Никола Варагић
Власт је спремна да прода Косово и Метохију, СПЦ и народ су против, тако да опозиција има велике шансе да на причи о издаји КиМ победи напредњаке и њихове партнере. Али, да замислимо и ову могућност: СНС више не потписује ништа штетно по Србију, у вези Косова и Метохије и Европске уније, чак улази у мали сукоб са Западом, а онда расписује републичке изборе. У том случају, опозиција не може да напада СНС због издаје КиМ. Да би победила на изборима, опозиција мора да докаже грађанима да би са њом на власти био бољи животни стандард – веће плате, бољи путеви, нове болнице, школе и вртићи, да ће бити успостављена владавина права, да ће се струка питати, да ће се деца заштитити, итд. Борба за власт би се у том случају водила око оних досадних тема, које живот значе. Тим темама и пословима не може СПЦ да се бави, то је посао за политичаре.
У случају да СНС потпише нешто лоше око КиМ – одбрана КиМ је приоритет. Уколико СНС ипак не потпише, па чак и да СНС више не буде на власти, ко год да буде на власти, КиМ ћемо изгубити ако се нешто не промени у Србији – на боље – што се тиче економије, правосуђа, образовања, итд. Јер, како да сачувамо КиМ, ако у Србији буде живело милион Срба мање, и немамо новац да финансирамо опстанак и повратак Срба на КиМ? Све ове теме су подједнако важне, као и одбрана КиМ. Ако се нико њима не бави, нећемо имати људске и материјалне ресурсе за повратак КиМ у састав Србије и одбрану целе Србије од сиромаштва, “беле куге“, “одлива мозгова“, нити за ширење утицаја и позитивног имиџа у свету, итд. СНС не може да поправи стање на боље. Да ли опозиција може?
Ако је опозиција за одбрану КиМ и против уласка у ЕУ – опозиција ће против себе имати ЕУ и Нато државе. Поред њих, против (праве) опозиције ће се, унутар Србије, ујединити сви који ће се на неки начин наћи под ударом (праве) опозиције након што дође на власт и покрене реформе у привреди, полицији и правосуђу – домаћи тајкуни и увознички лоби, власници, банкстери, дилери, фармакомафија, корумпирани полицајци и судије, власници више медија… а то је озбиљна мафија. Мафија ће спречавати опозицију да дође на власт, а ако дође, спречаваће је да испуни обећања дата грађанима. Права опозиција не сме да има у својим редовима припаднике тих организованих криминалних група. Опозицији неће бити лако да растури ту домаћу мафију (или удбаше), чак и када уопште не би постојали спољашњи непријатељи. Мафије у региону су повезане и помажу једни друге. Мафији и страним инвеститорима и банкама је препуштено да уређују економију Србије, они воде све главне послове и праве највеће паре. За многе у Србији, као да је срамота причати о економији и новцу, одмах иде прича “нису важне паре“, али нико не може да живи без новца, сви траже паре за нешто… Великих протеста против режима нема зато што нико нема новац за такав протест. Зато је важно каква је економска политика, какво је стање у правосуђу и полицији, а то стање зависи од тога какво је стање у образовању, култури, медијима… О томе мора да се размишља и говори, на томе мора да се ради.
Економија и остале досадне теме, које живот значе, подједнако су важне као и стратегија за одбрану Косова и Метохије – све то мора да буде део стратегије за повратак КиМ у састав Србије. Србију је од њених грађана преотела домаћа мафија. Косово и Метохију од Србије отима мафија. Црну Гору је од Србије одвојила мафија. Мафија влада тамо где не постоји здрава привреда и владавина права. Србија није правна држава. Мафија не може да буде јача од правне државе. Ако Србија има јаку привреду и постоји владавина права, домаћа мафија не може да буде јача од државе, а мафијашке државе попут Црне Горе, или тзв. “Косова“, у којима се прогоне Срби, не могу бити представљене као “невине жртве“ једне демократске државе, него као оно што оне заиста јесу – мафијашке, у случају УЧК, као терористичке организације.
Поред радне групе за одбрану КиМ, потребно је да се оснивају и радне групе које би се бавиле стварањем нове економске политике и стратегије, реформом правосуђа, просвете, здравства, полиције, итд. Економијом се до сада нико из православног дела опозиције није озбиљно бавио. Ако опозиција није у том смислу јака, њу ће и домаћа мафија да уништи, а камоли спољашњи непријатељи. Вучић је, у суштини, на теми економије дошао на власт и остаје на власти, јер је убедио људе да ће извући Србију из дугова и кризе у коју нас је довела ДС, да ће ухапсити тајкуне и лопове, да ће завршити аутопутеве и железнице, да ће довести стране инвеститоре, да неће бити повратка у “мрачне деведесете“, што значи да ће бити стабилности у економији, итд. Он још увек одржава тај привид у делу свог бирачког тела – отвори се пар километара пута, неки страни инвеститор отвори фабрику, итд. Он заиста има моћ, јер су га на власт довели они који су опљачкали Србију, а поред њих, подржавају га и страни инвеститори и банке, тј. Запад. Они запошљавају велики број људи у државној служби и јавним предузећима, у домаћим и страним компанијама које воде и поседују, у легалним бизнисима окрећу оргоман новац, до још већег капитала долазе кроз сиву економију и криминал, тако да имају новац да купују гласаче и конкуренцију.
Још увек нико из опозиције није убедио грађане да ће животни стандард да буде бољи ако они уместо СНС дођу на власт. Опозиција мора да убеди народ да неће бити инфлације и пада животног стандарда ако дође на власт (а то народ преко медија режим убеђује), него да ће бити боље, и када се одустане од уласка у ЕУ. Опозиција мора да убеди народ да је одлучна у одбрани КиМ, али и да зна како да се развија економија и домаћа привреда ако дође до прекида преговора око уласка у ЕУ. Ако нећемо да продамо Космет и уђемо у ЕУ, како да преживимо и како да се развијамо? Да ли неко из опозиције има такав план или озбиљно ради на стварању таквог плана? Како да дође до раста плата и нижих цена, нижих трошкова живота и пословања? Како да у Србији не ради јефтина радна снага, а да српска роба и услуге буду конкурентне и на домаћем и светском тржишту? Још један пример: многи критикују пројекат “Београд на води“, али нико не говори шта ту да се гради, шта да се ради са овим што је изграђено, како да се извучемо из тих уговора без штете… Зашто опозиција не направи макету како она мисли да треба да изгледа тај простор?
Дакле, за стратегију “замрзнутог конфликта“ од пресудне важности је привредни препород Србије. Конфликт се замрзава да би Србија, у тренутку коначног решења статуса, када се стекну повољне међународне околности, била довољно јака да може да изврши повратак КиМ у састав Србије. Србија не може да буде јака, ако не дође до привредног препорода, са привредним препородом је повезан или зависи и буџет војске (и збрињавање хероја са Кошара и стварање неки нових хероја који ће служити у српској војсци), и успех у борби против “беле куге“ и “одлива мозгова“, и повратак лекара и медицинских радника који су отишли да раде у друге државе, и владавина права и борба против криминала…
У Србији и у расејању постоје способни и поштени предузетници и привредници, али не постоји привредна комора која окупља поштене домаће предузетнике и пољопривреднике, власнике малих и средњих предузећа. У предузећима тих способних и поштених домаћих предузетника и привредника, међу којима има и великих извозника, ради више десетина хиљада радника, од којих живи неколико стотина хиљада људи. Такође, не постоји клуб привредника из расејања који би штитио улагања привредника из расејања и залагао се за стварање услова у матици за улагање људи из расејања. Политичари из опозиција морају да увере привреднике да ће се ствари заиста променити (ефикаснија бирократија, реформа пореског система…), и морају да створе услове за оснивање привредних удружења (да заштите привреднике од прогона режима). Опозиција не може да убеди народ да ће бити боље када она дође на власт, ако не окупи око себе најбоље економисте, предузетнике и привреднике које имамо. Међу тим стручњацима ће се наћи и најбољи за управљање јавним предузећима. Нама је потребно на стотине поштених и способних људи да воде – боље него сви до сада – министарства и државне институције, јавна предузећа, амбасаде… Такви људи постоје, али још нико није окупио те људе на истом месту у истом тренутку. Ми смо предузетнички народ, имамо много вредних и талентованих људи који знају да направе послове и створе иновације, имамо добре и вредне раднике.
Опозиција мора да увери народ да се искрено залаже за позитивну селекцију и владавину права, да заиста неће бити непотизма, да ће на функције да поставља само најбоље људе у складу са законима, ако нема таквог у својим редовима, да ће да понуди неком стручњаку са стране, или да остави оне изузетке који су до сада радили тај посао без обзира из које су странке и ко их је ту поставио. Опозиција мора да убеди одређени број људи из расејања да се врате да преузму неке функције и да живе у Србији. Након доласка на власт, морају да се стварају услови за повратак већег броја људи из расејања, пошто је Србија остала без добрих економиста, лекара, мајстора, возача… Циљ је и да се заустави одлазак из Србије, и да се омогући повратак у Србију. Тренутно, у рушењу режима, расејање не учествује.
Опозиција мора да тежи идеалном и да буде реална и практична. Прави политичар мора да буде и идеалиста и реалиста – идеалиста у смислу да верује у Бога и у људску доброту, и наравно, као реалиста, да зна какво је реално стање у друштву, и уопште у људском роду у стању грехопада. Добар политичар лоше стање мења ка бољем, иде ка идеалном, али није утописта. Он је утописта у духовном смислу, али је, у стварном животу, и реалиста. Он покушава, што више, да преобрази световно према духовном. Духовно се чува и негује, развија и шири. У политици, или у економији (привреди) морамо да поступамо исто – да се трудимо да земаљско не превлада небеско царство. Морамо да будемо, речима Владике Николаја, попут Светог Саве, и “склони дубокој медитацији“ и “одлучни у акцији“.
Не треба нам неморал политичара из света, у Цркви. Црква мора да остане одвојена од државе. Треба нам морал духовника Цркве, у политици. Будимо прави хришћани и ван Цркве, у свакодневном световном животу, у свим условима, приликама и околностима. Да земаљско не превлада небеско ни у Цркви, ни у политици или привреди, не гушимо Духа[1].
____________________________
[1] Од верника се “изнад свега захтева да у нама обитава Дух Свети, како би у нама увек био запаљен пламен духовне светиљке“’, односно, од верника се једино “тражи да не гуши Духа – сваки човек, монах или световњак, може по Богу да устројава своје мисли“. Од верника се, такође, не потражује “одрицање или удаљавање себе од субјективног задовољства, него узвишавање и уздизање изнад граница субјективности и достизање ступња на коме задовољство прима садржај… Сам Христос све оживотвара и прикључује себи… мења и наше тело које се ослобађа греховног расположења и наклоности. Он постаје лично ‘ја’ (које је сачувало аутономију разума и воље). Блажени живот састоји се у савршенству хтења. Ко учествује у добру и на себи потврђује природу добра тај је у себе примио закон ‘саопштавања’ и издигао изнад земаљског закона природе (по коме је задовољство сједињено са остварењем ‘својих’ жеља)“ (Св. Никола Кавасила). Ко се “издигао изнад земаљског закона природе“, достигао је “уподобљавање ‘самовласном заповеднику који стоји независно међу појмовима и расуђивањима, разликујући добре помисли од рђавих’, прихватајући оне добре“ (Св. Григорије Палама), тј. расуђивање које је “неупрљана савест и чисто осећање“ (Св. Јован Лествичник).
KOSMET VIA KOSMOS 
Gost medijske kuće „Centar”, u emisiji „Intervju”, bio je kolumnista portala „Stanje stvari” i preduzetnik od svoje 16 godine, Nikola Varagić. Tema emisije je bila kako Srbija može da se ekonomski preporodi i obnovi….
Povodom komentara da deo opozicije ima izrazito desničarsku politiku
Koliko je „desno“ Savez za Srbiju
Poslednjih dana su primetni brojni komentari na račun „Saveza za Srbiju“ (SZS) da ima izrazito desničarsku politiku, čak i ekstremniju od SNS-a.
Piše: Nikola Mladenović
14. septembra 2018. 17.30
Ovi komentari su prvenstveno vezani za kosovsku politiku. Da li je ovo tačno? Otkuda ovakve optužbe? Konačno, šta se može uraditi? Ovo su pitanja na koja tekst pokušava da odgovori. Odgovor koji predlažem je sledeći: SZS nema ekstremnu politiku, ali ipak postoje razlozi zašto bi birači mogli da steknu ovakav dojam.
Za početak, pitanje je kako se može politika opozicije nazvati ekstremnijom od one SNS-a, kada uopšte nije jasno kakvu kosovsku politiku zagovara vlast u Beogradu? Poslednjih meseci smo mogli čuti pregršt izjava predstavnika vlasti u kojima se zagovaraju stavovi od toga da se Srbija protivi stolici Kosova u UN-u, do toga da je ovo moguće uz celokupan dogovor. Konfuziji ne doprinose ni potpuno nejasne formulacije kao što je ona o „razgraničenju sa Albancima“. U čitavom ovom galimatijasu se i sami predstavnici vlasti ne snalaze. Ima li Srbija uopšte cilj u sadašnjoj kosovskoj politici? Postoji li ikakav zvanični dokument koji bi je definisao? Da li je samo daj-šta-daš? Za Srbiju? Za sebe? Odgovor po svemu sudeći nema ni vladajuća koalicija, sve do samog predsednika. Međutim, ostavimo ovaj problem sada po strani i vratimo se politici opozicije.
Čitajući program SZS zaista se ne mogu naći osnove za tvrdnje da zagovara ekstremnu politiku. Od 30 tačaka samo se za tri može reći da imaju veze sa Kosovom (5-7), ali je od njih samo jedna eksplicitna (5). U njoj se iznose već dobro poznate ideje o poštovanju Ustava RS i Rezolucije 1244 SBUN, te protivljenju članstvu Kosova u UN-u. Ove formulacije ne predstavljaju ikakvu novost u političkom životu Srbije jer su prisutne u programima i izjavama gotovo svih značajnijih stranaka u protekle dve decenije. Naposletku, o donošenju vladajućeg ustava postojao je konsenzus stranaka u Srbiji čiji su glavni akteri i danas prisutni. S druge strane, u programu nema ni patosa u izražavanju o Kosovu kakav je karakterisao svojevremeno Koštuničinu stranku, a samoj ovoj temi je posvećen veoma ograničen prostor.
Dobro je da program ne sadrži ekstremne ideje jer on i treba da bude prihvatljiv prosečnom biraču u Srbiji. Upravo je politika centra ona koja može da pretenduje na vlast u bilo kojoj državi. Tako je Entoni Toni Bler, naš veliki prijatelj, politikom centra osvajao vlast u UK. On je u vreme kada je izgledalo da laburisti više nemaju politiku koja može da pretenduje na vlast, politikom centra, a ne ekstremnom levom, porazio konzervativce. Angeli Merkel između ostalog pripisuju trajnost na vlasti tome što je izbegavala da se prva izjašnjava o otvorenim temama. Ona bi čekala da se u javnosti iskristališe mišljenje, pa bi onda zauzimala centralnu poziciju. Ovo su neke od ideja koje bi bile korisne i u Srbiji. Nažalost, opozicione stranke su nakon gubitka vlasti DS-a dugo ovo ignorisale i time svesno ili ne olakšale SNS-u posao održanja na vlasti. DS je nakon Tadića, u želji da se ogradi od njegove politike, odbacio ono što je i dobro i loše.
Otkuda onda komentari da je SZS ekstreman? Odmah ću reći da postoji sasvim realan razlog. Naime, kosovska tema je veoma prisutna u delovanju opozicije. Već je poznato u nauci da stranke posvećuju veći prostor temama koje su im važnije. Na primer, ako je stranka levičarska, logično je očekivati da više govori o temama kao što su socijalna prava, državna pomoć ili kvalitet obrazovanja. Tako su se i stranke u Srbiji u poslednje vreme intenzivno bavile kosovskom temom. Jeremićeva NS kao jedna od najvažnijih u SZS ima i akciju na ovu temu.
Ovakva fokusiranost na Kosovo nije iznenađujuća. Očigledno je da se nešto dešava po ovom pitanju, a javnost Srbije je u potpunom mraku šta je to. Ovakvo vođenje politike je u potpunoj suprotnosti sa demokratskim zahtevima da politika bude transparentna i odgovorna pred biračima. Potpuno je logično interesovanje za temu o kojoj postoji velika neizvesnost. Takođe, i u prošlosti je postojalo veliko interesovanje za kosovsku temu onda kada su međunarodne okolnosti ovo nametale. Tako je krajem 2008. godine, kada je uvođen Euleks na Kosovu, srpska politika bila preokupirana kosovskom temom. Nakon što su tenzije oko Euleksa splasnule, u godini koja je sledila, srpska politika se vratila u uobičajene tokove. Đinđić je po izboru za premijera sugerisao da bi se on radije bavio nekim drugim temama, ali su nasleđeni problemi, u koje je svakako spadao kosovski, ti koji nameću njegovu okupaciju. I danas, kada okolnosti nameću bavljenje Kosovom, logično je da isto čini i opozicija.
Međutim, bez obzira da li su samo nametnute okolnosti razlog ili je i SZS fokusiran na kosovsku temu, posmatrač može da ostane sa utiskom da je opozicija preokupirana njom. Šta je onda činiti? Jednostavan odgovor bi bio da treba istaći i druge teme u radu SZS. Ovako bi se umanjio utisak da on ima desnu politiku. Ovo ne znači odbacivanje ili zanemarivanje kosovskog problema, već isticanje i drugih. Naposletku, opoziciji je neophodno da demonstrira sposobnost da preuzme odgovornosti vođenja države. Potencijalnih tema je u sadašnjoj Srbiji pregršt. Zašto ovo ne bi bile, na primer, ekonomske teme?
Autor je politikolog
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/koliko-je-desno-savez-za-srbiju/
Vlada li u Srbiji zakon ili zakon jačeg?
Ovo je velika renesansa demokratskog nacionalizma, pa inercija i one koji po svom političkom habitusu nisu desno uvlači u taj desni prostor, smatra novinar Zoran Panović, ali njegov kolega Slobodan Georgiev ukazuje da je stanje u Srbiji toliko loše da ne može ni da se priča o pojmovima levice, desnice i centra.
Piše: FoNet
16. septembra 2018. 14.19
„To su kategorije za neka uređena društva, gde se znaju pravila, gde postoji izgrađen sistem, gde postoji poštovanje tog sistema, i gde svi učesnici u političkom životu priznaju da postoje i neki drugi učesnici u političkom životu“, rekao je Georgiev u serijalu Kvaka 23 Novinske agencije FoNet.
Po njemu, glavna tema nisu programi ili tačke, poput onih koje je napravio Savez za Srbiju (SzS), baš kao ni pitanje levice i desnice, već je „stvar mnogo drastičnija“ i tiče se osnovnih vrednosti.
„Dakle, da li smo mi za to da ovo bude zemlja u kojoj vlada zakon, ili zemlja u kojoj vlada zakon jačeg“, upitao je Georgiev, koji smatra da se na tome Srbija deli.
S druge strane, Panović deo opozicije okupljen oko SzS naziva „Deposom 3“, insistirajući da je on nastao kao posledica „velike renesanse demokratskog nacionalizma“ i rehabilitacije lika i dela Vojislava Koštunice.
„Mislim da su lideri opozicije, kao što mi kažu neki od njih iz SzS, svesni da nijedan od njih ipak nije Koštunica, i da moraju da sačekaju novog Koštunicu“, rekao je Panović, upitan o razlozima zbog kojih opozicija deluje kao pomalo desničarska i antievropska verzija samog Aleksandra Vučića.
Sagovornici FoNeta ne dele stavove ni kada je u reč o poziciji Evropske unije i tezama da je za eventualnu pobedu bilo koje političke opcije, neophodna podrška najmočnijih evropskih lidera.
Oni, međutim, i dalje otvoreno podržavaju Vučića i ne osvrću se na kršenje ljudskih prava i urušavanje demokratskog poretka u Srbiji.
Panović je, citirajući profesora Slavišu Orlovića, ocenio da je za promenu vlasti u Srbiji neophodno da se ispune dva kriterijuma: da većina građana želi tu promenu, ali da to želi i strani faktor, Zapad i po mogućstvu Rusija.
On podseća da su ta dva kriterijuma bila ispunjena i 2000, kada je vlast izgubio Slobodan Milošević, kao i 2012. kada je vlast pripala Vučiću.
Po njemu, za sada nije ispunjen ni jedan od ta dva kriterijuma.
„Ali, čak i ako većina građana želi, a ne želi je međunarodna zajednica, opet će do promene teško doći“, rekao je Panović u razgovoru s novinarkom Tamarom Skrozza.
Sasvim suprotno, Georgiev smatra da je mnogo važnije praviti koalicije u Srbiji, probati da se za svoju ideju izboriš ovde, kod ljudi koji još imaju neki uticaj, koji zapošljavaju neke ljude.
„Ako oni prihvate tvoju ideju, ako oni vide da je to relevantno, da je to njima nešto važno, onda imaš šanse, onda će Evropa i Amerika sami doći. Videće, pa ovi su ozbiljni, ovi imaju neki veći front“, rekao je Georgiev za FoNet.
https://www.danas.rs/drustvo/vlada-li-u-srbiji-zakon-ili-zakon-jaceg/