Моје гостовање у радио емисији Профилисање

 

“Профилисање“ бр.189. петак 21.12.2018.

Гост: Никола Варагић

Аутор и водитељ: Томислав Црногорац

https://www.youtube.com/watch?v=isqJ2ludSBs

Никола Варагић: Е ми нисмо луд народ

Никола Варагић

 

 

На једној друштвеној мрежи, видео сам овај коментар (неког) грађанина Србије:

E mi smo lud narod… U soliteru ~105 stanova otprilike, pokrene se projekat za izgradnju rampe na ulazu pored stepenica, za ljude sa posebnim potrebama, invaliditetom, itd.. 104 daju saglasnost, 105-i  kaze: „ja necu!“ I kada ga pitali: „pa dobro komsija zasto necete koji je razlog?’, on odgovori: „zato sto ste se svi dogovorili!“

 

Тако мисли доста грађана Србије, зато није важно ко је то написао, могао је било ко. „E mi smo lud narod“ – често може да се чује у нашем народу. Неко говори да су Срби најгори народ на свету, а некада је тај, који то говори, велики националиста, али иде у екстрем, из велике љубави (етнофилетизма) иде у велику мржњу (аутошовинизам), па се онда враћа у љубав када Србија победи у неком спорту, па када види нешто лоше опет све најгоре, итд.

Стање ствари, ипак, није тако лоше и није све изгубљено, писао сам о томе у текстовима: „Има наде, није све тако црно“, „Банкари и средња класа“ и „Радник и предузетник“.

И овај пример то доказује. Хајде да боље погледамо и да пажљиво размотримо шта је овај грађанин тачно написао. Написао је да је у солитеру од 105 станара (нека буде станара да не рачунамо колико људи живи у сваком стану) њих 104 дало сагласност, а само 1 није.

Ако у једном народу (да замислимо да су станари тог солитера један народ), од 105 људи, њих 104 има добре међуљудске односе, и њих 104 да сагласност да се изгради та рампа и помогне људима са посебним потребама, онда је то добар и здрав народ.

Тај један, који је био против 104, никако не може да буде слика народа и не представља већину. Он је луд, а ових 104 нису луди, него нормални људи.

Зашто би, онда, неко рекао да је то „луд народ“? Не постоји разлог да се каже да је то „луд народ“. Нема потреба да они сами себе тако доживљавају и да се тако представљају свету.

Они би били луди ако би дозволили да их тај један (лудак) води и да он о свему одлучује у држави, тј. солитеру. У сваком случају, јасно је да су то добре комшије, добри људи, није луд народ из тог солитера, а рампа за коју су дали сагласност, биће изграђена.

Осим ако тај један који је био против, није председник општине или начелник полиције, па одлучи да се, уместо у изградњу рампе, новац грађана општине и станара зграде уложи у украшавање солитера за нову годину и организовање концерта Цеце Р. јер му у стан долази гост из Бугарске. Ако је то у питању, њега није брига за потписе ових 104 и он ће им поручити да могу да се шетају колико хоће, али рампе за инвалиде неће бити.

Е онда би ових 104 из солитера били луди – ако би том једном то дозволили, па још и да неки од њих дођу на концерт и да славе са њим…

Некада се може догодити да тај један дође на власт, чак и ако је ових 104 против њега. На пример, ако солитер у коме живи 104 станара нападну и окупирају људи из солитера у коме живи 1 500 станара – јачи су (и луди чим то раде), па за свог намесника поставе тог једног (лудака) да контролише ових 104 станара из окупираног солитера. Он онда може неке од станара да уцењује или да им прети, неке да купи, неки ће продати стан и отићи у расејање, али, увек ће постојати здраво језгро или покрет отпора, до ослобођења.

Наравно, некада и тај један може да буде у праву, а ових 104 да греше и да су луди. Има и таквих случајева, иако то није наш случај и нема везе са овим примером. На пример, може да се догоди да се ових 104 станара договоре да се не изгради рампа за инвалиде, а да само један буде за изградњу, па још и да тај један буде инвалид. Међутим, мало је примера са таквим заједницама у свету, а наш народ је далеко од тога. Неки други су много гори.

У нашем народу или међу грађанима Србије већину чине нормални људи, попут ових 104 станара поменутог солитера, а мањину чине људи попут тог једног (негде их има више од једног, али су и даље мањина) који није хтео да да сагласност. Зато је важно да већина не буде тиха. Наш проблем је што је већина – тиха. Та већина није луда, него је тиха, а то су последице свега што нам се догађало у прошлости. То се може исправити.

Када се већина пробуди и не буде више тиха, може да дође до обнове. То ће се догодити када се унутар већине успостави поверење, а то ће се догодити ако већина верује. „Вера је осећање поверења које може да се јави из храброг понашања. Вера је узајамно поверење људи. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера. Вера у човека је исто што и поверење у човека: ако нас искуство учи да не верујемо, онда се вера, неопходна заједници обнавља само ако смо у стању да превладамо то искуство, што значи да се понашамо противно порукама тога искуства. А то можемо, јер је човек слободан да се понаша како одлучи, а не како му искуство диктира. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења. Како је могуће превладати неповерење? За то је потребна храброст: да ризикујемо неповерење, да се усудимо веровати човеку на реч. Херојство духовне обнове је херојство ризика вере, ставити себе као залог на оно што ничим не доказује своје постојање и своју могућу победу. А ‘зихераши’ само рачунају, иду само ‘насигурно’, немају смисла за ризик, јер страхују само за себе и за своје интересе. Они неће градити заједницу, јер су у свом циничном прагматизму, уверени да је могућа само као заједница зајемчених интереса, интересна заједница. ‘Нема ту емоција! Само су интереси од значаја.’ Заједница неће бити ако јавном сценом доминира реч тих ‘зихераша’, циника.“ (Жарко Видовић: Како је могућа обнова нације? Стање ствари 6.12.2018.)

Закључак: Не говорите тек тако смо луд народ, да смо најгори народ и да заслужујемо да нестанемо. Нисмо луд и најгори народ и не заслужујемо да нестанемо. Нема потребе да се шири такав дефетизам, песимизам, аутошовинизам, итд. Постоје проблеми и лоше навике, постоје лоши људи, али су они у мањини. Важно је да се о томе говори, да се на то указује, да постоји свест о тим лошим појавама и воља да се то исправи. Не смемо да дозволимо да постоји „терор мањине“. Вреди ризиковати и учинити подвиг вере. Када постоји поверење – већина није тиха. Ако већину чине добри људи, никада неће постојати ни „терор већине“.

Никола Варагић: Македонци

Никола Варагић

 

Владе БЈР Македоније и Грчке су направиле договор око спорног имена. Затим је одржан референдум у БЈР Македонији. Референдум је пропао. Поштен демократа би после тога признао пораз. Међутим, онима који стоје иза тог договора, то ништа није значило – они су насилним путем, преко уцењених и купљених посланика, кроз скупштину, донели одлуку супротну исказаној вољи грађана. Грчка је тражила да се промени име, пре него што та држава буде примљена у НАТО и ЕУ. Дакле, иза одлуке да се промени име државе стоје центри моћи са Запада под чијом су контролом владе у Атини и Скопљу.

Две трећине македонских посланика у њиховој националној скуштини је гласало да се та држава више не зове БЈР Македонија, него Република Северна Македонија. Овом одлуком више могу да буду задовољни грађани Македоније, него грађани Грчке који су против, јер је у имену остао назив Македонија, што већина Грка не прихвата. Зато постоји могућност да нека нова власт у Грчкој поништи тај споразум (и поправи односе са Русијом). Међу Македонцима све је већа поларизација, са променом назива ништа није решено дугорочно.

Они који сами себе зову Македонцима, подељени су на србофиле и бугарофиле, русофиле и еврофиле, атеисте и вернике, међу православним верницима постоје унутрашње поделе,  неко је спреман да прави труле компромисе са Албанцима, а неко је против тога, итд. Као што знамо из историје, у доба антике, на простору Македоније, већину су чинила илирска, трачка и грчка племена. Током средњег века, већину су чинили Словени и Грци. Тако је остало и у модерном добу. Од Словена, на простору Македоније су живели једино Срби и Бугари. Северна Македонија је некада била део Старе Србије. У средњем веку је на том простору била и престоница Србије. У модерно доба, Срби су ослободили Македонију (тј. целу Стару Србију) и она је била део Југославије. На том простору се налази доста цркава и манастира српске православне цркве. Македонци никада нису постојали као народ. Као народ какав данас познајемо, Македонци настају за време комунизма. До тада је већина становника Македоније била везана за српски народ, СПЦ и Србију. Један део тог народа је био везан за Бугарску. Комунисти су од Македонаца створили нацију, одвојили су их од српског народа. Комунисти су створили и тзв. македонску православну цркву. Македонци, као нација, постоје тек неколико деценија (исто као и Бошњаци). Никада нису имали своју државу и своју цркву. Када се распала СФР Југославија, република Македонија је постала независна држава. Као „независна“ држава, БЈР Македонија је следила политику Запада – Српска православна црква се прогони, њен владика се шаље у затвор, не поштују се права Срба који живе у БЈР Македонији, БЈР Македонија (исто као и Црна Гора) признала је тзв. државу Косово, итд. Запад преко Албанаца уцењује Македонце. Македонија је колонија.

Та нова, млада нација, још увек се формира, и покушава да се свету представи као стари и аутохтон народ. Али, не постоји непосредна веза између Македонаца из доба Филипа и Александра Македонског и данашњих Македонаца. Можда постоји веза између Словена и Илира који су живели на том простору (самим тим и са Грцима), али је неспорно да су у средњем веку на том простору живели Словени (Срби и Бугари), и да су већину чинили Срби. Тако је остало све до 19. и прве половине 20. века. Срби су ослободили Македонију, створили Југославију, али су Југославију отели комунисти, који су створили македонску нацију. Више од хиљаду година, већину на том простору чинили су Грци и Срби. Простор северне Македоније вековима је припадао Србима, а јужне Македоније Грцима. Тако су и цркве подељене. На истоку, уз границу са Бугарском, већину су чинили Бугари, на западу су Албанци постали већина. Данас је Македонија, практично, држава пет народа. Поред Македонаца, ту су и Срби, Бугари, Грци и Албанци, као најбројнија национална мањина. Трећину Северне Македоније данас у потпуности контролишу Албанци. Тренутно влада мир између Албанаца и Македонаца, пошто нова влада испуњава све захтеве Албанаца. То изазива незадовољство међу македонским националистима. Албанци су успели да створе државу унутар државе Северне Македоније. Даље од тога, за сада, не иду, јер немају за то међународну подршку. Циљ је одвајање од Македоније, стварање „Велике Албаније“.

Македонски националисти истичу везе македонске нације са антиком, чак и са Филипом и Александром Македонским, али то није исти народ, нису њихови непосредни потомци. Савремени Македонци нису наследници тих античких Македонаца, они припадају грчкој култури, а данашњи Македонци припадају словенској култури. Међутим, ни у средњем веку, Македонци нису постојали, него Срби и једним делом Бугари, као народи који су живели на том простору (поред Грка). Можда постоје неке везе између Илира и Словена, и можда македонски националисти имају неку основу да праве посредну везу са античким Македонцима, али они заобилазе или прескачу средњи век, и српски народ који је живео на том простору, стварао краљевину и цркву, престоницу царевине, а у модерном добу, ослободио Стару Србију и укључио тај простор у своју државу. Поред Срба, ту су живели и Бугари, једино нису живели данашњи Македонци. Македонци истичу везе са античким народима, али прогоне све што је српско и прекидају везу са историјом српског народа и српске цркве. Дакле, између античких Македонаца и савремених Македонаца словенског порекла, нема непосредне везе, док је посредна веза српски народ, као највећи словенски народ на том простору од појаве Словена у историји. Поред Срба, ту су и Бугари, али, самих Македонаца, онаквих какви данас постоје као нација створена од стране комуниста, пре 20. века није било. Македонци данас јесу нација, али млада нација.

Да ли ће Македонци опстати као нација? Да ли ће на крају имати своју и од света признату православну цркву? После више од 1 000 година заједничког суживота, Македонци су, у суштини, нација настала мешањем Срба, Бугара и мањим делом Грка. Македонски језик настао је мешањем бугарског и српског језика. Део Македонаца има српско порекло, а део има бугарско порекло. Срби су национална мањина. Македонски националисти раскидају све везе са српским народом и прекрајају историју. Они нису тако оштри према Бугарима, Након што је Бугарска ушла у ЕУ и Нато, велики број Македонаца је узео држављанство Бугарске, Бугарска православна црква има добре односе са тзв. македонском црквом. Део Македонаца је и даље на страни Србије, воли српски народ и зна за своје српско порекло, верни су СПЦ. Такође, већина Македонаца више воли Русију, него Запад. Јер, Македонци су православни Словени и припадају истој култури, цивилизацији и вери као и Срби, Бугари и Руси. Језици и писма су скоро иста. То је словенска и православна цивилизација. У ширем смислу, сви припадају тзв. византијској цивилизацији – преко Грка из Источног римског царства је примљено хришћанство, сви заједно су остали православни, најсветије место православних Словена је Атос, сви поштују Ћирила и Методија, тако да су везе са Грцима нераскидиве. Православни Словени су увек помагали Грке у борби за слободу.

У овом тренутку, Република Северна Македонија нема добре односе ни са Србијом, ни са Грчком, ни са Русијом. Бугарска и Србија се свађају око Македоније. Грчка и Русија воде дипломатски рат. Цркве иду ка расколу, док све додатно компликује однос Цариградске патријаршије према „црквама“ у Македонији, Црној Гори и Украјини, али и према грчкој цркви. Исто се дешава у Црној Гори и у Украјини, свуда је између православних Словена посејано „семе зла“. Неко ће рећи и неће бити далеко од истине: непријатељ нас је разбио и успешно остварује своје интересе. Али, да ли је непријатељ крив? Ко може браћу у крви, или браћу у Христу, да завади, и како такву заједницу може неко да раздели? Као што сам написао у једном тексту – егоманијацима, сујетним људима и „месијама“ није потребан спољашњи непријатељ да их завади, они су непријатељи једни другима. Зато нису криви спољашњи непријатељи за поделе у народу или расколе у Православној Цркви. У таквој заједници увек постоје поделе и заваде ко ће да буде први, траје рат сваког против сваког, тј. „човек је човеку вук“. Таквој заједници није потребан спољашњи непријатељ, а пошто непријатељ (тј. нека велика сила која жели да окупира овај део света) увек постоји, лако користи методу „завади па владај“. Гордост је „гроб љубави“.

У унутрашње односе, и уопште, македонско питање, мешају се сви осим Србије. Србија се још 1991. године повукла из Македоније, и понаша се као да је Македонија далеко колико и Аустралија, тј. као што су заборављени Срби који живе у Аустралији, заборављени су и Срби који живе у Македонији, иако је Македонија суседна држава и место где се налазила српска престоница. Србија треба и има право да се пита око најважнијих питања што се тиче Македоније, али прво Србија мора да се ослободи и да не буде више колонија Запада. После тога, Србија треба све да учини да се створи православни савез између Бугарске, Грчке, Македоније и Србије. Србија има право да штити своје интересе, али то треба да ради тако да се дође до компромиса и до трајног мира. Северна Македонија треба да буде уређена као Швајцарска. Северна Македонија мора да спаја све суседне државе, а не да их дели. Македонски националисти морају да схвате да без сарадње са Србима, Бугарима, и Грцима, не могу да сачувају државу (Албанци ће сигурно да се одвоје), а тешко да могу да опстану и као нација (део Македонаца ће да се врати међу Србе, а део међу Бугаре, остали ће бити завађени – сукоб између Заева и Груевској, који је побегао у Мађарску, то најбоље показује. Тај бег Груевског показује и колико је Тиранска платформа бушна и колико су далеко од победе они који су довели Заева на власт, тј. да и Груевски има јаку подршку у свету). Македонци морају да се, паралелно, договоре са Србима, Бугарима и Грцима (а ови међусобно), па тек онда могу да праве договор са Албанцима. У суштини, Срби, Бугари и Македонци су скоро исти народ, исто важи за руски народ, сви смо браћа у Христу, браћа смо и са Грцима. Ако смо искрено сабрани у име Христа, понашаћемо се као браћа.

Гордости има у национализму, због тога је етнофилетизам јерес. Треба бити родољуб, али не треба бити националиста, посебно ако говоримо о духовној заједници. Због Македоније се свађају српски, бугарски, грчки и македонски националисти, и један део православних верника. Са друге стране, родољуби и православни верници, у свим овим државама, су опозиција прозападним структурама. Када су превише националисти, Срби, Бугари, Грци и Македонци се свађају и деле. Када су родољуби и искрени верници, Срби, Бугари, Грци и Македонци се сабирају, сарађују и заједно се боре против спољашњег непријатеља. Ту је и економски интерес – кроз наше државе пролази кинески Пут свиле, руски Турску ток…

Никола Варагић: Банкари и “средња класа“

Никола Варагић

 

 

Ово није прича о великим банкама и њиховим власницима. Скоро свима је јасно шта су те банке и какви су ти банкари. Како у свету, тако и у Србији. Практично сав “прљав“ новац овог света, банкари “оперу“, и на томе добро зарађују. Такве банкаре најмање занима сама банка – радници банке и рад са клијентима (који легално послују и имају отворене рачуне – предузетницима, радницима и пензионерима). Наравно, они ће банку да воде озбиљно, тј. водиће рачуна о пословању банке и постојаће неки ред, јер банка служи као маска, да се сакрију разне махинације и трансакције. Таквим банкарима, најмањи део зараде долази од плате и бонуса, кроз рад са клијентима који легално послују, ту су највећи трошкови (због тога гледају да што више зараде и из тих послова, и не занима их како ће неки грађанин или неки предузетник да врати кредит, њима је важно да је кредит добро осигуран, итд.) Права зарада је у “паметним“ инвестицијама и добрим провизијама за посебне услуге.

У свету, такве банкаре и крупне финансијске спекуланте, зову – банкстери. Пристојни људи се клоне таквог друштва. Као што је познато, један од главних креатора банкарског система и економске политике Србије после 2000. године, сада је у друштву турбо-фолк звезда и учесника ријалити програма. То је идеално друштво за такве људе (када су на слободи). Један од највећих финансијских и берзанских спекуланата у свету, који је истовремено и велики мецена, недавно се жалио да га много људи мрзи. Старински назива за такве људе је – лихвар. Лихвар може само да  глуми филантропа, филантропија је још једно од средстава за богаћење или остваривање неких мрачних циљева лихвара, људи то осећају, зато не воле такве “филантропе“. Банкстерима (лихварима) је најважнији профит. Банкстерима је циљ да сви економски зависе од њих. Они верују да се новцем све може купити и да је све у новцу. Такво вођење и схватање банке, уз такав однос према новцу, од стране банкара (и њима сличних капиталиста који у новцу виде смисао живота) је извор економске кризе. Криза настаје зато што богати желе да буду још богатији, што значи: сиромашни морају да буду још сиромашнији, државе се морају колонизовати, све се мора приватизовати (или отићи у стечај), а на приватизацији све купују они који имају новац – банкари и њихови партнери и пријатељи. Због тога је рад у банкама постао нешто што је морално дискутабилно, а саме банке су сада симболи зла и похлепе.

У Србији су скоро све банке које послују на тржишту стране приватне банке, а и оно мало домаћих банака је повезано са страним банкама и има странце као акционаре (на пример, Комерцијална банка се спрема за продају). Те банке воде људи који су уништили домаће банке и домаћу привреду, неки од њих су учествовали у пљачкашкој приватизацији, преко тих банака се “пере“ “прљав“ новац (исто као и у њиховим матичним банкама у свету), оне служе да се износи “екстрапрофит“ из колонизоване Србије. Народна банка Србије је, исто као и Влада Србије, под потпуном контролом (страних) приватних банака, Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија. Оне рекламе за кредите су само представа за јавност, банкари прави новац не зарађују дајући кеш кредите грађанима. Једини који имају увид у све легалне и илегалне токове новца и контролишу све токове новца, јесу банкари и банке. Дакле, банкари (власници и директори) највећи новац (за себе лично, па за банку) праве у пословању са државом (политичарима, људима из тајних служби…) и са Народном банком Србије; кроз то се повлачи “прање“ новца стеченог кроз криминал и корупцију, “црни фондови“, са тим су повезане и неке инвестиције, приватизације, “аквизиције“, итд. Једино на берзи нема манипулација, намештања вредности акција и слично, као у неким државама у свету, јер берзанско тржиште у Србији практично не постоји.

Стране приватне банке и компаније (које стоје иза Савета страних инвеститора, НАЛЕД-а и увозничког лобија) су највећи послодавци у Србији, поред државе. Највише запослених ради у тим банкама и компанијама, ако не рачунамо запослене у државној администрацији и јавним предузећима. Скоро да је једини избор, данас у Србији, да радиш или за страну банку и страног инвеститора, или да се учланиш у владајућу странку да би добио државни посао. Можда је и услов да се запослиш у фабрици код страног инвеститора да се учланиш у владајућу странку. Неко то радо ради, а неко (чини ми се да је то већина) то нерадо ради, али ипак ради да би преживео, јер нема ништа треће – мора да нађе посао у банци или да ради у фабрици код страног инвеститора, или да се учлани у странку па да добије посао у јавном комуналном предузећу. Поред тога сваки дан мора да слуша неког из своје околине који проклиње банке, стране инвеститоре и власт, тј. окупаторе и сараднике окупатора. Свако има такве људе у својој околини, а на друштвеним мрежама посебно. Ово је прича о њима, о запосленима који раде за странце или државу. Иза највећих компанија често стоје највеће банке (или најбогатији банкари), а сви су повезани са политичарима на власти, са судијама и тужиоцима, тако да испада да сви раде за неке банкаре. Банке (и кладионице и апотеке) су поред сваке школе. Зато сам банке и запослене у банкама узео као тему текста.

Рад у банци, сам по себи, не мора да буде нешто лоше, као што ни банка, као финансијска организација, сама по себи, није нешто лоше. У овим условима и околностима, такође, ако се ради професионално и етички, рад у банци није нешто лоше. Наравно, ово се не односи на највиши ниво банке – власнике и менаџере, они нису тема овог текста. У банкама, овде у Србији, највише људи је запослено у филијалама и експозитурама, у раду са правним и физичким лицима. То су обични људи, из народа. Услови рада у банкама су нешто бољи, него у фабрикама страних инвеститора, и плата је већа. Ако питате запослене у банкама, они ће вам рећи (дискретно, у поверењу) да су услови рада далеко од добрих, да плате могу да буду веће, да је потребно запослити још људи, али и да међуљудски односи могу да буду далеко бољи, како што се тиче поштовања запослених од стране менаџмента, тако и међу самим запосленима. У односу на праве профите које власници и директори банака праве, плате запослених у банкама су веома мале. Међутим, не постоје синдикати, нико се не буни, запослени у банкама се једино прилагођавају према датим условима. Исто тако и грађани који немају избора, прихватају дате услове и камате за узимање кредита, од банке.

Међу (ненаписаним и неизреченим) условима које банке (или компаније или странке које запошљавају своје чланове у државне институције и јавна предузећа) постављају јесте и да се “исправно“ мисли и користи “политички коректан говор“ (ово се не односи само на то шта ће запослени да мисли и говори о својој банци или послодавцу, него уопште везано за све ставове у животу, поводом било ког питања). Слично је и у медијима, где се новинари често аутоцензуришу. Проблем је што су све то облици, или технике, или методе, “меке“ окупације и “промене свести“. Како да се, у односу на тај проблем, постави неки грађанин Ваљева, Лесковца, Зрењанина или Прибоја, који нема други избор, осим да се запосли у (да се држимо оних који су тема текста) неку од банака које послују у његовом граду, или да оде из Србије? Он или она је, ипак, одлучио/ла да остане у Србији и да се бори за себе и своју породицу – прихватио/ла је посао у банци за ону званичну просечну плату (уместо да ради негде за минималац), формирао/ла је породицу са више деце о којима добро брине, свестан/на је у каквој држави живи, не жели да прода Косово, није за одржавање параде поноса, јасно му/јој је да су камате које даје банка велике (али он/она никога не тера на силу да узме кредит) и зна чему служе банке, али није увек спреман/на то јавно да каже, или нешто слично што није “политички коректно“, јер може да изгуби посао, а издржава децу, има болесног родитеља… Слично размишљају и новинари.

Да ли је такав радник/ца банке – сарадник окупатора? Да ли треба да да отказ, зато што су власници тих банака међу окупаторима, а банке средства окупације? Да ли грађани који не раде у банци (или за страног инвеститора, или за државу, или у медијима), треба да га/је осуђују и вређају? Шта ако сутра тај/та запослени/а у банци, када дође тренутак да се бира (или-или), уместо лојалности банци, изабере да стане на страну народа (или, ако они са државном службом, уместо оданости владајућој странци, изаберу да служе држави и народу)? Да ли ће он/она то изабрати, када дође тај тренутак? Да ли је он/она – херој, зато што, прво, није отиша/ла из Србије, и друго, зато што се није продао/ла, него је одлучио/ла да неко време и до неке границе, трпи и да чека да се пробуди народ и у држави стекну услови за промене? Међутим, шта ако је он/она изабрао/ла лојалност банци (или страном инвеститору или владајућој странци која служи окупатору), па свесно и са задовољством учествује у варању клијената банке да би испунио/ла норму и остварио/ла већу зараду, пошто је “променио/ла свест“, да би достигао/ла жељена мерила успеха (што значи да га/је није брига да ли ће власт продати КиМ, да ли ће пензије бити отете, не жели да учествује у борби против окупатора, не излази на протесте, он/она гледа само свој интерес)? Колико има таквих међу онима који раде за странце, тајкуне или за државу, тј. тренутну власт?

Запослени који раде у фабрикама страних инвеститора, за минималац, најмање су лојални свом послодавцу и најмање се везују за своје фирме. Запослени у банкама, због бољих плата и услова рада, од оних које имају запослени у фабрикама, ближи су запосленим у невладиним организацијама, које се финансирају и зависе од новца са Запада. Банке добро сарађују са невладиним организацијама. Исто важи за све добре стране компаније, тј. за сва добро плаћена места. Ко је нашао посао у таквом систему и има добру плату (за услове у Србији, то је више од 1 000 евра), искреније и радосније учествује у “тим билдингу“, од радника који ради у фабрици за минималац и мора да носи пелене на послу. Наравно, у самим банкама и компанијама, они са најмањим платама најмање су везани за послодавца. У банкама, запослени који раде на шалтерима немају велике плате, али доста раде, јер су стално редови испред шалтера. Али, они имају званичну просечну плату, а не минималац, плата је редовна и сигурна, уплаћују су доприноси и могу да користе неке олакшице. Тешко је наћи такав посао данас. Због тога нико неће много да “таласа“. Тако се спроводи “тиха“ или економско-културна окупација. Неки људи се плаше промене и неизвесности.

Ослобођење долази када се пробуди, оно што се некада звало, “средња класа“, тј. људи са добрим образовањем и платама (од којих може да се преживи, или лепо живи ако је неко горњи слој те “средње класе“). “Средња класа“ је нестала деведесетих 20. века. После 2000. године је почела полако да се опоравља. То иде споро, зато што окупатори и сарадници окупатора желе да од грађана Србије створе “јефтину радну снагу“. Томе служи и увођење дуалног образовања у школе у Србији. Стандардима “средње класе“ близу су запослени у банкама, страним компанијама (највише у ИТ сектору), код тајкуна и у неким државним службама и јавним предузећима. Мислим да је менаџерски ниво већ достигао стандарде “средње класе“. Поред њих, ту су још и приватни предузетници. Сви остали, практично, раде за минималац, а велики број грађана Србије ради на црно или нема посао. Од оних који имају најмање приходе и образовање, не може се очекивати да буду снага промене. Али ако хоћете неког да “меко“ окупирате, довољно је да купите њихову “средњу класу“, или да је разбијете ако се буни. Због тога је текст посвећен запосленима у банкама, пошто су они у овом тренутку најбројнији и најбогатији слој “средње класе“ у Србији. Ту могу да се рачунају и програмери, јер је у ИТ сектору просечна плата 1 000 и више евра, међутим, програмери су доста независнији и мобилнији у односу на запослене у банкама и лакше могу да постану предузетници или да раде са добрим домаћим предузетницима.

Све док се не пробуде запослени у банкама и у великим и успешним компанијама, затим они са државним послом: професори, наставници, учитељи, лекари, медицинско особље, запослени у правосуђу, полицији и војсци, радници ЕПС-а, и осталих јавних предузећа где су добре плате, никаквих промена на боље у Србији неће бити. Да ли су они задовољни са својим послом и платама, да ли су задовољни са стањем у држави? Већина њих мисли да заслужују да имају боље плате и боље услове рада, и да је стање у држави лоше. Да ли би лекари и медицинске сестре у толиком броју одлазили у Немачку, да имају добар живот у Србији? Да ли би запослени у банкама размишљали како да пошаљу децу у иностранство да живе и раде, да мисле да је добар живот у Србији? Нису сви они добили посао преко странке или везе, није се свако продао Енглезима или Французима ако ради у енглеској компанији или француској банци. Међу њима има доста поштених, стручних и способних људи. Због тога оне који раде у банкама, код странаца, или за државу, не треба осуђивати и не треба да правимо такве поделе у народу. Никог не треба осуђивати унапред, исто као што не треба осуђивати оне који су отишли из Србије. Свако на неки свој начин даје неки допринос, са места на коме се налази, док се не формира нова елита, и “критична маса“. Један човек не може да промени систем, или цео свет, али може да буде одговоран и може да одбије да чини зло, или да изда, без обзира на уцену и цену. Свако може да се бори да у свом окружењу неке ствари буду боље, свако може да направи своју малу оазу, или мали поток, док се не улије у велику реку. Некада је довољно оставити лепо васпитану децу.

Да ли ће “средња класа“ да се побуни само онда када је у питању њен приватни џеп, или и када су неке опште или националне ствари у питању (на пример, ако власт прода Косово и Метохију), или неће уопште да се буни, ни у једном случају? Ко не нађе посао у банци или код страног инвеститора, или преко странке државни посао, велике су шансе да уопште не нађе посао у Србији од ког може да живи – па ће отићи из Србије. Многи су већ отишли.  Многи су одлучили да никада не оду и да се боре. Промене може да створи једино “средња класа“, предвођена највећим моралним ауторитетима унутар духовне елите народа. Кичму Србије чине запослени у банкама, у великим приватним компанијама, у ИТ сектору, затим запослени који примају плату из државног буџета, ту су још и приватни предузетници. Од “средње класе“ зависи да ли ће се Србија усправити, или ће је поломити банкстери. “Нико не може ући у кућу јакога и покућство његово отети“. Једите “чврсту храну“, храну за јаке.

Никола Варагић: Орбанова орбита

Никола Варагић

 

Пре пар година, када је Виктор Орбан променио страну (да не кажемо “променио свест“), био сам уздржан што се тиче њега и његове странке. Нисам му веровао до краја, имајући у виду да је Виктор Орбан био стипендиста фонда Џорџа Сороса, да му је ментор у ЕУ била Ангела Меркер, а посебно, имајући у виду фашистичку прошлост мађарског народа и, пре свега, злочине које су починили на територији Србије током светског рата. У Мађарској и данас постоје људи који величају фашизам. Деведесетих, Мађарска је подржала санкције и бомбардовање СРЈ. Истина, Мађари који живе у Србији, били су лојални Србији, неки су активно учествовали и у одбрани Србије 1999. године.

У међувремену, Виктор Орбан је постао савезник Путина, а противник политике комесара из Брисела. Најбољи пример је пружање заштите бившем председнику владе Македоније Николи Груеском. Између Мађарске и комесара ЕУ постоје озбиљна разилажења што се тиче политике око (не)прихватња избеглица из Азије и Африке. Надао сам се, и онда када сам био уздржан око Орбана, да ће Мађарска кренути тим путем, јер мислим да Мађарска и Србија морају да буду стратешки партнери (најмање због проблема око избеглица).

Мађарска је, до почетка 21. века, припадала искључиво цивилизацији Запада, иако је била окружена, са три стране, словенским и православним народима. У једном тренутку је била и део Варшавског пакта или “источног блока“. Након распада СССР-а, Мађарска се одмах вратила у “западни блок“ – примљена је у ЕУ и Нато. Мађари су, до средине 20. века, били римокатолици – одани Ватикану, Риму и Бечу, савезници Немаца у оба светска рата. Данас је, вероватно, и у Мађарској, као и у осталим државама Европе, више атеиста, агностика, будиста…, него хришћана и црквених људи. Нису сви националисти искрени хришћани. Чини се да, због тога, слабе традиционално добре везе које Мађарска има са Ватиканом, Римом и Бечом. Са Немачком почињу да слабе везе, због тога што Немачка и Мађарска имају различите визије како Европа (ЕУ) треба да се развија и како да се развија (штити) домаћа привреда. Више нисам сигуран да би Орбан пратио војну агресију Нато, тј. надам се да би Орбан одлучио да Мађарска не учествује и да би одбио захтев Нато пакта (САД), ако би Нато пакт сутра покренуо напад сличан агресији на Србију, Либију или Сирију.

Виктор Орбан предводи конзервативну револуцију у Мађарској. Припадност Варшавском пакту била је последица револуција и насиља. Добри односи са Русијом нису последица неког спољашњег притиска, односно, јесу у смислу што Мађари данас виде да опасност долази са Запада, и да је савез са Русијом нужан и природан корак. То је слободна одлука мађарског народа. Мађари желе да сачувају свој народ (имају проблем са наталитетом), своју традицију и начин живота, и схватају да је то могуће једино ако имају добре односе са Русијом и са конзервативцима широм Европе и света. Не плаше се Мађари видљивог непријатеља, него оног невидљивог, који је окупирао Мађарску кроз економију и културу – свесни су да тај непријатељ сада долази са Запада (Запад доводи и избеглице), и да је то много већа опасност од руских тенкова. Наравно, не постоји опасност да Русија војно окупира било коју државу Европе. Мађари се тога не плаше, зато сарађују са Русијом.

У Мађарској су корпорације и банке са Запада радиле исто што раде у Србији, Словачкој, Бугарској… У Мађарској су либерални фашисти радили исто што раде у Србији, Румунији, Македонији… Виктор Орбан је одлучио да пресече све везе, те врсте, са Западом – да уђе у сукоб са Западом (и отворено стане на страну Русије). Прво је то урадио Путин у Русији, па Орбан у Мађарској. Сада и Пољска пружа сличан отпор ЕУ као и Мађарска, а сличним путем иде и Чешка. У свим државама средње и југоисточне Европе конзервативци постају све популарнији. Вероватно ће следеће године и левичарска Сириза да падне са власти у Грчкој. Мађарска неће, не може и не треба, да пресече све везе са Западом, Мађари ће увек припадати и култури Запада. Гледано из угла Орбана и већине Мађара, они штите Европу и њене вредности, пре свега хришћанску традицију. Проблем је што Запад не жели више да негује хришћанску традицију. Ту жељу показују православни народи и зато су све бољи односи између мађарског и руског, српског и осталих православних народа. Зато је важно да у Мађарској буде искорењен фашизам. Хришћанство и фашизам не могу да иду заједно. Исто важи за све остале државе средње и југоисточне Европе, фашизам не сме да постоји ни у траговима, ни онај десничарски, ни онај левичарски. Тамо где су људи сабрани у име Христа, нема (не сме да буде) фашизма, расизма и осталих изама.

Након што се распала Аустроугарска, Мађарска је, практично, моноетничка држава, без већих националних мањина, а никада није имала муслимане, у већем броју, као своје грађане. Са друге стране, за разлику од држава Вишеградске групе, у већини балканских држава постоје националне мањине, негде су муслимани мањина, а у неким државама су већина, у неким државама више народа има статус конститутивног. Ми, који живимо већ вековима заједно са муслиманима, имамо и лоша и добра искуства. Не желимо више да водимо ратове, желимо да живимо у миру са муслиманима и надамо се да муслимани који живе на Балкану такође желе мир и добре односе. Не желимо рат ни са Турском, која је све даље од ЕУ и Нато. Исто важи за Русију, која је мултиетничка и мутиконфесионална држава. Надам се да ово окретање ка Русији и добри односи са Србијом значе да Мађари више не гаје расистичка осећања према православним Словенима. Ми желимо да стварамо друштво у коме неће постојати расистичка осећања ни према муслиманима (или Ромима), али очекујемо да и сами муслимани победе расизам у својим редовима. Питање односа према муслиманима који живе на Балкану (или и у Русији) вековима, не сме да се меша са питањем избеглица које сада долазе из Азије и Африке, због ратова које води Нато пакт.

Током историје, између српског и мађарског народа постојали су и светли примери, наше везе су дубоке, живимо једни поред других и једни са другима више од 500 година, нису увек односи између наших народа били лоши, увек су постојали људи са обе стране који су се поштовали и сарађивали, и онда када су се водили ратови. Срби и Мађари морају да буду савезници и пријатељи. То треба да буду искрено пријатељство, а не само зато што тако свако штити себе. Ми не можемо опстати ако не сарађујемо, не смемо да дозволимо неком трећем да одлучује ко ће и како ће живети у Мађарској и Србији – нестаће и српски и мађарски народ, Немци ће постати власници плодне земље у Панонији, итд. Суштина је постанемо пријатељи, да више сарађујемо кроз спорт, науку, културу, економију…

Између Србије и Мађарске постоји заједнички интерес да се штити и негује хришћанска традиција – у оквиру ње да се штите и негују породичне вредности, обичаји, идентитети и особености сваког народа. Постоји интерес да се реши и проблем са избеглицама, тј. да се отклони опасност од насилног насељавања милиона избеглица из Азије и Африке у овај део света (пошто је то глобални проблем и не могу га решити мале државе). Мађарска и Србија имају и заједничке економске интересе. Гради се брза пруга Београд – Будимпешта, гас и нафта долазе из Мађарске у Србију, а када се изгради Турски ток ићи ће и из Србије ка Мађарској, неке од највећих мађарских фирми имају инвестиције у Србији, доста Срба поседује некретнине у Будимпешти, али, простора за сарадњу има доста, а посебно да се искористе сви потенцијали Дунава и Паноније. Србија и Мађарска имају велике површине под квалитетном обрадивом земљом, а шире гледано на целу Панонију и источну Европу, овај део света је “житница света“, тако да је логично да у пољопривреди постоји сарадња између ових држава и нека заједничка организација која ће штити интересе произвођача из ових држава. Сада постоји доста препрека – рат у Украјини, неспоразуми са Румунијом, лоши односи између Пољске и Русије, итд. Али су, са друге стране, добри односи између Мађарске, Србије и Чешке, са Русијом све више држава бившег Варшавског пакта има све боље односе, итд. Мађарска и Србија могу да постану миротворци у овом делу света, могу да повезују државе Балкана са државама Вишеградске групе, а све заједно са Русијом.

Да ли ће Виктор Орбан, и они који буду водили Мађарску после њега, што се тиче односа према Србији, да буду попут Пала Телекија – остаје да се види. У интересу и мађарског и српског народа је да се наши међусобни односи развијају у правцу “вечног мира“. Шта је било у вековима иза нас, било је, сада је важно шта ће бити у деценијама и вековима пред нама. У годинама пред нама треба учинити све да се још више упознамо и боље разумемо. Верујем да ће нас германски и римокатолички елементи и фактори делити далеко мање него у прошлости, а да ће, у будућности, православни елементи и фактори постати спона која нас повезује. Мађари могу да постану део словенске и православне породице, тако што ће задржати своје особености и идентитет, а сви заједно, у ширем смислу, остајемо и део европске и хришћанске цивилизације (друго је питање да ли ће и Запад то остати), или мост који спаја Исток и Запад. Србија и Мађарска се налазе у срцу Балкана и Паноније.

Зато није немогуће да ће у будућности све више Мађара почети да прихвата православље. Можда настане и аутокефална Мађарска православна црква. Мислим да ће се то сигурно догодити ако се, са једне стране, Римокатоличка црква још више удаљи од Христа и учења Светих Отаца, и са друге стране, ако Православна Црква одоли искушењима, превлада расколе и остане “стуб и утврђење истине“ (1. Тим. 3; 15). Мађари који искрено (по)верују у Христа и желе да се врате Богу, неће имати други избор – осим да се врате на изворе хришћанске вере. Исто важи за Пољаке, Чехе и Словаке, који су искрени хришћани.

Време је да државе средње, источне и југоисточне Европе створе заједничку организацију. Та организација треба да буде брана за велике империјалне и колонијалне силе и са Запада и са Истока, али и мост ка Истоку (Турској и остатку исламског света), и ка Западу (ЕУ и САД). У овом делу света налазе се војне базе САД (Нато пакта), преко Балкана и Паноније пролазе и кинески Пут свиле и руски гасоводи и нафтоводи и аутопутеви и железничке пруге које повезују Турску и Европу. Важан корак ка стварању организације у којој би се окупиле све државе Источне Европе, јесте стварање савеза између Мађарске и Србије.

“Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт. 5; 9).

“Жути прслуци“

Никола Варагић

 

Након што сам објавио овај пост на Фејсбуку, онемогућено ми је да уђен на налог или профил. Профил постоји, али не могу да уђем. Мејл са којим сам везан за ФБ више није део система, Фејсбук не препознаје тај мејл.

 

Find Your Account

Please enter your email or phone number to search for your account.

Када унесем свој мејл, са којим сам регистрован и повезан са Фејсбуком, добијем овај одговор:

.

No Search Results

Your search did not return any results. Please try again with other information.

Ово је пост са мог профила на Фејсбуку:

 

“Жути прслуци“ у Француској и другим ЕУ-ропским државама.

Данас “жути прслук“ и у Скупштини Србије.

Драго ми је да су на тај начин почели сви да протестују. 🙂

Скоро сваки мој текст већ скоро две године прати ова слика на којој сам у наранџастом прслуку,

https://stanjestvari.com/tag/%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B/

На мом ФБ профилу стоји слика са тим прслуком, месецима уназад.

Међу првима сам учествовао у блокади Славије због високе цене горива 8. јуна 2018.

https://facebookreporter.org/2018/06/18/nikola-varagic-bojan-savic-i-zarko-pavlovic/

Петар Луковић ми се због прслука који носим смејао

https://stanjestvari.com/2018/08/13/petar-lukovic-kljukana-dinastija-gej-lobi-svastikin-but/

Французи су пукли због високе цене горива, али и зато што је Србија понижена на прослави у Паризу. Блокирали су Француску да би спречили Макроа да дође у Београд.

Озбиљно, да ли разумете шта се дешава у Европи и свету данас?

Да ли сте свесни какве ће бити последице?

Шта ће се изродити из овога што се дешава у Европи са “жутим прслуцима“, кризом око избеглица из Азије и Африке и економском кризом која нас чека?

Колико ће се променити животи свих нас?

Да ли Србију чекају велике промене?

Колико си спреман да се прилагодиш променама које неминовно долазе, како оним из света, тако и оним у Србији?

Да ли си спреман да учествујеш у променама?

 

Никола Варагић