 10 година не може да заврши судски процес, нити је икада од државе или Торлака добила помоћ за непокретно дете. Просудите сами: https://youtu.be/bksSOMpf5x8


Никола Варагић: Православни пут

децембар 9, 2017
Nikola

Никола Варагић

 

Срби воле словенску и православну Русију, Руси воле Србију, зовемо једни друге браћом, сарађујемо вековима, међутим, не постоје добре везе између Русије и Србије.

У Русији се не учи довољно српски, а у Србији се не учи довољно руски језик. Не постоји озбиљна сарадња у области културе и уметности, науке, спорта, привреде… Нема довољно заједничких филмских продукција, не постоје глумци и музичари који су популарни и у Србији и у Русији, нема ни веће размене студената и научне сарадње, у привреди нисмо искористили санкције које је Запад увео Русији. Руси мало знају о историји Србије и како се данас живи у Србији. Срби мало знају о историји Русије и како се данас живи у Русији.

Не постоје добре саобраћајне везе између Србије и Русије. На пример, не постоји аутопут или железничка пруга Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Тај правац је најкраћа веза између Београда и Москве, између средишта Балкана и југоисточне обале Јадранског мора са једне стране, и европског дела Русије, са друге стране. Што се Србије тиче, она мора да изгради ауто пут од Панчева до Вршца, тј. до границе са Румунијом. У том делу Румуније Срби живе вековима – одавно је тај аутопут морао да се изгради. (За односе између Србије и Румуније важи исто што и за односе између Србије и Русије – ми смо суседи, исте вере, али не постоје добре везе између нас – Срби не знају историју Румуније и шта се данас дешава у Румунији, а Румуни не знају историју Србије и шта се данас дешава у Србији.)

Данас градња таквог аутопута и железничке пруге звучи као немогућа мисија или научна фантастика. У Украјини траје рат – неко би рекао да ће непријатељство између Украјине и Русије још дуго трајати. Румунија је део Нато и ЕУ, и због Молдавије је у тихом сукобу са Русијом, док је Румунска православна црква у тихом сукобу са Српском православном црквом. Цео Балкан је и даље “буре барута“. Русија је под санкцијама Запада. Ко сада да размишља о градњи аутопута и железничке пруге Београд – Москва? Једино где се одвија сарадња, јесте у области нафте и гаса. Србија деценијама уназад набавља нафту и гас из Русије, али не постоје нафтоводи и гасоводи. Ако је тако тешко да се изграде нафтоводи и гасоводи од Русије до Србије, колико је тешко изградити аутопут и железничку пругу?

Поред тога, јасно је да, у овом тренутку, не постоји новац за финансирање таквог пројекта, нити економска оправданост (не постоји довољно велики проток људи и робе између ових држава). Међутим, до већег протока људи и робе и не може да дође, ако не постоје добре саобраћајне везе и безбедност путника. Они који возе камионе по Србији, или за Русију, знају како изгледа путовање. Све је то повезано. Не постоје модерни путеви и железнице тамо где вас рекетирају цариници и полицајци, тамо где вас када останете у квару на путу одмах пронађе мафија и опљачка, и томе слично. Не желимо Дивљи запад на европском, православном Истоку. Ако имамо Дивљи запад, то је онда и наша кривица.

Русију и Србију сада деле државе које су колоније САД и Немачке – Украјина и Румунија. Украјина је више од Румуније колонија Нато и ЕУ. Србија је нешто мање него Румунија колонија Запада. Источни део Украјине и Крим сада су део Русије. Западни део Украјине сада је небезбедан и возачи избегавају те путеве (од Србије до Русије камионе возе преко Мађарске, Словачке, Пољске и Белорусије). У западном делу Румуније аутопут и пруга пролазили би и кроз територију на којој већинско становништво чине Мађари. Са друге стране, градња тог коридора није немогућа мисија. Украјинци су словенски и православни народ, Кијев је и даље и руски град, свето место руског народа. Румуни су православни и братски народ који вековима има добре односе и са Русима и са Србима. За неколико година, односи између Украјинаца и Руса, и између Румуна и Руса, могу да буду поново добри. Исто тако могу да се реше и проблеми између румунске и српске цркве.

Изградња аутопута и железничке пруга Београд – Москва није само у интересу Србије и Русије. Тај саобраћајни коридор је и у интересу Румуније и Украјине, и шире, држава које се граниче са Србијом са југа и запада (то је најкраћа веза и између Црне Горе, БиХ, БЈР Македоније… са једне стране, и Русије, Румуније и Украјине са друге стране). Изградњом поменутог коридора подстакао би се развој југозападног дела Русије, централне Украјине, западне Румуније. Молдавија би, такође, имала користи, јер би коридор пролазио близу њене границе. Када се заврше аутопутеви од Београда ка Скопљу, Подгорици и Сарајеву, са градњом аутопута Београд – Москва, Грчка, БЈР Македонија, Црна Гора и БиХ се, преко Србије, повезују са Румунијом, Украјином и Русијом. У 21. веку се праве путеви на сваком терену и нормално је да све државе буду повезане модерним путевима и пругама.

У Русији живи скоро 150 милиона људи, у Украјини скоро 50 милиона, у Румунији преко 20 милиона, у Србији и југозападном Балкану живи око 20 милиона људи. Изградњом пута Београд – Москва повезује се тржиште од око 250 милиона људи. То није, без обзира што је сада куповна моћ грађана ових држава ниска, мало тржиште, или, овакав пројекат није велики за тако велико тржиште. Када се стекну политички и безбедоносни услови, може се наћи новац за финансирање градње. На овом простору може да живи дупло више људи (то је житница света) – једног дана ће бити много већи наталитет, неће бити одлазака на рад на Запад, а можда се и део оних који живе у дијаспори врати у Русију, Украјину, Румунију или Србију да живи и ради, те поред њих, у овај део света, почну да долазе да живе и раде и људи из других делова Европе и света.

Са једне стране, потребно је развијати привреду да би се зарадио новац за градњу пута. Са друге стране, ако не постоји добра саобраћајна инфраструктура, нема ни развоја привреде. Ако би у Украјини владао мир, а просечна плата (животни стандард) у Русији, Украјини, Румунији и Србији била бар дупло већа него сада, јасно је да је економски оправдано и исплативо градити тај копнени саобраћајни коридор између Москве и Београда. Ако не почнемо да говоримо о потреби да се изгради такав коридор, ако не кренемо да правимо планове, никада нећемо развити привреду. На пример, док се криза у Украјини не реши, можемо градити аутопут Београд – Темишвар, коридор може и званично да се прогласи за међународни пут, итд. Криза у Украјини може да се реши брже него што ико очекује.

Поред копненог, треба развијати и пловни пут између Србије и Русије, односно, користити све потенцијале Дунава. Преко лука на Дунаву (које Србија треба да изгради), Дунавом кроз Румунију, до луке Констанца, затим преко Црног мора, до Сочија, Крима и Азовског мора, роба може да се превози бродовима до тог дела Русије, и до кавкаског и каспијског региона. Сада они који имају бродове кажу да нема довољно робе, док они који имају робу кажу да је превоз до Русије дуг, скуп и ризичан. (Наравно, Дунав је велики потенцијал и за превоз робе из црноморског басена ка западној Европи, односно, Србија може да користи луке на Дунаву за превоз робе и на Исток и на Запад). Потребно је радити у оба смера – са једне стране, развијати домаћу привреду и међусобну трговину, а са друге стране, градити инфраструктуру и обезбедити сигурне коридоре за превоз робе.

Трговинска размена између Русије, Украјине, Румуније и Србије може да буде десет пута већа него што је данас. У свакој држави може да се модернизује индустрија, да се повећа производња хране, итд. Потенцијал постоји, неће увек сви најпаметнији Руси, Украјинци, Румуни и Срби да иду на Запад – почеће и овде да стварају светске и локалне брендове и велике компаније и да отварају фабрике. То не може да се оствари ако не постоје добре саобраћајне везе између ових држава. Исто важи за развој туризма и путовање домаћих и страних туриста, размену студената, стварање заједничких лига у неким спортовима… све је то лакше и брже ако постоје добре саобраћајне везе. Те везе не постоје зато што смо се – ово важи за све православне (и словенске) народе – удаљили једни од других, постали смо болесна породица и дозволили смо да се у наше односе умешају неправославни. На првом месту, сви смо се удаљили од Христа Бога. У 20. веку све православне државе су постале комунистичке, градили су се аутопутеви у свим државама, али, нису изграђени аутопутеви између православних држава. Да ли смо ми браћа у Христу? Свет нас је отписао, али, као и да смо и ми отписали сами себе (и свој народ и остале словенске и православне народе), као да ни ми више не верујемо у Бога. Удаљили смо се од Бога, Бог се удаљио од нас. Да ли смо ми заиста црна рупа у Европи, народи или државе које немају будућност, који не умеју сами да уреде своје друштво? Да ли смо се заиста одрекли Бога? Верујем да нисмо, верујем да овај део света може постати много боље место за живот. Имамо: најплоднију земљу на свету, умерену климу, највише залиха воде за пиће, планине, равнице, реке, језера, мора, шуме, угаљ, нафту и гас, литијум и јадарит… Удружени, довољно смо јаки да се одбранимо од сваког страног освајача и колонизатора. Све је до нас, до људи. Верујем у људе, верујем у све православне и словенске народе, верујем да долазе боља времена.

Што су људи ближи Богу, ближи су једни другима. Једино ако идемо путем ка Христу, ако се сви народи рехристијанизују, можемо изградити аутопут Београд – Темишвар – Кијев – Москва. Исто се односи на завршетак градње аутопута Ниш – Софија, или, аутопута Ниш – Скопље – Солун, или Београд – Подгорица, или Софија – Букурешт. (Исто се односи и на канал Морава – Вардар – Егејско море; ако је такав канал потребан, економски оправдан и не угрожава животну околину, сигуран сам да је то грађевински изводљив пројекат). То је православни пут – пут саборности православних народа. Путеви служе да се људи повежу – да ближњи (брат у Христу) буде ближе. Путеви се не граде ако не људи не желе да буду ближи једни другима, ако не постоје добре везе у култури, уметности, науци или спорту, ако свака поменута држава не развија домаћу привреду тако да она буде компатибилна са привредама осталих православних држава стварајући и штитећи заједничко тржиште, ако односи између православних цркава нису добри.

Док градимо сами себе у боље људе, градимо и путеве. Док градимо путеве, ми градимо сами себе, уређујемо своје државе и односе између наших држава – стварамо православну културу на земљи и припремамо пут ка Царству Божјем.

 

Видети још:

Никола Варагић: Како и зашто мањина влада над већином

Никола Варагић: Геополитика и есхатологија

Никола Варагић: На Балкану је био Рај

 


%d bloggers like this: