Божићна посланица

Nikola

Пише: Никола Варагић

 

Христос је сажео све заповести Старог Завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом. „Који чува живот свој, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га“ (Мт. 10; 39). “Који љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан.“ (Мт. 10; 37). “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15).

2. Љуби ближњега свога као самога себе. Ко воли Бога више него самога себе, Бог њега воли, а он осећа да је створен као икона Божја – осећа љубав Божју, која у њему буди само најбоље и најлепше (јавља се осећање достојанства вредности, важности, значаја у очима Божјим). Ко љуби Бога зна да је и други човек створен као икона Божја и ближњег воли као самога себе. Ако не љубиш свог ближњег (конкретног, живог човека поред себе), како можеш љубити Бога кога нико није видео? Христос је “за нас душу своју положио“, ми смо „дужни полагати душу своју за браћу“ (1. Јов. 3; 16). Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24) и “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3).

+++

Други је пакао (Сартр). Европски човек се отуђио од другог човека, од природе, од Бога.

Почетак зла и смрти (први грех) је гордост (самољубље, егоизам).

Ти си Ја, Ја сам Ти, кажу на Истоку.

“Ко живи само ради себе, не марећи ни за кога другог, тај је сувишан, тај није човек, већ изрод рода људског“ (Св. Јован Златоуст). “Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна“ (Св. Јустин Ћелијски).

Други је друг. Други човек није “пакао“. Други није објекат за задовољавање “својих“ жеља.

Испит хришћанског живљења подразумева и одвојеност од овог света и делање у њему; љубав према Богу и ближњем (Пол Виц).

Бити у свету, али не бити део света!

Волети Бога (то захтева усамљеност за молитвену контемплацију, лични сусрет са Богом, обожење је лично), и, волети ближње, све људе (чинити “дела љубави“ у заједници).

У хришћанину нема сукоба између потребе да се издваја из друштва (да има свој лични простор) и потребе за односима и припадањем (породицом, друштвом).

Делатност хришћанина је увек лично-колективна (лична и саборна).

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Ко воли Бога, воли и самога себе и другог човека.

У Христу настаје Ја које искључује презирање другог Ја.

Ако љубави Божје немам, ја сам (је) ништа.

+++

Људска душа је боголика, дух.

Али, пошто се човек налази у стању грехопада, људи се од рођења прво формирају према степену телесности и душевности.

Што је човек више везан за материјално (формиран према душевно-телесном или само телесном степену), слабије осећа најфинију космичку стихију и живи “по телу“ (али, никад до краја, јер “ни на једном степену човек није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други“).

Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“.

Дакле, човек се рађа са својим “ја“, које је од рођења и биолошки и друштвено детерминисано, у коме несвесно може да преузме вођство и да чини зло које не жели да чини.

У нама је, поред земаљског “ја“, од рођења присутно и духовно “ја“ (лик Божји присутан је у сваком од нас од рођења, и у стању грехопада; свака душа је непоновљива личност, са аутономијом разума и воље).

То духовно “ја“ је Христос. Христос може да постане моје лично, духовно, обожено “ја“ – ако се искрено покајем, пред Лицем Другог.

Духовно се испољава у душевном кроз савест.

Личност је изнад друштвеног и биолошког детерминизма, изван психосоматских и социјалних процеса и односа, одупире се свим материјалним принудама и догађајима, зато што је формирана према степену духовности.

+++

Као верник, имам свест о самоме себи (самосвест) и свест о Другом. Када мислим, мислим и о Њему, свестан да ме види и чује.

Ако верујем у живог Бога, верујем да је Други невидљиви и натприродни Дух, да је Бог преко својих “пројава и енергија“ присутан у свему што је створио, да “Дух Свети дише где хоће“, да глас Његов чујем а не знам “од куда долази и куда иде“.

Сваки човек има слободу воље, “ненадзирану слободу“. Али, све што (не)свесно мислим и осећам, односи се и на Другог и на ближњег (човек је друштвено биће). То излази изван граница моје “ненадзиране слободе“ (што је сакривено биће откривено). Бог прати покрете срца и мисли; душе светле или тамне.

Бог ми се показује ако свим срцем желим да Га познам. Ништа не вреде пост и молитва, ако се не врше пред Лицем Божјим – “очи Господа нашег које гледају на нас освећују нас као што сунце загрева предмете које је својим зрацима обасјало“.

“Почетак мудрости је страх Божји“ (самодисциплина ума и смирење срца). Почетак вере је љубав према Богу и љубав Божја према човеку (која у човеку изгони страх, и стрепњу/mysterium tremendum). Не бој се, говори Христос.

Колико познајем другог човека, толико познајем себе. Колико познајем себе, толико познајем другог.

Колико познајем себе (изворну природу), толико могу да познам Бога.

+++

Човек није ближи Богу ако следи етику закона. Благодат је слободни дар Божји.

Они који желе да се самообоготворе, не примају Благодат.

“Обожењем постајемо оно што никада не може да достигне сама природна сила. Само божанска благодат има својство да бићима даје обожење“ (Св. Максим Исповедник).

Нико од људи није свет сам по себи – светост се добија од Господа Исуса Христа.

Праведност и спасење не долазе од закона или технике, већ од – Спаситеља.

“Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења… Ја сам благодаћу примио Благодат… Благодат долази од Бога за веру, пре свих добрих дела, и на њој се, као на тврдој основи, устројавају добра дела; добро није самим собом добро… јер је немогуће без благодати Христове“ (Св. Симеон Нови Богослов).

“Савршенство се рађа од чистоте срца. У срцу се налази и природно добро и неприродно зло…Човеку који се реши да се исправи (покаје) и почне да избегава свако зло, наоружавши се многим молитвама, помоћи ће Господ Својом благодаћу и избавити га од свих душевних страсти“ (Св. Антоније Велики).

Самообоготворење и обожење немају ништа заједничко.

Да бих стекао Благодат, морам да идем “изнад граница субјективности“, али без Благодати – не могу да идем “изнад граница субјективности“.

Суштина је у издизању “изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила).

То се постиже једино кроз непрестану умно-срдачну (ноетичку) молитву (покајању). То је суштина исихазма или молитвеног тиховања. Суштина није у методи, или у техници (на пример, дисања), то су све помоћна средства. Суштина је Христос, вера у Свету Тројицу – молити се пред Лицем Божјим. Исихазам није покрет, није идеологија, него хришћански начин живота, живот у Христу. Кроз Христа се спасавамо, Христос даје моћ.

 

Мир Божји!

Христос се роди!

 

rozhdestvo_hristovo

Advertisements

One Response to Божићна посланица

  1. Varagić Nikola каже:

    Владимир Коларић: Повратак бићу и повратак личности

    Приказ књиге Бахтин и Хришћанство Светозара Поштића (Академска књига, Нови Сад 2012)

    Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом

    Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ . Ради се о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД.

    Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе.

    Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу.

    Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике.

    Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтиновог дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“.

    Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике.

    Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“.

    „Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“.

    Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“.

    Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима бисмо могли да учествујемо и присуствујемо.

    Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан.

    https://stanjestvari.com/2018/01/16/kolaric-postic-bahtin-hriscanstvo/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: