Никола Варагић: Србија може да постане богата држава

Никола Варагић

 

Минимални трошкови живота у Србији (у просеку) износе око 80 000 динара. Ако имате породицу, минимални трошкови су (у просеку, у зависности од општине или од града у коме живите) око 150 000 динара месечно (на пример, муж ради, жена не ради, имају троје деце, живе у Београду или у Новом Саду, где су трошкови живота већи него у Бору или у Прибоју), а минимална плата је око 25 000 динара.

Месечна плата или зарада радника у Србији не сме да буде нижа од минималних трошкова живота или “потрошачке корпе“. Све што је испод тога није плата и не може да се назива плата. Исто важи за пензију. Ако је ваша плата или пензија 25 000 динара месечно, то је онда социјална помоћ. Тачније, ако је у питању плата, то је накнада за робовски рад, тек да се одржите у животу и дођете поново на посао. Када то више не можете, замене вас са другим робом (када не буде више Срба, долазиће странци да раде). А пензионери – колико преживе. Што краће живе, након што приме прву пензију, мањи су трошкови ПИО фонда, здравственог фонда и буџета републике.

У Србији је просечна плата око 45 000 динара. Међутим, већина радника у Србији прима мању плату од просечне. Око милион људи је незапослено. Минималну пензију од 12 000 динара прима скоро 200 000 пензионера. Са тим парамa може да се живи пар дана, како да се преживи до краја месеца? Зато што то није могуће, велики број људи одлази из државе, међу онима који остају све је више болесних људи, а болесне људе више нема ко да лечи, пошто су лекари отишли у Немачку да раде.

Свака политика која не води ка томе да минимална месечна плата или пензија буде 80 000 динара (просечна плата би у том случају била више од 100 000 динара), односно, онолико колики су и минимални трошкови живота у том тренутку – није политика. Ако су трошкови живота већи – тамо где жена (и мајка троје деце) не ради, а муж ради, али нема плату која може да покрије све трошкове, онда жена мора од државе да добија плату или да има нека друга социјална примања за подизање троје деце, тако да заједно са платом мужа имају довољно новца за достојан живот. Уз праву политику, то није нешто немогуће и то није тако далека будућност.

Ако желите да имате толику плату и/или пензију (или уколико већ имате велику плату или пензију, али желите да и други достојно живе), за почетак, све што није плата или пензија која покрива минималне трошкове живота, не треба да се назива плата или пензија. Плата је једино плата ако од ње може достојно да се живи. Исто важи за пензију.

Уз праву политику, може да дође до раста плата (уз смањење незапослености) и пензија, и нижих трошкова живота и пословања предузећа (бољих услова за развој предузетништва, нижих пореза и доприноса… морају да се створе услови у привреди пре него што се донесе одлука о повећању цене радног сата и минималне месечне зараде), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту.

Међу политичарима постоје људи који раднике у Србији продају страним корпорацијама као “јефтину радну снагу“. Међу домаћим привредницима или капиталистима постоје они којима је у интересу да плате радника буду мале, да би они имали ниже трошкове – нижу цену производа или услуге, а већи профит. Међутим, правом привреднику, родољубу, то није у интересу и он то не жели. Он жели да има профит, али и да радник има добру плату, да је задовољан. То није могуће ако се не донесе нова државна економска политика. Нову економску политику не могу донети они који су створили садашњу. Повећање цене рада мења цене услуга, радова и производа, и у приватном и у државном сектору, а све то мора да прати реформа пореског система, ПИО и здравственог фонда, банкарског система, нова монетарна политика, враћање унутрашњег и спољашњег дуга државе, а то не може да се “саморегулише“ на “слободном тржишту“, иза тога мора да стоји Држава.

Држава мора да донесе и да спроведе мере које омогућавају: раст плата (и отварање нових радних места) и пензија, ниже трошкове живота и боље услове за пословање предузећа (приватна предузећа ће онда сама да се сналазе на тржишту), тако да у Србији не ради “јефтина радна снага“, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и на светском тржишту – да цена струје и комуналних услуга, или акциза за гориво, не буде превисока, да курс динара буде онај који је у интересу домаће привреде и извозника, да цене обуће, одеће, хране, прашка за прање веша, детерџента за прање судова… не буду знатно више него цене истих производа у другим државама (док је квалитет нижи), а да, понављам, плате радника буду знатно веће, да има више посла и мање рада на црно.

Држава ће то урадити оног тренутка када (скоро сви) грађани почну да гледају шта се ради у пракси, ако гледају у свој новчаник и у свој фрижидер, ако се интересују како се троши њихов новац, ако учествују у расподели новца буџета своје општине или државе, ако знају ко су људи који контролишу главне токове новца, шта раде и због чега то тако раде, ако не пристају да се продају или да раде за оне који поткрадају државу, итд. Сада је стање лоше зато што нема довољно економски писмених људи, премало људи прати шта се дешава са економијом – ретко ко се интересују како се троши новац из буџета, ретко ко разуме какви су проблеми предузетника који желе поштено да раде свој посао, мало је оних који су свесни колике су размере корупције и колико се новца украде од државе и народа сваке године, тј. колико би у свом животу имали мање проблема (на пример, деца и унуци мање би одлазила у иностранство да раде и живе, што значи да би било више породица које су на окупу, а мање би било развода и породичног насиља…) када би било мање корупције.

Таквих људи је мало и међу интелектуалцима. На пример, научници траже новац за своја истраживања, али их не интересује шта се дешава у привреди, какво је стање економије. Ако нема новца за научна истраживања, научници онда иду у државе у којима има новца. Али, у тим државама су се научници изборили да имају новац за своја истраживања, није то урадио неко уместо њих. Исто важи за учитеље или лекаре. Запослени у просвети и у здравству желе боље плате и боље услове за рад, али их не интересује шта се дешава у привреди и како политичари располажу са буџетом. Ако се појави нека донација, прихвата се, није важно од кога је, са којим циљем се даје и како је стечен тај новац. Исто то раде и они који воде њихове синдикате – уместо масовних протеста синдиката просвете, науке и здравства, на којима би се они изборили за боље плате и боље услове рада, имамо масован одлазак стручњака из Србије. Економска писменост, наравно, нема ефекта уколико нема грађанске и синдикалне солидарности, храбрости и активизма.

Дакле, грађани морају да постану економски писмени, а то не треба мешати (ово истичем зато што је српско друштво утемељено на православној и социјалистичкој традицији), са некаквом похлепом или материјализмом. Човек може да буде и духовно биће (уметник, песник) и да буде економски писмен, или, ако си духован и скроман (културан) човек, то не значи да си, у економском смислу, овца за шишање, коју сваки “мангуп“ може да шиша кад стигне. Ми можемо, и даље, више да ценимо духовност, али, не морамо, и даље, да живимо у сиромаштву, тако да одлазе млади из Србије и да више људи умире него што се рађа. Можемо да имамо бољи стандард него сада, а да не постане све трка за профитом и да немамо сурови или неолиберални капиталистички систем (где је 1% екстремно богатих и 99% сиромашних). Можемо да развијамо Србију, а да не изгубимо душу.

Нема ничег лошег, када се гледа са чисто духовне стране, ако имате добре путеве и пруге, добре болнице, одбаништа и школе, ако нико није гладан и сиромашан у држави. Постоје вредни и способни људи који желе да раде и да буду поштени плаћени, јер желе да живе и да издржавају своју породицу од свог рада, а не од социјалне или било какве друге помоћи – желе да раде и да живе у Србији. Обезбедити услове за достојан живот не значи да одмах постајете роб “потрошачког друштва“ или да сте морали да продате душу ђаволу. То значи да ви имате достојанство и предузетнички дух, и да осећате одговорност. Такви људи не чекају да држава или неко други уради нешто уместо њих, они не желе да држава брине о њима и о њиховој породици. Ако већину у држави чине такви људи, онда и сама држава постаје Држава – правна држава (поштује се “право личности“, постоји владавина права), држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (постоји јака средња класа и велики број успешних домаћих, мање јавних а више приватних, предузећа и брендова), ефикасна држава (ефикасна бирократија), слободна (економски независна) држава.

Политичари, пре него што покрену акцију типа “купујмо домаће“, прво морају да заштите домаће произвођаче и да створе услове за настанак нових домаћих производа и брендова. Како да купите домаћи производ, ако не постоји домаћи производ, или, ако је избор јако лош? Наравно, изузетке ће свако да подржи, али нас занима како да имамо велики избор квалитетних домаћих производа или брендова, и већу куповну моћ грађана и унутрашњу потрошњу. Када се повећају и производња и потрошња домаћих производа (на пример, поред раста куповне моћи грађана Србије, може да се повећа и број страних туриста, а поред њих, добре домаће производе радо ће, више него до сада, куповати и наши људи из расејања), повећава се запосленост и плате могу да расту. Исто тако нам је потребан већи број домаћих банака, да се обнови служба платног промета и оснује развојна банка, итд.

Циљ је да грађани постану економски независни (да живе од свог рада и од своје плате), а да држава (Србија) постане економски независна од неке друге државе или међународних финансијских институција. Србија то може брзо да постане ако се, са једне стране, повећа број пореских обвезника, а са друге стране, смањи корупција. Држави није потребан нико са стране као старатељ, ако у тој држави живе људи са предузетничким духом који знају да брину сами о себи. То до сада није био случај из више разлога.

Ратови, окупације или неповољне међународне околности, добро су нам познати разлози. Пола века наша економија је била комунистичка. Онда је дошла приватизација, коју су спровели лопови и квислинзи. Али, нешто је и до нас, нису за све други криви. У Србији, већину чине људи који су образовани и васпитани у православној и/или у комунистичкој традицији. А међу православцима (верницима) и комунистима (левичарима), већину чине они који одговорност са себе преносе на духовника (ако су православци), или на државу (ако су комунисти). Неки верници чекају да Бог или Црква реши проблеме које имају у животу, а неки левичари чекају да то држава уради уместо њих. Људи који су васпитавани у таквој традицији живе скромно, презиру материјално богатство, то су све добре особине, али исто као и сви остали људи, и они морају од нечега да живе и желе да имају добре школе и болнице, плату или пензију од које могу да плате рачуне и да имају за храну и остале основне потребе, не желе да им деца или унуци одлазе из Србије и зато морају да преузму одговорност на себе, јер нико то неће урадити уместо њих. Нико то неће урадити уместо грађана Србије, сваки грађанин доприноси на свој начин. Док је већина чекала Годоа, неки болесно амбициозни и похлепни људи, из владајуће елите, спровели су приватизацију и распродали су скоро све природне и привредне ресурсе, а напунили своје џепове. Деца то гледају и мисле да је то пут успеха и смисао живота.

Узоре или образце не морамо да тражимо у некој другој традицији, имамо довољно узора или образаца у својој традицији. Ми можемо на свој начин да ширимо предузетнички дух и да стварамо услове за развој предузетништва, можемо на свој начин да стварамо културу у којој се цени и поштено вреднује сваки рад, а да то не значи “промену свести“ у смислу да усвајамо протестантску етику, фаустовску културу и неолибералну економију, односно, можемо да стварамо “атомску технику“, а да победимо “прашумску етику“. Све што треба да урадимо јесте да знамо шта су “јунаштво и чојство“ (Марко Миљанов) и да живимо у складу са тим – да наше речи и нашу веру прате наша дела, да се обнови “средњи систем“ (Св. Владика Николај) у складу са данашњим временом, а то је могуће уколико се вратимо “светосавској философији живота“ (Св. Јустин Ћелијски), што значи да морамо да имамо и “правну свест“ (Жарко Видовић). У економији, ствари морамо да посматрамо са “српског становишта“ (Милош Црњански), јер свака држава штити своје економске интересе. Када већину буду чинили они који преузимају одговорност на себе, и предузимају све што је потребно да се стање поправи на боље, држава ће постати “сервис грађана“, тј. Србија ће постати правна држава, држава “социјалне правде“ или “држава благостања“ (са јаком средњом класом и великим бројем успешних домаћих предузећа и брендова), ефикасна и слободна држава. Ми можемо да имамо такву државу, ми можемо да имамо добре плате и добар стандард, а да и даље “будемо људи“ (Патријарх Павле), тј. да се сви не “претворимо у новац“, или, да не служимо Мамону као слуге Империје, у којој је “човек човеку вук“.

Грађани Србије, васпитавани у комунистичкој традицији, пружају отпор капитализму. То има и добре стране, и лоше – сваки домаћи предузетник се поистовећује са банкстером (то исто раде и неки православци због приче о богаташу коме ће бити тешко да уђе у Царство Божје). Несумњиво, српски народ, као стари хришћански народ, изабрао би пре живот у сиромаштву, него да се одрекне Христа. Дакле, питање је да ли ми можемо да не живимо у сиромаштву, а да се не одрекнемо Христа – да не постанемо горди, себични, развратни и похлепни. То што Империја жели да Србија буде држава Трећег света, то не значи да је то воља Божја. Када то решимо, свако сам са собом и заједно међу собом, све jе могуће.

Никола Варагић: Шта се крије иза хапшења страних држављана?

Никола Варагић

 

Министар одбране Р. Србије је недавно саопштио да је у Србији приведено више страних држављана зато што су снимали објекте српске војске. Пре тога је власт саопштила да је у Београду ухапшен бивши припадник специјалних јединица војске САД који је код себе имао пиштољ са избрисаним бројем.

Власт у Београду жели да нам поручи да је то због тога што председник Србије одбија да буде сарадник окупатора или колонијални управник, и зато што не пристаје да прода/изда Косово и Метохију. Напредњаци и социјалисти желе да нам кажу да због тога непријатељи Србије са Запада планирају пуч или револуцију, нешто слично ономе што се догодило у Македонији или Украјини. Дакле, циљ је да се са власти скине проруски човек или режим, а да се на власт доведу слуге Нато алијансе. Наравно, ово нема везе са мозгом, пошто је јасно да ова власт сарађује са окупатором, она радо служи окупатору, а добро је познато да су СНС и СПС на власт дошли уз помоћ својих ментора са Запада.

Неки из опозиције (а међу њима је и бивши пуковник војне обавештајне службе који је био члан СНС) кажу да све то има везе са локалним изборима у Београду и у још неколико општина у Србији, односно, да режим у Београду ствара “проблем“ тамо где га нема и да су ова саопштења војске и полиције у вези хапшења страних држављана фарса и вештачки створена “опасност“. Мислим да ово није прави разлог зашто се сада у јавности појавила та информација у вези хапшења страних држављана.

Прави разлог је страх режима од реакције народа када ускоро прода Косово и Метохију и изда Србе са Косова и Метохије, а самим тим, то је издаја Србије. Мислим да ова хапшења долазе након договора између председника Србије и директора британске тајне службе МИ6. Директор МИ6 је био у Београду и имао састанак са председником Србије, односно, са колонијалним управником Србије. Мислим да су ове стране држављане послали из МИ6 са циљем да буду ухапшени. Они су ухапшени убрзо након што је директор МИ6 напустио Београд. Директор БИА је добио наређења од свог шефа, а то није председник Србије и СНС, већ директор МИ6.

Шта је циљ? Први циљ је оно што сам већ напоменуо – владајуће странке желе да одрже представу у јавности како су оне за сарадњу (и) са Русијом и да због тога Запад спрема атентате, пуч или револуцију у Србији. Стварају конфузију у народу, циљ им је да збуне и паралишу што више људи, и тако спрече незадовољство народа када буду, у име државе Србије и српског народа, признали тзв. независну државу Косово. Други циљ им је да припреме услове за реаговање полиције и војске, тако што ће војска и полиција Србије хапсити и прогонити све родољубе који се противе издаји и који су спремни да руше издајнички режим у Београду. План је да се направи замена теза, односно, да се родољуби који се боре против режима и окупатора представе као издајници, а издајници из српске владајуће елите да се представе као родољуби који “штите“ свој народ и државу.

Војску и полицију Србије воде издајници и лопови (сарадници окупатора). Они који воде војску и полицију Србије спремни су да ударе на народ и да ухапсе или убију сваког угледног родољуба који би позвао народ на устанак против издајника. Војску и полицију Србије воде људи слабе интелигенције и сумњивог морала. Окупатор је дуго спроводио негативну селекцију, па је сада начелник ГШ ВС човек који је у свему био најгори у својој генерацији, а прича се и да је постао веома богат након што је постао начелник ГШ. Сви знамо ко је директор БИА, ко је директор полиције или ко је министар полиције – да је Србија нормална и слободна држава, такви људи никада не би, у тим службама, догурали даље од портира или шофера. Исто важи за садашњег председник Србије из СНС, као и за претходног из ДС –  да је Србија нормална и слободна држава, такви људи никада не би догурали даље од места портпарола. Такви су на власти у Србији већ деценијама (од оног бравара који је проглашен за маршала). Довољно је да у Лондону или у Вашингтону или у Берлину имате просечно интелигентне људе, и они ће се играти са српском владајућом елитом као са малом децом. А део те српске владајуће елите је и део опозиције у Србији.

Оно што је за нас важно је следеће:

Да ли се сви покретачи и потписници “Апела за одбрану Косова и Метохије“ и “Народне резолуције о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“ могу удружити оног тренутка када председник Србије потпише било какав документ којим се Србија одриче Косова и Метохије, и позову народ на устанак, да изађе на улице?

Да ли ће гласачи и чланови националистичких странака које су сателити СНС издати своје председнике странака и да ли ће се придружити устанку оног тренутка када председник Србије потпише било какав документ којим се Србија одриче Косова и Метохије, или ће издати свој народ и своју државу и остати верни страначки војници? Да ли ће се устанку придружити и они гласачи СНС и СПС који су русофили и који су свих ових година били убеђени да су они који воде њихове странке и Србију такође русофили који се претварају да су еврофили да би преварили Запад?

Да ли ће се било ко међу другосрбијанцима, тј. из оног грађанског блока, побунити против издаје Србије оног тренутка када председник Србије потпише било какав документ којим се Србија одриче Косова и Метохије? Да ли су сви модернисти из Друге Србије исти?

Како ће реаговати врх СПЦ оног тренутка када председник Србије потпише било какав документ којим се Србија одриче Косова и Метохије? Да ли ће Епархија рашко-призренска у егзилу, у случају да врх СПЦ позове народ на устанак против издајника и окупатора, позвати своје вернике да се укључе у борбу заједно са свим верницима СПЦ?

Никола Варагић: Философија (не)културе

Никола Варагић

 

Универзитет има аутономију. Универзитет у Београду је најбољи универзитет у Србији. Филозофски факултет у Београду је елитни факултет друштвених наука Универзитета у Београду. Из философије су настале све науке, без философије (дијалектичког и критичког мишљења) нема културе (дијалога). За стање на било ком универзитету или факултету, одговорни су професори тог универзитета или факултета. Исто важи за установе културе – одговорни су уметници који у њима раде.

За стање у култури и у образовању најодговорнији су они који чине академску и културну елиту народа. Они стварају културни образац и представљају морални узор, пошто имају непосредан контакт са младима, на чије васпитање имају велики утицај. Они образују и васпитавају лекаре, судије, полицајце, новинаре… Ако је стање на универзитетима исто као и у медијима – ако се професори односе једни према другима исто као и учесници у ријалити програмима, односно, ако се тако понаша већина међу запосленима у систему образовања, и у култури, а изгледа да се тако понашају (лично сам видео једног од наших најпознатијих глумаца како у центру Београда из свог аутомобила избацује већу количину смећа на улицу) – у медијима често испливају сплетке из позоришта, шта се све крије иза конкурса за доделу новца за снимање филмова, изложбе или фестивале (а то што исплива у јавност само је мали део онога што се стварно дешава иза сцене), или, примери ректора у Крагујевцу, декана у Нишу… показују да је стање у елитним институцијама образовања и установама културе изузетно лоше.

Професори и уметници намештају тендере и конкурсе и примају мито, стварају кланове, подржавају непотизам, вређају једни друге… исто колико и “контроверзни бизнисмени“, корумпирани политичари и спортски радници, или естрадне звезде које певају свакоме ко им и колико плати. Народ верује да су сви професори и уметници културни људи, да су маргинализовани, тј. да се од галаме или некултуре тајкуна, корумпираних политичара и спортских радника, или естрадних звезда, не чују професори и уметници. Новинари се, на жалост, сврставају у групу где су и естрадне звезде.

Узмимо као пример последња два случаја, са Филозофског факултета у Београду. Недавно смо имали прилику да на Стању ствари пратимо полемику између професора на катедри за историју Филозофског факултета Милоша Ковића и Чедомира Антића. Повод за полемику између ова два професора историје био је Апел. Међутим, брзо су прешли на личне увреде и изношење “прљавог веша“ са своје катедре. Ко жели, нека прочита ту полемику, али, довољни су и наслови њихових текстова (Ковић није амиш него – миш!; Крокодилске сузе Чедомира Антића), да се види да на том одељењу и на том факултету нису чиста посла и каква је култура дијалога између професора са елитног факултета елитног универзитета.

То потврђује и пример са катедре за социологију, Филозофског факултета у Београду. На сајту Пешчаник могли смо да читамо шта се све дешава на том одељењу, а “прљав веш“ су износили професори Владимир Илић, Милан Вукомановић и Владимир Вулетић. У овом случају, сукоб постоји између левичара, атеиста, антицрквених људи, дакле, између људи са истом идеологијом. То показује да је неважно да ли си десничар или левичар, него да ли си културан или некултуран човек.

Ово је мали (и ружан) пример, за оне који мисле да је наша елита заиста елита, тј. да су то све неки много фини људи. Професор Владимир Илић је, у свом тексту од пре пар дана, пренео одговор професора Владимира Вулетића (иначе, председника УО РТС). Преносим део тог текста исто онако како је то професор Илић објавио:

“….Na koju konkretnu vrstu seksualnih usluga prof. dr Vladimir Vuletić misli ukazao je u mejlu kojeg je poslao istog dana, takođe svim članovima Odeljenja za sociologiju:

‘Naravno, ne zelim Odeljenje da opterecujem zahtevom da dopuni dnevni red predlogom da Eticka komisija fakulteta ispita slucaj seksualnog uznemiravanja mene od strane prof. Ilica uz obrazlozenje da me je doticni u vise navrata seksualno uznemiravo trazeci da mu dozvolim da mi citiram njegove reci “popusi“ onu stvar. To cu, naravno, uraditi sam.‘

Nisam ni na koji način odgovarao ni na ovaj ni na druge mejlove prof. dr Vuletića, člana Komisije za izradu izveštaja. Potom sam od njega dobio poruku putem mobilnog telefona, sa sledećim sadržajem:

‘A sada prenesi javno i sadrzaj ovog sms, a onda cu da te raskrinkam sto si trazio da mi pusis kurac svaki put kad ti Sneza nije bilatu a zvao si me kao da razmatramo teorijske probleme sociologije… picko i givno od coveka.‘

Nisam odgovorio ni na ovu poruku, ali sam je, radi svoje zaštite, prosledio članovima Odeljenja za sociologiju preko elektronske pošte, bez komentara… Preko Fejsbuka sam dobio poziv od nepoznate mlade žene za ‘zabavu’, sa fiktivnog profila. Pretpostavljam da se radilo o pokušaju moje kompromitacije. Obavestio sam o tome svoje kolege. Krajem oktobra i početkom novembra nailazio sam, prvi put u životu, u više navrata otvorenu dvorišnu kapiju moje kuće u Zrenjaninu i ispreturanu nusprostoriju. Ništa nije bilo ukradeno. Kapija je takva da se ne može sama, niti slučajno, otvoriti. Obavestio sam o tome svoje kolege. Pošto sam o ovome obaveštavao kolege, oni su me, na svoju inicijativu, shvativši pretnje ozbiljno, u toku novembra pratili do garaže u kojoj parkiram automobil, da ne bih bio pretučen. Nemam nikakvih dokaza o tome ko je ovo organizovao… Ne bavim se politikom, ni biznisom, ni kriminalom. Pritisci su mogli doći samo iz akademskih krugova. Mentalno sam uravnotežen i posve nesklon paranoidnom načinu razmišljanja. Pošto dekan odbija da procesuira moju prijavu podnetu protiv prof. dr Vladimira Vuletića 21. oktobra 2016. zbog ugrožavanja sigurnosti i vređanja, podnosim ostavku na članstvo u kadrovskoj komisiji Izbornog veća i Nastavno naučnog veća… Ne znam ko je organizovao mobing, ali, znam da dekan u proteklih sedam nedelja nije učinio ništa da bi me od njega zaštitio.“ (Пешчаник.нет, 14.02.2018.)

Наравно, нису сви они исти – постоје културни професори који поштено раде свој посао, постоје уметници који су и ван сцене велики људи, али, такви су тиха мањина. Да ли је, за лоше стање у образовању и у култури, одговорност и на тој тихој мањини? Зашто је тако тиха? Да ли је добро или лоше, што је професор Илић изнео у јавност “прљав веш“ са свог одељења и факултета? Каква ће бити реакција колега са факултета и академске заједнице? Да ли ће сада сви они да кажу: “а ко си ти уопште да нас то питаш, и зашто се ти мешаш“? Какву ће одлуку донети Универзитет у Београду и, пре свих, Факултет организационих наука, поводом спорног доктората актуелног градоначелника Београда? Шта је са афером “Индекс“? Ако је овакво стање међу људима који се баве друштвеним или хуманистичким наукама (дакле, самоспознајом, душом, истраживањем појава у друштву, моралом), шта да се очекује од оних који се баве истраживањем природе или “света феномена“ (од лекара, од судија, од полицајаца… какав је код њих ниво културе ако је код професорова овакав)?

Пред нама је избор нових академика у САНУ. Да ли ће народ да прати избор академика у САНУ, исто као што прати шта се дешава у ријалити програму, или, расправу посланика у Скупштини Србије? Да ли је Басара Бан најгори, или, да ли је он истина о српској елити?

***

Општа култура постоји. Постоје универзалне људске вредности. Постоје етички кодекси. Међутим, ако нема праксе, ако речи не прате дела, онда ништа не вреди теорија, ништа не вреди дата реч, или уговор. Идеологије могу да се разликују, али општа култура је општа култура, јер се, без обзира на идеолошке разлике, културни људи једни другима културно јављају и обраћају, не псују једни друге, поштују кућни ред и сва правила која су заједно донели, не бацају смеће на улицу или у реку, итд. Под општом културом се подразумева и морални закон да не чиниш другоме оно што не желиш да други чини теби, да не крадеш, да не лажеш, да не вараш, да не будеш љубоморан на бољег и због тога злонамеран, итд.

Можемо то и обрнуто да поставимо: идеологије се разликују, али, некултура је некултура. Међу људима из свих идеологија (и међу људима из свих народа, вера, раса, политичких странака или социјалних статуса), има оних који не поштују другачије, који много псују, који не поштују кућни ред, који крше правила и законе, који бацају смеће где год стигну, итд. Или: некултура је некултура и када се анализира према “моделовању у култури“ (Cultural Modeling), и када се анализира “вредносно оријентисаном методом“ (The Value Orientation Method – VOM). У некултури су сви културни образци некултурни, или, нема културних разлика тамо где су сви некултурни. Традиционалисти и модернисти могу на исти, некултуран начин или некултурним средствима, да намећу другима (једни другима) своје вредности. Али, какве су то вредности, или образци, ако такви људи, на тај начин, шире (тј. намећу) те вредности и стварају те образце? Зато је култура дијалога у Србији на тако ниском нивоу, идеолошки и политички супарници или неистомишљеници воде рат до истребљења (ретко ко се бави чињеницама, одмах се прелази на оптужбе ad hominem), корупција је велика, а смеће, које се налази свуда, показује каква је општа култура већине становника Србије, итд.

Дакле, није важно да ли си професор универзитета, познати уметник или физички радник, конобар, није важно да ли си левичар или десничар, традиционалиста или модерниста, верник или атеиста, мушкарац или жена, богат или сиромашан… ако си некултуран – онда си некултуран, ако си културан – онда си културан. Наравно, коме је више дато, од њега се више и тражи. Од припадника академске и културне елите се највише тражи. Још више се тражи од припадника духовне елите, али видимо да је стање унутар црквене организације скоро исто као и у свим државним и друштвеним институцијама, или у народу. Промене долазе и одоздо (из народа) и одозго (од елите).

Против зла се боримо чинећи добро. Против некултуре се боримо културом. Светосавска философија живота је основа и наше философије културе. Једино ако има вере (критичне масе верника), народ постаје место окупљања универзалних људских или хришћанских вредности. Исто тако, свако место на коме се окупљају људи (на пример, универзитет и факултети, позоришта, музеји, академија, болнице, судови, скупштина…) који су искрени верници, постаје место окупљања универзалних људских или хришћанских вредности. Јер, тамо где су људи сабрани у Христово име, стварају се исте такве вредности – ту нема мита, непотизма, псовки, вређања, намештања, издаје, туче, не продају се вера и образ за вечеру, не постоје приватни и јавни морал или двоструки стандарди, нема плагијата, итд. Правне свести и културе нема међу људима који не осећају стид и немају савест.

“Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе“ (Свети Сава, цитира Писмо, на почетку типика или устава, који је написао за Хиландар). Исто тако, почетак културе је “страх Божји“. “Страх Божји“ није исто што и осећати страх од казне због прекршеног закона. Култура не настаје тако што ће, на пример, полиција да хапси оне који бацају смеће или да казне буду велике. Суштина је да свако то усвоји без страха да ће због тога бити ухапшен или да ће за казну морати да издвоји доста новца. Каква је ваша култура, ако ви једино због страха од казне не бацате смеће на улицу или у реку, или, ако стајете пешацима на пешачком прелазу само да не би платили казну? Култура настаје на унутрашњи начин – ако људи љубе добро ради самог добра, а не због страха од казне или због очекиване награде. Дакле, самодисциплина, а не спољашње дисциплиновање.

У Србији живи доста веома културних и лепо васпитаних људи. У српској елити има доста културних и великих људи, а у новој елити која настаје, таквих ће бити још више. Српски народ има богату културу. Време некултуре и некултурних људи дође, и прође. Сигуран сам да ће у Србији све доћи на своје место, само је потребно време.

Никола Варагић: Зашто каубоји носе пиштоље?

Никола Варагић

 

Данас сви знамо причу о каубојима са Дивљег запада или о настанку Волстрита. Међутим, на почетку 20. века, Срби нису скоро ништа знали о Сједињеним Америчким Државама и о људима који владају у тој држави, о владајућој елити САД. Овде мислим на најмоћније људе у САД, на оних 1% најбогатијих. Готово исте породице (банке и компаније) које су пре једног века владале, владају и данас. Данас цео свет зна право лице глобализатора.

Ко је њих добро упознао још тада? Наравно, народ Сједињених Америчких Држава. Иза те елите је дуга историја колонијализма, масакрирања, убијања, опијумски ратови, мучење робова и израбљивање радника (своје расе, свог народа). Наравно, овде имам у виду целу елиту Запада, пошто је елита САД повезана са елитама западноевропских држава – са оних 1% најбогатијих у западној Европи. Уосталом, владајућу елиту САД чине људи пореклом из Европе. Ако посматрамо целу владајућу елиту Запада, међу њима су се налазили и они који су створили еугенику и расизам, и левичарски и (нео)либерални фашизам, и нацизам, и биолошки редукционизам и социјални дарвинизам. Владајућа елита САД је пре више од сто година успоставила монополе и картеле и на тај начин стицала екстрапрофит. Капитал за највеће банке и компаније је створен (и) кроз трговину робовима и наркотицима.

Међу грађанима САД, увек је било оних који су се борили против тих банкстера и мешања државе у приватни живот грађана. Грађани САД су добро знали и каква је владајућа елита западноевропских држава или монархија, пошто су грађани САД, углавном, пореклом Европљани, који у САД бежали од тих елита. САД су стекле независност као колонија, кроз борбу против енглеске круне – Северна Америка је била подељена између европских монархија (Канада је и даље под енглеском круном).

Народ САД је много пре српског народа и осталих народа у свету упознао владајућу елиту која успоставља “нови светски поредак“. Грађани САД су, много пре нас Срба, упознали нарко бароне и лордове, банкстере или “вукове са Волстрита“, фармакомафију, нафташе… Прави конзервативци (протестанти, католици) не прихватају “вредности“ које им намеће (нео)либерална елита. Конзервативци су на време схватили шта је циљ оних који стварају “нови светски поредак“. Они који то нису схватили, инстиктивно (несвесно) су осетили какву опасност по њих представљају оних 1% најбогатијих који контролишу штампање долара и који су створили полицијску државу. Наравно, на страни владајуће неолибералне елите је један део народа или грађана САД – они којима је “испран мозак“ кроз различите технике манипулације и дисциплиновања. Због тога, САД су (п)остале дубоко подељено друштво, на ивици грађанског рата. Грађански рат у САД тиња све време. Тиња сукоб између републиканаца и демократа, између Афроамериканаца и Евроамериканаца, данас у САД живи далеко више и Хиспаноамериканаца, а један део конзервативаца се у суштини одвојио од републиканаца (или Grand Old Party), у неколико држава САД, попут Тексаса, постоје јаки покрети за независност, итд.

Пошто су знали са ким имају посла, један део грађана САД се изборио за право на оружје и не дозвољава да им се право на поседовање оружја ускрати. Због тога, оне који штите то право не треба осуђивати, напротив, треба им честитати и подржати их. Грађани САД који бране то право, и поседују оружје, свесни су да живе у полицијској држави и да ће оног тренутка када предају своје оружје, владајућа елита увести тоталитарни поредак и на силу наметати своје “вредности“ и свој начин живота свим грађанима у САД. Начело којим се руководи владајућа елита у САД је: “човек је човеку вук“. У САД нестаје радничка класа, а настаје прекаријат – сиромашних људи је све више, социјално раслојавање је све дубље. Најбогатије не занима судбина сиромашних. Грађани САД не излазе на изборе у великом броју не зато што су глупи, или аполитични (има, наравно, и таквих), него зато што добро знају да иза обе партије стоје исти људи и да су избори само представа. Последња линија њихове одбране је управо оружје које је у њиховом поседу, са којим бране своју слободу и имовину. Због тога је циљ глобализатора да разоружа народ САД. Грађани САД су на првој линија фронта против глобализатора који желе да колонизују САД, исто као и било коју другу државу на свету. Из истиx разлога се противници глобализатора у САД противе и реформи здравственог система, они знају да се иза “алтруизма“ крије фармакомафија.

Оно што наоружаним конзервативцима из САД највише недостаје да би победили, прво себе (зло у себи), а онда и своје противнике, богоборце, јесте – Христос. Ако изгубе веру, или, пре, ако изопаче хришћанску веру – ако се нехришћански боре за своја права, онда ће погрешно да користе оружје које је у њиховом поседу. То се, одавно, дешава – у САД се спроводи убрзана дехристијанизација, у духу “new age“ покрета, долази до атомизације и распада се традиционална породица, сви су у трци за профитом и мисле само на паре, и републиканци и демократе су империјалисти, са месијанским комплексом да морају да шире “демократију“ по свету, тако што ће бомбардовати државе у којима живе “варвари“, а што подржава већина становника САД (“зато што нам се може, најјачи смо на свету“ – размишља просечан, скоро сваки грађанин САД), или, масовна убиства су честа појава у САД. Несумњиво је и да иза тих масовних убистава (и “убистава“) стоје и глобализатори који се залажу да се грађанима САД забрани право да купују и носе оружје, те да на тај начин желе да промене мишљење код оних који штите то право – постоје људи који још увек верују да је истина све што виде на телевизији или све што влада државе званично саопшти. Како ће изгледати борба између народа и владајуће елите, како ће изгледати саме Сједињене Америчке Државе, ако се процес дехристијанизације не успори, тј. ако не дође до христијанизације кроз православље, тешко је предвидети. У атомизованом и добро наоружаном друштву, лако може да дође до анархије и грађанског рата.

У сваком случају, (наоружани) конзервативци нису глупи каубоји, то су људи који воле слободу и желе да остану слободни људи. Њихов проблем је што припадају западњачком хришћанству, те нису довољно христијанизовани и не познају чојство, тј. знају да одбране себе од напада других (то је јунаштво), али, не знају да заштите друге (слабије) од себе (то је чојство). Сједињене Америчке Државе су некада биле Дивљи запад, а на Дивљем западу никада није било чојства (то су најбоље осетили Индијанци). Конзервативци (хришћани) више нису само белци или Евроамериканци, њих данас има и међу Афроамериканцима, и посебно, међу изразито побожним Хиспаноамерикацима. Међутим, иста вера их не спаја, него их то што су различитих раса и култура раздваја. Свако је са сваким у сукобу и свако је наоружан. А тамо где људи нису сабрани у Његово име (него постоји “култура славних“ и служење Мамону), ту Христос не станује, такво земаљско царство се распада.

***

У Србији није било Дивљег запада (време хајдука и ускока не може да се пореди), код нас није настала таква култура да сви буду наоружани и да свако чува своју кућу са пушком, а онда су дошли комунисти који су разоружали народ до краја и увели монопол и над силом и над животом, тј. створили су полицијску или удбашку државу. Народ, и да је хтео, није могао да дигне побуну против диктатора, није имао оружје да пружи отпор том режиму. Онда је дошао распад СФРЈ, рат, а након рата је на овим просторима део оружја остао у приватном власништву, сакривен и непријављен. Истина, Србија данас нема ни војску, ни полицију – ако би неки диктатор кренуо са отвореним прогоном, народ би се одбранио и са ловачким пушкама и пиштољима. Јер, са оваквом војском и полицијом, нико не може да спроводи отворену диктатуру и да држи под контролом све грађане у држави. То је, са једне стране, добро, јер ни народ није много наоружан (нема толико убистава као у неким развијеним државама света – страни туристи су прво изненађени, а онда одушевљени што и дању и ноћу могу слободно да се шетају, у сваком делу, било ког града у Србији, а што у многим светским градовима није могуће), али, са друге стране, то је лоше, јер смо слаби ако дође до напада од спољашњег непријатеља и нико није одговарао за злочине почињене над Србима. Такође, ако непријатељ победи у “умном рату“, оружје нема никакав значај.

Потребна нам је јака војска, исто тако добро обучена и опремљена полиција, али да штите народ и државу од унутрашњих и спољашњих непријатеља, а не да служе унутрашњим и спољашњим непријатељима. Ако полицајци хапсе једино ситне преступнике, и спроводе репресију над сиромашним народом (зато што имају “синдром бициклисте“), док штите оне који су опљачкали народ, и служе окупаторима, онда српском народу једино остаје да се наоружа попут каубоја из Тексаса. Да ли сада боље разумете те каубоје?

Српском народу је, пре свега, потребна вера у Господа Исуса Христа. Христос нас учи да ће, ко се мача лати, од мача и да страда. Када имамо веру, ако је Бог уз нас – оружје нам не треба. Молитва је јача од било ког оружја и оруђа. Наш рат је “умни рат“.

“Основе невидљиве борбе или вођења умног рата, или основе унутрашњег духовног супротстављања… треба да се предаје као што су раније на курсевима грађанске одбране људима говорили о нуклеарној експлозији, хемијском нападу и коришћењу биолошких отрова… И још је неопходно активирати се на информационом пољу… пољу битке… бајонет је изједначен са оловком. Радио су изједначили са казненим авио-експедицијама, а квалитетне часописе са армијским нападима. Ја се лично не предајем… Зато певам: ‘Устај, земљо огромна’. Певам тихо, а не на сав глас. Прво, зато што ће онај ко има уши да чује чути. А друго, зато што је наш рат – умни. Немамо разлога да вичемо“ (Протојереј Андреј Ткачов). За почетак, довољно је да већина разуме шта је то “умни рат“ или духовна борба.

Ако победимо у “умном рату“, неће бити потребе да се користи оружје и оруђе. “Јер када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12; 7-10).

Никола Варагић: „Не желим да имам ништа са Србијом“

 

Никола Варагић

 

 

„Не желим да имам ништа са Србијом“ (Владе Дивац, према сведочењу глимца Сергеја Трифуновића)

„Не желим да имам ништа са Србијом“. Реченица коју сам чуо од скоро свих Срба из расејања, са којима сам имао контакт у последњиx скоро 10 година.

Неки су покушали да улажу у Србију и после лоших искустава повукли су се из свих послова. Већина учи на грешкама других.

Из њиховог угла, погрешно је улагати у Србију. Наравно, не зато што они то неће или зато што не воле Србију, напротив, воле је и хоће да улажу, али су свесни да у овом тренутку не постоје буквално никакви услови да они дођу и улажу.

И потпуно су у праву. Неко је радио 30 година и онда дошао и уложио милионе, и уместо да развија посао, њега државни службеници рекетирају, тајкуни блокирају.

Ако су то радили Дивцу, који је поштено кроз спорт стекао новац и има светску славу, шта да очекује обичан човек?

Они који нису јурили никакве политичке везе, који нису учествовали у корупцији, покушали су да раде у складу са законима, и нису успели у послу. Када се врате назад, својим пријатељима испричају своја лоша искуства, а ови када то чују одмах кажу: ‘“не желим да имам ништа са Србијом’“.

Они ће и даље да шаљу новац рођацима и хуманитарну помоћ, али неће ништа озбиљно да улажу.

Што се тиче Дивца, он сигурно није човек без мане, а напади на његову породицу су испод сваког нивоа. Имамо, са једне стране, покварене новинаре из таблоида чији су власници покварени тајкуни који су опљачкали овај народ, а са друге стране, Дивца, спортску легенду, који је поштено зарадио првих 100 милиона долара и део тог новца уложио у Србију. Коме да више верујемо? Највећа грешка Дивца је што се повезао са погрешним људима. Тај клан је изгубио од другог клана. Најсумњивије што је радио било је преузимање Вода воде. Са друге стране, урадио је доста добрих ствари за Србију и није заслужио да онако медијски сатанизују њега и његову породицу.

Дакле, овде није реч о Дивцу, него о свим поштеним људима из расејања који су имали лоша искуства у Србији и како да створимо услове у Србији да нико не мора да пролази кроз мито и корупцију да би радио посао. Знам пример нашег човека из Аустралије који је купио пословни простор у центру Београда, све поштено платио, са правне стране све је чисто, али већ неколико година му неко из полиције и суда не дозвољава да се усели у тај простор, користе га други људи иако је он власник тог простора. Тако нешто не може да се догоди у нормалној држави. Нико нормалан неће то да трпи и кроз то да пролази.

Како да решимо овај проблем?

Наши људи из расејања неће да дођу ако ми који живимо у Србији не обезбедимо услове за њихов долазак (нпр. још им није омогућено чак ни да гласају), али, ми који живимо овде у Србији, не можемо то да урадимо ако немамо подршку расејења, од финансијске до стручне подршке.

Никола Варагић: Логика кварног ума

Никола Варагић

 

 

Успаван и лењ ум је кваран ум. Једино вером пробуђен ум, који се налази у подвигу или кретању, може да буде (постане) чист ум.

 

Пример 1:

Припадници владајуће елите, који (деценијама, годинама) пуне своје приватне џепове, на рачун пореских обвезника Србије, сада често и много говоре о толеранцији, помирењу и како не треба делити народ. Лопови из владајуће елите сада оптужују сваког ко се искрено бори против корупције и криминала да шири говор мржње и ствара поделе у народу, те је због тога екстремиста.

Ако позивате на одговорност одређене припаднике владајуће елите, за које постоје докази да су дубоко умешани у криминал и корупцију или који не могу да докажу порекло своје имовине, ви нисте екстремиста, не ширите говор мржње, а посебно не правите поделе у народу. Јер, народ није оних 1% који припадају владајућој елити, а који су се обогатили на рачун народа. Дакле, ако се борите против криминала и корупције, ви не делите народ, него делите, са једне стране, поштене људе, са друге стране, лопове или криминалце. Ако се борите против криминала и корупције, ви не ширите говор мржње, него указујете на кривична дела и штету која је нанета буџету општине и републике или јавног предузећа, или на штету коју су претрпели грађани због монопола приватних компанија и картела, од којих државни службеници и политичари примају мито. Лопови се крију иза народа (општег интереса или “опште воље“) – иза истог народа који краду, како год могу и где год стигну (зато што мисле само на “личну корист“). Закључак: ако сте поштен човек, а нисте лопов, нема разлога да се плашите, а још мање имате разлога да оптужујете оне који се искрено боре против корупције и криминала, да шире говор мржње и да стварају поделе у народу.

 

Пример 2:

Србија је држава свих њених грађана. Београд је био главни град Југославије. Идентитет Београда и Србије није једино српски и хришћански. Није важно ко је стварао државу и град и ко чини већину у Србији и у Београду. Неговати српски језик и писмо (ћирилицу), значи наметати другима (несрбима, мањинама) који живе у Србији свој (службени) језик и писмо. То могу да раде Француска, Енглеска, САД и Немачка, то може да ради Саудијска Арабија, али, то не може да ради Србија. На пример, Аустријанци причају немачки, не измишљају аустријски језик, Американци не измишљају (северно или јужно) амерички језик, а Срби морају да прихвате измишљен језик, који је у суштини – српски језик, само да не би повредили нечија “национална осећања“. Србија не може да буде држава српског народа, а Београд не може да буде престоница свих Срба, зато што у Србији и Београду не живе једино Срби. Београд не може да буде, истовремено, и космополитски и српски град. Држављанима Србије, који нису Срби, не може у пасошима да пише да имају српско држављанство, него држављанство Републике Србије. (Али, ако ти исти оду да живе у Француску, прихватиће без проблема француско држављанство, ако оду да живе у САД, постаће Американци). Неговати свој, православни идентитет, није хришћански. Морају да се поштују сва права свих муслимана који живе у хришћанским државама, а уопште не морају да се поштују права хришћанa који живе у исламским државама. Хришћански је љубити свог непријатеља, што значи да непријатељу мораш да даш све што ти тражиш и све што имаш, а он теби, наравно, не мора ништа да даје. Дакле, ако си Србин, не смеш да жалиш за српским жртвама и немаш право да хапсиш и да судиш злочинцима из других народа који су убијали Србе.

То је логика бораца само за своја права и да православни Срби немају никаква права.

 

Пример 3:

“Ја сам Хрват, поштујем другачије људе, научио сам и ћирилицу да читам из поштовања према пријатељима Србијанцима, против сам сваког шовинизма и национализма, није ми важно да ли је неко Србијанац или Хрват, хришћанин, муслиман или атеиста, и зато сам противник великосрпских националиста који присвајају Николу Теслу – нпр. зашто сте београдском аеродрому дали назив Никола Тесла – када се зна да је он рођен у Хрватској, неки тврде да је хрватског порекла, што значи да припада више Хрватској него Србији, тако да ми имамо више права да га славимо, а у сваком случају, он припада целом свету.“

Шта да одговорите том Хрвату “космополити“? Ако му кажете да је Никола Тесла Србин, из православне породице, рођен у Аустроугарској, да је већи део живота провео у САД као Американац српског порекла, да Срби имају право да поштују и славе Теслу исто као што Немци поштују и славе Бетовена, Французи Декарта, Италијани Микеланђела, Руси Достојевског, Енглези Битлсе, грађани САД Хемингвеја… и да поред Срба, Теслу могу да славе и сви остали људи широм света, зато што припада целом свету – овај наш Хрват “космополита“ ће само да понови отрцану фразу да сте ви један шовиниста и да заступате великосрпски хегемонизам. Да ли су Срби криви зато што су сви најпознатији, условно речено Хрвати, од Руђера Бошковића до Радета Шербеџије, пореклом Срби? Остаје нам само да се нашалимо са таквим хрватским космополитом.

 

Пример 4:

“Mi Srbi, moramo da se vratimo svojoj tradiciji, pravoslavlju i Svetom Savi, više niko ne poštuje svoju tradiciju, zaboravili smo svoju istoriju, niko ništa ne preduzima da se svi saberemo, svi samo misle na pare i svoj posao“ – пише, на латиници, као што видите, српски националиста, који не слави славу зато што то више није модерно, или, ако слави, не носи колач у цркву и спрема мрсну храну у време поста, и наравно, никада нема времена за протест, митинг или ходочашће, нити има времена да иде код других на славе, јер има доста обавеза, много ради и мора да издржава себе и своју породицу. Таква је логика Срба чије речи не прате дела.

 

Пример 5:

“Српски народ је постао омражен у свету, представљају нас као некултурне и примитивне дивљаке, а ми смо најстарији народ, јели смо златним виљушкама још у Средњем веку, ми смо гостољубиви људи, не мрзимо никога, ми смо светосавци, разликујемо се од оних који нису хришћани, али морамо да се осветимо свакоме ко нас напада, а коме се не свиђа да живи у Србији, нека се одсели. Доста смо ми окретали други образ, свака част патријарху Павлу, али ако желимо да опстанемо као народ, морамо да слушамо више људе као што је доктор Мирољуб Петровић, тј. све то треба по кратком поступку, п**ка им м***рина, и те избеглице исто тако, шта има ми њих да примамо и гостимо. Није Хитлер био луд што је то радио са Јеврејима, Циганима и педерима. Тако и ми треба са Албанцима. Нама је под Титом било најбоље, ишли смо на море, знао се неки ред и ко је главни, нешто се градило“ – говори ми познаник, стари националиста и још старији комуниста, кога сам срео, и затим баца опушак од цигаре на улицу, иако је канта за смеће поред њега.

Пробао сам да објасним познанику да се хришћани од нехришћана разликују по томе што хришћани љубе и непријатеље своје, да је то што он говори више паганизам и идеологија црне интернационале и да нема никакве везе са светосављем, да смо ми Срби страдали од таквих из црне и црвене интернационале који су по кратком поступку хтели да дођу до “коначног решења“ или “еманципације“, да су Срби били избеглице, да наши непријатељи такве као он користе да нас прикажу, не само да смо исти као и наши непријатељи, него и да смо већи злочинци од усташа, фашиста или нациста са Запада. Он не може да схвати да нам поред таквих као што је он непријатељи и не требају.

 

Пример 6:

“Ми – левичари, либерали, борци за људска права и слободу мишљења – волимо све људи, ми поштујемо друге и другачије и штитимо права свих људи, осим права оних људи који верују у Христа Бога, или у Алаха, осим права оних људи који не учествују у паради поноса коју ми организујемо, а за оне који учествују у оној другој паради поноса, коју ми не организујемо, за њих нас је баш брига, као и за све остале људе који нису наши, јер сви који мисле другачије и не слажу се нама, шире говор мржње, сви који износе чињенице и говоре истину која са нама не свиђа, нису политички коректни, због тога их мрзимо, због тога за њих не могу да важе иста правила и исти морал који важи за нас, у борби против њих, нама су сва средства дозвољена, све док другачије од себе не истребимо или док сви другачији не постану исти као ми и не почну да живе нашим начином живота. Дакле, ми смо антифашисти, само ми можемо да будемо антифашисти“ – изричит је  трансхуманиста из круга двојке, са паланачким менталитетом, који се, у суштини, залаже да тзв. Косово постане независна држава са столицом у УН, само зато што неће да му се по Београду шета гомила “назадних и прљавих Албанаца“, већ гомила избеглица из Азије (пошто новац са Запада стиже једино оним НВО у Србији које пружају помоћ избеглицама из Азије и Африке). Запад не жели Албанце у Србији, него тзв. Косово ван Србије, тако да даје новац једино оним Србима који се залажу да се Косово и Метохија, и Срби који живе на КиМ, продају и препусте Албанцима.

Наpавно, наш трансхуманиста и “антифашиста“ из круга двојке, са “периферије Империје“, само опонаша исте такве трансхуманисте и “антифашисте“ из Империје. Такви се данас називају неолиберални фашисти. Они као штите права муслимана на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини, док убијају муслимане у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…, а муслимане које не убију, доводе као избеглице у Европу да раде прљаве и тешке послове и као послуга Европљанима. Наравно, муслимани који се са тиме не мире, који се против тога боре, постају терористи. Истина, муслимани би водили џихад против “неверника“ и да нико из хришћанског дела света никада није напао муслимане, њихова дужност је да све људе на свету преведу у ислам или потчине ако неће да приме ислам, а то ми Срби и остали православни хришћани, најбоље знамо.

 

Уместо закључка

“Подвигом вере човек побеђује егоизам, прекорачује границе свога ‘ја’ и улази у нову, транссубјективну и трансцендентну реалност… ‘Спавање разума’ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност, у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе. Вера ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Вера ослобађа ум категорије чулности “ – Св. Јустин Ћелијски. Делатност вере испуњује се “духовним мислима, у чисто духовном делању“ – у чисто умском делање (и са чистим осећањима). Ум не може да буде чист, ако срце није чисто. Срце не може да буде чисто, ако ум није чист. Једино Дух Свети може да очисти ум.

Никола Варагић: Како да сачувамо КиМ ако уништимо СПЦ и САНУ

Никола Варагић

 

“Косово је пропала ствар. Требало је овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено, као што је говорио Добрица Ћосић“, рекао је академик Никола Хајдин, бивши председник САНУ у три мандата, за најновији Недељник.

Почетком јануара, садашњи председник САНУ Владимир Костић је изјавио: “Немојте очекивати да Академија прегласавањем заузима заједнички став о Косову и Метохији. То није у природи Академије. Академија може да понуди мишљења појединаца, а она су различита у мери која је присутна и у друштву“. Костић је додао да су сви чланови САНУ појединачно дужни да кажу свој став.

Ако ништа друго, академику Хајдину због тога треба одати признање – изнео је свој став. Исто тако размишљају скоро сви међу онима који чине Другу Србију, “круг двојке“, који се залажу за улазак Србије у Нато алијансу. Постоје међу нама људи којима Косово и Метохија није у срцу, који не осећају тај простор као свето место и не желе због одбране КиМ да се одрекну било чега или да поднесу ни најмању жртву. Наш проблем је што већину унутар владајуће елите чине такви људи, они се налазе на највишим државним функцијама и друштвеним положајима. То није нормално.

Шта је са осталим академицима САНУ, који су таквог човека чак три пута бирали за свог председника? Да ли остали академици осећају моралну одговорност и дужност да кажу свој став о Косову и Метохији, тзв. “унутрашњем дијалогу“ и тзв. “бриселском дијалогу“?

“Апел за одбрану Косова и Метохије“ је потписало 10 академика САНУ.

САНУ је после СПЦ најугледнија српска институција, коју су стварали српски великани.

Да ли су, они који сада воде те институције, достојни? Ако нису, да ли због недостојних треба рушити најстарије и најважније институције нашег народа?

У Свечаној сали САНУ, у петак, 25. јануара, одржана је промоција пројекта Историја српског богослужења Института за литургику и црквену уметност Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Том приликом председник САНУ Владимир Костић је рекао да “у овом чудном времену изгубљених оваца и пастира, гласови Српске православне цркве (СПЦ) и Српске академија наука и уметности (САНУ) треба да донесу истину, разумевање и наду“, додавши “да не жели да прави непристојна поређења између те две институције“.

“Има ли у том новом поретку конфузије места за наивна питања ко смо, шта смо, куда идемо и како путујемо до свог циља… Стереотипно чујемо савете да треба готово хипнотизерски усредсређено да гледамо у будућност, али без објашњења како се она, докле нам поглед досеже, препознаје“, као “да је прошлост само несрећна интрига, увелико санкционисана временом, коју је боље да не узимамо ни у какве рачунице. А сви који седимо овде знамо да није тако“, рекао је Костић и истакао “да се у САНУ зна да је СПЦ најстарија и најзначајнија национална институција српског народа“.

Да ли академици, који се још увек нису јавно изјаснили, мисле исто што и њихов бивши председник Никола Хајдин у вези Косова и Метохије, или је далеко више академика који се слажу са оних 10 академика који су потписали Апел?

Да ли постоји владика у СПЦ који се у вези одбране Косова и Метохије, тзв. “унутрашњег дијалога“ и тзв. “бриселског дијалога“, не слаже са оних 12 владика који су потписали Апел? Ако не постоји такав владика у СПЦ, зашто не позову (ако то нису урадили) и владику Артемија да потпише Апел, или, зашто владика Артемије не би потписао Апел?

Како да сачувамо и обновимо Косово и Метохију, ако уништимо најстарије институције које имамо – Српску православну цркву и Српску академију наука и уметности? Ко је најодговорнији за стање тих институција, ако то нису владике, за СПЦ, и академици, за САНУ? Да ли они заиста нису у стању да “сами промишљају алтернативу чланству у ЕУ“? Другим речима, да замислимо да је нека власт у Србији успела да постигне да се “замрзава конфликт“ на Косову и Метохији – шта даље? У начелу се слажемо да у том случају, док чекамо повољне геополитичке околности, треба да развијамо привреду, да победимо “белу кугу“, да зауставмо “одлив мозгова“, јер само ако имамо наталитет и добру економију, можемо опет да створимо довољно јаку војску, а без тога Албанци неће хтети било какав дијалог који би водио ка трајном и праведном решењу. Проблем је што нико ништа не предузима поводом тога. Време је да почнемо да стварамо конкретне планове и програме, у складу са стањем и могућностима, за реформу државне управе, развој предузетништва, владавину права, подршку мајкама и деци, финансирање младих талената, итд.

Сигуран сам да и унутар СПЦ, и унутар САНУ, и у српском народу, мањину чине људи који, попут академика Хајдина, сматрају да “народ треба навикавати на време да је Косово изгубљено“, као и они који мисле да су СПЦ и САНУ пропале институције и да због тога и од њих треба да дигнемо руке. Пре него што неко дигне руке на те институције, или од КиМ, могао би да погледа у каквом је стању институција у којој ради, или предузеће, или општина у којој живи, колико је он одговоран за то стање и шта предузима да се то стање поправи.

Ако нас има више, покажимо то..

 

Стање ствари, 26.01.2018.

https://stanjestvari.com/2018/01/26/varagic-sanu-spc/

Никола Варагић: Одговор Остоји Симетићу

Никола Варагић

 

Поводом текста Остоја Симетић: Сердар Боле и војвода Радуле

 

 

Није свако, ко у овом тренутку критикује коалицију Двери и ДЈБ, вучићевац. Мислим да ти из неких других, својих разлога, критикујеш Двери и Доста је било.

Вучићевац је онај националиста који критикује Двери више него СНС и не би потписао Апел. То се односи на напредне националисте који више нападају Двери него СНС. Ти критикујеш СНС колико и “жуте“, потписао си Апел. Бошко је исто као и ти потписао Апел. Коалицију Двери и ДЈБ критикују и они који подржавају Ђиласа и они попут Кесића и Њузнета који су за улазак у ЕУ. Двери и ДЈБ желе да победе напредњаке, али да се “жути“ не врате на власт.

 

Остоја Симетић

Такође (ни ово се не односи на тебе), приметио сам да је међу онима који говоре да је Бошко сујетан човек много сујетних људи, који се одмах наљуте ако не прихватиш њихов савет или план, а они наравно мисле да је то што они предлажу најбоље решење за Србију, само да нађу неког да га спроведе у дело уместо њих.

Колико сам разумео, за Двери није било спорно да уђу у коалицију са ДСС, него је за ДСС било спорно да уђу у коалицију са Двери и ДЈБ. Штета што нису, нисам сигуран да ДСС може да уђе у скупштину ако самостално изађе на изборе. Надам се да је разлог зашто су у ДСС толико против ДЈБ баш то што кажу – зато што је ДЈБ “гејфрендли“, а не зато што би да се испитају спорне приватизације.

Званична политика ДЈБ је да су против тзв. “унутрашњег дијалога“, против уласка Србије у НАТО и за замрзавање преговора о уласку Србије у ЕУ на најмање годину дана, док се ми, грађани Србије, не договоримо да ли уопште желимо да уђемо у ЕУ. Дакле, ДЈБ се разликује од покрета Саше Јанковића (посебно сада када је подржао Ђиласа), а посебно од ЛДП.

У ДЈБ има неолиберала које помињеш, али има и православаца који славе славе и пишу ћирилицом… Нисам члан Двери, гласам за Двери, али имам и пријатеље и познанике који гласају за ДЈБ и пијемо кафу без икаквих проблема – мало ја њих зезам, мало они мене, али су наши односи коректни и желимо исто – ефикасну државну управу, владавину права… Међутим, и ти и они имате нешто заједничко (пошто се не познајете) – ти мислиш да су сви они нека страшила (не кажем да нема и таквих, али таквих свуда има), а они мисле да си ти страшило (скоро исто као и Владислав Ђорђевић). Истина је да нико од вас није страшило.

За политичку сцену није добро, ако си права опозиција, да нестанеш са политичке сцене. Да би био независан (самосвојан) у политици, мораш да се финансираш тако да не зависиш од било кога. Пошто у Србији велики новац за озбиљну политику можете да добијете само од тајкуна који су учествовали у приватизацији и корупцији, или од странаца, остаје као ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ – улазак у скупштину, јер тако добијате новац за своју странку из буџета државе, те тако никоме нисте дужни и слободни сте да говорите шта хоћете.

Али, да би говорили у медијима, морате да имате приступ медијима. Људи попут Бошка Обрадовића и Саше Радуловића, који указују на корупцију, који нису учествовали у приватизацији, немају приступ медијима, забрањено им је да се појављују у великим медијима. Како онда могу да дођу до народа? ЈЕДИНО РЕШЕЊЕ је улазак у скупштину, јер РТС мора да преноси седнице скупштине и цела Србија може да те чује и види. Баш због тога режим и у скупштини највише кажњава посланике Двери и ДЈБ.

Дакле, ако сте мала странка која се бори против моћног режима и окупатора, без много савезника, најбоље, и у овом тренутку, једино решење да обезбедите опстанак на политичкој сцени, а тиме сачувате и клицу отпора против режима и окупатора, јесте улазак у скупштину, јер се тако обезбеђује финансирање и појављивање у медијима.

Да ли ће се и када “отворити простор израстању једне нове снаге, која ће друштву понудити сасвим другчија, оригинална решења, без страха у дирање свете краве, садашњег облика представничке демократије“, не знам, али док се не створе ти услови, мора нешто да се ради, да се пружа отпор, јер ако се уопште не боримо, ако нестанемо са политичке сцене, неће се никада створити. У овом тренутку, далеко смо од критичне масе која би била спремна да подржи промену државног уређења и политичког система, па да држава и Црква поново буду у симфонији.

Да ли Двери и ДЈБ праве грешке? Праве. Да ли могу боље да раде? Могу. Да ли могу сами нешто да ураде? Не могу. Исто важи за нови ДСС.

Политички циљеви Двери су, верујем, и даље исти као и твоји, или ДСС, тј. свих потписника Апела. Очигледно је да се не слажете само у начину како да се дође до циља.

Бошко Обрадовић и Саша Радуловић

Подржавам већ пар година стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што у ДЈБ постоје људи који се озбиљно баве економијом, а опозиција, посебно националисти, је у дефициту са добрим економистима који су спремни да се баве проблемима које имамо у привреди и стварају нову економску политику. Био сам међу организаторима Конференције младих лидера из дијаспоре 2009. године и међу говорницима су били Бошко Обрадовић и Саша Радуловић. Тада нико (шира јавност) у Србији није знао за њих, нити су они производ овог система – Бошко Обрадовић је растао кроз Цркву, а Саша Радуловић се вратио из расејања. Тада сам говорио да треба да уђу у политику, да покрет Двери треба да изађе на изборе.

Затим, подржавао сам стварање коалиције између Двери и ДЈБ зато што морамо да водимо дијалог и са онима који нису православци (без обзира на попис, они који нису црквени чине већину у српском народу), зато што нећемо да делимо народ (шта је следеће – да се у политичком смислу делимо и према томе ко је за владику Артемија, митрополита Амфилохија или за владику бачког Иринеја, итд.), зато што као хришћани разликујемо грех од грешника и знамо да се грешник у сваком тренутку може покајати и постати праведник, а наше је да праштамо и да се радујемо повратку сваког заблуделог брата као што се отац радује повратку блудног сина.

Они који су се у последњих 20 година обогатили на грбачи овог народа, покушавају да онемогуће појаву било какве политичке снаге која би могла да покрене питање спорних приватизација, која би заиста урадила унакрсну процену имовине политичара, судија, генерала, тајкуна, итд. Можда у томе неће успети ни Двери и ДЈБ, али су, изгледа, једини решени да то покушају, и једини нису повезани са онима који су учествовали у шверцу и спроводили приватизацију у Србији, током деведесетих и после 2000. године. Према мом мишљењу, питање развоја привреде и успостављања владавине права је најважније питање (јер је са тим повезана борба против “беле куге“ и одласка младих у расејање), ако смо се већ сложили да је најбоље решење за Косово и Метохију у овом тренутку стање “замрзнутог конфликта“.

Ми можемо да спроводимо рехристијанизацију и водимо борбу са ослобођење и кроз систем (нпр. улазак у скупштину и појављивање на РТС) и ван система – где год се отвара простор за деловање, треба то искористити и деловати.

Српски културни клуб, 26.01.2018.

http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2018/01/26/nikola-varagic-odgovor-ostoji-simeticu/