Никола Варагић: Информациони рат – други део

Никола Варагић

 

Након што сам написао текст Информациони рат, очекивано, јавили су се и они који су сигурни да би тај свеправославни интернет који предлажем да се направи, био, у суштини, исти као и евроатлантски, па је избор да бираш да ли да те цензурише ЦИА/МИ6 или КГБ (тј. ФСБ). Био сам свестан таквих примедби, и још више, колико је тешко направити било шта у што неће моћи да уђе било која тајна служба било које државе на свету.

Због тога сам у првом тексту написао: “Међутим, да би овакав пројекат успео, он не сме да буде пројекат руске тајне службе, са циљем да се спроведе русификација (на колонијални начин). У овом тренутку, ако говоримо о стварању свеправославне друштвене мреже, то би могла да буде нека приватна иницијатива (на пример, инвеститори, ИТ стручњаци и иноватори из православних држава покрећу ту мрежу)… Та мрежа би била најслободније место на интернету (за оне који не злоупотребљавају слободу, посебно када су у питању деца) што се тиче слободе говора, и најбезбедније што се тиче заштите података њених корисника“. Надам се да ће се појавити таква група стручњака и инвеститора – тачније, да ће се они окупити, пошто у свим православним државама и у расејању имамо успешне ИТ компаније и угледне стручњаке, као и довољно богатих људи спремних да уложе новац. Наравно, ту рачунам и руске стручњаке и инвеститоре, и на постојећу инфраструктуру и освојене технологије које Русија има. Суштина је да та мрежа буде слободна у смислу да се поштује култура дијалога, да и другачији има право на своје мишљење. У том смислу, они који би створили ту мрежу, поштовали би све законе и кодексе што се тиче заштите података. Да ли би они продавали податке и од тога живели? Да ли могу да створе мрежу у коју нико са стране не може да уђе и украде податке? Ако прво не буду радили, а друго буду могли (ако смисле такав проналазак/патент), то ће бити њихова велика предност у односу на конкуренцију (која то сада не може), на слободном светском тржишту.

Такође, неки су мој текст разумели тако да ја предлажем поделу Интернета, и да мислим да ту Србија има неку своју улогу. Чињеница је да је подела Интернета нешто што се већ догађа – оставио сам везе или линкове у првом тексту, ка вестима, из који се види да је Русија припремила свој интернет и да Иран ускоро добија свој. Кина има свој интернет, Запад има свој интернет. Србија ту нема никакву улогу – ако велике силе одлуче да поделе Интернет, Интернет ће бити подељен. Или, ако велике силе одлуче да спроводе цензуру – спроводиће цензуру на Интернету и Србија то не може да промени. То је нешто о чему морамо да мислимо, пошто велике силе на томе увелико раде, и траје хладни рат Запада против Русије – неко на Западу, у сваком тренутку, може да одлучи да нам угаси сајтове и профиле, да спроводи цензуру, само зато што су Срби “мали Руси“.

Дакле, не предлажем поделу Интернета, него указујем, да постоји реална опасност да ће велике силе (да одлуче) да поделе Интернет, и да ми морамо о томе да мислимо на време – посебно ми који не можемо лако и брзо сами да га створимо, те предлажем да направимо неки план, шта да радимо у том случају. Србија је мала држава, нема ресурсе да сама тако нешто ради, мора да се удружи са другим државама, а природно је да то буду државе, или народи, који су нам најближи. То су словенски и православни народи. Зато сам предложио стварање свеправославног интернета (и друштвене мреже), ослоњеног, у почетку, ако то буде неопходно, на руске технологије и инфраструктуру руске државе, односно, мора да се нађе начин да свеправославни интернет обухвати и постојећи руски интернет (са својим друштвеним мрежама), пошто је и руски интернет православни интернет (тако да не буде под контролом ни руске ни било које друге тајне службе), и језици су нам слични.

На православном интернету не мора да постоји само православна друштвена мрежа. Ако буде толико добар, и православни интернет и православну друштвену мрежу, користиће и они који се сада смеју мом тексту и питају се “о чему овај пише“, и србофоби и русофоби који се сада плаше или јеже или гаде свега што је православно, и сигурни су да ће оно што се произведе у државама као што су Србија, Бугарска, Русија… бити лошег квалитета, као што је то било оно што су производили СФР Југославија и СССР.

Верујем да већина људи на свету не жели да се Интернет подели, да се свака цивилизација затвори у својим границама, па онда сваки народ или свака култура. Већина људи не жели такву атомизацију и гетоизацију света. Не желим ни ја да се подели Интернет. Нико не зна ни како би то тачно изгледало – да ли ће исти сателити и исти предајници и исти оптички каблови преносити податке и једних и других и трећих, или ће свако да има све своје… Међутим, ако до тога дође (без обзира на жеље нас који живимо у Србији), где је место Србије – да ли ће моћи да “седи на две столице“, тј. да буде укључена и на евроатлантски и на руски интернет, па ко жели може да користи један или други, или оба (као што сада може да буде и на евроатлантским и на руским душтвеним мрежама, или, да користи и Гугл и Јандекс да шаље мејлове, итд.)? Шта ако Србија мора да изабере само један? Шта ако Србија не буде могла да користи ниједан – ако нас Запад искључи са свог интернета, а на руски интернет не будемо у стању, на пример, због техничких разлога да се прикачимо (или нас ни Русија не жели) тако брзо? Да ли и Србија онда мора да ствара свој интернет, или заједно са још неким државама које такође остану и ван евроатлантског и ван руског?

Уколико не дође до поделе Интернета између великих сила, тако да свака цивилизија има свој – ако не будемо морали да стварамо наш свеправославни интернет – остаје насушна потреба да настану и свеправославни медији и друштвене мреже, а са њима и заједничка продукција играних, документарних и цртаних филмова, музике, итд. То је прилика да се створи нешто ново, и боље, и од Гугла, Фејсбука, Твитера, Јутјуба и Инстаграма, и од постојећих руских друштвених мрежа и сервиса, а што може да замени све што сада користимо, те да на једном месту имамо све што је потребно за размену порука, видео записа, слика, текстова, вести или информација. Ако већ говоримо о слободном светском тржишту и слободном Интернету, иновацијама и предузетништву.

Зашто да не постоји и свеправославна друштвена мрежа и свеправославна телевизија (која ће бити гледана у свим православним државама и у свим православним домовима широм света)? Може да настане више друштвених мрежа, које ће повезивати православне народе и православне вернике широм света – породична, пословна или забавна друштвена мрежа. Исто важи и за православне медије – може да постоји православна телевизија само за децу, за пословне људе, за вернике и теологе, телевизија која ће да пушта православну музику и филмове, итд. Наравно, свако може да буде део те православне мреже и да остане део неке друштвене мреже коју сада користи, тј. ако се Интернет не подели – нека свако користи коју год хоће и коликогод  хоће друштвених мрежа или нека прати све медије ако жели.

Када се на једном месту окупе паметни и способни Срби, Руси, Бугари, Грци, Јермени… они могу да направе врхунске ствари. До сада у историји нисмо имали случај да су се око било ког пројекта окупили најбољи из свих православних народа, или из свих словенских народа. У области телекомуникација и информатике, православни и словенски стручњаци су најбољи на свету, али они углавном раде за компаније са Запада (још од времена Тесле и Пупина). Наравно, они раде, и оснивачи су и домаћих компанија – у свакој православној држави постоје домаће ИТ компаније. Међутим, не постоје компаније или брендови који су присутни на тржиштима свих правoславних држава, нити постоје велике компаније које су настале тако што су се удружили стручњаци и инвеститори из више њих, или из свих, православних народа. Потребне су такве компаније у свим областима привреде, а не само у области медија и ИТ сектора.

Оне су средство да православне државе стекну економску независност, да стварамо своје медије и да штитимо идентитете наших народа, културу и веру, и да наши језици, културе и народи, (п)остану ближи једни другима – а све са циљем да се у свету чује Реч Божја.

Христос је рекао да тамо – где су двоје или троје (тј. више људи) окупљени у Његово име – и Он је међу њима. Да ли смо ми – православни верници и народи – окупљени у Христово име? Зашто смо се разделили? Ко нас је разделио? Ако смо се ми, православни верници и народи разделили, какав пример дајемо неправославнима – у чије име проповедамо (као мисионари)? Ко може једини да нас окупи? Докажимо да смо заиста православни и да је Христос међу нама. То је потребно да докажемо делима, тако што ћемо градити културне, научне и спортске везе између наших народа и држава, тако што ћемо градити аутопутеве, железничке пруге и пловне канале који ће повезивати наше државе, и тако што ћемо стварати медије и друштвене мреже које ће окупљати православне и словенске народе. На првом месту, тако што ће Православна Црква остати Саборна, тј. све православне цркве ће превладати све расколе и створиће саборни дух између свих православних цркава, народа и верника.

Апел и Народна резолуција

 

Апел за очување Косова и Метохије

Први пут у српској историји, надвила се опасност да српска рука потпише предају Косова и Метохије  у туђе руке.

У овом одсудном часу, ми долепотписани, обраћамо се јавности и српским властима следећим захтевима:

Потпиши и ти Апел за очување Косова и Метохије:

https://www.neodustajemo.rs/%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%BF%D0%B8%D1%88%D0%B8-%D0%B8-%D1%82%D0%B8

НАРОДНА РЕЗОЛУЦИЈА о заштити територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије

Имајући у виду реалну опасност која се надвила у минулом периоду као резултат чињења државних органа, и посебно након учесталих најава председника Републике као и чланова Владе, да ће се у склопу преговора са косовским Албанцима приступити потписивању „Споразума о нормализацији односа“ или документа, односно уговора сличног назива и садржаја са сепаратистичким властима такозваног „Косова“ под покровитељством Европске уније, који ће имати снагу међународног „мировног уговора“ као финалног акта о завршетку рата 1999. године, чиме би се у име Републике Србије озваничила и посредно или непосредно признала „република Косово“ и извршило ампутирање тог дела територије Србије…

…Уколико се воља потписника Народне резолуције буде игнорисала од стране актуелних државних органа и не буде спровела одмах или у разумном року, примена исте ће уследити када се стекну политички и безбедносни услови, односно када се изврши промена власти и држава Србија ослободи статуса подређености у међународним односима, наметнутог од стране трансатлантских сила и разних глобалистичких организација и тела.

НАРОДНУ РЕЗОЛУЦИЈУ ПРОЧИТАТИ НА САЈТУ http://narodnarezolucija.rs  

и  ПОТПИСАТИ http://narodnarezolucija.rs/index.php/potpisivanje

Никола Варагић: Информациони рат

Никола Варагић

 

Практично сви мејлови, сајтови и блогови које имамо, и, посебно, све друштвене мреже на којима имамо профиле, у власништву су корпорација из НАТО држава – сервери, на којима су наши подаци, налазе се у некој од НАТО држава. Свака држава има војску и обавештајне службе, које учествују у информационом рату против непријатеља. У овом делу света, за НАТО (или за Запад), вековни непријатељ број један је православна Русија. Зашто је то тако, и одакле толика мржња према Русији, није тема овог текста – то је чињеница.

Срби се, традиционално, од стране војних стручњака са Запада, третирају као „мали Руси“.

У Србији делују стране обавештајне службе. Међу грађанима Србије постоје они који воле Русију и они који воле Запад. Стране тајне службе добро знају ко је у Србији русофил, а ко је еврофил. Тајне службе моћних држава добро знају ко је русофил, а ко је еврофил, у свакој држави у Европи, и шире. То се односи и на све људе који су активни на Интернету и имају своје блогове, сајтове/медије и/или профиле на друштвеним мрежама. Ко се мало истиче, лако се уочи и евиндентира. То је посао људи који раде у тајним службама и за то су плаћени, а посао им је данас олакшан када имају напредне технологије и роботе.

НАТО алијанса и Русија поново се налазе у стању „хладног рата“. У овом тренутку, мале су шансе да се „хладни рат“ ускоро заврши, веће су шансе да дође до војног сукоба. Чак и ако не дође до војног сукоба, економски и културни рат између Запада и Русије може да букне још више. Европа може да се подели као 1054. или 1945. године, односно, можда ће да се изгради неки нови берлински зид, и буквално и фигуративно, од Балтичког до Јадранског мора. То значи да може/мора да дође и до поделе Интернета.

Ако Велика Британија, САД, Немачка и остале НАТО државе покрену још јачи напад на Русију, то ће значити да ће и информациони рат бити жесток, а у том рату ће страдати сви русофили који су активни на Интернету и зависе од корпорација које су под контролом НАТО алијансе. Дакле, у НАТО државама могу да одлуче да угасе све блогове и сајтове који се налазе на Вордпресу и сличним платформама чији се сервери налазе на Западу, или да угасе све профиле на друштвеним мрежама Фејсбук, Твитер и Линкедин, чији се сервери такође налазе на Западу, оних људи за које они процене да су у питању „русофили“ који спроводе непријатељску пропаганду и „дезинформишу“ становнике Запада. Нико и ништа не може спречити тајне службе НАТО држава да угасе све сајтове и профиле „непријатеља“, па и ако се ради о милионима људи. На Западу имају планове како да десетине милиона људи у што краћем року затворе у логоре, а да избришу милионе сајтова и профила могу притиском на једно дугме, тј. кликом на базу података „русофила“ у Србији, Бугарској, Грчкој, Румунији… Не морају ни да вам угасе сајт и профил – могу да отежају приступ вашем сајту, да не деле ваше објаве на друштвеним мрежама, да убаце вирус и слично.

Колико смо спремни за нове кризе у рату између Запада и Русије? Колико смо спремни за информациони рат? Ми немамо канале преко којих можемо да пласирамо вест и истину, чак ни у својим државама, а камоли у свим православним државама, или у целом свету. Ми радимо преко мрежа које контролише непријатељ, који је окупирао део наше државе. Да ли је дошло време да се створе телекомуникационе и друштвене мреже које ће покрити и повезати све словенске и православне државе, чији ће се сервери налазити у словенским и православним државама? Не смемо и даље да зависимо од сателита и сервера који су у власништву оних који одређују шта је „политички коректан“ говор и спроводе цензуру, оних који сматрају су православци њихови непријатељи, или да су Словени нижа раса. Са изградњом православног пута, морамо да стварамо и православни Интернет.

Русија има своје сателите, сервере, мејлове и друштвене мреже. Суштина је да се направе и свеправославне и свесловенске телекомуникационе и информатичке везе и друштвене мреже. Мајкрософт, Гугл и Фејсбук су државни пројекти, под контролом су тајне службе САД, настали су и постоје зато што су потребни САД. Исто тако је и Твитерпројекат британске државе и енглеске тајне службе – пре неких осам година, када је била неизвесна судбина те компаније на слободном тржишту, британска држава је стала из те компаније, британска влада је наредила свим својим службеницима да морају да користе Твитер, то су почеле да раде и неке славне личности, пошто је енглеска тајна служба схватила какав је потенцијал друштвена мрежа што се тиче прикупљања података и манипулисања са информацијама. САД су имале Фејсбук, Велика Британија је добила Твитер, а највеће корпорације на Западу су почеле да притискају своје запослене да морају да имају налоге на тим мрежама. Наравно, на Западу живи дијаспора из целог света, па су те мреже брзо стекле велики број корисника и ван Запада. То је тајна успеха Фејсбукаи Твитера.

Да ли нешто слично може да се уради у овом нашем делу света? Како да се реши проблем телекомуникационе инфраструктуре, који језици да се користе? Запад има технологије и инфраструктуру, све државе Запада међусобно сарађују, и окупљене су у НАТО алијанси и Европској унији, док је владајућа елита Запада повезана преко Комитета 300, Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба, прихваћен је енглески језик… Словенске и православне државе немају ништа од тога, оне су углавном атомизоване колоније. Русија то има, јер је империја. Међутим, да би овакав пројекат успео, он не сме да буде пројекат руске тајне службе, са циљем да се спроведе русификација (на колонијални начин).

У овом тренутку, ако говоримо о стварању свеправославне друштвене мреже, то би могла да буде нека приватна иницијатива (на пример, инвеститори, ИТ стручњаци и иноватори из православних држава покрећу ту мрежу), коју би подржале неке православне државе (а неке, у овом тренутку, не би). Пошто не постоје велике и заједничке корпорације, банке и фондови (нпр. са акционарима из више православних држава), нити је елита православних народа повезана и организована попут западњачке (пошто већину унутар владајућих елита православних народа у овом тренутку чине они који служе владајућој елити Запада), те не постоји неки свеправославни центар који би стао иза једног таквог пројекта, онда једино преостаје да све Православне Цркве стану иза једног таквог пројекта, и да оне позову све православце да отворе налоге или профиле на тој свеправославној друштвеној мрежи. Тај пројекат би подржали православни верници, затим словенофили или русофили (а међу њима и они који су левичари, или пагани), из свих држава средње и источне Европе и са Балкана. Ако би сви они брзо и масовно прешли на ту свеправославну друштвену мрежу, после тога би се укључили наши људи из расејања, а онда свако ко жели из целог света.

У православним народима постоје стручњаци (наследници Тесле и Пупина) који би могли да направе боље друштвене мреже, него што су то ове западњачке, које сада користимо, нашли би се инвеститори (постоје богати људи међу православним верницима – успешни предузетници, спортисти, научници… из православних држава и расејања), тако да остаје само питање да ли постоје таква свест и таква воља, међу православним верницима или у православним народима. Јер, ако постоје таква свест и таква воља, питање технологија и финансирања (и рекламирања) може да се реши, а свеправославна друштвена мрежа брзо може (посебно ако пројекат подрже све Православне Цркве) да стекне десетине милиона корисника, а касније да има преко 100 милиона корисника. Онда би на тој мрежи објаве слободно и без страха од цензуре делили сви православни и патриотски сајтови из свих православних држава и расејања, и наравно, сви корисници из целог света. Онда би и компаније из православних држава, и из целог света, саме долазиле и плаћале рекламу на мрежи која окупља преко 100 милиона људи. Та мрежа би била најслободније место на Интернету (за оне који не злоупотребљавају слободу, посебно када су у питању деца) што се тиче слободе говора, и најбезбедније што се тиче заштите података њених корисника. Исто тако могу да настану свеправославни медији, а са медијима и друштвеним мрежама, и заједничка продукција играних, документарних и цртаних филмова, музике, итд.

Морамо да имамо наше сервере, мејлове, друштвене мреже и медије, колико год да је нама православнима мрско све око технике, технологије и новца. Они су средство да штитимо идентитете наших народа, културу и веру, и да наши језици, културе и народи, (п)остану ближи једни другима – а све са циљем да се у овом свету и даље чује Реч Божја. На Западу се више не може наћи хришћански садржај у медијима, цензуру спроводе антихришћани, Кина ствара свој Интернет и своје мреже, Индија такође, муслимани имају своје медије, створиће и свој Интернет. Дакле, православно учење ће, у будућности, моћи да се преноси једино ако створимо православне медије и друштвене мреже (те мреже данас, практично, замењују мејлове и видео платформе попут Јутјуба, али и конвенционалне медије).

То је прилика да се створи нешто ново, и боље, од Гугла, Фејсбука, Твитера, Јутјуба и Инстаграма, што може да замени све што сада користимо, и да на једном месту имамо све што је потребно за размену порука, видео записа, слика, текстова, вести или информација.

Припрема за одлазак у хајдуке

Доња шипка је Београд. Није лако урадити згиб, али није ни толико тешко.

Горња шипка је Приштина. За ту шипку треба доста снаге и доста припреме.