Никола Варагић: Истина о полицији Србије

Никола Варагић

 

Полиција Србије и српски народ нису на истој страни. Недавни протести због високе цене (акцизе) горива, показали су да је полиција сервис режима, а да је режим против српског народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије. Режим продаје Косово и Метохију. Режим продаје раднике (грађане Србије) као “јефтину радну снагу“. Режим неће да обезбеди новац (а новца има) за лечење болесне деце. Режим узима од сиромашних, од пензионера, узима од домаћих предузетника, шаље им полицију и приватне извршитеље – да би прикупио новац за камате страним банкама и кредиторима и субвенције страним инвеститорима. Новац се узима од сиромашних, зато што они који су на власти краду из буџета, па рупе у буџету попуњавају задуживањем, а дугове враћају тако што узимају новац од свих грађана, тј. од сиромашних. Режим је странцима продао и изворе воде, обрадиво земљиште, руднике злата, бакра, јадарита (литијума).

Режим је странцима продао и “срце Србије“ (Косово и Метохију), и центар Београда (тзв. “Београд на води“). Србија је, данас, права “банана држава“, са “џет сетом“ као из лоших сапуница. У српској владајућој “елити“, или, у антисрпском и антихришћанском режиму, окупили су се, и своје место су нашли, и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе (капитал који су стекли) и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди, и за штету коју су нанели држави, а коју сви грађани и сви порески обвезници плаћају.

Председник владе Србије у друштву тајкуна и масона. Фото: www.balkanuzivo.net

Полиција је данас нека врста приватног обезбеђења и служи за заштиту највећих лопова и криминалаца у држави. Полицијци штите оне који су покрали народ и оштетили буџет, а плаћа их народ, који пуни буџет из ког се полиција финансира. Када се народ или грађани побуне против лопова на власти, полиција штити лопове на власти, а пише казне и бије грађане који протествују. Сваки човек је одговоран само за себе и сваки човек има избор. Исто тако и сваки полицајац има одговорност и избор – а то може да буде и одлука да се, због велике корупције и лошег стања у самој полицији, онда када види да не може ништа да промени, напусти тај посао и да више не буде полицајац. Можеш да будеш исти као и остали полицајци и да радиш исто што и они, а можеш да покушаш нешто да промениш и ако видиш да си усамљен и да то није могуће, можеш да даш отказ у полицији и да радиш нешто друго у животу, у Србији или ван Србије. Не постоји оправдање за крађу и издају.

Директор полиције Србије у друштву тајкуна из “Шекспирове“

Ако си полицајац и видиш да су на власти издајници и лопови, шта је твоја дужност – да хапсиш издајнике и лопове, или да служиш издајницима и лоповима – тако што ћеш да се правдаш да ти само “радиш свој посао“, позивајући се на Устав и законе, или на “народну вољу“ исказану на изборима? Зар тај Устав и ти закони, по којима је полиција подређена политичарима из извршне власти, и чије наредбе и одлуке, када на власти нису издајници и лопови заиста треба да следи, не даје основу и за хапшење издајника и лопова на власти? Да ли закони важе и за оне који су на власти? Шта кажу Устав и закони ако неко продаје део своје државе или краде из буџета државе, не плаћа царине и порезе, намешта тендере? Да ли је дужност полиције да спречи крађу на изборима и ухапси оне који краду и варају? Ако полиција не спречава крађе на изборима, ко то да уради? Онда неко мора то да уради без полиције. Да ли ће полицајци да учествују и у крађи најављеног референдума поводом статуса Косова и Метохије? Полицајци морају да се погледају у огледало.

Од десет запослених у полицији, четири полицајца су лопови и криминалци који примају мито и чине разне противзаконите радње, четири полицајца су неспособни и некултурни људи. Само два од десет полицајаца (или запослених у полицији) су поштени, способни, културни и паметни полицајци, који храбро, савесно и одговорно раде свој посао, тј. не примају мито, не учествују у корупцији и непотизму, или, два од десет полицајаца (или запослених у полицији) ради свој посао професионално (ако је то уопште могуће, у таквом окружењу и са таквим колегама) и морално. Дакле, 80% полицајаца прима мито, учествује у корупцији, или су кукавице и неспособни, тј. иду линијом мањег отпора, праве се да не виде шта раде њихове колеге, гледају само своја посла и своје интересе, не прихватају одговорност или кривицу за оволики степен корупције, криминала и издаје, и за све су им други криви (од политичара, преко судија и тужилаца, до новинара и народа или грађана).

Данас су ретки културни полицајци који се грађанима, којима прилазе да их легитимишу, обраћају са “Ви“. Грађани, који су морали да ваде личне карте, пасоше или да региструју возила у станицама полиције, знају да је то као боравак у паклу – враћају вас по неколико пута, често због њихових грешака, редови испред канцеларија и шалтера су велики (док они који имају везу у полицији и који раде у полицији све обављају преко реда), запослени у полицији су врло нељубазни. У полицију се примају да раде људи који се и понашају и изгледају као криминалци (на сплавовима, полицајце разликујете од криминалаца само по томе што имају униформе полиције). Полицајци користе службена возила и за приватне послове, возила возе тако да су она често у сервису, а све поправке плаћају сви порески обвезници. Полицајци могу да се паркирају са својим приватним возилима где хоће и како хоће и никада неће бити кажњени. Генерали полиције граде своје куће без потребних дозвола. Полицајци за себе и за своје ближње све завршавају преко веза, скоро ништа не морају да плате (наравно, они из врха полиције имају веће привилегије у држави, па добијају бесплатне карте за ложу неке утакмице или концерта и слично, а они на нижим позицијама раде у обезбеђењу утакмица и концерата, па пуштају познанике без карата и слично). Саобраћајни полицајци не пишу казне рођацима и пријатељима, а не смеју, из страха, да пишу казне моћним људима – државним функционерима, најбогатијим људима у држави или најпознатијим криминалцима.

Полицајци се труде са “направе име“ у подземљу – полицајцима је важно шта ће о њима да мисле криминалци, а не грађани Србије. За већину полицајаца, на жалост, успех у животу је када постану прихваћени у највишим мафијашким круговима – полицајац је поносан на самога себе, онда када стекне поштовање од стране главних мафијаша у држави и постане део српског (или локалног) “џет сета“.

Официр жандармерије међу вођама навијача и дилерима наркотика. Насловна страна Курира 

Највећи или главни лопови који су учествовали у приватизацији и шверцу, имају заштиту полиције. Највећи или главни лопови који се баве привредним криминалом, имају заштиту полиције. Највећи издајници који продају Косово и Метохију, имају заштиту полиције (и војске). Највећи или главни лопови који се баве крађом аутомобила, раде у полицији или имају заштиту полиције. Највећи или главни дилери наркотика, раде у полицији или имају заштиту полиције. Вође навијача највећих клубова, имају заштиту полиције. Свако ко је под заштитом полиције ради шта год хоће, може да убије другог човека и да никада због тога не оде у затвор. Таквих убица, и највећих или главних криминалаца или мафијаша, који су под заштитом полиције, у овом тренутку, у Србији, има на десетине, ако не и на стотине. Они су на слободи, шетају међу нама, неки се појављују у медијима као “угледни“ људи, итд. Што веће недело учините, што сте већи злочинац или криминалац, то су веће шансе да добијете заштиту полиције или да постанете сарадник полиције. Страда једино онај полицајац или криминалац који је припадник слабије фракције или клана – ако дође до сукоба између две фракције у полицији или између два мафијашка клана – због поделе плена или због повређене сујете. Таквих сукоба увек има: само у овој години догодило се осамнаест мафијашких убистава, преко осамдесет од 2012. године. У сличним сукобима, убијани су и генерали и инспектори полиције.

Убиство члана криминалне групе у центру Београда (бомба у аутомобилу на семафору на Аутокоманди, око 13 часова, 19. јуна) Фото: Курир

Шта раде полицајци? Полицајци малтертирају бабе и деде који продају кромпир на улици поред пијаце. Полицајци се крију по приградским насељима и лове сиротињу да им пишу казне за неупаљена светла и невезан појас у аутомобилу и тако попуне буџете општина из којих краду политичари који су под заштитом полиције. Полицајци хапсе ситне лопове и преваранте. Полицајци продају информације, у вези истраге, “новинарима“ из таблоида. Полицајци хапсе клинце због једног џоинта, а штите главне наркодилере који продају тоне кокаина, хероина и осталих тешких наркотика. Генерали полиције и начелници тајних служби друже се са највећим наркодилерима из Србије и региона по елитним ресторанима у Београду, заједно са народним певачицама. Полицајци јаднији од овога не могу да буду. Полицајци су срамота српског народа и државе Србије. Реално, ако уопште не би имали (овакву) полицију, у држави би био већи ред и имали би мање криминала. Полиција је та која спречава увођење реда и борбу против криминала и корупције у Србији. Полиција је та која спречава истрагу о несталим бебама – полиција Србије за 30 година није успела да реши ниједан случај украдених беба у Србији. Полиција се никада није огласила (никада није рекла да је спроведена истрага и да је та вест тачна или да није тачна; то није урадила ни војска која чува небо над Србијом и која најбоље зна шта се дешава) због сумње да се из авиона, над Србијом, просипају отрови. Ако је тачно да се у Србији, годинама, краду деца у породилиштима или да се над Србијом просипају отрови, то не може да се ради без знања и учешћа врха полиције, БИА и војске. (Ако је све то у вези крађе беба и просипања отрова тачно, и официри у томе учествују, онда су они душевно болесни људи, јер на тај начин убијају и сами себе и своје ближње.) Данас је тешко наћи полицајца који може да трчи 50 метара, а да се много не умори (једино су они који раде у специјалним јединицима у физичкој форми). Полиција не може неколико година да открије ко је убио неку народну певачицу. Полиција није открила ни ко је убио вођу навијача Партизана. Полиција није открила ко су фантоми из Савамале. Полиција није решила ниједну спорну приватизацију. Полиција никада неће открити ни ко је убио Оливера Ивановића. Полиција Србије је под контролом црногорске мафије и страних служби безбедности. Полицајци служе режиму, режим служи окупатору, што значи да су и полицајци сарадници окупатора. Једино то можете да будете – сарадник мафије и окупатора (издајник), ако радите у полицији државе коју води марионетска или квислиншка власт, тј. мафија, којој верно служите.

Министри са председником владе на “паради поноса“, под заштитом полиције

Шта друго да се очекује од полиције Србије? То није српска полиција. Од 1945. године у полицији није било ниједне позитивне промене. Стање је све горе, или исто као и у време комунизма. Добри полицајци су изузеци, а треба да буду правило.

Полиција је ненародна. Ова полиција је наследница оне комунистичке полиције. Удбаши су формирали кадрове и вршили негативну селекцију у полицији. Кадрови које су обучили удбаши, данас формирају кадрове и врше негативну селекцију у полицији. Ко је формирао кадрове и вршио негативну селекцију у полицији и на највишим нивоима државе? То је радио (страни) окупатор. Окупатор (коминтерновци и натовци) је поставио прве министре, генерале и начелнике полиције и тајних служби у СФРЈ, а они су онда, по дубини или по хоризонтали, вршили (негативну) селекцију у полицији. Њихови наследници су изабрали своје наследнике. Србија је окупирана од 1945. године, ништа се није променило ни после 1990. године, ни после 2000. године, ни после 2012. године. Полиција је, још у доба СФРЈ, контолисала све криминалне радње у држави и стварала је своје криминалце, наркодилере и убице. Криминалом су могли да се баве само чланови КПЈ и сви који су одани партији и “великом вођи“. Криминалом се нико не може бавити ако није под заштитом полиције, јер полиција хапси свакога ко је конкуренција полицији, односно, свакога ко је конкуренција онима на власти за које раде, и којима служе полицајци. Недавни протести су показали да полиција хапси и бије и народ, грађане или демонстранте који изађу на протест. Свако ко није слуга “великом вођи“, на мети је полиције. Тако је било и у доба комунизма. Истина, није било боље ни у Краљевини, али је увек постојала нека опозиција, и никада није била тако сурова диктатура као она коју су увели комунисти, тј. титоисти и коминтерновци. Данас је очигледно да је прогон комуниста од стране полиције Краљевине Југославије био исправан и оправдан, јер је циљ комуниста био да се уништи све православно и српско. Из историје знамо да монархисти у томе нису успели, комунисту су победили – на власт је дошао “нов човек“. Комунисти су поставили своје кадрове и водили су државу 50 година, онда су оставили наследнике, сада ти наследници постављају своје наследнике. То је исти систем и исти менталитет, само се мењају генерали, начелници и инспектори; исто тако се мењају главни трговци наркотика, оружја или људи, главни банкари и тајкуни, итд. Међу полицајцима (исто као и међу судијама или докторима), а посебно међу оним на вишим положајима у полицији, који учествују у криминалу и корупцији, има веома богатих људи.

Интервју бившег помоћника начелника београдског ДБ-а

То је истина о полицији Србије. То не виде или неће јавно да признају једино људи који су кукавице. Кукавица се плаши полиције, и због тог страха не види каква је полиција или не сме да призна самоме себи, и да јавно каже истину о полицији. У Србији је много оних који би да се смени режим и промени систем, али да то неко други уради уместо њих. У Србији је много оних који би да се ухапсе тајкуни и издајници, и да се ослободимо од окупације, а плаше се чак и од саобраћајног полицајца. Неко би (преко интернета) да руши “нови светски поредак“, али, у стварном животу, уплаши се полицајца који га заустави и тражи документа или возачку дозволу (чак и ако зна да ништа лоше није урадио и да нема разлога да буде кажњен од стране полиције). Полиција је преко својих таблоида почела да плаши народ када су избили протести због високе цене горива, полицајци су почели да пишу казне, у Лазаревцу и да ударају демонстранте, и доста људи се уплашило, више нису излазили на протесте, блокаде саобраћаја нису дале резултате, цена горива није снижена. Ако се плашиш полиције, како мислиш да се бориш (и ко уместо тебе да се бори) против криминалаца? Како ћеш да се бориш против окупатора, ако се плашиш полицајца? Зашто се плашиш полицајца, ако ниси криминалац? Зашто се бојиш од било кога, ако верујеш у Бога? У људима је усађен страх од полиције, то су последице диктатура, тоталитаризама или деспотизама. Народ се мора ослободити тог страха. Ко ради поштено, нема разлога да се плаши полиције, а посебно ако мисли да су му ускраћена или повређена нека права, да је преварен или оштећен, онда има право да протествује и да тужи свакога ко му је нанео штету или повреду, без обзира о коме се ради и на којој функцији се налази.

Да ли можете да замислите како неки генерал или начелник издаје наређење испекторима и полицајцима да ухапсе министра полиције, или директора БИА, или председника владе или државе, зато што ови раде нешто против Устава и закона ове државе? Од грађана нико то не може да замисли, још горе, нико од полицајаца то не може да замисли. Полицајци су “неустрашиви“ када треба да се ухапси неки ситни лопов, нека скитница или алкохоличар, или, свако ко нема било каква “леђа“ или везе у политици и полицији. Полицајци треба да добију сукње и да носе сукње као део униформе. Највеће кукавице у држави, заправо, раде у полицији и у војсци Србије. Шта они раде када обуку униформу, ставе значку и оду на посао, када знамо да су сви највећи криминалци у држави њихови пријатељи, или су под заштитом полиције и политичара? Полицајци без “синдрома бициклисте“ су изузеци. У полицији не постоји ред, нема добре организације и (само)дисциплине, за полицајце не важе закони Србије. Полицајци сами себе доживљавају веома озбиљно, а не виде да личе на кловнове. Они који то виде, њих је срамота, они су усамљени, или бивши полицајци, ако преживе.

Убијени генерал полиције Бошко Буха

Све што је у овом тексту речено за полицију Србије, важи и за војску Србије, за правосуђе и остале државне институције. Сви су они повезани. Богати (тј. корумпирани) полицајци штите богате (тј. корумпиране) судије или докторе. Сви они имају заједничке пријатеље међу политичарима и тајкунима. Полицију истичем зато што се већина људи највише плаши полиције, или, наивно верује полицији. До промена у Србији ће доћи тек када се српски народ ослободи страха од полиције, и када полицију буду водили они који неће ширити страх у народу, већ међу криминалцима, које ће ловити и хапсити. У Србији (и у било којој другој држави) владају људи који контролишу полицију. Наш проблем је што полицију контролишу људи који продају део своје територије и свој народ. Све док је полиција под њиховом контролом, полиција је непријатељ српског народа. Народ мора да “стане на пут“ таквој полицији. Народ мора да замени лоше полицајце. Србија заслужује бољу полицију. Добри полицајци су, у овом тренутку, мањина у полицији, немоћни су да заштите и сами себе, тако да не могу да заштите било кога међу грађанима Србије, ако је неко из врха полиције или врха власти одлучио да га нападне или склони. Таква полиција нам не треба. Са таквом полицијом, грађанима једино преостаје да узимају правду у своје руке, а тада важи само закон јачег, и то, опет, највише одговара криминалцима и мафији.

Неко мора да представља народ. Они који су спремни да преузму ту одговорност и да буду вође (део нове елите) народа – да предводе борбу против режима, борбу за ослобођење, и од “меке“ (културне, економске, медијске…) окупације (целе Србије), и од војне окупације (Косова и Метохије) – морају прво да стану у прве редове народа испред кордона полиције – и буквално и политички. Ако немају храбрости и плаше се од полиције, а намећу се као вође опозиције или покрета отпора, онда је боље да ћуте и да се склоне у страну. Наравно, нико од нас не жели сукоб са полицијом – ми желимо народну полицију, полицију која је сервис грађана. Међутим, ако је истина да је полиција таква каква је – ненародна и сервис марионетског или квислиншког режима и мафије – сукоб је неизбежан. Тај сукоб тражи и изазива полиција, а не народ. Народ има право да смени лошу власт. У недемократској држави не можете демократским средствима да промените власт, тј. ако полиција неће или не може да омогући поштене изборе, народ мора преко улице да осваја власт. Полиција је, у овом тренутку, на страни власти, а против свог народа. Полиција је крива, ако дође до сукоба између полиције и народа, зато што полиција има избор – може да буде на страни народа, а против режима. Због тога је потребно да се створи критична маса у народу, и да неко (који ће чинити нову владајућу елиту) предводи народ. Полиција не може да победи народ. Народ је наоружан. Све док је полиција криминализована и ненародна, народ треба да чува оружје које поседује. Народ жели да живи у правној држави, а не у мафијашкој држави. Народ жели да живи у слободној и сувереној Србији, а не под окупацијом или у колонији. Народ ће, кад тад, дигнути буну против дахија (они који су уверени да је српски народ сломљен и да се то никада неће догодити – имају лошу процену и та процена ће их скупо коштати), а када се то догоди, страдаће сви сарадници мафије и окупатора.

Извесни Ћазим Османи, члан највећег албанског нарко клана, угледни гост српског “џет сета“. Помињао се и као купац куће Слободана Милошевића. Фото: starmagazin.rs

Србија је полицијска држава, а свака полицијска држава је – мафијашка држава. Тек када полиција постане народна (када вратимо полицију народу), може да се води права борба против криминала и корупције, може озбиљно да се ради и на повратку КиМ у састав Србије. Те две ствари су, на много начина, повезане – Косово и Метохију отимају исти они који су одвојили Црну Гору од Србије, а то су албански и црногорски мафијашки кланови који су под контролом тајних служби са Запада. Полиција Србије треба да се бори против тих кланова и тих служби, а не против грађана Србије. Полиција Србије служи (сарађује са) албанским и црногорским мафијашким клановима и тајним службама са Запада, зато што их се неки полицајци плаше, неки им се диве, или просто имају користи од те сарадње и гледају само личне интересе, а не интересе свог народа и своје државе. Непријатељи и криминалци улазе у Србију, крећу се по Србији слободно и раде шта хоће, новац зарађен у трговини наркотицима, оружјем и људима улажу без проблема, учествују у приватизацији, а полиција Србије их штити. Министар унутрашњих послова и директори полиције и БИА служе као фикуси (на пример, сигуран сам да министар и директори полиције и БИА не знају ни да ли је новинар из Беле Цркве отет или није). Зато полиција није могла да спречи ни убиство председника владе Србије 2003. године. Зато је полиција сервис банкстера и фармакомафије (не зна се да ли је истина да се деценијама краду бебе у породилиштима, или, да ли се бацају отрови из авиона – не знамо се ни шта се налази у вакцинама и ко је одговоран зато што је уништен институт Торлак, или Галеника; то не знамо зато што нико из полиције није јасно рекао шта је истина, али чак и да је рекао, нико из полиције нема поверење народа и кредибилитет у јавности, па би опет сви нагађали шта је истина).

Син председника Србије на Светском првенству у Русији на стадиону у Самари усликан са припадником Партизанове навијачке групе Алкатраз, који је осуђен на 15 година затвора због убиства навијача 2011. (та првобитна пресуда му је поништена па чека ново суђење) и са припадником криминалне групе која је у Београду растурала наркотике а која је била позната као група Александра Станковића познатијег као Сале Мутави. Текст и фото: Србија данас

Добри полицајци неће бити већина у полицији, ако и на највишим државним функцијама немамо добре политичаре, ако у судовима већину не чине добре судије… Полиција Србије ће бити народна полиција, или сервис грађана, онда када у полицији, од десет полицајаца или запослених у полицији и БИА, осам буду добри, а два лоши полицајци. Тада ће ових осам, добрих полицајаца, лако да изађе на крај са два лоша полицајца у својим редовима, и моћи ће да се озбиљно посвете борби против привредног криминала, тајкуна и банкстера, против корупције у осталим државним институцијама, против албанских и црногорских и свих осталих мафијашких кланова и њихових сарадника у Србији, против агената страних тајних служби и сарадника окупатора.

Полицајац је, у идеалу, часно занимање, полицајци су савесни и морални људи. Полицајци се, у идеалу, боре против лоших или злих људи који другим људима чине зла дела, наносе бол и патњу, наносе штету, против оних који желе да убију или су убили другог човека. Полицајац је на страни правде, поштује законе, помаже другим људима. Наш циљ је да се полиција што више приближи том идеалу, и да у полицији већину чине такви полицајци.

Полицајац мора да има добру плату, много већу него што је сада има. Зато мора да има и већу одговорност, односно, мора да буде већа казна за полицајце ако крше законе, примају мито или се баве криминалом. Да би полиција имала веће плате, приходи у буџету морају да буду већи, а то је могуће једино ако има много мање корупције у врху државе, или ако држава није нечија колонија. Против те корупције и колонијалног статуса (тј. окупације) полиција мора да се бори. Сада се полиција не бори, полицајци имају мале плате – да би зарадили довољно за живот, примају мито, баве ce криминалом и сарађују са окупаторима (издају свој народ и своју државу). Ако се полиција не бори против лопова који пљачкају државу и народ, неко други ће то морати да уради. Ако се нико у полицији не бори против лоших полицајаца у својим редовима, неко други ће то морати да уради. Свакако, најбоље решење је да никада не дође до сукоба између полиције и народа, да све све реши мирним путем. Да ли ће то бити могуће, највише зависи од људи који сада раде у полицији Србије. Одговорност је на полицајцима. Полиција мора сама да ради оно што је њен посао, иначе ће увек неко изван полиције одлучивати. Ако полицајци не прихватају ту одговорност, народ ће реаговати одговорно. Народ је близу “црвене линије“, питање је времена када ће се створити критична маса – у питању је борба за опстанак, борба за живот, борба за свој народ и за своју државу.

До промена на боље, у Србији, никада неће доћи, ако се много тога не промени у полицији Србије. Све друго су илузије. Ко год сутра да дође на власт, ако се у полицији ништа не промени, неће бити промена ни у Србији. До промена у полицији никада неће доћи ако се народ плаши полиције. Страха од полиције има све мање међу грађанима Србије, посебно међу младима, који су, у последњих пар деценија, одрастали, углавном, у мржњи према полицајцима и политичарима (тј. режиму). Српски народ мора да се потпуно ослободи тог страха, али, да се нико не испуни мржњом. “Љубав изгони страх“. Ми се можемо борити против криминалаца, полицајаца, окупатора… а да никога не мрзимо. Довољно је да се да се никога (осим Бога) не бојимо, и да увек тежимо да, и у најтежим животним ситуацијама или искушењима, поступамо праведно или хришћански – зло се не може победити злим делима. Једино тако можемо да изградимо правну државу или владавину права.

Партнери Александар Вучић и Мило Ђукановић. Фото: НСПМ

Сада имамо велике препреке на путу изградње правне државе. Након што победимо сами себе и зло у себи, предстоји нам борба против разних криминалаца, мафијаша, окупатора… из Србије, региона и света. Ако већ причамо о правној држави, слободи, сувереној држави, ослобађању Косова и Метохије, борби против криминала и корупције… Потребна су дела, а за дела је потребна храброст. Да ли ће, у тој борби за слободу и правну државу, полиција Србије да буде на страни свог народа или ће бити на страни непријатеља, остаје да се види и све зависи од полицајаца који сада раде у полицији Србије.

 

 

 

Никола Варагић: Бојан Савић и Жарко Павловић

 

Никола Варагић

 

Постоје разне теорије ко стоји или ко је покренуо протесте и блокаде саобраћаја у Србији, почетком јуна, због високе цене (акцизе) горива. Ко год да стоји, уколико не стоји народ, ово није прича о њима и они су тренутно небитни.

Блокада на Славији, петак, 08.06.2018.

Што се тиче самих протеста, на први поглед, демонстранти нису имали план где и како блокирати саобраћај, свако је то радио када је хтео и где је хтео, то су радили људи који се нису међусобно лично познавали, у различитим градовима, ту је било и младих и старих, и верника и атеиста, и оних који живе у градовима, и оних који живе на селу, и оних који возе аутомобиле, и оних који возе тракторе, и оних који возе камионе, и оних који уопште не возе, и мушкараца и жена… Чим је власт послала полицију да пише казне, да хапси и да бије грађане – нема више масовних протеста и блокада. То не значи да су се демонстранти уплашили, него да грађани схватају да нико не може сам да води битку и плаћа казне, јер не постоји неки центар који све окупља и штити оне који се хапсе и кажњавају. Нико не може сам против система. Неко је тражио да блокаде почну од 7 ујутру, неко у 5 поподне, неко је хтео само ниже цене горива, а неко да се мења и власт… Свако је имао неке своје захтеве и идеје, а није постојао један центар који би све то артикулисао и формулисао као јединствен захтев демонстраната. Све то показује да је до протеста дошло спонтано од стране грађана. На тај начин су на протесту учествовали и људи попут Бојана Савића и Жарка Павловића, јунака ове наше приче.

Према Уставу и законима, грађани имају право на спонтано окупљање. У овом случају, не ради се о класичном протесту који траје пар сати, или један дан, у једном граду, испред скупштине или на тргу. Грађани су правили блокаде у свим градовима, а у сваком граду на више места, блокиране су биле и магистрале, и ауто пут, више дана, у различитим добима дана. Настао је хаос у саобраћају. Пошто протест није био организован, него су се грађани спонтано окупљали, створене су велике гужве, али су се људи, на сваком месту, где су правили блокаде, брзо самоорганизовали и направили су пролазе за возила хитне помоћи, ватрогасне службе и хитне случајеве. Неспорно је да полиција мора да регулише саобраћај и у таквим околностима и да демонстранти морају да поштују законе којима су регулисана и права на протест грађана или на штрајк радника. Законом је регулисан и рад полиције. Полиција је сервис грађана, а не сервис власти или режима. Власт би, такође, требала да буде сервис грађана. Међутим, ови протести су показали да је полиција сервис режима, а режим против свог народа или грађана Србије, што значи да је и полиција против народа или грађана Србије.

Полиција има право да тражи од демонстраната да поштују закон, и да спроводи закон – ако и сама поштује закон, и ако закон важи за свакога подједнако. Ми живимо у држави у којој лопов постаје министар, а радник кога је лопов опљачкао током приватизације ако не плати рачун за струју иде у затвор, што значи да у полицији и правосуђу постоји озбиљна корупција. Поред високе цене горива, то је још један од разлога зашто је толико грађана изашло на улице и учествовало у блокадама саобраћаја. Режим се уплашио и у паници је послао полицију да спречи окупљање демонстраната и прављење блокада. Полицајци су се уплашили режима (политичара) и у паници су заборавили шта су права демонстраната или грађана, а шта је по закону дозвољено полицији. То показује поступање полиције на снимку који је објавио Бојан Савић, демонстрант или обичан грађанин или обичан човек из народа. Полицајци читају само режимске таблоиде, па су поверовали да су грађани који су изашли на протест заиста они које су означили режимски таблоиди – издајници, страни плаћеници, наркомани, лопови, насилници, усташе, педери… Другим речима, свако ко се побуни против режима бива проглашен за издајника, криминалца, наркомана, усташу… а то је више од 50% грађана Србије. У Чачку је, на пример, пријаву добио ратни ветеран са Кошара, и таквог човека проглашавају за издајника. Ови протести су показали да народ није уз режим, јер су на протест изашли обични људи из народа. На власти су издајници, страни плаћеници, наркомани, лопови, насилници, усташе, педери… Зашто би соросевци и клинтоновци или Немци или Енглези, рушили овај режим када председник СНС има добре односе са Соросем, Клинтоновима, Меркеловом и Блером, издао је Србе са КиМ и спреман (обећао) је да прода Косово и Метохију, постављен је од стране Запада на место председника републике, поставио је за председника владе особу коју је Запад изабрао и организује чак две “параде поноса“ годишње?

Бојан Савић је паркирао своје возило на паркингу поред пута и седео је у парку на клупи. Дакле, ништа противзаконито није радио. Као и било који други грађанин државе и он има право да изађе на протест. Да је он на протесту урадио нешто противзаконито, наравно да полиција може и мора да реагује у складу са законом и овлашћењима. Међутим, у овом случају тога нема. Овде имамо грађанина који је прописно паркирао своје возило на месту где је то предвиђено и дозвољено (паркинг) и ништа није радио. Бојан је обичан грађанин као и било ко од нас, седи поред свог возила, ужива у лепом дану у парку са пријатељима. Да ли он планира да иде на неки протест? Ако планира, на то има право. Полиција нема права да спречава грађанина Србије да изађе на протест. Полиција може да реагује једино ако демонстрант ради нешто што није у складу са законом. Тамо где је полиција спречила грађане да са својим возилима блокирају саобраћај, ту су грађани излазили из возила и непрекидно прелазили преко пешачких прелаза, што имају право, и тако су блокирали саобраћај. Уколико неко нешто погрешно уради на самом протесту, онда полиција има право да реагује. Међутим, у случају Бојана Савића тога нема. Он није изашао на протест, ми не знамо како би он протествовао, а све што знамо и што су чињенице јесте да је он као обичан грађанин ове државе седео поред свог возила које је било прописно паркирано и да је дошла полиција. А полицајци Бојан Борић, Вучић и Јовић су се према њему понашали као да је он најгори криминалац, те су извршили претрес људи и возила мимо закона и овлашћњења, иако су полицајци били упозорени од стране Бојана и његовог адвоката (са којим је Бојан причао преко телефона) да то што раде није у складу са законом и да ће он против њих поднети пријава.

На овом снимку можете видети како је то изгледало:

https://www.youtube.com/watch?v=Yc2B73CJvWQ&t=159s

Као што видите на снимку, полицајац Бојан Борић из ПС Вождовац (са колегама Вучићем, Јовићем и осталима који су дошли) је потврдио Бојану Савићу да малтретира грађане који су ћелави, и зато што га је послао “велики вођа“. Са друге стране имамо грађанина који некоме може бити симпатичан или не, који има право на своје мишљење, и све док тај грађанин ништа не ради противзаконито или на штету других људи, полиција нема права и не сме да га малтретира. Неко воли да буде ћелав и дизелаш, неко воли да има дугу косу и да буде падавичар, али то није разлог да га полиција малтретира. Ако је желео да изађе на протест, полиција не сме да га малтретира.

Бојан Савић, са снимања документарне емисије за телевизију; појављивао се и у музичким спотовима

На овом снимку Бојан Савић објашњава шта се догодило:

https://www.youtube.com/watch?v=gir6ObPAPcc&t=58s

Бојан Савић је показао грађанску храброст. Да је тако храбрих људи било више у Србији пре неколико деценија, никада не би онај диктатор владао 30 година, нити би га заменили диктаторчићи. Полиција се понаша исто као што се понашала док је владао тај комуниста. Бојан Савић је испунио обећање и поднео је пријаву у ПС Вождовац.

Пријава коју је поднео Бојан Савић у ПС Вождовац

 

Полиција је још горе поступила у случају Жарка Павловића из Лазаревца, где је полицајац дозволио себи да удари грађанина Србије, а онда и да га са колегама тешко пребију. Овде имамо полицајца од 28 година који без икаквог разлога удара грађанина Србије старог 42 године. Према информацијама које су се до сада појавиле, од стране грађана Лазаревца, Жарко Павловић је ветеран 63. падобранске бригаде, спортиста, власник теретане, оснивач фонда за заштиту паса луталица, филантроп и организатор бројних хуманитарних акција путем друштвених мрежа, односно, грађани Лазаревца тврде да Жарко није насилник, док за полицајца Јовицу Николића који га је ударио, грађани Лазаревца говоре да је “познат у том граду по својој бахатости“. Заиста, тешко је наћи полицајца или било ког државног службеника који није познат по својој бахатости. Удружење Свети Сава нас је још пре пар година упознало са криминалцима-полицајцима из Лазаревца. Такви су полицајци у свим осталим полицијским станицама у Србији. На академија које школују кадрове за рад у полицији, само на основу онога што се појавило у медијима, видимо да је стање још горе. Грађани Србије треба да направе један велики протест само због лошег рада полиције и лоших полицајаца. Лоши полицајци чине апсолутну већину у полицији, добар полицајац је изузетак. Да је то тако потврдили су грађани Лазаревца, јер је на протесту због хапшења и пребијања Жарка Павловића било пола Лазаревца. Да је полиција у праву, на протест би дошло неколико грађана Лазаревца или нико не би дошао. Грађани Лазаревца су на страни Жарка Павловића.

Жарко Павловић

На овом снимку се види тренутак када полицајац удара Жарка Павловића, и како Жарко узвраћа ударац, а онда више полицајаца напада Жарка:

https://www.youtube.com/watch?v=YbH_RLxsjuA

Жарко Павловић је реаговао онако како би реаговао сваки нормалан човек у самоодбрани и афекту. Полицајац Јовица Николић је заслужено добио нокаут. После тога, полицајци су нанели тешке телесне повреде Жарку Павловићу. Његови пријатељи су такође ухапшени. Грађани Лазаревца су изашли на улице тог града да подрже Жарка и његове пријатеље.

Пола Лазаревца на протесту због хапшења и пребијања Жарка Павловића:

https://www.youtube.com/watch?v=CIBXvRWpRpw

https://www.youtube.com/watch?v=u0CEHkKKHKE&t=211s

 

Грађани Бојан Савић и Жарко Павловић су позитивни јунаци ове приче.

Полицајци из Полицијске станице Вождовац Бојан Борић (са колегама Вучићем, Јовићем и осталима) и из Полицијске станице Лазаревац Јовица Николић (са колегама, чија имена још увек не знамо) су негативни јунаци ове приче (као и већина осталих полицајаца, и већина оних који имају државни посао, тј. оних који раде у судовима и осталим државним институцијама). Да ли су такви полицајци достојни значке и униформе коју носе?

Како да се боримо против корумпиране полиције? Бојан Савић је показао како треба да се поступа са полицијом све док полиција не примењује насиље, и да нема разлога за страх, а Жарко Павловић је показао како треба поступати са полицајцима ако вас полицајац удари. Цео случај мора да се заврши (и завршиће се кад тад) тако што ће сви полицајци који су га тукли добити отказе у полицији. Јер, чак и у случају да је Жарко Павловић први ударио полицајца, полицајци не смеју да га бију у станици. Међутим, полицајац је први ударио грађанина или демонстранта, који у том тренутку седи са својим пријатељима на некој клупи поред пута, а то поменути полицајац никако није смео да уради. Оног тренутка када полицајац или судија прекрши закон, закон више не постоји и не важи ни за грађане, тако да је грађанин Жарко Павловић поступио исправно – имао је пуно право да нокаутира полицајца Јовицу Николића, тј. да му врати ударац, што је он урадио. Полицајци који су га после тога ударали, то нису имали право. Ако полицајци не буду кажњени и избачени из полиције, грађани Лазаревца имају право да узму правду у своје руке. Грађани су дужни да преузму контролу и уведу ред. Грађани морају да покажу храброст и солидарност.

Бојан Савић је поднео пријаву на рад полиције, пратићемо (наравно, ми грађани, то нико не очекује од новинара из режимских медија) шта ће се догодити са том пријавом. Ако треба, правиће се протест и испред ПС Вождовац.

Жарко Павловић је у притвору и опоравља се од повреда. Грађани Лазаревца настављају са протестима. Жарко Павловић није сам, има подршку суграђана. Ни грађани Лазаревца не треба да буду сами у борби са полицијом и са судом, треба да имају подршку од стране грађана из свих делова Србије. (Наравно, подршка се не очекује од вођа навијача Црвене Звезде, Партизана и остале послуге режима.)

Полиција је на потезу. Полиција може да нам докаже да грешимо и да већину у полицији чине добри полицајци, тако што ће казнити и избацити лоше полицајце, и неће спречавати протесте грађана, а може да настави да ради исто као и до сада, и да уђе у још озбиљнији сукоб са грађанима Србије, што ће се, на крају, лоше завршити по полицајце.

Долазе генерације које се доста разликују од генерација малих пионира или титоиста.

Никола Варагић: Сабрани у име Христа и одлучни у акцији

Никола Варагић

 

 

У окупаторским и режимским структурама озбиљно су схватили текст Смена режима.

“Шта ако се стварно окупе и организују? Ко ће да поведе народ и смени режим? Зар нисмо све купили, посвађали или сломили? Шта сада да радимо?“ – питају сами себе и једни друге у страним амбасадама, у масонским и осталим тајним службама и организацијама, у режимским странкама и државним институцијама; исто се питају и тајкуни међусобно. Одржано је неколико хитних састанака између представника режима, тајкуна и окупатора. Одлучили су да делују превентивно и да спрече сваки покушај окупљања и организовања православног, родољубивог и/или русофилског дела опозиције. Борци против окупације и режима морају бити спречени да шире наду у народу и предводе побуну. Режим из Црне Горе је обећао да ће послати помоћ.

Богу хвала, и они који могу да смене режим, озбиљно су схватили тај текст и преузели су на себе одговорност за стање у народу и његову будућност и почели да се окупљају.

Агенти окупатора и режима добили су задатак да направе списак непријатеља које треба ставити на црну листу, или медијски сатанизовати, и где нови агенти треба да се убаце да би стварали поделе, или лошу слику о опозицији у медијима. Међутим, и ми имамо агенте у њиховим редовима, па смо одмах дошли до списка који су направили њихови агенти. Следи списак бораца против окупације и режима, направљен од стране агената окупатора и режима.

На списку су непријатељи окупатора и режима, а пријатељи народа, дакле, православци, родољуби и/или русофили. На списку који је пред вама налазе се само имена људи који су познати широј јавности, иначе је списак доста дужи – на списку су скоро сви људи који су потписали Апел за одбрану Косова и Метохије, Народну резолуцију, они који воде Радну групу за КиМ, локалне странке, покрете и медије, невладине организације, иницијативе, итд. Агенти су пратили све сајтове, читали све текстове и коментаре…

Од политичара и политичких активиста, на списку су (да кренемо прво са дамама): Марија Јањушевић, Драгана Трифковић, Јована Стојковић, Милош Јовановић, Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић, Славиша Ристић, Слободан Самарџић, Драган Станојевић, Остоја Симетић, Владимир Стојковић, Дамјан Кнежевић, Немања Петровић…

Од интелектуалаца, на списку су: Ивана Димић, Јасмина Вујић, Љиљана Чолић, Слободан Антонић, Милан Брдар, Милош Ковић, Мило Ломпар, Владимир Димитријевић, Миша Ђурковић, Александар Раковић, Бојан Ђокић, Владимир Коларић, Светозар Поштић, Часлав Копривица, Драган Петровић, Милослав Самарџић, Коста Чавошки, Бранислав Ристивојевић, Зоран Чворовић, Срђан Воларевић, Владислав Ђорђевић, Момчило Селић, Слободан Рељић, Срђа Трифковић, Александар Павић, Добрица Ерић, Стеван Гајић…

Од новинара, сарадника и уредника опозиционих (интернет) медија, на списку су: Милана Бабић, Јасмина Буква, Биљана Диковић, Љубинка Милинчић, Александар Лазић, Дејан Златановић, Михајло Меденица, Томислав Црногорац, Драган Милашиновић, Живојин Ракочевић, Миодраг Новаковић, Александар Живковић, Никола Живковић, Ђуро Билбија, Миодраг Зарковић, Слободан Ерић, Бранко Жујовић, Бранислав Матић, Душан Ковачев, Зоран Ћирјаковић, Милош Милојевић, Борис Малагурски, Теша Тешановић…

Од економиста, на списку су: Јован Б. Душанић, Бошко Мијатовић, Драган Радовић, Јово Дробњак, Слободан Комазец, Мирослав Здравковић и Предраг Митровић (то је то, за сада, пошто у Србији, после 50 година комунизма, после 20 година транзиције и приватизације,  немамо много добрих економиста и поштених и храбрих привредника, а за сада се нико из расејања није укључио – још увек нико не верује да ће од свега овога нешто бити и да их ови људи са списка неће преварити исто као и они који су раније долазили из Србије да траже новац и подршку расејања).

Од (бивших) официра српске војске и полиције, на списку су: Бошко Антић, Бранко Крга, Горан Јевтовић, Милорад Ђошић, Новица Антић, Дејан Ђукић, Дејан Берић (на жалост, већина активних високих официра војске и полиције служи режиму и окупатору, скоро сви генерали су укључени у илегалне и легалне послове и корупцију у држави, а они који су у пензији, или су у Хагу, или се крију од суда у Хага, или су се договорили са судом у Хагу. На срећу, доста нижих официра, професионалних војника и поштених полицајаца је на страни народа; исто тако, и удружења ратних војних ветерана су на страни народа).

Од уметника и спортиста, на списку су: Вјера Мујовић, Емир Кустурица, Петар Божовић, Милош Биковић, Дејан Томашевић, Дејан Бодирога, Дарко Миличић (у суштини, на црној листи јавних личности је свако ко носи крст на ланчићу око врата, свако ко се јавно крсти, попут спортиста на терену, свако ко помене Бога у интервјуу за медије, свако ко похвално говори о Дражи, о Русији, и наравно, свако ко не жели да се одрекне Косова и Метохије… Од сада, сви они морају да буду цензурисани).

Што се тиче духовних поглавара и СПЦ, на списку су сви (од патријарха Иринеја, преко митрополита Амфилохија, до владике Артемија и монаха Антонија…), пошто су се, према сазнањима страних и домаћих тајних служби, све сукобљене струје унутар СПЦ изненада помириле. Скуп је одржан у манастиру Ћелије код Ваљева. Сви су признали да су криви, свако се покајао за оно лоше што је радио, свако је свакоме опростио. Више нема раскола и више нико није расколник и јеретик у СПЦ.

Сви (православци, родољуби и/или русофили) који се налазе на овом списку, планирају тајни састанак негде у Србији. Агенти окупатора и режима до сада су сазнали само да ће се састанак одржати у неком хотелу близу неког манастира. На састанак долазе сви који су на списку – политичари, интелектуалци, новинари, економисти, уметници… Планирано је да састанак или народни сабор траје најмање два дана, односно, да нико не напусти хотел и манастир док се не осмисли конкретан план за рушење режима, за промену система, за успостављање владавине права, за доношење стратегије за развој привреде и укључивање наших људи из расејања, уз налажења савезника и лобиста у свету.

Окупатору и режиму није јасно како се све то догодило, или, која се то тајанствена сила ту умешала (знају да није у питању руска тајна служба, или било која друга тајна служба или организација), те су тако лако и брзо – практично преко ноћи – сви људи са овог списка победили “сујету света“, тј. заборавили на своје свађе и разлике, свако се покајао и свако је свакоме опростио, и сада свако жели да буде последњи, нико више не жели да буде први. Агенти сада чине ванредне напоре да спрече одржавање најављеног састанка или сабора. Према проценама агената окупатора и режима, након што режим пристане да тзв. држава Косово постане независна држава и чланица УН, у народу би дошло до велике побуне. А побуну би предводили људи са овог списка. Према проценама агената, на улице Београда изашло би преко милион људи. Народ би изашао на улице свих осталих градова у Србији. У извештају који су агенти сачинили и који прати списак, а који је стигао и до нас, пише да ће, у случају да дође до тог састанка или сабора, односно, до окупљања и организовања православног, родољубивог и/или русофилског дела опозиције, постати бесмислено да се организује референдум поводом статуса КиМ, јер већина грађана са правом гласа не би изашла на тај референдум у овим условима и под овом владом.

А сад озбиљно.

Да ли имамо времена још да чекамо, и шта или ко се чека? Ко ће бити одговоран, уколико режим, као што (се) најављује, са или без одржаног референдума, пристане да тзв. држава Косово постане независна држава, а нико из СПЦ и опозиције не позове на побуну и не каналише ту побуну? Ко ће бити крив ако Србија пропадне, са или без Косова и Метохије у њеном саставу? Јер, Србија пропада на свим нивоима – све више људи жели да оде из Србије, више је умрлих него рођених – тако да, чак и да је овај режим искрен и одлучан у одбрани КиМ, и да се Србија без КиМ не налази под “меком окупацијом“, цела Србија, под овим режимом, са овим системом, толико брзо пропада, да неће бити у стању (неће бити ни људи, ни новца) да се избори за повратак Косова и Метохије у њен састав.

Нико од људи са овог “списка“, ништа не може да уради сам. Можда неко и може сам да се наметне као једини вођа, али за 10 година, а тада ће можда бити касно. Без народа нема ни елите. Без народа, нема ни СПЦ. Заједно, уз помоћ Бога за кога је све могуће, људи са овог “списка“ и сви остали које нисам овде поменуо а који заслужују да се на њему нађу, могу и немогуће.

Скоро сви људи са овог “списка“ се лично познају. Сви људи са овог “списка“ су од народа препознати као искрени борци против режима и окупације. Они народ упозоравају шта ће да му се догоди ако се нешто не предузме. Народ од њих очекује да нешто предузму и да предводе народ. Времена имамо све мање. Народа нема без елите. Са мало жеље и воље, сви људи са овог “списка“, и сви остали које нисам овде поменуо а који заслужују да се на њему нађу, могу брзо да се окупе, и да организују велики сабор, као припрему за велики народни протест и све остало што после тога треба да следи.

 

Никола Варагић: Сабрани у име Христа и одлучни у акцији

Српски културни клуб, 12.06.2018.
http://скк.срб/2018/06/12/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

ФБ Репортер,13.06.2018.
https://facebookreporter.org/2018/06/13/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

Србија данас, 13.06.2018.
https://www.srbijadanas.net/nikola-varagic-sabrani-u-ime-hrista-i-odlucni-u-akciji/

Стање ствари, 14.06.2018.

https://stanjestvari.com/2018/06/14/varagic-sabrani-u-ime-hrista/

 

Никола Варагић: Смена режима

Никола Варагић

 

Српска напредна странка дошла је на власт 2012. године тако што је, пре избора, обећала да ће прекинути преговоре са ЕУ – да ће се борити за повратак Косова и Метохије у састав Србије – и да ће искоренити корупцију (тада је председник СНС био Томислав Николић). Тако је добила подршку националиста. А после избора (и сваких наредних, редовних или ванредних избора), наставила је преговора са ЕУ и издала је Србе са Косова и Метохије, посебно оне са севера (тада је председник СНС постао Александар Вучић). Тако је добила подршку еврофила. Напредњаци су наступили, истовремено, и као највећи националисти и као највећи еврофили. Међу својим члановима имају и првосрбијанце (који су били део “црвено-црне коалиције“), и другосрбијанце или “жуте“ (бивше чланове странака које су чиниле коалицију ДОС). Русофили су поверовали да је СНС искрено за савез са Русијом. Националисти су поверовали да СНС никада неће продати Косово и Метохију. Еврофили су поверовали да је СНС искрено за европске вредности и слободно тржиште. А када је ухапшен најпознатији српски тајкун, многи су поверовали да је СНС искрено ушла у борбу против криминала и корупције. Тај тајкун је одавно на слободи, док су сви остали тајкуни, политичари, генерали и државни функционери, који су учествовали у шверцу и приватизацији, блиски са или су чланови СНС (исто се односи и на оне који су богатство стекли током ратова у СФРЈ). У овом режиму, окупили су се и своје место су нашли и они који су се обогатили деведесетих 20. века (за време “црвено-црне коалиције“), и они који су се обогатили после 2000. године (за време коалиције ДОС). Ујединила их је потреба да штите своје интересе и да нико од њих не одговара за криминалне радње у привреди.

СНС је 2012. године имала подршку вођа и дела гласача и “прве Србије“ и “друге Србије“ разочаране владавином ДС; и Русије, и Европске уније, и САД. Међутим, поред подршке најбогатијих тајкуна у Србији, и највећих криминалних или мафијашких група на Балкану (посебно оних из Црне Горе), и центара моћи из света, СНС мора да краде на изборима, да купује гласове и слично. Напредњаци су, до сада, то радили лако и успешно, пошто имају на својој страни војску, полицију и тајне службе, и контролишу све медије и све главне токове новца и све највеће послове у Србији. СНС на изборима искрено подржава мање од петине грађана са правом гласа. За СНС, њене коалиционе партнере и опозиционаре, на изборима “гласа“ и око милион мртвих људи, апстиненти и они који живе у расејању и нису изашли на гласање. Режим полако губи подршку Српске православне цркве и њених верника. Све више родољуба схвата да су напредњаци између Русије и Запада изабрали да буду на страни ЕУ и Нато алијансе; напредњаци Србију воде у ЕУ, а Косово и Метохију ван Србије. Српски “џет сет“ је под контролом оних који су окупирали Србију, још у 20. веку. Окупатор спроводи негативну селекцију деценијама уназад. Српски “џет сет“, поред политичара, тајкуна, генерала, судија, новинара и интелектуалаца, чине и разни уметници, редитељи, глумци, певачи и певачице… Они су доказ да новац влада светом, и пример људи који служе Мамону.

Наравно, већина у српском народу је за одбрану Косова и Метохије, и за савез са Русијом. Такво је било расположење народа и пре доласка СНС на власт. Напредњаци су, због своје радикалске прошлости, и због тога што су наступили као националисти, имали подршку дела народа или деснице, али, из истих разлога, нису имали подршку целог народа, тј. и грађанског дела народа. Да би придобили и тај грађански део становништва или гласача на изборима, напредњаци су наступили као националисти, који су се покајали за све лоше што су радили у прошлости као радикали, спремни и одлучни, да са променом самих себе, “промене свест“ и свима око себе у Србији, а због “мира и љубави“ међу свим народима на Балкану, и “боље будућности“, у којој “наша деца неће ратовати“, прихватили су политику другосрбијанаца, титоиста или еврофанатика. Тако су напредњаци, који су годинама били против одржавања парада поноса, почели сваке године да организују параде поноса, а сада и по две годишње, док забрањују скупове родитеља који се боре за права своје деце и за породичне вредности, и критикују СПЦ због става у вези КиМ. Са друге стране, СНС (још увек, као) неће да уведе санкције Русији. Напредњаци полако губе подршку националиста и верника због тога што продају Косово и Метохију и служе окупатору, а не добијају нове гласаче међу другосрбијанцима (није им пуно помогао ни избор хомосексуалне жене за председника владе), због тога што не уводе европске вредности (иако имају подршку ЕУ и САД), напротив, створили су аутократију са лошом бирократијом. СНС више није толико јака, колико је опозиција слаба, без алтернативе за овај режим и за овај систем.

Против овог режима су сви искрени верници међу православним Србима или сви искрени родољуби и русофили, и добар део гласача “грађанског блока“. Ни једни, ни други, у овом тренутку немају праве политичке представнике, а режим нема снажну опозицију. После саопштења са последњег СА Сабора, у вези Косова и Метохије, и реакције режима, СПЦ има добру прилику да поврати углед и ауторитет међу верницима и у народу, има прилику да спречи расколе, и тако постане народна и друштвена снага чији се глас мора поштовати зато што је то глас верника, српског народа, а то значи грађана Србије, гласача и пореских обвезника који имају иста права као и сви други грађани, гласачи и порески обвезници.

Ако је СПЦ на страни српског народа, и већина у српском народу на страни СПЦ, онда је глас СПЦ, глас српског народа. То не значи да се СПЦ меша у државне послове (или бави политиком), него да глас СПЦ има политичку снагу и друштвену моћ, јер је то глас већине српског народа. Да ли ће СПЦ то постати и да ли ће се појавити политички представници православног опозиционог гласачког тела, и створити алтернативу, остаје да се види. Са друге стране, гласачи из “грађанског блока“ остали су без политичких представника након краха скоро свих тзв. демократских странака, и без подршке центара моћи из ЕУ и САД. Опозиционе странке, из “грађанског блока“, остале су без подршке и гласача и Запада, зато што је њихову политику преузела и подршку из света добила СНС. Те странке немају, и никада не могу да имају, на својој страни већину у српском народу, зато што су оне, ако је избор или Косово и Метохија или ЕУ, спремне да се одрекну КиМ и уведу Србију у ЕУ (друго је да ли би Србија, и тада, била примљена у ЕУ!). Предводници “друге Србије“ су искључиви, одбијају дијалог са православним верницима и свакога ко је верник називају (клеро)фашистом, те остају усамљени (у свом нарцизму, и нико их “не разуме“). Међутим, то што већину у српском народу чине православни верници, то што је већина за одбрану КиМ и Русију, не значи да је већина против културе и владавине права, поштовања других и другачијих, развијене привреде и ефикасне државне бирократије; а то што желе савез са Русијом, не значи да желе да Србија постане “руска губернија“. Оно што спаја гласаче из православног и грађанског дела опозиције, јесте жеља да се уведе владавина права и да се коначно поведе борба против криминала и крупције, да се среди државна бирократија, да школе и болнице буду боље, да људи могу да живе од свог рада (плате), да заиста постоји слобода медија, слобода говора, позитивна селекција и лојална конкуренција. Сви желе да живе у “нормалној држави“, да деца не одлазе из Србије, итд. Но, за сада, разлике су веће, разлике их деле, те не долази до компромиса, и до консензуса, како Србија треба да се уреди и нема сарадње, ни због рушења режима, између православног (десног) и грађанског (левог) дела опозиције или народа.

Пошто је већина грађана Србије и српског народа против уласка у ЕУ и у Нато, грађански део опозиције може да победи режим једино ако примени сличан трик као напредњаци, тј. режим би могао да победи еврофил (са подршком гласача из “грађанског блока“), који би наступио као српски националиста, који није спреман да се одрекне Косова и Метохије због уласка у ЕУ (или, као еврофил који се покајао због политике “ЕУ нема алтернативу“), да би придобио гласове верника и родољуба. То није реално, у овом тренутку. Много је реалније да се створи критична маса међу православним верницима и русофилима, који би занемарили све разлике и решили све међусобне сукобе, а са том критичном масом да се изнедре политички представници православног опозиционог дела народа или гласачког тела. Такође, могуће је да ће сукоб између СПЦ и режима постати отворенији, ако се СПЦ и режим заиста разилазе по питању решавања статуса Косова и Метохије. У том случају, природно би било да СПЦ пружи отворену подршку политичким представницима (који би се у међувремену појавили) православног опозиционог дела народа. На тај начин, добили би јаку опозициону снагу – православну и русофилску. Русија би, онда, морала да изабере кога ће подржати – православну и русофилску опозицију, или, режим који продаје КиМ и води Србију у ЕУ и Нато. Наравно, суштина је да се то уради тако да се не улази у рат са еврофилима, пошто постоји и оно што спаја гласаче опозиције из оба блока – сви смо исти народ и не желимо грађански и братоубилачки рат. Време је да покажемо да нисмо више толико незрели и поткупљиви да странци овде владају користећи стару методу “завади, па владај“. Такође, питање је и како ће се, у наредним годинама, развијати односи између Русије и ЕУ, и између ЕУ и САД, и САД и Русије. Прави савезник Србије је православна Русија. Православна Русија не жели да прекине све односе са Западом, али Запад не жели било какве односе са Русијом, све док је Русија православна и слободна. Србија мора да одржи везе са Западом – са државним функционерима или званичним представницима (све док они то желе), а посебно са антиимперијалистима, антифашистима, алтерглобалистима, искреним хришћанима и србофилима или русофилима са Запада  – све док Запад не крене у рат против Русије. У стању мира у свету, у Србији могу да се окупљају алтерглобалисти и антифашисти из целог света, и левичари и десничари, и они са Запада, и они са Истока (или, Србија може да постане једно од таквих уточишта, или “оаза“, у свету). Срби који живе у расејању могу да играју значајну улогу ако се укључе у политички живот матице.

(За Србију је најбољи развој догађаја у Европи, да Русија и ЕУ имају одличне односе, а да Србија остане неутрална и има добру сарадњу и са ЕУ и са Русијом. Најгоре решење ове кризе између Русије и Запада, не само за Србију, него и за Русију и за Запад, и за цео свет, јесте да се односи између Русије и Запада погоршавају, све док не дођу до војног сукоба, што значи нуклеарног рата. Најреалније је да ће још неко време трајати ово стање између рата и мира. Србија мора да се снађе и у таквим околностима. Можда никада и не дође до рата, него једна од страна доживи пораз у миру због унутрашњих слабости. Ако би Русију победила пета колона, Србија би остала без икакве заштите Русије и то би био, дугорочно, најгори развој догађаја за Србију. Ако би Запад доживео колапс због унутрашњих разлога, Србија би кроз савез са православном Русијом заштитила и остварила све своје интересе.)

Грађански део опозиције, још неко време, неће бити озбиљна претња за овај режим, јер је тај део опозиције идеолошки најближи режимским странкама (нико од њих није спреман да трпи притиске са Запада и да се жртвује због Косова и Метохије), а представници тог дела опозиције сувише су компромитовани или са превише “путера на глави“, због чега не могу да имају подршку већине у српском народу. Зато православни део опозиције може да постане озбиљна претња за режим, уколико изнедри нове политичке представнике, које ће подржати СПЦ и Русија. Уколико до тога ускоро не дође, овај режим још дуго неће имати озбиљну, праву опозицију. Сада је прилика да се сви православни Срби и сви русофили, из свих странака, покрета, организација и сви појединци (подразумева се, они који нису били на власти или нису чинили злочине и криминалне радње у привреди), окупе, организују и покажу да су заиста браћа у Христу. Ми сада имамо пар озбиљних странака и покрета, и неколико медија (или сајтова) око којих се окупљају родољуби и интелектуалци који се не плаше да јавно критикују режим, али, не постоји сарадња међу њима, а негде постоји и ривалство. Наравно, ако се постигне саборност у СПЦ, веће су шансе да ће и православне, родољубиве и русофилске политичке странке, покрети, медији и интелектуалци, кренути путем саборности. За почетак, да ће спречити најављени референдум поводом КиМ.

Исто важи за односе између православних Срба и Руса – време је да покажемо да ли смо браћа по словенској крви и браћа у Христу. Исто важи за односе између свих словенских и православних народа – време је да покажемо да ли смо браћа по словенској крви и браћа у Христу. Време је да Словени и православци покажу да су зрели и да знају сами да штите своје државе, да умеју сами да уреде и организују своја друштва и економије (без страних тутора), према својим интересима и потребама, и према својој традицији, култури и вери. Уколико Србија постане православна држава, то не значи (или, секуларисти, еврофили и атеисти немају разлога да се плаше) да ће у Србији победити шовинизам, ксенофобија, мизогинија и негативни традиционализам или патријахализам, то не значи да ће Србија постати некаква “православна џамахирија“, јер ако је то нечији циљ, то није реално и неће успети. То су циљеви екстремиста, а такви су у мањини међу православним верницима – они немају подршку искрених верника и родољуба, а наишли би и на велики отпор међу атеистима или секуларистима из “грађанскох блока“ (нити би добили подршку из света). Дакле, нико нема разлога да се плаши од доласка правих православаца на власт, хришћани никоме не желе зло. Православни Срби не желе своју срећу да граде на несрећи других. Оно што што је циљ већине православних Срба, то никога не мора да плаши. Православни Срби не желе у самоизолацију, не желе сукоб са Западом или са светом, православни Срби желе да буду у свету, али, да “не буду део њега“, односно, они не прихватају, некритички, све што долази из света, и зато, између осталог, одбијају “идеолошке“ или “задате“ норме (законе) глобализатора или трансхуманиста. Православни Срби желе, циљ православних Срба је обнова суверенитета и живот у слободној држави, поштовање српске традиције и цркве, неговање идентитета и чување завета, економска независност, здрава породица као “основна ћелија“ друштва, правна држава или “право личности“, поштовање другачијих (“богатство различитости“), слобода говора, позитивна селекција, лојална конкуренција, ефикасна бирократија. Режим могу да победе једино они који могу то да остваре.

Овај режим могу да победе једино они који могу да ослободе Србију и промене систем. Овај режим могу да победе једино они који штите интересе свог народа и своје државе и стављају општи интерес испред личног интереса. Овај режим могу да победе једино они који знају и да се прилагоде времену (и да буду иновативни, модерни и космополите) и да негују свој начин живота и своју веру, традицију, културу, језик и писмо (ћирилицу). Овај режим могу да победе једино они који Србију и српски народ виде као место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности. Овај режим могу да победе једино они који су, речима Св. Владике Николаја, попут Св. Саве склони дубокој медитацији као оријенталци и одлучни у акцији као западњаци. И сабрани у име Христа (Мт. 18; 20). Јер, ако је ђаво у нама и међу нама, ми ћемо се делити. Ако је Бог у нама и међу нама, ми ћемо се сабирати и нико неће моћи да нас завади. Само Бог Србију спасава. Ако је воља Божја да српски народ живи, да се сабере и препороди, онда нико не може то да спречи – осим српског народа, ако не служи Богу. Бог прво гледа најодговорније, а то су они који чине духовну и друштвену елиту српског народа. Ко не служи Богу, не служи ни свом народу. Ко служи народу, а не служи Богу, занемарује “благодатну борбу са својим злом“.

Да ли се, у име Христа, могу сабрати сви искрени православци, родољуби и/или русофили у Србији? Да ли се они могу договорити око новог државног и друштвеног уређења, око нове спољне политике, око одбране и ослобађања окупираног дела државе, око дијалога са представницима “грађанског блока“, око нове економске, културне и социјалне политике? Шта, или ко, дели православце, родољубе и/или русофиле? Да ли се, у име Христа, могу сабрати сви православни народи, да штите једни друге, да помажу једни друге – да створе заједницу (организацију) православних држава, православне медије и друштвене мреже?

Сигуран сам да у српском народу постоји (и да ће их са новим генерацијама бити све више и више) довољно искрених православних верника или хришћана, поштених и одговорних људи који могу да победе “сујету света“, довољно оних који су склони дубокој медитацији и одлучни у акцији. Они ће се сабрати у име Христа (или из љубави према Богу), и због осећања љубави и одговорности према свом народу (у супротном, српског народа, можда, више неће бити, јер можда неће бити више времена да се сачека нека нова генерација, да постигне саборност, и поведе борбу за ослобођење). Ако постоји то “семе за племе“, борба тек почиње. Суштина је да у ту борбу, и против друштвеног (унутрашњег) зла (режима), и против страног (спољашњег) зла (окупатора, непријатеља), уђемо са чистим срцем или да је водимо носећи “благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“.

Верујем да ће Србија добити нову владајућу елиту, и да она неће занемарити “благодатну борбу са својим злом“, док буде водила борбу и против унутрашњег и против спољашњег окупатора. Верујем да српски народ неће бити сам у тој борби – стизаће помоћ од браће и сестара из осталих словенских и православних народа, од антифашиста и алтерглобалиста из света, од пријатеља са Запада, од пријатеља са Истока. Пре свега, и изнад свега – помоћ ће стићи од Бога. Дакле, први корак српски народ мора да учини сам, па ће стићи и помоћ од савезника из света, од Бога. Српски народ мора да се покаје и изнедри нову елиту. Нова елита мора да поведе борбу за слободу, и да буде достојна. Уз помоћ Бога, и савезника у свету, Србија може да постане место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности; једно од уточишта у свету, за окупљање алтерглобалиста и антифашиста.

Закључак

Једина опозиција и алтернатива режиму који жели да “промени свест“ српском народу и одустане од борбе за Косово и Метохију да би увео Србију у ЕУ, може да буде она која је православна и верна Косовском завету, она која не продаје своје (су)грађане као “јефтину радну снагу“, и жели савез са православном Русијом. Грађански део опозиције сада неће да подржи ни СПЦ, ни православни део опозиције, у борби за одбрану Косова и Метохије, зато што многи из “грађанског блока“ верују да је Србија “много мала“ и да нема снаге за такву борбу, и да би они са доласком православаца или русофила на власт, изгубили многа уставом гарантована права (и Србију би вратили у време санкција). Већина православних Срба јесте за одбрану КиМ, али, не жели да одузима ничија уставом гарантована права. Грађански део опозиције није озбиљна претња по режим и не може да буде алтернатива систему. Алтернативу може да понуди само православни део опозиције, који једини пружа озбиљан отпор режиму, највише по питању решавања статуса Косова и Метохије.

Један део српског народа, и већину грађана Србије који нису српског порекла, Косовски завет ништа не обавезује. То не значи да су сви они издајници, или да су против решења статуса КиМ у складу са Уставом и интересима Србије, него да неки нису спремни да се жртвују или да се озбиљно баве тим проблемом. Решење мора да пронађе православни део опозиције. Ако је циљ православних Срба да слободна Србија постане место окупљања хришћанских или универзалних људских вредности, грађански део опозиције можда неће да се укључи у борбу за КиМ, али, можда неће ни да пружа отпор тој борби и можда ће да поштује оне који се боре за КиМ. Ако православни могу да омогуће и добар живот и да КиМ буде део Србије, верујем да би то и неправославни прихватили, и да би водили неке друге борбе за бољи живот и за своју државу (у спорту, култури, уметности, економији, науци…), од којих би и православни (цела држава), имали користи. Ко није против нас, са нама је (Мк. 9; 40). Ако је циљ православних Срба да слободна Србија постане и држава српског народа и место окупљања алтерглобалиста и антифашиста из света, онда Запад неће моћи тако лако да уведе санкције и казни Србију, зато што Србија више не жели да буде део “новог светског поретка“ (ЕУ и Нато). Још теже би владајућа елита Запада нашла разлог, и подршку домаће јавности и међународне заједнице, да бомбардује хришћанску и демократску Србију, односно, европску државу у којој постоји владавина права, слобода говора и слободно тржиште, државу коју воле и посећују угледни људи из света.

Питање статуса КиМ не може се решити, ако се не реши питање статуса Србије, односно, промене система и новог државног и друштвеног уређења целе Србије. До тога се може доћи једино кроз саборност, и друштвени консензус, што подразумева чињење одређених компромиса. Због тога је потребно развијати културу дијалога и правну свест.

Окупатор и режим желе да се питање статуса КиМ реши што пре, на штету Србије. Остало је мало времена да се православни, родољубиви и/или русофилски део опозиције окупи и организује, и да осмисли конкретан план за рушење режима (мирним путем, што је више могуће) и промену система (и како водити дијалог са неправославнима и еврофилима), уз успостављање владавине права и доношење стратегије за развој привреде, да укључи што више наше људе из расејања и да нађе савезнике и лобисте у свету.

Никола Варагић: Смена режима

Стање ствари, 06.06.2018.

Никола Варагић: Смена режима

ФБ Репортер, 06. 06. 2018.

Никола Варагић: Смена режима

Српски културни клуб, 08.06.2018.

http://скк.срб/2018/06/08/nikola-varagic-smena-rezima/

Србин.инфо, 08.06.2018.

https://srbin.info/2018/06/07/smena-rezima-sns-gubi-patrifote-a-ne-pridobijaju-drugosrbijance/

“И… шта сада да играмо“

Потпуно уништен ватерполо у Србији. Репрезентација Србије је постигла најбоље резултате у историји ватерпола, али је уништена домаћа лига. Раднички Крагујевац пропао, ВК Партизан оставио дугове на СЦ Бањица, деца нигде немају добре услове за тренирање, нема новца, играчи или престају да играју или иду из Србије. Ако нема новца, базена и клубова, заиста, шта сад да играмо? Исто важи за све остале спортове, сви добри играчи и тренери могу да питају исто: “И… шта сада да играмо“.

Никола Варагић: Истина боли

Никола Варагић

 

 

Филозофија Радомира Константиновића је паланачка. Србија јесте периферија Империје, али је у средишту света – у средишту европске културе и цивилизације, од самог настанка. У сваком европском народу постоје и културни људи или космполите, и примитивни или некултурни људи, са паланачким менталитетом и комплексима. Исто тако, и у српском народу постоје некултурни људи, као што постоје образовани, културни и духовни људи. Такви Срби нису периферија, њихова философија није паланачка, њихово искуство није паланачко, они су светски људи (а нису снобови). Културни људи су прави представници српске културе и српског народа. Српски народ је богат са таквим људима. Српски народ има богату историју, културу и традицију. Србија се налази на раскрсници култура и цивилизација, она никада није била и никада неће бити само део Запада – Србија је увек и део Истока (што значи да никада није била и никада неће бити само део Истока – Србија је увек и део Европе). Наше искуство је хришћанско или православно, а није паланачко. Оно што погани човека, долази из уста (Мт. 15; 10-11). Ко то не схвата, или не прихвата, има паланачку свест и тражи само мане или гледа само лоше у људима. Срби су заветни народ. Духовно “средиште света“ није географски одређено и ограничено. У Богу нема центра и периферије.

Историју 20. века обележили су геноциди над Србима, Русима и Јеврејима. Циљ оних који су покренули Први светски рат био је напад на православне Словене. Исти циљ су имали и они који су покренули Други светски рат. У том рату, војске Немачке, Енглеске и САД су глумиле међусобни сукоб – то је била представа за јавност. Циљ Немачке, Француске, Енглеске, САД и осталих држава са Запада, био је, и остао је, да се истребе православни Словени. Mожда се око Јевреја нису слагали, али што се тиче Словена, у владајућој елити Запада није било антифашиста. Немачка, Француска, Енглеска и САД су, у суштини, биле савезнице у рату. Француска практично није ни учествовала у рату и није имала скоро никакве жртве. Највише жртава у оба светска рата имали су православни Словени (Срби и Руси). Циљ владајуће елите Запада био је да се они побију. Немачку су, у оба светска рата, победили православни Словени, предвођени Русима. Срби су у ратовима били они који су се бранили од нападача, на страни добра, на страни победника. Запад је, генерално, у 20. веку, победио православне Словене – један део је побијен, а један део је “променио свест“, преко комуниста са паланачаким менталитетом (чију су узори у фаустовској култури), али и због тога што су православни Словени били наивни, тј. нису били “мудри као змије“, па су дозволили да се над њима спроведе геноцид, а нису били ни довољно “безазлени као голубови“. То се добро видело и крајем 20. века, током ратова у СФРЈ и делимично током распада СССР и распада Варшавског пакта.

Крлежа је прво служио Аустроугарској, а онда је служио комунистичком диктатору (који је, пре тога, такође, ратовао на страни Аустроугарске, у рату против Србије), да би живео аристократски, на грбачи народа, на малограђански начин, као и диктатор коме је служио. Славити Крлежу је исто што и славити титоисте. Друго је какав је био писац – за некога је врхунски уметник, за неког другог је просечан писац.

Живот у Србији неће бити бољи све док је води ова владајућа “елита“. Није важно да ли је неко од припадника српске владајуће “елите“ за ЕУ или за Русију, да ли је за предају или за одбрану Косова и Метохије, за “људска права“ или за породичне вредности, за стране инвеститоре или за домаће тајкуне… Једноставно, док су они на власти, а овде не мислим само на политичаре, него на целу српску владајућу “елиту“ (њу поред политичара чине и интелектуалци, тајкуни, судије, тужиоци, генерали, начелници, неки епископи, новинари, уредници и они који воде РРА, РЕМ, РТС…), стање у Србији ће бити све горе и горе. Јер, чак и да Србију воде, једино они, међу њима, који су за одбрану КиМ, за савез са Русијом, за породичне вредности, за субвенције домаћим предузетницима, они су толико лицемери, лажови, кварни и неспособни, тако да ће на крају резултат да буде исти као да Србију воде једино они који су за продају КиМ, за улазак у ЕУ, параде поноса и продају свих људских, привредних и природних ресурса странцима.

Милан Недић је био квислинг или сарадник окупатора. Недић је, вероватно, желео добро свом народу, много више него комунисти, али је био квислинг или сарадник окупатора, и следио је идеологију нациста, можда нешто мање него љотићевци. Комунисти стављају знак једнакости између генерала Милана Недића и генерала Драже Михаиловића, али они нису исти и не поштују се у истој мери од стране српског народа. Срби имају историјску свест или свест о злу.

За пар деценија, Срби ће далеко више поштовати Дражу, него титоисте. За пар деценија, Србију ће више да поштују у државама тзв. “трећег света“, него што су поштовали СФРЈ када је основан покрет несврстаних држава.

За пар деценија, Срби ће далеко више волети Христа, него Ратка, Дражу, Аписа…

За пар деценија, Срби ће бити далеко више светосавци, него пагани, атеисти, будисти…

За пар деценија, неће више бити раскола у Српској православној цркви, неће бити раскола и сукоба између православних цркава.

За пар деценија, Срби ће упознати свети лик Светог Саве, а заборавиће ко су били сви ови ликови који су водили Србију претходних пар деценија или који сада воде Србију.

За пар деценија, Срби ће читати дела Св. Јустина Ћелијског, сви ће знати ко је био Жарко Видовић, за Добрицу Ћосића и Латинку Перовић ће знати само ретки.

За пар деценија, Срби ће победити “белу кугу“, неће радити као “јефтина радна снага“ за стране инвеститоре и домаће тајкуне, и више неће бити “одлива мозгова“ из Србије.

За пар деценија, ниво опште културе ће у Србији бити на знатно вишем нивоу, што значи да више неће бити смећа по улицама, поред путева, потоци и реке ће бити чисти, итд.

За пар деценија, Косово и Метохија ће поново бити у саставу Србије, у Црној Гори Срби ће поново чинити већину, Република Српска ће опстати, Македонија ће бити уз Србију, Срби ће населиту, поново, простор некадашње Републике Српске Крајине и Далмације и чиниће поново већину, до краја 21. века, и на том простору. Неће настати “велика Србија“, неће настати ни “нова Југославија“, настаће нешто ново и другачије, за Србе много боље од Југославије, а што остали народи са Балкана неће доживљавати као “тамницу народа“.

Човек се неће населити на Марсу или на некој другој планети. Ванземаљци не постоје. Бог постоји. Бог је створио човека.

Христос је “једино ново под сунцем“. Христос је истина. Истина ослобађа.