Никола Варагић: Само Христос Србију Спасава

октобар 24, 2018

 

Nikola

Никола Варагић

 

Почетак зла и смрти (тј. први грех) је гордост. Први је пао први анђео, када је пожелео да стави себе на место Бога (први пад, у самом Небу). Затим се човек погордио и пао. Горд човек самога себе, исто тако, ставља на место Бога, и испред или изнад других људи. Горд човек је, у суштини, егоцентрик, самољубив, он има изражено нарцистичко “ја“, везан је за земаљски свет и у њему “господари оно што не сме да господари“. У стању грехопада, са таквим “ја“ се свако од нас више-мање рађа, али није или не постане свако егоманијак.

Сваки човек има своје “ја“ (аутономију разума и воље). У сваком човеку постоји земаљско (ниже) и духовно (више) “ја“ (као што постоје и две воље – нижа и виша воља). У стању грехопада, од рођења, доминантно је земаљско “ја“. То људско, сувише људско “ја“ настаје, речником савремене науке, као “независна структура из недиференциране биофизиолошке матрице“. Данас биолози више не инсистирају на томе да гени пресудно утичу на фенотип понашања, али не треба ни инсистирати само на социјалном контексту (без обзира да ли је друштво које окружује појединца добро или лоше) – не сме да се заборави на присуство телесне (ниже) воље и на гордост, јер људска природа, у стању грехопада, није у целини добра (због тога не треба инсистирати ни само на биологији). На човеково “ја“ утиче и стање разума, и стање тела (и емоције и нервни систем), и стање “духа“, али и – благодати Духа Светог и енергије Божје. Ко то самоме себи призна, на путу је да победи гордост.

Према православном учењу, људско “ја“ прво се формира према степену душевности и телесности (друштвено и биолошки је детерминисано, са оним анималним у себи, душа је више “модус тела“), али је у човеку од рођења присутан и степен духовности. То земаљско “ја“ болује од “сујете света“ и живи “по телу“. Човек са таквим “ја“ не може да позна самога себе, јер не може да “изађе из себе“ и верује да сви и све треба да се повинује његовом (земаљском) “ја“. Када се човек формира према степену духовности или чини подвиг вере, нестаје земаљско, а развија се духовно “ја“. У сваком човеку се налази лик Божји, односно, сваки човек има и савест и духовно “ја“. Што човек више познаје самога себе и Бога у себи, мање је под утицајима несвесно-соматског (у власти ђавола), више је самосвестан и више слуша своју савест. А ко слуша “глас Божји“ (савест), налази “боголики центар свога бића“ и обнавља лик Божји у себи. Када човек победи “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“, не постаје безличан и објекат других људи, него постаје личност. Човек у коме “живи Христос“, или у коме је Христос постао лично “ја“, не може да буде горд и себичан, он је самом себи признао да постоји нешто што је више од њега и да је у власти Бога. Личност има развијено духовно “ја“.

Најтеже је познати самога себе, јер мораш да се одрекнеш (одсебиш) себе и нађеш у себи оно што си ти стварно – оно што је изван датости, изван и психосоматских и социјалних процеса и односа (мораш да будеш објекат своје свести, тј. савести). Ако не познаш самога себе, не можеш да упознаш другог (чак и ако је сличан теби), не можеш познати себе у другоме и другога у себи. Ако између вас нема и Трећег, или, ако не налазите изван вас “вредности или поредак који би озаконили ваш пут“, значи да ви живите у “свету људске субјективности“, отуђени од Бога, и од природе, и од других људи, и ту нема дијалога, јер је свака индивидуа “властити центар света“, “сам у свемиру“ (слуша само своја помрачена осећања и помрачен разум), другог човека доживљава као објекат за задовољавање личних жеља, или, “други је пакао“ (осим ако дели исту страст, исти порок), и само “гуши“ (због тогa је све мање бракова, а све више развода између мушкараца и жена). Човек о самоме себи може да зна онолико колико познаје Другог у себи, и себе у Другом.

Између гордих људи (дијалектичара) нема дијалога (већ се води полемика), зато што “циљ дијалектике није откривање истине већ уништење противника… Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“ (Лав Шестов). Између два горда човека не постоји Трећи, зато што у гордом човеку не постоји Други. У разговору између два горда човека, важи: “моја реч мора да буде последња“. Горд човек тежи да се реализује и оствари све своје потенцијале са вером да му није потребна Благодат. То је пут самообоготворења. Горд човек живи себи, служи само самоме себи, не може себе да види у другоме и другога у себи – не може да позна самога себе, самим тим ни Бога, нити ће њега Бог познати, јер се “Бог гордима противи“. Горд човек не може да позна ни самога себе ни другог човека, јер другог човека познаје само онај који га искрено воли и сами себе познајемо кроз другог. “Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији“ (Жарко Видовић). Дакле, између два хришћанина, увек постоји и Трећи (кога нико не види, али који све види). Ко воли Бога, онда и ближњега (тј. сваког човека) воли као самога себе. Када се нађу таква два човека, њихов разговор “има карактер дијалога а не полемике“.

Када Христос постаје лично “ја“, развијам духовно “ја“ и постајем непоновљива личност. Када Христос постане лично “ја“, духовно “ја“ артикулише све “садржаје“ који долазе у свест, али у складу са вољом Божјом или слушајући “глас Божји“. Тада ја све своје мисли преиспитујем Богом (осећајући “страх Божји“) – свим срцем својим љубим Бога (осећајући љубав Божју, која “изгони страх“). Христос постаје центар “ја“ и “центар свести“, и онај субјекат који стоји надамном када помислим о себи, као Личност. У Христу, индивидуа постаје личност (Христос је Личност). Ко је развио духовно “ја“, свестан је да је “у њему увек присутно нешто што може да га одвуче од добра ка злу“, да “добра и рђава жеља увек иду заједно“, он добро зна да је “савршеноме је својствено – не сматрати себе савршеним“, и свој грех увек има пред собом, јер је грешан све док је смртан (земаљско “ја“ у њему постоји и даље). Зато је он увек будан и на стражи. Богочовечанска љубав је знак по коме се види да ли је човек развио духовно “ја“. Христолика љубав је знак по коме се духовно “ја“ разликује од земаљског “ја“. Они који су некада били грешници, и кушани, не осуђују, него разумеју и помажу оне који су кушани (Титу 3; 3/ Јев. 2; 18), они разликују грех од грешника, праштају и не суде.

Што су људи ближи Богу, ближи су и једни другима. Када Бог постане субјекат у човеку, онда човек више “не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10; 24). Када човек искрено верује у Христа и следи вишу вољу, онда “угађа ближњему на добро ради напретка, јер и Христос не угоди Себи“ (Римљ. 15; 2-3). Или: “Еванђелска делатност сваког члана Цркве, иако потпуно посебна и лична, увек је свестрано саборна, заједничка, општа. Делатност сваког члана Цркве је увек личносаборна, личноколективна“ (Св. Јустин Ћелијски). Личност се “већма покорава Богу, неголи људима“. У заједници личности нема господара и слуга или робова (постоји хијерархија, нису сви чланови заједнице на истом нивоу духовног савршенства, али су сви једнаки пред Богом и сви су слуге Божје). Само праве личности могу да се изборе за “право личности“. Права личност не мисли само на “личну корист“. У саборној заједници или заједници личности, ниједан њен члан није само “обичан шраф“ у механизму (или у маси), јер се сваки човек поштује као личност, осећања сваког човека су важна и мишљење сваког члана заједнице се чује и уважава. У таквој заједници важи правило: сви за једног – један за све, или, сви у Једном – Један у свакоме. Христос нас учи да онај који хоће да буде први мора да буде последњи и да служи свима, јер се од онога коме је дато више тражи. Човек који служи свима као последњи је победио гордост и свет и доказао је са својим делима љубави да је морални ауторитет. Само таквом ауторитету хоће, или треба, да се повинује неписмен, неук, почетник… који такође мора да победи гордост, завист… Тада се последњи неће гурати да буде први.

Ми живимо у свету у коме је идеал бити први коме ће сви служити. Један део људи тежи том идеалу, то им је животни циљ. У палом свету, у коме “тајна безакоња већ дејствује“, највише што горд човек може да постигне је да постане “славна личност“, “идол“ који има своје идолопоклонике, а то је онај први који ће на крају да заврши као последњи. Јер, ђаво се гордима (првима) не противи. Егоиста је мост између ђавола и природе. Егоиста може да живи без Другог, али не може без масе. Масу чине безлични идолопоклоници. Егоисти је потребан спољни свет, јер он тражи славу од људи, потребни су му објекти за остварење сопствених жеља. “Светском граду не припада народ него маса“ (Шпенглер). Они који се издвајају из масе у “елиту“ (“класу господара“), не могу без масе – унификације нема без идолопоклонства. За “класу господара“ важи ово правило: “целина је настала ради тебе“ (“право личности“), али за “класу слуга“ важи правило: “ти си настао ради целине“ (“право државе“). То је у складу и са законом егоизма, и са законом јачег (природне селекције). У стању грехопада, више је оних који служе овим законима, него “закону Божјем“. Прелази се из једне крајности у другу (“кад ствар досегне једну крајност, она се онда креће у супротном правцу“, каже стара кинеска изрека, која потиче од речи таоисте Лао Цеа: “Преокретање је кретање Тао-а“), као што у дијалектици на свако да иде не, у бесконачном низу, без “коначне синтезе“. Преокретање је кретање револуције. Зато долази до несклада између теорије (програма) и праксе, зато постоје “двоструки стандарди“. Револуционар не може да победи “егоцентризам свога охолог разума, подивљале воље и огреховљеног срца“. Револуционар не може да превазиђе самога себе зато што тривијализује последице пада у грех. Револуционар не жели да буде последњи на овом свету који ће бити први на оном свету, јер револуционар жели да буде први на овом свету, уместо првог.

***

У српском народу постоји слоган “Само Слога Србина Спасава“. Пред Косовски бој, у 14. веку, било је важно да постоји слога. У то доба, српско племство је било у завади, свако је гледао само свој интерес и свако је желео да буде нови краљ или цар и наследник славних Немањића. Знамо шта је било после тога. Пар векова је прошло, све док се нису створиле повољне околности за устанак и ослобођење Србије. На почетку 19. века, најугледнији Срби тог доба (духовници, кнезови, трговци, ратници…) су се ујединили и повели Први српски устанак. У помоћ су стигли и сви пречани. Пред Други српски устанак, дошло је до сукоба између вођа првог и другог устанка. До коначног ослобођења, Србију је углавном водила династија Обреновића, али је све време постојао сукоб са Карађорђевићима. Онда је дошло до смене династија, тј. династија Обреновића је нестала. За то време, у Србији су настале политичке странке, и односи између странака су били слични односима између династија. Слични је било и између два светска рата, посебно за време диктатуре и након убиства краља Александра Карађорђевића.

Током Другог светског рата, настаје први прави братоубилачки рат унутар српског народа. Тај братоубилачки рат се наставио и након Другог светског рата, он траје и данас. До тада, Срби су увек били јединствен народ, са много раскола, свађа, подела, фракција… али и пред Косовски бој, и пред Први српски устанак, и за време Првог светског рата, сви су се ујединили и заједно борили. Први пут се то није догодило за време Другог светског рата. Тада су постојала два ослободилачка покрета или војске, и оне су међусобно ратовале. Разлике које су постојале између православног и просветитељског погледа на свет, између еврофила и русофила, а које су се појавиле већ на почетку 19. века, придубљивале су се све до средине 20. века, када је дошло до коначног разлаза/рата између атеиста и верника. Комунисти су победили. Али, ни међу српским комунистима није било слоге (сложни су били једино у борби против свега што је православно), разни лидери и разне фракције су се међусобно прогониле и смењивале на челу партије, републике или државе. Када се распадала СФРЈ, један од комунистичких лидера се издвојио. У Србији је поново настао вишестраначки систем. Део комуниста је тражио начин како да опстане комунистички систем, а када су почели ратови, како да опстане Југославија. Православни део опозиције је тежио повратку на систем који је постојао пре доласка комуниста на власт. У суштини, српски народ је распад СФРЈ и ратове који су следили, дочекао подељен и завађен, па је током тог периода афирмисан и слоган “Само Слога Србина Спасава“. Међутим, тога није било ни у једној области живота. Ако се задржимо само на политичаре и странке, свако је мислио да само он зна шта је најбоље за Србију и да је он месија који се дуго чекао. Од 1991. године, у Србије је основано више стотина политичких странака. Између власти и опозиције (није битно ко је био на власти или у опозицији), никада није постојала култура дијалога. Људи различитих идеологија воде рат до истребљења. Диктатор се тешко руши.

Непријатељ је примењивао, и данас примењује, технику или методу “завади па владај“. Ту технику или методу је лако применити у заједници гордих људи. Егоманијацима, сујетним људима, “месијама“, није потребан нико ван те заједнице или спољашњи непријатељ, да их завади, они су непријатељи једни другима. Нису криви спољашњи непријатељи за поделе у народу. “Сви верују да у људима који другчије мисле треба гледати непријатеље“. То се дешава чак и међу верницима. Данас свако има своје “ја“, које прецењује, док презире “ја“ другог. Свако има “своје мишљење“, али, проблем је што постоји само “моја истина“, увек “моја реч мора да буде последња“. Свако “ја“ тражи своја права. Разни моћници и “славне личности“, за њима и сви остали који их опонашају, често говоре “знаш ли ти која сам ја!“, и очекују да за њих не важе закони, као за све остале људе. Свуда могу да се виде људи који праве “селфије“ са својим телефонима, онда их “каче“ на друштвене мреже да би их други људи “лајковали“. Данас скоро свако толико жели да буде “слободан и различит“, да је настао плурализам истоветности – маса је постала шаролика, али је и даље маса, а не народ као заједница личности. То је општа појава у свету, која није мимоишла Србију. То је заједничко свим људима, као део људске природе у стању грехопада. Из једне крајности – колективистичке (једно-исто), у којој се негира појединачно и непоновљиво, или, у којој се “индивидуум појављује само као неважан точкић општег склопа“, само се прелази у другу крајност – у атомистички индивидуализам, или асоцијативни анархизам, или етички егоизам (тј. друго-различито). Не постоји јединство појединачног и општег. Свако истиче самога себе, своје “ја“, са својим (болесним) амбицијама, бори се само за лични интерес и своја права. Због тога су сви исти. Што је више егоиста, све је мање бунта и критике лоше власти. Егоистима је важна земаљска правда, али, што је више егоиста, такве правде је све мање. Међу егоистима се свако истиче, то значи да нико не може да се истиче, јер егоиста не може да буде први међу једнакима, пошто је изнад свих, и не прихвата да то буде неко други уместо њега.

Уместо да телефони и интернет повезују људе, долази до отуђења међу људима, људи све мање међусобно комуницирају (не воде дијалог), свако гледа у свој телефон чак и када је у друштву других људи, прави “селфије“ и слично. Други људи су потребни да ставе “лајк“. Идолопоклоници имитирају своје “идоле“. На жалост, таквих “идола“ је превише не само у српској владајућој елити, него и у опозицији. Сваки “идол“ верује да је “месија“ и да сви треба да се повинују његовом “ја“. У опозицији имамо превише револуционара, а премало православаца. Православаца је мало и у опозицији, и у власти, зато што, изгледа, још увек нема довољно православаца у самој СПЦ, чије “царство“ се разделило, односно, толико је раскола и унутар СПЦ као да Христос није међу њима. Јер, “свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати. И ако сотона сотону изгони, сам по себи разделио се; како ће дакле остати царство његово?“ (Мт. 12; 25-26). До раскола у цркви и подела у народу долази, између осталог, зато што је превише фарисеја који воле “зачеља по синагогама и поздраве на трговима“ (Лк. 11; 43), и законика који товаре “на људе бремена тешка за ношење“, док они сами “ни једним прстом својим неће да се прихвате бремена“ (11; 46). Тамо где људи “живе себи“, нема јединства у љубави, ту Бог не станује. “И Он за све умре, да они који живе, не живе више себи, него Ономе који за њих умре, и васкрсе“ (2. Кор. 5; 14-15). Исто се односи на цео православни свет – управо је дошло до раскола између Цариградске патријаршије и Руске православне цркве. Гордост је “гроб љубави“.

Међу политичарима, свако жели да буде председник државе, странке, главни говорник… Чим неко нешто уради за општу ствар, одмах мисли да је посебан и почиње да прича како он једини нешто ради и како нико други није добар. Исто је и ван политике, не постоји слога међу синдикатима, послодавцима, на локалу међу грађанима, свако мисли да би био најбољи селектор репрезентације Србије. Скоро свако би да заступа “општу вољу“, али ретко ко мисли на оно што је “опште и свему заједничко“. Пошто важи закон јачег, општу вољу заступа онај ко слуша само своју вољу и изборио се да буде диктатор. Опозиција не може да сруши диктатора, зато што свако хоће да буде вођа, тј. нови диктатор. Зато нема јединства у опозицији. Стално настају нове странке, између странака опозиције не постоји консензус око најважнијих питања за народ. Нема праве сарадње ни међу опозиционим (патриотским) медијима. Зато нема великих протеста против режима.

Животни мото гордих људи је, као у оној песми Шарло Акробата, “нико, нико као ја“, или “ја, па ја“. Када два пута кажете “ја“, онда добијете реч “јаја“. А јаја се лако разбију. То земаљско “ја“ верује да је много велико и свемоћно, а у суштини је мало, крхко и смешно, да се разбије лако, као јаје. Када имате скуп, групу или заједницу гордих људи, у којој свако хоће да буде први, и прецењује своје “ја“, док презире “ја“ другог, то је као да имате корпу пуну јаја. Међу таквим људима, увек постоје и издајници или “јајаре“. Таква заједница се лако разбија, у њој увек постоје поделе и заваде ко ће да буде први или “велики вођа“, траје рат сваког против сваког, тј. “човек је човеку вук“. Таквој заједници није потребан спољашњи непријатељ, а пошто непријатељ (тј. нека велика сила која жели да окупира овај део света) увек постоји, лако користи методу “завади па владај“, тако да је “велики вођа“ народа, на крају, обична марионета странаца, а држава је колонија. Таква држава се лако раздели, на више мањих “феуда“ или деспотија. Постоји опасност да на територији Србије настану још неке “државе“, али и нове “цркве“, процес дезинтеграције није заустављен. Као што се нека странка подели на више странака, само да би свако могао да буде председник и да нахрани своју сујету, тако се и држава дели на “феуде“, а црква на секте. (Зато у Израелу постоји душевна болница за “месије“. Можда је време да се слична болница отвори и у Србији.) Ко не служи Богу, не служи ни свом народу. Ко служи народу, али не служи Богу, занемарује “благодатну борбу са својим злом“. Ко самога себе узвисава, биће понижен од стране Бога.

Јаје је и симбол рађања новог живота, и Васкрса. У Христу нестаје човекова гордост, а не човеково “ја“ (тј. не постаје ништа, нити безличан), приликом стапања са Једним, као код Анаксимандра, Платона или Плотина (или, као у будизму). У подвигу вере, умире стари човек, а рађа се “нов човек“. Умире земаљско “ја“, а рађа се духовно “ја“. Када се разбије то земаљско “ја“, рађа се духовно “ја“ – развија се личност. Речима Светог Јустина Ћелијског, “човек умире да би оживео. Таква је антиномија вере… У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере“. У подвигу вере, од човека се тражи да се одрекне самога себе, и то “у целокупној психофизичкој стварности своје огреховљене личности, тј. своје душе, своје воље, свога разума, свога ‘ја’ – свога антропоцентричког, егоистичког закона живота и мишљења, егоистичке откинутости и осаме“, тражи се да умре “за све што је пролазно и грешно“. Дакле, човек није отуђен од другог човека, и не доживљава друге људе као неке “опредмећене схеме којима се може оперисати попут бездушних ствари“, тј. на другог човека не гледа као на бездушни објекат за задовољавање личних жеља, није према њему нехуман, или, други није “пакао“, једино ако љуби Бога, једино ако је он сам “објекат Божје силе“. Личност увек поштује другу личност, љуби ближњег као себе самог.

Победити самога себе и свет, значи победити гордост, “сујету света“, зло и грех у себи. Без те победе, револуција ништа не мења, на демократским изборима бира се само између два зла, или мање зло. То је предуслов за стварање нове српске владајуће елите. Ту елиту, да би заиста била нова, боља и права елита, морају да чине људи који су победили гордост – они који служе свима као последњи. Међу њима може да постоји први само као први међу једнакима. Пре свега, међу њима мора да постоји Христос Бог. Јер, тамо „где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам ја међу њима“ (Мт. 18; 20), а то царство нико не може да раздели. Без вере у Бога и без помоћи Бога, не можемо да победимо зло у себи, не можемо  да поразимо непријатеље у свету. Тамо где су људи сабрани у Христово име, стварају се исте такве вредности – ту нема мита, непотизма, псовки, вређања, намештања, издаје, туче, не продају се вера и образ за вечеру, не постоје приватни и јавни морал или “двоструки стандарди“, нема плагијата, гори у послу ће да уступи место бољем, оне који заиста вреде нико неће да га вуче на дно због зависти и љубоморе, напротив, подржаће га и честитати на успеху, итд. Христос нас једини може сабрати и спасити. “Бог је свет, и саопштава од Своје светлости онима са којима се сједињује по мери њиховог очишћења“ (Св. Симеон Нови Богослов). Да би човек постао савршена личност, тј. “бог по благодати“ – неопходно је дејство и воље Божје (Благодати) и дејство човекове воље (подвиг вере, лични подвиг, покајање). Потребан је дијалог.

Само Христос Србију Спасава – када је Христос међу Србима, Срби су сложни. Дух Свети је извор саборности, јер све води Дух Свети. Али, Дух Свети улази једино у срце човека који је у подвигу вере и покајању. Јер, “ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, нећемо бити у стању да у себе примимо божанствену благодат“ (Св. Василије Велики). Ако из себе не протерамо порочне страсти које су овладале нашим душама, не можемо да примимо благодат Духа Светог. Без дејства благодати Духа Светог, никада неће постојати саборност, слога, солидарност, позитивна селекција, правна свест, култура дијалога, конструктивна критика… у српском народу. Србија ће се разделити на више држава. СПЦ ће постати секта међу сектама. Дух Свети није међу гордим људима.

Постоје проблеми које нам други праве и чији је узрок изван нашег народа, али добар део проблема правимо сами. Често је узрок тих проблема гордост или егоцентризам. Постоје егоисти који чувају свој живот, праве труле компромисе и не желе да се жртвују за друге. Постоје егоисти који су себи поставили за циљ да промене систем или цео свет, али нису спремни да промене, тј. да познају и победе самога себе. Међу верницима, такође, постоје егоисти, који сами себе узвисавају, неки у својим мукама и трпљењу, неки својим делима и даровима или талентима. Егоиста не мисли да је грешан, нити да може да погреши, зато не мисли да треба да се покаје, или извини, он проблем увек види у другоме и одговорност пребацује на другог. Егоиста је увек окружен са људима који му говоре само оно што он жели да чује, а то су безлични људи и идолопоклоници. Наш проблем је што у владајућој елити имамо превише егоиста, а у народу превише безличних људи и идолопоклоника. То су последице удаљавања од Христа, Личности Богочовека. Колико има Срба који искрено верују у Христа, толико има и јунаштва и чојства у српском народу, толико има слоге.

Човек треба да има своје “ја“, тј. да воли и поштује самога себе. Међутим, није исто да ли је то земаљско или духовно “ја“. Страст и савест су у сукобу. Земаљско “ја“ није и не може да буде истинско “ја“, није изворна људска природа. Над тим “ја“ некад преузима вођство несвесно-соматско (оно инстиктивно и животињско у човеку), и на њега, то наука није открила и негира као могућност, могу да утичу и “духови злобе из поднебесја“. Због тога, “за хришћанина, ‘ја’ није рај, него проблем“ (Пол Виц), док не реши проблем везе између божанског апсолута и света, тј. док не пронађе везу природног са натприродним, везу до живог Бога, до Бога живих. Да би пронашао ту везу, човек мора да се одрекне самога себе. То је подвиг вере – борба против самога себе, предаја самога себе Богу, улазак у непознато са поверењем у Бога. Борба против гордости захтева непрекидно духовно усавршавање и будност. И дијалог са другим. Једино такви људи могу да живе сложно, у саборности.

Они на врху хијерархије морају да буду најмањи егоисти, јер они морају, као први, свима да служе као последњи. Они су први (тј. елита) зато што су то заслужили својим делима и радом, и зато што преузимају одговорност, што их чини људе са карактером, личностима. Они који се издижу изнад осталих морају да воде дијалог уместо да се сукобљавају и да се изолују једни од други стварајући свако око себе идолопоклонике. Народа нема без елите, саборности нема без ауторитета, ауторитета нема без служења Богу.

Advertisements

Никола Варагић: Дијалог између Срба и Албанаца не постоји

октобар 11, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Србија нема конкретан план за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Режим жели да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије, али се под тим решењем подразумева да цело, или највећи део Косова и Метохије, остане ван Србије. Режим у Београду “прихвата реалност“, пошто су Вучић и сарадници “променили свест“. Предлог већег дела опозиције и целе СПЦ је да се конфликт на Косову и Метохији “замрзне“, или, да се доношење коначног решења за статус Косова и Метохије одложи док не буду боље унутрашње и међународне околности.

Предлози режима, које смо до сада чули (о подели и размени или “разграничењу“), немају подршку целог српског народа, противи се и део албанског народа, а немају ни подршку целе међународне заједнице и свих великих сила. Изгледа да су то схватили и да полако одустају од тога (посебно сада када је Запад поражен на референдуму у БЈР Македонији).

Проблем са предлогом “замрзнутог конфликта“ је то што су они, који су то предложили, у опозицији, немају подршку целе међународне заједнице, док већина косовских Албанаца одбија сваки дијалог који не подразумева признање тзв. државе Косово од стране Србије.

Албанци не желе да живе са Србима у истој држави. Срби не желе да се одрекну КиМ.

Сада је нека врста пат позиције. Коначног решења за статус Косова и Метохије, и трајног мира, нема без преговора и договора између Срба и косовских Албанаца. Те преговоре не могу да воде људи који шире мржњу, још мање ратни злочинци и криминалци. Питање статуса КиМ је више од дневне политике и борбе за власт на изборима.

Да замислимо да је у Београду на власт дошла нека нова група људи, чистих биографија, демократе и мирољубиви људи, и да су наступиле по Србију веома повољне међународне околности. Тада би се тражили слични преговарачи са албанске стране, пошто преговора са злочинцима и криминалцима нема и нема напретка док сви злочинци не буду кажњени, док се не победе мафијашки кланови и организоване криминалне групе са обе стране. Циљ би био да се кроз дијалог, мирним путем, Косово и Метохија врате у састав Србије, сада под другачијим условима или са посебним статусом, у односу на време пре 1999. године. Циљ српске стране (са том новом владајућом елитом која ће да је води) би био постизање компромиса са косовским Албанцима, решити питање статуса без рата, наћи решење за миран суживот, живети са косовским Албанцима у истој држави. У блиској будућности, веће су шансе да такви људи дођу на власт у Београду, него у Приштини. Док се не догоде те промене, остаће “замрзнути конфликт“ (према резолуцији 1244 УН), колико год се неки трудили да донесу “коначно решење“.

Сигуран сам да ће нека нова власт у Србији тежити ка томе, и да нећемо још дуго чекати промене у Србији. Да ли ће и са албанске стране доћи до промена у скорије време, и да ли ће нека нова владајућа елита међу Албанцима, у којој неће бити ратних злочинаца, желети дијалог или ће остати искључива? Дакле, може да се догоди да у Београду на власти, буду људи који су спремни за дијалог и желе миран суживот са Албанцима, могу да се промене и међународне околности и да нова власт у Београду има већу подршку из света, а да са албанске стране све остане исто. И у том случају, прво треба радити на мирном решењу. Србија треба да остане отворена и увек спремна за дијалог са Албанцима.

Преговори са косовским Албанцима ће бити дуги и тешки. То показује текст Агона Хамзе. Агон Хамза је, између осталог, коаутор две књиге са Славојем Жижеком, али, о Србима пише као да је албански ултранационалиста или екстремни десничар:

“Šta je to što se krije iza svih tih ideja o demarkaciji, razmeni teritorija, podeli, uzajamnom priznanju kroz pravno obavezujući sporazum? To je, po mom mišljenju, uspostavljanje nekog vida Republike Srpske na Kosovu, po uzoru na onu u Bosni i Hercegovini. Ali nezavisnost Kosova je posledica duge borbe za slobodu i jednakost, a Republika Srpska je produkt rata i genocida u Bosni i Hercegovini, entitet zasnovan na ideji o etničkom razgraničenju. Tako i Zajednica srpskih opština predstavlja etničko rešenje problema koji u svojoj suštini nije etnički ni kulturološki… Najveća opoziciona partija, koja je nakon izbora u junu 2017. postala najveća partija na Kosovu, Pokret Samoopredeljenje! (Lëvizja Vetëvendosje!), protivi se dijalogu između Beograda i Prištine, i umesto toga se zalaže za dijalog između kosovske vlade i kosovskih Srba, kao i drugih manjina na Kosovu. Pokret Samoopredeljenje! je pozvao građane Kosova da 29. septembra izađu na protest protiv pregovora Vučić-Tači, ali i protiv Vlade Kosova koja je odavno izgubila legitimitet. Važno je reći da ove demonstracije neće biti mono-etničke – pripadnici nacionalnih manjina su podržali protest i izrazili spremnost da mu se priključe. U sadašnjoj situaciji, dijalog između kosovskih Albanaca i ostalih etničkih grupa na Kosovu dobija svoj izraz u solidarnosti u akciji“ (Agon Hamza: Ideologija pregovora, Peščanik.net, 27.9.2018.)

Према Хамзи, независност тзв. Косова је производ борбе за слободу и једнакост, стварање Републике Српске је производ геноцида. Опозициони Покрет Самоопредељење је против било каквог дијалога између Београда и Приштине. Агон Хамза је против успостављања тзв. Заједнице српских општина. А председник Демократског савеза Косова Иса Мустафа сматра да је чак и идеја о специјалној аутономији за Србе унутар тзв. Косова “претња“ за оно што је тзв. Косово постигло у протеклих десет година, и да се не треба обазирати на чињеницу да није признато од стране Србије. Међу косовским Албанцима нико не жели дијалог са Београдом. Албанци то нису желели ни пре 1999. ни пре 1991. године. Албанци не желе Србе на Косову и Метохији, не желе да живе са Србима у истој држави. Проблем је што је то српска држава, српска “света земља“ и што су они протерали већину Срба.

Све док Албанци не желе дијалог са Србима, и све док Срби не желе да се одрекну КиМ – коначно решење за статус КиМ није могуће. Док чекамо да се нешто промени, ми морамо да ослободимо Србију. Ми морамо да створимо правну државу, да развијамо привреду, да зауставимо одлазак младих из Србије и да омогућимо повратак из дијаспоре – тако да у Србији живи бар 8 милиона Срба, уместо садашњих 6 милиона – што значи да би Србија, без КиМ, имала око 10 милиона становника. Толико је имала, са КиМ, пре 1999. године.

Албанци ће, са овако екстремним и ултранационалистичким ставовима, имати све мање савезника у свету. Услови живота самих Албанаца, постаће још гори. Питање је да ли сада на КиМ има више од милион Албанаца, али ће их ускоро сигурно бити мање од милион. Албанци су сами криви. Док су Албанци живели у Србији, било их је из годину у годину све више, сада када као имају своју “независну“ државу, из године у годину их је све мање. Албанци чине све да Срби нестану, и док то раде, и сами нестају.

Зашто не би донели коначно решење за статус Косова и Метохије онда када у Србији, без КиМ, буде живело 8 милиона Срба, и када на Косову и Метохији буде живело 800 000 Албанаца? Албанци ће тада чинити мање од 10 одсто од укупног броја становника Србије. Када их је било дупло више, имали су аутономију, али су хтели независност. Добили су то што су хтели, али ће их ускоро бити дупло мање. Тада може да се врати 200 000 Срба и са онима који сада ту живе и осталим неалбанцима да чине скоро половину становника КиМ.

Позиција косовских Албанаца у свету је све лошија, нема нових признања, а неке државе повлаче признања и стају на страну Србије (чак и унутар самог Запада, Албанци имају све мање правих савезника и све је мање оних које могу да купе новцем), услови живота на самом Косову и Метохији под контролом Албанаца и Нато/ЕУ су све гори, број Албанаца на КиМ је све мањи, тако да ће преговарачка позиција албанског народа бити све тежа.

Албанци ће онда имати два пута којим могу да иду. Први пут је пут дијалога и договора са Србима. Други пут је – рат са Србима. Ако желе да иду првим путем, они ће гарантовати безбедност Србима који живе на Косову и Метохији, поштоваће сва њихова права и неће отимати наслеђе Српске православне цркве и српског народа. Ако желе да иду другим путем, Албанци ће припремати етничко чишћење, слично оном из 2004. године, да би протерали све Србе из енклава, покушаће да преведу имовину СПЦ у некакво “косовско“ наслеђе и да изазову немире у Прешеву и Бујановцу. Овим другим путем сада иду, тј. тим путем иду већ вековима, зато су Албанци данас већина на КиМ. Тражи се решење које је добро за обе стране, тако да нико није губитник и да свима буде боље у будућности.

За сада, остаје пат позиција или “замрзнути конфликт“. Албанци се, за сада, не усуђују да крену у отворени прогон преосталих Срба са КиМ. Прогон Срба се спроводи постепено и тихо – нападају се куће, каменују се аутобуси, вређају се деца, краду се краве, отима се земља у власништву Срба и СПЦ. То мора да престане, хтели Албанци дијалог, или не. Србија не може да их заустави, све док је води владајућа елита која је, прво, пребацила питање КиМ из УН на ЕУ, а затим потписала тзв. Бриселски споразум (а док је све то радила, у потпуности је уништила и оно што је преостало од војске Србије, након ратова из деведесетих 20. века). Стање “замрзнутог конфликта“ неће имати никаквог ефекта за Србе, ако се у Србији не промени систем, ако не обновимо Србију морално и економски, и не припремимо услове за повратак Косова и Метохије у састав Србије. Уколико све остане исто као што је сада, у Србији ће живети мање од 5 милиона Срба и нећемо имати војску и достојне официре, а тако слаба Србија неће моћи да штити права Срба на КиМ, док ће о повратку КиМ или изласку војске на границе са Албанијом и Македонијом, само да сања. Битка за Београд је сада најважнија. После ослобођења Београда, када се донесе конкретан план, воде се разговори са великим силама, стварају се услови за повратак КиМ у састав Србије. Само економски јака и демократска Србија може да поврати КиМ.

Српски народ је стари државотворни народ. Србија ће се обновити и препородити. У свету ће се променити однос снага, углед и утицај Србије ће да расте. Албанци су сигурни да то неће бити тако – да је Србија готова и да ће је још дуго водити садашња владајућа “елита“. Албанци спроводе насиље над Србима зато што не осећају страх од казне, а они који желе да заштите комшије Србе, не смеју то да ураде због страха да не буду кажњени од стране својих сународника. Докле ће се косовски Албанци тако понашати, зависи од Србије. Са промена у Србији, мењаће се мишљења и неких Албанаца са КиМ. Неки други, а то можда буде већина међу Албанцима, остаће искључиви и насилни. Када Србију буде водила нова владајућа елита, Србија ће наћи начин да спречи и казни Албанце који спроводе насиље над Србима и осталим неалбанцима, и над косовским Албанцима који желе добре односе са неалбанцима. Србија нема други избор, осим да, у том смислу, постане попут Израела, тј. не сме да прашта убиства Срба, као што ни Израел никоме не прашта убиства Јевреја. Србија мора да учини све да се права Албанаца поштују и да се не спроводи било какво насиље над Албанцима, али мора да учини све и да спречи и да се казне они који спроводе насиље над Србима.

Албанци су на добром путу да од тзв. државе Косово, створе “државу“ коју ће у свету да назову нова Исламска држава. Око Исламске државе у Ираку и Сирији свет се ујединио и одлучио је да је уништи. Исто то може да се догоди и око “Исламске државе“ на Косову и Метохији – тзв. државе Косово. Да ли ће Албанци, на време, схватити где их све ово води? Ако Албанци не схвате и одлуче да у потпуности етнички очисте КиМ од Срба, да ли ће Срби бити спремни да им се супротставе и да обезбеде довољну међународну подршку да могу да униште такву “државу“ и њене војнике (наравно, поштујући међународне норме и обавезе и све у складу са хришћанским вредностима, без ширења мржње према албанском народу и исламу)? Слаба Србије неће бити у стању да искористи те слабости тзв. државе Косово и повољне међународне околности.

Пропаст тзв. државе Косово, и то што ће у тој “држави“ да живи само 500 000 Албанаца (уместо 2 милиона као што се причало до пре 10 година), ништа не значи српском народу, уколико у Србији буде живело пар милиона Срба мање него сада, а на Косову и Метохији скоро нико од Срба. (Неко ће да замени и Србе у Србији, и Албанце са Косова и Метохије, са неким другим народима. Миграната има више него Срба и Албанаца заједно. Албанаца више нема толико да могу да постану већина у Србији. Већина њих је на Западу, пада наталитет, тако да на Албанце више не рачунају у неким центрима моћи у свету. Изгледа да се неко, у тим центрима моћи, сетио да би Србију могли да населе са мигрантима из Азије и Африке. Помиње се цифра од неких 600 до 800 000 миграната који би, као, остали “заглављени“ у Србији, на свом путу ка ЕУ, или назад у државе одакле су пореклом. Ту је и план да се један део Рома насели у Србији. Уколико је то тачно, и остваре се ти планови, зато што је Србија много слаба и то није тешко спровести у дело, у Србију би се у кратком периоду населило више од милион странаца-миграната и било би их више него Албанаца у Србији, укључујући оне који живе на КиМ. Мигранти би ускоро почели да долазе и на КиМ, где би остали и страни војници. Под окупацијом би остали и Срби и Албанци. За Босну и Херцеговину, и остале државе у региону, постоје слични планови.)

Последњи је тренутак да се Срби пробуде, да крену путем препорода, и спремно дочекају повољан тренутак за доношење коначног решења за статус Косова и Метохије. Срби прво морају да се сложе и обоже, затим да понуде конкретан план или предлог за КиМ и руку пријатељства косовским Албанцима. Србија мора да има и план Б, уколико они то одбију.


Никола Варагић: Пинк, Блиц, Вучић и филозофија паланке

октобар 5, 2018
Nikola

Никола Варагић

 

 

Председник Србије Александар Вучић написао је ауторски текст за Блиц. На почетку тог текста, за омиљени таблоид припадника грађанског блока, бивши радикал цитира никог другог до Радомира Константиновића. Вучић све своје неистомишљенике или политичке противнике “и слева и здесна“ назива “квазинационалисти и квазиграђанство, који живе на митовима и од њих“. Међу њима, пише Вучић, “изгледа да је ретко ко и стварно прочитао“ Филозофију паланке?! Даље, за оне који се нису дивили Вучићу и хвалили његов говор на Косову и Метохији, Вучић каже да су њихове реакције “израз страха да се неко суочи са самим собом“. Шта ће Вучић да напише о критичарима текста у Блицу? “Када томе додамо да је, за све њих, по истој паланачкој поставци, много важније да њихов противник не успе, него да се заиста постигне решење, негде смо заокружили реакцију те памфлеташке заједнице“ – написао је Вучић у Блицу, а напредњаци су одмах, на критику која је дошла из фондације Подржи живот, баш паланачки одговорили тако што су глумца који води ту фондацију уваљали у блато преко својих таблоида и памфлета које они објављују. Да је Вучић то што се представља да јесте у Блицу, он би био онај паметнији који попушта, пре свега, стварао би услове да се деца лече у Србији, и тако би свима дао прави пример.

За похвалу је то што је Вучић “јасно рекао“ да жели “да ‘освајамо’ лаптоповима, знањем, књигом, оловком, и то не Балкан, већ будућност“, али је проблем што иза тих речи не стоје дела. Вучићева дела нису “у складу“ са његовим речима. Све што се дешава у правосуђу, медијима, полицији, привреди… показује да он једно прича, а да друго ради. Вучић није способан да од Србије направи то што говори, а нема ни такве сараднике око себе. Нема “знања“ и “књига“ тамо где постоје “фантоми“ или где влада мафија, тј. нема “лаптопова“ и “оловака“ у буразерско-кумовској економији. Такође, добро је што позива Србе и Албанце да се више не мрзе, али неозбиљно је да он, као председник државе, напише: “нећу битке, оружје, уз јасну поруку ‘не тражите то од мене, не тражите то ни од себе, искључите то као опцију, као решење, излаз“’. Јер, друга страна није искључила рат “као опцију, као решење, излаз“, зато је бесмислено да Србија то уради. Једино мисице на тај начин желе “мир у свету“. Вучић за Србе са КиМ “тражи права, а не територију“. Шта ће Вучић да уради ако Албанци прогоне и убијају Србе на КиМ? Другим речима, ако неко прети оружјем, Вучић је спреман да се одрекне дела територије Србије (и онда то представља као свој план или решење). Али, да ли је исто спреман да уради и када је у питању борба за власт у Србији?

Дакле, Вучић гуши слободу медија и онемогућава развој демократије, спречава стварање правне државе и тржишне економије, спреман је да прода један део територије Србије, а онда пише, “за једне сам издајник Србије, за друге – правде и демократије“, убеђен да он то није. Александар Вучић не може да прихвати реалност, и истину, да он јесте издајник и Србије и правде и демократије. Сви који са њим у томе учествују, јесу издајници и Србије и правде и демократије. Они продају Косово и Метохију, продају привредне и природне ресурсе, продају своје раднике и бебе, ометају рад полиције и правосуђа… У овом режиму, вуку се репови претходних режима. Овај режим је врхунац свих режима од 1990. године.

Сви они, заједно са Вучићем, живе у неком свом имагинарном свету. Како тај свет изледа, више него добро је представио Жељко Митровић. Њихов идол је Медичи, односно Мамон. То што се дешава у тој Задрузи, бахатог Митровића, дешава се у главама и осталих из те екипе. Зар Вулин, његов кум, није доказ тако “богате“ имагинације? Све је то паланачко, кич. Сликали су се са Меркеловом, Јункером, Клинтоном и Соросем, са пар холивудских звезда, и одмах умисли да су космополите. Зато Вучић за своје критичаре пише да живе на “паланачком Балкану“. Јер, Вучић је сада, заједно са Соросем, Клинтоном и Блером, са комесарима ЕУ, припадник светског “џет сета“. Ту су, наравно, и арапски шеици. У том светском “џет сету“ су и Мило Ђукановић, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Вучић нам преко Блица и Задруге поручује да је “космополита“. Само “космополите“ за председника Владе бирају геј особу и организују параде поноса. Сви који га критикују су део паланке.

Да Вучић живи у неком свом свету, и да не може да прихвати реалност, види се и по томе што овај некадашњи члан жирија Гранд параде, где је седео поред Дачића и Веље Илића, и који се највише појављује на телевизији Пинк, самога себе види и јавно представља као некога ко ће да “елиминише паланку“. Али како може да “елиминише паланку“, неко чије је “искуство паланачко“? Како може да буде миротворац, неко ко не дозвољава опозицији да се појави у медијима (тј. жели да свима цркну краве), и не сме да изађе на телевизијски дуел са неистомишљеницима, али их блати и демонизује преко телевизија са националном фрекфенцијом и таблоида? Зар то није паланачка политика? Паланачка политика је чак и подизање споменика Пекићу или завршетак реновирања и отварање Народног музеја, јер су напредњаци то урадили само да “жутима“ напакосте, само да њима “цркне крава“. Да је Вучић заиста за културу, не би дозволио зидање Задруге, или, у сукобу између министра културе и власника Пинка, јавно би стао на страну министра културе.

vucic-i-dacic-seljacine

Нису сви заборавили какав је Вучић био и шта је радио док је био у опозицији, као што нису сви заборавили ни шта су “жути“ или досовци радили док су били на власти. Као што се представља да је космополита, Вучић се представља и да је способнији од “жутих“ (што и није тешко), али се види да он никада ништа није радио осим што се бавио политиком и да нема тај предузетнички дух (али има паланачки). Вучић не види где греши, а тамо где греши и где му други то указују, убеђен је да је то исправно и да други желе да му цркне крава. Исто то раде и сви који су поред њега на власти. Ако сви виде да је нешто бело, они ће рећи да је црно. Ако сви знају да је није могуће да се живи са платом од 24 000 динара месечно, Вучић ће да тврди да може лепо да се живи и са том платом, иако он и његови пријатељи зарађују много више. Они чак и на добронамерну и конструктивну критику одговарају тако што демонизују тог критичара.

Вучић је, очигледно, доживео пораз са својом плановима везаним за Косово и Метохију. Да не би морао да се бави, да га цитирам, “собом и сопственим промашајима“, Вучић сада од себе прави “жртву“, тражи “дежурног кривца“ и све грађане Србије који нису гласали за њега и не гледају Пинк, вређа и смешта у паланку. Он свуда тражи “неку заверу“, па не би било изненађење да сутра преко Информера, Пинка и осталих медија крене прича како иза погибије грађевинских радника у Београду, стоје, речима Додика, “западњаци, Албанци и део Срба“. Истина је да иза Вучићевог плана да се хитно донесе коначно решење за статус Косова и Метохије (а који подржава и Додик), стоје Немачка и либерали и левичари са Запада, попут поменутих Клинтона, Сороса, Блера и комесара ЕУ, а сви су они и део геј лобија (због тога је Ана Брнабић изабрана за председника Владе). Они чине само један део међународне заједнице, а познати су по томе што су убедили сами себе да су они једини прогресивни, модерни, космополите и слично и да као такви имају историјску мисију да се обрачунају са свим “датим, непромењивим и вечним истинама“. Вучић је ушао у њихово друштво и понаша се исто. Он је остао и у друштву Жељка Митровића, њега у скупштини заступају Ристичевић и Мартиновић, и понаша се исто као и они.

Поред неуспеха што се тиче политике око Косова и Метохије, Вучић је доживео неуспех и што се тиче развоја економије и бољег стандарда. За време његове власти јесте мало боље него за време последње две године власти Демократске странке, али већина људи и даље лоше живи и све су дубља социјална раслојавања. Бирократија је и даље лоше. Када се шире гледа, сада је у неким стварима стање у привреди и државној управи још горе него за време ДС-а. У овој власти има најмање правих и добрих стручњака, у односу на све власти до сада. То су све последице купљених диплома и доктората, негативне селекције, корупције, непотизма… Ако револуцију, како пише Зоран Ћирјаковић, “могу извести само они и оне који пију ракију и пиво, слушају Цецу и Ацу Лукаса, сањају силиконе и ботокс, воле Србију и Србе и обично не љубе гејеве, ни у буквалном ни у преносном смислу“, не пише нам се добро. Вучић не може још дуго да купује гласаче, они који му слепо верују на крају ће почети да верују свом новчанику. Већ се један део његових досадашњих гласача освестио када су схватили шта је Вучићево решење за статус Косова и Метохије и посебно након напада функционера СНС на духовнике СПЦ, а сада све више њих схвата да нема ништа од привредног препорода и бољег животног стандарда, зато што нема ништа од борбе против корупције и криминала. “Револуцију“ морају да изведу они који су другачији од њих и који су од почетка знали ко је Вучић и шта нас очекује са тим режимом и таквим шундом, силиконима и ботоксима. Све су то облици трансхуманизма и то спаја Пинк и геј лоби. Са таквима на власти, рушиће се све више потпорних зидова поред аутопутева.

Вучић и његови сарадници верују да су спознали “непромењиве и вечне истине“. Они ће и даље убеђивати све људе да су они дошли до “истине“. Свакога ко се са њима не слаже, демонизују и понижавају. На сваку истину, одговарају лажима и нападима, на оне који кажу истину о њиховој “истини“, и очекују да сви људи поверују у те лажи. Одређен број људи чита таблоиде, гледа ријалитије, слуша Цецу и Лукаса, сања силиконе и ботоксе и слепо верује Вучићу у коме виде “великог вођу“. У том свету, Лазански је прави пример за интелектуалца и господина. Они су се затворили у том свом имагинарном свету. Све ту то одлике – секте. Из њиховог угла, сви смо ми секта, сама СПЦ је секта. Вучићева секта је још једна у низу њуејџерских или масонских секти, још један (неуспели) покушај да се уништи светосавска, односно православна, односно хришћанска Србија. Одређена штета ће, наравно, остати, неке душе ће и ова секта повући за собом.

Ауторски текст председника Србије у Блицу је текст вође секте. Цео текст је у том духу и све што је Вучић написао о себи и својим критичарима, има одлике секташке пропаганде. Да ли они разликују истину или лаж, реалност или машту, или само желе да ми верујемо у њихове лажи, и да живимо у њиховом свету (у коме су они најпаметнији, мирољубиви, демократе, способни државници и привредници, праве космополите у односу на све нас из паланке, у коме су покварени “инвеститори“ добри момци, а бака или мајка Стојанка је криминалац…), није ни толико важно. Важно је да ми желимо да живимо у Србији, а не у њиховом свету. Наши светови се разликују, сударају – нема никаквих веза између та два света. Ми не смемо да дозволимо да Србију уреде према својој мери, тј. да сви живимо у њиховом свету. Не иду заједно лаптопови, знање, књиге и оловке, и Задруга, Информер, Блиц, “фантоми“ из Савамале и објекти без дозвола на Панчићевом врху.

Секта којој Вучић припада, у наредних неколико година, изгубиће већину “верника“ и нестаће као и толико других секти. Овај текст у Блицу показује да је све мање људи који верују тој секти и до којих Вучић може да дође са својим триковима и глумом. Домет је исти као и са говором на Косову и Метохији. Вучићу су сада остали као савезници само опскурни ликови са левице и деснице. Овај текст у Блицу је покушај да се прошири база на левици, у грађанској Србији. Доста лоше је то урађено, тај текст могу да хвале једино Беба Поповић, Чеда Јовановић, Петар Луковић, Предраг Аздејковић… А када етничко чишћење из 1995. пореди са геноцидом у НДХ, Вучић покушава да прошири своју базу на десници, али ће у најбољем случају задржати постојећу базу, подршку ће му пружати само Вацић, Шешељ, Стаменковски и слични. На крају, сви ти ликови “и слева и здесна“, завршиће у Задрузи код Митровића, или код Марића. Вучић и Митровић на исти, паланачки начин, одговарају својим критичарима и обојица тврде да знају шта “народ воли“ и да њих народ воли. Ана Брнабић их у свему подржава. А све њих заједно подржавају Сорос и слични из света. У овој влади су се окупили геј лобости “и слева и здесна“. Да ли ће Вучић, и даље, имати подршку Русије и Путина? Да ли је Вучићев сукоб са СПЦ део неког вишег плана?

Вучић прави све више грешака, нема план за Косово и Метохију, убрзано губи подршку народа, нема више подршку целе међународне заједнице, а добро зна шта је обећао пре доласка на власт, шта је радио док је био на власти и какве су казне за то, тако да може да постане опасан по своју околину, односно, није искључио “битке, оружје“ “као опцију, као решење, излаз“ за опстанак на власти. Он је на све спреман, и то је више него јасно Вучић поручио у овом ауторском тексту за Блиц. То је оно што пише између редова. Он је јасно ставио до знања да је његова дужност да се супротстави свима који желе да га оборе са власти и зауставе прогрес и еманципацију (“промену свести“). Он је спреман да се свим средствима бори да остане на власти. У томе ће имати подршку најближих сарадника. Пинк је преживео све власти, али пад Вучића тешко да може да преживи.

Таблоиди и ријалитији нису настали за време Вучићеве власти, естрадизација Србије је процес који дуго траје, он је само усавршио технике контроле јавног мњења, тј. оног дела народа који је подложан таквој пропаганди или где таква манипулација може да прође. Да је искуство једног дела народа “паланачко“ није спорно, ту је Константиновић био у праву, ту је и Жељко Митровић у праву, али то никада није била већина у српском народу, они су само гласнији. Поред тога, и међу комунистима некада, и данас међу бившим јуловцима и другосрбијанцима, постоје људи чије је искуство паланачко. Како је, на пример, изгледала промена власти на општини Врачар на последњим изборима? Демократску странку је са власти срушила екипа биших чланова Демократске странке и ДОС-а, онај део који је сада међу напредњацима. Све је то изгледало као да је Врачар паланка. Међутим, Врачар није паланка, искуство већине становника Врачара није паланачко.

Константиновић је следио оне који су мислили да је “религија опијум за народ“ и слично, па је међу оне чије је искуство паланачко сврстао, практично, и све православне Србе. За њим, то понављају и сви другосрбијанци – за све су криви националисти, а већину међу националистима чине православци, а већина међу православцима користи ћирилицу. Ко пише ћирилицом и слави славе, има паланачко искуство. Они спречавају модернизацију Србије и желе да нас врате у “мрачни“ Средњи век. Вучић исто то пише у Блицу, само што је он, поред “квазинационалиста“, додао и “квазиграђанство“, тј. и све оне из Демократске странке и “круга двојке“ – који нису део напредњачке власти. Или, према Вучићу, Горан Весић је прави представник непаланачког грађанства (космополита), а Зоран Лутовац је прави представник паланачког “квазиграђанства“?! Међу другосрбијанцима има и оних чије је искуство паланачко, отуда и текст у Блицу. Ипак, већину у грађанском блоку чине космополите и демократе, а посебно у односу на Вучића и остале напредњаке и њихове коалиционе партнере. Такође, већину у православном делу српског народа чине хришћани чије је искуство православно, а не паланачко. Зато и Вучић и Константиновић, и сви они који следе Константиновића, греше за православни блок и СПЦ. Православним Србима узор није Медичи. Вучић, у суштини, на исти начин као и другосрбијанци, оптужује, на пример, и потписнике Апела за одбрану Косова и Метохије, који су и међу критичарима његовог говора на КиМ, да су митомани из паланке, који живе у прошлости. На кога је другог Вучић мислио, када је написао “квазинационалисти“, пошто је Шешељ уз њега?

Хришћанство човека издиже изнад националног, локалног, до универзалног, као што га издиже изнад пролазног, до вечности. Управо из тог дела Србије долази и најозбиљнија критика ријалитија и Пинка. За већину православних Срба, разврат на Пинку је исти као и разврат на парадама поноса и све то изгледа паланачко. Прошле године је био протест испред зграде телевизије Пинк организован од стране Двери и Здраве Србија, а сада је најављен протест испред Пинка од стране покрета Чувари Србије 1244. Дакле, најгласнији у критици ријалитија и Пинка су они који користе ћирилицу и славе славе. Они то раде мирно и културно. (Неке међи њима познаје и министар културе, који је једини из Владе критиковао Митровића и Пинк. Па се министар ућутао, да га Вучић и Ана Брнабић не би “наградили“ местом директора дома културе Бачке или Смедеревске Паланке.) Они који су до 2012. године изазивали немире и спречавали одржавање параде поноса, не долазе на протесте испред Пинка. Они сада обезбеђују одржавање параде поноса и штите Пинк.

Прави политичар не користи ниске страсти и оно лоше у људима, него помаже људима да победе и велике и мале страсне склоности и да покажу добру страну своје личности. Није политичар онај који користи незнање и слобости људи и влада уз помоћ страха, као што није привредник онај који зарађује на несрећи људи – то су преваранти из паланке. Такви људи немају културу дијалога и правну свест. Митровић је слика и прилика Вучића, а Митровићева слика и прилика је садржај програма телевизије Пинк, а посебно Задруга. Вучићу ништа не помаже текст у Блицу и позивање на Константиновића. Блиц је исто тако таблоид као и Информер и подржава ријалитије као и сви остали таблоиди. Само што Блиц у односу на Информер, више подржава Ану Брнабић и параду поноса, па је због тога, као, више “светски“, па због тога, надају се они, и Вучић више делује “светски, а наш“, када напише овакав текст за Блиц. Вучић има лоше саветнике (изгледа да су му у писању овог текста помагали исти као и у припреми за ону изјаву о смрти перача прозора у САД), а све њих је “прегазило време“. Окупатор ће имати проблем да замени Вучића, пошто је Вучић најбоље што су до сада створили. То што нема замену, Вучића одржава на власти. Да ли ће опозиција, ако није под контролом странаца, умети то да искористи и победи СНС?


%d bloggers like this: