Моје гостовање у емисији “Центар“ код Дејана Златановића, тема економија

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, био је колумниста портала „Стање ствари” и предузетник од своје 16 године, Никола Варагић. Тема емисије је била како Србија може да се економски препороди и обнови…

https://www.youtube.com/watch?v=niPRxzZYgvg

Никола Варагић: Економија и остале досадне теме, које живот значе

Никола Варагић

 

 

Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.

У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?

Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане  и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.

Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.

Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.

Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?

Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…

У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.

Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.

Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.

Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].

 

____________________________

 

[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).

Никола Варагић: Давор Драгичевић тражи истину о смрти свог сина

 

Никола Варагић

 

Давид Драгичевић је био необична појава, у средини као што је Босна и Херцеговина. У друштву колективиста, такве индивидуе, или тачније – личности, изазивају пажњу и често их прате понижавања и негативни коментари, пуни предрасуда и стереотипа. Београд је, у односу на градове Републике Српске и Босне и Херцеговине, космополитски град, али и у Београду такви људи, и даље, изазивају пажњу код неких људи. На пример, полицајаца.

Људе који се облаче у стилу реге музике и Боба Марлија и носе дредове, или панкере, или рокере, полиција редовно зауставља, тражи им лична документа, претреса… Више мојих пријатеља је то доживело, и то у центру Београда, по дану, само зато што су изгледали као реге или панк музичари. Ишли су улицом, као и други људи, полицајци су им пришли, издвојили их од осталих људи као да су криминалци, онда су их пола сата проверавали. Некима се то догодило више пута, и то само зато што изгледају тако како изгледају, са тим фризурама и том одећом. Како се онда понаша полиција у Републици Српској и Босни и Херцеговини према људима који изгледају другачије од осталих?

Давид Драгичевић

Негде сам прочитао да је полиција у Босни и Херцеговини, после Другог светског рата, бранила грађанима да возе бицикле. У Београду су комунисти упадали на журке на којима се слуша џез музика и тукли и хапсили све које ту затекну.

Већина људи у овом региону слуша турбо фолк музику. А свако ко слуша страну музику и не уклапа се у шаблоне, постаје сумњив. Већина људи у овом региону воли да једе месо. Свако ко не једе месо, постаје сумњив. Већина (као “маса“) обично тежи ка унификацији и асимилацији. То нема везе са политиком… то су унутрашња стања код људи. Неко се крије у маси, а неко је личност и има храбрости да се издвоји из масе. Они који се крију у маси, обично нису толерантни према онима који се разликују и који се издижу, човек из масе таквог вуче назад, доле у масу. Такви су убили и Срђана Алексића.

Ко је живео деведесетих у Београду, сећа се “дизелаша“ и “падавичара“. Сасвим је могуће да је Давид Драгичевић, као “падавичар“, тј. репер са реге фризуром, само зато што је био такав човек и тако изгледао, страдао од стране неких “дизелаша“, па су онда неки други “дизелаши“ одлучили да све заташкају, јер кога брига за тамо неког “фрика“ са дредовима, а нема везе што је тај Давид студирао два факултета и што су такви као Давид будућност Републике Српске, исто као и они који немају дредове. Истина, међу таквима, можда има и “дизелаша“, јер дешава се и онима који су ћелави и носе тренерке као “дизелаши“, да буду заустављени од стране полицајаца и на исти начин проверавани као и “падавичари“, тј. криминалци, само зато што изгледају “опасно“. Неки људи, опет према стереотипима и предрасудама, за свакога ко је ћелав и упасане тренерке, мисле и да је опасан криминалац. И баш зато такве мање дирају, или уопште не дирају, а песнике који изгледају као Давид, прогоне. Код убице је, поред неких других мотива, таква мржња према Давиду постојала.

То је један од разлога зашто је толико људи на протестима “Правда за Давида“. Протести показују да има доста оних који не мрзе друге и другачије и који не суде о човеку према спољашњем изледу, или музици коју слуша. Остали разлози су свима, који живе у овом региону, добро познати – лош рад полиције и правосуђа, терор бирократије, корупција и криминал, лоше социјално и економско стање, једном речју – неправда на сваком кораку. Грађани Републике Српске се против тога буне, све се то скупило у протесту “Правда за Давида“. Из истих разлога се и грађани Босне и Херцеговине окупљају на протестима чији је повод убиство младог Џенана Мемића. Људи траже правду. Протесте су повели очеви убијених младића. Грађани РС и БиХ више не могу да трпе неправду и лош рад државних органа, и не могу више да живе у сиромаштву, уопште им више није важно ко је на власти. Из сличних разлога грађани Румуније праве велике протесте.

Да ли неко злоупотребљава протесте које су повели обични грађани? Ако је тачно да иза протеста “Правда за Давида“ стоје тајне службе Запада, да би се рушио Додик, или натерао да следи Вучића у издаји Косова и Метохије, ко стоји иза протеста због убиства Џенана Мемића? Ако је циљ Запада да се укине Република Српска, промени споразум из Дејтона, да би се власт централизовала у муслиманском Сарајеву, зашто Запад прави протесте и у Босни и Херцеговини? Да ли Запад мења све политичаре у Републици Српској и Босни и Херцеговини? Или је то жеља обичних грађана – да отерају лоше политичаре? Зар није и режим у Београду, и током протеста после председничких избора, и током протеста због високих цена горива, ширио пропаганду да протесте организују “страни плаћеници“? Тај исти режим сада жели да подели, тј. прода Косово и Метохију.

Песница, коју држе са подигнутом руком грађани Републике Српске, који се окупљају на скуповима “Правда за Давида“, није она ЦИА-Отпор песница. То је песница коју обични људи показују режиму, који их тлачи, тј. властодршцима који мисле само на своју личну корист. Да ли ће Додика заменити неко ко је ближи Западу или Русији, тема је за други текст. Верујем да је српски народ који живи у Републици Српској довољно зрео и мудар и да ће сачувати Републику Српску. Верујем да међу онима који долазе на протест “Правда за Давида“, има много оних који не би пристали на поделу или предају Косова и Метохије. Они који су спремни да граде своју срећу на несрећи Срба са Косова и Метохије, спремни су и да деле грађане своје државе на подобне и неподобне, и да своју срећу, као владајућа и богата мањина, граде на несрећи сиромашне већине.

Давор Драгичевић, отац убијеног Давида

Надам се да ће се открити и казнити убице и сви који су заташкавали то убиство на разне начине. Породица Давида Драгичевића мора да сазна истину.

Крај овог текста желим да посветим Давиду Драгичевићу, са стиховима из песме Срећка Максимовића, посвећене Давиду:

“Док сви дођу до своје правде

Можда се тек тада и мене сјете

Свијећу и топлу молитву ми намијене

Помоли се и ти за мене читаоче незнани

Док из торова крв није потекла

Тражим покоја стога молим

ПРАВДУ ЗА ДАВИДА“

Никола Варагић: Независна држава Црна Гора и Друга Србија

Никола Варагић

 

 

Другосрбијанци су потпуно необавештени и не знају чињенице што се тиче положаја Срба у Црној Гори. Након изјаве патријарха Иринеја о положају Срба у Црној Гори, у којој је упоредио Црну Гору са НДХ, многи су изјавили да патријарх није обавештен и да не зна праве чињенице, те га осуђују да је претерао и да шири говор мржње. На то се надовезују приче о српској хегемонији, српској кривици за ратове, балванима, радикалима и зарђалим кашикама…

Последњи у том низу је Златко Паковић, у Данас-у. Ево пар цитата из његовог текста:

“Prvo je patrijarh Irinej prozborio, zastrašujuće neodgovorno, pogubno neodgovorno, one neistinite reči o položaju Srba u Republici Crnoj Gori kao o položaju Srba u genocidnoj NDH koja je imala sisteme logora za masovno ubijanje ljudi… Prvo krenu da kolaju iz usta crkvenih poglavara i akademika reči u žanru farse, poput onih o ‘ostacima zaklanog naroda’, o ‘najskupljoj srpskoj reči’, o ‘srpskim zemljama svuda tamo gde su srpski grobovi’, o ‘položaju Srba u Crnoj Gori kao u NDH’, reči o posvemašnjoj ugroženosti nacije izvan matice a na vlastitoj grudi, pa se zatim ta farsa premetne lako u tešku tragediju, kao što se u menjačnicama jedna moneta jednostavno pretvori u drugu… Setimo se groteskne farse, gotovo sotije ‘Slučaja Martinović’, koju su proizveli književni fariseji u Ulici Francuskoj br. 7, a koja se pretvorila u horor aparthejda za albansko stanovništvo na Kosovu, da se završi tragedijom egzodusa Srba sa Kosova! Setimo se farse ‘balvanizacije’ Hrvatske, koja se pretalila u sramno granatiranje Zadra i Dubrovnika i rušenje Vukovara, a završila se kao tragedija egzodusa Srba iz Hrvatske! I šta sada čovek koji je sve to doživeo i preživeo da očekuje od ove farsične groteske patrijarhovih zluradih, paklenih reči o Crnoj Gori, osim naveštenje novog kruga balkanskog pakla i novu naslednu bruku zločina i novi egzodus Srba?… Činjenični sud jasno i razgovetno dokazuje da patrijarh SPC i predsednik Republike Srbije ne govore istinu kad govore vrednosno o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Ali, zašto bi oni govorili istinu? Zašto bi govorili istinito kad ne poštuju onu instancu koju nazivaju ‘srpski narod’?“

Златко Паковић не зна чињенице и није добро обавештен. Да ли је необавештен зато што ни он не поштује “ону инстанцу коју назива српски народ“?

Чињенице су следеће. Положај Српске православне цркве у Црној Гори је веома тежак – црногорски режим прогони свештенике СПЦ, брани им служење у црквама СПЦ и ствара  вештачу или лажну “црногорску православну цркву“. У Црној Гори се прогони ћирилица, прогоне се професори српског језика, убијају се Срби само зато што су Срби, затварају се српски медији, онемогућава се рад српских странака, намештају се избори и референдуми, измишља са пуч који предводе неки Срби и Руси, у државној служби се врши притисак на запослене Србе, стварају црногорски језик и писмо. Због таквог притиска, неки Срби се изјашњавају као Црногорци да би задржали посао или сачували живот, неки напуштају Црну Гору. Срба би било више, да није у току тихо етничко чишћење Срба у Црној Гори, чланици Нато алијансе.

Када све то знамо, јасно је да је патријарх Иринеј у праву када пореди Црну Гору са НДХ.

Режим Мила Ђукановића данас има добре односе са усташама из Хрватске. Црногорска мафија има добре односе са албанском мафијом. Свакоме ко мало боље зна историју овог региона и садашње стање у Црној Гори, јасно је да Мило Ђукановић следи политику Анте Старчевића и Секуле Дрљевића. Мило Ђукановић жели да раскине све везе између Црне Горе и Србије са СПЦ, исто као што председник Украјине Петро Порошенко раскида са свим што Украјину везује са Руском империјом, СССР и РПЦ. Ђукановића и Порошенка подржавају са Запада исти они који су подржавали Независну државу Хрватску и после Другог светског рата спасавали и штитили усташе. Дакле, нацисти, фашисти, расисти…

Другосрбијанци не виде “егзодус Срба“ у Црној Гори, али патријархове речи описују као “злураде и паклене речи“. Затим повезују речи патријарха СПЦ и председника републике Србије, иако знају да је Александар Вучић пријатељ и савезник Мила Ђукановића, и да је Вучић ушао у сукоб са СПЦ због Косова и Метохије, где је Мило Ђукановић послао своје војнике да подрже Тачија и Харадинаја. Да ли су то чињенице или нису? Вучић се брине за Србе из Црне Горе, колико и за Србе са Косова и Метохије. Он то ради искључиво због маркетинга, да би сачувао гласаче на десници и међу русофилима, као и председник СПС и министар спољних послова. Свесни су тога и другосрбијанци.

Режим Мила Ђукановића има добре односе и са другосрбијанцима и са напредњацима, а  нема добре односе са СПЦ и православним родољубима.

Зашто се сваки родољуб и православни Србин, који указује на чињенице да се права Срба у Црној Гори, или у било којој другој држави у региону, не поштују и да постоји прогон над Србима, од стране другосрбијанаца одмах проглашава необавештеним и доводи у везу са екстремистима и псеудоправославцима?

Зашто другосрбијанци нападају патријарха СПЦ, а не критикују црногорски режим, који је од Црне Горе направио мафијашку државу, у којој не постоји владавина права и у којој се прогоне Срби? Зашто они критикују Вучића због истог понашања у Србији, а бране диктатора Ђукановића? Другосрбијанци као да нису обавештени да су Вучић и Ђукановић под контролом Запада и да имају исте газде. Да ли они стварно верују да Ђукановић, када би му се указала прилика, не би правио логоре за Србе и све своје противнике?

Док се спроводи прогон над Србима који живе у НД Црној Гори, НД Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, Албанији и на КиМ, левичари из “круга двојке“ се чешљају или нису обавештени и не знају све чињенице. Они су такви због тога што је, да парафразирам Андреа Влтечека, српска левица више део Запада него део левице, а најмање је српска. Парадоксално звучи, али је тако – више смо ми, умерени десничари и искрени верници, левичари, него другосрбијанци који сами себе називају левичарима.

Зато је бесмислено, и сада већ дегутантно, доводити у везу екстремисте и фолиранте као што су Шешељ, Палма, Вацић, др Петровић, Паровић и слични, са умереним десничарима и искреним верницима, као што су Милош Ковић, Слободан Рељић, Владимир Коларић, Милан Брдар, Светозар Поштић, Владимир Димитријевић… Шешељ је део режима колико и Чеда Јовановић, а Ковић, Рељић, Коларић, Брдар, Поштић, Димитријевић… у опозицији. Више угледних православних интелектуалаца и свештеника се оградило од људи као што је др Петровић речима да се ради о секташу и сатанисти.

Исто тако је постало дегутантно стављати знак једнакости између већине добрих владика и свештеника СПЦ, и оне мањине која је пала и није достојна Христа. Такође, бесмислено је и оптуживати све академике САНУ, а зна се да су последња два председника Академије Хајдин и Костић. Другосрбијанци се боре против генерализације и колективне кривице, али они сами генерализују и намећу колективну кривицу другима.

Разлика између другосрбијанаца и нас је у томе што ми знамо за покајање и грех, и знамо колико смо грешни, колико је зла у нама, и злих међу нама, али, ми то знамо и сами себи, другима и Богу признајемо, и против тога се боримо, и побеђујемо грех и зло у нама, и око нас, са вером у Господа Исуса Христа. Ми знамо и да се покајемо и да опростимо. Ми се искрено трудимо и да благосиљамо наше непријатеље и прогонитеље, јер желимо да се свако покаје и да сви људи буду спасени. Да смо другачији, не бисмо били православци или хришћани. Једно је бити неправославни националиста, а нешто сасвим друго је бити православни родољуб. Од нас, православних родољуба, подједнако су далеко идеолози и припадници и “црне“ и “црвене“ интернационале. Ми правимо разлику између умерених и екстремних левичара. И левичари имају своје шешеље, попут Петра Луковића, па их ми не стављамо “у исти кош“, тј. не стављамо знак једнакости између пристојних, културних и толерантних левичара и екстремиста и шарлатана са левице. И Вулин је левичар, зар не? Вучић је десничар, колико су Вулин и Дачић левичари. Али, ми никада нећемо рећи да су исти Вулин и, на пример, професор Јово Бакић. Ја не мислим да је Златко Паковић исти као, на пример, Братислав Југовић, или Чеда Јовановић, и баш зато пишем коментар или критику на Паковићев текст. Исто тако ми, православни родољуби, разликујемо добре људе међу Црногорцима, Хрватима, Бошњацима или Албанцима, од лоших и према нама Србима недобронамерних људи у тим народима, али се чак и за њих молимо. Ко искрено верује у Христа, не може да има “двоструке стандарде“ у моралу и не може никога да мрзи (разликује грех од грешника).

Другосрбијанци верују да су савршени и да су само други зли и грешни и да само други морају да се боре са злом у себи. Они не знају за покајање и никоме не праштају. Због тога што верују да су изузетни, постали су искључиви. А са искључивим људима је немогуће водити дијалог, они не могу да буду толерантни према другима и другачијима. Посебно ако пласирају јефтину пропаганду, као агенти страних интереса.

Како другачије може да се објасни њихова подршка режиму Мила Ђукановића и напад на патријарха СПЦ? Запад пружа подршку и Другој Србији и режиму Мила Ђукановића, и режиму Вучића, и Харадинају и Тачију. Другосрбијанци и напредњаци су само “потрошни материјал“, корисни су све док су употребљиви за борбу против православне Србије.

Они нас мрзе само зато што смо православни Срби и као такви препрека за остваривање њихових циљева. Када се бранимо, оптуже нас за “великосрпску хегемонију“. Нађу пар екстремиста и псеудоправославаца као пример, и онда све нас сатанизују преко медија.